Biblioteka srpske fantastike

Ljiljana Praizović
(1958-2001)

Zapis o Zapisu

U proleće 1990., u jednom razgovoru sa svojim prijateljima, V. V. i M. J., crtačima i ilustratorima, prihvatila sam njihovu ideju o realizaciji nečega što u svetu već postoji o svetu, ali nam se učinilo da toga o našem podneblju nema.

Počeli smo sa prikupljanjem literature, radovali se kad god bi ko od nas saznao nešto novo, što ostalo dvoje nisu znali, razmenjivali smo knjige, slušali priče i kojekakve natuknice sa raznih strana, i pripremali taj naš projekat. Prihvatila sam naziv "projekat" jer su ga njih dvojica koristili, smatrala sam da deluje dovoljno ozbiljno da ga se ozbiljno i poduhvatimo. Smislili smo knjigu, zanimljivu svim fantastima i sanjarima, koja je trebala da opisuje bića koja nikada nisu postojala, ili za koja bar nismo sigurni da su ikada postojala.

U zamisli mojih prijatelja, ovaj projekat nije bio samo prost zbir neobičnih dešavanja, lica i predela iz naše bliže ili dalje prošlosti, uostalom, ne samo iz prošlosti. Ovaj prost zbir je trebao da postane amalgam svega toga, uz moje spisateljske sposobnosti, i trebao je da odrazi specifičnost onog komadića neba i zemlje koji delimo sa drugima. Sve specifičnosti su, otprilike, proizlazile iz toga što, kao Balkan, nismo dovoljno u moru da bismo bili poluostrvo, a nismo dovoljno u kopnu da bismo bili Evropa.

Odmah da kažem, odustala sam.

Nedugo po tom našem dogovoru, u euforiji prikupljanja kojekakvih što naših što stranih knjiga, a sve o nama, pa i među nama, krenem na teren.

U našem malom mestu Ž. postoji crkvica za koju nikada nisam nešto posebno marila, znala sam da je tu, i smatrala sam da svako viđenije mesto treba da je ima, i da, dok je naše mesto ima, i ono je viđenije, ali neka posebna posla u njoj nikada nisam imala. Nisam bila ni verna, čak sam, pre bi se reklo, bila neverna. Ali, eto, bila je tu, i imala je neko posebno ime, a već smo o takvim stvarima, na periferiji sujeverja i verja, vodili raznovrsne razgovore u maniru našeg projekta/knjige, pa hajde da je obiđem, možda tamo nađem štogod zanimljivo, dovoljno smo malo mesto, još se nismo rastali sa tradicijom.

U toj našoj crkvi je dugo popovao jedan stari gospodin Uroš, koga se sećam kao krupnog i jakog čoveka, koji je svoju snagu nosio dovoljno mirno da se pored njega osetim sigurnom. Dolazio je pred Svetog Aranđela da nam sveti vodicu i da sa mnom vodi blagonaklone razgovore. Dobila sam od njega i Bibliju, izdanje starije od mene dve godine, da je čitam i da bude moja. Ali sam ja tada bila mlada i mislila da se jede sve što leti.

Gospodina pope se više sećam radi svog dede, Nikole, sa kojim je ovaj umeo da sedi u duge letnje sumrake, bili su i komšije, a naročito u tople septembarske večeri. Iz tog doba pamtim da sam kod popa uvek bila sigurna kako je od hiljadu reči koje bi imao reći izgovarao samo jednu, a ponekad i tri. Tek se iz onoga što je ćutao mogla saznati istina, koja nikada ne vara. U ta sam doba, naime, bila duboko uverena kako ima istina koje i varaju.

Pop Uroš je iznenada umro, u šezdesetoj godini, sasvim iznenada u najboljem zdravlju i naponu snage zrelog čoveka koji je posvršavao svoja posla po svetu, i mogao mirno i tiho da živi još trista godina, jer je u glavi i u srcu držao zdrave misli, a u grudima zdravo i srce. Mnogo je boravio po svežem vazduhu u našem selu Ž. a taj boravak nikada nije bio praćen teškim fizičkim radom već lagodnim, lakim i prijatnim korakom i hodom, i razgovorom sa seljanima. Osim toga, na ovog čoveka nikakva boljka nije htela, već ga se svaka klonila i obilazila nadaleko.

Posle sedeljki sa mojom Babom, dok su se mirisi dunja i pečenih jabuka mešali sa kiselim mirisima komine i prvenca, naročito prvenaca, i sitno pucketanje suve loze i opalih grančica koje smo celog proleća i leta skupljali za pečenje rakije, moja baba, Julijana, znala je dedi da podvikne, ali diskretno, da se popa ne uvredi. Koliko sam shvatala, zamerala mu je što ceo dan i veče, a često i po celu noć, peče jabuke, krompire, puževe i rakiju sa popom, ali se sva njena diskrecija završavala sa "Šta i ja razgovaram sa ludim čovekom", sve dok u neka doba nisam shvatila da se to "lud čovek" odnosilo na našeg popu.

Naš popa, međutim, nije bio lud, kako mi je deda objasnio, već je bio jedan veoma tužan a pametan čovek.

On je u stvari bio srećan otac, koji se ponosio sa svoje sedmoro dece, koji ih je sve iškolovao i obezbedio ih, a nije bio čovek tvrdog srca i bezdušnik već je imao uši i oči za sve podjednako, svakog da sasluša, svakog da pogleda.

U vezi sa tom popinom decom, imao je tri sina i četiri ćerke; Prvula, Iliju koga su svi zvali Lila i Manasiju sinove, i ćerke Leposavu, Mirosavu, Milicu i Jelicu. Ova poslednja, najmlađa, zamakne u najboljem dobu od šesnaest godina, i to bez traga, nestane da niko o njoj više ništa nije čuo niti je gdegod video, i sve to se dogodi posle četrdeset dana od smrti popinog oca a Jelicinog dede, Adema.

To je, eto, bila ta tuga koja je našem popi ležala na srcu, i koja ga je činila čovekom mekim i tvrdim u isto vreme, i radi koje je naš popa Uroš tragao za bićima s one strane sna, jer poznajući da večnog života ima, hteo je da ga svakako za života pronađe i u njemu, možda, svoju najmlađu ćerku. Cenim da je i sa mnom, neukom, razgovarao onako milo upravo radi tadanjih mojih šesnaest godina, a možda sam ga još u ponečemu na Jelicu podsećala.

Radi ovoga je pop Uroš redovno obilazio svakojaka mesta i ljude, pažljivo osmatrao i osluškivao, i beležio. Bio je u ta doba redak pismen čovek, i o svemu je ostavio jednu manju arhivu u našoj porti, koja je čudom preživela i domaće i strane oslobodioce. U toj arhivi, do koje sam ljubaznošću našeg sadašnjeg popa Dragana lako došla, beše nekoliko papira ispisanih rukopisom krupnim i nespretnim, što posebno naglašavam ovde, jer je pop Uroš imao sitan rukopis, ujednačen i ispisan rukom koja to radi već decenijama. Ta arhiva behu u stvari četiri beležnice, a papiri ispisani onim neveštim rukopisom su bili u te beležnice umetnuti, i čim sam ih dohvatila da ih prelistam, ispali su, iskrzanih krajeva, da li od čestog čitanja, ili od čestog premetanja po rukama.

Iščitala sam sve te papire nepoznatog zapisivača, i od sviju me naročito dirnuo zapis o Zapisu, koji je do pre nekoliko godina ispred Zadružnog doma u Ž. gordo i dostojanstveno stario i umirao. Posečen je za jedan crveni datum u jeretičkom kalendaru. Nedugo zatim, pop Uroš se prestavio i otišao za svojom ćerkom Jelicom.

ZAPIS O ZAPISU

"Velebilje smo skupljali, pelen gorki i hajdučicu, i majčinu dušicu, i kantarion svemogući, plavu travu koja donosi snovi i vidovčicu slatku i gorku, makove u crvenom cvetu gde god smo našli, skupljali smo i bisernu travu koja čisti krv i onu koja svetluca pod nebom u noći i u danu ne vodeći računa o kazni jer sve radismo na brzinu i bez oproštaja.

Mihajlo tada reče kako se evo osam dana a bez potrebe radi ono što se može uraditi za dan, a svi smo znali da se tako kako on veli ne sme, jer za svaki dan u nedelji i za svaku zvezdu iznad tog dana ima jedna travka i ko sa njom opšti dok njena zvezda ne zađe sa drugom to neće raditi, jer su one bića lako uvredljiva.

Iz Mihajla je govorila požuda i ništa drugo jer žena mu, mlada, seđaše kod kuće i čekaše ga da joj dođe a on po planini skupljaše travu jer na njega dođe red i ne mogaše ga preskočiti nikako.

Ali su svi drugi ćutali i niko mu ne reče da greši, jer da ovako kako je mora biti, i iza toga ćutanja svi učinismo kako on reče jer se niko ne nađe, a i ja među nikim, da proslovi kako treba.

Tako skupismo velebilje i sve zajedno, i dođosmo devetog dana kući, u mrak, u nedoba, pred razgalamljene pse lovce i utuljena svetla noćobdijska.

U Orašju više ne bi graditelja, došlo je belo svetlo angelsko da ga nađe. Ali ga nije nalazilo, to se videlo još s ulaza u selo, plavi žižak lebdeše iznad svake kuće i držaše ukućane na uzici, a ono angelsko svetlo išlo je od jednih do drugih vrata i tražilo novog graditelja.

Mi se raziđosmo čim ga spazismo, i svako svoju dušicu stisnu u grudima kao žitno zrnce, u nameri da je sačuvamo.

Mene majka sačeka ispred kuće i reče kako sa Babom ne valja nikako, i kako pop samo što nije stigao, i ja sedoh na prag i ne makoh se sve dok deca nisu počela da me, nosajući tamjan i sveće, preskaču i gurkaju me nogama češući mi se o skute.

"Ne možeš ti osim sveta, devojko," reče mi baba i hripajući sede na basamak podno praga, i reče još:

"Ajde, vidi ga još sad pa posle gotovo," te se podigoh i uđoh u kuću, u sobu u kojoj je moj baba okopneli ležao, moj deda i svetitelj, a duša mu se vila po uglovima nadolazećeg mraka i dočekivala ono svetlo belo, angelsko.

Priđoh mu i videh kako već nije tu gde se misli da je, a njegove mi oči dođoše na tren i odgleda me pogledom koji sve zna. Ne reče ništa.

Opojaše ga u kući, na pragu, na svakoj raskrsnici, na ulazu u Šašlje, i sve do samog njegovog večnog stana pevaše mu usput, i prekriše ga zemljom uvelom od čekanja a da niko nije ustvrdio gde je on sada i šta se to ulari preko neba dok je podnevno sunce zalazilo za oblake i gušilo se u njima.

Malo posle udari kiša, rastera nas sve po redu otkude smo došli, i Babo mi ostane tamo a ja nosajući korpe sa ponudama stadoh nasred staze i pogledah iza svojih leđa, i tamo videh kako stojim u svetogrđu na parčetu zemlje koju smo opet nahranili tanko.

Sve okolo posivi i uznese se do leta, a on se nagne iz onog oblaka umesto kiše i svenuto bilje oživi dišući kroz njegova usta.

I obrati mi se a da ni jednu reč nisam čula i da sam sve znala, pa se posle vratih i izađoh iz Šašlja.

Mati me sačeka i baba moja, obe ćuškajući me kao ona deca pa dohvatiše korpe i ljutito ih poneše, i rekoše:

"Da nisi pisnula o ovim," a to kao da je bio više sramota nego naređenje, i baba mi još reče:

"To je za druge, devojko, za muške i starije. Imaš ti druga posla. A niko te ništa nije ni učio."

A mene niko ništa nije naučio.

Naveče se iskupiše oko sovre, dođe i popa, i svi behu sami sa sobom u onoliko ljudi, baš kako i jeste.

I svaki bi zaokupljen svojim mislima a one sve opet behu jedna ista: sad, kad Babe moga više nema, ko će da raznosi poruke izmeđ bivših i sadanjih, ko da odlazi na daleko i izviđa, i da nam javlja kome da se čovek umoli za malo kiše, za malo sunca, za zdravlje i za snagu, za mir u kući i oko kuće? Koga ćemo da pitamo kad se ore, kad se seje, kad da se vrši, gde da se kopaju bunari, gde da se prave kuće, ko će nam graditi mostove kad je poslednji graditelj lego a angelsko svetlo ostalo nad njegovom kućom bez muške glave?

Dođe i Mihajlo na sovru, sa ženom, dođoše predveče i on reče kako je moj babo, moj ded Adem, otišao i kako je graditeljsku palicu stavio pod noge umesto pod glavu kako je i red, i kako smo sada bez graditelja, jao nama.

Popa na to objavi svima kako neka niko ne brine jer mene evo, tu sam, i noćas ću je ja dobiti pa smo svi opet bili mirni, ja jer sa znala da moj deda kroz mene na ovome svetu opet ide, jer kroz koga bi ako ne kroz svoje unuče.

Umiriše mi se i majka mi, i baba, pred očima sveta.

Spakovaše mi obnoć belog luka i stručak bosiljka u jednu flašu, i venčić spleten od žita posejanog uoči Đurđevadne, a pop mi ispeva, ispeva, ispeva, sve šta je imao ispevao mi je, i odoh na Šašlje te tamo uđoh na groblje sve misleći o četrdeset dana i o mraku, a po Šašlju se raziđoše plamičci, zaradovane dušice sve male.

Baba me dočeka na samom ulazu i odvede po zemlji do svojega stana, i posedesmo tamo i sedesmo ispod velikog plavog meseca, i progovorismo koliko se može kad učen priča sa neukim, jer građenje bi muški posao a rađanje naš, ženski.

I sve tako, tako, tako, i prođe onih četrdeset dana, a meni još i sedam povrh njih, i vratih se u selo i u svoju kuću, a na njoj barjače i u njoj sva ogledala prekrivena, u žalosti.

Na krevetu mi beše kamen koji majka na moje oči obaje i još reče pri tom:

"Neka joj je mir i pokoj duši, i neka se nikada više ovako nešto ne zbude," pa ga baci u Otočić, u rečicu uvr kuće.

I tu ja videh da oni mene ne vide, i da misle da sam na Šašlju ostala.

Otad, eto, gradim, ali gradim nevično, neuko.

Jer među Babom i međ njegovima sve bi jasno i lako, a ovde, međ svojima, sve teško i nejasno.

I graditeljskog materijala je nedostajalo, jer ljudi behu odveć zaokupljeni ilovačom, i od svih lica pred sobom nosaše samo svoje jedno, i pred Zapis dolazaše retko.

Toliko su retko pred Zapisom stajali, da ovome stadoše da boluju i lišće i granje, i najposle i samo drvo celo, a pojaviše se u svetu ljudi koji govorahu o zdravlju i nezdravlju, koje zadesi ljudski rod i ceo svet, i međ svime šume a međ njima od drveća ponajviše hrašće.

I posao mi se graditeljski u Orašju umanji, veoma.

Milenija, ćerka gospodina kmeta, dete u sedmoj godini, ostade bez ruke leve, i ja videh da ona tu ruku još nosi ali da ne ume da se s njom poigra i rekoh joj to, a njoj se oči otvoriše širom i obradova se, pa stade da se i sa tom rukom poigrava kao i sa desnom, i da sa njom čini sve za šta ruke služe.

Ne nosajući prstenje ali svu rodbinu udivi sa ovim i ko je ne znaše, izdaleka dolazaše da je vidi kako jednom rukom radi kao da obema, pa poraste dete i udade i sve bi kako valja sa njom.

Krsta, domaćin u kući od dvanaest čeljadi, beše u košenju ostao bez palca nožnog, i nikako nije mogao da ga prežali sve misleći da je načet čovek mrtav čovek, te mu pronađoh taj palac u zabranu, jedva ga oprah od one čemuglji u vodici bistrici i odnesoh mu ga te ga prilepih za ono mesto na nozi, a on oživi i na strah njegov i svačiji ostade mu na nozi.

Ali više nije mislio da je osim sveta, i čeljad ona njegova dobrano poče da ne oskudeva.

Mihajlo onaj, s kojim smo se u planini zatekli, bi neprohodan čovek, i koliko god da je orao po njivi svojoj ne zaseja u nju ništa i žena mu se, samdruga, sasvim promeni i stade teška i nesnosna, i na svoju i njegovu nesreću.

I njega nađoh i rekoh mu neka ne teče putevima koji su zakrčeni, nego neka ih najpre prokopa pa posle neka se pusti, a on tako i učini i žena mu zanese i rodi krasnog dečačića.

Milisav, kopljonoša, otkad se vrati iz heraldove družbe i dođe da živi kod nas, štogod zasadi osuši mu se, i on je na jalovoj zemlji svojoj kapao i dan i noć a ništa ne iskapa iz njega, i predade se crnim mislima.

Rekoh mu da se biljka od svetlosti i od vode pravi ustubinu, te da mu valja raditi svakako a od rada će biti šta već ide. Svetlost, opet, na zemlju stiže od raznovrsnih zvezda, i svaka dušica božija svoju zvezdu ima na nebesima, bilo da je nosa čovek ili biljka, neka on samo kopa i neka nad onom zemljom kaplje.

I Milisav tako i uradi, i votke mu i ovrtke behu posle pune svakojakog čega ne bi u ostalima, jer mu zemlja beše od gvozdija pa i ljud onaj koji je votku onu uzimao beše kao da je od gvozdija, a on odbaci ono svoje koplje i više herald ne dobi svojeg kopljonošu Milisava natrag, a i ono lice mrko zbaci, i ponese jedno drugo na radost sviju koji ga u Orašju sretaše.

Ali Babo mi se udaljio veoma sam ga (nečitko)

Vide da s(am) pogde(nečitko) i bez ((nečitko)) a u porti naš(la? oj?).

Ali moj Ba(bo) mi se udalj(io) jako i nigdi viš(e) ni(sam) mogla š njime da (se) sre(tnem) niti sam g(de) koje čula.

A ona se ruka i na mene spusti i reče kako sam dobro izabrala te se umirih najposle te uđoh i u svoju kuću.

I (svi) me prepoz(naše) i obradovaše mi (se)."

***

Kako već rekoh, ovo je samo prepis. Ivice su bile iskrzane i ovih poslednjih nekoliko rečenica, nečitkih donekle, bilo je podebljano rukopisom kojim je vođena malešna arhiva od četiri beležnice, a ne rukopisom kojim je zapis zapisan.

Duboko sam uverena da je popina najmlađa ćerka, Jelica, postala deo kolektivnog duha ili narodnog, kako bih još rekla. I to je postala tako da je u tom duhu zauzela jedno funkcionalno mesto, pri čemu taj duh nije jezičkoslovna figura nego realitet koji je obitavao u onom hrastu ispred našeg Zadružnog doma, nakon čijeg je posecanja gospodin popa i presvisnuo.

U tom slučaju, ostaje nerazjašenjeno čije su one beleške ispisane na papirima koje je popa tako pomno i dugo čuvao, jer, ukoliko je moja pretpostavka tačna, to su beleške njegove ćerke Jelice do kojih je dolazio još dugo nakon njene smrti. Onda, kako je dolazio do njih? I taj povratak u neku prošlost, heraldi, kopljonoše, družbe, zatim Orašje, da li je to ovo naše isto mesto, malo, Ž? Ili je onda sve to u ovo isto vreme i na ovom istom mestu, ali u dimenziji nekoj različitoj, između kojih dimenzija, one i ove naše, postoje neki mostovi, koje, onda, neko gradi? Graditelji, na primer, kao njen ded Adem, i ona sama, Jelica.

Ali, već sam suviše rekla, a sve su to ionako samo pretpostavke. Utoliko pre ovaj strah kojeg stresam sa prstiju dok pišem nema razloga da mi u prstima ostane (zato valjda i pišem). Osim toga, i ovako i onako ništa podrobnije o tom slučaju ne znam, kao što ne znam ni kako je razjašnjen nestanak mlade Jelice, a u našu crkvu može da ode ko god hoće i ako dovoljno ljubazno zamoli popa Dragana, može da se domogne arhivice kao tragova koje za sobom ostavljaju pismeni ljudi o sredini u kojoj su se našli, što po kazni, što po nagradi.

To što sam pronašla u beležnicama, na požutelom papiru sa neveštim rukopisom, odvratilo me je projekta koji smo namerili da ostvarimo utroje. Odustala sam. Nema tih priča koje bih umela da sastavim da knjigu ukrase, ili da je učine zanimljivom. Niti štagod mogu da izmislim a da se već nije desilo, ili će se tek dogoditi.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]