|
|
 |
Ненад ДуновићЖЕНА"Ој
девојко, душо моја, Сви српски положаји су од раног јутра били изложени непрестаној, снажној артиљеријско-пешадијској ватри. И, мало по мало, са главних на резервне положаје, поједине српске јединице су се повлачиле пред подивљалим јединицама разбеснелог Поћорека. Тим страховитим нападом Поћорек као да је хтео да једном за свагда докаже Србима да се не могу супротстављати моћној царевини. Поћорек је пошто-пото хтео да добије сувоборску битку и да бркатом Мишићу покаже ко је већи војсковођа... Моравска дивизија је била одбачена и потиснута у сувоборске греде. Војници су лагано губили морал, али су ипак тај дан успели да издрже на резервним положајима... Спустила се ноћ... У шумарку, завучени у простран грм дивље купине, један поред другог леже Радован и Митар. Обојицу их страх притиснуо, отежао им главе, скратио дах и у зноју по леђима избио... Слушају канонаду артиљерије... У мислима се опраштају од милих... - Ој девојко, душо моја... - одједном почиње да певуши Радован, али заћути кад га Митар лактом муне у ребра. - Не блентави се, Раде - сикће Митар. - Чуће нас ко. У касно послеподне, приликом одбијања јуриша Немаца, игром судбине, њих двојица су се нашли одсечени од своје чете, забасали су у тај шумарак, притајили су се у жбуну и тако су сачекали ноћ. Није им требало много да схвате да су остали у немачкој позадини, далеко од својих сабораца... - А да запалимо по једну... Раде више моли него што пита. И шапуће. - И ја би запалио - кашљуца Митар и таре бркове. Раде га испод ока загледа. У тами, Митрови брци се некако мутно пресијавају, као да је овај баш малопре завршио са кусањем масне кромпирове чорбе. - Па да запалимо? - Ајде... - сложио се Митар и одмах почео копати по њедрима. Обојица су извадили дуванкесе и смотали по једну цигарету, танку, штедљиву, праву ратну... Митар крије упаљач под блузом и креше. Радован се нагиње и припаљује, а онда одмах длановима сакрива жар цигарете. И Митар припаљује. Обојица дувају дим испод себе, у траву. Тај први дим им је дошао као мелем на живу рану... - Чији је онај што тамо лежи? - пита Радован и руком показује некуд испред грма. На двадесетак метара далеко од њих двојице, у високој трави испод стабала, још у предвечерје опазили су леш неког војника, али заузети својим страхом нису га боље загледали и нису знали којој је војсци припадао за живота. - Немам појма - незаинтересовано одговара Митар. - Ко да је и битно? Ионако је њему сад свеједно, био Швабо, био неки наш Геџа... За обојицом ће мајке исто закукати, и обојица исту сирочад остављају... - Било би ми драже да није наш... - Јебеш га, Боже... Ко мене и тебе пита шта нам је драже... Заћуташе. Вуку димове и одбијају их. И о небу мисле. Тих дана се тмурило и на кишетину мирисало. Обојица су знали да кише мора бити, јер кише, курве и пси прате сваку војску. Без то троје војска и није војска... - А да пробамо... - започиње Радован, али се прекида. - Шта да пробамо? - Ма ништа... Мислио сам да пробамо да се провучемо покрај Шваба и да се дочепамо наших линија. Митар љутито гаси опушак. - И кад бисмо знали где су наше линије, како да им се јавимо, кад им приђемо, а? Или би нас Швабе побиле с леђа, или би нас наши дочекали на бајонете... Ништа од тога, мој Раде. Морамо дан чекати... - Ко да ће нам по дану бити веће шансе! - Јеби га, Раде, бојим се да обноћ идем кроз шуму јер можемо погинути, а да не видимо од чије руке и пушке. Него, ајде да одспавамо бар мало до јутра... Што да се патимо будни, ако већ не можемо никако променити ову ситуацију? Де, спавај ти први, а ја ћу пазити... Радован ћути. За тренутак је у себи осетио жељу за свађом, али је схватио колико би било глупо изазвати је. Та, забога, знају се већ месецима; а остали су сами међу непријатељима. Упућени су један на друго, требају један другом... А ту прека реч може само зло родити! - У реду, Митре, ја ћу мало одспавати... Радован ставља ранац под главу и склапа очи. Али не сасвим. Погледава Митра: висок и кошчат четрдесетогодишњак, сељак, ратар, сточар. Прави Србин од плуга и мотике. Онако замотан у жбун и трње дивље купине, дошао је дужи него што је стварно био. Изгледа да му је све од одела било кратко, и блуза, и шињел, и панталоне... Са Митра, Радован скреће очи ка небу. Виде се звезде. Жмиркају; као да цуре намигују. Склапа очи и сећа се Јелене. Добре Јелене. Обећала му се... И он њој... А онда Швабо ударио на Србију. Кажу због убиства оног принца у Сарајеву... Е, јебо им пас матер! Ко да је њега и Јелену интересовао тамо неки принц и тамо неко Сарајево! И несвестан шта чини, Радован почиње опет да певуши: "Ој девојко, душо моја, чим миришу недра твоја..." ...Кроз тих шапат песме, Радован се сећа Јелениних недара, мирисних, белих, једрих и замамних... Како је само волео да загњури лице међ дојке и да мирише, да уснама дира мекоту коже... Митар не прекида Радованово певушење. Ако их чује нека швапска патрола - нека чује, па макар задње било, али он неће спречити момка да пева својој драгани... И дошло му жао што Радован можда неће љубити своју Јелену никад више. И дошло му жао свих момака, и Срба и Немаца, који су негде оставили своје драгане... Јебо рат и оног ко га је измислио... А Радован престаје сам да певуши... Дошао му сан и одвукао га далеко и од Јелене, и од Србије, и од рата... Чини му се да није спавао ни десет минута. Осећа дрмусање. Отвара очи и среће Митров поглед. Види у њему мало страха. И одмах је помислио да је негде у близини каква швапска патрола. Пружа руку и хвата кундак пушке - неће се он лако дати! - Где су? - Полако, Раде - Митар му задржава руку којом је зграбио пушку. - Нису Швабе... - Него? - Погледај... Радован се изврће на стомак (пушку под себе подвлачи) и покушава да разабере то на шта му Митар показује. И види нешто беличасто. Личи на човека. А далеко је тридесетак метара од грма, час се види, а час буде заклоњено стаблом. Као да застајкује, клати се, обилази стабла... И полако се примиче... - Шта то може бити? Митар одмахује главом и хвата дршку бајонета. Приноси оштрицу уснама и љуби је. Као да чесницу љуби... - Не знам шта је то, Раде... Али ако нам се примакне, овај ће му нож судити! Оно у белом се зауставило изнад леша оног војника. - Човек је то... - шапуће Радован. - Ено се сагиње над мртваца... - Ћути, бре... Радовану се не да да ћути. Зна то код људи кад се сретну са страхом: неко мора да се олакша, неко се почне знојити, неко крши прсте, а неко осећа потребу за разговором... - Да није вампир? - пита. - Чуо сам да се вампири обноћ шетају по бојиштима и сисају крв рањенима и погинулима... - Ама, ћути! Био вампир, или не био, приђе ли - заклаћу га ко бравче за Божић! Радован осећа како из Митра струји напетост. И чуди се: откуд да је тај смирени српски сељак спреман да закоље некога? Изгледа да такав спава у сваком човеку и само чека тренутак да се пробуди... - Гледај... Гледај... - шапуће Митар. Радован гледа оно у белом... И замало није вриснуо: погинули војник се усправљао, полако, тетураво, али ипак се усправљао... Оно у белом се одмакло. А онда је пружило руку и војника гурнуло у леђа. Овај је закорачио и клецаво кренуо на супротну страну од грма у којем су лежали Радован и Митар... Радован је гурнуо длан у иста и загризао - не осећа бол, не осећа своје зубе - само гледа како се убијени војник удаљава... - Оживљује мртве... - шапуће Митар. - То је анђео Господњи. И брзо се крсти... - Опрости ми, Боже! - дрекне и нагло се одбацује од тла. Кракатим скоковима преваљује размак и баца се на прилику у белом. Чуо се крик, а онда су се Митар и бела прилика стопили у једну целину, склупчану и котрљаву... - Раде! Долази! Радован једва диже тело са тла. Тешке му ноге, уста му сува... Не зна шта би од себе... - Долази, сунце ти јебем балаво! И тек тада Радован потрчи и приђе... Стоји и гледа како се Митар гуша са оним у белом... Види бајонет - испао Митру... - Отимај га! Радован се сагиње и хвата оног у белом за рамена. Вуче нагоре, а Митар некако ослобађа десну руку и замахује. Ударац мукло одјекује и прилика у белом је клонула. Радован смиче капуљачу... - Боже... Плава коса се просула... - Шта је? - пита Митар и устаје. - Женско... Митар узима клонулу жену из Радованових руку и пребацује је себи преко рамена. Креће ка жбуну... - Понеси ми нож... Мало касније, у сигурности жбуна, Митар је са жене смакао пелерину у коју је била заогрнута. Испод је на себи имала једноделни, такође бели комбинезон. Груди су јој се надимале... - Које бре ова жена? - упита Радован. - Да није вештица? Митар га мрко погледа. Одједном је сва храброст ишчилела из њега. - Не верујем да је вештица, мој Раде. Вештице не оживљавају мртваце... - А лепа је, ко уписана... Мислиш да је од Бога? Анђео неки? - То сам прво помислио, кад сам видео онога како оживљава. Али, сад нешто нисам сигуран... Јер да јесте анђео, не бисмо ти и ја успели да је савладамо. Не би нам дао Бог... Радован прође прстима кроз косу. Није му се дало да одвоји очи од лица жене. Није Радован никад до тада видео толико лепу жену. Изгледало је да јој није било више од двадесет-двадесет две године. Није имала оних ситних бора око углова очију, нити јој је врат био наборан... - Шта мислиш, Раде, да ми њу претражимо? - упита Митар. - Можда има неког блага уз себе... Радован се трже. - Откуд јој блага? - Видиш како је лепа, а лепе жене увек привлаче благо... Хајде, раскопчавај јој ту блузу... Радован поче пипати, али не нађе дугмад. Збуни се. - Не да ми се... - А што? - Нема дугмади, само нека сјајна трака... - Пусти мене... Митар узе нож и подвуче га под оковратник белог комбинезона на жени. Једним потезом је распорио тканину и њих двојица угледаше дојке. - Ух... - оте се Радовану... Митар скупи веђе. Рука му је дрхтала док је завлачио длан под разрезан комбинезон. Од додира са женином кожом сав се затресао. Прогутао је пљувачку и наставио пипати. - Нема ништа... - рече и склони руку. - Да ја видим? - Нема ништа, кад ти кажем! Гола је испод! - Па пусти ме да пипнем! Митар се засмеја и поклопи дланом уста. Знао је да Радовану није било до тражења блага. Хтео је да пипне женско тело... - Ајде, јунац један, пипни мало и ти... Тадован брзо завуче руку под комбинезон и поче шарати дланом. А онда одједном јекну и трже руку. - Шта је, Раде? - Ја... - А знам! Пипнуо си јој "оно"! Ништа то није! Кад прође овај рат, напипаћеш се тога толико да ће ти се понекад и гадити... Ајде да видимо тај огртач, можда у њему има нешто... Почели су преметати бели огртач. Показало се да је у њему било мноштво невеликих џепова. И у сваком се по нешто налазило: бочице, кутијице, чудни сатови који нису показивали сате... Сложили су све то на гомилу. Није им се чинило да би било шта од тога могло бити вредно... У том тренутку жена јекну. Митар брзо зграби нож и оштрицу наслони на женин врат. Кад је отворила очи, жена је тихо вриснула... - Не мрдај, секо, иначе ти оде тај лепи вратић - рече Митар и мало појача притисак оштрицом. Ипак, пазио је да случајно не зареже. Жена затрепта неколико пута и опусти се. - Види јој очи... - прошапута Радован. - Љубичасте. Па шта, ко да никад ниси видео љубичасте очи? - Па и нисам. - Нисам ни ја, ал нема везе... Жена споро помери руке и пригрну комбинезон на груди. - Ко си ти, секо? И оклен си? - упита Митар. Рекла је нешто брзо, на неком језику који ниједан од њих двојице није разумео. - Српски збори - рече Митар. - Не знамо ти ми тај твој језик... Жена опет нешто рече, али је они нису разумели. - Шта ћемо с њом? - упита Радован. - Да је пустимо, а? - Не знам... Митар склони нож и показа жени да може устати. Ова прекрсти ноге под собом. Тада је угледала гомилу чудних стварчица, које су њих двојица извадили из џепова њеног огртача. Показала је на гомилу, а онда на себе... - Знамо да је то твој - рече Митар. - Нећемо ти ништа узети, нама не треба... Начинио је покрет и показао жени да узме своје стварчице. Она их брзо покупи и поче загледати једну по једну. Чинило се да је задовољна стањем у којем их је затекла... Радован повуче Митра за рукав и шапну: - Да да затражимо од ње да нас проведе до наших? - Како? Жена их погледа и осмехну се. Као да је разумела њихов шапат... Заклимала је главом... - Еј, гледај овамо, секо - рече Митар и поче гестикулирати. Заокруживао је руком, показивао на пушку, на нож, па на себе и Радована, на њу, а онда је показивао прстом у правцу за који је мислио да је правац куда би њих двојица требали да иду, ако би хтели да се сретну са својима... Жена је климала главом... А онда је устала, протеглила се, огрнула се својим белим огртачем... - Ова ће да оде... - рече Радован. - А ми? Жена се осмехнула и обојицу их узела за руке. И као на команду, обојица склопише очи. Преплави их неки талас поверења... Осетили су да не стоје више на земљи. Звуци артиљерије су одједном замукли, а уместо њих зачула се тиха музика, какву њих двојица никад нису чули... - Ајме, Митре, шта се то догађа са нама? - Не знам... И одједном се све завршило. Музика је нестала, артиљерија се поново чула. Отворише очи. Нису више били у оном грму дивље купине. Жена се смешкала... Показала да нас је спасила... Митар климну главом. И њему се чинило да их је жена спасила... - Хвала, дете, ма ко год да јеси... Жена им пусти руке и брзо их пољуби у образ. Једног па другог. А онда се загрну у огртач и оде у ноћ. Дуго су стајали и гледали за њом... - Идемо... - напослетку проговори Митар. - Куда? - Откуд ја знам... Кренуше. Обојица су били забављени мислима о непознатој жени... - Стој! Стадоше као укопани. Из мрака искочише војници. Држали су пушке уперене у Радована и Митра. - Па ови су наши... - рече неко. - Капларе! - Шта је? - зачу се из мрака. - Шта се дерњаш? - Ово су наши! Каплар изађе из таме и стаде поред Радована и Митра. Сумњичаво их је загледао... - Који сте ви? Из које сте јединице? - Моравска... - рече Митар. - Моравска? Да нисте мало подалеко од својих? - Не знам, гос'н капларе... Јутрос су нас Швабе добро притиснуле и Моравска се повлачила... Наша чета је одбијала један страховит напад и... Ето, нас двојица смо остали иза... Сачекали смо ноћ у неком шумарку, а онда смо кренули и набасали на вас... - А да ви нисте стругнули из рова кад је запуцало? - Јок! - Добро, то ће знати ваша команда... Ајде сад, у строј и за мном... Каплар пође. За њим кренуше и његови војници. Радован и Митар су ишли на зачељу... - Ој, девојко, душо моја... - поче Радован да певуши, тихо, за себе. - Чим миришу недра твоја... - прихватио је Митар. Како су дуже ходали, њихова песма је постајала све гласнија... //
Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика
// |