Ото Олтвањи

Џони Незнаммупрезиме

Згодна Американка од преко пута нападно ме је одмеравала. Личила је на Дијану, што ми баш и није требало. Седео сам овде и заливао се управо због ње.

Забава је била пропала ствар. Свуда наоколо лежале су млитаве телесине људи у много горем стању него што сам био ја. Сасуо сам још једну чашу низ грло у то име. И проверио шта ми ради Американка.

Цура је и даље буљила у мене.

Имала је уско лице, бледу, нежну кожу и истурене јагодице. Поглед јој је био испуњен изазивачким, обећавајућим сјајем; осмех суздржан – нисам га смео назвати враголастим. Све у свему, иста Дијана.

Она и њен партнер су читаво вече покушавали да анимирају полумртво друштванце – у глави ми је још увек одзвањало јужњачко завијање док су покушавали да створе добру атмосферу лошим шалама.

А онда је она урадило нешто сулудо. Потражила је свог оптимистичног партнера и повела га право према импровизованом шанку и мени.

Стајали су тако преда мном – он висок, плав и насмејан, она... као Дијана. Проучавали смо се утроје, када је девојка проговорила:

"Хоћу њега."

Ух. Требало ми је још једно пиће.

Јужњачка момчина је погледа, потом врати поглед на мене, сумњичаво ме осмотри и поново се претвори у један велики осмех.

"Шта пијеш?" упита.

Мој енглески је био прилично добар, нисам завијао, али би оно што сам тада одговорио разумели и да ми је знање језика било на нивоу лешева око мене: "Виски."

То им је било много смешно. Одмах сам био ухваћен у јефтину "другар" шему, али то вам је цака са јефтиним шемама. Редовно пали.

Одједном сам им био јако забаван, хтели су да знају све о мени. Ја сам о њима сазнао следеће: он се звао Џони, презиме сам му заборавио. Она је била Барбара, његова девојка. Били су на путовању по Европи и све их је занимало.

Иако нам зомбији око нас заправо нису сметали, предложио сам им интимнији кутак. Нашли смо га у омањој просторији која је служила као гардероба.

"Само тренутак", рече Барбара и прошета до стола са женским торбама. Вратила се са флашом неотвореног Jack-а. Ходала је беспрекорно, на штиклама танким попут игала.

Наставак вечери је већ био веселији. Уживали су у мојим причама о овом граду. Можда зато што су тако желели, али су свеједно уживали. Џони би чак повремено подвриснуо, а у Барбариним очима сам видео да је одушевљена мојом појавом. Како и не би, пиће то увек направи од мене – врхунског приповедача.

"Чиме се бавиш?" упита она када сам застао са причом да бих допунио своју чашу.

"О, најбожанственијом од свих професија", рекох и мунух Џонија пријатељски у раме. Он се насмеја. "Пишем позоришне комаде за локални театар по уговору. Ове године им дугујем још два."

"Ма не", рече Барбара и окрену се према Џонију. "Чујеш ли ти ово, душо?"

"Одмах сам видео да је момак сјајан", рече он.

Твоја девојчица је то видела много пре тебе, помислих. Барбара ме је пажљиво загледала, изваљена на бок, главе наслоњене на страну фотеље, а ја намерно нисам хтео да скренем поглед са њених очију.

"Хоћете ли да чујете мој нови синопсис? Инспирисан је стварним догађајем", рекох изненада.

"Свакако!" Барбарине очи се застаклише. Подигла се на колена и села на пете. Увежбаним покретом је спустила рубове своје минијатурне хаљине на колена, али их није успела покрити.

"Шибај, другар", рече Џони с занимањем и положи руку на њено откривено колено. Она је склони.

"Ради се о једном врло очајном месту. Служи као јефтини ресторан, а заправо је црна рупа какве нема. Не знам да ли имате нешто слично тамо код вас. Ту се скупљају сви: ситни лопови и шверцери, пензионери и бескућници, курве и сводници, студенти. Главни јунак је студент, ишао је да руча на то место зато што је морао. Знате већ, због пара." Отпио сам мало злаћане течности. "И тако једном, за његовим столом, после натегнуте атмосфере, дошло је до циганске туче, у којој је он – ни крив ни дужан, наравно – завршио са ножем у стомаку. Испрва није био ни свестан ситуације. Извукао се из ресторана потпуно неопажен, отетурао у споредну уличицу и ту умро, далеко од свега. Потпуно сам." Искапио сам чашу до дна.

"То је све?" Џони се грохотом насмеја. "Прилично бизарно."

"Стрефио си га, буразеру", рекох хладно.

Барбари се прича очигледно није допала. "Каква је то прича?" упита озбиљно.

"Поучна. Такав је живот."

Након причице, више није било узлета расположења. Барбара се видно растужила, Џони јој је посветио сву своју пажњу, а ја сам морао да потражим неко скровито место да се исповраћам.

Када сам се вратио, позвали су ме да пођем с њима до хотела.

Пред зградом нас је чекао прави правцати шеви кабриолет, нисам знао годину. Сместили су ме позади. Дуго нисам могао удобно да се наместим у џунгли од пртљага. Пре него што сам заспао, стигао сам да се запитам како им све то није стало позади, шеви барем има огромни пртљажник.

Пробудио сам се пред хотелом. Једином у овом шугавом граду.

"Хеј, знате ли које је све боје изменила ова грађевина од свог настанка?" огласио сам се. "У ствари, ништа важно нисте пропустили. Садашња зелена је убедљиво најодвратнија."

Одједном више нисам био тако забаван. Напротив, лица су им била врло озбиљна док су ме носили уз степениште. Да ли сам се увалио у нешто опасно? Никада раније нисам оволико попио.

Џони је откључао њихову собу и грубо ме убацио унутра. Стропоштао сам се на под и остао да лежим. Какво је сад ово срање? У сваком случају, нисам могао ни да устанем. Обоје ме ужурбано прекорачише.

Џони ме ухвати за ноге, одвуче на средину просторије и остави да лежим на некаквом чупавом белом тепиху.

Барбара зајеца негде лево од мене.

"Душо?" упита Џони забринуто.

"Изађи! Молим те! Почело је..." повикала је борећи се за ваздух.

Шта је то почело, који курац? Уложио сам потребан напор и окренуо главу на страну. Оно двоје су се уносили једно другом у лице и нешто жустро шапутали. Џони је био зацрвењен од беса и инсистирао је на остајању у соби. "Видео сам то толико пута, зашто желиш да изађем?" сиктао је.

Уморно сам спустио образ на под и затворио очи. Све је тренутно почело да се врти, читава соба, уврнути пар и ја са њима, па брже боље отворих очи дишући дубоко. Гледао сам, онако са пода, право у њихова стопала. У Џонијеве мокасинке, у Барбарине сјајне, провидне ципелице, провидне ноге. Престрављено сам подигао поглед до њихових лица.

"Волим те", Барбара је говорила тихо Џонију. "А сада изађи."

Џони погну главу и ћутке послуша.

Барбара се окрену према мени и накези ми се у мраку. Очи су јој биле два црна бисера, без зеница, без дужица.

Пробао сам да вичем , али ми је од тога само била мука. Једва се довукла до мене, пажљиво повлачећи своје укрућене ноге, ослањајући се при том на довратак, сточић, ивицу од кревета. Ноге су јој се постепено све више кочиле, а невероватна прозирност је напредовала уз листове према коленима. Сада су јој већ ципеле, глежњеви и потколенице били од стакла, сви обликовани од једног јединог заједничког комада.

Пажљиво ме је окренула на леђа, раширила ми руке и села у крило. Сама је наместила своје беживотне ноге у правцу мојих откривених подлактица и зарила врхове стаклених потпетица у моје вене.

"А сада, драги мој", рече она безосећајно, "ти и ја ћемо да отплешемо једну."

Извила је леђа, промешкољила се стражњицом на мојим препонама и лагано спустила на леђа. Лежали смо тако испреплетени, једно преко другог.

Штикле јој се још више зарише у моје месо. Прозирност поче све више да напредује дуж њених предивно обликованих ногу и она се потпуно застакли у неколико секунди. Заједно с хаљиницом.

Посматрао сам, не померивши се. А онда осетих голицање у својим раницама и притисак.

Кучка почиње да ме празни!

И нагло, попут налета паре из старих локомотива, унутрашњост стаклене Барбаре се испуни сивим, најсивљим димом из моје утробе.

Без обзира што се није напунила очекиваним горивом, процес поновног претварања у лутку од крви и меса отпоче без проблема и разви се у потпуности, корак по корак, ту пред мојим очима.

Њено тело се обојило здравом бојом људске коже. Она нагло отвори очи, запањи се када ме угледа и поче гласно да се бори за ваздух. "Ти", простења. "Жив... како?"

Шчепао сам је за предивне листове, оне као са најлепших стаклених фигурица, а са текстуром најфинијег и најмекшег меса, и пажљиво извукао њене стаклене игле из својих рупица на рукама. Врхови штикала су били чисти, без једне капи крви. Претпостављао сам да ће ми се ране тешко зацелити, али ми то сада није било важно.

Још увек је нисам пуштао. Гледала ме је запањено, забринуто и помало задивљено. Још увек није нормализовала своје дисање; горња усна поче да јој подрхтава, а то је дефинитивно био окидач који сам тражио.

Чвршће сам јој стегнуо десни лист, док сам јој левом руком поцепао свилене гаћице у једном замаху. Ушао сам у њу грубо и нагло, повређујући њене зидове. Уста је широм отворила, али није пустила ни гласа.

Видео сам по њој да слично искуство није доживела. Колико год да је било жестоко, ниједног тренутка нисам заборавио да је пода мном у ствари девојка од стакла.

Лежали смо једно поред другог у тишини. Мазила ми је груди, брадавице, онда је пошла ниже и напипала ружан, у потпуности незацељен рез на мом стомаку. Нагло је подигла главу са тепиха. Гледала ме је у лице, пажљиво га проучавала, заустила нешто да каже и одустала. Ја се насмејах.

Џони је био веома изненађен.

Уопште му се нису допали предлози да наставимо даље утроје. Био је љубоморан, вероватно је осећао нешто још од самог почетка. А и с правом. Барбара ми је много касније испричала да су десет година издржали заједно. Све то време Џони је пазио на своју стаклену фигурицу, коју је сам и нашао. Наравно да није хтео лако да пристане на промене.

Она ме је погледала, а ја сам знао шта њен поглед значи. И побринуо се за Џонија.

Њен стални креветац – заправо обична картонска кутија испуњена ватом која је заузимала толико корисног простора у пртљажнику – послужио је једном и пре Барбариног предвиђеног циклуса. На ауто-путу за Нови Сад, када смо застали да се одморимо, сахранио сам јадног Џонија на оближњој њиви. Урезао сам епитаф у парче труле даске и забио је у свежу црницу.

Џони
не знам му презиме
али сам му захвалан

Момак ми је нашао нову животну занимацију.

Док возим према Паризу размишљам. Размишљам о многим стварима. О стакленој девојци која спава блаженим сном позади у пртљажнику, о јадном Џонију који ме је толико задужио, а да му, ето, ни презиме нисам знао. О томе колика је шанса да ће једном, негде, успут, наићи нека фаца попут мене и истиснути ме као што сам ја Џонија. Шанса је била мала да ће то бити неко у потпуности попут мене, али је свеједно постојала. Имао сам то у виду.

Девојку позади већ дуго зовем Дијана. И њој се свиђа. Мора да јој се свиђа. Она добар део пута проводи у својој, знате већ, стакленој фази. А ја сам немаран возач и то ми се допада.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]