Biblioteka srpske fantastike

Gospodin Petar Rašić je dva puta pao u nesvest. Prvi put kad je shvatio da su oblaci nepokolebljivo žuti.

Komitet za izgnanstvo je koju nedelju ranije odlučio da okonča njegovu izolaciju na Zatvorskoj Planeti. Sa velikom grupom pomilovanih protivnika ulaska Zemlje u Galaktičku Federaciju prebačen je do Orbitalne stanice. Odatle je samo njega put vodio na Balkan. Verovatno se do poslednjeg trenutka nadao da ga je izgnanstvo zaštitilo od Promene. Da je proces ograničenja, što je bio uslov za ulazak u Federaciju, bio izvršen na ljudima koji su to prihvatili, a ne i na čitavoj Zemlji.

Slučaj Petra Rašića nije bio jedan od onih koji menjaju istoriju. Teško da je njegova pobuna mogla da promeni išta u odnosima između Zemlje i Galaktičke Federacije. sve činjenice su govorile u prilog marginalnosti njegove pojave. Federacija je Zemlji ponudila članstvo, što je značilo pristup i učešće u svim civilizacijskim i tehnološkim prednostima. Ko bi to odbio? Ta, Zemlja je nekoliko vekova tragala po svemiru za takvom prilikom. Kvaka je bila u uslovima Federacije. Niko nikada nije shvatio taj jedini uslov: odreći se jedne osnovne boje iz spektra duge. Kome je to trebalo? Ko je iz toga mogao da izvuče korist?

Dok su se približavali Zemlji, kroz okno transportnog broda, Petru se učinilo da je na isti način plava, podjednako tajnovita pod belim velom arabeske oblačnih masa. Tada nije mogao da razazna prisustvo nijanse žutog.

"Plavo i žuto... ostalo je plavo i žuto..." mrmljao je kasnije, budeći se iz nesvestice u ogromnom predvorju pristanišne zgrade Surčina. Osećao se stešnjeno u metalnim invalidskim kolicima, kojima su ga prevozili do taksi letilice.

Plavi prekrivač je trebalo da ga zaštiti od oktobarske svežine. Plavo. Prisećajući se prethodnih trenutaka, izvukao ja bledozelenu ruku ispod prekrivača, pogledao je i drugi put pao u nesvest.

Pratioci su kasnije tvrdili da nije pao u nesvest i da je sve vreme puta do stana koji mu je bio namenjen bio budan. Asistent Milena Gavrilović podnela je suprotan izveštaj videom i zbog toga je odlučeno da sa njim ostane i nekoliko sledećih dana. Doktor Zidar je verovao da transformacija šoka percepcije kod Petra Rašića može da potvrdi neke njegove teorije.

Međutim, u pravu su bili pratioci.

Moje telo sada je bolesno zeleno, mislio je dok su ga zajedno sa kolicima ubacivali u neko veće vozilo. Želudac ga je obavestio da su se odvojili od tla, pritisak inercije ga je upozoravao na skretanje na putu ko zna gde.

Kušao je informacije koje su mu dopremala ostala čula. Lagana strujanja toplote, šumove pokreta prebacivanja noge preko noge, paljenje cigarete... U oštrom mirisu prvog izdahnutog dima prepoznao je i tragove doručka, loše zamaskirane pastom za zube. Ženska osoba bila je toplija, bliža... Kao da je brižan glas sa pristaništa nosio u sebi više od profesionalne pažnje. Ili se varao?

Inaćenje očnih kapaka produžilo se i pošto su ga uneli u zatvoreni prostor. Pažljivo, profesionalno. Zajedno sa invalidskim kolicima. Progovorili su par rečenica sa ženom (tako je saznao da su bila dvojica), grubo su se našalili na njegov račun i otišli. Žena je ostala.

Čuo je kako se kreće, pomera stvari po prostoriji. Neke od njih su očito bile meke; šumovi su bili mukli, više je govorilo strujanje vazduha. Najpre je namestila postelju. Za njega? Zatim su zvuci poskočili za najmanje dve oktave, to su bile čaše i drugi sudovi, potom škripa polica gde ih je razmeštala. Tihi huk pripisao je paljenju plina, šum vode na česmi uverio ga je da se ona sprema da nešto skuva.

Mogao bih ostatak života da provedem kao slepac, pomislio je.

"Slađu ili gorču?" pitanje prasnu kroz tišinu.

Znači - kafa.

Oćutao je.

"Znam da ste budni sve vreme," nedvosmisleno je utvrdila. Bilo je jasno da više neće dozvoliti njegovo dalje opiranje. Prećutno se saglasila sa odbijanjem da gleda.

Nakon četiri odobrena dana njen nadzor je produžen na neodređeno vreme. Petar Rašić je istrajavao na svom neobičnom štrajku. Čitava nedelja joj je bila potrebna da ga ubedi u potrebu da odu na izlet u okolinu Ražane, negde od Kosjerićke visoravni ka Subjelu. Pred sam polazak umalo sve nije upropastila rečenicom:

"Videćete kako je divan taj kraj ujesen; mogu se razaznati sve nijanse zelenog..."

Samo inat i čvrsto uverenje da će uspeti da pod prstima oseti nedostajuće boje uveli su ga u letilicu.

Borovi su ostali zeleni. Onako zeleni, sa tamnim prelivima crnog, kako ih se sećao svih petnaest godina odsutnosti. Opipavao je duge borove iglice srećan što su iste. Sa naporom je odvalio komad kore i pri tom malo porezao jagodicu prsta. Potonuo je u sebe zamišljajući tonove smeđe do okera koji su se pokazali sa unutrašnje strane. I crvenu kap krvi na njoj. Koje li su to nijanse zelenog, sada?

"Plašt zeleno..." rekla je jednostavno.

Zarekao se da više neće ići sa njom.

U daljoj šetnji gotovo je prečuo da su breze žute sa tragovima boje banane, da su grabovi maslinastozeleni, bukve tirkizne, a cerovo lišće tek obrubljeno bojom njegovog tela. Dublje u šumi, dok su mu pod nogama šuštale umiruće zelene boje opalog lišća, dopustio je da malo tamnozelenog svetla dopre do njegovih zenica. Suze jednostavno ne znaju drugi put.

Nije zapamtio trenutak u kome je odlučio da ostane u tom okruženju. Tražio je i dobio odobrenje. Uredili su mu napuštenu drvenu kolibu i obezbedili mesečno snabdevanje. Doktor Zidar je imao presudan uticaj svojim stavom da će vreme učiniti svoje. Milena Gavrilović otišla je na neki drugi zadatak.

U proleće je Petar uspeo da opipavanjem razluči žuti od ljubičastog šafrana, da oseti mesto gde maslačak još nije krenuo da cveta. Uživao je u blagoj čorbi od kopriva; jeo ju je dok su mu prsti još brideli od njenog otrova. U maju je namirisao đurđevak i znao da su po livadama krenule ukusne đurđevače. U junu su počinjali vrganji. Samo jednom se prevario i pokupio ludaru. Dvodnevna halucinacija ga je ohrabrila da okuša ruski rulet sa amanitama. Sa jedne strane su vrebale muhare, pupavke i panterovke, a na drugoj nagradu je davala blagva. Tu su boje odlučivale gotovo sve.

U dugim, slepim šetnjama upoznao je šumu i livade, žubor obližnjeg potoka i mesto gde je, zajažen i hladan, dopuštao brzo kupanje. Naučio je da po mirisu prepozna mesta obrasla manom i hajdučkom travom, majčinom dušicom i cikorijom, divizmom i kantarionom, kamilicom i rastavićem. Znao je satima da ostane ležeći na nekom proplanku pod brestovima grickajući gorke vrhove kičice. Gorčina je budila u njemu snažan osećaj ljubičastog.

Treće godine sve cveće bilo je kukurek, sve amanite u tonovima zelenog, drveće je podelilo na svetlozeleno i tamnozeleno. Sve u neviđenom senčenju zelenog. Program doktora Zidara odavno je obustavljen, a da Petra uopšte nisu obavestili. Kum Radovan (on sam je od Petra tražio da ga zove kumom), preneo je na sebe obavezu da ga snabdeva neophodnim namirnicama i alatima, mada su dotacije bile ukinute. Valjda je kumstvo shvatio ozbiljno.

U dugim zimskim večerima Radovan je znao da zanoći kod Petra. Večerali bi slaninu i sir, ukiseljene lisačarke i hleb sa debelom korom za koji je Petar, u međuvremenu, postao pravi majstor. Vruću rakiju su stalno držali na peći. Razgovarali bi o davno proteklim vremenima i izbegavali da pomenu boje.

Proleće četvrte godine donelo je rane grmljavine, ali ne i kiše. Zamišljao je puteve kojima daleki žuti oblaci zaobilaze njegov zeleni zatvor i vrteći glavom odlazio na spavanje. Moraće o tome da popriča sa Radovanom, zaricao se. Ne otvarajući oči ni po najgušćem mraku, ležao bi dugo budan, sa rukama pod glavom prebirajući po spektru zelenog, od žute do plave.

Radovan se probio do njegove doline, kroz prljavožute smetove ostarelog snega, u vreme novog kukureka. Možda to i nije bio kukurek. Neki od cvetova sigurno jeste, razmišljao je Petar prebirajući krte latice. Dva uzastopna pucnja, ugovoreni znak, odjekivala su na golim stenama, između kojih ga je postojano napuštao potok.

Susret sa Radovanom ovoga puta bio je drugačiji. Posle kratkog srdačnog zagrljaja, u kome je Petar osetio tragove uzdržanosti i pritvorstva, prijatelj ga je obgrlio oko ramena i poveo u kuću. Zatresao je omanjim opletenim balonom, tako da u njemu zapljeska rakija, pred Petrovim nosom i rekao:

"Najpre da popijemo po rakiju..."

"A, posle...?" oprezno upita Petar.

I uđoše u kolibu.

Popili su po jednu, po drugu, po treću pre nego što se Radovan odlučio:

"Znaš, kume Petre, Galaktička Federacija više ne postoji..."

"Čuo sam grmljavinu..." zamuče Petar u pola rečenice.

"Izgleda da se dugo kuvalo, samo mi to nismo znali. Ko pita Balkanske seljake?"

"Šta se kuvalo?"

"Postoje i drugi... Kažu, Savet Univerzuma se zove... Nije mi odgovaralo kako Federacija uspostavlja Poredak. I sva ograničenja koja su nametali... I sam znaš..."

"Znam. Plavo i žuto, zar ne?"

"Vratili su nam..."

"Crvenu...?" Petrov glas je ostao ravan.

Radovan kao da je premišljao da li da nastavi.

"Reci!"

"Ne samo nju. Kao odštetu smo dobili još dve koje dosad nismo mogli da vidimo. Čini mi se...infernu i vilinu..."

Petar po treći put pade u nesvest.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]