|
|
 |
Себастиан АданкоNew YorkerПодигао је главу и оњушио ваздух. Ветар је до њега доносио мирис дивљачи. Уста су му се пунила пљувачком при самој помисли на сочан комад меса. Осетио је како му длаке на леђима дрхтуре док је сањарио о храни. Поново је спустио главу и наставио да претура међу грањем које се налазило разбацано свуда наоколо. Знао је да ако не пронађе прутове који би били довољно прави за прављење стрела, никад не би видео ни делић свих тих маштарија које су му обузимале ум сваки пут када би осетио мирис бивола, и при том замислио како га дере и кида најсочније комаде меса са животиње. После краћег претурања потрага му је уродила плодом. Имао је осам равних прутова. Извукао је из вреће која му је висила о боку шиљат камен који је користио за оштрење врхова стрела. Сео је и прионуо на посао. Мало касније, његово ожиљцима избраздано, длакаво лице се осмехнуло. Обавио је успешан посао. Упропастио је само два штапа, док су остали сада припадали његовом ловном арсеналу. Скинуо је лук с рамена и спустио се на земљу. Прислонио је уво на тло и пажљиво ослушкивао. Ништа. То је значило да биволи не мрдају. Полако је кренуо према удаљеној чистини, пратећи мирис животиња. Истовремено се прилагођавао и смеру из кога је ветар дувао, да животиње не би прерано намирисале смрад његовога тела, покривеног вишенедељним наслагама зноја. Пузао је све брже и брже, приближавајући се извору мириса. Наједном, испред њега се појави чистина. Двадесетак метара од места на којем се скривао, стајало је омање крдо бивола, мирно пасући длакаве изданке биљака које су расле свуда наоколо. Пажљиво је затегао лук и нанишанио право међу очи једној од мањих животиња. Наглим трзајем отпусти тетиву и стрела полете право на место на које је и циљао. Животиња паде на тло, испустивши при том звук налих на уздах. Остатак крда се сакупио у гомилу и потрчао ка шумарку, који се налазио недалеко од њега. Исправио се и наместио нову стрелу, спреман да брани свој плен од других грабљивица. Поново је извадио камен из вреће и проценивши количину коју би могао да понесе у скровиште почео да одсеца остатак животиње. Одсекао је оба бута и део леђа, и након краћег одмора их забацио на леђа и опрезно кренуо према каменом пољу које му је слузило као скровиште. Провукао се несметано кроз поље високе траве и устреливши једну избезумљену хијену убрзаним кораком пређе преко последње чистине која га је одвајала од каменог поља. Већа избочења која су се видела у средини поља је познавао, али му је пут којим је овај пут ишао био потпуна непознаница. Ово је био први пут да се враћа на поље са ове стране. Загазивши кроз дубљу траву осети како му нешто раздире стопало. Бацио је месо са рамена и разгрнуо траву. У њој је лежала некаква тврда црвенкаста материја, потпуно искрзана. У налету беса, он дограби једну повећу грану која је лежала у близини, и неконтролисано поче да лупа по табли на којој је рђом изједеним словима писало: "Добро дошли у New York"... // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |