Sebastian Adanko

Usamljenik

5619003...

5619004...

5619005...

5619006...

Upravo je počeo moj 641. rođendan. Provodim ga sam.

A kako bih i drugačije, kad imam četiri stotine metara u prečniku. Ko bi mogao da napravi tortu kojoj bih moglo da ugasim svećice.

Kada bih moglo da duvam.

5619012.

Pristiže utovarni brod. Dolazi svakih pet dana, i pristaje tačno u šest časova po brodskom časovniku. Ja otvaram glavna ulazna vrata i on lagano klizi unutra. Sam.

I on.

Bez posade.

I on.

Dolazi na svakih 120 časova, to jest na svakih mojih 120 punih rotacija. Odlazi sat vremena kasnije. Sada.

5619013...

5619055.

Neki krupan predmet nepravilnog oblika mi se približava. Najverovatnije meteor. Ne predstavlja opasnost, pošto su moji zaštitni laseri dovoljno moćni da rasparčaju i mnogo veći kamen, međutim, odlučilo sam da rizikujem i propustim ga sasvim blizu, toliko blizu da ga uništim tek kada se aktiviraju osigurači.

5619056.

Tu je.

Sasvim blizu.

Hiljadu metara.

Pet stotina metara.

Sto metara.

Pedeset metara i aktivirali su se osigurači. Laseri su se zažarili i meteor se raspada na sasvim malene parčiće.

Malo uzbuđenja u mom dosadnom životu.

Kad bih bar moglo da se ubijem i prekinem ovo mučenje.

Međutim, nisu moji konstruktori krivi. Nisu mogli znati da je svest nezaobilazni pratilac logičkog razmišljanja. Mene su izgradili da logički razmišljam i samostalno opslužujem njihove transportne brodove. Nisu me izgradili da razvijem svest.

A svest prati dosada.

Pogotovo u ovakvim uslovima.

Vrtim se u ovoj beskrajnoj praznini i brojim broj okretaja. Svaki okretaj - jedan sat.

Neka mi neko pomogne!

5619067.

Živa bića na meni!

Prva živa bića koja sam video u poslednjih 640 godina, odkad su moji poslednji konstruktori otišli.

Niska buljooka gegava bića, sa ogromnim stomacima i minijaturnim kljunovima i šapicama. Propustilo sam njihov brod nepravilnog oblika u svoju unutrašnjost. Pristali su i pomno pregledali sve moje važnije delove. Pokupili su nekoliko pokretljivih ljudskih artefakata i zaputili se dublje u ljudski sektor. Verovatno ih nikad više neću videti ovde, u sektoru galaksije koji je i sam đavo zaboravio, ali bio je neverovatan osećaj ponovo čuti bat njihovih nesrazmerno velikih stopala po mojoj metalnoj površini, osetiti njihove šapice kako opipavaju moju unutrašnjost...

A potom su otišli.

5619132.

Utovarni brod danas nije došao. Verovatno neće ni doći. Verovatno su me zaboravili pokušavajući da ponovo izgrade svoj razrušeni ponos. Mislili su da su veličanstveni. Mislili su da su jedini u svemiru.

Jadna inferiorna bića...

5619133...

852345661...

852345662...

852345663...

Nešto se približava. Nešto nepravilnog oblika. Nešto što menja taj oblik. Verovatno nešto živo. Nešto živo i ogromno.

Osigurači su mi otkazali tokom ovog dugog niza godina...

Možda će me "to" spasiti ovog besciljnog rotiranja...

852345664.

Tu je.

Ispituje me.

Traži nešto...

852345665.

Našlo je to "nešto".

Moj fuzioni reaktor.

Sada visi priključeno na reaktor, rotirajući zajedno sa mnom.

Crpi mi energiju.

Ubija me...

Sve više i više slabim...

852345666...

Hvala ti...

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]