Biblioteka srpske fantastike

Dragan R. Filipović

Slovenska

Jutros je, kažu, zorom uzbuđenih ptica secnuo neke emotivnije mrtve duše. Kriknule su snagom lahora. šapata. Kao lančana reakcija nemir je krenuo od bivšeg do bivšeg i oko podneva ceo Ad je hučao.

Noćas će podzemni svet postati svestan svoje veličine, proglasiti se kavernom u nejakim plućima umornog Svemira i zaključiti da je i pored bezbroj duša zauvek zatočenih i pust i hladan i dosadan i besciljan. I tražiće Ad od labilnih mrtvih da pohode labilne žive koji mogu znaju hoće moraju ispuniti njega, kavernu, vatrom dimom zvucima.

A GORIVO?

Zlatibor u hodu skida košulju i obmotava je oko glave. Jevtine aero-kompanije kune, posebno "Međugorje Djeva fly" - stajali su da dotoče gorivo, pa ulje, pa vodu, pa infuzija za Tuta Bugarina sa ocvalom lalom u reveru i dušom u nosu.

Kroz aerodromsku zgradu kao povratnik lako prolazi i hita ka betonskom gorostasu ušiljenom u nebo i zarivenom duboko u afričko tlo.

"Je li to Rudnik?" dahće Tutovac.

"To."

I umalo da doda da je rođen na sedamdeset trećem nivou.

"Mislite li da i ja mogu naći nekakav posao?" pita Bugarin.

"Sigurno", ubrzao je. "Kao učilo medicinarima."

Miriše vrelinu, miriše oazu izgrađenu zbog dvesta hiljada zaposlenih i bezbroj turista, smeši se Zulu Warriorsima isluženim crnim košarkašima Lejkersa, Klipersa ili Portlanda plaćenim pet hiljada dolara mesečno da ululuču i napaljenim turistima prodaju rukotvorine proizvedene u trećoj tampon zoni i petom političkom sistemu NR Kine.

A pored jake metalne noge sedi Baba Jaga, nosata i promukla kao i pre dve godine.

"Hehehe!" maše mu rukom da priđe. "Ovde se srećeš sa svojom sudbinom."

"Ne blesavi se, Čikita", kaže joj umorno, "ja sam ovdašnji."

"Razlog više da ti kažem", zatvara oči klati se napred nazad. "Već danas potrešće te

JEDNA SLIKA, JEDNA PESMA I JEDAN SAN"

"Lupaš Čikita."

"Preklopila sam", kezi se, "postala sam prava Baba Jaga posle tolikih godina imitiranja. Pesmu i San sam naslutila, sliku videla!"

"Baš videla?" insistira.

"Baš!" veselo pljeska dlanovima. "Eto je iza tvojih krutih leđa!"

Okreće se oprezno i s nevericom posmatra fatamorganu ograda, koja se kao teška draperija spustila sa neba preko zapada i debelih lavova u nazovi savani.

"Kartum!" prepoznao je.

Oduševljeni turisti umišljaju da je to hologramska projekcija i obavezni deo paket aranžmana "Cela Afrika vaša prćija": smeju se i škljocaju.

Retki radnici izmileli iz samodovoljnog Rudnika, pokazuju na oko pet hiljada kilometara udaljen grad sa severa, nepomešane vode Plavog i Belog Nila, pomešane epohe Prošlog, Sadašnjeg i Mogućeg.

Baba Jaga Čikita se nirvanistički smeši kao da je stvarno znala da će se fatamorgana pojaviti.

Karim Abdul Džabar III, Velikodušni Sluga Moćnog, naslednik legendarne Nebeske udice, posle dvadeset profi sezona i pet godina vršenja dužnosti Zulu poglavice puca po svim nervima i urlajući neku uspavanku ili bajalicu na jeziku Irokeza trči i nestaje u postojanim bojama.

Zlatibor napokon udiše i s prezirom odbacuje tek usvojeno Učenje o lažnosti svih Učenja.

Ulazi u Rudnik zabrinut.

Dozvolite da vi se umetnem: neophodno je znati da se Zlatiborov cimer zove R.O. JEDINSTVO , da je to ime prisvojio posle kolapsa istoimene firme na uzaludnom poslu poravnjavanja pustinje zarad zanimacije bogatih i dokonih; da je lud za popularnom muzikom dvadesetog veka i uopšte i da je ovih nedelja u fazonu Roberta Zimmermana.

I posle dve godine sve isto; samo poster promenjen.

R.O. JEDINSTVO skida slušalice sa klempavih ušiju i vlažna oka parafrazira:

"Gde si bio plavokosi sine, gde si bio plavooko dete?"

"Ja sam bio na Balkanu", shvata Zlatibor, "brdovitom. Između dva Atlasa što drže nebo i nežno njime prekrivaju grobove kraljeva, filozofa i kosmokratora, i snažno pritiskuju kolevke plačne dece, protiv svoje volje tu rođene. Hodio sam kratkim putevima sa mnogo rampi i granica i isprekidanim crtama za nove rampe i granice. Kašljao sam pored fabrika u kojima na prljav način čisto prave za drugoga a čisto za sebe dugo čekaju i na dug kupuju."

"Šta si video, plavokosi sine, šta si video, plavooko dete?"

"Video sam mnogo reka, a vode ne mogoh nigde popiti. Video sam siroti besuju i silne pare troše, a bogati zbog teškog života uzdišu. Video sam ludu što pravdu traži i svako joj je svoju pravdu davao."

"A šta si čuo, plavokosi sine, šta si čuo, plavooko dete?"

"Čuo sam horove u kojima svako svoju himnu peva. Mjaukanje mački u julu, pesmu žetelaca u decembru, posmrtni marš Staroj na dočeku Nove godine."

"Teško je, teško", grle se, "padaće teška kiša."

Nosati prorok se ceri sa zida.

"A moji Srbi?" sipa R.O. pićence. "Šta rade?"

"I dalje se odlučuju između carstva zemaljskog i carstva nebeskog."

Nazdravljaju, i Zlatibor zna da će se naroljati kao na ispraćaju sa Balkana, brdovitog, i Juge, džombaste, i da će pijan i uzbuđen doprineti ispunjenju proročanstva takozvane Baba Jage.

MISLI SE NA ONAJ ISTI GORE POMENUTI

San:

Kao, on leži u pesku pustinjskom i tugu iz kostiju izvlači.(Možda je i radioaktivan.)

Sanja crnobelo, a muziku čuje u koloru: sve neke ruže latice i raznobojne trake.

Urlaju vetrovi i negde tamo R.O. JEDINSTVO sa pobesnelim buldožerom gigantskih razmera odguruje nasrtljive dine i sprečava pustinju da pokvari goleme krugove.

Onda vetar stane, muzika stane, šum krvi u ušima stane; samo se mrak pomera, odasvud, i zadnja svetla tačka skrivena negde u nečešljanoj glavi biva preplavljena. Tama.

Trčao bi, al' nema ko nogama da komanduje.

Vrištao bi - grlo zvuk ne ispušta.

I onda:

povorka senovitih ljudi, beskonačna, u mimohodu pored njega mrmolji i grgolji. Prepoznaje sve bližnje, potisnute, poznate i nepoznate; svi odoše, a njemu sve tešnje u koži vlastitoj.

"Kuda?" urla i budi se.

DA JE ZNAO, NE BI USTAJAO

Ulazi u dom slatki dom i pada na fotelju. R.O. JEDINSTVO dinsta nešto dimno, smradno i neugledna izgleda.

"Jesi li čuo?" cvrči kroz slabo prozirnu dimnu zavesu. "Džabar III je nestao. Jurnuo je u neku fatamorganu i nestao. Tražili su ga i letelicama - kao da je zaronio u pesak."

Zlatibor roni u fotelju. Mnogo mu je krivo što to nije kolevka i nema nina-nana.

"Obezbeđenje kaže da su ga lavovi izeli. Jebalo majku! Te mašine su toliko site da im antilope uši čepaju."

Meso sa crnom lukčinom i još koječime tukne žestoko, Zlatiborove misli vonjaju, okolnosti bazde, perspektiva kandiše na trulo i izgorelo.

"Slom!" urla." Kuda?"

R.O. se okreće podignutih obrva i kecelja.

Ucveljeni kao plavna Morava izbacuje nanose mulja taloženog dugo, dugo i nabraja:

da je i u Jugi prošao isto, to jest nikako - prihvaćen samo od marginalaca, golubara i radio-amatera;

da mu ne pomaže ni radio-operatorski ni kompjuterski kurs teško stečeni u gljivarskoj sezoni radio-kluba "Aco Vučković" - jeste se zaposlio na terminalu broj sto i kusur, ali je odmah zabrljao i izbrisao gomilu podataka;

da obilazi oko saradnika kao gluva kučka u nadi da će ipak biti shvaćen i prihvaćen, a da ga niko ne jebe ni dva posto i nikako;

da ga žene ignorišu i tretiraju kao potrošenu robu za četvrt noći ili pola popodneva, a da ga nijedna neće za druga na drumu, ćutanje i razumevanje;

da mu prosto dođe da zaplače iako je drugačije vaspitavan.

I plače.

"Mali", kaže R.O. JEDINSTVO nežno, milujući ga po busenu, "ne seri kvake."

Gramofon što troši velike crne ploče automatski startuje i pesma ispevana kroz pogolemi jevrejski nos pita koješta o broju puta kojim treba da prođe čovek i tako to, mladi starac onemoćalo trese ramenima rešavajući da se baci u otvor lifta, sa vrha platforme, otrči u Kartum ili jednostavno presvisne.

R.O. malo saoseća, pa mu postaje dosadno. Gleda u zidni sat sa natpisom " USPOMENA IZ RIBARSKE BANjE ", pa izusti:

"A što ne bi otišao

KOD DOKTORA ZA GLAVU I OZEBLINE DUŠE

"Dobar dan" kaže oborene glave mladi Zlatibor. "I ne pitaj me za odnos sa majkom - nisam je zapamtio, i ne pitaj me za oca-davno sam ga napustio."

"Patetiko, odmori se malo." Smeje se nosati crnac obučen kao krtica i kao božićno drvo, bez poklona ispod. "Psihoanaliza tog tipa počiva mirno u groblju gluposti."

"A", zeva Zlatibor u čudu.

"Nakloni se i počni." Čokoladni šaman se penje na sto i čuči kao misirka.

Unesrećeni se nada da neće sneti jaje.

"O čemu?"

"O snu."

I Zlatibor isceđuje iz sebe sinoćnu moru, ptica drvo se klati napred-nazad kao da će svakog časa kljucnuti kljunom nosom. Ništa ne beleži možda i ne prati, pacijent stoji i čudi se.

"Ovo je neka sprdnja", zaključuje.

Šaman klepeće krpama i krilima i skače.

"To je to", tapše ga. "Ne boj se, najebo si."

"Umeš da utešiš čoveka."

"I uteha počiva. Moje je da te prodrmam, a tvoje je hoćeš li crći ili živeti."

"Pa, prodrmaj me!"

Pticoliki ga drma, svojski.

Zlatibor je opet zabezeknut i ne čini mu se baš da je prodrman kako treba.

"Pa, odoh ja", jedva izgovara. "Ako preživim, pisaću ti pisma duga."

"Sanjaj", čuje se dok izlazi, "i dođi sutra o snu da pričamo."

Pa će se žaliti cimeru, pa će razvlačiti antenu i postavljati radio-stanicu.

Oko pola deset uveče, sešće, uzeti mikrofon i prozboriti koju sa znacima sa banda i neće mu biti bolje.

Oko deset će oklevati i ipak namestiti digitalni frekvenometar na 14.013 KHz i pitati:

"Da li si tu?"

Slušaće dugo krckanje, pucketanje; u jedva čujnim signalima prepoznaće željeni glas.

Kao nekad, škljocnuće dva puta prekidačem na mikrofonu i pobeći u neraspremljeni krevet.

TE NOĆI

upašće u san o mimohodu. Vihori će cepati boje, pesak će žvakutati sitnim zubima i prilaziti sve bliže a gigantski buldožer R.O. JEDINSTVA će, bogami, pomalo kašljucati.

Poželeće da ga upozori, pokušaće da vikne njegovo kršteno ime, ali iz grla će samo neartikulisan krik.

"Opet?" pitaće probuđeni R.O., staviti novu staru ploču i ostalo je pitanje automatike.

žali se Zlatibor koleginici na terminalu sto i kusur + 1 posle mukotrpnog šukanja po tastaturi.

"Hoćeš da kažeš da sam laka ženska?" gleda ga sumnjičavo.

"Ne", jauče Zlatibor u sebi, "samo da si skupa."

Za terminalom sto i kusur - 1 sedi Šerifi Dašmir, čovek koji je doneo stilski preokret u pisanju parola na Koso vu. Naime, većina ih je bila izlizana od upotrebe ( E-HO, poklič odavno istrulelom Enver Hodži; Kosovo republika; Srbe na vrbe; Šipci, stružite drva; Ranković nije mrtav) i kad je mladi student filozofije prištinskog univerziteta dobio zeleno svetlo od policajaca Lenda Jasmina i Ćefa Muharema, više nego drugova, provukao na senovitim ulicama do zgrade opštine i izvukao specijalni crveno-crni sprej, dunulo mu je da oplemeni taj specifični umetnički pravac. Promućkao je bočicu i glavu i napisao: ŠERIFI DAŠMIR JE BOG .

Sutradan su se Lendo i Ćefe prvi put u životu prekrstili, narod se okupljao, a uveče je precizna srpska ruka dodala ružičasto "ALj" posle navedenog iskaza.

Prekosutra je bilo još življe i duhovitije. Naredne noći stotine mladih ljudi su mrdali mrakom, sprejovi su šištali i ujutro je Priština osvanula prekrivena umotvorinama: MNOGO ISTO; OVO NIJE KAZABLANKA; PIPELjA IMA ZLATA; SNEŽANA TRAŽI SEDAM DIVOVA - NACIONALNOST NIJE BITNA; DRAGOŠ KALAJIĆ NIKAD NIJE BIO ROKER; SVI SMO MI LOPOVI i JAGNjEĆA BRIGADA NIKAD NE SPAVA

Bilo je veselo, komentari su pljuštali i nikad više se nisu pojavile parole u pređašnjem stilu. (Vrlo pouzdani izvori tvrde da su Lendo Jasmin i Ćefo Muharem, više nego drugovi, lično ispisali po koju i protiv Srba i protiv Albanaca. Lažu ljudi - vlast je vlast.)

Pojma nemajući da je Šerifi Dašmir otpadnik od svih masovnih pravaca koji smatra da je sve preko dvoje gomila, a svaka gomila potencijalna politička organizacija operator sto i kusur ga gleda, suočava se sa totalnim ignorisanjem i povezuje to sa svojom nikad manjom malenkošću. Duša mu puca uzduž i popreko i ustaje hitajući neobičnom doktoru za glavu i ozebline duše.

Sudara se sa ljudima i stvarima, automat za "Coca Colu" ne registruje njegov dolar, lift sporo i preko volje dolazi.

Ne psuje i zna da to ne sluti na dobro

"Spavao?" pita ptica. "Sanjao možda?"

"Isto." Za svaki slučaj Zlatibor se baca na ležaj koji miriše na guano.

"Uđi u povorku."

"I to je sve?"

"Ne. To je jedan put."

"Može li se njime ići? Kuda se dolazi?"

"Lako se njime putuje, a kraj je uvek SKORO isti."

Seansa je SKORO završena - još jedno prodrmavanje ramena za vreme kog se pacijent glupo oseća i račun na hiljadu dolara.

Zlatiboru u ovom stanju cena i nije važna, ali cifra bode oči.

"Mnogo je" konstatuje.

"Jebeš pare, gledaj od čega živeti."

Izvan Rudnika i izvan sebe Zlatibor stoji i očajava. Sve što je prošao po povratku izgleda mu glupo, naročito seanse pticolikog šamana.

On stoji, sunce sije a oči mu vide nepostojeće končiće, mrljice i krugove u boji

"Što se to njišeš?" prilazi mu Baba Jaga kroz boje.

"To su samo ostaci odumrlih ćelija mrežnjače..." bulazni i odlučuje da se stropošta u nesvest.

Baba Jaga ga hvata za ruku i čvrstim dodirom opoziva odluku o urušavanju u privatne ponore.

"Blento!" njiše glavom prekorno i vodi ga ka naherenoj kolibici sa srcima na drvenim kalpacima prozora pobodenoj na jednu povisoku kokošiju nogu.

Unutra je mnogo manje mitski - muzika gruva sa traka. I Baba Jaga skida prnje, nos i bore, i izgleda mnogo manje mitski. Čak, izgleda kao da će i ona da gruva.

"Čikita..." trokira mlad junak i biva povučen na dušek prekriven ponjavom sa ruskim nacionalnim motivima.

"Odavno ja tebe merkam!" smijulji se dobrodržeća Baba Jaga i oslobađa poprsje.

A on bi hteo da joj priča o nesrećnoj ljubavi, poetici balkanskih jaruga, pašnjaka i šljivika; a on bi hteo da je pita o koloni i mogućim putevima u bolje sutra.

Da li zbog sunčanice, da li zbog Baba Jagine magije, Zlatibor je onemeo i postao slep za sve sem oblina i osmeha čarobnice.

Mnogo sati kasnije tvrdiće da je gljiva crvena i sa belim pegama, da se zove muhara (manita muscarea) i da se ne jede ni u ludilu.

Odgovoriće mu smeh.

Za vreme serviranja večerice tvrdiće da ta smrdljiva parčad otrova on ni probati neće.

Odgovaraće mu klokotanje vina.

Za vreme jela pričaće šta kome ostavlja na oduševljenje oraspoložene i obodrene Čikite.

Odgovoriće mu San.

"Šta bi?" pita veštica i mazno se proteže.

"Invazija skakavaca na Kartum", blene promašeni mikolog. "Nebeska Udica ispucava vatrene lopte u središte velikog jata."

"Još?"

"Turisti dolaze da im gataš. Dolaze sprdaju se, odlaze smejući se, a ti plačeš."

"A ti?"

"Obreo sam se u Snu naglo i uplašio se. Nije se čulo ništa: ni muzika, ni buldožer R.O. Jedinstva.

Video sam povorku u daljini i potrčao. Noge su mi upadale u pesak, padao sam, ali sam uspeo da dođem do nje pre nego što iščezne."

"I?"

"Opet se čula muzika, prijatna: sve neke harfe, havajske gitare, tamburice..."

"Šlager."

"Prišao sam povorci i video poznata lica. Ozarila su se, napravili mesto za mene i ušao sam."

"Oduševljen si?"

"Bilo je divno!" zaneseno priča Zlatibor. "Osetio sam spokoj i sigurnost prvi put u životu!"

"Znači, to je pravi put?"

"Da!"

Skočio je, obukao se i poljubio Čikitu Baba Jagu i sjurio se niz kokošiju nogu.

"Stvarno, plaču li veštice?" pita se devojka gledajući u ogledalu dva klikera kako od očiju klize do usana.

2020 IF "SREĆA" "NESREĆA" THEN GO TO 2030
OPŠTE STANjE

"Ovo ću da knjižim u korist sreće", preleće kolonizovani Zlatibor prstima preko tastature. "Jer, ovih deset dana od ulaska u san živim ne osećajući ustajanje, povređeno koleno i zube."

"Harmonija. Divota. Nikog nemam."

Ipak zastaje i ne udara krstić ni u jednu rubriku.

"I ne viđamo se. On svoj ritam ne menja, ja svoj jesam: škljocanje, brz obrok, šetnja, rekreacija. Sreća? Nesreća?

Ne pijemo, ne ronimo kroz tminu depresije, ne slušamo nostalgičnu muziku. Moglo bi se ipak knjižiti u rubriku sreće."

"Sreća. Plus. Sreća. Smašio sam koleginicu sa terminala sto i kusur + 1, zubarku i serviserku liftova. Brzi Susreti, sreća. Sreća.

Čikitu sam tražio bar dva puta. Jednom je bila zauzeta gatanjem, a drugi put...Već se ne sećam."

"Ide na bolje: dobijam sve odgovornije zadatke i ne brbljam. Među prvih deset sam na rang listi prijema kancelarijskih tračeva. Šef me otvoreno simpatiše. Terminal radi bez greške.

"Radio-amaterizam. Pa, ne bi se moglo reći da sam naročito aktivan. Uključio sam se samo u ovih nekoliko dana, malo pričao i potom dva puta škljocnuo prekidačem u mikrofonu.

Trebalo bi da se malo aktiviram. Zarđaću. Mogao bih i večeras, ali imam društvenih obaveza. Sutra uveče? Možda."

Nerado upisuje poen nesreći gunđajući da je to prejaka reč i pojednostavljeno tumačenje sveta.

Tupo stoji.

"Ne sanjam. Ili, bar se ne sećam snova. Ali, spavam dobro. Odnosi li se ovo pitanje na spavanje ili na sanjanje?"

Opušta se i pokušava da se priseti. Nije siguran sanja li povorku i mrmolj ili mu se to samo pričinjava.

"Zlatibore." trza se od oštrog glasa.

Iza secnutog samotestirajućeg uklopljenog sanjača stoji Šarifi Dašmir, terminal sto i kusur - 1.

"Ti i ja smo u komisiji" mrzovoljno mu saopštava. "Ko zna kad ćemo završiti posao."

"Ne plači, samo popunjavaš broj ja ću voditi ceo posao", kolega mu daje znak da pođe.

Društvo skupljeno od "zelenih", nesvrstanih i par profesionalaca sedi u kancelariji sa teškom optužbom u fascikli s kožnim povezom, braon.

"Ovo je rudnik", pokazuje čovek zadužen za neugledne razgovore ogromnu mapu na zidu. "I gde mislite da su skrivani hemijski i radioaktivni otpaci?"

Mlad i "zelen" uzbuđeno ustaje, gubi se pred veličinom objekta u koji su zašli i nasumično pokazuje nekoliko mesta u dubini.

"O.K." kaže zaduženi. "Idemo."

Dok krstare vertikalno i horizontalno agresivnost inspekcije jenjava i njeni članovi se čude tolerantnosti i predusretljivosti rudničkih vlasti.

Naučnici uzimaju uzorke ponečega što ni laiku nije ličilo na opasni otpad, pa opet gleda mapu i opet uzimaju uzorke.

Vrlo kasno uveče Zlatibor i Dašmir se tuširaju u zajedničkim prostorijama.

"Prođe i ovo", uzdiše Zlatibor. "Jesi li primetio kako su bili iznenađeni odsustvom totalitarnosti i opuštenošću u Rudniku."

Kolega prvo malo ćuti, pa pita:

"Jesi li ikad primetio nekog iz bezbednosti da se druži sa nama van službe?"

"Hej, nećeš valjda da kažeš...Ma, ne! Stražari su jako ljubazni, smeše se i pričaju masne fazone."

"Samo dok su na dužnosti. Posle ih nema. Podvojenost Njih i Nas je očita."

Šerifi Dašmir izlazi ispod mlaza, briše se i oblači.

"Ti si opterećen balkanskim shvatanjem vlasti i bezbednosnih poslova", nesigurno tvrdi Zlatibor.

"Šta Rudnik proizvodi?"

"Glupo pitanje...Toliko je ljudi i struka."

"Šta?"

Zlatibor upitno gleda zeleni monitor.

" PITAČ NEKOMPETENTAN "

"Šta?"

" POSLOVNA TAJNA "

" ŠTA?! "

" PREFORMULIŠI PITANjE "

" ŠTA?! "

" KO TE JEBE "

Udara pesnicom u tastaturu, škraba ceduljče majstoru, polazi i zastaje.

" PROGRAM "SAMOANALIZA " čuka po polomljenim i iskrivljenim tasterima, "2030."

1692030 PRINT "POĐI KOD DOKTORA ZA GLAVU I OZEBLINE DUŠE ."

Opet udara

ali nema odgovora, Iznutra muzika, Bože, ona za sate samoće i cedulja koja ispada.

"Nisam tu", piše. "Ne ljuti se."

Besan na sebe i uveren da se ovim dolaskom vratio korak nazad odlučuje da ipak ode kod ptice doktora i time učini još jedan korak nazad.

Nada se da šaman neće biti u sobi, a kad ustanovi da nije, besni.

Uopšte ne spava, R.O. to vidi i ništa ga ne pita.

konta Zlatibor. "Biće isti - sve moje dileme bude se predveče."

Rešava da ih preduhitri i pre doručka hita kod hodajućeg božićnog drveta.

Male zebnje, kucanje i odziv.

Na stolu dve ptice: jedna kamena, ozbiljno i uzvišena, druga ljudska, šenula od sreće.

"Sedma", ushićen je šaman. "Još dve."

Pa vidi zgranutog.

"Ja sam iz plemena Šona, Zimbabve. Naši stari su podigli kuću od kamena u prelepoj zelenoj dolini i imali život koji nije ni životinjski ni ropski. Imali su devet ptica od kamena, ovakvih, a onda su došli beli ljudi, sve razvukli i objasnili svetu da ratnici Šona i Ndabele primitivni."

Još uvek vidi zgranutog.

"Ja sam član organizacije "Vratite nam naše lepe ptice : Vratićemo ih na bilo koji način."

"Otkud ova?"

"Našao sam je u Rudniku."

Zlatibor ćuti i ne sviđa mu se što ama baš ništa ne razume.

"Linija 2030", progovara.

"Znam. Dobio bi preporuku da mi se obratiš bez obzira kako da si popunio test."

Skače sa stola i hvata ga za ramena.

"Trebaš mi", drma ga. "Odmori se i sanjaj. Nađi povorku, uđi, pokušaj da zapamtiš lica. Uzdigni se i pokušaj da vidiš gde povorka ide."

Drmani pristaje jer smatra da mu to istraživanje neće poremetiti regularnost življenja.

A ubeđen je da se dobro oseća živeti tako.

Ali šta ćeš: retko ko može birati.

A Zlatibor hita ka žagoru nepregledne kolone, i gle, čim je u nju stupio noge mu ne upadaju u super sitni pesak, usporeno kretanje prilikom kojeg mu se činilo da trči u mestu je zamenjeno sigurnim, čvrstim hodom dva po dva, leva - desna, jedan - dva.

Negde iz daljine žalosno se guši motor divovskog buldožera - moglo bi se reći da se uzalud bori protiv prirodne stihije.

Zlatiboru je malo žao prekrasnih krugova.

Pita se kako nije ranije uočio oporost muzike koja se čuje izvan kolone.

Priseća se molbe pticolikog i gleda levo - desno.

Lica poznata, sreće ih svakodnevno.

Odbacuje kao glupost primisao o previše pravilnoj raspoređenosti stražara i bezbednjaka - koincidencija i ništa više.

Na rubu je i pokušava izvirivanjem da ustanovi cilj; kolona je duga preduga i kraja joj nema.

R.O. JEDINSTVO privremeno prepušta pustinjskim vetrovima inicijativu i vozi mahnitu spravu tik uz kolonu. Gleda svog pulena i maše rukama.

Zlatibor prvo blene, pa shvata: leteti, treba leteti.

Pa kaže sebi "budi lak, uzdigni se", i biva tako; sa visine od stotinjak metara vidi povorku mrava kako nestaje u beskraju.

Leti, leti, leti, i tamo daleko, daleko od mora, tamo je otvor Definitivnog rudnika iz koga ližu plameni jezici, iz koga nebo paraju krici, a gorivo ulazi spokojno kao da za platu sa prebačajem, viškom i regresom za godišnji odmor ide.

"Neee!" kriči leteći Zlatibor i pikira ka koloni "Ne! Propast je tamo!"

Niko ne reaguje - spokojno marširaju u kavernu.

Viče, hvata ih za ruke, odguruju ga.

Moli, hvata ih za noge, šutaju ga.

Pokušava da izgura spodobu sa terminala sto i kusur + jedan obećavajući kvalitetan snošaj, lepinju sa sve, rad umesto nje i zalazak sunca u Kartumu.

Pljuje ga i nastavlja.

Hvata se za glavu i nikako ne može da shvati upornost u propadanju.

pita Čikita i otire mu znoj.

Prestrašeno se pridiže i s nevericom posmatra svog cimera, šamana, Šerifi Dašmira, Tuta Bugarina sa drškom lale u reveru, gore pomenutu Baba Jagu i jednog od Zulu Warriorsa.

"Niko ne sluša!" viče Zlatibor.

I bujačasto im pripoveda šta je snio.

Potom svi ćute i zgledaju se nelagodno, a Zlatibor tek tad shvata da su to lica koja nedostaju u povorci.

"Ja ću prvi" meškolji se Dašmir. "Disident sam od svih vlada, organizacija i disidenata, osetljiv na sve oblike tajnog organizovanja zbog zajedničkog cilja. Ovaj put se i ja organizujem sa vama, jer je moj unutrašnji radar razlučio glavne tokove od sporednih u ovom Rudniku.

Širi krug posebnih bavi se očuvanjem reda, mira i neznanja. Uži je vrlo uzak i jedini zna šta je svrha postojanja Rudnika."

"Po tebi", ustaje Zlatibor, "to nije rudarenje."

"Upao sam u centralni kompjuter i sravnio neke podatke - u Rudnik dosta toga ulazi, a malo ide napolje. Ne, ovde se ne rudari. I što mi se posebno ne sviđa, namirisao sam posete glavešina mnogih zemalja koje nisu bile objavljene preko interne televizije."

Ćute, pa Tuta Bugarin nastavlja.

"Nisam došao da se zaposlim - imam para. Preko mojih ljudi, švercera makovih suza, saznao sam da je za Rudnik otpremljeno brdo opijuma. Svašta sam ih pitao, svašta su mi rekli. Pored ostalog i da Rudnik poseduje mašine za zamrzavanje ljudi zarad buđenja u budućnosti.

Moja prošlost je ružna, sadašnjost takođe. Nadam se da će odmrznuti život biti lepši."

Zlatibor šeta po sobi i ispod oka gleda Nosatog Proroka.

Čikita ga nežno gleda, malčice i tužno.

"Ja jesam preklopila", priča, "i vidim štošta u dlanovima, očima i kretnjama. I videći neke procese zapazila sam da su sitne linije na dlanu kod ljudi iz rudnika jasnije, dublje...I da je linija života kod većine previše kratka..."

Izbegava da pogleda bilo koga.

"Kod mene skoro svi dolaze i iza tamnih naočara i perika prepoznala sam mnoge javne ličnosti i zvezde. Nenajavljene."

Zlatibor provlači prste kroz kosu i zatvara oči.

"Čuvari su nas pozvali na prijateljsku košarkašku utakmicu", brunda crnac, "i oderali nas sa dvadesetak koševa razlike."

Zlatibor zapanjeno gleda.

"Mašili smo kao nikad, ispovređivali se, svađali između sebe."

"A ti?" viče Zlatibor na šamana."Leteo si sa jatom kamenih ptica, video rudnik i svratio da se odmoriš, a stražari su ti rasturili gnezdo?"

"Skoro da je tako" umoran je pticoliki. "Čuj, dečko, svi prisutni su dolazili kod mene na seanse i skupio sam slutnje, predskazanja, snove i činjenice. Ovo nije rudnik, mi smo držani u neznanju sve ove godine. Usput, kamenu pticu sam našao u magacinu engleskog lorda, na sedamnaestom nivou."

"Otkud magacin lorda u rudniku?" staje sanjač, pa odmahuje:"Ne, nemoj mi kasti. Ovo je sve smešno!"

a danas i nije. Koleginica sto i kusur + 1 ga je gledala kao lednik kozoroga, šef se drao i vređao ga, imao je prekid u pet kablova, sapeo se i razbio nos.

"Osećam neprijateljstvo", žali se šamanu zaustavljajući maramicom krv, "osećam prepreke gde god pođem. Kaži mi."

"Jutros je, kažu, žamor zorom uzbuđenih ptica secnuo neke emotivnije mrtve duše..." čita pticoliki. "Kriknule su snagom lahora. Šapata."

"Znam to", stenje sanjač. "To je napisao moj drug."

"Ti si relativno racionalan i teško će ti biti da prihvatiš ovo što ćeš čuti", pali šaman cigaru. "Ja sam to sagledao iz jedva čitljivih tragova."

"Skraćuj."

"U toku je neki destruktivni proces, jak i širok. Možda može uništiti ovaj lepi svet. Verovatno je u pitanju sprega ekoloških katastrofa, političkih gluposti, prirodnih kataklizmi, ozonskih slojeva i sunčevih pega."

Cigara ne gori valjano i on je ponovo pali.

"Konsultovao sam neke ljude. Futurologe, vračeve, tehnologe i politikologe...Potvrđuju moje mišljenje i datum vrhunca nevolje stavljaju pedeset godina od dana današnjeg."

Zlatibor uzdiše.

"A šta je Rudnik?"

"Gradilište i lansirna rampa za raketu kojom će se svetska elita izvući ako je sve ovo istina, ili na kojoj će zgrnuti lovu ako nije."

"Ne verujem."

"Shvatili su to ozbiljno. Ulažu pare, zamrzavaju se u našim hibernatorima. Čačkaj malo po kompjuteru, ali oprezno."

"A ja? Neću možda ni biti živ za pedeset godina? Šta me briga za proces?"

"Šta sanjaš?"

"Uklopio sam se. Uklopiću se. Neću."

Besno udara u zid; tip iz susedne sobe odgovara.

Prsti mu po popravljenom terminalu lete i hektari memorije nude mu se kao na dlanu.

Zaštite postoje, ali slabe su i providne. Gore, gde je on škole izučio, najpre se uči piratisanje, provaljivanje zaštita i pravljenje meteža u kompjuterima nesimpatičnih.

Traži podatke o sedamnaestom spratu i saznaje da lord Laughin ima sobu broj dva, bez pogleda na more ili bilo šta drugo - samo zamrzivač. Kuca i saznaje da je spisak predmet koje je lord pripremio za putovanje dug tri i po metra.

Gleda, okreće se na stolici, opet gleda. Prosto mu dođe sebi da ne veruje.

Opet kuca. Imena, sortirana po azbučnom redu, uglavnom sa titulama. Poznata i bogata.

'Suludo' gricka olovčicu.

Povlači se brišući tragove i vraća se svakodnevnim obavezama.

Hiljadu podataka kasnije slike na monitoru nestaje i pojavljuje se blickavo " BRISANO ". Psuje i sprema se da počne ponovo.

Primećuje da ga riba sa terminala sto i kusur + 1 gleda.

"Bilo je namerno", cvrkuće slobodno.

"Ali, zašto?"

"Ništa lično. Prosto, mrzim te."

Članovi sekte mahdijevaca se zaleću u sliku Kartuma vičući "Mahdi, Mahdi!" ili "Džabar, Džabar", turisti aplaudiraju i pitaju imali gde da se kupi Kartum u onoj posudi sa sapunicom i snegom, znaš ono što promućkaš i snežić nežno vrca na afrički grad.

Zlatibor, očešljan na razdeljak i obučen u čaršaf posmatra ih kao pastvu svoju, rukom blaženo čini krst i oprašta im zablude. Ulazi u Baba Jagin dom.

Unutra crveno svetlo, magla do pojasa i dugački sto za kojim sede R.O. JEDINSTVO , Šaman Ptica Drvo, Tuta Bugarin, Šerifi Dašmir, Čikita i sedam košarkaša ratnika.

"Priđi", patetično govori šaman, "tvoji apostoli već te čekaju. Priđi i ispi pehar krvi ove i reci da ćeš preuzeti zemaljski greh na sebe!"

Zlatibor polako brodi kroz maglu, prima pehar od gorskog kristala i gleda latice i balone od sapunice kako padaju sa plafona.

"Braćo moja", besedi, "znate da sam se dugo lomio da sam mislio da nije moje da rešavam takve stvari. U tome sam do vrata, do kose..."

"Do oreola!" dopunjuje R.O.

Pije i ljubi se sa svima.

"Čekajte malo!" kucka Čikita nožem po vinskoj čaši. "A ko će biti Juda?"

Staju svi.

"Ja", slabačko zbori Tuta Bugarin. "Uplatio sam mesto u hibernatoru."

"Stoj! Idemo opet!" viče snimatelj.

Tuto se nakašljava.

"Idemo!"

"Ja", sigurnije govori Tuta Bugarin."Uplatio sam mesto u hibernatoru!"

"Gotovo!" viče snimatelj.

Svi aplaudiraju, Čikita ciči, R.O. JEDINSTVO vadi pare iz radničkog kombinezona koga nosi ispod toge, daje ih i uzima video-kasetu.

Snimatelj izlazi, a R.O. se obraća društvu:

"Oprostite starom čoveku na kiču i gluposti. Ovo će mi značiti jednog dana...Ako budem živeo..."

"...tebe ću voleti", mrsi Zlatibor Čikitinu crnu kosu.

"Teško", ljubi ga po grudima, "ti već jednu voliš."

"Sve će biti drugačije kad obavimo ovo što smo dogovorili."

"Ne", Čikita krije oči. "Kod nekih je vrlo isto."

Iz druge sobe čuje se kako Zulu Warriorsi drljaju Fendere, Hammonde i Premiere lomeći Hendriksovo malo krilo i lupanje glavom u zid pijanog R.O. JEDINSTVA .

Plakaće i zaspati, i Čikita će ga svojim skoro dečijim rukama čuvati da ne ode ka koloni.

I jeste ga sačuvala, i jeste sanjao kreativan san.

Pun poleta pleše po terminalu, lista, kuca, lista, lista, pa jednom kljucne.

Zadovoljan je uprkos svemu i bezobrazno namiguje ženskoj spodobi sa desne strane. Okreće se na levo i primećuje da Dašmir koncentrisano prati komšijin rad na svom monitoru, mršti se, razmišlja i na kraju se smeši.

Rutinski probija listu zamrznutih i nalazi da je Tuta Bugarin već upokojen, sa imovinom u kešu i pola kila opijuma.

Smeje se i pozdravlja ime na monitoru, ustaje i kreće, i ide, i pritiska dugme za poziv lifta, i bira nivo i s očajem shvata gde se uputio.

"Vratio si se?" pitaće ga otac. "Shvatio si neke stvari?"

Oćutaće i biće pušten unutra.

Glupo će otvoriti srce i otac će ustati, hukati, zapaliti cigaru i održati govor:

"Ti misliš da si prvi na svetu koji je shvatio razliku između gaženja u stroju i borbe da ga izmeniš? Ti misliš da si prvi koji veruje da je na njemu da preokrene neke tokove i usmeri događaje u pravcu za koji je uveren da je dobar?

Shvati: Ukoliko si van, sve se protiv tebe okreće. Ljudi. Mašine. Priroda!

Prošlo je vreme heroja, i dobro je što je tako - svi su oni na ovaj ili onaj način nastradali. A ti, naravno ne želiš da nastradaš?"

Odgovoriće mu da ne želi, neće mu reći da je očekivao da mu kaže:"Sine, to je opasno, ali učini što misliš da je pravo".

Zbog svoje gluposti, zbog minulog rada i zbog dovršavanja stare, mitske priče ustaće pljunuti roditelja pesnicom među rogove i izaći.

"Nisam imao prava da te pozivam," šapuće Zlatibor u mikrofon. "Nisam imao pravo da držim pročitanu knjigu otvorenu."

Zastaje; iz prijemnika samo šum.

"Neću se više javljati, i u principu mi nije ni stalo do toga čuješ li..."

Šum.

"Čuješ li?"

Šum, pa dva puta škljocanje mikrofona.

I Zlatibor odgovara dve godine korišćenim signalom, gasi uređaj i prislanja čelo na topli lim sa nalepnicom "YU".

Negde gore, na Balkanu, jedno pocepano srce nemo sedi, gleda u prsten na malo ogrubeloj ruci i tiho počinje da plače.

"Šta je?" budi se muž Svinjoslav. "Što ne spavaš?"

Ona gasi radio-stanicu, uvlači se pod jorgan i muva već zaspalog životnog saputnika.

"Prodaću stanicu", pazi da joj u glasu ne prepozna plač. "Nije mi više do rada."

"Dobro", zadovoljan je Svinjoslav.

I ona će i dalje plakati, a on će sanjati kako macolom od pet kila rastura to govno od uređaja.

zavija Zlatibor tužno."Tamo me ne čeka nitko, već odavno izblijedela sva lica..."

Šerifi Dašmir otvara nezaključana vrata.

"To je, je li, neki bluz?"

Pevač-amater diže glavu: gleda, ne vidi.

"Rušim mostove."

"U rušenju smo vazda dobri bili. I one po kojima je tek trebalo hoditi rušili smo."

"Da se napijemo?"

"Već kasno je."

Nelagodno im je.

"Čuj", kašlje Dašmir, "ona programska buva ti je dobra. Skrivena greška koja se umnožava vremenom, prenosi iz memorije u memoriju i na kraju briše sve."

" Sumnjam da će je ko otkriti. Brod elite neće zaploviti."

"U Rudniku ima četiri nezavisna kompjutera."

Zlatibor iznenađeno diže glavu.

"Oni izmenjuju između sebe podatke par milijardi puta u sekundi. Da nisam u svaki uneo tvoj slatki programčić, podaci ovog na kome mi radimo bili bi odbačeni kao besmislica, greška."

"Nisam to znao."

"Ima i peti. Supervizija. U slučaju bilo kakvog kvara on preuzima komandu."

Sanjač gleda pun nade. Dašmir vrti glavom.

"Nisam mogao do njega. U nultoj zoni je, u nadzemnom delu."

Ćute, ćute, ćute.

"Pa", uzdiše Zlatibor, "jednom u životu moram dovršiti započeto. Čudno...Ovaj film mi je ličio na melodramu a sada naglo postaje akcioni."

"Uzmi ovaj prah", daje mu Albanac kesicu, "i tridesetak sati nećeš spavati."

Zlatibor uzima narkotik, Dašmir vadi lisice i veštim potezom ga usidrava za slavinu.

"Da ne bi nigde izlazio", objašnjava zgranutom zemljaku.

Vezani zna da sa vezivačem nema rezona raspravljati se, da može pukao bi.

Operater sa terminala sto i kusur - 1 vadi iz džepa ključeve, kači ih na malu kazaljku sata postavljenog iznad radio stanice i objašnjava:

"Jedan je. Ključevi će spasti oko pet, a u šest se vidimo na prvoj nadzemnoj platformi."

Misli, primisli, podmisli. Slike, kolaži, mozaici. Da li to neko njegovo ime izgovara? Sekundari treba tri minuta da opiše jedan krug, a sedam ako se gleda bez prestanka. Primisli, zebnje, podmisli.

"Padoše", viče srećni zarobljenik.

Otključava lisice, juri, vozi se i stupa na ohlađeni pesak. Staje kao nevidljivim zidom zaustavljen - Baba Jagine kućice nema.

"Čikita..." šapće i trči kao sumanut.

Od mesta na kom je bila kućica do horizonta vide se gigantski kokošiji tragovi.

Zlatibor trči nekoliko koraka i shvata da je nemoćan.

"Čikitaaaa!" urla ruku sklopljenih oko usta.

"Ne deri se", naginje se stražar sa prve platforme. "Izbudićeš narod."

"Gde je Baba Jaga?"

"O, sve je u redu. Uzela je juče dokumenta i otišla. Kažu, zaljubila se."

Umalo da pita u koga; ipak, obuzdava se. Udiše duboko i shvata da ni R.O. Jedinstvo nije dolazio cele noći i nije mu nimalo prijatno - nekakva zlokobna jeza rađa se među preponama.

Okreće se kao pijan i skoro se sudara sa Zulu vračem umotanim u ćebe iz pošiljke crvenog krsta.

'Da ga mlatnem?' zateže ruku.

"Cimer ti je mrtav", saopštava mu bez petinga i povlači ga u senku golemog stuba. "Ja se krijem među košarkašima."

"Kako? Kako?" trese se Zlatibor.

"Po priči:

sedeo je u oazi i milovao rukom krugove u pesku. Opkolili su ga stražari, cereći se kako to samo plaćeni grubijani umeju.

'Ne dirajte', rekao je, 'moje krugove.'

Stražar je uz 'he, he' šutnuo pesak i vrisnuo - ispod tankog sloja praha zemaljskog bile su sklupčane crne mambe, umirene pevušenjem i milovanjem po kičmi, i tvorile lepe krugove.

Tri mrtva stražara, dosta pucnjave sa prigušivačima po zmijama i tvom drugu."

"To je sve?"

"Nije. Iz šumice banana pomolio se onaj veseli snimatelj i zamolio ih da ponove još jednom scenu, ali malo sporije. I njega su izrešetali. Tela su odneli u kamiončiću za 'Schwapes' i niko ih više neće videti."

Što više bola, bolje trpi.

"Ko je izdajnik?" škripe mu zubi. "Moj otac?"

"Ne. Juda."

"Tuta Bugarin?"

"On i naša glupost. Svim zamrznutim tipovima pregledaju i dekodiraju moždane tokove. Tajna večera se dobro urezala, siguran sam."

Malo okleva, pa dodaje:

"Moja greška u koracima. Znao sam za metodu."

"Niko nije mogao pretpostaviti da će Juda tako brzo otići u zamrzivač."

"Ipak, moja", nije zadovoljan sobom vrač. "Pa, ovo je rastanak. Da je bilo sreće, još bih te i izlečio."

Bez grljenja i ljubljenja, rastadoše se.

*Zašto baš ja?

*A da sam se gore oženio, radio na radio-stanici, gajio potomke?

*Šta bi se događalo da sam pobegao u svet sa Čikitom? I gde je ona do đavola?!

*Ako sad odem?

*Mogu li ignorisati svet u snovima i svet uopšte?

*...

*...

"Idemo", čuka ga Dašmir po ramenu.

"Čekajte", trza se. "Znao si?"

I dodaje ceo rafal pitanja koja ga more. Etalon za disidenstvo umorno uzdiše.

"Znao sam", govori motreći iskosa stražara, "baš ti zato što i ja, i ostali u proces uvučeni: samo bi uvećavao broj unesrećenih; vratio bi se, kao što će se i Čikita vratiti ako je živa; možeš samo biti ignorisan i pregažen."

Droga bistri Zlatiborov um tako da uspeva da shvati koji se odgovor odnosi na koje pitanje.

Šerifi Dašmir skuplja snagu za najozbiljniju izjavu svog života i priznaje:

"Rekao bih da bih se mogao s tobom družiti da je bilo drugačije."

Reka debelih turista u pravo vreme nadire i omogućava Albancu da okrene mogućem drugu leđa i promrsi jedno "Hajdemo".

Kriju se u gomili i meandriraju hodnicima ka najvišem spratu nadzemlja - paket aranžman počinje lošom kafom u restoranu "Vidikovac".

Zlatibor primećuje da su poneki od gostiju "Rudnika" stvarno nabavili staklene posude sa snegom i Kartumom.

Ulaze u hodnik koji sadrži mnoštvo vrata. Jadna su u sanjarevoj glavi označena sa "X" i imaju stražara ispred sebe.

Zlatibor ne zna ni karate, ni ninđucu, ni masovnu hipnozu. Predstavu nema kako bi mogao ukloniti uniformisanog koji deli osmehe i ljubazna objašnjenja. Pogledom traži Dašmira.

Albanac prvo staje kao ukopan macolom i dve rastorokane gospođe udaraju u snažna leđa; potom počinje da pleše i peva:

"Dobro jutro, bakice, poslala me mama da te pitam kako se, da ne budeš sama."

Pravi stoj na rukama i ljubi najružnijeg u grupi.

"Puče čovek", ježi se Zlatibor.

Disidentska pukotina staje pred stražara, stavlja dva prsta ispod nosa i urla:

"Heil!"

Turisti se brinu, turisti strepe, turisti vrište i mole stražara da im pomogne. A za turizam moramo sve učiniti.

Dok stražar hita za Dašmirom vadeći pištolj Zlatibor shvata, i još nešto shvata i uleće u čuvanu sobu.

Nikog.

Vadi spremljenu disketu i baca je u gladna usta disk jedinice. Pritiska taster.

Dok se buva učitava na brzaka probija put do Tuta Jude Bugarina, očitava parametre i užasnut shvata da švercer opijuma nikad neće biti (živ) odmrznut.

Disketa staje, u daljini se čuje pucanj pištolja. Zlatibor briše tragove i izlazi.

Hodnik je prazan, tek poneka glava viri iz sigurnih ulaza.

Nabija ruke u džepove, povija se i hita ka liftu; ta podla mašina otvara svoju čeljust i gore pomenuti stražar progovara:

"Gospodine, pazite. Ima terori...Hej!"

Pesnica ga pogađa u splačinjaru i Zlatibor beži nazad kroz hodnik. Pištaljka pišti, neko viče njegovo ime.

Teško dišući otvara prozor i izlazi.

Vetar nosi krupne skakavce, prethodnica najvećeg jata veka; udaraju mu u lice, ruke, boli.

Dopire do konstrukcije, jedva, i pod rukom oseća topot čizama koje žure hodnikom.

"Eno ga!" viče jedan raskrvavljeni i puca.

Progonjeni se uvlači dublje i premešta se sa šine na šinu. I eto, potpuno glupo ili potpuno proračunato metak pogađa i kida sajlu koja udara zgrčene prste, Zlatibor pada i hvata se za šipku. Ona se malo nećka i popušta. Let, mukli tresak. Mrak.

Svetlucava kolona maršira u razbuktali Ad. Neko ko uskoro neće imati ime primećuje u koloni ljude sa spiska zamrznutih i rumena boja prizora postaje ekvivalent osmeha.

R.O. JEDINSTVO mu maše iz ždrela i nešto dovikuje, a posmatrač želi da zna gde je Čikita.

Dok se probija ka ognju, budi se.

Stražari silaze pomoćnim stepenicama, načičkani turisti fotografišu Kartum koji dolazi.

Preko malenog travnjaka dolazi Karim Abdul Džabar III; odeven je za tenis i baca kamičke u Nil.

Staje iznad njega i žalosno ga posmatra.

"Koji ti klinac bi?" pita.

Zlatibor ga gleda, pokušava da se nasmeši i krkljajući istiskuje glas:

"Moja prosta duša slovenska."

Zauvek sklapa oči.

Nebeska udica strpljivo čeka da se simpatični dečko probudi i krene s njim do senovitog teniskog terena.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]