Biblioteka srpske fantastike

Vladimir Lazović

Sokolar

Prolog

Mesec se ogledao u tamnim vodama dubokog planinskog jezera. Borova šuma spuštala se do samih obala, oštro se ocrtavajući prema noćnom nebu: na mračnoj pozadini još gušći mrak. Šuma je ćutala - nije bilo onih zvukova noći koje je poznavao.

Samo ponekad bi se oglasio ćuk. Gluvo doba.

Klečeći iza stene na obali, uzdrhtalog srca, čekao je. Da li će doći? Hoće, osećao je, hoće, jer ovo je noć kakva se samo poželeti može. U ovakve noći, pune mesečine, dolaze ovamo, da bi on sutradan ujutro viđao njihove tragove u travi na obali. Doći će - ali ako ga ugledaju...?

Stresao se. Ako ga vide, izgubljen je, kazniće ga na neki užasan način, kao što legende kažu. Možda začarati, oduzeti obličje ljudsko? Ali želja da ih vidi bila je jača.

Još više poleže, srastajući sa zemljom, stapajući se sa hladnom stenom.

Kako je noć odmicala, rastao je nemir u njemu. Napeto je posmatrao nepomičnu, tamnu površinu vode, na sredini posrebrenu mesečinom, loveći i najtiše zvuke oko sebe. U mrtvoj tišini osećao je pulsiranje krvi u slepoočnicama. Oči su ga pekle od napora da pronikne kroz noć.

Lako pljuskanje vode, tamo dole.

Da li je to uistinu čuo? Zaustavio je disanje.

Još nekoliko puta začuo se pljusak vode - kao da neko veslom lako udara po površini stvarajući slab zvuk. Kao da neko neodlučno rukom zahvata vodu pre nego što zagazi duboko.

A onda je video prozračan lik na mesečini.

Srebrnasta ženska prilika duge sjajne kose, gotovo do kolena, stajala je u plićaku tamo dole, gde su se glatke stene spuštale u vodu. Naginjala se, zahvatala vodu rukama, zatim se uspravljala, zanesena, zasuta stotinama svetlucavih kapljica. Bez daha, prikovao je oči za njeno vitko nago telo, tanak struk i divne, isturene grudi koje su poigravale, kao da žele da se igraju za sebe, dok je devojka stvarala iskričav roj kapljica. Pljuskanje njenih ruku po vodi bilo je sve življe.

Ali bio je prokleto siguran da je čudesno lepa prikaza vazdušasta i prozračna. Kroz njen lik mogao je nazreti liniju druge obale.

Vila - jer to beše ona - odjednom se uspravi, visoko zabaci ruke i jednim skokom sunu ka dubinama. Zaneto je pratio njeno izvijeno telo i mlazeve vode koji se sklopiše nad njom.

A onda dečak začu veseo smeh i shvati da je još jedna vila, slična prvoj, već u jezeru i da pliva prema onoj koju je pratio, razdragano se kikoćući.

Opčinjen, priljubljen uz svoj zaklon, gledao je u vile kako se igraju. Gledao je kako veselo pocikujući iskaču iz vode do ispod pojasa, u oblaku iskričavih kapljica, rasipajući dugu kosu oko sebe.

Samo malo se pomerio, da bi bolje smestio kolena koja su ga bolela. Slučajno je skrenuo pogled i spazio na obali još jednu divnu priliku: devojku prelepog tela, obučenu samo u svoju kosu što se spuštala oko peta, kako jaše jelena prebacivši obe noge na jednu stranu i držeći se jednom rukom za njegove rogove. Jelen je mirno stajao, a devojka, s vencem neobičnog cveća oko glave, nasmešena, i sama je posmatrala igru vila.

- Devana! - šapnu užasnut. Da li mu je srce stalo u tom trenutku? - Devana! - ponovi, samo pokrećući usne, bez glasa, a onda poleže po zemlji, iza stene, skupi kolena do grudi i čvrsto zatvori oči.

Mislio je samo jedno: neka me ne vide, neka me ne vide, ne vide...

Ukočen, najzad se malo pomerio i otvorio oči. Izgubio je pojam o vremenu. Mesec je zašao, zvezde su izbledele. Noć oko njega postala je siva. Bilo je hladno.

Bližilo se jutro.

S ogromnim strahom dečak se usudio da proviri iza ivice stene. Dole je svetlucala mirna površina jezera.

Nikog više ne beše tamo.

1.

Jedna grana ga je zamalo ubola u oko, druga mu zapara obraz kad je posrnuo preko korenja skrivenog u gustišu. Pokušavajući da rukama zaštiti lice, bacao se u napred, kroz splet granja, trnja, divlje loze, kroz sumrak koji su stvarale krošnje stogodišnjih stabala. Tu i tamo, gdje je granje bilo proređeno, kosi stub sunčeve svetlosti padao je na tlo i dečak bi jurnuo prema tim mestima tražeći izlaz, ali nije ga bilo.

Onda posrnu, zagrcnuvši se, i pridrža se rukom za stablo. Oslonjen leđima o njega i zabacivši glavu, otvorenih usta, uzdasima koji su ličili na jauke gutao je vazduh. Gledao je gore, odakle je padao stub svetlosti - prema otvoru u gustom granju, prema parčetu plavog neba i jednom oblačiću.

Nebo je bilo tako plavo, i tako visoko.

Dečak je mogao imati najviše deset godina. Bio je mršav. I skoro go: oko bedara je imao haljetak od kože, a na nogama grube kožnate opanke. Duga, raščupana plava kosa uokvirivala je lice i dva nemirna, uplašena plava oka. Po grudima, rukama i butinama imao je sveže ožiljke od šipražja. I činilo mu se da se udari njegovog srca čuju na celoj toj čistini.

A tada je video sokola: visoko gore, u plavetnilu, lebdeo je raširenih krila, nepomičan, a zatim se sjurio dole, baš ka dečaku. On još nije stigao da se uplaši kad soko slete na granu ispred njega i okrenuvši malo glavu, zagleda se u njega oštrim okom.

Dečak se pokrenu, da bi se zaklonio iza stabla. Ptica se premesti s noge na nogu, trepćući, ali ne skidajući pogled sa dečaka. On se ukoči. Kao opčinjen gledao je oštri, savijeni kljun i kandže zgrčene oko grane, dok ga je oko neprijateljski merilo.

Iza njega začu se lomljenje grana. Munjevito se okrenuvši, dečak kriknu i odskoči nazad.

Licem u lice pred njim je stajao visok čovek. Njegova duga, neuredna kosa i ista takva crna brada behu zastrašujuće. I on je merio dečaka jednim crnim, bezizražajnim okom. Drugo nije imao - mesto njega nosio je koso preko čela povez, prljavu crvenu tkaninu koja je pokrivala to drugo oko.

Haljetak od grubog plavog sukna pokrivao mu je ramena i grudi i padao do iznad kolena, stegnut oko struka kožnatim pojasom o kome je visio mač. Na levoj ruci imao je sve do lakta dugu kožnatu rukavicu. Desna mu beše slobodna i nju je držao na maču.

- Nemoj! - šapnu dečak. - Nemoj, molim te, nemoj!

Neznanac pusti mač. Pruži levu ruku. Preko dečakove glave zaleprša soko i spusti se na šaku u rukavici. Mahnu još jednom krilima i sede na čovekovo rame.

- Ne boj se - promuklim glasom reče jednooki džin. - Izvešću te odavde.

Dečak je netremice gledao njegovo oko. Polako je strah popuštao. Spusti ruke, kojima se dotle grčevito držao za stablo iza svojih leđa.

- Zalutao si bežeći. - Neznančeve reči nisu bile pitanje, nego tvrdnja. - Hodi, ja znam put odavde.

Čovek sa sokolom na ramenu okrete mu leđa i lagano pođe. Dečak je bio zbunjen, nesiguran, ali više nije bio toliko uplašen. Oklevajući, koraknu, a zatim na izvesnoj udaljenosti pođe za neznancem.

Čovek sa sokolom odmicao je ne osvrćući se.

2.

Plamen je proždirao naselje koliba na kraju šume: gust, crn dim lagano se dizao ka večernjem nebu. Konji su se oglašavali izbezumljenom njiskom. Tu i tamo čulo se mukanje goveda.

Balša je posmatrao prizor, zatim se saže i obrisa krvavi mač o travu. Vrativši ga u korice, priteže kožnati oklop sa krupnim metalnim krljuštima. Zatim skide šlem i držeći ga pod jednom rukom, drugom zagladi kosu i obrisa oznojeno čelo.

Klimnuvši umesto poklona, pristupi mu vojnik sa štitom u jednoj a sekirom u drugoj ruci. Imao je pancirnu košulju do kolena i čudan šlem na glavi: dva metalna šiljka sa strane ličila su na rogove.

- Čelniče - reče - gotovo je.

Balša ne odgovori. Mahnu rukom, a drugi vojnik privede mu konja. Uzjahavši, baci još jedan pogled na zgarište koje nedavno beše selo. Njegovi vojnici previjali su rane ili su se odmarali sedeći na tlu.

- Utekoše li mnogi? - upita.

- Malo ko uteče u šume - odgovori vojnik s rogovima.

Balša još jednom osmotri ostatke sela i leševe oko koliba što su dogorevale.

- Jeretici. - Pljunu na zemlju i obode konja.

3.

Sedeli su na oborenom deblu kraj vatre. Jednooki div gledao je u plamen, a dečak u njega. Sedeli su pred kolibom nepoznatog, na rubu proplanka u podnožju planine. Krug svetlosti koji je vatra stvarala beše malen, a svuda oko njih bila je tama. Ćutali su. Šuma se oglašavala glasovima noći.

Čovek se pokrenu. Izvadi iz vatre komad nedopečenog mesa naboden na štap i pruži ga dečaku. Ovaj ga primi i s poverenjem pogleda čoveka. Više se nije bojao - kraj njega je sedeo prijatelj.

Džin ga je posmatrao kako jede. Njegovo jedino oko gorelo je odsjajem vatre.

- Odavno si sam? - upita najzad.

- Oca i ne pamtim - reče dečak žvačući. - Majka mi je umrla već... već davno.

- U selu su te prihvatili?

- Bili su mi dobri. Davali su mi da jedem, da spavam u kolibi. Ja sam im čuvao stoku. - Dečak spusti ruku sa ostatkom mesa. - Danas sam se vratio ranije. I video sam vojnike kako pale selo. Čuo sam... - ne završi, osta zagledan u vatru. - I ti si sam - reče najzad.

- Nisam sam. Čuješ li?

Odnekud vrlo blizu čuo se tih zvuk, kao kad prede mačka. Dečak se naže da pogleda, kad iz senke kraj čovekovih nogu izađe velika divlja mačka. Dečak se trže, ali mačka ga nije ni pogledala. Držeći visoko čupavi rep, trljala je glavu o čovekovu nogu i zadovoljno prela.

Jednooki nežno pomilova životinju.

- Nisi je video - reče. - Ne boj se, neće ti ništa. - Par žutih očiju posmatralo je dečaka. - Mislim da ćeš joj se čak svideti. - Džin se promuklo nasmeja.

- Kako... kako to radiš? Soko, mačka... Zar si ti veštac?

Osmeh jednookog beše blag.

- Nisam. Sutra, kad ustanemo, pokazaću ti nešto. Sad... ostaćeš da živiš kod mene, je li?

Dečak ga je gledao.

- Mogu li?

- Možeš. Hteo sam da ti kažem... spavaj u kolibi i pokrij se ćebetom. Ja ću još ostati napolju, ne spava mi se.

Dečak ustade i pođe u kolibu.

- Kako se zoveš? - upita s praga.

- Vuk - reče jednooki. - A ti?

- Rade.

Vatra se polako gasila. Obgrlivši rukama kolena, čovek je još sedeo na istome mestu, zagledan u žar koji je bledeo. Osluškivao je glasove noći.

Vreme je odmicalo.

Još samo malo žara i poneki plamičak - i tama, tama svuda okolo. Dečak je spavao, a Vuk je bdeo, zagledan u slab sjaj što je trnuo.

- Mučitelju moj - prošapta. - Mučitelju moj, zar opet? Zar posle toliko godina i posle svega što sam platio? Zar me se još sećaš?

Sad je tmina bila potpuna.

- Zar ni u ovoj divljini više nemam skrovišta? Još ne znaš gde sam, ali stežeš omču. Uništavaš sela pod planinom. Prilaziš polako, dok ne nađeš trag. Znam, osećam te. Zašto, mučitelju? Zar ti moj ništavni život toliko znači? Nema oproštaja?

Noć mu odgovori udaljenim urlikom zveri.

- U snovima, duh Jeličin me još pohodi i plače. Mokoša i Triglav me progone u noćima užasnim, iz nekog mraka u meni, iz zaumlja dolaze da me muče, dok se ne probudim napola ugušen. Zašto si mi razum ostavio, da znam, pamtim i shvatim kad dođeš ponovo? A snagu si mi uzeo da bodež sjurim u srce! Jedan potez... i kraj, mir, tišina. Smiraj za kojim žudim, a snage nemam. Zašto?

Sova huknu u krošnji, sasvim blizu, i natera ga da zadrhti.

4.

Senke su postajale gušće, ponegde uz obronke skupljali su se pramenovi magle.

Balša je jahao kroz suton smrknutog lica. Za njim je stupala četa. Bili su umorni i mrzovoljni - ceo dan su se kretali da bi se što više primakli cilju. Čelnik ih je gonio bez milosti. Još malo pa će zanoćiti. Sutra, u praskozorje, navaliće na jeretike.

Glas o njegovoj četi išao je pred njim i ljudi su se sklanjali. Zato je birao teške putove i prečice, da ih pretekne i iznenadi. Vojnici su gunđali zbog napora i Balša je svima obećao još po deset perpera kad se vrate. Gunđanje je prestalo.

Morao je žuriti. Gospodar Stevan poručuje mu da što pre očisti planinu i vrati se s vojskom, jer se Vizantinci sumnjivo ponašaju na granici. To liči na Vizantince: dolaze kao lešinari kad god Srbi imaju neprilika.

Jutrošnji napad ponovo mu iskrsnu u sećanju.

Do ušiju mu onda dopre razgovor vojnika, umornih pešaka na maršu, nesvesnih da bi čelnik mogao da ih čuje.

- Dokle ovako? Treći pohod za godinu dana. Uvek mnogo krvi, uvek preostane jeretika i opet se brzo namnože. Šire se kao bolest sa svojom prljavom verom i odricanjem od vlasti.

- Gospodar Stevan stvorio je državu, proširio granice, poslao sina u Svetu Goru... a oni, jeretici, hule na sve. Šta znači njihova vera, njihova crkva, neprihvatanje vlasti?

- Jeres. Smutnja. Haos.

- Kuga.

- Oni su gubava rana. Znaš kako zaceljuješ zatrovane rane: usijanim gvožđem.

Balša se osvrte i viknu:

- Napadamo u zoru. Hoće li biti preživelih?

Više glasova odgovori:

- Neće! Za boga i gospodara Stevana!

- Tako treba, deco! - odgovori Balša.

Ali znao je da mu niko ne može videti lice i osmehnu se smeškom punim prezira.

5.

Jutro je bilo sveže.

Koračali su kroz šumu, Rade i Vuk. Skupljali su jagode i razno korenje. Odjednom, Vuk se ukopa u mestu i diže ruku, dajući znak da stanu.

Ne videći ništa, Rade se obazirao na sve strane. A tada, začuše prvo šušanj i, lagano pred njih izađe srna.

Životinja je zastala za trenutak, zatim im priđe bez straha i poče da trlja glavu o Vukove grudi. Vuk joj je milovao vrat. Dečak je gledao, zadivljen. I zakleo bi se da je čuo kako njegov jednooki prijatelj poziva srnu da im priđe. Ali jedno beše sigurno - Vuk nije izrekao ni reč.

Najzad, čovek potapša životinju po bokovima i ona se sporim korakom vrati u šumu.

- Ti si... čarobnjak - šapnu Rade.

Džin prsnu u smeh.

- Da li si čuo za čarobnjaka koji ovako bedno izgleda i još nema jedno oko?! Ne, nisam vilenjak. Nego, dođi, pokazaću ti nešto.

Brzo izbiše na malu čistinu. Vuk se ogleda i nađe oveći komad drva: deblji na jednom kraju, ličio je na toljagu. Uze ga i pruži dečaku.

- Idi deset koraka, a onda baci ovo na mene iz sve snage. Videćeš nešto novo.

Dečak se udalji i stade, neodlučno gledajući drvo u svojoj ruci, pa čoveka. Onda zamahnu koliko je mogao jače i baci.

Toljaga polete ka Vukovoj glavi. Ovaj se nije pomakao... a negde na pola puta toljaga skrenu i pade postrance, nekoliko koraka od Vuka, koji se smeškao.

U očima dečaka plane strah.

- Stoj, ne beži! - viknu čovek. - Pa neću ti ništa!

Dečak je stajao, nesiguran, spreman da potrči ako bude potrebno. A zatim, kroz svest mu prođe da ne treba da se boji jednookog, da treba da mu veruje i ostane.

- Rade, pokušaj i ti! - začuo je.

- Šta da pokušam? - odgovori.

Tek tada postade svestan da ni Vuk ni on nisu ni glasa pustili od sebe.

Ali to ga nije mnogo začudilo.

- Uspeo si, Rade - čuo je odgovor u svesti.

Stajali su na proplanku i posmatrali jedan drugog u mrtvoj tišini.

- Razgovaraš li ovako sa životinjama? - pomislio je dečak.

Više nije ni pokušavao da misli pretvara u reči.

- Da. To možeš i ti. Jednostavno, smireno osluhni i čućeš šta životinje osećaju. Ne baš kao reči... ali osetićeš.

- Ti si mi pomogao?

Umesto odgovora, Rade oseti nešto kao toplinu i prijatnost. To beše nešto sasvim novo: mogao je da oseti čovekovu naklonost.

A onda, iznenada, Vuk pogleda uvis. Pogleda i dečak, ali ništa nije video. No čovek samo ispruži ruku u rukavici. Nekoliko trenutaka ništa se nije dogodilo, a tada, iznad samih krošnji, sjuri se soko, slete čoveku na ruku i umiri se.

Div se osmehnu dečaku.

6.

Dan je bio lep, vedar, topao. Proređena šuma kojom su se kretali tiho je šaputala. Ptice su cvrkutale.

Klateći se lagano u sedlu, Balša je jahao na čelu, sa svoja dva pratioca. O njihovim sedlima, uz lukove i tobolce sa strelama, visilo je nekoliko odsečenih glava, obešenih za kosu.

Odred plaćenika kretao se iza njih.

Odsutno zagledan napred, Balša je u mislima premetao mogućnosti. Gde sad da krene? Približio mu se, ali planina je velika, umaći će mu ponovo. Smrknuta čela, grizao je usne pod teškim crnim brkom. Bes je u njemu lagano rastao. Nervirala ga je duga potraga, njena bezuspešnost, sav taj napor.

Vređala ga je i sama pomisao na tog psa, koga još nije pronašao. Taj otpadnik se tako dobro sakrio.

Nervirao ga je ovaj dan, ovi ljudi, konj, znoj, tesan oklop. Ovo telo posebno ga je nerviralo, osećao se sputan.

Trag koji je pratio bio je nejasan - begunac je bio prilično daleko, njegova mentalna zračenja bila su vrlo slaba. U sebi je video mapu svih naselja u toj zabiti i imao je sledeći cilj - ali postoji toliko zabačenih staništa po planini! Kako misle da ih Balša i još dvojica sve pregledaju?! Koliko im treba vremena? A to pseto, ako im je toliko važno - zašto ne upotrebe prava sredstva i ne spale celu prokletu planinu?; Ova maskarada je najgluplja od svega! Zašto je Crnome sad, baš sad, stalo da uništi tu šaku ljudi?!

Sretna je okolnost, kad već pravi maskiranu predstavu, što može da se uklopi u stanje stvari ovde. Onaj drugi bednik, Stevan, gospodar ovdašnji, baš sad diže hajku na sve koji mu nisu po volji. Stavivši se na čelo jednog Stevanovog odreda, bio je odlično pokriven - i imao odrešene ruke da pali, ubija, kolje, sve u ime istrebljenja jeretika. Odrešene ruke da prevrne ovaj kraj i nađe čoveka zvanog Vuk.

Nisu li jeretici važniji element? Ne sada, ali možda jednom... Ta beznačajna vera potekla je ovde. A onda su oni otpadnički psi rešili, kad vera već postoji, da to iskoriste i ljudima prenesu još ponešto od svog znanja! Pa zar su morali?! Zato sad on ima posla.

Balša škripnu zubima.

Silno ljut, požele za trenutak da se ovim ljudima iza sebe pokaže u svom pravom obliku. Polovina bi verovatno presvisla od straha. Surovi ratnici! Ali, umesto toga, samo uzdahnu, duboko, i čvršće kolenima stegnu svog konja. Životinja prodorno zanjišta.

Mnogi Stevanovi odredi krstare čisteći veliko područje od jeretika. Ali samo u još dva odreda na čelu su ljudi slični Balši. Ljudi bar po izgledu. Te tri grupe zatvaraju obruč oko planine. Ovog puta prevrnuće svaki kamen, zaviriće u svaku rupu, ali tog gada će uhvatiti.

Ili ne zaslužuju da budu glasnici Onoga koga su još nedavno ovdje nazivali Crni Bog - Crnobog. Ili kratko: Črt.

I sujeverno se osvrtali i pri samom njegovom pomenu.

7.

- To nisam rekao! - branio se Vuk.

- Pa dobro, rekao si malo drugačije. Pričaj mi još! - reče Rade.

Dečakov pogled i molba u njegovom glasu nateraše Vuka da se osmehne jedinim okom.

- Pričaću - pristade. - Ali ni sam ne znam mnogo. Još nekoliko puta, otkako mi se desila nesreća, uspeo sam da zavirim u taj svet što se prepliće s našim.

O nesreći, o tome kako je izgubio oko, o Jelici, nije mogao, nije želeo da govori. Ne sad, ne prvom sagovorniku posle toliko vremena, ne u svojoj najgoroj mori.

Dečak ga je gledao netremice, širom otvorenih očiju.

- Postoje mesta na kojima kao da se ova dva sveta dodiruju. Drugi ih ne primećuju, a ja ih osećam po nekoj napetosti koja me obuzme, po crnim mislima, po crnim slikama koje mi iskrsnu u duši. Mračno planinsko jezero, na primer. Ili neko mesto u šumi gde su naši preci obožavali svoje bogove. Bar takvu sliku imam pred očima kad hodim tim delom šume.

- Ne razumem - reče dečak. - Koje su to bogove imali preci?

- Zar misliš da je hrišćanski bog najstariji? Ne. Bilo je toliko starih bogova pre njega. I mogli su se i videti, ponekad. Ali - nastavi Vuk - nije dovoljno samo mesto. Potrebno je ono što mogu da učinim: da čujem misli, da naređujem životinjama, da imam vizije. Bez toga ne bih ni osetio onu napetost. I ne bih mogao tako snažno da prizivam njih, s One strane. - Vuk zastade. Mislio je: deca imaju tu sposobnost, ali niko ih ne usmeri. Zaborave. Odlučivši da ne tumači podrobnije najgore stvari, nastavio je: - Više puta prizivao sam vile. Tako su lepe. Mislio sam, valjda ne mogu biti zle. Mada ima i zlih, znaš. Ima nekoliko šumskih vila koje su mi se odazivale. Nikad mi ništa nažao nisu učinile, a možda i zato što sam već dovoljno obeležen. Kadih zazovem, njima je to smešno. Pojave se iza mene, plaše me, zadirkuju. Smeju se mom strahu, smeju se sitno i zvonko, kao da zvone mala umilna zvona. Šale se zbog mog straha, a i zato što ih pozivam, iako se bojim. Ponekad, uz ciku, zovu me da se okupam s njima... - preko Vukovih usana prelete osmeh.

- Ja sam čuo da vile začaraju one koje uhvate da ih gledaju dok se noću kupaju - prošaputa Rade užagrenih očiju. - Pretvore ih u životinju. Ili zatvore u drvo.

- Mislim da ima i takvih vila. Ali, kažem ti, valjda misle da sam dovoljno patio. Ponešto mi i odgovore o sebi, smejući se kad ih pitam, a to je ono što želim. Sve što znam o onom s Druge Strane, znam od njih.

- Pričaj! - šapnu Rade nestrpljivo.

- U tom njihovom svetu one su, izgleda, najbezazlenije. Nešto kao večita deca, a tako se njihovi i ophode prema vilama. Onima s kojima sam ja razgovarao život prolazi u igri i pesmi.

- Kako izgledaju?

- Ljudske su visine. Kao najlepše devojke, duge zlatne kose. Hode šumom obučene samo u tu svoju kosu.

Vuk je zaćutao, zanesen, dok ga Rade ne munu laktom.

- A dalje?

- Naši prapradjedovi verovali su u bogove koji bejahu bića iz vilinskog sveta. Nešto malo vere ostalo je i danas u onome što ispovedaju jeretici. Kao tvoji suseljani. I po raznim zabitim naseljima još kriju spomen na stare bogove. Ali većina ih je brzo zaboravila kad ih privedoše novom, hrišćanskom bogu. Neke ubediše lepim rečima, a neke s mačem pod grlom - i poljubiše krst.

- Ma, pričaj mi o vilama!

- Taj svet, vilinski, nije neko mesto gde caruju ljubav i sreća...

- Pa zar ni tamo? - turobno upita dečak.

- Ni tamo, Rade - mrko huknu Vuk. - Vladar im je Svarog, ili tako nekako, gospodar neba. On je najtajanstveniji: bestelesan je, ali svi ga se boje. Ima silnu moć. On sam, pak, retko se pojavljuje i više voli da bludi među zvezdama.

- Među zvezdama?!

- Kad bih ti rekao šta kažu o zvezdama, ne bi verovao. Njegov sin Svarožić pojavljuje se ponekad ovde u obličju plamena. Zao je i već je pokušavao da oca zbaci s trona.

- Pričaj, pričaj!

- Volju Svarogovu sprovede Perun i Svjatovid. Prvi je gromovnik. Onaj drugi zna sve na svetu i zna šta će tek doći. I Perun, i Svjatovid, i Stribog došli su sa zvezda. A njima se protive i ratuju s njima potomci stare, prastare rase što je nekad vladala ovim svetom, dok je još bio mlad: Dažbog, Veles, Simargl, Pripegala... i postoji Crnbog, strašni Crnbog, i Morana koja ga služi. Ali to je druga priča.

- I oni ratuju, ubijaju, kolju... kao i ovi ovde?

- Pa tako nekako. Sudari njihovi, u tom vilinskom svetu, užasni su. Jer oni, bogovi, mogu da lete i nestaju, munjom i potresom upravljaju, kroz vreme putuju. Ponekad se borba prenosi u ovaj svet i to su preci naši gledali i ničice padali pred besom bogova. Moguće je videti silu njihovu, ali njih, strašne, ne možeš videti. Samo vrlo malo ljudi ima tu moć da ih ugleda. I, možda, deca... ali kad bi se dar njihov razvijao, kad bi neko s njima vežbao. Inače ništa od toga. Zato što oni, bogovi, žive u svetu koji se prožima s našim teče s njim, ali ga ne dodiruje, sem na nekim mestima. Tu je moguće preći iz sveta u svet... samo to je strašno.

- Jesi li prelazio kadgod?

- Ne, nikad - odgovori Vuk, a u sebi pomisli: ali mogu da vidim kad oni prelaze ovamo, a i to je više nego dovoljno, ništa gore mi ne treba.

- Pobeđuje li neko u tom ratu, tamo? Oni koji su oduvek ovde... ili došljaci sa zvezda.

- Izgleda, ne pobeđuje niko, jer se bore otkako ljudi pamte. I nikako da slome vrat jedni drugima, ali se zato s još većim besom sudaraju. Mi drhtimo i premiremo od straha kad vojnici gospodara Stevana krenu da iskorenjuju jeres, paleći i koljući. Ili kad se divlji Ugri zalete sa severa i kad posle svake pobede zidaju brdo od odsečenih glava. Ali, veruj mi, to nije ništa prema užasu što ga osećaju bića s One strane kad Perun, leteći u nebeskim kolima i bacajući munje, u komade raznese planinu. Ili kad Jarevid, bog boja, zaurla iz svojih sedam grla i zamahne sa sedam mačeva. Ili kad se Simargl i Veles ponesu sa Crnbogom, od svih najgorim. Crnbogom koji svu zemlju u led okiva noseći smrt svemu, jer tako želi. Znaš li šta je mera užasa: biti besmrtan a urlati od bola, biti demon ali skamenjen od straha!

- Pa kako živ čovek može to da vidi... i ne pomeri pameću?

- Ne znam - šapnu Vuk, a pomisli: kad bi ti znao, dečače, koliko je dobro tvoje pitanje!

- A ima li neko dobar tamo? Prijatelj ljudi?

- Neke vile. Ima Vesna, toliko dobra da proleće donosi i latice cveća otvara. Ali ima i Devana, koju lovci poštuju i koja uživa da usamljenog lovca zavede u šumu, pa se ovaj izgubi i nikad se više ne vrati.

Rade beše ozbiljan i tužan, iz očiju samo što mu nisu krenule suze.

- Ako je to vilinski svet, ima li uopšte neko mesto gde čovek može pobeći, toplo mesto gde se možeš skloniti i biti srećan, gde te neće ubiti.

- I ja sam razmišljao - namrgođeno reče Vuk - ali izgleda da nema. Ni ovde ni tamo. Čak ni među zvezdama.

Rade je nešto odgovorio, ali Vuk ga više nije čuo. Kao iznenadni talas hladnoće, kao jeza od koje mu zaigraše vilice, neko osećanje iznenada ga preplavi. To se moralo osetiti izdaleka: kroz sumrak, kroz šumu dolazilo je to što je onespokojavalo, što je plašilo. Dolazilo je to, a on ga je u sebi osećao - ličilo je na tešku, zgusnutu tamu. Toliko tešku da je osećao kako mu pritiska dušu. Nešto opasno, svirepo, hladno, bezumno.

Osećaj mržnje.

Slutio je krv i vatru. Poznavao je taj osećaj. Dolazi vreme Crnboga.

Mora sačuvati dečaka.

8.

Oblaci su plovili preko mesečevog lica, tako da je na trenutke bilo malo svetlije.

Tiha noć spustila se na šumu, ali to za njih nije bilo ni najmanje važno. U najgušćoj tami videli su isto tako dobro kao usred dana, samo što ni pojmovi "dan" i "noć" za njih nisu bili važni. Kao što ne bi osetili ni najjače nalete kiše nošene vetrom ili studen od ?

Prirodne pojave ovog sveta nisu osećali, jer to nije bio njihov svet. To je bila još jedna od mnogobrojnih dimenzija samog bojišta.

A bojište je svuda: u svim prostorima, u prošlosti i budućnosti. Tom ratu se nije nazirao kraj - ali ni to za njih nije bilo važno.

Doduše, postojale su dimenzije koje su osećali kao svoje. U njima su bili kao kod kuće, a to se ogledalo samo u tome što je u tim dimenzijama rat bio najužasniji.

Baš ničeg ne beše u ovom, ljudskom svetu što bi za njih bilo i najmanje važno - osim njih samih.

Negde u noći nekoliko vukova osetilo je da se nešto približava i počeše da zavijaju, tužno i uplašeno.

U divljem galopu na čistinu izbi crni konj plamenih očiju. Jahač na njemu takođe beše crn: i jedan i drugi stapali su se s bojom noći. Oko smrtnika ne bi ih ugledalo - retki behu ljudi koji su mogli da ih vide, makar maglovito, a i ti ljudi behu na sumnjivom glasu. Ali konj i jahač širili su strah kud god su prolazili, a to su mogli osetiti svi.

Da im se neko našao na putu i spazio ih - sigurno bi premro od strave, jer onaj koji je jahao konja polegavši mu po vratu i stežući mu sapi nogama, imao je telo donekle slično čovečjem - a na tri vrata tri male, trouglaste, iskešene demonske glave sjajnih očiju.

Snažan plavičasti blesak natera konja da se iz galopa propne na zadnje noge, njišteći, i zamalo što se ne sruši.

A na mestu malopređašnje eksplozije stajala je sjajna ljudska prilika, ali divovskog rasta: starac bele kose i kratke bele brade, u srebrnastom kombinezonu uz telo, sa širokim zlatnim pojasom. Dugi srebrnasti ogrtač padao mu je niz leđa. U rukama je imao napet veliki zlatni luk i strelu koja je pulsirala kao da je od živog plamena.

Troglavi jahač reagirao je munjevito. Hitnuo je kratko koplje ka napadaču, ono polete, ali odbi se o nevidljivi energetski štit oko srebrnaste prikaze i pade na zemlju. Odmah zatim polete i vrati se u ruku svoga gospodara. Tog trenutka nestade i crnog konja i njegovog jahača.

Strela koju je odapeo sedobradi fijuknu kroz vazduh i pade baš onde gde beše crni jahač. Ali bilo je prekasno.

Kad strela dotače zemlju, prasnu grom, a na tom mestu, u svetu u kome su ljudi mogli da vide, buknu šumski požar. Do zore tu će biti velika spaljena površina, sa nagorelim panjevima koji se još puše.

Sedobradi besno udari nogom o tlo. Zemlja kao da zadrhta.

- Robote! - zagrme.

Iz tame lagano izađe neobično biće. I taj je ličio na čoveka. I sam obučen u svetlucavi kombinezon, osim što je imao četiri manje-više ljudske glave. Za pojasom je nosio svetlucavi mač.

- Promašio sam ga! - viknu starac sevajući očima. - Pozovi brod!

Čudovište bez reči koraknu u stranu. Iza njega brzo se materijalizovao neobičan brod. Ličio je na polovinu sjajne zlatne kupe: osnova trougao, iznad toga beše savršeno glatko polukupa, duga i oštrog vrha, bez vrata, bez prozora, bez ijednog detalja. Jedan deo tela broda poče da bledi, postade proziran, najzad nestade. Vrata su čekala, otvorena.

- Gospodaru - reče čudovište - dozvoli da ti predložim nekoliko novih poteza, jer stara taktika ničemu ne vodi. Nećemo ih savladati.

- Dobro. Slušam te - odvrati starac u sjajnom odelu i obojica lagano pođoše ka brodu.

9.

Probudili su se u istom trenutku. Rade uplašen i zadihan, Vuk vrlo uznemiren.

- Sanjao sam nešto grozno - prostenja dečak.

- Šta? - trže se Vuk.

- Čudovišta. Nekog demona na crnom konju, pa nekog strašnog starca sa ognjenim strelama... pa nekog četveroglavog...

Znači, sanjali smo isto - muklo reče Vuk. - Samo, to nije bio san.

- Nije? - Dečak ga je zapanjeno gledao, a Vuk, krešući kremen, konačno je uspeo da zapali malu svetiljku sa lojem.

- Onog sedobradog s ognjenim strelama - govorio je - nazivaju Perun, gromovnik. A onog četveroglavog preci su zvali Svjatovid. Kao, svakom glavom gleda na po jednu stranu sveta, pa uvek zna sve što se dešava. Nije to. Vesna kaže da je on u stvari robot koji u svojim glavama pamti neverovatne stvari. Kaže, umesto da podatke čuvaju u mašinama, koriste njegova četiri mozga. I lakši je i pokretljiviji...

- Ništa ne razumem. Koja Vesna? Kakvi podaci? Šta kaže?

- Nije važno - prenu se Vuk, kao da je dotle razgovarao sam sa sobom.

- Daj ne plaši me! Kako nije san? Ko su oni? Ti pričaš o njima kao da ih odavno znaš!

- Slušaj, pametnije je jutro od večeri. Spavaj sad!

- Hej, pa rekao si da smo prijatelji, zar nisi? A prijatelji pričaju jedan drugom. Kaži mi šta je to bilo. Hajde!

- Dobro. Reći ću ti nešto, a ti me ne prekidaj i ne pitaj više. Ima mnogo toga da se priča, ali veći deo ne bi razumeo. Zato ćeš saznavati polako. A pošto živiš sa mnom i pošto se ja staram o tebi, saznaćeš sve, ne brini.

- Onda, zašto kažeš da to nije bilo san?

- Opet ti! Nije bio san, jer ne mogu dva čoveka u isto vreme sanjati potpuno isto. I ti i ja osetili smo nešto, videli smo istu sliku. Mada nisam znao da i ti osećaš tako dobro... Razumeš, rekao sam ti da ponekad vidim bića s One strane. Noćas su Perun, strašni gromovnik, i njegov pratilac Svjatovid, robot, ponovo upali ovamo, u ovaj svet koji možeš videti. Napali su onog trećeg, onog demona, ali im je pobegao.

- Ko je taj demon?

- Zovu ga Triglav. Preci naši poštovali su ga mnogo, jer je dobar prema onima što mu se klanjaju, a strašan za njihove neprijatelje. Ponekad proriče sudbinu. On je od one prastare rase što je od vajkada naseljavala ovaj svet, nevidljiva oku ljudi. Ni on ni ona druga dvojica dugo se nisu pojavljivali ovde, a noćas, eto, nađoše se svi zajedno.

- A zašto su došljaci sa zvezda hteli da ubiju tog Triglava?

- Rat je, rekoh ti, rat. Oni sa zvezda protiv starosedelaca. Na život i smrt. Osećam već dugo da se bliže neke stvari. A još i ovo noćas... Bojim se, desiće se nešto, neće biti dobro.

- Plašiš me. Šta će se desiti? Ti znaš!

- Da znam, rekao bih ti. Dugo ne videh nijedno demonsko biće i mišljah da su svoj rat preneli u neki drugi prostor, da su otišli odavde. Ali ne, vratili su se. A to nije dobro.

- Ko je Vesna; što je stalno pominješ? Neka žena?

- Tu Vesnu upoznaćeš brzo. Spavaj sad.

10.

Vođen pozivom što je odzvanjao u njegovu mozgu već skoro do bola, Balša, ostavivši svoje ljude u logoru, brzim korakom uđe u mladu hrastovu šumu. Nije daleko odmakao, kad se zaustavio: to je bilo tu.

Beše rano jutro.

Od snažnog bola pade na kolena. U istom trenutku zgusnuta kugla mraka stvori se pred njim pa se zakovitla, rastući istovremeno. Zadihani Balša ugleda pramen tame nepravilnog oblika, bleđi po obodu, potpuno neproziran u sredini. Nije to ličilo na dim: prosto, to je bio oblak tmine koji je dodirivao zemlju, istovremeno nadvisujući Balšu.

Udar bola natera ga da se baci licem na zemlju.

- Slušam, gospodaru, i pokoravam se - prostenja.

- Rekao sam da u najkraćem roku pronađeš sve bjegunce i uništiš ih. Dakle?

- Učinih to, gospodaru. Još jedan jedini postoji u ovom kraju, brzo ću ga naći.

Kao da se više oštrih sečiva zabi Balši u telo.

- Dovoljno je da preostane jedan, pa da se sve ponovi. Jer on neće poneti samo priču o tome da postojimo. On će im predati znanje. Možda delić znanja, ali dovoljan da se jednom suprotstave nama! Meni! A oni su pametni, domisliće taj delić znanja, razviće ga - napraviće jednom oružja protiv nas. Već imamo suviše neprijatelja, ne trebaju mi ljudi. Suviše ima upućenih, razumiješ li?!

- Naći ću ga... za tri dana... gospodaru - s najvećim naporom istisnuo je Balša.

- Znaš li gde da tražiš?

Pritisak je malo popustio.

- Znam. Sakrio se među pripadnike neke sekte ovde, valjda da ujedno počne da ih poučava...

- Jasno! I?

- Mislim da je osetio šta se približava i da se sam sklonio u šumu. Ali naše tri grupe ulovile su njegovo karakteristično zračenje. Krug smo zatvorili...

- Znaš šta će biti s tobom ako ne uspeš za tri dana?

- Znam, gospodaru.

- Onda ostaj zbogom!

Mrak se pred Balšom uskovitla i nestade.

On je ležao na tlu skupljajući snagu. Bolovi su prestali. Nije se micao, samo su mu usne, teško se pokrećući, šaputale jedva čujno dve reči:

- Crni Bog.

11.

Te noći besnelo je nevreme. Vuk je zaspao kad je ponoć već odavno prošla.

A sa prvim snom došlo je ono čega se najviše plašio.

Iz grla mu se izvi tiho ječanje. Drhtao je u snu, u tom snu koji se sa svim detaljima, uvek isti, ponavljao, evo, ima već dvadeset godina. Njegova najstrašnija noćna mora.

Znao je svaku scenu toga sna, ali nije bilo načina da pobegne.

Šuma je zaklanjala obale potoka.

Njegov žubor činio mu se sad suviše glasan, smetao mu je.

Sivo praskozorje i pamučasti pramenovi magle učinili su nejasnima konture oko njega. Na mestima gdje je šuma bila proređena kroz maglu se probijala slaba jutarnja svetlost. Pred njega su iskakale prepreke ogrnute maglom: panj tih pred nogama iznikao je iz tla, oštra grana baš ispred lica. A on se trzao, tiho kunući, uplašen.

Sledio je korito potoka, zastajući ponekad da vidi gdje gazi. Onda je začuo slab zvuk i znao da više nije daleko. Šum vode što pada s visine.

Istovremeno, uzbuđenje mu steže grlo.

Šuma se odjednom pred njim otvori i zvuk se pojača. Dobro je poznavao to mesto, no ipak stade kao ukopan: tu je počinjala široka zaravan, na suprotnom kraju zatvorena kamenim masivom. S vrha te stene, visoke kao tri čoveka, padao je tanak, neprekidan mlaz vode u okruglo jezerce u podnožju. Iz malog jezera isticao je potok i veselo grgoljeći žurio dalje.

Borova šuma sa svih strana zatvarala je zaravan. Magla se zadržala nad jezercem i pri tlu. Tako je šumni vodopad nestajao u sivom, neprozirnom oblaku, a grane moćnih borova izbijale su iz sivog ništavila, stremeći gore, ka mutnom jutarnjem nebu. Bilo je nešto u tome mestu što je pritiskalo dušu.

S leve strane, prema šumi, ležala je okrugla zemljana humka, gomila, koju je vreme snizilo i očvrslo. A sa humke, nejasne prema slaboj svetlosti i tamnoj šumi u pozadini, dizale su se dve kamene gromade. Visoke, uglačane, tamne. Kao džinovska kapija. Kao dva besmislena stuba, kao deo kuće divova, nikad završene.

"Đavolove kandže", zvali su ih ljudi. U bojali se toga mesta. Jer priča je kazivala, kad je Gospod prognao Đavola sa neba, ovaj se srušio, opustošivši dobar deo Zemlje. Dva nokta, dve slomljene kandže sa njegove šape, ostala su zarivena u zemlju baš tu.

Udahnuo je duboko i skupivši svu preostalu hrabrost, krenuo prema tim zlokobnim, mrkim dolmenima, s osećanjem da mu se kolona hladnih, nevidljivih mrava penje uz leđa. On je znao: priča je lagala. Nekada, davno, ovde su ljudi kao on obožavali svoje stare bogove. Obožavali - i prizivali.

Izbivši u podnožje kamenih gromada, potražio je za pojasom komadiće luči i nešto slame i stavio ih na zemlju. Preko toga položio je nekoliko vlažnih grana koje je pokupio u podnožju humke, pažljivo ih složio i upalio kresivom. Plamičak je zahvatio slamu i komade luči, rastući i jačajući, postojano ližući deblje vlažne grane. Konačno, stub, belog dima digao se prema nebu.

Bogovi, zašto tada nije pomislio prati li ga neko? Zašto se nije osvrnuo? Zašto?

Nejasna slutnja koja mu je tako dugo opterećivala dušu, pa onda sve određenije slike koje su se polako dograđivale u snovima, priviđenja koja je samo on mogao da vidi, zbog čega je neko vreme mislio da polako izluđuje - sve je to sad polako izranjalo na površinu sećanja, sustižući jedno drugo, dok je raspaljivao svoju vatru. Njegova moć da ugleda šumske duhove kako smireno lebde kraj skrovitih staza, a da ih niko drugi ne vidi, zbog čega su ga toliko puta ismejali. Zov u njemu što ga je u vedrim noćima odvodio u planinu, da nešto vidi, ni sam ne znajući šta - da bi tamo video vile kako se kupaju. Patuljasti demoni koji bi ga ponekad prepali na nekom senovitom proplanku, da bi prošli pored njega ne primećujući ga, dok je on ceptao od straha. Neko vreme je izgledalo da beznadežno klizi u ludilo, dok postepeno nije ubedio sebe da je to što vidi istina. Da sve to zbilja postoji, ali da u čudni svet što se prepliće s ovim, njegovim, može da zaviri samo on, ponekad, na čudnim mestima - i niko više od ljudi koje je poznavao.

Onda se smirio. Osećao je kao da prezdravlja, ponovo se izmirio sa svetom i sa ljudima. Zavoleo je Jelicu a i ona njega. A svoju tajnu nosio je duboko u sebi, ne pominjući je više nikad, nikom, pa ni voljenoj devojci. Možda će je jednom podeliti samo s njom, možda. Dotle, niko nije mogao da nasluti, iz njegovog ponekad odsutnog pogleda, da može da pronikne u misli drugih ljudi. Ili da vidi bića nekog drugog sveta, koji se prožima s ovim.

Ali smešio se ponekad za sebe kad bi, pošto bi otišle vile koje je krišom posmatrao, on prišao tome mestu - i video izgaženu travu. Njegova priviđenja zaista su postojala.

I onda je mogao da se smeši klečeći kraj vatre, dok su se slutnje najzad uobličavale u njemu. Bogovi, zašto u tom trenutku, u zoru, nije pokušao da oseti misli drugih ljudi oko sebe?!

12.

Stvarnost može biti gora od noćne more.

Nebo na istoku bilo je krvavo. U mutnoj svetlosti dana nazirala su se pojedinačna stabla. Svitalo je.

Pred zoru stražari behu zadremali. Vojnici su ih likvidirali sve, bez buke - samo tihi jauk, koji odmah uguši ruka preko usta dok nož traži grlo.

Vrlo tiho stroj vojnika primakao se selu. Sa ruba čistine pošli su na juriš, ali u tišini, bez bojnog pokliča. Mučki upadoše u prve kolibe i tek onda krik razleže se nad čistinom, u osvit.

Odmah zatim plamen liznu zidove prvih koliba.

Izbezumljeni krici podigoše selo na noge. Bunovni muškarci istrčavali su iz kuća s oružjem u rukama. Iza njih žene su vrištale, pribijajući decu uz sebe. Stoka se preplašeno oglašavala iz staja koje je zahvatao plamen.

A klin vojnika, s Balšom na čelu, lomio je otpor lako, odbijajući pojedinačne napade naoružanih ljudi - i sekući bez milosti.

Onda, s drugo kraja sela ostatak vojnika udari jereticima u leđa. To beše kraj. Većina branilaca bila je već pobijena i pravog otpora nije ni bilo. Samo jedna grupa muškaraca, iza čijih leđa su bili žene i deca, pružala je žestok otpor. Jedan mladić duge plave kose, ogrnut samo krznom oko pojasa, isticao se besno udarajući oko sebe. Držeći mač obema rukama, vitlao je njime, ne dozvoljavajući nikome da mu priđe. A njegov mač pevao je pesmu smrti: jednog vojnika obori silnim udarcem preko grudi, drugo - odsekavši mu do ramena podignutu ruku sa sekirom.

Tad Balša stupi pred njega, smešeći se. Svojim mačem dočeka udarac plavokosog diva i ruka mu zadrhta od snažnog udarca. Drugi put mač skliznu niz Balšin štit. Mladić zatetura, povučen sopstvenim zamahom - a tada ga Balšin mač pogodi između vrata i ramena. Obodreni, vojnici zaurlaše i jurnuše da dokrajče protivnika.

Žena koja je stajala iza mladića potrča što je noge nose, stežući čedo u naručju, a na rubu čistine, kad je imala još tri koraka do šume - stiže je Balšin mač, bačen za njom.

13.

I Vukova mora je trajala.

Probuđen njegovim ječanjem, Rade, uplašen, dozivao ga je drmusajući mu ruku. Ali nije uspevao da ga probudi.

Kao i uvek, san se morao odsanjati do kraja.

A to je bilo gore od svih ostalih mučenja.

Sa užasnom preciznošću Vuku su se vraćala sećanja. Dugo su ga, u njegovim noćnim lutanjima između sna i jave, opsedale nejasne slike u čije značenje nikako nije mogao da pronikne. To je uvek bio prizor prinošenja žrtve za bogove žedne krvi. Belo jagnje. Smežurano lice starca, žreca. Jare što će biti žrtvovano. Prilike sveštenika u belim haljinama. Proplanak u šumi, kameni žrtvenik, pognute glave okolo. Oltar starih bogova. Iskešeni lik idola. Ljudske žrtve. Podignuta mršava ruka sa koščatim prstima dugih noktiju, svinutih oko drške ritualnog noža. Blesak sečiva na suncu. Sveti plamen na žrtveniku. Nož se zariva u vrat. Njiska konja. Topla krv koja škropi kamen. Tiho pojanje mnoštva glasova. Dim.

Zašto su izabrali baš njega? Zašto?

Često bi se budio oznojen, srca koje je ludo tuklo u grudima, pokušavajući da shvati gde je, otkud ta tama oko njega. To je bilo ono vreme kad je čvrsto verovao da je skrenuo pameću. A onda je u trenutku mračnog nadahnuća shvatio: ako neko svesno priziva onostrane sile, potreban mu je ključ da otvori prolaz između ova dva sveta. A taj ključ, most, poziv onome što su preci nazivali Bogovima, to ga je porazilo - to je drhtaj života koji ističe. Grč agonije. Zato toliko prinošenje žrtava. Trzaj života koji gasne - to je mogući poziv: dođite, vi s one strane svesti što deli dva sveta, i slušajte!

U to je bio siguran onoga jutra dok je iz svoga ogrtača izvlačio uzdrhtalog belog goluba. Imao je plan: znao je tačno šta želi. Pomilova nekoliko puta meko perje, uzdahnu - nožem hitro prevuče preko ptičjeg vrata. Tanak mlaz krvi pao je na vatru pred njim.

Ovo je bilo jedno od onih mesta gde se dodiruju dva sveta, govorila je napetost koju je osećao. Ovde je moguće proći. Ovo je bio poziv. Ovo je bilo doba dana kad bi to moglo da se desi, ako se uopšte desi. I mesto, i vreme, i poziv, i želja - ogromna, živa, žarka želja da prodre na Onu stranu.

Truplo ptice i krvavi nož odložio je kraj vatre. Sklopivši oči, sastavi ruke u molitvu i izbrisa sve iz svoje svesti. On je to mogao, kao što je umeo i da osluškuje tuđe misli. Izbrisao je sve, ostavivši samo jednu želju: dođite i slušajte!

Bogovi, zašto je bio toliko ohol?!

Ali mora se nastavljala: tu, kraj dva mrka dolmena u izmaglici, nije dugo čekao.

- Zašto me zoveš, smrtniče? - odjeknu pitanje njegovom svešću.

Samo malo usudio se da otvori oči. S druge strane vatre, između dva džinovska kamena, stajala je prozračna prilika, nešto viša od čoveka. Vuk raširi oči, a onda ih brzo sklopi, tresući se celim telom.

Sjajnim, crvenim očima posmatrala ga je nakešena, bradata jareća glava, dugih, savijenih crnih rogova, na telu medveda. Prilika je stajala na svinjskim nogama, a prednje noge, ili ruke, ljuskaste i s kandžama, opustila je niz telo. Dugi zmijski rep udarao je po zemlji. Prilika je bila samo nešto manje prozirna od pramenova magle oko njih.

Naterao je sebe da odgovori, isprekidano, trudeći se da mu se vilice ne koče:

- Hteo sam da pitam: zašto, mimo ostalih ljudi, ja mogu da vas vidim? Što me vuče u začarana vilinska jezera, u virove tamne iznad kojih lebde vodeni duhovi?

Prikaza se cerekala. Kao da su vrele iskre letele kroz Vukovu svest, a stomak mu se grčio, da je morao da se napregne kako bi udahnuo.

- Bedniče! - jareća glava podrugljivo ga je merila. - Ako možeš da nas vidiš, onda se sakrij, zavuci se u najdublju rupu, beži od ovakvih mesta, jer... stradaćeš!

- Ne - skupi Vuk svu hrabrost. - Ne. Mora biti nekog smisla u tome. Ja sam drugačiji: čujem šta misle drugi ljudi. Vidim onostrana bića. Od straha je jači nagon što me vuče ovakvim mestima. Zašto, zašto? Jesam li proklet, obeležen... ili blizak vama, oprosti mi... - seti se da ne zna kako da oslovi prikazu.

Odjeknu meketav, škripav smeh. Užasan.

- Ja sam Mokoša. Ljudi me pamte po tome što činim pakosti, velike i male. Zovu me Zlobni Bog. A ja ljudima samo pokazujem kakvi su u stvari. Pokazujem čoveku njegovu prirodu. Razotkrivam rugobu u duši... i naplaćujem taj svoj nauk odmah, ha, ha, ha!

Vuk se tresao.

- Što mene čeka?

- Ti nisi tako običan. Nema običnog zla u tvojoj duši, mogao bih čak da te nagradim, ha, ha, ha! Pogledaj! - Prikaza podiže jednu ruku. Prelepi sivi soko, pravi ovozemaljski soko, lako se spusti iz još mutnog neba i smiri se na jednom od mrkih dolmena. - Poklon za tebe, bedniče. Uzmi ovog sokola, valjaće ti više od bilo kog čoveka. Učiniće sve što poželiš. I biće tvoja veza, tvoj ključ (reč "medijum" Vuk nije razumeo) ako ikad poželiš da prizoveš Onostrano. On će ti pomoći. Danas te nagrađujem, ha, ha, ha!

Vuk je klečao, sleđen.

- Otići ćeš odavde izmenjen i nikad više nećeš biti isti. Ne zaboravi: sad si naš čovek. Ponekad, pozvaćemo te i zatražićemo uslugu. Jasno ti je da ćeš to izvršiti bez pogovora.

Vuk ga je gledao raširenih očiju, ne znajući šta da misli - a onda jedan glas, poznat glas, sledi mu srce, preseče ga. Kao hladno sečivo pravo u stomak. Ona ga je pratila i, skrivena, posmatrala! I sad se otkrila:

- Pa toliko te gledam i ne mogu više! Šta radiš ovde... klečiš i pričaš sam sa sobom?! Šta ti je, pobogu?

Vuk se okrete i kriknu glasom čoveka koji gleda kako mu se upaljena kuća ruši na porodicu koja je ostala unutra:

- Jelice, neee!

Još pre nego što je zaurlao, znao je da je kasno, ali je vikao i nije prestajao da viče, iako je znao sve što će se dogoditi. Jer Jelica je upala u njegovu vezu s Onostranim i prekinula je, nimalo pripremljena za ono što sledi. Oseti usijane klinove kako mu se zabijaju u mozak: snaga raskinute veze eksplodirala je, a on je gledao i gledao, kroz suze bola i krvavu tminu koja mu se navlačila na oči.

Jer znao je: on će preživeti.

I znao je: Jelica neće.

Išla je brzo prema njemu, a onda...

Kao ošinuta bičem, ona posrnu, zanese se i kriknuvši, sruši se na zemlju. Bio je u njezinu umu i osetio je i strah, i bol, i užas.

I smrt. Trenutnu.

A u paklu svoje svesti čuo je Mokošin meketavi smeh kako se udaljava.

Ričući kao ranjeni medved, posrćući, stiže do Jeličinog tela na rubu šume i pade na njega. Obnevideo, isključen za sve osim za Smrt pred sobom - pade licem preko jedne trnovite grane.

I jedan trn dočeka njegovo oko.

Osetio je vrelu krv na licu pre nego je izgubio svest.

Mrak.

14.

Stajala je oslonjena o stablo, u senci teških krošnji koje su joj se sklapale nad glavom. Pramenovi magle vukli su se sporo preko čistine i jedan joj se upravo dodirivao noge, čineći je još nejasnijom. Sa žbunja i sa niskih grana kapala je rosa. Tlo je bilo vlažno i meko. Kroz jedan otvor u lišću padao je kosi stub jutarnje svetlosti na mali prostor pred njom, dok je ona sama ostajala u senci.

Kapi rose su svetlucale.

Jutro je bilo sveže, mesto turobno i nije bilo vreme cveća. Ali u vlažnoj travi, oko njenih bosih nogu, iznikli su bokori sitnog, nežnog cveća žutih i plavih latica. Nekoliko takvih cvatova zatakla je u dugu crnu kosu.

Tišina je bila potpuna.

Dečak i jednooki čovek stajali su na suprotnom kraju čistine, nepomični, zagledani u prikazu pred sobom. Devojka je bila vrlo lepa, ljudske visine, crne kose i blagih tamnih očiju. Bosa, obučena u jednostavnu belu haljinu koja je padala do kolena, ostavljajući gole ruke i dubok izrez na grudima. Umesto pojasa, oko struka je nosila venac loze.

A kad su shvatili koliko tuge ima na njezinu licu, obojica ostadoše bez daha.

Vuk stište dečakovo rame i pođe napred. Rade ostade na početku čistine, zagledan i gotovo se ne usuđujući da diše.

Sporim korakom jednooki div priđe devojci i na nekoliko koraka pred njom učini kretnju kao da će da klekne.

- Nemoj, ne treba - reče ona mekim glasom.

- Pozdravljena budi, gospodarice - tiho reče Vuk, poklonivši se s poštovanjem. - Zvala si me.

Njen osmeh bio je vrlo tužan.

- Reći ću ti istinu, kao i uvek. Bio si dobar i dobro si nas služio. Sada ćemo se rastati.

Vuk se trže.

- Oprosti meni smrtnom što prekidam Vesnu kad govori. Ali zašto? Zar nisam više potreban?

- Ne. - uzdahnu Vesna. - Rekli su mi da čak ne treba ni da dođem ovamo. Ali morala sam, zaslužio si da znaš. Bio si među najboljima... najbrže si usvojio naš nauk i najbolje si ga prenosio ljudima. Učio si ih znanju s kojim bi jednom možda, umeli da shvate ustrojstvo sveta, da prepoznaju sile Crnboga i da im se suprotstave. Javljao si nam, kao dobar izviđač, o pojavi glasnika Boga Mraka. Pokušali smo... i naša je greška: nismo bili dovoljno jaki da se suprotstavimo silama mraka, pa smo i ljude uključili u to. A sad smo potpuno poraženi. Mi odlazimo, napuštamo ovaj svet, napuštamo ljude, Vuče. Ostaješ sam.

- Sam? - ponovi Vuk kao odjek.

- Da, izvidniče. Znam da smo ti uzeli sve što se može uzeti, znam da si sve vezao za nas, a mi sad odlazimo. Tako je. Zato sam i došla jutros, iako su mi zabranili.

- Zar nema nade? - upita Vuk slabim glasom.

- Ne. Sad su mnogo jači od nas. Ako se odmah ne povučemo, nastaće užasan obračun, ovde, na ovom svetu. Mi bismo bili uništeni, ali bi i svi ljudi bili povučeni u uništenje. Znamo da je Crnbog usavršio nova oružja. Znamo da je nametnuo svoju volju i Svarogu. Ovo je njegovo vreme. Saznali smo da je pokrenuo i Trojana, gospodara demona, sa svim njegovim nakazama... Sretao si se i ranije s glasnicima Crnboga i nisi zadrhtao. A sada ostaješ sam. Bićeš jedan od poslednjih naših ljudi ovde. Ne znam, možda ćemo se i vratiti jednog dana. Reci mi, mogu li da učinim nešto za tebe?

Vuk se gorko osmehnu, prenuvši se iz nepokretnosti.

- Da. Oduvek me zanimalo zašto je Mokoša onako ružan.

- Čak ni tebi ne mogu sad da objasnim šta je to "neuspeo rezultat genetskog inženjeringa". A sad... sretno i čuvaj se.

I Vesna nestade.

Kad mu je Rade posle izvesnog vremena bojažljivo prišao, shvatio je da Vuk, sedeći na zemlji, svojim jedinim okom - plače.

15.

Trnovito džbunje ovde je bilo toliko gusto da je morao nekoliko puta da upotrebi mač da bi prošao. Tišina u ovom delu šume beše potpuna, ni cvrkut ptica ni glas zrikavca nisu se čuli. Utoliko su glasniji bili udarci mača kojim je krčio put i kratko, praskavo lomljenje grana dok je prolazio. Visoke, guste krošnje stvarale su polumrak, kao da je dan na smiraju, iako je bilo otprilike podne.

Vazduh je bio prohladan i nepomičan, a senke duboke - da je sve ličilo na ulaz u džinovsku pećinu. Debela, stara stabla behu obrasla u mahovinu, često upletena i nitima divlje loze. Tlo po kome se kretao, ako nije bilo zaklonjeno bodljikavim granama, beše obraslo u gustu paprat, tu i tamo meko i vlažno.

Odjednom zastade iznenađen.

Probio se kroz trnje i pred njim se otvorila senovita zaravan. Visoka stabla, a između njih leska i glog, zatvarali su skoro pravilan kružni proplanak, obrastao u gustu, meku travu. Na sredini proplanka, upadljivo izdvojen, beše prastari hrast koji je visinom daleko premašivao sva ostala stabla. Njegova razgranata krošnja pokrivala je celu zaravan. U polutami čudno i uznemirujuće delovali su usamljeni sunčevi zraci koji su se probijali kroz lišće kao sjajne, čarobne niti, zategnute kroz večiti sumrak toga mesta.

Stajao je na rubu proplanka i posmatrao hrast, kore rapave i ispucale, a debla tako širokog da bi ga četiri čoveka u podnožju teško mogla obuhvatiti rukama. Dok je posmatrao to drvo koje uliva poštovanje - u srcu mu se javi strah.

Pažljivo, kao da se boji da nekog ne uznemiri, Vuk obiđe zaravan, ne skidajući pogled sa hrasta. U ruci je i dalje držao mač kojim je do malopre probijao put, a onda, shvativši to, vrati ga u korice skoro postiđen.

Nije bilo sumnje, ovo beše mesto koje je video u snovima. Nikad ranije nije bio ovde i pitao se kada je ljudska noga poslednji put kročila na ovaj proplanak.

Gotovo se spotakao o veliki kamen, obrastao mahovinom i skoro sasvim utonuo u tlo. I dok mu je nemir rastao u srcu, kao da mu neki glas u svesti reče šta treba da radi, kao da je to oduvek znao - Vuk pade ničice, kleknuvši na kamen. Okrenuvši se hrastu, polako se priklanjao sve dok čelom nije dodirnuo paprat.

Osećao je studen kamena koji je dodirivao kolenima i rukama. Srce mu je sad ludo tuklo, a u svesti su mu se slagale slike i reči. Svladavši se da mu glas ne drhti, Vuk sklopi oči i otpoče tihu ali razgovetnu molitvu:

- Svarože, Perune i ti Svjatovide, bogovi najstariji, neprijatelji moji, počujte mene bednog! - Zastade, ne da bi sačekao odgovor, već da bi pronašao prikladne reči. Žarko je želeo da ga natprirodna sila čuje i razume: - Svarože koji držiš nebesa i ti Perune, gromovniče, i Svjatovide premudri koji znaš šta je bilo, šta biva i biće, oprostite meni, smrtniku, što vas zazivam, ali na kolenima vas molim, saslušajte, jer mi niko neće pomoći osim možda vas, presvetlih!

Mrtva tišina beše oko njega.

- Bogovi svega na svetu, stariji od hrišćanskog, zlog boga, smilujte se. I vama se molim: moćni Triglave koji pobedu daješ, blagi Volose koji nad njivama bdiš, Mokoša strašni, ponizno se molim vama u ovom svetom gaju.

Odnekud slab vetar zašušta granama jedva čujno i jeza mu prođe niz leđa. Pognuvši se još više, Vuk nastavi:

- Mene bednog, što jedini još zna da vas priziva, kazniste već. Ali uzmite mi i život, nemam drugo da ponudim, a poštedite ove ljude čiji je greh što maglovitu uspomenu na vas čuvaju. Oni su nevini. Pomozite im, moćni bogovi, pa mi uzmite život. Ne kažnjavajte me da jedini ja sve vidim i sve znam, a ne mogu ništa da učinim. Ili mi bar dušu pomračite, da ne osećam bol drugih ljudi, misli njihove, i da ne mogu da vidim tragove vaše, demone šuma i vile kad se kupaju u vedrim noćima pri punom mesecu. Bogovi moćni, zašto mi toliko toga stavljate na dušu? Preci naši, Sloveni plavokosi, verovahu u vas, žreci njihovi prizivahu vas i beše više ljudi koji su vas mogli videti. Bojahu se, obožavahu vas, ali ako su mogli videti, znali su, mogli su se ukloniti besu vašem. Sada... ne znam ovde nikog osim sebe da vas može uočiti, da zna za vas. A oni jadnici dole čuvaju ostatke vere pradedova svojih. Slika što je imaju o vama loša je, iskrivljena... ali u osnovi delić sećanja na vas čuvaju. Vašu volju i bes vaš nijedan smrtnik ne razume. Ali ne dajte da ovi ljudi propadnu, jer ako u ovom i onom svetu postoji neko bez greha... oni su nevini. Sklonili su se svima s očiju, želeći samo malo mira. Znate li za milost vi, moćni?!

Ponovo je oko njega bila tišina. Vuk se usudi da podigne glavu i pogleda hrast pred sobom. Vetar je blago šumeo njegovim granama.

- Za pomoć vas zaklinjem, bedan i ponizan u gaju vašem, pa i Crnboga užasnog, i njega, i Moranu koja svemu učini kraj. Oprostite meni što vas zovem posle toliko vremena, ali ne molim pomoć za sebe! Poštedite ove ljude u planini, a uzmite mene, moj život, veću vam žrtvu ne mogu ponuditi! Moj za njihove!

Poslednje reči skoro je uzviknuo. Uspravio se a ruke su mu drhtale. Želeo je odgovor, nagoveštaj bar, odmah.

Čekao je.

Samo tišina. Čak ni vetar više nije šuštao lišćem.

- Niste se udostojili čak ni da me čujete - prošapta.

Mrtva tišina.

Vuk je ustao. Stajao je tako neko vreme, a onda progovorio tihim glasom, naglašavajući svaku reč:

- Ja ne znam šta je to "prolaz u prostorno-vremenskom kontinuumu", kako vi kažete. Ja samo osećam takva mesta. Ali ja sigurno nisam jedini koji može da zaviri u vaš svet, takvo prokletstvo mora da nose još mnogi ljudi, na drugim mestima. Svejedno, prokleti bili, svesni smo vas. Ja ne... ali neko drugi biće dovoljno jak da vam se suprotstavi, kat-tad, da vas tuče vašim oružjem! Jednom, nekad, neko! A tada...

Okrenuo se i bez reči počeo da se probija kroz gustiš.

16.

Ovog puta primetili su ih ranije, pa su seljaci poput jata preplašenih vrabaca prhnuli na sve strane, prepuštajući kuće plamenu. Vojnici su ih gonili, kunući ili urlajući, no u gustoj šumi i mutnom jutarnjem svetlu mnogi begunci uspeli su da se sklone.

Lica iskrivljenog od besa, divlje goneći svog konja, Balša jurnu za jednom grupom koja je u izbezumljenom trku već zamicala u žbunje. A tada je osetio trag, snažno kao nikada dotad, i trgao se, da umalo nije pao sa sedla.

17.

Dečak je bio sasvim budan. I nije trebalo da vidi, da bi znao šta se događa negde na ivici šume. Užas ga preplavi i on istrča napolje.

Sunce tek što beše izašlo. Pred kolibom stajao je Vuk, napregnutog lica, kao da nešto osluškuje.

- Ti znaš? - viknu dečak.

- Znam. I... neko dolazi ovamo.

Stajali su na višem kraju velike, nagnute čistine usred šume. Dečak prelete pogledom ceo proplanak, ali ništa nije video. No sad se osećao - približavalo se nešto tamno, jezivo i brzo.

Na suprotnom kraju čistine iz šume iskrsnuše tri prilike i još trčeći, krenuše prema njima. Dečak nije video sasvim dobro - no činilo mu se da su to žena i dva deteta, dve devojčice.

Izgledalo je da su sve tri na izmaku snage, jer više nisu trčale tako brzo. I kad su prevalile otprilike polovinu puta preko čistine, na onoj istoj strani izbiše iz šume dva konjanika. Obazrevši se, žena ih spazi, pa uze obe devojčice za ruke i pokuša da potrči brže.

Balša je bio besan, jer je izgubio mnogo vremena probijajući se kroz šumu na konju, zajedno sa svojim pratiocem. Izbivši na rub čistine, spazi ono troje i obode konja. Pratilac ga je sledio.

Trenutak pre Vuk jasno vide sve ono što će se zatim desiti. Ali nije mogao da se pomakne ili da bilo šta učini - strava mu je stezala grlo, kao ruka koja ga davi. Stajao je skamenjen.

Mogli su i čuti topot kopita, kad konjanici u trku sustigoše ženu i devojčice. I kad Balša zamahnu mačem prvi put - na drugom kraju proplanka, prodorno vrisnuvši, dečak pade na zemlju, kraj Vukovih nogu, licem u travu da to ne vidi.

Trenutak zatim ipak pogleda. I vide prvo Vuka, sa strašnim izrazom lica, kako pruža ruku u onom pravcu. Ruku u rukavici.

Balša zaustavi svog kulaša, a onda spazi kolibu i još dve prilike na suprotnom kraju. Upravo tada mu se učini da preko njega i konja prelete neka senka. Diže glavu - da bi video velikog sokola kako se strmoglavljuje na njegovo lice. Skoro istog trenutka sokolove kandže nepogrešivo nađoše Balšine oči.

Životinjski urlik razleže se čistinom.

Dečak je gledao.

Vukovo jedino oko je gorelo, dok je, nepomičan, gledao tamo, kao čoveku koji se valjao po tlu urličući, dok je njegov konj njištao. Osećao je samo vatru u sebi, bes koji ključa. Ništa drugo nije ni osećao ni video: Ni Balšinog pratioca kako, još sedeći na konju, uzima luk koji mu je visio o sedlu, i kako ga zapinje...

Ni fijuk strele.

A tada jednooki div zadrhta, ali osta stojeći. Malo sagnuvši glavu, začuđeno je gledao strelu sa šarenim perima, koja je stršala iz njegovih grudi.

Krik zamre na dečakovim usnama.

A onda Vuk pogleda u pravcu jahača, koji je već nameštao drugu strelu. Odjednom, njegov konj se divlje prope i vojnik, zatečen, tresnu o zemlju, još uvek držeći luk u rukama. Ne stiže ni da se baci u stranu - njegov konj se ponovo prope i spusti kopita na glavu svoga gospodara.

Visoka trava zaklonila je prizor - video se samo crni konj, kako još dugo zatim prednjim nogama gazi nešto na tome mestu.

Dečak je sedeo na zemlji, otvorenih usta, gledajući Vuka.

Njegova kolena polako su se savijala, kao da div polako hoće da klekne na zemlju. Beše skoro dodirnuo kolenima tlo - kad klonu. Pade na leđa i ostade tako.

Dečak mu priskoči i uze ga za ruku.

Jedino oko blago ga je gledalo. Vuk podiže ruku i dotače mu obraz.

- Beži... - šapnu. - Beži odmah.

- Vuče... - dečak je već glasno jecao.

- Beži - šapnuo je čovek. - I ne zaboravi... ti to možeš.

- Šta? - upita Rade kroz suze.

- Kao i ja... Zapamti sve. Sad idi. Uzmi... rukavicu...

Grcajući, Rade skide rukavicu s ispružene ruke.

- Beži! - poslednjom snagom šapnu džin.

Dečak ustade. Znao je da mora krenuti.

Izašao je iz šume umoran, oznojen, ranjavih nogu. Šuma se pretvarala u čestar, a i čestar se proređivao kako se više peo u planinu.

Rade sede na kamen. Morao je da se odmori. Već je bio daleko, bio je bezbedan.

I nije znao šta sada. Mora o tome da razmisli.

Dečak podiže glavu. I vide: visoko gore, u plavetnilu, lebdeo je soko.

Dugo ga je gledao.

S vremena na vreme soko bi mahnuo krilima, napravio krug, a zatim se opet činilo da nepomično lebdi visoko gore, u prozračnom plavetnilu bez ijednog oblaka.

Dečak ustade. Izvuče kožnatu rukavicu koju je nosio za pojasom, navuče je i nesigurno pruži ruku.

Kružeći polako, vrlo polako, spuštao se soko. Mahnuvši posljednji put krilima, najzad se spusti na ruku u rukavici i ostade tako.

Dečak se osmehnu sokolu.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]