Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности

V

Класична редакција народне епике

• Епска повесница српског народа
• Вукови певачи
• Филип Вишњић и устаничка епика

У другој половини 18. и почетком 19. столећа народна песма заједно с другим облицима усменог стваралаштва живи несмањеном снагом на целом подручју патријархалне културе. Епска песма као највернији пратилац историје доживљава процват у устаничкој Србији. Вук је истакао да се наше јуначке песме "највише и најживље пјевају по Босни и Херцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије", док се у доњем, равничарским областима постепено губе да би на северу, преко Саве и Дунава, скоро сасвим ишчезле. Па ипак, наша народна епика добила је свој завршни, класични облик, у којем је ми данас познајемо и доживљавамо, управо на подручју које је Вук означио као епски мање активно. Вукови велики певачи били су родом с епски најпродуктивнијег подручја (тамо је, уосталом, била старина и Вукова и већине устаничких војвода) али сви су они прошли кроз устанак, певали о устанку и своје песме саопштавали после устанка (неки од њих као устаничке избеглице у Срему). Доживљај устанка основа је на којој су они изграђивали своју визију народне прошлости. Јединство класичне, вуковске епике заснива се на јединству те визије, на заједничкој свести Вукових певача о српској историји као јединственом току од немањићких времена преко косовских и покосовских збивања, Марка Краљевића, хајдучких и ускочких четовања до устанка као општенародног покрета. Завршна устаничка, вуковска редакција наше јуначке поезије садржи у ствари епску, поетску историју српског народа.

Епска повесница српског народа

Историчност народне епике огледа се у памћењу читавих историјских епоха и у општој свести о повезаности међу догађајима и временима кроз историју. Упркос томе што је у свом развоју остала на нивоу епске песме, што није достигла ступањ епоса, наша јуначка епика чини јединствену епску повесницу, у којој поједине песме добијају свој пуни смисао тек када се уклопе у веће епско-историјске целине. Вук је издвојио три такве целине, у стари три епохе српске историје, и назвао их песмама најстаријих, средњих и најновијих времена. У оквиру њих песме се окупљају око појединих личности, догађаја или мањих временских раздобља, по круговима или циклусима, како се ове тематско-историјске скупине обично називају у школским приручницима.

Јуначке песме најстаријих времена обухватају историју средњовековне Србије од Немање до последњих деспота. Оне се разликују по постању и по историјском сећању. Најмање их је сачувано о најстаријем, немањићком раздобљу. Песме у којима се пева о Немањи и Сави новијег су порекла, и у њима нема ничег историјског. Најстарији догађај о којем се сачувао неки спомен у народној песми јесте рат с Бугарима за време Стефана Дечанског (Бан Милутин и Дука Херцеговац). Изгледа да стварна епска историја почиње с епохом у којој српска држава доживљава врхунац моћи а одмах затим брз распад. Догађаји око царева Душана и Уроша и њихове властеле чине основу преткосовског тематског круга, којим почиње средњовековна епопеја. Од преткосовских песама епска историја развија се у два напоредна тока: први чини огроман циклус песама о Марку Краљевићу, а други води преко кнеза Лазара у косовски круг и у кругове песама о покосовским јунацима све до сремских деспота. Први поетско-историјски ток открива судбину јужног, македонског дела немањићке државе, а други – историју Србије и других постнемањићких држава до њихова пада под Турке.

Премда садрже више легендарног него историјског, преткосовске песме сачувале су нека значајна обележја времена о којем певају, што показује да је и ова, најстарија епоха народне песме упамћена. Неке карактеристичне теме немањићке Србије и њене духовне културе добиле су место у њима: отимање властеле око власти после Душанове смрти (Урош и Мрњавчевићи), неимарство средњовековне Србије (Зидање Скадра, Зидање Раванице), манастири "наших старих цара задужбине", као најлепши украс српске земље (Милош у Латинима). У приступу неимарској теми народни песник креће се између легенде и историје. Зидање Скадра има митски декор: вила "са планине" не допушта да се сагради град докле год се не принесе људска жртва као откуп. У другој варијанти Зидање Раванице, улогу виле преузимају цареви шураци, девет Југовића, који благо намењено градњи манастира присвајају себи. Неколико песама из преткосовског круга спадају у највеће домете наше јуначке епике. Женидба Душанова једна је од њих. Традиционални мотив женидбе с препрекама обрађен је у њој на хумористички начин: средњовековни витез прерушава се у неугледна слугу, Бугарина и тако прерушен лако, готово играјући се, решава све задатке које други не смеју, а од њега нико не очекује да их може решити. Песма Женидба краља Вукашина, насупрот претходној, грађена је у целини на оштрим и драматичним контрастима: дивски јунак Момчило с крилатим коњем супротстављен је жгољаву краљу Вукашину, племенита Јевросима – неверној Видосави, питоми скадарски пејзаж – врлетном Пирлитору. Слично библијској Далили, "куја" Видосава искушава мужа де се крије тајна његове снаге те тако омогућава да непобедиви јунак буде савладан од слабијег. Ипак, песма се завршава тријумфом правде: неверница бива кажњена, а краљ се жени не женом, него сестром свога противника и с њом рађа јунака над јунацима, Марка Краљевића, који наслеђује јунаштво, снагу и племенитост свога ујака. О Вукашину и двојици његове браће пева се и у већ споменутом Зидању Скадра. Ова песма, која спада међу најлепше, обрађује древни мотив узиђивања људске жртве у темеље нове грађевине, због чега су је многи осуђивали као сурови и варварску. а она, у ствари, и кроз основни мотив и у контрасту с њиме износи потресну причу о страдању безазлених и наивних у свету где владају лаж и превара. У песми Урош и Мрњавчевићи, у комадању царства после Душанове смрти, сусрећемо поново Вукашина и два његова брата, али сада више у историјском декору и улози. Отимање "о туђе царство" схваћено је у њој наивно, сељачки, као отимање око туђег имања, али основна супротност тиме ништа није умањена, супротност између себичности удружене с насиљем и највише правде која се не боји силе нити се осврће на крвно сродство и личне интересе, правде "ни по бабу ни по стричевима". Овде треба истаћи и једну од најобимнијих и најсложенијих народних песама, Бановић Страхињу. Њена се радња додуше збива у предвечерје косовске битке али је основни сукоб постављен и решен друкчије него у косовским песмама. Појава туђина схваћена је у њој пре свега као тренутак када најоштрије долазе до израза супротности унутар друштва којем јунак припада као што је, с друге стране, традиционални мотив, неверство жене, само полазна тачка и осветљавању сложених моралних односа међу људима.

Косовски циклус заузима средишњи положај у средњовековној епопеји. Он не обухвата велик број песама али оне показују чвршћу међусобну повезаност, све имају јединствено исходиште. У косовским песмама, упркос томе што су неке од њих сачуване само у одломцима, назиру се контуре јединствене целине, епоса. Као и у средњовековним списима о кнезу Лазару, у косовским песмама најмање се говори о самој битки. Тежиште казивања пренесено је на збивања пре и на збивања после битке. Све песме о догађајима пре битке говоре у суштини о истом: о драми опредељења за борбу. Она се развија у неколико варијација, у свакој од њих један од протагониста косовске драме стављен је пред исту дилему – да ли поћи у битку за коју се унапред зна да је изгубљена или избећи борбу по цену моралног пада. Прва је дилема Лазарева: он мора бирати између вазалне покорности султану или смрти на бојном пољу. У песми Пропаст царства српскога Лазарево опредељење схваћено је као хришћанско приволевање "царству небескоме". Други кључни моменат косовске драме јесте опредељење главнога косовског јунака Милоша Обилића, оклеветаног витеза, који херојским подвигом и смрћу доказује своју исправност (Кнежева вечера и др.). Као антитеза Милошу дат је лик издајника Вука Бранковића. Лазар и Милош главни су протагонисти косовске драме, њихово опредељење за борбу чини основицу косовске легенде. У њиховој позадини дата су опредељења других косовских јунака. Мусић Стеван из истоимене песме долази на Косово после битке, када је све изгубљено, па ипак улази у борбу и гине. Овде је опредељење за борбу проистекло из кнежеве клетве која садржи претњу најтежом казном, казном неплодности: "Ко не дође на бој на Косово/ од руке му ништа не родило." Бошко Југовић из првог дела песме Цар Лазар и царица Милица, иако је од кнеза добио разрешење од заклетве, одбија да остане на двору, јер је Косово за њега испит витешке части и дужности. Исто чине и сва његова браћа. Највише људске величине има у поступку незна(т)ног слуге Голубана из исте песме, који косовски позив схвата наивно, као зов срца: "Ал свом срцу одољет не може / да не иде на бој на Косово." У песмама које говоре о збивањима после битке у први план избијају они који су остали код кућа: супруге, мајке, сестре, веренице погинулих јунака. Косовски пораз схваћен је апокалиптички, као погибија свих, изузев оних који су издали с Вуком Бранковићем. На бојном пољу остали су само мртви и рањени. Гласник који је дошао да јави владарки о битки такође је у ранама. Та тоталност пораза и свеопште погибије дата је у другом делу песме Цар Лазар и царица Милица те у песми Царица Милица и Владета војвода. У двема најлепшим косовским песмама Косовка девојка и Смрт мајке Југовића визија пораза пренесена је с колективног на лични и породични план. У обема жена (вереница односно мајка) лута по бојном пољу и међу мртвима тражи оне које је изгубила. На ту епску основу надограђена је дубока туга због губитка најближих и најдражих, карактеристична за женску народну поезију, што ове песме, нарочито другу од њих, уздиже међу најдубље и најпотресније песничке творевине целе наше књижевности, усмене и писане.

Песме о Марку Краљевићу, за разлику од косовских, немају заједничку фабуларно-композицијску окосницу. Оне су повезане искључиво ликом јунака о којем певају. Марко Краљевић, историјски краљ Марко, који је као турски вазал владао у Македонији после Маричке битке и погинуо у битки на Ровинама (1395), борећи се на страни Турака, по свему што се о њему зна, историјски не много значајна личност, постао је најпопуларнији јунак целокупне јужнословенске народне поезије. Народни певачи подарили су му дуг живот, од триста година, и учинили га савремеником и другом најистакнутијих јунака од 14. до 16. века. Песме су сачувале мало историјских података о њему, али су ипак запамтиле оно што је најважније: његову везу с епохом расула српског царства, у којем је његов отац, краљ Вукашин, одиграо најважнију улогу, и његово вазалство с Турцима. Највећи број песама у знаку је овога другог мотива. Марко је највећи народни јунак и као таква одликује се не само изузетном телесном снагом него и најлепшим моралним својствима, али истовремено он је принуђен служити туђину, ратовати у турској војсци и делити мегдане као султанов заточеник. Тим његовим противуречним положајем условљене су најважније људске црте Маркова лика као и специфичан карактер марковске епике у оквиру нашега јуначког епоса. Као народни јунак Марко је заштитник слабих и нејаких, борац против неправде, он дели мегдане с турским насилницима, њега се плаши и сам цар у Стамболу, не једном он је дотерао "цара до дувара", па опет он је цару подређен, његов слуга вазал. Маркова је морална дилема у неприхватљивој али историјски наметнутој ситуацији: не само како преживети него и како сачувати људско достојанство и витешку част, како бити свој упркос чињеници што се мора служити туђину. У великом броју песама Марко делује у складу са својом улогом епског јунака. Упркос околностима које су му наметнуте, он се влада као "носилац идеалних патријархалних и природних норми живота": он усред турске војске кажњава убицу свог оца (Марко Краљевић познаје очину сабљу), ослобађа девојке и младиће од тешког свадбарског пореза који је наметнуо насилник (Марко Краљевић укида свадбарину), спасава цареву кћер од нежељене удаје, али не на позив њеног оца и мајке, него тек када га је она сама "богом побратила" (Марко Краљевић и Арапин), избавља из тамнице своје побратиме, три српске војводе (Марко Краљевић и Вуча џенерал), чини добро животињама што му оне, као у народним бајкама, кад се нађе у невољи, узвраћају (Марко Краљевић и соко односно орао). Марко је у тим песмама приказан као избавитељ, доброчинитељ и усрећитељ људи, као носилац благодати живота. Зато је његов спомен у песми свечано, празнички интониран: "Спомиње се Краљевићу Марко / као добар данак у години". У другим песмама Маркова улога схваћена је више историјски: он поступа не по слободном избору него по нужди. У песми Марко Краљевић и Мина од Костура он мора одбити и венчано и крштено кумство како би се одазвао позиву турског цара да крене с турском војском "на арапску /љуту покрајину", јер као што га мајка саветује, "и бог ће нам, синко, опростити / а Турци нам неће разумјети". Док он три године војује у далекој земљи, насилник му хара дворе и одводи жену. У неким песмама Марко дели мегдане не ради избављења слабих и немоћних, него као султанов заточник. У песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија Марко спасава султана од одметника и бунтовника који угрожава царство. Та Маркова улога, у којој је сачувано историјско сећање на његово вазалство, посебно је наглашена и тиме што се Марко, у тренутку кад га траже да изиђе на мегдан, налази у тамници где га је бацио исти тај султан за којега треба да се бори. На супротности између Маркове улоге епског јунака и његова историјског положаја турског вазала заснива се једна од најважнијих црта Марковог лика и марковске епике, комика. Марко је "највећи комични лик нашег јуначког епа". Његова појава на коњу шарцу с "ћурком од курјака" на леђима и "капом од међеда" на глави, с "тулумином вина", с једне, и "тешком топузином", с друге стране, – комично је стилизована. Његово понашање такође. У низу песама Марко је приказан као инаџија и кавгаџија или као шерет и обешењак. Кад на мајчину молбу реши да се остави "четовања" и да се прихвати обична ратарског занимања, орања, Марко као други људи, "не оре брда и долине / већ он оре цареве друмове" (Орање Марка Краљевића). У борби с противницима он се служи не само снагом и јунаштвом него и преваром, лукавством, шалом. У споменутој песми о марку и Мини од Костура он се прерушава у калуђера и игра "ситно калуђерски" не само да се увуче у дворе противника него и да му се наруга. У другој једној песми он се, да би избегао сукоб, претвара да је болестан "пак се Марко болан учинио / без болести од мудрости тешке" (Марко Краљевић и Али-ага). Као ниједном другом јунаку нашега народног епоса Марку пристаје класична максима да му ништа што је људско није страно. Док јунаци косовског круга делују у једној граничној ситуацији у којој свако опредељење има апсолутно значење, Марко је замислив у свакој животној ситуацији и његово деловање биће увек у складу с том ситуацијом. Отуда богатство и вишезначност Маркова лика. Он је најплеменитији, најидеалнији међу јунацима народног епоса, а истовремено најобичнији, најпрозаичнији међу њима, најближи стварном животу.

Косовске песме и песме о Марку јесу једина два циклуса у којима постоји чвршћа повезаност међу појединачним песмама (у првима један догађај условљава заједничку судбину свих јунака, а у другима разни догађаји бивају одређени ликом једног јунака). У свим осталим "циклусима" процес циклизације није завршен, тако да ту и нису посреди стварно циклуси, него тематске скупине које обухватају поједине историјске периоде. Покосовске песме, расуте још више од преткосовских, чине неколико већих и мањих тематских кругова: о деспоту Ђурђу, Јерини и њиховим војводама, о Сибињанину Јанку и његовом сестрићу Секули, у Змај-огњеном Вуку и сремским Бранковићима, о браћи Јакшићима, о Црнојевићима, али има и песама које не иду у веће скупине: о болном Дојчину, о војводи Пријезди, о Влашићу Радулу и другима. Као и у преткосовским песмама, у покосовским се такође највише издвајају појединачне песме, али док у првима доминирају велике моралне драме, друге се одликују наглашеним емоционалним односом према догађајима и ликовима. Међу покосовским песмама лепотом привлачи неколико баладичних песма у којима се сукоби, чак и кад имају шире, колективне размере, увек решавају на личном и породичном плану. Једна од најлепших, Диоба Јакшића кратка, лирски интонирана песма, нема, изузев имена, ничега историјског. То је у ствари породична драма, у којој инаџијска страст подељене браће бива побеђена племенитошћу жене једног од њих: "Нијесам ти брата отровала / већ сам те с братом помирила." Три песме су на тему смрти. У Болном Дојчину јунак устаје са самртничке постеље да изврши последњу витешку дужност, али не према свом граду Солуну, који због утонулости у грађански комодитет није ни заслужио да га неко брани, него према својим најближима, сестри и жени. Смрт војводе Пријезде, што пева о античком хероизму бранилаца Сталаћа, такође је драма која се разрешава на интимном плану, у одлуци Пријездине жене Јелице (за њу се каже не само да је "верна љуба" него и "госпођа разумна") да добровољно прати у смрт свога мужа место да љуби "на срамоту Турке". У Смрти војводе Кајице у средишту пажње није прича о томе како је Кајица на превару убијен од Мађара, него однос између "краља" Ђурђа и његовог војводе, однос у који је унесена породична топлина и непосредност. Широких епских размера јесте песма Смрт Максима Црнојевића, која са својих 1226 стихова представља читав мали еп. У њој су, у позадини односа према странцима, приказане домаће несугласице и сукоби који доводе до братског крвопролића и до добровољног одлажења у службу туђину. На широку историјску раван изводи нас песма Маргита дјевојка и војвода Рајко, у којој се из перспективе последњег српског војводе баца поглед на стара времена када се у сваком граду широм Балкана налазио понеки војвода и бранио народ од Турака. Цела песма делује као трагични финале средњовековне епопеје.

Песме "средњих времена" обухватају раздобље ропства под Турцима испуњено појединачним и скупним сукобима с освајачем. Називи хајдучки и ускочки циклус, који се обично употребљавају за њих, нису сасвим подесни: прво, што међу песмама "средњих времена" има доста таквих које нису ни хајдучке ни ускочке, већ представљају одјек догађаја из међународне историје (нпр. о војевању Турака на Беч, о ратовима Турака с Русијом) или певају на легендаран начин о односу хришћанске (српске) цркве и турске државе, друго, што у хајдучким и ускочким песмама нема довољно међусобне повезаности нити јединственог прегледа догађаја па се дешава да исти јунаци, нарочито турски, гину у више песама. Песме о турским временима, као и преткосовске и косовске, купе се у више тематских кругова, у чијем су средишту поједини јунаци или групе јунака: круг око Старине Новака и његове дружине и његова сина Грујице, круг око Томића Мијата, око Баје Пивљанина, круг око сењских ускока где су главни јунаци Сењанин Иво, Сењаних Тадија, Комнен Барјактар и дуги, круг око котарских ускока, где се јављају Стојан Јанковић, његов отац Јанко Митровић, Илија Смиљанић, Вук Мандушић и други. Најстарији је круг око Старине Новака, у коме су обухваћена не само турска времена него и последњи дани наших средњовековних држава. У најпознатијој песми из тог круга и једној од најизразитијих хајдучких песама, Старина Новак и кнез Богосав, разлог одметања у хајдуке није турски зулум, него неподношљиви "намет на вилајет", којим је "проклета Јерина" оптеретила народ да би саградила Смедерево. Та песма, која о хајдуковању говори трезвено, без улепшавања, доноси и неку врсту философије хајдучког живота: "А кадар сам стићи и утећи / и на страшном мјесту постојати". О томе шта значи, "на страшном мјесту постојати" говоре многе песме о мучењу у хајдука, од којих су најбоље Мали Радојица и Стари Вујадин. Док се у првој заробљени хајдук избавља мука и тамнице уз помоћ заљубљене Туркиње, у другој је садржана сва сурова збиља хајдучког живота и његов херојски морал: издржати муке, не одати никога. Многе хајдучке и ускочке песме обрађују на разне начине романтични мотив женидбе с отмицом. Неки хришћански јунаци избављају се из тамнице на исти начин као и Мали Радојица, уз помоћ заљубљене Туркиње која се после покрштава и удаје за бегунца. У другима се говори о покушајима турских јунака да отму хришћанске девојке. Има доста песама у којима се пева о сукобима сватова: најчешће, али не увек, ради се о хришћанским и турским сватовима и сукобима око исте девојке. Те песме обично се завршавају великим крвопролићима. Изузетак је виртуозно компонована Женидба од Задра Тодора, у којој се у две сватовске поворке, као на каквој величанственој паради, појављују највећи јунаци с једне и с друге стране. И међу хајдучким и међу ускочким песмама лепотом се издвајају оне у којима је хероика удружена са снажним породичним осећањем. Таква је прекрасна балада Ропство Јанковић Стојана, где у породичним односима влада нека дубока и болећива везаност једних за друге: "Једно друго сузама умива / од радости и од жеље живе". Дубока породична солидарност изражена је и у песми Иво Сенковић и ага од Рибника, у којој дечак излази на мегдан гласовитом турском јунаку да замени свог остарелог оца. Цела та прича о борби Давида и Голијата озарена је наивношћу и простосрдачношћу, те истовремено дубоком нежношћу, разумевањем и благим осмехом који могу изазвати само дечји поступци. Доброта, нежност, душевност – то су особине којима се ова и друге најбоље наше епске песме најснажније отимају крвавој стварности од које су полазиле и о којој су говориле.

"Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу", како их је назвао Вук, певају о борбама с Турцима у 18. столећу и у првој половини 19. века у Црној Гори, Херцеговини и Србији. Међу њима посебну целину чине песме о устанку у Србији почетком 19. века. Највише има црногорских песама, које се издвајају не само по темама него и по својим уметничким својствима тако да чине посебан тип у оквиру наше усмене епике. У највећем броју, те песме говоре о месним, племенским или појединачним сукобима с Турцима, о турским пљачкашким походима у црногорска брда ради наплате харача, о отмицама и одбрани стада (песме о "ударима на овце" чине једну од највећих и најособенијих тематских скупина у црногорском циклусу), о хајдуковању и четовању, о међуплеменским зађевицама и сукобима, о јуначким осветама (о тој су теми неке од најбољих црногорских песама: Перовић Батрић, Три сужња). Локалне по догађајима и личностима о којима су певале, те су песме ретко прелазиле племенске границе (свако племе имало је своју традицију и своју племенску епику) а унутар тих граница оне су живеле као најважнији део усмене народне хронике, и уједно као изванредни примери чојства и јунаштва, које су истакнути појединци – у тешким, драматичним тренуцима за себе – дали своме племену, примери које после њихови саплеменици чувају и спомињу као драгоцено предачко завештање. Једноставне у начину обраде грађе, шкрте у развијању радње и у описима, без изразитих епских ликова (чобанин-витез Никац од Ровина један је од ретких јунака који су закорачили из епске хронике у епску легенду), оскудне у стилским средствима, без високих уметничких домета старије епике – нове црногорске песме одликују се документарном тачношћу и трезвеним реализмом (Вук је приметио да у њима има "више историје него поезије" а Његош је хвалио њихову историјску "точност"). Те песме краси особени херојско-патријархални морал, у коме је дошао до израза начин живота и схватања црногорског племенског друштва.

Устанички циклус садржи невелик број песама. Највећи број тих песама потиче од једног певача изузетне обдарености, Филипа Вишњића. Отуда тај циклус много више него остали, о којима је до сада било речи, носи обележја не само тематског него и ауторског јединства, те се зато о њему мора говорити на други начин, у вези с певачким и стваралачким ликом Филипа Вишњића.

Вукови певачи

Захваљујући чињеници да је Вук Караџић за велик број песама своје збирке оставио податке од кога их је чуо и забележио, ми данас, углавном, знамо ко су творци класичне, вуковске редакције наше народне епике. Новија проучавања показала су да међу песмама записаним од истог певача постоји извесно "ауторско" јединство и да су даровити певачи Вуковог времена доиста одиграли пресудну улогу у стварању оне верзије наших народних песама која је, захваљујући Вуку Караџићу, ушла у писану књижевност и у њој се утврдила као основна, репрезентативна редакција наше јуначке епике.

Тешан Подруговић (умро око 1820) био је најизразитији пример певача који не ствара нове песме, већ само прави редакције постојећих. Вук га је више ценио од свих својих певача. За њ је он био идеал народног певача. Као његову главну врлину истакао је да је песме "разумевао и осећао" и да их је знао лепо и "по реду" казивати. Највећу похвалу одао му је тврдњом да би он и "најгору песму", кад је чује, "после неколико дана казао онако лепо по реду, као што су и остале његове песме". Тешан радо пева о сјају и величини нашега средњег века, он воли велелепне поворке, сјајна господска одела и блесак злата. Његови јунаци одликују се не само храброшћу него и лепотом стаса, сјајем изгледа и одела, господственим држањем и поступцима, понекад и витешком угледношћу. Велелепност његових историјских визија често је осенчена и ублажена хумором. Тешан је несумњиво најизразитији хумориста међу Вуковим певачима и приповедачима. Од њега је Вук забележио двадесетак песама (Женидба Душанова, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Цар Лазар и царица Милица, Новак и Радивој продају Грујицу, Сењанин Тадија и др.) и једну од најнеобичнијих и најбољих наши приповедака Међедовић.

Други Вуков певач, Старац Милија (умро после 1822), у приступу традиционалним епским темама показао је највише самосвојности. Од њега је Вук забележио само четири песме, али су међу њима две најдуже песме његове збирке: Женидба Максима Црнојевића и Бановић Страхиња. Певач са смислом за широке епске композиције и за драматичне ситуације и сукобе, Милија је више него други Вукови певачи умео загледати у душу својих јунака. Он је међу њима највише психолог.

Милијин земљак Старац Рашко (оба су родом из Колашина) певач је сасвим друкчијег профила. Он је показао највише смисла за историју, за духовну културу средњег века, аи и за тамна фолклорна предања. У низу песама пева о опадању и пропасти српског царства (Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Маргита девојка и војвода Рајко и др.). У многим песмама испољио је склоност према легендама и чудима, што је нарочито приметно у песми Зидање Скадра, која је најлепша међу онима што су од њега забележене.

Посебну скупину међу Вуковим певачима чине слепе жене. Код њих се може уочити појачана емоционалност, саосећање према страдањима и страдалницима, лирска мекоћа, смисао за догађаје из породичног живота и за породичне односе. Док су певачи највећма из брдских крајева Црне Горе и Херцеговине, певачице су из равничарских предела северне Србије и Срема. Међу њима је најбоља Слепа Живана (умрла 1828), песник породичне љубави, пријатељства и мушке лепоте. Међу песмама које су од ње забележене најпознатије су: Војвода Кајица, Наход Момир и Иво Сенковић и ага од Рибника. Живана је подучавала и друге жене певачком занату. Њена ученица била је Слепа Јеца, од које је Вук добио једну од најлепших песама своје збирке, Смрт војводе Пријезде. Од осталих жена певача издваја се анонимна Слепица из Гргуровца од које је Вук, преко Лукијана Мушицког, добио шест песама, међу којима две антологијске вредности, Косовка девојка и Марко Краљевић укида свадбарину, обе о злосретној судбини заручница, и две косовске песме карактеристичне по религиозној интерпретацији догађаја, Пропаст царства српскога и Обретеније главе кнеза Лазара.

Филип Вишњић и устаничка епика

Посебно место међу Вуковим певачима заузима Филип Вишњић (1767-1834). Он је не само редактор старих него и творац, "спјевалац, нових песма. Од њега потиче класична Смрт Марка Краљевића али и низ песма "од Карађорђина времена" које је сам испевао и које чине последње, устаничко певање народног епоса. Рођен у Семберији, ослепевши као дете од богиња, Вишњић је постао професионални певач. Године 1809. прешао је у Србију а после пропасти устанка пребегао је у Срем, где је остао до смрти. У манастиру Шишатовцу бивао је гост код тада водећег српског песника Лукијана Мушицког. Једном од тих сусрета српског Хомера и српског Хорација другујемо неколико податак о Вишњићевом животу и раду. Мушицком је казивао како је стварао своје песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, "ко је предводио", где су се тукли, "ко је погинуо, против кога су пошли". Вишњићева устаничка епика стварана је у ватри устаничких збивања, по логорима на дринском бојишту, непосредно после битака или мањих групних окршаја, а песме о почетку устанка и о ранијим бојевима на основу причања непосредних учесника. Полазећи од тога Вишњићеве устаничке песме можемо поделити у две скупине: у прву иду песме о догађајима пре његовог доласка у Србију а у другу – песме о догађајима којима је сам песник био сведок. Уметнички су упечатљивије песме из прве скупине, а пре свега Почетак буне против дахија и први део Боја на Мишару, док се из друге скупине издваја прекрасна песма Кнез Иван Кнежевић.

Вишњићеве устаничке песме пружају целовиту слику епохе, с јасно уоченим основним правцима кретања, снажно издвојеним покретачима и носиоцима догађаја и мноштвом појединости из свакодневног живота. Тим песмама често смета хроничарска развученост, гомилање чињеничне грађе, једноличност нарације, али за узврат у њима се осећа песникова непосредна присутност, његов лични однос према догађајима и личностима те нека готово журналистичка актуелност и живост.

Највећи је Вишњићев домет у великој песми Почетак буне против дахија, која представља основицу његове устаничке епопеје. Она се, не само међу осталим Вишњићевим песмама него и у целој нашој јуначкој епици, издваја многостраним прилазом догађају о коме пева. Вишњић у бити не мења чињеничку истину, у излагању се држи хронологије догађаја, његова намера није да буну у Србији уклопи у неки стандардни епски сиже, него да открије њен дубљи смисао. Он јој даје космичке размере: буни претходе "небеске прилике", знаци и опомене одозго. Просторну перспективу смењује временска, која садржи двоструко виђење устанка, очима прошлости и очима будућности. Предисторија буне почиње на Косову пропашћу српског царства и политичким завештањем које цар Мурат на самрти даје Турцима како да владају поробљеном рајом, а њена се историја завршава у знаку Карађорђеве политичке визије о продужетку ослободилачке борбе у другим крајевима. Од других певача Вишњић се разликује и својим схватањем историје. Протагонисти збивања код њега нису само појединци, епски јунаци, него цео народ, "сиротиња раја која глобе давати не може". У Почетку буне и у осталим песмама осећа се неодољивост народне снаге, незадрживост превратничког, револуционарног замаха, који као вихор руши све препреке пред собом. Тим снажним револуционарним полетом Вишњић је најближи Његошу, с којим га иначе везује низ заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се често стандардним клишеима и формулама, Вишњић је у многоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, револуционарну песму. Он стој ина прелазу између колективног и индивидуалног стваралаштва, између народне песме и Његоша.