|
|
 |
Grigorije CamblakŽitije Stefana DečanskogPočetak XV vekaSavremena jezička redakcija
|
 |
 |
Tehnologije,
izdavaštvo i agencija
Beograd, 6.
decembar 2000
PRODUCENT
I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING
I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA
TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
Elektronsku verziju za Projekat Rastko priredio Marko Marjanović po štampanom izdanju: Grigorije Camblak "Književni rad u Srbiji", Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1989. Originalno objavljeno u knjizi Stare srpske biografije XV-XVII veka, SKZ, Beograd 1936.
Beše i ovaj velikoga i najslavnijega naroda srpskoga. Ne samo da je vojničkim silama prevazilazio druge narode, i da je natkriljivao okolne slavom i bogatstvom, lepotom mesta i veličastvom, no se krasio i hvalio najblagočastivijim i najmudrijim carevima, sa kojima je čak bio u ljubavi.
U spisu setih se po imenu osnivača carstva. Jer kao neki uzročni koren po rođenju i po carstvu bio je Simeon triveliki, Simeon, koji je u carevanju ugodio Caru sviju, Simeon, koji se spustio sa visine carstva i zavoleo veliko monaštvo, Simeon, dobri vojnik velikoga vojvode, koji se ne obveza valima života, no postade ugodan vojvodi, Simeon, vaistinu drug onome Bogoprimcu, a mislim i veći – jer ukoliko je blagodat veća od senke zakona, utoliko su i služitelji blagodati veći od tajnika senke.
Koren dobra, dakle, kao što rekoh, Simeon, ostavi carstvu dovoljno naslednika, od kojih je svaki u svoje vreme vlast primio.
Nisu uzmućivali crkvu jeretičkim valima i jelinskim lakrdijama i basnama kao sinovi i nećaci Konstantina Velikoga, no su blagočastivo i bogomudreno i bogoljubazno upravljali vojskom i ostalim uručenim stadom.
Počinjući povest o velikomučeniku i caru, usrdno molim bogoljubazne duše vaše da paze na ono što se predlaže. I ako što bude nepotpuno, molim vas da me udostojite milosti. Drugi drukčije pričaju i svaki od ovih hoće da utvrdi svoje. A ja uzdajući se u mučenika, ne ispovedam blagodat ni ovima ni onima, no se uzdam u pomoć onoga, čiju povest pohvalnoga života naumih da ispričam.
Milutin, koji je četvrti posle velikoga Simeona, rađa Stefana, veliki stub pobožnosti i venac carstva. I već do svoga punoletstva mnogo vremena beše proveo obradovan i svetao ka svima, poučavajući se uvek strahu Gospodnjem, i njime uklanjajući se od svakoga zla, i mnoga muževna dobra dela izvrši od mladosti. Beše dobropristupan ka onima koji govore, tih rečima, milostiv prema stradalnicima, a toliko se gnušaše gordosti, da takvoga nije hteo ni pogledati. Zato se srca i razumi sviju raspaljivahu u ljubavi prema njemu. I sav se beše načinio pomoćnikom Višnjega i ka Njemu jedinome gledaše.
Ali kako postrada? Podiže zavist đavo koji uvek mrzi dobro. A izvršilac takvog služenja bila je njegova žena. O moje suze, što ženska prevara savlada praroditeljevu u raju veliku mudrost! Šta ovde nije htela zavist učiniti revnima?
Čujte. Dolazi carica k caru pokazujući tužno lice, neukrašen i neobičan nastup, roni suze i unutrašnjim plamenom preseca glas. I, da ukratko kažem, podiže oca na oslepljenje prvorodnoga sina, vaistinu slična Isaku dobrim pokoravanjem i poslušnošću.
A on ne da nije znao za ono što je smišljano o njemu, no su ga mnogi od knezova i velmoža tajno učili da se sa množinom vojnika ukloni u neku od tamošnjih zemalja, i da izbegne od prevare, koja je smišljana protiv njega, i da se odene savršeno u svedržanje carstva, ali nije hteo ove poslušati, sudeći da je bolja Božja briga o njemu, koja biva svakome na korist, koji su sebe svedušno poverili njegovu čovekoljublju nego li savet i pomoć ljudi i ostajaše dalje držeći se pravde i nezlobivosti, ogradivši sebe milostinjom i molitvama, govoreći:
"Vladiko sviju i Bože, jedini stvoritelju vidljivog i nevidljivog stvorenja, znaš srca stvorenih, unapred znaš sva njihova bića. Čovečja misao ispovediće ti se, i ostatak misli poverava ti se. Vidi da li u srcu mome ima nepravde, vidi da li je u meni put bezakonja. Bože, koji pravedno ispituješ i srca i utrobe, vidi da li je istina ono za šta me ogovaraju, i sudi pravedno, i utišaj srce roditeljsko koje se ožestočilo nepravedno protiv mene, i preobrati stremljenje koje se diže na milovanje milosti, ti koji si pri Jestiri ukrotio gnev Asuiru caru midijskom, koji se ispoljio. Spasi, dakle, mene, svevideći Vladiko, mene koji sam u bedi i koji sam blizu da podnesem nepravedni sud, a oca mojega i cara odvrati od zazornoga i poročnoga dela. Jer ti hrabrošću izvodiš okovane i tvoja mišica je beskrajno silna, mnogoopevani caru."
Tako je hrabri Stefan poveravao tesnotu srca svoga jedinome Bogu, polažući u njega svu nadu na spasenje.
U carskim dvorima hođaše pobožno i u dobrom redu, pokazujući radostan svima prirodno vladanje. Stoj pred ocem imao je nekako smeran i uistinu svojstven način. No ućuta sila promisla na takvu nameru da bude iskušan nepravednom ranom i da se venča pravednim vencem od životvoreće ruke onoga čiji se trudovi i znojevi uistinu ne mogu uporediti ni sa kime.
A šta je bilo dalje? Nadvlada ženska prevara dostojna žaljenja i priče za suze, pobedi se careva premudrost ženskim spletkama, pokloni se očinska mudrost ženskoj slabosti, ugasi se roditeljska toplota ženskom bestidnošću! Pravedni bi uhvaćen nepravedno, nezlobivi ljutom zamkom, milostivi nemilostivo, i, o ružnog dela, bi lišen očiju!
Da me neko od onih koji nisu dobro slušali ne razume krivo, slušajući ovo, da Stefana, dakle, hvalim, a toga dostojnog hvale i svetoga da našim rečima beščastvujem. Neka ne bude takve neumesnosti. Jer Stefanova oca kao blagočastiva i borca naše prave vere imamo među svetima i klanjamo se njegovim moštima nepropadljivo sačuvanim i celivamo ih primajući osvećenje, i molimo ga da posreduje za nas ka Vladici, jer zbog mnogih savršenstava ima smelost ka njemu. Nego izobličavamo žensku saglasnost sa đavolom, a i podleže malom ukoru, što je poslušao nju. Predade sudu nemilosrđa prvorodnoga, koji je takav bio, kao što Solomon kaže, jer reče: "Sin premudri veseli oca."
Ali ni zbog ovoga ne treba da mu zazru oni koji dobro razumevaju. Jer i Veliki Konstantin i prvi hrišćanski car, toliki i takav, ma koliko da je bio u pobožnosti i prirodnoj premudrosti, verujući lažnim rečima lukave žene, i ubi sina svojega Priska, koji je bio dobar i blag muž, a zatim kada je posle saznao da je ova slagala, i nju ubi sudom pravednim.
Videste li, vazljubljeni, lukavstvo žene? Čuste li njihovu prevaru koja lako vara? Zašto takovi i bogoprosvećeni i premudri Konstantin nije video njezinu zlu zamku pre sinovljeva ubistva? Jer kada bi ovo znao, ne bi osudio najljubaznijega, no tu samu iz koje đavo beseđaše. No, uvideo je kasnije, kada kajanjem ništa ne mogaše pomoći, niti beše moguće uskrsnuti sina, i nije video odmah ono što su razumnom oku prikrile lukave reči zle žene, no je posle ubistva poznao šta je učinio.
Isto tako postrada i Adam, jer znađaše da je dobra poslušnost koju zapovedi Gospod, a da je neposlušnost zla, jer beše premudar, kao divno delo ruku Božjih, odlikovan dušom slovesnom i umnom, i znađaše dobro i zlo. Ali vidi zloga savetnika kako prvo ženu ulovi, a ženom Adama savlada da se dotakne zabranjenoga drveta. I što pre znađahu od prirode neposlušnosti da je zlo, ovo delom navikoše pokorivši se zlome savetu.
Mnoge druge takve i mnogobrojne primere iz božanskih spisa znaju oni koji se ovim zanimaju, a mi ćemo vratiti reč na povest.
Ovako, dakle, Stefan pretrpe ovo žalosno lišenje vida, a mesto gde se ovo dogodi beše zvano Ovče polje, gde beše i molitveni hram velikome arhijereju Hristovu, Nikolaju.
Kada je stradalac ljuto iznemogao do kraja i ležao skoro mrtav, pred zoru jedva je malo zaspao. I vide muža koji stoji pred njim. Imao je sveštenolepni izgled, ukrašen svetiteljskom odeždom, a svetlost blagodati sijaše na licu muža. Noseći na desnom svome dlanu oba njegova izvađena oka i govori mu: "Ne skrbi, Stefane. Evo na dlanu mome su tvoje oči."
I govoreći ovo pokazivaše mu ono što nosi. A on kao misleći reče njemu:
"A ko si ti, gospodine moj, koji za mene činiš toliku usrdnost?"
A onaj koji se javio reče:
"Ja sam Nikola, mirlikijski episkop."
Ustavši, dakle, iz sna, uzašiljaše Bogu blagodarenja smernim srcem i njegovu ugodniku. A osećaše i neko nemalo olakšanje bolova.
Zatim je odatle bio poslan u Konstantinov Grad u zatočenje, zajedno sa svoje dvoje dece koja behu u drugom mladosnom uzrastu. I bi zapoveđeno od tadanjeg cara Andronika Paleologa, da prebiva u obitelji Boga sviju i svedržitelja, zaveštavši da niko drugi k njemu ne dolazi da besedi, osim iguman obitelji i onaj kome on dozvoli. I tako prebivaše hrabri usrdno podnoseći nevolju zatočenja, ovako u sebi uvek javljajući: "Trpi, Stefane! ,U trpljenju vašem stecite duše vaše' – reče Gospod. A i u Premudrosti je pisano: ,kao zlato u peći iskuša ih napastima, i kao žrtvu sveplodija primi ih'." I nikako ne prestajaše, blagodareći, pominjući reči apostola koji govori: "I bivajte blagodarni."
I često se moljaše i činjaše mnoga kolenopreklonjenja. A kada su se bratija skupljala na molitveno pravilo, on se prvi nalažaše, stojeći nepomično do svršetka bogosluženja, tako da su se i sam nastojatelj i sva bratija divili njegovoj bodrosti i revnosti. I zbog ovoga bio je od sviju ljubljen i voljen, i prema njemu pokazivahu svaku pažnju. I često k njemu beseđahu, primajući nemalu korist, pošto im je on mnogo izgovorio iz Pisma o izdržljivosti. Uz to usred govora privođaše i apostola koji uči da su nedostojna stradanja sadašnjega vremena prema budućoj slavi koja će se u nama otkriti od Boga, i "ukoliko spoljašnji naš čovek oveštava, utoliko se unutrašnji obnavlja". Tako on svoja stradanja stavljaše u drugi red, imajući na umu korist bratije koja dolazi k njemu, a onima koji imaju veliku smernost rečima davaše mnoge pouke. Njima olakšavaše bolove od isposništva.
Takva dela ne ostaše nepoznata samodršcu, nego i on beše čuo za pohvalno življenje ovoga muža. I sav beše u udivljenju, obilno obasut carevom ljubavlju, tako da ga je često pozivao k sebi u carski dvor zbog koristi da sa njime govori i s njim obeduje. Jer takva je vrlina, da vuče k sebi one koji vole dobrotu, a čini da je se stide oni koji vole zlo.
A đavo tada, koji je u razna vremena uzmutio Crkvu raznim jeresima, ne trpljaše što je Crkva imala veliki mir i što je Hristovo stado paslo na paši pobožnosti. No iznese nekoga Varlaama, načelnika akindinatske jeresi i pokvarenosti, i ispuni se od njega crkva mnogim metežom, imajući sa sobom mnoge jednomislenike a uz to jednopogibeljnike i učenike neumesnih zapovesti, koji dakle Jedinosušno razvraćaše po Ariju bezumnome; a Duha svetoga huljaše po gnusnome Makedoniju; pa i Preobraženje Vladičnje – koje je istinito bilo na Gori Tavoru, da pokaže pred svetim svojim apostolima i učenicima slavu svoga božanstva, a tada prestavi Mojseja i Iliju neiskazanom svojom silnom vlašću, uveravajući ove da kao Bog radi nas postavši čovek vlada živim i mrtvima, on svestradalni – učaše da je priviđenje, a ne istinito. I mnogi slediše njegovu jeres, a pravoslavni deo beše u nevolji. Po celom onom carskom gradu činjahu se ustanci i bune i razdori. Jedni su se, dakle, priključivali zloslavnima, a drugi su se protivili i njih optuživali.
A tadanji upravitelj crkve, vaistinu među svetima Atanasije, sazva sabor, na kome beše i zlomudreni Varlaam sa svojim zloslavnim pukom. Sabor utvrđuje Jednosušno, kao što zaveštaše i oci u Nikeji, što posle njih utvrdiše svi dotad vaseljenski i mesni sabori, a izjasni da je istinito bilo sveto Preobraženje Hrista Boga našega. A Varlaama sa družinom njegovom, koji se nije hteo pokoriti, predade anatemi i izagna ga iz saborne crkve.
Varlaam, dakle, bi kao posramljen i do kraja potučen, no kao zmijski rep još se kretao. Zatim se zatvori u nečistu svoju ćeliju ne izlazeći i ućuta na vreme, pišući razvraćene zapovesti protiv crkve, i oštreći bogoborni jezik protiv pravoslavlja. Zatim naprasno skočivši slično divljem magarcu, smućivaše blagočastive. I ovaj mnoge, kako među ljudima, tako i među ženama, gurnu u pogibao. Pa i onima koji su u carskim dvorima i samim evnusima koji su caru služili, dade otrova smrtonosne svoje jeresi, i, prosto, zamalo ne pođe za njim ceo grad.
Pošto je ovo tako bilo, car po svome običaju prizva k sebi Stefana, i mnogo su govorili o spasenju duše i o carskom upravljanju. Uzevši reč bogoduhnoveni Stefan reče:
"Izgledaš mi, o moćni, da hoćeš u svemu da budeš među carevima dobrougodan Bogu i Caru careva, carskim upravljanjem, činovničkim i vojničkim činovima, krotošću, smernošću, pravosuđem, istinom, premudrošću, prevazilazeći mnoge careve koji su pre tebe bili. A ne znam, o Bogom venčani, kako u jednom grešiš, što je glava vaseljene i kruna carstva, zbog čega apostoli vaseljenu optekoše i privedoše čovečanstvo pravoj veri u ime Oca i Sina i svetoga Duha, zbog čega mučenici ne poštedeše tela ni krvi, a to je pobožnost."
A car će njemu:
"Kako misliš da grešimo u pogledu pobožnosti? Govori, o najizvanredniji od drugova i braće!"
I Stefan reče:
"Javljeno je u Sv. pismu, o care, kada pastir previđa ulaz vučji u stado, i ne odgoni ovoga, takav je zver i on, makar da i pastira nosi ime. Jer ne pribavljaju imena poštovanja delima, no dela proslavljaju imena. A onaj koji može da ostavlja zloslavne a da ih ne goni, smatra se od onih koji dobro misle da je zloslavan. Nije pravedno ni podobno, o najsvetliji među carevima, da ti, koji si odlikovan carskim prestolom i koji si postavljen od Hrista da budeš pastir tolikom stadu, da držiš njegove neprijatelje u gradu; no treba da ih odgoniš kao vukove koji upropašćuju duše, i da poješ sa Davidom: ,omrznuh, Gospode, one koji te mrze' i ,rastopih se zbog tvojih neprijatelja, savršenom mržnjom omrzoh ih i postadoše mi neprijatelji'. Nemoj ove nikako ostavljati u predelima Bogom darovane ti oblasti. Ako ovo učiniš, umirićeš crkvene razdore i darovaćeš pravoslavnima duboki mir, uveličaćeš skiptar carstva i bićeš istiniti car istinitim hrišćanima, a kao istiniti pastir primićeš nagradu od opštega Vladike, neprolazno tamošnjega carstva."
Kada je ovo čuo samodržac, zadivio se rečitom razumu muža i rekao da je velika premudrost njegova, tako da je blagodario i hvalio Božjega čoveka, i rekao nekim svojim slugama sa udivljenjem:
"Veliki muž je velik u razumu, a naročito mnogovidećim očima, iako su mu telesne zatvorene."
I odmah zapovedi da mu dovedu Varlaama svezana, a da se izagnaju njegovi jednomišljenici iz grada i da ih ne primaju gradovi i sela njegove države.
Kada je ovaj saznao što je zapoveđeno, jer neko od dvorjana njegove jeresi javi mu ubrzo, i ušavši u lađu, pobeže u Rim. A zločastivi njegov skup bio je iz sredine istrebljen. I tako je Bog savetom svoga ugodnika očistio zemlju naroda svoga, a crkva je dobila veliko i nepokolebivo umirenje, i svi grčki skiptri.
Takva je bila Stefanova revnost za pobožnost, takva je bila mržnja prema jereticima, takva vera ka Hristu. I kada je u tuđoj zemlji i zatočenju disao takvom revnošću prema pravoslavlju da je i cara podigao na izgnanje jeretika, i koji je tako bio snažan u Hristu koji ga krepi, šta li on neće učiniti kada bude imao državu u svojoj volji?
Od tada je car Stefana, ljubitelja vrline, još više ljubio i divio mu se. Prisan je bio i samom patrijarhu i celom crkvenom činu, pa i velmožama i starešinama grada, jer smernošću i govorom privlačaše srca sviju, tako da kada bi samo ko govorio sa njime, smatrao bi za veliku nagradu.
A neka blagodet sijaše na licu muža, a ljubav je sve k njemu privlačila. Jer takvo je lice onih koji su čisti srcem, kao onih koji gledaju Boga mislenim očima i ispunjavaju se neiskazanom radošću, i otuda lice dobija zrake svetlosti. O ovom mislim da i Solomon kaže: "Kada se srce veseli, cveta lice." Jer on, blaženi, smatraše lišavanje očiju kao prosvećenje, a zatočenje kao veliku utehu.
A uvek se žuraše ka Božjoj ljubavi, i često moleći se iz dubine duše uzdisaše, tako da je uticao na onoga koji ga sluša ka umiljenju i suzama, i što je još čudnije od običnoga mu dela i što je Bogu iznad svega prijatno: milostinje ne ostavljaše. Od onoga što mu car davaše i oni oko cara, mali ostatak od ovoga ostavljaše sebi, radi najpotrebnije potrebe, a ostalo predavaše u ruke igumanu da razda onima kojima je potrebno.
Kada je ovaj bio u ovim prilikama, neko od blagorodnih njegova otačastva, poznat mu od početka i ljubim, prešavši u pameti njegove prve običaje i setivši se ljubavi, osećaše bol u duši. I uzevši nemali deo zlata, i položivši u nedra najvernijem sluzi i u uši njegove mnogo naručivši, posla u Carigrad, zapovedivši da to odnese Stefanu. I ovaj došavši donese poslano i poručene reči, ujedno mnogo utešne i milostive da su mogle i samo kameno srce naterati na suze. A on ustavši i podigavši ruke u visinu, pomoli se za onoga delatelja nepromenjene ljubavi, i dade blagodarenja. Zatim prizvavši igumana, davaše mu u ruke prineseno, da ga razdeli ništima na utehu. A kada ga je onaj molio da neki deo ostavi radi potrebe, nije hteo, ovako odgovarajući k njemu:
"Ovo, časni oče, nismo mi stekli, no – kao što piše David – Onaj koji otvara ruku svoju i koji zasićava svako živo biće milošću. On posla ovo na potrebu svojim ljudima koji oskudevaju. Da je Bog hteo da me tamošnjim hrani, ne bih po njegovoj presudi ovamo stigao. No pošto je tako bilo ugodno božanskome promislu, dovoljno i iznad naše mere je ono što nam se nalazi bez truda."
Takvo i mnogo više reče igumanu i, ništa ne ostavivši, predade njemu u ruke ono što je doneseno. A mladića koji je doneo, zadrža neko vreme i posla ga ka svom gospodaru, molivši mnogo i blagodarivši obilnim suzama, rekavši tome i ovo ka onom pohvalnome drugu:
"Ako hoćeš opet što da mi pošalješ, molim tvoju usrdnost prema meni, razdaj tamo onima kojima to treba, jer mene ona sila koja me je ovde dovela, obilno hrani."
Šta je bilo dalje? Već se svršavaše peta godina njegova prebivanja tamo, i došla je časna uspomena čudotvorivoga oca Nikolaja. Svenoćno bdenije vršilo se po uobičajenom ustavu obitelji, i behu zapaljene mnoge sveće i kađenje. Stojaše i Stefan na određenom mu mestu, uzdišući iz dubine duše i moleći se skrušenošću srca. A kada sedoše po običaju i kada je na sredini trebalo da se pročita žitije i ujedno čudesa ovoga velikoga oca, od napora velikoga sede Stefan za sto i zadrema. I ugleda očima srca svoga onoga božastvenoga muža koji mu se ranije javio. I ovaj zastavši pred njim reče mu:
"Sećaš li se što sam ti pre rekao javivši se?"
A on kao pavši na zemlju govoraše da ga poznaje i da je veliki Nikola, a da se ne seća šta je rekao. A on, milostivi, reče:
"Rekoh ti da ne tuguješ, jer u mojoj su ruci tvoje zenice i ove pokazah tebi."
A on izjavi da se seća toga i pripade nogama svetitelju da moli milost.
A onaj koji se javio reče:
"Ono što ti tada rekoh, sada sam poslan da ispunim."
I kada mu davaše vid, podiže ga i učini krsni znak na licu, dotakavši se krajevima prstiju očiju, reče:
"Gospod naš Isus Hristos, koji je slepome od rođenja dao vid, dariva i tvojim očima prvašnji zrak."
I onaj, dakle, postade nevidljiv, a ovaj Stefan se prestraši. I došavši k sebi, o neizrečenoga ti milosrđa, Hriste! gledaše kao i ranije. I tako uzevši palicu, kao što pređe hođaše, na isti način izađe iz crkve.
Kada je bio u ćeliji, na zemlju pavši, mnogo časova suze izlivaše od novodarovanih onih zenica. Prinoseći suzne darove onome koji ih je dao, bijaše se u prsa, smatrajući sebe kao zemlju i pepeo, i govoraše da je nedostojan takva dobročinstva, a da je dostojan mnogih muka i kazni, jer takovi su sveti, kada se udostojavaju najvećega, tada mudruju najsmernije.
A kada je dovoljno suza prolio, zakrivši oči ubrusom, pomoću palice opet dođe u crkvu, stojeći po običaju. I tako se utaji od sviju premudrim umišljenjem, i niko ne poznade da ima silu vida, do dana kada ga izabra Bog da caruje pravdom i postavi ga kao pastira svome otačastvu.
O čemu smo napred govorili, vratićemo se da nastavimo povest.
Kada prođe nemnogo dana iza toga čudnovatog progledanja, najmanji njegov sin razbole se teškom bolešću i u malo dana umre. A on ne učini nešto nelepo od svoje blagorodne duše, ne pruži ruke ka vlasima glave, ne ispusti nedostojan glas, ne progovori nešto nekorisno, no samo dovoljno suza proli popustivši prirodi, jer se ne mogu zadržati. A kada srce iznutra probadahu strele prirode, projavi glas blaženoga Jova:
"Gospod dade, Gospod uze."
A kada ovoga grobu predade, podigavši ruke na nebo, reče:
"Tebi predajem, Vladiko, dete. / Tebi poslah dete, / i spasi mi se od sada i doveka. / Tebi poverih dete, i više u meni nema nijednog jauka. / Blagodarim i slavim tvoje čovekoljublje, / promislitelju dobri, / što si izvoleo primiti plod moje utrobe / koji još nije iskusio zlo."
Ove i druge blagodarstvene reči izreče o detetu, tako da su se svi koji su slušali veoma divili njegovoj velikodušnosti i premudroj reči. Ovo je, dakle, tako bilo.
Od tada provede dve godine ovaj novi Tovit, prevazilazeći pretruđene muževe koji su u obitelji proveli mnogo vremena, suzama ujedno i smernom mudrošću, podvizima i drugim što pripada monaškom životu. No onaj koji Jova predade onome koji ga je molio na toliko i takvo stradanje i lišio sinova i kćeri, i prosto sviju domaćih, da bi ovim posramio ratnika koji uvek zavidi svetima, da njega pokaže kao svetla pobeditelja i da njega posle rane opet uzvede na najveće, sve mu darovavši dvostruko, tako uzvodi i ovoga svoga venačnika, pošto je iskusio različna stradanja i u takvim i tolikim bedama pokazao se trpeljiv i ljubazan. Pošto ne ispusti ni malu neku reč negodovanja, opet ga darova svome otačastvu.
Zato se, o najsveštenije poslušalište i bogoizabrani ljudi, molim vašoj ljubavi, čujte kako se vrati u željeno svoje otačastvo, i na koji način dođe u carski čin.
Šiljaše samodržac Grka svome zetu, srpskom caru, poslanike da mu pošalje pomoć vojske, jer Agareni tada sve južne krajeve pokorivši, sa velikom množinom iđahu na istočne, i car beše sav u podvigu, i već podizaše rat protiv varvara. Izvoli, dakle, on da sa onima pošalje i nastojatelja manastira Pantokratorova, kao muža rečita i iskusna u svemu. A kada su, dakle, došli caru srpskome, što Samodržac beše zapovedio davahu, i mnoge časti i darove primahu. Najednom car, prizvavši nasamo onoga časnoga oca, pitaše o sinu Stefanu. A divan onaj reče:
"Pitaš me o mnogostradalnom i drugom Jovu, o care; sve tvoga carstva nedostojno je, makar godine života tvoga bile i na desetine hiljada, prema ništeti Stefanovoj. Njega steče naš manastir kao neku mnogocenu riznicu; ne samo mi, no i sav onaj carstvujući i slavni grad."
I pričaše mu o mnogim dobrim delima muža i o neporočnom životu, i kako premudro podiže samodršca da izagna jeretike.
"I znaj, reče, koliko si samodršcu koristio, toliko si sebe oštetio. I ako ćeš poslušati mene, koji te dobro savetujem, vrati s čašću sebi onoga koji je viši od čovečanske časti."
A kada ovo ču ona milostiva duša, otačaski oseti milosrđe, jer takva je veza prirodna i ne kida se osim smrću, no se proteže jače. I izlivši dovoljno suza i ustavši klanjaše se mužu, i ispovedaše blagodat govoreći:
"Neka bude kako Bog hoće, časni oče, kao što si zapovedio."
Zatim ubrzo spremivši one koji su hteli ići s njime, posla caru u Vizantiju, moleći da pošlje Stefana k njemu.
Samodržac se obradova zbog ovoga, i ovoga dozvavši k sebi grljaše, celivaše sa suzama i otpuštaše, i mnoge darove davaše. A on darovano mu od cara, sve davaše manastiru u kome beše prebivao. I kada polažaše na put iz manastira, čudni onaj nastojatelj i uz to obični monasi sa množinom bratije sa suzama ovoga provađahu, i kada je on odlazio, mislili su da se rastaju sa dušama. I tada se ispuni na njemu ono proročko: "Nezlobivi i pravi prianjahu mi." Primivši konačne molitve od njih i njima mir ostavivši, pođe na put za onim koji ga je vodio napred.
Putovavši dovoljno dana, stiže u otačastvo i kada dođe na mesto gde je car tada prebivao, po njegovoj zapovesti dođe k njemu. A on kao otac primio je dobroga sina i sa suzama celivao, i reče mu reči pune utehe, moleći sa istinitom smernošću oproštaj za ono što je njemu učinio. A šta je činio podražatelj Hristov? Primljen dobrim rečima, tešio je carevo ridanje i sebe je smatrao krivim za ono što je podneo, jer služitelj Božji reče ovo:
"Oče, zapoveđeno ti izvršio si, jer nije prepodobno ni pravedno da ko ne posluša kada Bog zapovedi, pošto ti nisi uzrok ni mome rođenju na svet, kada on ne bi dao. Zato smo, oče, – reče – obojica dužni da blagodarimo onome koji je tebe hteo da spase služenjem carstva, a mene da udostoji milosti gubitkom vida."
Car se ovome udivi, i čuđaše se razumu muža, a stiđaše se njegove nesravnjene vrline. Zatim malo dana ostavši, bi poslan od cara i ujedno oca sa mnogom čašću da prebiva u nekom dioklitijskom mestu, pošto su mu prinošene obilne potrebe na svako ugađanje. A on sina, koji je došao s njim od Konstantinova Grada, predade ga njegovu dedu.
Od toga vremena bogoljubazni Stefan postade veći u ljubavi Hristovoj, i hranjaše se u duši nekom božastvenom sladošću, i imađaše dobre nade u svemu.
Kada je prošlo mnogo vremena i kada je trebalo da se izvrši božastvena volja, dođe caru naprasno neka bolest, i kada se osećaše zlo i da neće više živeti, zapovedi da bude odnesen u svoj mu manastir, gde ostavši malo dana, ostavi život, i tu bi pogreben u od njega sazdanom manastiru, mestu zvanom Banjska, zbog toplih tekućih voda, a crkva koja je tamo, posvećena je prvomučeniku Stefanu. A kada je car izdisao, mnogi su brzo priticali ka Stefanu, i javljali mu što se događa. A on mišljaše da je to prevara, jer ne beše tako lak na izmenu, od čega mnogi stradaju zbog lakomislenosti.
A kada saznade da je očeva smrt istinita, odmah bacivši ubrus od očiju, pokaza se onima koji su se skupili svetao licem, a još svetliji očima, i prepasa se na dostojno mu srpsko carstvo. I pošto se takav glas svuda raširio, jedan drugoga ne stižući ka njemu tečahu, a i vojništvo bezmalo sve, i velmože koje su u savetu. A činovnici i koji su nad carskim dankom postavljeni, ovi svi tekući pripadahu k njegovim nogama, i odavahu carske dobre hvale. A on sve grleći celivaše i govoraše im reči pune koristi a ujedno i premudrosti, i nekako polagaše u njihova srca neku silu usrdnosti. I beše voljen i željen od njihovih duša, i okružavaše ga velika množina onih koji nose oružje.
Kada je Stefan bio u ovom i kada se krepio i uzvisavao Hristovom silom, i kada su svi njegovi podanici imali veliko smirenje, Konstantin, brat njegov od druge matere, sakupivši dovoljno vojske, a prizvavši još i od okolnih predela ne malu pomoć, iđaše na njega, i poslavši zapovedaše da se brzo ukloni s carstva, jer govoraše:
"Kada se kadgod čulo, da slepu čoveku priliči carstvo."
A kada je ovo čuo, i pošto je imao spremljenu vojsku, zapovedi da se skupi, i reče:
"Ne priliči pre poći na rat dok ne odam onom koji načalstvuje crkvama dostojno poklonjenje."
I iza tih reči tamo pođe. A srete ga onaj koji je svetiteljstvovao, tadanji arhiepiskop, sa mnogom radošću i carskom čašću, Nikodim zvani, i Hristov učenik vaistinu po prvom Nikodimu. A kada su bili u crkvi, arhijerej uzevši rukama krunu carstva, venčavaše njegovu časnu glavu, pokazavši ga kao savršena cara svim ilirskim narodima. Zatim ustavši otuda, iđaše na borbu.
A kada se približiše obe vojske, milostiva ona duša oseti milosrđe prema bratu, i ovako mu poslanje napisa:
"Stefan, milošću Božjom car Srba, veoma željenome bratu naše države, Konstantinu, pozdrav. Što se meni dogodilo, prema Božjem promislu, koji sve dobro udešava, sam si istinito čuo. A sada opet znaj, da me je Bog pomilovao i postavljen sam kao car otačaskom udelu, da strahom Božjim i njegovom pravdom vladam narodom kao oci naši. Zato prestani sa onim što si počeo, dođi da usrdno vidimo jedan drugoga i primi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđim narodima na svoje otačastvo, a dovoljno je meni i tebi u tolikoj širini zemlje živeti, jer ja nisam Kain bratoubica, no Josifov drug bratoljubac. Njegovu reč javljam sada tebi, kao on tada ka braći: ,Ne boj se, jer ja sam Božji. Vi savećaste o meni zlo, a Bog saveća o meni dobro.' "
Ovako dakle Stefan. A on nimalo ne poslušavši, spremaše vojsku za bitku. I kada su se sudarile obe strane, bi pobeđen onaj koji je pošao da čini nepravdu. I padoše mnoga tela jednorodnih, a mnogi se odlučiše na bekstvo. I sam Konstantin pade jadno, dobivši takvu nagradu za svoju ludost, a njegovi ljudi se skloniše k Stefanu.
A šta je bilo posle ovoga sa blaženim mužem? Dalje je imao sve u rukama, i niko se nije smeo protiviti, no svi okolni slahu knezove sa mnogocenim darovima kao molitvenike i moljahu da žive sa njime u miru, i sklanjahu se pod njegovu ruku, i moljahu da im zapoveda kao slugama, i obećavahu mu svaku dobru pokornost.
A on, ukoliko se veliko carstvo širilo i množilo, utoliko je nosio smerniju misao u smernom mudrovanju, često postelju močeći suzama, ne samo u noći, kao što peva prorok, no i svakoga dana savest omivaše suzama, nazivajući sebe, po Davidu, crvom, a ne čovekom, i zemljom i pepelom, po Jovu. Jer ne postade rob ženskim slastima kao Solomon, niti pogubi vojsku carstva kao mladi Rovoam, niti progna proroke kao Ahav, niti se drznu beslovesni na svete kao Ozija, no štaviše naprotiv ovima savijaše pred arhijerejima visinu carstva, a svete časno poštovaše velikim strahom i pobožnošću. A ostalo sve po činu i bogougodno upravljaše. Takav beše uvek spominjani Stefan.
Pošto beše lepo da on ima i pomoćnicu ka bogoljubaznim delima, onaj koji u svemu promišlja njemu korisno, izabra takvu mužu dostojnu, koja od grada solunskoga od carskoga korena budući dođe na carsko, blažena Paleologina.
A Gospod čini i ovo proslavljajući svojega ugodnika, jer u svima njegovim godinama zemlja izdavaše veliko obilje plodova, tako da su se svi okolni čudili njegovoj državi, tako da su i mnogi iz daleka ostavljali svoja otačastva i tamo prelazili. A hrišćanski rog rastaše i crkveno beše dobro upravljano, a sve carsko beše po činu. Vojništvo beše strašno neprijateljima samo kada čuju za njega, a dobronaročiti Stefan sijaše kao neko sunce zbog svoga života koji se sijao vrlinama.
Beše, dakle, ljubljen dušama sviju, i divan razumu sviju, čineći, dakle, druga bogougodna dela, a milostinje šiljaše svuda kao neke zrake. Jer slušaše što je pisano: "Milostinje hoću, a ne žrtve" i "onaj koji je milostiv ništemu, Bogu u zajam daje". Dovoljno ih primiše Egipat i Aleksandrija, sveštena Gora Sinajska, gde Bog nekada stade sa slavom, dajući ljudima zakon, Jerusalim i sva Palestina, Konstantinov Grad i Tesalija, a naročito mnogo blago dobio je manastir Svedržitelja, pa i sveta Gora Atonska obilno pocrpe njegova dobra dela. Ali dovoljno je o tome.
Pošto je božastveni krepko držan neiskazanom željom, to uvek imađaše na srcu misao: "Šta ću dati Gospodu za sve ono što mi dade?" Izvoli zidati hram u slavu Hristu Svedržitelju, i tu položiti svu svoju usrdnost.
Obilazeći mnoga i različna mesta po celoj svojoj oblasti, tražaše prikladno za takvo delo. I nađe neko mesto u predelima hvostanskim, zvano Dečane, i kada ovo dobro sagleda, mnogim suzama blagodario je Boga, i obrativši se k velmožama koji su s njim, reče:
" ,Koliko je strašno ovo mesto, ovo nije ništa drugo, no dom Božji' – kao što reče Jakov."
A oni rekoše:
"Slušasmo proroka najsvetlijega među carevima gde govori u psalmu ka Bogu za cara: ,Želju srca njegova dao si mu i nisi ga lišio volje usana njegovih.' A sada to videsmo na samom delu."
A car k njima s radošću:
"Šta drugo da više želim, o izvanredni bogoljubaznih drugova, moja usrdnost se saglašava sa ovim mestom."
I tako sa rečju zapovedaše da brzo dođu kamenosečci i da se postave od pomorskih gradova načelnici zdanja toga.
A sam, postavivši šatore, tu prebivaše diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišim mestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno za podizanje manastira.
Prvo okolo podiže grad, dovoljno dug i širok, utvrđen čestim kulama, a vrata manastira nasprama crkvenog lica malo se klone ka južnoj strani. A povrh ovih podiže preveliku utvrđenu kulu, tako da je po visini ravna crkvenom vrhu. A po zidovima grada okolo prilepljene su ćelije inocima, kao neka ptičija gnezda, čemu dolikuje reč proroka: "Bih kao ptica koja se usamila na zidu." A načini veliku trpezariju, po zdanju najveću, umetništvom delatelja, kuhinju i pekaru, ustrojene u prostranstvo. Pa načini i igumaniju, neko čudno delo i povesti dostojno, i sazdavši sve po redu i u lepoti, pokriva mnogim olovom.
A posred svega ovoga on podiže dobrolepni i bogolepni hram, koji unutra ima veliku dužinu i širinu, a visinu toliku, da se umaraju i oči onih koji gledaju. Drže ga stubovi od mramora izvajani, i išaran je raznim svodovima. A spolja sastavljen je mnogočudno od uglačanog mramora, crvenoga i ujedno beloga. I kamenje jednoga sa drugim sačlanjeno je divno i najumetničkije, tako da izgleda da je lice celoga onoga hrama jedan kamen, predivno sastavljen veštinom da izgleda kao da je srastao u jedan, koji se javlja u neiskazanoj nekoj lepoti, tako da se velika blagodet sija onima koji gledaju, i uvek lepota kamena i veličina daje hramu najveću krasotu, pošto je savršeno izvajan kamen, na dostojnolepnost onima koji su ga učinili. A zlatne i srebrne sasude, i sveštene odežde i svilene tkanine, koje su imale bisere i dragoceno kamenje, ne mogu ih ni opisivati.
Toliki i takav hram sazdavši, predade Bogu Svedržitelju. Zatim dozva i ravna anđelima nastojatelja onoga bratstva, po imenu Arsenija, muža ostarela u vrlinama i dovoljno iznurenog isposništvom.
Priloži manastiru mnoga sela i prihode po različnim mestima svoje oblasti za potrebe bratiji, kao što i do danas stoji i u premudroj njegovoj hrisovulji, pokazujući njegovu želju i usrdnost k Bogu, i ovo sve njemu uruči.
Zatim podiže i crkvu od osnova dobrom posetitelju velikome Nikolaju, blizu manastira spolja, za svagdašnje slavljenje njegovo. A i unutra u manastiru, s južne strane velikoga oltara postoji drugi oltar u čast i slavu ovoga svetoga oca. Ovo je dakle ovako izgledalo.
Drugi iznenadni podvig snađe cara, jer bugarski car Mihailo, uznevši se mnogim uspesima i slavom carstva, podizaše se na srpsku državu i žuraše se da je pokori. A velika je bila, dakle, njegova vojska, sakupljena od različnih naroda, a prizvavši još i nemalu pomoć Gota, koji su živeli s one strane Dunava, iđaše podobno moru koje se talasa. I što je u umu smišljao, to se žurio da delima izvrši, gledajući toliku množinu koja se ne može izbrojiti.
A Stefan saznavši za ovo iz pisma, smuti se, što beše razumljivo, i posla da se skupi vojska koja će ići za njim, a sam se žuraše, ukoliko je moguće, da ga pretekne sa sinom Stefanom. I kada je bio na mestu takozvanom Velbuždu, koje pripada k Sardikiji, tu obe strane ugledaše jedna drugu, i naši behu veoma mali, a množina njihova, tako kao kada bi neko rekao pet na tisuću.
Posla, dakle, najhrišćanskiji Stefan bugarskom caru da bude izmirenje, govoreći:
"Zašto se trudiš da pogubljavaš rodove bugarske i srpske, jer deo tvoga nasledstva koji ti Bog darova, imaš u rukama. Budi zadovoljan sa svojim, da ti dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jer dolaziš u sukob sa Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono, što je od njega dobro razdeljeno. A ako si toliko ratoboran, oružaj se protiv varvara, a ne na Hristov narod, čiji sam ja po njegovoj blagodati pastir, koji te uz to nije ničim uvredio. Pomisli koliko krvi ima da se izlije, koliko matera će ostati bez dece, koliko će se telesa sa obe strane izložiti pticama i zverovima na hranu? Koliko će zbog njih biti istraživanja onome koji je ove beslovesno pogubio, a koji je ostavio one koji su daleko od nas da miruju? Sam imajući podobno, obrati se ka svojima, jer oni koji se žure da ugrabe tuđe, izgubiće sa ovim i ono što misle da sigurno drže, pošto tako sudi svevideće oko."
A on čuvši ovo i riknuvši kao zver, ispuni velikim metežom predstojeće i podizaše jezik nepobožnosti i pretnje protiv Stefana i na kraju reče:
"Ako ne dođe do ujutro kad se sunce javi sa istoka, i ako, pošto padne, ne postavim nogu naše nepobedne države na njegov vrat, to ću poslavši dovesti ga svezana beščasno, i posle drugih mnogih i velikih muka, predaću ga najsilnijoj smrti."
A šta Stefan kada je ovo čuo? O, blagorodne duše! O blažene nade! Iz dubine uzdahnuvši, reče:
"Gospod mi je pomoćnik i ne ubojim se, što će mi učiniti čovek. Gospod mi je pomoćnik i ja ću pogledati na neprijatelje moje."
I dozvavši vojvode zapovedi da se uređuje vojska i da se sprema za borbu. A sam u svome šatoru stojeći, moljaše se, podigavši svoje neporočne ruke k Bogu i njega prizivaše u pomoć. I tako provede svu noć stojeći. A kada je nastao dan, iziđe imajući svetlost na licu, kao Mojsije u starini kada izlažaše od šatora svedočanstva. Jer takvo je delo molitva: ne otpušta onoga koji se moli takvog kakvog prima, no mnogo svetlijeg. Zatim ujedno skupivši svu vojsku, i postavivši sina Stefana po sredini, uruči je njemu, govoreći:
"Idite, deco, u ime Hristovo, da se izvrši njegov pravedni sud. Budite hrabri, jer piše: ,Jedni na kolima a drugi na konjima, a mi ćemo prizvati u ime Gospoda Boga našega.' ,Neka se ne ustraši srce vaše', gledajući na množinu onih. Jer kada Senaherim, vojvoda cara asirskog, opsedaše Jerusalim, Bog videvši smernost i ozlobljenje naroda svoga, posla jedne noći jednoga anđela i ubi od puka asirskoga 185 tisuća. I sada će, uzdam se, s vama poslati anđela svojega da sruši gordoga pred lice vaše. Jer piše: ,Bog se protivi gordima, a smernima daje blagodat.' "
Ovakvim bogovećanim rečima učinivši sve usrdnima i njima u srce davši neku božastvenu silu, uputi ih u borbu. A on opet došavši u običan šator, preklonivši kolena i položivši lice na zemlju, roneći suze kao izvor moljaše se. A Bog posluša svojega ugodnika i onaj silni gordeljivac bi pobeđen sa svom vojskom svojom, kao nekada Amalik, dejstvom molitve, i ne mogaše izbeći sud Božji.
Car bugarski bi uhvaćen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost, i tu se liši života bedno. Ono što on spremaše drugome, bi pravedno na to priveden. I tako se Bugari ispuniše stida izgubivši mnoge od svoje vojske. I uzevši mrtvo telo toga Mihaila i svršivši nad njim potrebno, spremivši mrtvoga običnim predovoljno, i Aleksandra, njegova nećaka, postavivši za cara, odoše svojim kućama.
A pobeditelj Stefan, ukrašavajući se svetlim pobedama, vrati se svojoj kući, a narod ga je sretao i venčavao pobednim pesmama, hvalio i čudio se, blagodareći Boga, što su stekli takvoga cara, najsjajnijeg među svima prvima. A kada je došao u manastir sa slavnim knezovima i sa mnogim desetinama tisuća, pisaše pobedne pesme Hristu caru i ispunjavaše se neiskazanom radošću, gledajući takovo ustrojenje svoje usrdnosti. I od tada se žuraše ka većim podvizima.
Zato i načini i drugi manastir, tri stadija daleko od velike obitelji, sa ćelijama jednom do druge, dobro sastavljenim i ukrašenim zastiračima za ležanje, snabdevenim svim potrebama neophodnim za to. I tamo sabra po celoj njegovoj oblasti bratiju koja boluje od sveštene bolesti, dovoljna množina po broju, one koji su imali izjedeno lice uzavrenjem krvi, pošto je meso otpalo, i pošto su se prsti otrgnuli od samih okolnih kostiju, i razdelili se od članovnog sastava, one koji su se sasvim savili i nisu mogli ništa raditi, i one koji nisu mogli slobodno disati, radi ljutine koja je izlazila iznutra. Prizor beše vaistinu jadan i gledanje je izazivalo suze milostivim očima. Tamo ustroji da dobijaju odmor kakav ko hoće, dajući svakoga dana obilno što se našlo za njihovo umirenje, koprene tkanja, radi mekoće, radi ležanja onih sveštenih tela, i mirisna mira radi hlađenja ognja koji se diže. A postavi njima i upravitelja od dvora, blaga i dobra muža, zapovedivši da svima ovima ugađa i da im ublažava bolove koji dolaze od bolesti.
A sam tamo često dolažaše, jednom praveći se da je neki od vojnika, i dajući ovima dovoljno novca, a drugi put i javno danju. Klanjajući se ovima grlio je usrdno ona sastradateljna tela, celujući ih sa suzama, govoreći im reči utehe i hvaleći ih što se radi privremenog stradanja i koje brzo prolazi, udostojiše beskonačnoga carstva. I ni Solomon se u svoj slavi carstva svoga ne slavljaše koliko on ovim sabranjem stradalnika, i mnoge noći provođaše besedeći s njima, jer behu među njima muževi, koji su se udostojili nekim božastvenim darovima. Nije mi sada zgodno vreme da dalje pišem o ovima, za njih je potrebno drugo tačnije upražnjenje i raspoloženje.
A sada dospevši do kraja izneću kako je bio mučenički kraj njegova života i kako se on nastanio u zboru mučenika.
Jedne noći po svršetku jutarnjih pesama, prilegavši na svoju usamljenu postelju, malo zaspa. I ugleda velikoga Nikolu u takoj slici kao što mu se i ranije javi. I opet Nikolaj, opet obična korist, opet hoće da bolje dobro javi. Došavši k njemu reče:
"Spremaj se od sada, Stefane, za smrt, jer ćeš ubrzo izići pred Gospoda."
O dobre vesti! Ustavši iz sna, suzama radost mešaše, i sebe bacivši na zemlju, blagodaraše Boga i vesnika dobroga preseljenja. Jer on se žuraše uvek i hoćaše, ako mu bude moguće, da ostavi zemaljske uzbune, i dalje da živi sa Hristom.
Zatim prizvavši nastojatelja manastira napred spomenutoga Arsenija, i njemu iznese mnogo zlata, govoreći:
"Časni oče, ostalo vreme života moga svrši se, radi toga ovo uzevši, sačuvaj za manastirske potrebe, jer ne znam koji će carevati posle nas, kakvi će biti proizvoljenjem."
I ovo, dakle, dade radi obitelji, a drugi deo radi onih blaženih stradalaca, a ostalo sam razdavaše; a malo njih su znali za njegovo delo, jer od tada sve noći do časa pravila provođaše hodeći po gradu i tražeći one koji trebaju.
A Stefan napred spomenuti sin njegov, mnogo puta bio je ranjen željom za carstvo, iznutra krijaše zmiju od straha da ga neće dobiti. Zatim ne mogući trpeti plamen stremljenja, imajući sa sobom mnogo vojništva i mnoge od načelnih velmoža, pređe u arvanitsku zemlju, odlikovanu dostojanstvom tribuna, i tamo se opasa na svesadržanje carstva, i ovu oduze od otačaske oblasti.
A šta je činio on, krotki, kada ovo saznade? Mnogo puta obraćao se njemu da ostavi nepodobno, i da zajedno sa njime živi, a posle malo vremena biće ujedno naslednik i molitve i carstva. No kako će poslušati dobar savet duša koja se jednom ustremila na zlo? A našavši ovoga gde se ne pokorava, prepusti da se na njemu vrši Božji promisao, i prebivaše vršeći mnoga dobra dela, da se ne preseli odavde bez mnoge koristi. Tako i Davida krotkoga u ovom podražavaše i sinovlje gonjenje usrdno podnosaše. A kada su neki, koji su pokazivali u mnogom da su njegovi, rekli k njemu:
"Zašto je tvoje toliko šteđenje o sinu? Zašto toliko odlaganje i kašnjenje? Pošalji vojsku, ispuni je velikom korišću i ovim ćeš pokazati svoju moć, a zastrašićeš njegove vojnike i dalje se neće smeti podizati na rat protiv tebe."
A on, kaže se, nekako neobično pogledavši na njih, reče:
"Zašto vi tako ožestočavate krotku dušu, i zašto je pokornu zakonu Božjem prisiljavate da mu se protivi? Kada primismo dobro iz ruke Gospodnje, kao što reče Jov, zar nećemo pretrpeti zlo? Dovoljno se nasladih dobara sadašnjega života, dobivši, kao što je poznato, slavu i carskoga imena, a treba i svako zlo istradati, i imati neki dostojni deo tamošnje utehe, da ne bude i nama kazano ono po pravdi, što je rečeno bogatašu: ,Primio si svoja dobra u svome životu.' "
Našto će se oni posramiti i neće mu na to moći dati nikakva odgovora. Jer od kako primi vest o blaženoj smrti, nije obraćao svoju pažnju ni na što drugo, samo je često bio pogružen u skrušenosti srca i suzama, i po običaju tražio je nište. A zato i nađe zgodno vreme sin, a ujedno i napadač, i iznenada dođe sa mnogim silama, i imađaše u rukama oca sa ženom i decom, i njih dade čuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvečan, i posle nekoliko dana osudi ga na najgrču smrt udavljenja.
O nepravedne osude! O nemilostiva odgovora! Kako ne pomilova otačasku utrobu, kako se ne smilova na roditeljsku starost? Kako se ne postide sedine? Kako se ne seti onoga koji je rekao u Zakonu: "Poštuj oca i mater." Pa i zloga gospodara zle sluge, kako smedoše, takovo naumivši, ići slobodnim nogama? Kako se idući ne izmeniše ka milosti? Kako li, došavši na mesto, smedoše pogledati na ono sveštenolepno lice? Ili kako se drznuše da se svojim skvrnim rukama dotaknu njegova sveta vrata? O neumesnosti! O ludosti! Kako se ne osušiše zločinačke ruke? Kako ne oslepiše njihove oči, kao što kažu spisi mnogih svetih da je bilo. Ali kako bi bio savršen mučenik, ako ne ovako? Jer jedan je udeo mučeništva, a mnogi su načini smrti.
I tako predade Gospodu blaženu dušu, od anđela prihvaćenu i hvaljenu, a mnogostradalno ono i časno telo bi doneseno u njegov manastir, i dostojnolepno obilno izvršiše se sveštenoslovlja, i predade se riznica grobu. A njemu ništa slično, no kao kad neko sunce pod zemlju zađe. No dosta je o ovom.
A ja, o svešteno sabranje i časni oci, nisam mislio da ovo sahranim u dubinu zaborava, no da iznesem na javnost i da predložim vašem sluhu, kao onima koji su hristoljubivi i mučenikoljubivi, da ne bi u nekim malim rečima osiromašila tolika bogatstva božastvenoga mučenika, trudeći se ujedno i da vaš sluh uzveselim slušanjem povesti i čudotvorenjem mučenika, koje ćemo sada izneti.
Ono svešteno i stradalničko telo opšta mati zemlja zadrža u svojim nedrima sedam godina, a postidevši se dobrodeteljne sile koja je u njemu, sačuva ga celoga po zapovesti onoga koji ga je stvorio, koje prema tome nije nikako imalo da po prirodi istrune, no takvo ostade, kao što će dalja reč pokazati.
Jedne noći kada je spavao eklisijarh manastira, javi se neki čudni i svetlošću neiskazan, i zapovedi mu da iz zemlje iznese telo njegovo. A on ustavši i zastrašen bivši, ispriča nastojatelju viđenje. A on ovoga otpusti, rekavši da treba da bude delo, a mnogo se javlja u snu. A sam u mislima mnogo razmišljaše o ovom, i sav beše u užasu, znajući sigurno muža vrline i njegova stradanja na pravdi, i suđaše da ovo do kraja nikako neće ostati neobličeno. I opet kada beše prošlo malo dana, javi se opet eklisijarhu, zapovedajući to. A on i opet javi velikome. A treći put javi se najstrašnijim načinom zajedno eklisijarhu i igumanu, i ukore ih kao one koji nisu verovali.
I pošto se o ovom raširio veliki glas, dođe i do arhijereja mesta, koji se veoma ustraši i udivi, te sabra arhijerejski sabor koji je pod njim, i crkveni klir, i dođe u manastir. Zatim kada je u crkvi bio, zapovedi skinuti kamen prebogatoga groba, i kada je ovo izvršeno, o slatke povesti! Sila neiskazanoga ugodnoga mirisa ispunjavaše sve, ne samo one koji su se u crkvi nalazili, no i one izvan crkve po celoj obitelji. I niko od tu sabranoga naroda ne ostade, a da se nije nasladio takova dobroga mirisa. I tako sveštenim arhijerejskim rukama bi iznesen i položen u kovčeg, svetije i časnije delo od onih zavetnih tablica, da svi vide i da se klanjaju, a onima koji sa verom dolaze, da daje isceljenja raznih bolesti.
Jer jedan koji proseći seđaše kod manastirskih vrata, koji je nekad bolovao od ognjice i bio lišen gledajućeg osećaja očiju, i za četrdeset godina bio je iskušan takovom kaznom, davši lekarima mnoga imanja, jer beše od imućnih, i nikako nije mogao postići utehu stradanja. Pa i imanje rastočivši, postade beskućnik i prosjak. Ovaj saznavši da je ono časno telo izvađeno iz zemlje, i da leži pred svima prema svačijoj veri kao isceljenje koje se ne kupuje zlatom, no koje se dobija usrdnošću, ustavši prispe ka crkvenim vratima, i pošto mu ne beše zabranjen ulaz, jer se množine sticahu na poklonjenje nepropadljivoga tela, i jedan drugoga pritiskivaše, stojeći napolju, tople suze izlivaše bijući prsi rukama, a jezikom govoreći molbu mučeniku, ugledavši se na veru one žene u evanđelju, da ga, kao i nju, nada ne posrami; tako i ovoga. Jer kada se već vršila božastvena služba, nekako lako dobivši ulaz, i priveden od vođe ka najsvetijem kovčegu, glavu priklonivši, lice sa očima položi na telo svetoga. I o čuda! Ustavši gledaše željenu svetlost izbavivši se pređašnje tame, i koji je pre toga bio vođen, postade vođa i hodeći propovedaše veličija Božja vršena od Stefana.
Pa i mnogi drugi hromi, raslabljeni, nemi i gluhi, primahu oslobođenje od takvih stradanja, dotakavši se sa verom njegovih moštiju, i oni koji su ove znali kažu da su do skoro bili živi.
Da li je ovo, dakle, čudno! Nikako! Jer Hristov je učenik, koji je rekao: "Dela koja ja činim i taj će činiti." Vaistinu Stefan pokaza dela dostojna vere, a veru ukrasi delima, a dela verom zapečati, a ta dela su ovo: vera, nada, ljubav, nezlobije, prostota, milostinja, krotost, dugotrpljenje, pravosuđe, briga za sirote i udovice, podvig za pobožnost i što je najviše: smernost. Jer ovu priloživši ostalim dobrim delima kao neka krila, dostiže vremena nadsvetska, nastanjujući se kao velikomučenik sa mučenicima.
Ovaj družeći se sa onima koji su blagočastivo na zemlji carevali, pošto ih je prevazišao mnogim delima, zboruje sa prepodobnima, jer prisvoji i neka od velikih njihovih dela, postavši im sličan čestim molitvama i sećanjem smrti, svagdašnjim suzama i smernim mudrovanjem, pa se i spremi da uđe u dvornicu sa mudrim devojkama. Jer ispunivši mnoge sasude uljem predovoljno, i predstavivši svetilnik, očekuje strašni dolazak slatkoga ženiha, koji će biti u ponoć. A koji su to sasudi, čujte vazljubljeni: utrobe ništih, utrobe gladnih, pleća nagih, suze udovih, nevolja siromašnih. Njihovu oskudicu tešeći, Stefan, spremi svetilnik na svoj ukras.
Jer koliki rečeni će opkoliti njega tada na sveljudskom onom saboru, pokazujući toga strašnom sudiji, koji je njih upokojio radi njegove ljubavi i koji im je olakšao bolove od stradanja! Koliki će jezici jednim glasom podigavši se jasnije od trube pokazati muža milostinje i što je on njima sakriveno činio. Ovo će oni jasno izneti pred anđele i ljude. O blaženoga obličenja! O dobrih pokretača Stefanovih!
I kada je ženih dolazio, naiđe prirodna potreba i učini da sve zadrema i zaspi. No i kada je spavao, sasud njegove svete duše čini preslavne stvari. I kada je, dakle, tolikom slavom bio proslavljen u sadašnjem vremenu, kakva i kolika će mu se tada darovati, "što oko ne vide i uho ne ču, niti uziđoše čoveku na srce, što Bog spremi onima koji ga ljube". A kada se od česti uprazni po apostolu, kada sa Vladikom i ženihom uđe u zbornicu, zatvoriće se vrata.
Šta je, dakle, što je divni Josif od braće prodan i u rov bačen bio slika Hristova? Zar nije Stefan isto zatočenje, pa i lišenje svetlosti poneo. Ja mislim da je smrt bolja od takove kazne. Zar nije onaj bio car Egipta, a ovaj car Srbalja? Samo je onaj bio u Starom zavetu pre zakona blagodati i vladar bezbožnom i skvrnom narodu, a ovaj u samoj blagodati, i izabranom narodu, narodu sveštenom, stadu Hristovu, koji je mnogo više iznad onoga.
Bio je drug mnogostradalnom Jovu. Kao što je onaj prevazilazio istočne careve pobožnošću i pravdom, tako je i ovaj zapadne milostinjom i nezlobivošću, slavom i bogatstvom mnogo više nadmašio, i na kraju nasilno pogibe, neravan obojici, i kao što je u svemu, tako je i ovde Stefan veći po mučeničkoj smrti.
Ovaj se može nešto uporediti i sa Isusom Navinom i još viši je podvigom za narod, i vođenjem bitaka protiv naroda koji navaljuju i traže da ozlobe Božje nasledstvo, kome on beše čuvar, i to ne oružjem ni lukom, jer se nikada nije uzdao u njih, no uzdizanjem čistih ruku, kao drugi Mojsije, i dejstvom molitve.
David je bio car u Izrailju i krotak, o kome Bog svedoči, govoreći: "Nađoh Davida Jesejeva, muža po mome srcu", pa i pisac pesama igraše pred kovčegom. I ovaj, dakle, bio je car i krotak u smernosti, i posvedočen ne rečima, no delima pokazan od Boga narodu. A i on je bio pevač pesama, koje izviru od srdačnog instrumenta i dostižu u uši Boga Savaota, a molitve su tihi usklici, a duhovno je igrao u kolu, ne nogama, no duševnim osećajima.
Čudni Solomon bio je u premudrosti i lepoti iznad svih koji su carevali u Izrailju, ali je bio rob ženskim slastima, te porokom slavu unakazi. A ovaj mudrošću, koju je po prirodi imao, sačuva se premudro od takva poroka, jer želju duše beše upravio ka nadzemaljskom. Zar nije onaj sazdao mnogozlatni i mnogoslavni hram, ali na potrebu službama zakona i na osvećenje Izrailju žestoka srca? A ovaj sazda hram blagodati za služenje i dostojanje božastvenih tajana i za molitveno sabranje naroda Hristova. Šta su prema ovom delu mnogo spominjani hram kizički i njegovi stupovi umetnički složeni, i Josifove žitnice ili na polju senarskom ne dobro smišljeni zidovi kule, ili dom u Efesu veoma usrdno dakle ustrojen, ali ne na korist onima koji su ga stvorili? A beše, po Danilu, muž najboljih želja i revnitelj, po Iliji.
Takova su Stefanova dela, takve su prednosti blagočastivoga cara, takovi su plodovi bogoljubazne duše. Ne vezuje se on tolikom samodržavnošću, ne ukrade se gordošću, ne pretpostavi što od vidljivih misaonim, no kruna ovoga zemaljskoga carstva isposredova mu nebesko carstvo, i njegova sveta duša nastani se u neizrečenoj slavi. Svešteno njegovo telo bi ostavljeno kao neko mnogoceno nasleđe njegovu otačastvu i svima, pošto nas Bog voli.
Kada ovo ne bi ovako bilo, trebao bi svakako da se prestavi kao Enoh. Jer čije su časne mošti u nas, verujemo da je i preblažena duša toga nevidljivo s nama, koja ispunjuje molbe naše ka spasenju i koja čuva od zala koja nailaze, i koja se protivi i javnim kaznama kažnjava one koji napadaju na njegov manastir i koji oskrbljavaju anđelski čin u njemu.
Čujte, o ljubazni oci, povest, koja nije nepoznata ni vašoj ljubavi.
Neki Ivoje bi postavljen od carice Jelene za čelnika, nepravedno i nepobožno. Ovaj dakle u početku pritvaraše pobožnost i smernost, reklo bi se: vuk, pokrivajući se ovčijom kožom, a zatim otkri zvera koji je unutra živeo. Odmah se pokazivaše ljut i beše stan svakog bezakonja. Ovaj idol nepobožnosti prisvoji javno sve što je u manastiru, i ustroji da se to upravlja od svetskih, a nastojatelje manastira otuđi od svakog dostojnog dela, tako da se nije smeo zvati ni imenom iguman. Pa i onaj svešteni zbor inoka stavljaše na raznovrsne nevolje, tako da nisu smeli ni slobodno hoditi posred manastira. I da ukratko kažem, tama upravljaše svetlosti i vuk beše pastir ovcama, i neka velika i neutešna beda pokrivaše duše sviju.
Zatim kada se vraćao na konju, kao što je imao običaj, pošto su mnogi išli pred njim i iza njega, a beše podnevni čas, kada i bratija pojaše šesti čas, tada u taj čas kada je on bio blizu manastirskih vrata, javi mu se Hristov vojnik, jarošću sretajući onoga koji se razjarivao protiv njegovih ljudi, i kazni mučitelja po pravednom sudu. Jer izgledaše da ga je na susretu zbacio s konja i zabio mu dva velika gvožđa u grlo, koja su prošla čak do grudi i jetre, i ništa se od njega nije moglo čuti, samo ih moljaše da mu brzo dovedu kovača. Kada je bio unesen u manastir i kovač je bio tu, već nije mogao govoriti, i prstom mašući prizivaše ovoga, i unutrašnju pravednu kaznu pokazivaše, i u takovim ljutim mukama ispusti jadnu dušu.
Ali i drugo svedočanstvo izneću vašoj ljubavi, strašnije od prvoga, što sa vama i same naše oči videše, a i mnogi drugi behu gledaoci. Govorim o onom Juncu, koji je prema delu dobio i podobno ime, jer podobno neukroćenom i divljem juncu dođe u manastir, poslan od onih koji su tada blagočastivo vladali da čuva mesto, jer se tada dogodiše međusobni ratovi i činjahu se iznenadna i česta plenjenja, i nemala prolivanja krvi.
I kao bezumni, prema pisanom, reče u srcu svome: "Nema Boga." A pokvari se i omrazi se u upravljanju, jer sve što beše u manastiru, imađaše u rukama. Obraćaše kako mu je volja bila, a zapovedi da samo neki mali deo hleba i drugih potreba daju igumanu, i to ne kada iguman hoće, no kada hoće onaj koji daje. I svima koji su u manastiru zapreti da nikako k njemu ne dolaze, pa i ako bi ko po običnom načinu radi koristi došao k nastojatelju, izlazeći od igumana upadaše u ruke njegovih slugu sličnim lovačkim psima koji gledaju i očekuju željeni lov. I ako je takav bio inok, primaše mnoga beščašća i pretnje, a ako je bio mirjanin, dobijaše dovoljno batina, i noge njegove metahu ljuto u klade.
A oni blaženi i vaistinu Hristove ovce ne uzimahu pretnje onoga zvera ni u šta, a pokoravahu se kao što treba pastiru, sa toplom verom i gorljivom usrdnošću, donoseći dovoljno hrane i obilno što je na potrebu, i nikako ne trpljahu da se nimalo razluče od njegove ljubavi, i ostajahu dalje, čekajući pomoć utehe odozgo, držeći zajedno sa nastojateljem, jednomudrujući, jednim ustima moleći da se ukloni ona beda.
Kada je od tada prošlo nešto malo vremena, bi pozvan Junac pismom na vojsku. Podigavši one koje je imao u vlasti, iđaše sa velikim veličijem, zaveštavši onima koje beše ostavio da upravljaju stvarima, da još više zlostavljaju nastojatelja, da bi ustrašivši se ostavio manastir. A ako ga vrativši se, nađe, mnogim zakletvama zaklinjaše se da će ga ubiti svojom rukom. I ovaj, kao što reče David, "gledaše grešni na onoga koji nije učinio nikakvu nepravdu". A Gospod ga ne ostavljaše u njegovim rukama, "jer viđaše da dođe njegov dan". A on tako dostiže u puk, gde neki grad opsedahu.
A iguman u podvigu budući, mnoge noći provođaše moleći se. Zatim jedne noći po svršetku jutarnjega pjenija, ostade u crkvi, a za to je znao jedini panamonarh. A otvorivši kovčeg u kom je ležao mučenik, sa suzama celivaše njegove svete ruke, i ovako mu iz dubine duše javljaše:
"Vidi ozlobljenje naše, naroda tvoga, Hristov vojniče! Vidi oblak žalosti koji nas je pokrio. Vidi poslednje podjarmljivanje tvoga nasledstva! Vidi kakva ti je obitelj, koju si za žilište sazdao Bogu. Ovu skvrni Junac načini pećinom razbojnicima. Vidi i ne prećuti!"
I kada je on ovo izrekao, izlažaše iz crkve.
A u taj čas Junac spavajući u vojsci sa drugovima svojima, gleda u snu kao da se beše vratio iz vojske, i prolažaše manastir idući ka crkvi. I kada prođe pripratu, uđe i u vrata zvana carska, kao da će ka stolu nastojatelja, da ga tamo ubije sa železnom palicom u rukama. Ali ga sreta neki strašni muž, ukrašen carskom odećom. Izišavši od mesta gde kovčeg stoji, sa dugom i prosedom bradom kao što je i naslikan, i udari ga po licu i prsima svećnjakom koji imađaše u rukama, tako da je izgledalo da se svećnjak slomio od silnoga udarca i da je otpala njegova polovina. A Junac se okrenuo natrag da beži. A onaj strašni stigavši toga, udari ga u hrbat posred bedara i u desnu mišicu kao kopljem sa ostatkom od svećnjaka, rekavši:
"Ovo ti je odmazda, da se navikneš da ne činiš svirepstva mome manastiru i narodu."
Riknuvši, dakle, kao zver, on koji je podoban tome, i od sna skočivši, dugo je bio nemoćan jako stenjući i polažući često ruku na mesta, koja po Božjoj dozvoli primiše kaznu. Okretaše se u postelji desno i levo. A drugovi koji su bili s njim bili su u velikom užasu i stojali su za mnogo časova kao izbezumljeni. A posle neke, kada je ovaj jedva k sebi došao, pitahu da saznaju uzrok onoga iznenadnoga prenemaganja. A on i nehotice kazivaše istinu.
I tako obuzet velikim plamenom, stradaše poslednje dane, tako da kada je bio donesen u manastir, ležao je sedam sedmica. Gnilo telo i kosti probodenih mesta, takođe su sagnili, tako da su se videli i sami unutrašnji organi. Zli smrad onih rana po celom manastiru dosađivao onima koji se u njemu nalaze. Jezik mu je otpao i zubi su se rascepili od velike zloljutine, i mogao se videti onaj koji je pre bio gord gde leži slično davnašnjem mrtvacu, koji je sagnio. Dirljiv beše prizor očima, i suzama neutešan napor da se razume umnom finoćom nešto najstrašnije, i o čuda! Jer ne ispusti prvo dušu po redu prirode, a zatim da je telo podležalo svojstvenoj raspadljivosti, no je telo prvo grozno i neobično sagnilo, a duša je unutra bila nasilno držana, za pouku drugima. Zatim i samu nju najposle silom ispusti.
O dobre zaštite, o brze promisli Stefanove, o svojstvenoga bolovanja za svoje sluge! Jer odmah meteži prestajahu, uzbune se utoliše, neumesna pirovanja ćutahu; i beščinija koja se događahu posred manastira, behu uklonjena, i njemu slična četa beše odagnana. I da sažeto kažem: Očisti Gospod zemlju naroda svoga poslavši Stefana.
Slušajte vi koji se borite sa Bogom i koji želite da ugrabite crkvene stvari, slušajte i bežite kao od ognja; neka vas ucelomudre napred rečene strašne povesti, a još prema pisanom: "Neka te pouči smrt brata tvoga."
Dovoljno rekosmo o ovom. A obratićemo reč ka prvom.
A kada nas postiže i njegova sveosvećena uspomena, praznujmo, braćo, praznični i ljubazni praznik duhovni, jer posred nas sada nevidljivo stoji sišavši od neiskazanih visina, venčavajući svakoga po meri usrdnosti, i ništa od nas ne moli, osim da se držimo vrline.
Praznujmo ga u psalmima i pesmama duhovnim, u krotosti i pravdi, u veri i nadi i ljubavi, u smernosti i istini, u čistoti i milostinji, i u ostalom čime se ugađa Bogu.
A zagrlimo i ovaj svešteni kovčeg u kome je riznica Božjih čudesa, dotičući ga se pobožni usnama i očima, okropimo suzama radosti njegove svete stope koje su zgazile do konca neprijatelje i njihovu za zlo veštu moć, koja se istanjila kao paučina.
Celivajmo ruke mirisnije od skupocenoga narda, koje se često uzdizahu Bogu, i uvek pružahu ka ništima, kada se moljaše i ruke uzdizaše, i kada umnu molitvu činjaše, opet ruke milost činjahu. O dobroga delanja najkrasnijih ruku! Mislim da su ove ruke najsvetije bile, čak više i od onih koje su pružene na Gori radi primanja tablica zakona.
Izljubimo prsi, riznicu mnogih dobara, koje su iznad onog krčaga sa manom, koje su više i časnije, venčajmo njegov časni vrh dobrim hvalama i svu brigu za nas poverimo njemu.
Ovo ti je, Stefane, znamenje ljubavi prema tebi, koja je u duši. Ako, dakle, po dostojnosti izvršismo, što ne mogu pomisliti, to je tvoja zasluga zbog ovoga, jer na tebe se uzdasmo da o tebi sastavim slovo, makar da je daleko od dostojnog, jer su mnoga tvoja stradanja, a ja neveža lišen sam umne oštrine. Zatim i malo znam, jer su oskudicu ovoga znanja delom učinile mnoge godine. Ali i Bogu je ljubazno ono što je po sili.
A ti nas nadziravaj odozgo, o božastveni i svetli vojniče, odvraćajući gnev Božji koji se radi naših grehova pravedno podiže na nas, odgoneći, svebogati, molitvama svojima vidljive i nevidljive neprijatelje svojom silom.
A kada u strašni dan suda i svetlije od sunca zasijaš, sabraćeš nas koji smo se nazvali stado tvoga manastira, i pokazavši Bogu sudiji, ispustićeš onaj blaženi glas: "Evo ja sam i deca koju mi dade Bog", kome slava sa bespočetnim Ocem i presvetim i dobrim i životvorećim Duhom, sada i na beskrajne vekove vekova, amin.
// Projekat Rastko / Književnost / Liturgicka književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]