Stefan Prvovenčani: Sabrani spisi

Život Svetog Simeona

Živog svetog Simeona nije sačuvan u originalu. Postoji samo jedan celovit prepis, iz druge decenije XIV veka, u zborniku koji sadrži još paterik, sinaksarsko Nemanjino žitije (I redakcija) i spis o dvanaest petaka. Taj se zbornik danas čuva u Parizu, u Nacionalnoj biblioteci (Bibliothèljue Nationale), pod signaturom Cod. Slave 10.

U drugom prepisu, načinjenom četrdesetih godina XV veka, tekst nije potpun - sadrži samo prvih trinaest glava (od ukupno dvadeset koliko ih ima delo). Osim toga, on je mestimično menjan i dopunjavan. Ipak, ovaj tekst pokazuje se korisnim pri razjašnjavanju nekih nejasnih mesta u pariskom rukopisu. Ovaj prepis načinio je Nikon Jerusalimac 1441/42. godine i uneo ga u zbornik načinjen za Jelenu Balšić. Taj se zbornik danas čuva u Arhivu SANU, u Staroj zbirci, pod signaturom 446.

Zanimljivo je da je bio sačuvan i jedan kratak odlomak iz Života svetog Simeona, na listu istrgnutom iz nekog rukopisa XV ili XVI veka. Sa posebnim naslovom: "a ovo su imena gradovima koje razruši sveti i prepodobni gospodin naš, Simeon mirotočac" (prevod na savremeni jezik) na drugoj (verso) strani toga lista bio je ispisan tekst VII poglavlja iz ovog dela (opis Nemanjinih osvajanja). Očigledno je, jer nema svršetka, da se tekst nastavljao i na sledećem listu. Taj je list dospeo u ruke Vatroslavu Jagiću. On je objavio tekst i sa prve (recto) i sa druge (verso) stranice, u XXIV broju Arhiva za slovensku filologiju (Archiv für Slavische Philologie), 1902. godine. Kasnije je taj list izgubljen.

* * *

Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, koji je bio pređe nastavnik i učitelj, gospodin i samodržac otačastva svoga, sve srpske zemlje i pomorske

Vladiko, blagoslovi!⁽¹⁾

I

Dođite, o hristoljupci, i vidite kako se na nama zemnim otkrila dubina božjega milosrđa!

Onaj koji od sazdanja svega sveta miluje pali rod ljudski,⁽²⁾ milosrđem svetoga svojega Duha, unapred objavljivaše proročkim ustima ono što će biti, kao što reče prorok: "Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše, i u dahu ustâ njegovih sva je sila njihova."⁽³⁾ Jer proroci, proričući, utvrđivahu svet mu stvoreni Duhom njegovim svetim da veruje u Svetu Trojicu i u jedno božastvo, pa i o dolasku njegovu koji će biti.

Jer je sveubilački đavo nasejao štetnu plevu⁽⁴⁾ i ukorenio je u srca njihova, i odvratio ih od Tvorca svojega, da služe gluhim kumarima,⁽⁵⁾ pa ih je, štaviše, doveo i do pisanja njihova^,(6) da ih rine na dno skrovišta adovih. A oni, očajanjem obuzeti, mišljahu da Tvorac naš neće potražiti stvorenje ruku svojih, jer i proroci u adu govore: "Da li će doći naš izbavilac da nas izbavi ili ko drugi?"

A On milosrđem svojim ne zadocne, po proroštvu koje proreče David Duhom Svetim: "Sići će kao dažd na runo i kao kaplja koja kaplje na zemlju."⁽⁷⁾ Jer, uistinu, siđe i useli se u utrobu žensku onaj koji se ne može smestiti ni na nebesima. Ko je ova žena? Ovo je žena o kojoj prorok reče: "od korena Jesejeva, žazao koji je nikao iz slabina Davidovih",⁽⁸⁾ i, prosto reći, čista i prečista i bezgrešna i uvek devojka Marija, mati Hrista Boga našeg, Carevo pokojište, iz koje nepovredno prošavši sačuva je zatvorenu, kao što reče prorok: "Svetlost zasja onima koji sede u tami i u senci smrtnoj. I u dane njegove zasijaće pravda."⁽⁹⁾

Jer, u istinu, svetlost zasja dolaskom njegovim onima koji su u adu, ne samo svetim prorocima koji su u adu, nego i nama koji smo sagrešili radi prestupljenja našega pradeda Adama.⁽¹⁰⁾

Jer nas najpre obnovi krštenjem svojim, vodom i duhom,⁽¹¹⁾ a potom nas iskupi prečistom svojom krvlju,⁽¹²⁾ i sve narode skupi pod jedno božastvo, i pod jednu vlast i u jednu veru.

Štaviše, i onima koji ga ljube daje preizobilnu i bogatu milost svoju neiskazanim svojim milosrđem, i visinom svojega božastva hoćaše zemnome jestastvu pridodati od nebesnih silâ, izabrav po saznanju neke za svete muževe, drugima, prema trudima njihovim, dajući vence,⁽¹³⁾ a nekim da, od rođenja materâ njihovih,⁽¹⁴⁾ budu zemaljski gospodari kao ugodnici njegovi, koji se ne staraju samo za zemaljske vlasti, nego koji ugađahu Gospodu, čineći mu po volji sa strahom, pa i sa slobodom. Među njima beše i ovaj moj gospodin sveti hranilac, ugađajući Gospodu, želeći da uživa blaga u domu Gospodnjem⁽¹⁵⁾ "Jer nasađeni u domu Gospodnjem", prorok reče: "procvetaće u dvorovima Boga našega",⁽¹⁶⁾ što ne pogreši.⁽¹⁷⁾

II

Zato ću, u Gospodu Bogu svetitelji, jerarsi, jereji i črnorisci, prijatelji i braćo moja,⁽¹⁾ ja Stefan, nedostojni, grešni,⁽²⁾ i koji sam bio tužan pred odlaskom njegovim, koji sam rođen pa i vaspitan od njega⁽³⁾, ispričati rođenje i život i vrline ovoga svetog gospodina svojeg.⁽⁴⁾

Iako me tada nije bilo niti pamtim šta je bilo o rođenju njegovu, ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani srpske zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braća mu zavišću oduzeli zemlju.⁽⁵⁾ A on iziđe iz buna njihovih u mesto rođenja svojega, po imenu Dioklitija.

I voljom božjom i prečiste njegove matere, rodi i ovo, sveto dete,⁽⁶⁾ koje će božjim promislom biti sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj, pa, štaviše, i obnovilac onoga što je bilo propalo⁽⁷⁾, u mestu po imenu Ribnica.⁽⁸⁾

A kako su u zemlji toj i latinski jereji, to se po volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje.

A kad se vratio otac njegov u stolno mesto,⁽⁹⁾ opet se udostoji da primi drugo krštenje iz ruku svetitelja i arhijereja⁽¹⁰⁾ usred srpske zemlje, u hramu svetih i sveslavnih i vrhovnih apostolâ Petra i Pavla,⁽¹¹⁾ idući za vladikom svojim pastirom Hristom, kao što Pismo kaže: "Sisao si mleko iz obeju dojki",⁽¹²⁾ tj. izvršilac je Staroga i Novoga zaveta.

Dok se tako hranio u blagoverju i bogočašću roditeljâ svojih,⁽¹³⁾ roditelji njegovi pažahu na dete, ne znajući božje tajne i pučine milosrđa koja će biti na njemu⁽¹⁴⁾ - da će on carovati nad zemaljskima i da će se na nebesima nastanjivati sa anđelima.⁽¹⁵⁾

III

A kad je odrastao do mladićstva,⁽¹⁾ i primio čest otačastva svojeg, po imenu Toplicu, Ibar i Rasinu i zvane Reke,⁽²⁾ uvek protivni đavo ne prestajaše nanositi napasti Pravednome, i ožalošćavaše ga braćom njegovom,⁽³⁾ a ne znađaše, bezumni, da se za trpljenje napasti trostruki venac pletaše na glavi Pravednoga.⁽⁴⁾ Jer na gnev zbog prevare ne pomišljaše nego, odvrgav zlobu đavolju u napadanju braće njegove, staraše se kako će ugoditi Gospodu i tvoriti pred njim ugodna dela.⁽⁵⁾

A kad ču bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada⁽⁶⁾ o izvrsnoj čistoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog, približiv se niševskoj strani,⁽⁷⁾ želeći ga videti, posla po nj da dođe na viđenje.

I on, pohitav, dođe k njemu.⁽⁸⁾

A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i poljubi ga. I, zadiviv se mudrosti ovoga junoše,⁽⁹⁾ odlikova ga carskim dostojanstvom⁽¹⁰⁾ i različnim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu zvanu Dubočicu,⁽¹¹⁾ govoreći:

- Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni.⁽¹²⁾

I tome, braćo,⁽¹³⁾ neka se ne počudi um vaš što ga carevi ljubljahu carskom ljubavlju i što mu množahu počasti i darove. I drugi ga vladaoci marljivo slušahu, jer ga višnji Gospod Isus Hristos ljubljaše.⁽¹⁴⁾

O dragi,⁽¹⁵⁾ neka je znano svakome stvoru da onima koji ljube Boga svim srcem sve polazi za rukom.⁽¹⁶⁾ Jer, iako ovoga Svetoga ljubljaše car, i on gledaše carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivaše božanstvenim ognjem kako će ugoditi Gospodu i graditi hramove ugodnikâ svetih.⁽¹⁷⁾

Došav, nimalo ne zadocnev, poče žurno zidati u otačastvu svojem, u Toplici, hram presvete Bogorodice, na ušću reke po imenu Kosaonice.⁽¹⁸⁾ I ukrasiv ga svima pravima crkvenim,⁽¹⁹⁾ ustanovi u njemu črnački zbor⁽²⁰⁾ sa časnim i bogoljubivim podružjem svojim, po imenu Anom.⁽²¹⁾ I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po svakom delu i o črnicama koje ustanovi u tom manastiru svetom.⁽²²⁾ A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram presvete Bogorodice, predani joj ovim našim svetim gospodinom.⁽²³⁾ Jer o ovoj reči mudri: "Časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i dragog kamenja."⁽²⁴⁾ Zemaljski misle o biseru i kamenju. Trošni su kamen i biseri, a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela, kao bisera i dragoga kamenja.⁽²⁵⁾ Na to se i ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega.

IV

I opet ovaj naš gospodin sveti, ne mogući zaustaviti srca svoga, raspaljen Hristovom ljubavlju, poče zidati hram svetoga arhijereja i čudotvorca oca Nikole, blizu Svete Bogorodice, tik na ušću reke Banjske.⁽¹⁾

I dok je išao bos, radi reči Gospoda našega Isusa Hrista, koju reče: "Svaki koji se uznosi, poniziće se, a koji se ponižava uzneće se",⁽²⁾ i dok je zidao hram svetog čudotvorca i brzoga u bedama pomoćnika Nikolaja, opet braća njegova, podsticanjem đavoljim i zlom revnošću i ljutim gnevom obuzeta, dođoše da ožaloste Svetoga,⁽³⁾ govoreći:

- Šta radiš to, ne dogovoriv se o tome s nama, što ti ne liči da radiš?⁽⁴⁾

A on, pogledav na njih s krotošću i s osmehom oko usana,⁽⁵⁾ govoraše:

- Braćo moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na gnev ovo delo moje,⁽⁶⁾ koje počeh u Gospodu i dovrših ga. Ja ga svrših, pa, ako je dobro, neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni. Nego prosite u Gospoda Boga mojega mnoge darove i milostinje velike i nekvarežne, da ih svako od vas primi.⁽⁷⁾

I svrši hram Svetome, i ustanovi u njem pravilo o črncima, kako da slave Gospoda Boga neprestano.⁽⁸⁾

I življaše, zahvaljujući Bogu i Presvetoj i svetome arhijereju i čudotvorcu Nikolaju - dok ne stiže revnost đavolja, i već rigaše zmija svoju zlobu.⁽⁹⁾ Jer se dogovoriše s najstarijim od braće njegove, koji je tada vladao ovom srpskom zemljom,⁽¹⁰⁾ i, dozvavši ovoga celomudrenog⁽¹¹⁾ i svetog muža, uhvatiše ga, i okovaše mu ruke i noge, i vrgoše ga u pećinu kamenitu, kao što nekada braća vrgoše u rov prekrasnog Josifa,⁽¹²⁾ ne razumevajući, bezumni, promisla Vladičina, koji će biti: da će nepovređeni od beda biti oni koji veruju u nj. I tako, radi pravde i čistote, izvede Josifa iz tamnice, i postavi ga za gospodina doma Faraonova i za kneza svega imanja njegova.⁽¹³⁾

I ovoga opet, zbog krotosti i pravde, i divne smernosti, i zbog svih dobrih običaja, Vladika premilostivi rukom svojom krepkom i mišicom visokom⁽¹⁴⁾ izvede iz kamenite pećine, i uzvede ga na presto otačastva njegova i podiže ga za gospodara velikoga svemu svetu.⁽¹⁵⁾

Kao što reče Josifu da nauči knezove svoje kao i sebe, i da starce svoje umudri,⁽¹⁶⁾ tako i ovaj presjajni i krepki sveti muž odnegova čeda svoja u blagoverju i čistoti, i sabra propalu zemlju svoju, ograđujući je krstom Hristovim, i knezove svoje nauči razumno, i starce umudri, šaljući zahvalnost i hvalu svoju Vladiki svih u Tvorcu.⁽¹⁷⁾

Dok je tako sedeo u pećini,⁽¹⁸⁾ s tugom u umu svom, sa srcem podvižnim,⁽¹⁹⁾ moljaše se svetome i velikom mučeniku Hristovu i strastotrpcu, i vojniku nepobednom Đorđu,⁽²⁰⁾ ovako govoreći:

"O strastotrpče, sveti mučeniče Hristov Đorđe, koji si Hrista radi pretrpeo stradanja, muke i rane različne bez broja, iako u velikoj bedi i na točku rastezan, prizivaše Vladiku svoga, Gospoda svoga Isusa Hrista da dođe na izbavljenje, i na isceljenje, i na utehu tvoju. Jer ti, koji si svoje klanje gledao, kao jagnje Hristovo, govoraše nezlobno: 'Primi Gospode prošenje moje, i koji budu u bedi i nevolji, ili u tamnici, ili na moru, pa prizovu imenom mojim tvoje čovekoljublje, radi neispitanoga milosrđa tvojega milostiv im budi, Gospode."

"I usliša Vladika molitvu tvoju i prošenje tvoje ispuni prema dostojnim trudima tvojim. Jer, uistinu, dostojan ti bi, strastotrpče Hristov sveti, ugodiv Vladici svojemu Hristu. A ja se grešan i nedostojan javljam Gospodu. Jer s kakvim očima ja, omračeni, smem pogledati na nebesku visinu, ili s kakvim ću usnama prizvati Oca strašnog i tebe, sveti?

"Nego, smilosrdovav se, strastotrpče Hristov, na mene, nevoljna i bedna, pohitaj Vladici svojemu, Isusu Hristu, koji je obećao ispunjavati ti prošenja, da me izbaviš sada iz muke ove i od uzâ koje me stežu, imenom tvojim svetim, da ti poslužim, Sveti, za sve dane života mojega, do poslednjega daha mojega, na koji način bude ugodno visini stradanja tvojega, milošću i milosrđem onoga koji te je proslavio i venčao u svem svetu, Hrista, na sve vekove, amin!"⁽²¹⁾

Ču strastotrpac Hristov molbu ovoga svetog muža, gospodina mi, i ispuni sve što je prosio u njega, pa ovaj sveti gospodin moj poče hitno, nimalo ne zadocnev, zidati hram svetoga i preslavnog i velikog mučenika Hristova, Đorđa,⁽²²⁾ s revnošću i ljubavlju,⁽²³⁾ i svrši ga, prizivajući brzoga svog pomoćnika, i, ukrasiv ga svakom lepotom i svima izvrsnim potrebama crkvenim,⁽²⁴⁾ ustanovi pravilo o črncima,⁽²⁵⁾ kako će neprestano slaviti svetoga i u nevoljama zaštitnika, strastotrpca Đorđa.

V

I razgna i raseja tada ovaj Sveti neprijatelje svoje po zemljama inoplemenim⁽¹⁾ za zla bezakonja njihova⁽²⁾. I misli svoje nedostojne ostvariše nagovorom sotoninim⁽³⁾ u grčkom carstvu, da tu pomoć dobiju, trudeći se da ubiju Svetoga i da njegove dobre namere i dela razore i do kraja iskorene, ali koje ne posluša Bog. I, najmivši grčke vojnike, Frute i Turke i druge narode, pođoše na Svetoga i uđoše u otačastvo njegovo, na mesto po imenu Pantin.⁽⁴⁾

A on, podigav oči i ruke svoje k nebu, vapijaše k Vladici svojemu iz dubine srca i ka strastotrpcu Hristovu, Đorđu:

"Sudi, Gospode, onima koji me napadaju, i usprotivi se onima koji se bore sa mnom."

"Uzmi oružje i štit,⁽⁵⁾ i stani na pomoć meni!"

"Zatvori put onima koji me gone!"

"Reci duši mojoj: Spasenje tvoje ja sam!"⁽⁶⁾

I uzev znamenje životvornoga krsta⁽⁷⁾ i koplje dano mu od Vladike, iđaše sa smelošću nasuprot mnogim narodima.

A kada je bio blizu grada po imenu Zvečana,⁽⁸⁾ na kojem beše sazidana crkvica svetoga i preslavnog mučenika Hristova Đorđa,⁽⁹⁾ izabrav jednoga od pravovernih svojih jereja,¹⁰⁾ posla ga da tvori obnoćnu molitvu, i opet liturgiju, svu noćnu i dnevnu službu po redu. A kad je ovaj zaspao od truda, dođe sveti brzi pomoćnik,⁽¹¹⁾ i prezviteru⁽¹²⁾ se javi u vojničkom liku. Jerej ga pitaše:

- Ko si, gospodine?

A on reče:

- Ja sam sluga Hristov, Đorđe, koji idem na pomoć gospodinu tvojemu da pobedim i neprijatelje njegove.

Sutradan odmah stekoše se na bitku snažnu i silnu.⁽¹³⁾ Božjom pomoću i svetoga i preslavnog mučenika Hristova Đorđa pobedi neprijatelje svoje, inoplemene narode, i padoše od oružja svi, i nestade im pomena sa zemlje.⁽¹⁴⁾

Učiniv bitku tu, jedan od zakonoprestupne braće njegove svrši, utopiv se u vodi, da se zbude reč proroka Davida: "Rov izri, iskopa, i upade u jamu koju načini."⁽¹⁵⁾ I, uistinu, obrati se bolest na njegovu glavu, i na teme njegovo njegova nepravda siđe.⁽¹⁶⁾

A kad se Sveti vrati u državu svoju, na presto otačastva svojega, življaše zahvaljujući Gospodu Bogu našem Isusu Hristu i prečistoj njegovoj i neporočnoj materi uvek devi Bogorodici i svetome čudotvorcu i brzome u bedama pomoćniku i arhijereju Nikoli,⁽¹⁷⁾ i ovome svetom i velikom strastotrpcu i u borbama braniocu mučeniku Đorđu, koji ga sačuva i ukrepi ničim nepovređena od protivnikâ, i vršaše preizobilno dnevne i noćne službe pred Gospodom.⁽¹⁸⁾

VI

Dođe jedan od pravovernih vojnikâ njegovih,⁽¹⁾ pa, pav na kolena, s uzbuđenjem i uniženjem mnogim govoraše mu:⁽²⁾

- Gospodine, ja sam među najhuđim slugama tvojim najmanji,⁽³⁾ i, videv usrdnost tvoju prema vladici tvome gospodu Isusu Hristu, i prečistoj vladičici Bogorodici, i ovim svetim ugodnicima njihovim, zaštitnicima tvojim, koji krepkim dlanom podržavaju tvoju vlast nepovređenu,⁽⁴⁾ usudih se javiti tvojoj moći da se mrska ti i trikleta jeres već ukorenjuje u državi tvojoj.⁽⁵⁾

A ovaj prečasni sveti moj gospodin, ni malo ne zadocnev, odmah prizva svoga arhijereja, po imenu Jeftimija, i črnce s igumanima svojima, i časne jereje, i starce i velmože svoje, od maloga do velikoga,⁽⁶⁾ pa govoraše svetitelju, i črncima, i svima sabranima:⁽⁷⁾

- Dođite i vidite, oci i braćo,⁽⁸⁾ ako sam i najhuđi među braćom svojom, ali Gospod Bog i prečista vladičica Bogorodica, mati njegova, ne gleda na lice čovečje, nego udostoji mene najhuđega, koji verujem u jednobitnu nerazdeljivu Trojicu, da čuvam ovo predano mi stado, koje vidite sada, da se ne poseje kukolj lukavoga i odvratnoga đavola.⁽⁹⁾

- I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj,⁽¹⁰⁾ a već sad čujem da se lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na svetoga Duha i da deli nedeljivo božastvo, što govoraše bezumni Arije, presecajući nedeljivo božastvo,⁽¹¹⁾ što rekoše sveti i bogonosni oci: "Ko ti, Spase, rizu razdra?", reče: "Arije, bezumni, koji Trojicu preseče."⁽¹²⁾ Tako i ovi bezumni idu za učenjem njegovim,⁽¹³⁾ i ne znajući, bednici, da će, pošto su tako verovali, sići s njim, trikletim, na dno skrovišta adovih.⁽¹⁴⁾

I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka,⁽¹⁵⁾ dođe kći jednoga od velmožâ njegovih pravovernih, udata za muža od tih krivovernih, koja je bila u njih i saznala nečiste odvratnosti njihove,⁽¹⁶⁾ ali se nimalo ne kosnu vere njihove, i, pravci k nogama Svetoga, ispovedaše jasno, govoreći mu:⁽¹⁷⁾

- Gospodine, gospodine moj,⁽¹⁸⁾ evo vidim kako tvoja vladavina ispituje o ovoj mrskoj i odvratnoj veri:⁽¹⁹⁾ uistinu, gospodine moj, bih isprošena po bračnom zakonu,⁽²⁰⁾ u oca mojega, sluge tvoga, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika,⁽²¹⁾ i videh, gospodine, da zaista služe otpadniku od slave božje, samome sotoni.⁽²²⁾ I ne mogući trpeti smrada gluhih kumira⁽²³⁾ i mrske jeresi, istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državi tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine.⁽²⁴⁾

A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj,⁽²⁵⁾ sabran protivu te lukave jeresi,⁽²⁶⁾ izobliči krivoverje njihovo,⁽²⁷⁾ i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim,⁽²⁸⁾ i, nimalo ne zadocnev, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih,⁽²⁹⁾ govoreći:

- Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem.⁽³⁰⁾

Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči bezboštvo njihovo,⁽³¹⁾ i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim.⁽³²⁾

Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.⁽³³⁾

Knjige njegove nečastive spali,⁽³⁴⁾ i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime.

I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova.⁽³⁵⁾ Amin.⁽³⁶⁾

VII

Posle ovoga ustade u Konstantinovu gradu drugi car, ljut i krvoprolitnik, i pokvari mir s Prečasnim i Svetim.⁽¹⁾ Razvaliv usta svoja,⁽²⁾ mišljaše da proguta i države drugih, što ne učini, bezumnik, niti postiže takve namere, nego, hoteći nauditi Nezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju, i hulu na carstvo svoje, i opustošenje na zemlju svoju.

Jer pođe prečasni sveti Simeon sa ugarskim kraljem,⁽³⁾ i dođe do grada, po imenu, Sredca,⁽⁴⁾ i razruši ga i opustoši do kraja.

A kad se ugarski kralj vrati u svoju državu, Sveti, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razruši silom svojom i opustoši i grad Stob, i grad Zemln, i grad Velbužd, i grad Žitomitski,⁽⁵⁾ i grad Skoplje, i grad Leški u donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni,⁽⁶⁾ i grad Kozli.⁽⁷⁾ Te gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni, jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši.⁽⁸⁾ I ne podigoše se ni do danas. Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu priloži bogatstvu i slavi otačastva svoga, i slavi velmožâ, i naroda svoga.

Pridodade zemlji otačastva svoga oblast nišavsku do kraja, Lipljan,⁽⁹⁾ i Moravu, i zvano Vranje, prizrensku oblast i oba Pologa do kraja s međama svojim.

I življaše uzahvaljivanju Bogu i u molitvama dan i noć.

Pobedi neprijatelje svoje kao Mojsej Amalika,⁽¹⁰⁾ krst Hristov neoslabno noseći pred očima i njime odnoseći pobedu nad neprijateljskim varvarima.

Povrati Dioklitiju i Dalmaciju,⁽¹¹⁾ otačastvo i rođenje svoje, pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku njihovih, tako da se prozvala grčka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Ulcinj, grad slavni Bar.⁽¹²⁾

A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je i do danas.

Ostale gradove poobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš, istrebi grčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti. Narod svoj u njima nepovređen ostavi da služi državi njegovoj, sa strahom, i sa urečenim dankom od Svetoga.⁽¹³⁾

VIII

A kada je sve ovo bilo svršeno božjom pomoću, ovaj moj sveti gospodin, uvek imajući u srcu svom neiskazani strah božji,⁽¹⁾ poplašiv se priče, govoraše:

- Da se kako na meni ne ispuni reč iz priče Vladike mojega koju reče: "Nekome bogatu čoveku prerodi njiva, i pomišljaše u sebi, govoreći:razoriću žitnicu moju i veću ću sazidati, i sabraću žita i sva dobra oja, i reći ću duši mojoj: dušo, imaš mnogo dobra za sve godine, pij i jedi, i veseli se", i ostalo.⁽²⁾

- I, počekavši, u nevreme postići će me ona reč na kraju koju reče: "Bezumniče, ove ću noći izvaditi dušu iz tebe i ovo što spremi kome će biti?"⁽³⁾

- O, tada, tada,⁽⁴⁾ braćo, ko će otrpeti ili shvatiti ono grdno i strašno sudište njegovo.⁽⁵⁾, ili gnev neodoljivi koji će biti na nama grešnima?⁽⁵⁾ Ili ko će tada prizvati strašnog i grdnog sudiju⁽⁷⁾ na pomoć sebi, ne učiniv milosti i prestupiv zapoved tvorca svojega, kao ja grešni?

- Ali, Gospode, Gospode,⁽⁸⁾ poštedi i pomiluj slugu svojega, jer su, ja znam, bezakonja moja, uistinu, velika,⁽⁹⁾ i pred tobom su uvek neutajena, Gospode.

- Zato iznosim kao početak u srcu mojem: da trpeti i da se boji imena tvojega svetog.

- Po apostolu Pavlu govorim: "Vi koji imate žene da ste kao oni koji nemaju, čuvajući se u čistoti i u zapovedima Gospodnjim."⁽¹⁰⁾

- Zato i ja, grešni, dajem ti prečistu i neoskvrnjenu mater tvoju kao jamicu mojeg tvrdog zastupanja i čuvarku, radi imena tvojega svetog, da se zbog tebe odvajam od sprege sa ženom svojom,⁽¹¹⁾ i stavljam tebe Vladiko moj, Isuse Hriste, za vođa i hranioca starosti moje i nastavnika na putu, kojim idući i slaveći ime tvoje, neću se spotaći.⁽¹²⁾

- Nazidaću i hram prečiste i preneporočne matere tvoje dobrotvorke, i tu ću ti ispuniti zavete moje, koje izrekoše usta moja.⁽¹³⁾

I poče zidati hram Prečiste u Ibru, na reci po imenu Studenici.⁽¹⁴⁾

I dok je sve ovo radio, uvek i neprestano slaše molbe Gospodu i Bogu i Spasu našemu Isusu Hristu i prečistoj materi njegovoj,⁽¹⁵⁾, i, štaviše, ugodnicima njegovim svetim slaše darove, počev od velike crkve Gospodnje u Jerusalimu⁽¹⁶⁾ i Svetoga Jovana Preteče⁽¹⁷⁾, i u Rimu crkvi svetih i sveslavnih vrhovnih apostolâ Petra i Pavla⁽¹⁸⁾ i Svetoga Teodosija u pustinji,⁽¹⁹⁾ i svetoga arhijereja i svetitelja Nikolaja i čudotvorca u Velikom Baru⁽²⁰⁾ i preslavne i uvek deve Bogorodice u Evergetidi u Konstantinovu gradu,⁽²¹⁾ i svetoga arhistratiga Mihaila u gradu zvanom Skoplju, kojemu i hram podiže u mestu tom,⁽²²⁾ i svetoga velikog mučenika Hristova Dimitrija u gradu solunskom,⁽²³⁾ i svetoga i velikog mučenika Pantelejmona u gradu Nišu, i kojemu i hram sazida tu.⁽²⁴⁾

Vapijaše neprestano, dan i noć, ovako govoreći:

"Sveti Hristovi predstatelji i arhanđeli, proroci i apostoli i mučenici i jerarsi i predostojni oci i pustinjaci i črnorisci i prečasne deve,⁽²⁵⁾ molitve svoje izlijte pred vladikom svih, Gospodom našim Isusom Hristom, da me ne osudi na dan strašnoga suda i groznog ispitivanja, onoga dana i časa, nego da mi bude milostiv, tih i utešan, zbog molitava prečiste svoje matere i vaših, sveti, i da mi dâ da, prebrodiv životnu buru, uđem u tiho i istinito i neuzburkano pristanište⁽²⁶⁾ i da vidim svetlost moju nezahodnu i Gospoda i Spasa i Boga mojega, cara Isusa Hrista,⁽²⁷⁾ koji je u svetinji hvala Izrailjeva.

"Jer prorok reče: 'Na te se nadaše oci naši, i ne postideše se, na te se nadaše, i spasli su se,'⁽²⁸⁾ Zato, Gospode, i mene bedna, koji se nadam na milost tvoju, ne ostavi; koji je sagrešio, ne odbaci,⁽²⁹⁾ i miluj, Spase, tvar svoju da, odbaciv krasote ovoga sveta ide za tobom,⁽³⁰⁾ hvaleći i slaveći sveto i bezlobno ime tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha, i sad i u vek, i na veke vekova."

Ove molitve čineći iz dubine srca, veselom dušom truđaše se o hramu Presvete, starajući se o njoj da se skoro svrši.⁽³¹⁾

A kad gledaše podizanje hrama Presvete, ovaj moj gospodin sveti, verujte mi, o gospodo i braćo, da sam video kako se njegov um diže u visinu kao neki neboparni orao, koji je držan na zemlji vezan uzama železnim, pa se istrgao i u visinu uzleteo da dođe do onoga besmrtnoga i svetoga istočnika i da vidi hlad božanstvenoga grada Višnjeg Jerusalima, čiji, uistinu, postade pravi građanin.⁽³²⁾

IX

Gledajući sva ova dobra dela gospodina mi svetoga, sin njegov mlađi, uistinu celomudreni mladić, življaše neodstupno, veseleći izvrsnim razumom oca svojega i mater,⁽¹⁾ kao što pisac priča govori: "Sin premudar veseli srce oca svojega i mater", i ostalo.⁽²⁾

Pomišljaše u sebi, govoreći:⁽³⁾

"Gospode Isuse Hriste, spasitelju naš, nastavniče zabludelim, oče istinite svetlosti, jednočedna reči očeva, vođo starih, utvrđenje mladih, privuci moju mladićku slabost u volju istinitoga tvog razumevanja da, pretekav, isprednjačim na putu ovom, kojim se i gospodin moj, ovaj sveti moj hranilac, trudi ići.⁽⁴⁾

"Jer ti znaš, znalče srca,⁽⁵⁾ Gospode Isuse Hriste, da ovaj svet ne zavole duša moja, ni ono što je u njemu.⁽⁶⁾ Zato, Gospode, ne pogubi duše moje s nečastivima i sa svetodršcima⁽⁷⁾ ovoga veka, nego, umilosrdivši se na mene, nedostojna,⁽⁸⁾ pohitaj da mi ispuniš jevanđeljsku reč, koju prečista i nelažljiva usta tvoja, Gospode, rekoše: 'Onaj koji ostavi oca svojega i mater, i kuće carske, i vlasti imena mojega radi, stogubo će primiti i večni će život naslediti.⁽⁹⁾

"Zato u ruke tvoje predajem ti duh moj, i pripavši ti nezadocnjeno, idem za tobom, Tvorče moj!^"(10)

I, uzev⁽¹¹⁾ krst svoj, odmah iziđe⁽¹²⁾ neopaženo.

Kada je primetio jedan od slugu njegovih da ga nema,⁽¹³⁾ javi gospodinu svetome i prečasnoj,⁽¹⁴⁾ govoreći:

- Gospodo moja, sin vaš mlađi, koga ste vi odnegovali, otputova iz ovoga sveta.⁽¹⁵⁾

A oni, trgavši se od užasa,⁽¹⁶⁾ govorahu u sebi:⁽¹⁷⁾

- Da li će biti ovaj ili drugi?⁽¹⁸⁾

- Da li je od nas otputovao dragi vaspitanik naš?

- Da li će nam naneti tugu i žalost?

- Da li će se ovim zbiti na nama iskušenje Jovovo, kao što iskuša Gospod pravednoga Jova?⁽¹⁹⁾

- Ali je ipak Jov bio pravedan, koga i Gospod sam posluša pravde njegove radi?⁽²⁰⁾

- A ja kako ću sada započeti plač, ne saznav o životu dragoga mi vaspitanika, zašto li i kako otputova?⁽²¹⁾

- Da, umnožavajući tugu zbog njega, ne razgnevim kako nezlobnoga Vladiku mojega?

I posla u sve zemlje svoje slavne svoje velmože i knezove svoje da potraže dečka ovoga.⁽²²⁾ A oni, obišavši zemlje i mesta, nađu ga da se uselio u Svetu Goru, u manastir preslavne i presvete Bogorodice, po imenu Vatoped, da je primio apostolski i anđeoski lik.⁽²³⁾

I kad se vratiše, odmah ih izvestiše o svem šta je bilo, kako ga nađoše i šta videše.⁽²⁴⁾ A on, sedeći u tuzi i, saslušav sve što su govorili, otpusti ih.⁽²⁵⁾ I ustav s prestola svojega, i podigav ruke u visinu nebesku, vapijaše:

- Zahvaljujem ti, vladiko, Gospode Bože moj, Isuse Hriste, milostivi Gospode, čovekoljupče, što si me udostojio da na današnji dan vidim početak puta spasenja tvojega, a oni koji u istiniti razum dolaze, nezabludno žive.⁽²⁶⁾

- Zato, dakle, o dušo moja, preni i poteci pokajanju, jer te Vladika tvoj zove.⁽²⁷⁾ Jer ovim psalmom pokaza ti primer, govoreći: "Iz usta mladenaca i odojčadi svršio si sebi hvalu."⁽²⁸⁾ Zato se ne leni. zar ne vidiš mlade koji traže ono što im je potrebno i koji ti prednjače?⁽²⁹⁾

- Ne obziri se opet kao žena Lotova,⁽³⁰⁾ ne obziri se na krasote svetske, koje ubrzo iščezavaju, da ti se ne sluči po priči, kao onome bogatašu,⁽³¹⁾ nego se umili Gospodu, i seti se svoga obećanja, jer se vreme već približuje,⁽³²⁾ jer sekira već leži pri korenu drveta,⁽³³⁾ i zabeleše već njive, razumje: žetva je. Ženik je na vratima,⁽³⁴⁾ a ti nisi gotova. Čuvaj se da kako ne ostaneš s onu stranu kucajući.⁽³⁵⁾ Jer čuj, još Hristos govori: "Dođite k meni svi koji se trudite i obremenjeni, ja ću vam dati mira",⁽³⁶⁾ i drugo.

- Da, ustani, dakle, ustani, i trudi se u igu blagome Hristovu i bremenu lakome,⁽³⁷⁾ da ti otvori Hristos dveri carstva svojega!

X

Kad je svršio molitvu ovu, prizva k sebi ženu svoju, i sinove svoje, i arhijereja svojega po imenu Kalinika, i starešine, i knezove zemlje svoje koji upravljahu, vojvode, vojnike,⁽¹⁾ pa im govoraše:

- Svetitelji, prijatelji i braćo moja!

- Neka vam je znano da iz mladosti moje žuđah plamenom srdačnim da idem za zapovedima Vladike mojega, i ne htede Gospod moj.⁽²⁾ A sad prispe vreme da se ono što se započe odavna i svrši.

- Jer evo, svet moj darujem⁽³⁾ onome koji je ostao među vama da vlada na prestolu mojem,⁽⁴⁾ blagosloviv vam ga blagoslovom, kao što Bog blagoslovi Jovove naslednike,⁽⁵⁾ da gospoduje među vama nepokretno.⁽⁶⁾

I, ustav s prestola svojega, predade mu ga sa svakim blagoslovom.

A svetitelju reče:

- Pristupi i svrši molbu moju.

I primi časno iz ruke njegove anđeoski i apostolski lik⁽⁷⁾ sa Bogom sastavljenom mu ženom svojom.

I nazva se kaluđerskim imenom Simeon,⁽⁸⁾ a prečasnu nazva Anastasija.

I dođe u presvetu Bogorodicu u Studenici. I ostade tu, živeći sa časnim črncima, po pravilu i zapovedi svetih i bogonosnih otaca, nikako ne leneći se.⁽⁹⁾

I posla pre njega otišlome vaspitaniku, nazvanome Savi monahu,⁽¹⁰⁾ u Svetu Goru, izveštaj s rečima:

"Znaj, o ljubimče Hristov, što prosih i što željah, što tražih iz sve snage svoje, iz sve duše moje, smilova se na mene Tvorac moj, ne po mojim Bezakonjima, nego po premnogoj i neiskazanoj milosti svojoj i čovekoljublju, te me udostoji onoga što željah — časnoga njegova anđeoskog lika.⁽¹¹⁾

"Raduj se i ti zbog mene, i moli se o meni Vladici svojemu, što me, nedostojna, ako i u dvanaesti čas, udostoji ući, da se s tobom javim, kao radnik vinograda Hristova, da primim nagradu svoju."⁽¹²⁾

Obradova se duhom nazvani Sava, i množeći umnoži molbe svoje pred Gospodom svojim, i, dav hvalu sa suzama prečistoj Vladičici Bogorodici,⁽¹³⁾ reče:

"Zahvaljujem ti, Gospode, što nisi ostavio one koji te traže i koji se nadaju da te i trude se imena tvojega radi."⁽¹⁴⁾

I napisa mu pismo:

"Gredi, gospodine moj, prisni slugo Vladike mojega,

"gredi prečasni!"⁽¹⁵⁾

"Gospod tvoj čeka te, i spremio ti je svaki stan. Jer se neće postideti oni koji se nadaju na nj.

"Uđi u radost Gospoda svojega, jer onima koji ga ljube sve će ići na dobro."⁽¹⁶⁾

Primiv reči ove moj gospodin sveti, pohita i, uzev krst voj,⁽¹⁷⁾ pođe za Hristom, brzo tekući k željenome.⁽¹⁸⁾

I, došav, odmah se useli u hram prečiste Bogorodice Vatopedske.⁽¹⁹⁾

I, sabravši se tu, življahu u radosti duševnoj, u pojanjima i bdenjima, u časnim molbama dan i noć.

Prota,⁽²⁰⁾ i sva braća svetogorska, i časni igumani, i sva braća, i pustinjaci,⁽²¹⁾ dođoše da ga pohode, i kleknuvši jedan pred drugim, ljubljahu se sa suzama, i govorahu s njim o krasoti duševnoj, a on ih ispitivaše o životu njihovu i pravilima kaluđerskim.⁽²²⁾

I divljahu se i, čudom užasavani, govorahu u sebi:

- Da nije izabrao milostivi Vladika i presveta njegova mati ovu Svetu Goru za utočište kaluđerskog života, ne bi ni ovoga Svetoga priveo k nama, koji je ostavio carstvo svoje i slavu svoju. Ali ga istinito zavole Gospod i Bog naš, da istinito pravednome nam udeoničaru pokaže mesto ovo sveto.

"Nego slava ti, Gospode Isuse Hriste, koji tvoriš ono što je strašno i preslavno, kako si izvoleo. Hvalu ti odajemo za sva dobra tvoja koja bivaju u ove dane, jer ovaj sveti, pošto najpre pusti svoju letorastao, kao dar neporočan i žrtvu prijatnu, i sam, potrudiv se dođe^"

- O milosrđa Vladičina, o neiskazane dubine čovekoljublja ti, koje se vidi među nama!⁽²³⁾ Jer, uistinu, razumesmo kako Gospod Bog naš i Prečista pohodi ovo mesto sveto i nas koji stanujemo u njemu, jer nam donese hranitelja našega.⁽²⁴⁾

Jer, kad dođe ovaj moj gospodin sveti, sve manastire, od velikih pa do kraja njihova, ni jednog ne ostavi od njih, nego svaki od njih obdari svakojakim darovima po dostojanju njihovu, i u svima njima užeže svetilnik i bratstvo svoje u njima ostavi, koje je i do danas.

XI

Posle ovoga našav pusto mesto, zvano Hilandar, uvođenja presvete Vladičice naše Bogorodice u crkvu,⁽¹⁾ posla ovaj sveti i prečasni starac, sa nazvanim ava⁽²⁾ Savom, sinu, kojega ostavi u otačastvu svom da vlada svom zemljom srpskom,⁽³⁾ da im pošlje dovoljno potreba na podignuće i obnovljenje hrama Presvete, govoreći mu ovako:

"O drago čedo i slugo Hristov, znaj ovo! Ako su te Gospod Bog i Presveta, s blagoslovom mojim, ostavili da vladaš u tom mestu,⁽⁴⁾ pišem ti da nađoh pusto mesto usred Gore Svete, Vavedenja presvete Bogorodice, po imenu Hilandar.⁽⁵⁾

"Ne leni se, nego pohitaj svom snagom svojom da ga podigneš,⁽⁶⁾ da se sazida hram Presvete u spomen moj u zemlji ovoj, i opet po meni da bude tebi i čedima tvojim i unučadima, u vašem rodu do veka.

"jer ti si ktitor ovome, kao što i pređe pismom predadoh u državi svojoj hram Presvete Bogorodice Blagodatnice u Studenici, ni s kim u zajednici, samo tebi i porodu tvome po tebi.⁽⁷⁾

"Pominjem ti, čedo, proročku reč, koju reče: 'Pokori se Bogu i umoli ga, i daće ti po prošenju srca tvoga'.⁽⁸⁾ 'Otkrij put tvoj, i on će učiniti, i izneće kao svetlost pravdu tvoju.'⁽⁹⁾

"Zato ne docni, niti spavaj, nego se trudi da, ispuniv ove moje reči, s blagoslovom mojim izvršiš svoje dobro delo."⁽¹⁰⁾

A ovaj sin njegov, primiv poslanstvo i pismo gospodina svoga svetog Simeona sa svim srcem i radošću velikom, i, ustav s prestola svojega, pade ničice na zemlju i sa suzama govoraše:

- Zahvaljujem ti, Vladiko Gospode Bože moj, Isuse Hriste, što si dao meni, nedostojnome sluzi tvojemu, da idem za delima nekadašnjega hranioca mojega, koji se starao da othrani zemno mi telo, koji se i sada, iako se odstranio od mene, uvek i neprestano stara o duši mojoj i upućuje me na put svoj, da idem za delima njegovim.⁽¹¹⁾ Jer, uistinu, pravi i istiniti sluga tvoj je onaj koji ide za tvojom rečju, i ne gnuša se da privuče čovekoljublju tvojemu zabludele, otpale i bludne i grešne, kao što on mene, nedostojna, iako sam daleko od njega, čini udeoničarem i ktitorom hramova njegovih svetih, ne po mojem nedostojstvu, nego po neiskazanoj njegovoj milosti.⁽¹²⁾

- Zato šta da ti vratim ili šta da ti prinesem od mojega nedostojanstva za dobra tvoja koja si učinio i činiš meni grešnom?⁽¹³⁾ Jer ko će ispričati ili iskazati⁽¹⁴⁾ veličinu sile tvoje, ili bezdanu ti čovekoljublja?⁽¹⁵⁾ Ili, opet, ko će pretrpeti neodoljivi gnev tvoj koji je na nama grešnim?⁽¹⁶⁾ Nego si obostrano blag, Gospode, i dobra činiš kao milosrdan.

- Zato mi, diveći se sili tvojoj, vapijemo ti: "Slava čovekoljublju ti, Gospode, u veke, amin!"

Potom, kad je došao od njega iguman Metodije,⁽¹⁷⁾ posla dovoljno i preizobilno darova na osnovanje i dovršenje hrama Presvete,⁽¹⁸⁾ i ne samo jedanput, nego i za sve godine slaše što je potrebno gospodinu svetome, dok se ne svrši crkva Presvete.⁽¹⁹⁾ Ne samo darove nego i od svoje zemlje odvojiv dade na potpuno dovršenje gospodinu svetome i črncima u tom mestu, ovako govoreći igumanu Metodiju:

- Klanjajući se, reci gospodinu mojemu: tako govori sluga tvoj, sve zapovesti tvoje izvršiše se, i želje srca tvojega ispuniše se.⁽²⁰⁾

- Jer kako bih se i kakvom mišlju ja, bedni, okaljao kad ne bih ispunio zapovesti tvojih?

- Kako da zaboravim dobro i blago vaspitanje tvoje? Jer Hristos uduhnu duh u mene, a on me odnegova, i nastavi, i pouči.⁽²¹⁾ I milošću Gospoda tvojega Isusa Hrista, izvršenom naukom i blagoslovom ustâ tvojih, neću se uplašiti onih koji me odasvud napadaju, niti huke inoplemenih varvarâ.⁽²²⁾

- Jer Petar Gospodu svojemu reče pri pranju nogu, koji mu je to nekada branio. "Ne samo, Gospode, noge nego i glavu."⁽²³⁾ Takođe gospodine, i ja, nedostojni sluga tvoj, neprestano ti klečim: ne samo ovo što se prinosi, nego i telo moje zemno dajem na ono što ti je potrebno.⁽²⁴⁾

- Nego, gospodine, zapovedaj i drugo, sve će se svršiti, jer neću oslabeti ni do poslednjega daha.

- Jer ne pribavih ja ovo, nego ti, gospodine, sve stvori s pomoću Vladike tvojega.⁽²⁵⁾

- Jer ono što je bilo propalo povrati i rastureno sabra, i jeresi progna s pomoću Hrista tvojega, i ljude i zemlju svoje države, izvukav kao iz bezdane, nauči božjemu veličanstvu, da se slavi ime sveto.⁽²⁶⁾

- Jer si, uistinu, pastir dobri, koji si položio dušu svoju za ovce svoje, prognav od njega jeretička učenja kao mislene vuke.⁽²⁷⁾

- A ja šta sam, gospodine? Samo poslušnost, gledajući tvoja dela.⁽²⁸⁾

A on,⁽²⁹⁾ kad je došao Svetome i Prečasnome,⁽³⁰⁾ bi, sa donesenim darovima, primljen s čašću,⁽³¹⁾ pa ispriča sve što je bilo i kako njegov dragi sin ispuni volju srca njegova.⁽³²⁾

XII

I opet ga vrati⁽¹⁾ sveti Simeon sa časnim svojim blagoslovom sinu svojemu,⁽²⁾ dav mu časni i životvorni krst Gospodnji, na kom bi raspet Vladika grehova naših radi, koji je sam, vladajući, nosio o vratu svojem i kojim je pobeđivao neprijatelje svoje,⁽³⁾ rekav:

"Ovaj neka ti bude čuvar i utvrđenje, i pobedilac, i pomoćnik u borbama protivu vidljivih i nevidljivih neprijatelja, i čedima tvojim na veke, i iscelilac bolesti telesnih i ranâ duševnih, i zemlji tvojoj tvrdo utočište i stena, i knezovima tvojim oštro koplje, i vojnicima tvojim štit vere i smela pobeda, i mir i tišina životu tvojemu, i da te dovede i predstavi neporočna Hristovu prestolu,⁽⁴⁾ razgoneći silom svojom pred tobom vazdušne carinike,⁽⁵⁾ i uvek da ti pomaže kao Davidu⁽⁶⁾ i drevnome caru Konstantinu,⁽⁷⁾ progoneći od tebe na svakom mestu besovske pukove.

"Budi ograđen silom ovoga na veke! Amin!"

Pođe s pomoću božjom pomenuti Metodije iguman, i stiže u državu sina njegova dragog, i dođe do krajnje vlasti njegove.⁽⁸⁾ I ču se kod prestola njegova:

- Ide Metodije s blagoslovom oca tvojega, jer bogato izli i umnoži molitvu i blagoslov tebi. Sada te časnim krstom ograđuje.

Primiv glas ovaj radujući se, gledaše da bi se što pre nasitio nepotrošljiva blaga.

I gle, najednom iziđe kao Sunce sa istoka, obasjavajući zapadne krajeve, i šaljući zrake svoje u vaseljenu i osvetljujući sav svet zracima Raspetoga na njemu.⁽⁹⁾

Jer zbog drveta otpadosmo od rajske hrane, a drvetom se opet udostojismo ponovnoga života.⁽¹⁰⁾

I, ustav sa arhijerejem svojim, i s jerejima, i s časnim črncima, i sa svim klirom, sa kadionicama i sa svećama u rukama i s mnoštvom naroda, vapijaše, kao nekada David, igrajući pred ćivotom⁽¹¹⁾ u senici:

- Idite, hristonosni ljudi, poklonimo se životodarovnom drvetu krsnom!⁽¹²⁾

- Dođite, pravoslavni hrišćani, nasladimo se neukradljiva bogatstva, blagoslova mojega gospodina svetog. Jer ovo je apostolska pohvala,⁽¹³⁾ mučeničko pobedno venčanje,⁽¹⁴⁾ monasima utvrđenje.

- O triblaženo drvo, na kom se raspe Hristos car i Gospod!

- O krsno drvo, državo carevima!

- O prečasno, mnogim bogateći!

- Jer tobom bismo iskupljeni od kletve zakonske.

- Jer na tebi Hristos Bog naš prikova i rukopis našega greha.⁽¹⁵⁾

- Jer tobom se smrt umrtvi i ad razori.

- Jer o tebi apostol Pavle, hvaleći se, govoraše: "Da se pohvalim ničim do tobom, krste Gospodnji!"⁽¹⁶⁾

I tako, kiteći pohvalama kao krasnim cvetićima, sa psalmima, i pesmama, i pojanjima mnogim, nošaše ga u crkvu svoju sa svim mnoštvom, na spremljeno mu mesto. I divljahu se, gledajući tolike božje milosti koje bivaju na vladaocu njihovu od blagosiljanja i sladosti prečistoga i preblaženog starca.⁽¹⁷⁾ I svršiše službu časnoga i životvornog krsta, i učiniše praznik sav taj dan, i, opet okvasiv sve telo svoje suzama pred časnim svetiteljima, sin njegov i gospodar svojega otačastva govoraše:

- Prikloni, Gospode, uho tvoje i usliši me, jer sam ništa i ubog ja!⁽¹⁸⁾

- Jer sam ja, Vladiko, sluga tvoj i sin sluškinje tvoje.⁽¹⁹⁾ I šta da dam Gospodu za ono što on meni dade?⁽²⁰⁾

- Koje ću pojanje da prinesem tvojemu milosrđu?

- Kojim usnama da ti hvalu prinesem? Jer si umnožio milost tvoju na meni, Bože, i naučio si čovekoljublju prečasnoga i preblaženog ugodnika svojega da uvek neiskazanim molitvama i blagoslovima i utvrđenjima ne ostavlja mene nedostojna.

- I šta da dam njemu, ja bedni?

- Ili šta da mu prinesem? Jer nisam dostojan da uđe pod krov strasne mi duše. Jer su blaga i darovi moji trošni i netrajni. Tebe znam, Gospode Bože moj, da imaš bogatstvo netruležno i blago života.

- I tebe molim iz dubine duše moje, da daš za mene, slugu tvojega; kao što si naučio, tako i podaj po premnogoj milosti tvojoj. Amin!

I ostade tu iguman Svetoga, i primi počasti po dostojanju i nagradu prema svojim trudovima. I, svršiv nedovršeno i manastirske poslove, pođe opet Prečasnome, radujući se i zahvaljujući Gospodu Bogu Isusu Hristu i presvetoj Bogorodici.

XIII

I življaše blaženi Simeon u tišini sa detetom svojim Savom. I tihovahu u manastiru svojem, u hramu presvete Bogorodice, u Svetoj Gori, i kaluđerovahu, po svakom pravilu kaluđerskoga ustava,⁽¹⁾ dan i noć ne prestajahu ustima,⁽²⁾ ne umuknjavahu pojanjem, idući preuskim i tesnim putem,⁽³⁾ zaboravivši sasvim na ono što je zemaljsko. I, otišavši od onoga što je trošno i zemno i uperivši um na nebesa, telom na zemlji stajahu, a umom i dušom među nebesnimâ boravljahu,⁽⁴⁾ gledajući dole kao samoga Hrista pred sobom, a gore sa anđelima nastavljajući. I ispravivši život i dela nalik starih svetih, načelnika ovoga pravila,⁽⁵⁾ nalik črnaca prečasnih, i gledajući na nagrade trudova svojih ranije, truđahu se na bolje, tako da i nadmašiše ostale.

I ispuniše mnogo vremena u svojem mestu svete Bogorodice i uvek deve Marije, dok ne bi po volji onome koji je sazdao tela ljudska i koji zna tajne ljudske, kome je u ruci svaki stvor životni i koji svojim milosrđem zna kraj svakoga,⁽⁶⁾ hoteći nabolje prevesti triblaženog starca i dati mu opravdanja za trud njegov, i trošenje tela i za umnožavanje suznoga istočnika, i za svako vršenje dobra dela, da ga prizove k tajnoj trpezi i da ga napoji s istočnika besmrtnoga, i da ga udvori na hladovitom mestu one livade,⁽⁷⁾ da ga naseli u dvorovima svojim sa onima koji su mu ugodili, da se veseli neprestano s anđelima njegovim. "Jer koji je čovek, reče, koji će poživeti, a neće smrti ugledati?"⁽⁸⁾

I, hoteći ovoga objaviti kao nebeskog čoveka, a zemaljskog anđela,⁽⁹⁾ potrudi svoju neizrečenu milost, i spremi lestvicu ishodu Prečasnoga, koji sam sebi unapred spremi, predav Vladici svojemu, da mu je, u času ishoda njegova, iznese. Slikajući je unapred, Klimaks Jovan govoraše: "Penjite se, braćo i oci!"⁽¹⁰⁾ Stupiv Sveti na nju nepostidno, hitaše da ide onome koji ga zove.

Jer u ovo vreme poče Prečasni bolovati.⁽¹¹⁾ I, prizvav sina svojega Savu, poče mu govoriti, polivajući suzama telo svoje:

- O dragi moj, prispe vreme odlaska mojega.

- Evo napred stoji Hristos nevidljivo i zove me.

- Prinesi mi, čedo, mater Gospoda mojega Isusa Hrista, da joj, kao što se obećah, predam u ruke njene duh moj.⁽¹²⁾

- Prizovi mi, čedo, protu i braću svu, da vide ishod moj.⁽¹³⁾ Jer evo se već približuju sluge Gospoda Boga mojega i silni vojnici, i glas njihov i pesmu njihovu čuju uši moje.

- Pohitaj, dragi!

I kad bi prinesena Presveta,⁽¹⁴⁾ i kad se svi zvani sabraše radi pokoja Triblaženoga, prostre rogozinu svoju pred Svetom i ležaše,⁽¹⁵⁾ očekujući dolazak anđeoski.

A ovi, sedeći oko tela njegova, budući u tuzi, žaleći za Svetim, govorahu mu s mnogo jecanja:⁽¹⁶⁾

- Ne ostavi nas sirotâ, Prečasni!

- Ne liši nas učenja svojega! Jer ko će nas poučiti, i kome ćemo pribeći?

I ispunivši se mnogim vapajem, žalosno ridahu.

Među njima i Sava, uvek cvatući različnim cvetom devičanstva svojega, plačući žalosno, govoraše:

- O Prečasni, vidim da se seliš Gospodu. Ali ne zaboravljaj nas u molitvama svojim, i isprosi nam milost u Hrista Boga.

- Jer kako ću poživeti bez svetoga ti lica?

- Jer kakav ću običaj primiti, ne nasićujući se dobrim pastirom svojim?

- Kakav ću običaj primiti pri besedi duševnoj?

- Od koga ću dobiti utehu moju?

- Ko će mi isceliti duševnu povredu?

- Umoli Vladiku svojega da me primiš sa sobom pod večite krovove. Jer ne mogu podneti rastanka, svetlosti moja slatka!⁽¹⁷⁾

I svi, kao jednim ustima, rekoše:

- Seti nas se, Prečasni, u blaženom tvom pokoju!

A on, prignuv se, reče:

- Zašto ste obuzeti tugom? Počnite nadgrobna pojanja.⁽¹⁸⁾

I najednom bi šum, kao da se podiže mesto na kom bejahu.⁽¹⁹⁾ I gle, anđeoska pesma nevidljivo: "Slava va višnjih Bogu, na zemlji mir, va človeceh blagovolenije."⁽²⁰⁾

I Triblaženi pojaše s njima na očigled svima.

I tako predade duh svoj slavno u ruke Gospodnje. I beše lice njegovo nasmešeno, imajući na sebi neiskazani izgled.⁽²¹⁾ I divljahu se svi, gledajući to.

I opremivši telo Blaženoga, sa psalmima i pesmama položiše ga u grob. I raziđoše se svi, svako svome domu, slaveći zbog toga Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i na veke vekova. Amin!

XIV

Posle toga, braćo,⁽¹⁾ osećajući nemoć u telu svojem od mnogih trudova i ranâ,⁽²⁾ sa željom, s mnogo žurbe i uzbuđene molbe javih se rečima:⁽³⁾

"Gospodine moj, Hristoljupče, oče prečasni Savo, nedostojanstvo ti moje napominje, kada ti, ostaviv hranitelja svojega i nas, pođe za Hristom, tada se ja, iako bejah u tuzi, gledajući na gospodina hranitelja, tešah onim što je korisno, sa ljubavlju.⁽⁴⁾

"Posle i ovaj moj gospodin sveti ostavi mene s rođenim bratom mojim, blagoslov i utvrdiv zakonom, da živimo, čuvajući neprestupno zapovedi njegove i vršeći ono što je zapovedio u sve dane života našega, a da porod njegov živi u tišini i bez meteža. Ali grehova mojih radi sve ovo izostade.⁽⁵⁾

"Jer on⁽⁶⁾ ostavi zapovedi gospodina i oca svojega, i bi prestupnik. Jer izvede inoplemenike na otačastvo svoje, i oduze mi zemlje i opustoši ih,⁽⁷⁾ ne poslušav, sverepi, zapovedi Gospoda, koji reče: "Poslušaj oca i mater",⁽⁸⁾ i ostalo. Ali, iako su s njime inoplemeni pukovi bili mnogobrojni, sile božje nikako nije bilo s njima, po zavetu i po molitvi onoga Svetoga.⁽⁹⁾ Ali kao što prorok reče: "Oni sapeti biše i padoše, a mi ustasmo, i bismo pravi",⁽¹⁰⁾ jer se ne nadasmo na oružje naše, nego na silu Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, i na pravi blagoslov i molitvu gospodina svetoga Simeona. I zbog toga i ne pogrešismo u nadama našim. Jer, pobediv ih silom svojom, povrati me opet u otačastvo svoje.⁽¹¹⁾

"Zato te neprestano molim, o prečasni oče naš Savo, poslušaj glasa koji ti šaljem iz dubine srca i ne prezri moljenja mojega, i, skupivši mošti Svetoga i Prečasnoga, učini nam milost, potrudi se i sam donesi prijatna mirisa mošti Svetoga, da se prosveti otačastvo njegovo donosom moštiju njegovih i dolaskom tvojim, jer se oskvrni zemlja naša bezakonjima našim i bi ubijena krvima, i padosmo u plen inoplemenikâ.⁽¹²⁾ Neprijatelji naši porugali bi nam se, da se nije umilosrdio na nas Vladika Gospod naš Isus Hristos, i prečista njegova mati, i molitvama ovoga Svetoga i tebe,⁽¹³⁾ Prečasni, sabrao nas od narodâ i ruku inoplemenikâ, i izbavio nas od protivnikâ, zaštićujući nas od svakoga đavoljeg dela."

A ovaj Prečasni, ne prezrev moljenja mojega,⁽¹⁴⁾ potrudiv se sa svakom hitnjom, i skutav mošti Svetoga, i uzev sa sobom hristoljubivih i izvrsnih staraca iz Svete Gore na hvalu i zahvaljivanje Svetome, posla nam pismo s rečima:

"Poslanstvo tvoje primiv s ljubavlju i molbe tvoje ne prezrev,⁽¹⁵⁾ mošti tvojega Svetog koje želiš, nosim i sam putujem s njima i s časnim črncima svetoga mesta ovog, u kojem izvole živeti gospodin sveti.

"Zato se, dragi, spremaj na sretanje njegovo."

A ja, grešni, iako ne mogući podignuti glave svoje od mnoštva bezakonja mojih, čuvši reči ove Prečasnoga o svetim moštima ovim, da su donesene, uzdahnuv od srca i prekloniv kolena svoja na zemlju, sa suzama slah molbe, ovako govoreći:

"Blagosloven jesi, Gospode Bože otaca naših, Avramov, Isakov i Jakovljev, koji pravednike ljubi i moljenja grešnih ne prezire, jer ne prezre i unižene molbe mene, grešnog, i donese svetilo otačastva njegova, prosvećujući sve krajeve srpske zemlje."⁽¹⁶⁾

I odmah, žurno sakupiv arhijereje svoje i jereje i črnce, iziđoh mu na susret. I, sretavši mošti svete, učinismo obnoćnu molitvu na tom mestu, sa psalmima i pesmama, i, pojući tu nadgrobna pojanja s kadilima i prijatnim mirisima, dopratismo ih do spremljena mu groba u presvetoj Bogorodici u Studenici, koji sam sebi spremi. I položismo ih časno u grob s hvalama, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha.⁽¹⁷⁾

XV

Minu malo vremena do dana prestavljenja njegova,⁽¹⁾ i sabrasmo se svi, čineći praznik smrti njegove.⁽²⁾ I Bog premilostivi, koji ga je čuvao od mladosti njegove, i sad ga nije ostavio, pokaza čovekoljublja svoja sam gospodinom svetim na nama, slugama njegovim.

I istoči raka njegova miro čudna i prijatna mirisa, isceljujući bolne i stradanja različna, i, prosto reći, progoneći besne duhove. I ne samo jednom, nego i u sve časove isticaše neiskazano i preslavno miro otačastvu svojemu.

Kad su iguman Dionisije⁽³⁾ i svi črnci, koji su tu, služili službu i bdenje noćno u hramu presvete Bogorodice, tu gde leže mošti Svetoga, dopade neko, obuzet besom, koji ga mučaše po sve dane, koji se nikako ne umirivaše, nego ga svagda bes gonjaše van vaseljene, kroz gore i kamenje.⁽⁴⁾ I jednom, dobivši nešto malo olakšanja pomoću svetoga Simeona, obgrliv raku Prečasnoga, vapijaše:

- Pomiluj, Sveti, mene koji nije očekivao spasenja, i izbavi, Prečasni, onoga koji je sasvim propao i poraboćen besu lukavome, koji vlada njime, jer smo mi stado otačastva tvojega.

- Ne daj nas besovima na radost, nego nas izbavi prečistim molitvama svojim, imajući potom slobode k Vladici!

I svi povikaše sa suzama:

- Pomiluj dušu propalu, Prečasni!

I odmah,⁽⁵⁾ umilosrdivši se, isceli ga. I otide domu svojemu, radujući se i slaveći Boga, koji je dao silu ugodnicima svojim.

I drugo divno čudo čujte braćo!⁽⁶⁾ Čovek neki bogalj pužaše na nogama svojim, i ne mogaše se nikako uspraviti, niti mogaše stati na noge svoje, jer mu obe noge bejahu oduzete i pregorele ognjem u kolenima, zamalo što nisu sasvim otpale i ne držahu se. Kako su žile bile izgorele, plazeći na rukama svojim, vukao je za sobom noge svoje. I, našav ga prečasni Sava, otac moj, zaviv ga u vreću, prinese ga moštima Prečasnoga, proseći u njega isceljenja mu. Jer nemoćni, čuv o čudesima koja bivaju i isceljenjima od Svetoga,⁽⁷⁾ kričaše i vapijaše, govoreći:

- Pomiluj, Sveti, mene koji je propuzio gresima svojim i koji je ubijen od zlih razbojnika, i leži još živ. Jer kao što je Vladika tvoj iscelio pređe oslabljenoga da je ovaj odar uzeo i da hodi pravo,⁽⁸⁾ tako i ti, Sveti, ako hoćeš možeš mi pomoći milošću, danom ti od Boga i Spasa tvojega, Isusa Hrista. Isceli me, grešnoga, kao učenik pravi Hrista tvojega

A on, Sveti, koji svagda miluje stado svoje, isceli ovoga oslabljenog i učini ga da pravo hodi. I skakaše čitav nogama svojim, zahvaljujući Svetoj Trojici: Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i prečasnome i svetom Simeonu, koji mu je dao da hodi nogama svojim.

XVI

Posle ovoga je, nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetog gospodina mojeg olakšavah se od svih teretâ mojih^,(1) starajući se o zapovedima njegovim, i, živeći u miru i tišini odasvud, otresoh sa sebe, s pomoću Prečasnoga, sve neprijateljske varvare koji su napadali na otačastvo njegovo.

Bi zavist od zakonoprestupnoga cara bugarskog, po imenu Borila,⁽²⁾ koji je blizu živeo, čije se bezakonje ne utaji od svega sveta, jer, uistinu, nadmaša Irodovo bezakonje.⁽³⁾ Jer se ovaj diže sa silom svojom, uzev sa sobom zeta svojega, grčkog cara po imenu Filandra,⁽⁴⁾ koji je u slavnom Konstantinovu gradu. I uznesoše misao svoju visoko da potrebe otačastvo Svetoga i da me do kraja ozlobe, i, ako je mogućno, i da me prognaju iz države moje. Jer rikahu kao lavovi, i htedoše da me progutaju, i, podigavši silu, da se pohvale protivu mene.

A ja, videv ih kako idu odlučno i nezadržano, svirepo i neukrotljivo, do grada, po imenu Niša, nemajući drugoga pomagača od zemaljskih sem Gospoda mojega, Isusa Hrista, i presvete Bogorodice i ovoga svetog gospodina mojeg, vapijah u bolu srca svojega:

"Vladiko, Gospode Isuse Hriste, i presveta moja Bogorodice, čovekoljubice, ti znaš pomisli i dela i nemoć hudih stvorova. Tebi iznosim dušu moju,⁽⁵⁾ koju oskvrnih grehovima. Izbavi me od onih koji idu da me ozlobe. Jer me, evo, kao psi napadoše, i zbog zlobnih opseda me, i napadoše na me silni.⁽⁶⁾

"Ustani, Gospode, na susret meni i vidi da ne reku neprijatelji moji: proždresmo ga.⁽⁷⁾ Jer ti si zastupnik moj i utočište moje.⁽⁸⁾ Tobom se opravdavam.⁽⁹⁾

"A ti, prečasni gospodine moj, imajući slobode ka Gospodu i k presvetoj Bogorodici, ne prezri moljenja onoga koga zavole i othrani u časnom krilu tvom. Ne daj na radost neprijateljima otačastva tvojega, koje steče u Gospodu Bogu svedržiocu. Jer znam, gospodine moj, da si i po smrti živ, i da stojiš pred njim nepokolebljivo na veke. I pređe, u telu svom, starao si se o nama. I sad, prešav na bolji svet, ne ostavi nas! Amin!"

I najednom, u ponoć, bi vika. I rasu nevidljivo Prečasni neprijatelje naše, koji se behu digli. I strahom velikim obuzeti, pojavom mojega gospodina svetog i znamenjem jednim, pobeđeni od njega pobegoše, sekući sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi među sobom, i do kraja se srušiše. I otidoše posramljeni, u propasti i sramoti velikoj.

XVII

Jedan odmetnik od istoga plemena, Gotâ,⁽¹⁾ zvanog i bugarskog, po imenu Strez,⁽²⁾ odvoji se na zapad k državi mojoj, napadnut od ovog zlog zakonoprestupnika, brata njegova. Njega primih kao dragog sina, othranih ga i sačuvah nepovređena od najezdne pogibli i od ubistva njegova. Jer svakoga dana tražaše ga da ognjem sažeže telo njegovo ili da ga raseče na četiri česti i da ih poveša na putovima gradskim. Jer se ovaj mučilac veoma ostrvi, i slatko mu duši činjaše da proliva krv roda svojega. Bez broja i drugih ljudi istrebi, trudeći se da zemlju i more iskoreni pomišlju svojom. I, tražeći ovoga, pođoše na mene, dokonavši zli savet, ali koji ne postigoše blagodaću Gospoda Boga mojega Isusa Hrista i pomoću gospodina mojega, Svetoga Simeona.

A ja, zadržav ga u svojim rukama, sa svom silom mojom, koju imam od Gospoda Boga mojega i od blagoslova Prečasnoga, sećajući se blagodati i nauke njegove da pružam ruku onome koji leži i zastupam uvređena, i da uvedem onoga koji nema krova, potrudih se i oteh ih, i predadoh mu pola carstva bugarskog. I utvrdih ga u gradu po imenu Prosek, gde prožive i slavne dane svoje, jer podržavah vlast njegovu i osvećavah ga od svih koji su ga napadali.

Bilo je to u one dane kada sam živeo i držao ga u ljubavi svojoj, i radi Jevanđelja svetoga, kojim i pribavih sve ovo, i ne pomišljajući niti prozirući ono što će biti. Ali na ovom se zbi reč Vladičina: "Dobar čovek iz dobroga skrovišta srca svojega iznosi dobro, a rđav čovek iz rđavog skrovišta srca svojega zlo."⁽³⁾ Na njemu se zbi Pismo: "Ugoji se i odeblja",⁽⁴⁾ i odmetnu se omiljeni,⁽⁵⁾ zaboravi na onoga koji ga je u Bogu vaspitao i nasitio svim dobrima. Đavolom nagovoren,⁽⁶⁾ odvrže se i bunu podiže na me, i poče se spremati da mi vrati zlo za dobro, i da ozlobi mene, i otačastvo moje, i utvrđenje Svetoga.

A ja, grešni, sećajući se poukâ gospodina mojega svetog i ne uzdajući se u silu svoju od početka, nego da mislim na ono što nije visoko, nego da se ugledam na ponižene, jer poniženima obeća davati blagodat,⁽⁷⁾ umolih prečasnog oca svojega učitelja i nastavnika, Savu jeromonaha, da ide i izobliči bezumlje ovoga zloga sâda i zlo prorašće, koje ne nasadi otac nebeski.⁽⁸⁾ I ovaj se ne oleni, nego otide i izobliči zlobu njegovu, i priroda slatka i dobra i medotočna učenja svoja da ga zadobije za način ljudi koji pravedno žive i dobrodušnih careva, jer pravoslavne careve Gospod nazva hrišćanima, — da vrši reč Gospodnju i da živi u ljubavi, koja je bolja od svih žrtava paljenica, koje se prinose.⁽⁹⁾

A ovaj bednik ostade nesalomljiv i od zlobe ne izmeni razuma svojega, i ne posluša zapovedi i učenja njegova, zaboraviv na pastira otačastva svojega i predstavnika višnjemu prestolu, čijim se moljenjem i pomoću mnoge sile i silne države satrše. Jednako se držaše svoje zle namere, ne znajući, bezumni, reči prorokove: "Neću se poplašiti čoveka, kad se obogati ili kad se umnoži slava doma njegova.⁽¹⁰⁾ Jer kad umre neće li ostaviti sve?"

Odmah pomoću presvete Bogorodice i silom svetoga Simeona, koji podržava krepkim dlanom otačastvo svoje, bi ovo. Kao što dobropobedni i pomoćljivi i otačastvoljubac Dimitrije strastotrpac probode cara, rođaka ovoga, i umori zlom smrću, ne dajući vređati otačastva svojega,⁽¹¹⁾ tako i ovaj moj sveti gospodin, pomažući i čuvajući otačastvo svoje, probode ovoga zlotvora.⁽¹²⁾ I izdahnu usred naroda zlom smrću, i smrću čudnom, da su se svi čudili tome. I bi najednom nag, oboren i nepotreban. I na njemu se zbi: "Videh bezbožnika kako se preuznosi i visi kao kedri livanski, i, prođoh, i gle, ne bi ga. I potražih ga, i ne nađe se mesto njegovo."⁽¹³⁾

Sudbe pravednih su u rukama Gospodnjim, i pravda njihova živi na veke, i pobeda njihova nad svima sablaznima koje čine bezakoni.⁽¹⁴⁾

XVIII

Drugo divno čudo ispričaću vam,⁽¹⁾ braćo, divna dela ovoga gospodina moga, svetoga Simeona. Jer se velika, i preslavna, i čudna, i strašna dela čine njime neprestano, u sve dane. Jer ako ko može izbrojiti zvezde nebeske i pesak morski, to će izbrojiti i ovoga Svetoga čudesa, i blagodati, i sile predivne, koje učini. Jer se zadivljava um i straši sve ljudsko znanje. Jer od čoveka je nemogućno, a od Boga je sve mogućno.⁽²⁾

Pričaću o ovom čudu njegovu, koje je bilo.

Ustade neko od grčkoga roda, od carskoga roda, po imenu Mihailo, u strani dračkoj i u pomorju njegova ostrva velikog, koje je blizu Dioklitije, i dalmatinske strane, i otačastva svetoga Simeona.⁽³⁾ I on podiže rat na mene, slugu njegova, koga ostavi na prestolu svom. I, ulučiv vreme, kada sam se bio daleko udaljio od te strane, uze jedan od mojih gradova, po imenu Skadar, koji uistinu, Dalmaciji pripada.

Poslav mu, rekoh:

"Ostani, brate, sad. Jer Gospod ne ostavi to ostrvo u tvoju državinu, nego u pravu državinu gospodina mi svetog, a njegovim molitvama i predanjem dato je meni na upravljanje. A ti se seti reči Preteče i Krstitelja Jovana, koji zaprećuje i govori da čovek ostane pri svom i da bude zadovoljan svojim obrocima. Budi zadovoljan svojim, a o onom što je oduvek mojega otačastva, to nadajući se na Gospoda mojega, Isusa Hrista, i na presvetu Vladičicu Bogorodicu, i na prečasnoga gospodina mi svetog, neće se posumnjati srce moje, niti će se ustrašiti od tvoje pakosti, nego ću, štaviše, viknuti iz dubine srca mojega:

"Blagosloven Gospod Bog moj, koji uči ruke moje na napad i prste moje na borbu. I ako me napadne puk, neće se pobojati srce moje. I predanja njegova neću ostaviti, dok ne svrši duša moja. I pognaću Gospode, tobom neprijatelje moje, dok ne poginu".⁽⁴⁾

I opet, obrativ se, vapijah:

"Gospodine moj sveti, dođoše narodi na dostojanje tvoje i oskvrniše tvoju svetu crkvu, slugu tvoga ozlobiše, trudeći se da tvoje dostojanje uzmu. Umoli Vladiku tvoga i Gospoda da se vrate posramljeni u nadi svojoj.⁽⁵⁾ Jer si ti pribežište moje i utvrđenje, i ti si koji ograđuješ otačastvo od svakoga zla, koje nailazi na nj. Jer si ti postavio zemlje svoje, i ne prestupi ih dosad niko. I sad ne ostavi nas, koji se nadamo na tebe i uzdamo u tebe. Jer si ti veselje naše i pohvala."

Ovaj prečasni sveti Simeon, topal u molitvama, i brz da pohodi,⁽⁶⁾ i badar na trud, koji brzo priklanja božanstvene uši onima koji ga prizivaju, ne odvrati lica svoga od mene, nego, kao što me je i pređe ljubio, i sada me do kraja ne ostavi.

I umoli svojom molitvom svetoga i velikog mučenika Hristova Đorđa, koga uze sebi za pomoćnika i pobedioca nad neprijateljima, i kao što Merkurije probode nečastiva mučioca Juliana,⁽⁷⁾ tako i ovaj velikomučenik, umoljen gospodinom svetim, na javi taknu u rebra igumana svojega Janićija, u hramu svom u sredini srpske zemlje, govoreći:

- Ustani, propovedaj veličinu moju! Jer sam ja poslan od Gospoda da ubijem Mihaila Grka, koji je u dračkoj strani.

I odmah jedan od robova njegovih, ustav, probode ga mačem na odru njegovu, i zlom smrću predade dušu svoju, na sramotu gledaocima, a na radost svima koji se uzdaju u Gospoda i u svete ugodnike njegove.

XIX

Milosrđem Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i milošću prečiste Bogorodice i uvek deve Marije, sva su ova čuda, strašna i preslavna, od svetoga gospodina mojega Simeona bila na meni, bednom i nedostojnom i grešnom, rođenom i vaspitanom njime, bednom Stefanu.

Jer, gledajući njegova divna i neiskazana dela, užasavam se umom i treptim.

Jer ko će izbrojiti ovoga čudesa?

Koji li će jezik izgovoriti tajne tvoje, izvrsni sveti starče?

Koje li će se usne otvoriti na tvoju pohvalu, Prečasni?

Koji li će razum iskazati tvoje veličine, znojeve i trude tvoje, i kopnjenja tela, bdenja i suze tvoje?

Kako da te nazovem, o Prečasni, ja nepotrebni sluga tvoj?!

Da li da te nazovem apostolom?⁽²⁾ — Jer više nego i apostol bi. jer bi apostol otačastvu svojemu,⁽³⁾ jer iz dubine neverstva izvuče narod svoj, i, pokazav im novo krštenje, obnovi ljude svoje silom i radom Duha Svetoga, koji, odagnavši prelasti jeretičke, slave u Trojici jednoga Boga.

Da li mučenikom? — Ali ko će izbrojiti stradanja tvoja bezbrojna, koja izdrža, raspaljujući se ljubavlju Hristovom, borivši se i ubiv do kraja mučioca đavola, rastrgav zamke njegove i lajanja do kraja, sasušiv telo svoje uzdržavanjem, obliv se kao krvlju mučeničkom suzama svojim i razagnav mrak tamnih besova, koji se bore s nama.

Da li da te nazovem učiteljem otačastva svojega?⁽⁴⁾ — Ali ti prevaziđe njih, i učenja njihova ispravi, i ono što oni ne dovršiše, dovrši, i na kraju razumnije učenje im obnovi, prosvećujući svu vaseljenu prebogato.

Da li da te, Sveti, nazivam vojnikom silnim? — Jer ti i ogradi vaseljenu oružjem krasnim, danim ti od Vladike tvojega, i, ratovav, odagna sve naše zlonaravlje, i srpom vere tvoje iskoreni i iseče trnje prevarno u svetu svojem.

Da li da te nazovem prorokom⁽⁶⁾ Predivni? — Ali Gospod veli: "Nijedan prorok nije primljen u otačastvu svojem." — A ti se u otačastvu svojem javi veliki zastupnik, puštajući da kipi prebogato miro iz rake tvoje, isceljujući svako svezivanje sotonino, i progoneći besna maštanja, i lijući nedužnima reke isceljenja, koji pritiču k tebi.

Da li da te nazovem stanovnikom pustinjskim?⁽⁷⁾ — Ali i ti u pustinji još više procveta, podvizanjem rasplodi trude svoje, i cvetove neuvehle steče, i bi svetilnik svetu, sijajući čudesima preslavnim.

Ali, o Vladiko moj, o presveta moja Nastavnice, srce se moje ispunjuje ridanja, uzvika i plača mnogog, u nedoumici mojoj.

Jer kakav ću početak pokazati?

Kakvo će pojanje izreći bedne usne moje pohvali tvojoj, Prečasni?

Od nedostatka razuma mojega vapijem ti gospodine moj, jer sam nedotupavan, i nekoristan usuđujem se da pohvalim tvoju veličinu.⁽⁸⁾

Ali, ipak, tvoj sam, gospodine moj, i tvoje pohvale reći ću ja.

Raduj se, gospodine moj,⁽⁹⁾ početku moj i kraju, i hranitelju moj sveti!

Raduj se, pastiru dobri, razumnim ovcama Hristovim! Učini me najamnikom pastvi tvojoj, koju steče Vladika časnom krvlju svojom!

Raduj se svetlolični cvete, koji si se naoružao silom krsnom i oružjem nepobednim da braniš stado tvoje od vukova, koji napadaju na nj u svako vreme!

Raduj se, učitelju Novoga zaveta, koji nisi poučavao mojsijevski, nego si idući za Pavlom, njegova učenja izvrsno usadio u razum naš!

Raduj se, Prečasni, vođo starcima, i zastupniče udovicama, i hranitelju sirotima!

Raduj se, mladima vaspitanje, i silo, i nastavniče nabolje!

Raduj se, pomoćniče u bitkama!

Raduj se, pobedioče neprijateljskih varvarâ!

Raduj se, lestvice koja uzvodiš čeda i ljude svoje pod nebeske krovove, i useljavaš u livadu duhovnu!

Raduj se, arhijerejima dobri ukrasu i pravedni, neuvehli venče!

Raduj se, sa apostolima sasedeoče, i sapropovedioče, i saučitelju!

Raduj se, koji se sasta s mučenicima, zajedno s njima postrada i zajedno pohvali!

Raduj se, monasima badro oko i nastavniče divni, pravilo neiskazano!

Raduj se, pustinjacima uteho, onima koji inokuju tišino!

Raduj se, ispravljanje nama koji grešimo!

Raduj se, očistioče sablazni!

Raduj se, tiho pristanište, onima koji brode!

Raduj se, oslobodioče uzâ grehovnih!

Raduj se, koji utireš puteve ka nebesnima!

Raduj se, moste koji prevodiš u večni život!

Raduj se, neiscrpni izvore!

Raduj se, raju koji vekuješ, krasni i divni!

Raduj se, cvete vere nebesnoga vrtograda!

Raduj se, umni grade otačastva svojega!

Raduj se, lozo dobroplodna, koja nam ističe veselje!

Raduj se, grozde sazreli koji ističe sok slatki, a oduzima pijanstvo grehovno!

Raduj se, gospodine moj sveti, i opet raduj se, svagda se veseleći kod prestola Vladike svojega!

Ali, o Prečasni, seti se mene, grešnoga sluge svojega, Stefana!

Ne zaboravi mene, ubogoga tvojega!

Ne zaboravi mene, koji leži u bezakonjima!

Ne zaboravi mene koji se valjam u blatu slasnom, nego pruži presvetu svoju desnicu, kojom me i blagoslovi u varljivom životu ovom, i rukovodeći nauči da idem stopama tvojim, ako i nedostojna, ako i nekorisna, ako i nepotrebna!

Umoli Vladiku svojega za mene, da me, prezrev bezakonja moja, udostoji da se približim i vidim radost, koju spremi onima koji ga ljube.⁽¹⁰⁾

XX

I opet nam se daju ovoga Svetog čudesa,⁽¹⁾ nebrojena, i neiskazana, i neizmerna, uvek i bez prestanka, obilno i prebogato. Jer čudotvorstva i sile velike zadivljavaju um roda čovečjeg. Jer kao što je nemogućno izmeriti dubine morske i visine nebeske, tako je nemogućno izbrojati i čudesa preslavna, i neispitana, i neiskazana ovoga svetog gospodina mojega.⁽²⁾ Jer prezadivi svu vaseljenu jasno, javljajući se brz u pomoći, i u napastima krepak, i u najezdama neprijateljskim veliki zastupnik.

Po završetku čudesâ ovih, življah u miru i tišini u otačastvu mojem, zahvaljujući Gospodu i Bogu i Spasu mojemu Isusu Hristu, i prečistoj Vladičici njegovoj, i svetome gospodinu mojemu prečasnom Simeonu.

Ali neprijateljski đavo, zavidnik dobra, uvek se trudi da u rov pogibaoni rine rod ljudski, sablaznima svojima i bedama mnogim, hoteći oslabiti one koji veruju u istinitoga Boga našega, a koji, bedni, ne zna, koji je zaboravio onoga koji ga svagda progoni.⁽³⁾

Jer nečastivi pobuni dva cara da me ožaloste, kralja ugarskog, po imenu Andriju, i cara grčkog zvanog Jerisa Filandra.⁽⁴⁾ Svećaše rđav savet da me prognaju⁽⁵⁾ i da zemlju otačastva mojega razdele i zadrže sebi. Digoše velike sile svoje, ovaj od severnih stranâ, a onaj od istoka idući, pa da se sastanu i vide u gradu Nišu. I, kad se sastanu, da se obrnu na zemlju svetoga Simeona i na otačastvo moje, zovući me neprestano, na prevaru kao s ljubavlju, da dođem na viđenje s njima.

A beše u to vreme praznik Gospoda Boga našeg, po Pashi slavnoga svetlog Vaskrsenja. A ja, videv takvo ozlobljenje, i savet bezakonički, i opsadu mnogih naroda, i neprijatelje koji su se stekli zajedno, brzo potekoh raci triblaženoga gospodina mojeg, brzoga u bedama pomoćnika. I, obgrliv raku moštiju njegovih, gde leži dobropobedno telo njegovo, vapijah s premnogim suzama k njemu:

"Gospodine moj sveti, približiše se bezakonički gonioci moji i svećaše zajedno jednomisleno protiv tebe, zavet zavetovaše, trude se da potrebe slugu tvojega.

"Gospodine moj sveti, položi ih kao točak i kao slamke pred lice vetra. I da se postide oni koji ustaju na me, i sluga tvoj da se uzveseli. Jer si ti utočište i utvrđenje moje. I po čemu, gospodine, da razumem milost tvoju, i zastupljenje, i pohodu tvoju na meni grešnom?"

I odmah, u taj čas, brzim njegovim pohodom, prispe Duh Sveti, i ispuni se prijatnomirisne masti sva crkva, i izli se mirisno miro, ne kao što se izliva u sve dane, nego se poli sva crkva, da iznemogoše služioci kod svetoga groba, crpući sveto miro. I iz ispisanoga lika Svetoga, koji je na zidu crkvenom,⁽⁶⁾ isteče prečudna reka, da su se svi gledaoci divili i govorili:

- O predivni, kako si i suhi kamen obogatio Svetim Svojim Duhom. Dolaskom svojim učini da poteče reka isceljenja, kojom se nedužni, mažući se, isceljuju od različnih nedugâ svojih, hvalu dajući Bogu, koji ti je dao silu.

Vratih se učitelju i nastavniku mojemu Savi jeromonahu, da se blagoslovom od ruke njegove, pa da idem protivu neprijatelja, koji se približuju zemlji otačastva mojega, protivu Andrije, kralja ugarskoga.

A on, primiv glas od svetoga gospodina mojeg, prečasnog Simeona, i, pošto mu je zapoveđeno da ide sa mnom, govoraše mi:

- Dragi moj, ne straši se licâ mnogih narodâ, jer imaš gospodina svojega svetog, brzog pomoćnika svojeg, koji ti pomaže i neće te posramiti u vekove, i ne boj se od njih, i ne tuguj. Jer sada će pretvoriti jarost njihovu u krotost, i gnev njihov u ljubav tvoju, i jarost njihovu u počast tvoju i slavu. Jer badre oči trostruko blaženog starca budno zastupaju tvoje dobro. I videćeš očima svojim pomoć svoju za sobom, i svu volju svoju ispunjenu, i zversku svirepost pretvorenu u prebogate darove svoje.⁽⁷⁾

I najednom, dok je još govorio, počeše stizati, jedan za drugim, od slavnih slugu njegovih poslanici govoreći mi:⁽⁸⁾

- Dođi, brate moj dragi i slatki u Hristu Bogu!

- Dođi, gospodine moj i brate, da se nasladimo u Gospodu Bogu slatke ljubavi!

- Dođi da se postide svi koji nam misle zlo.⁽⁹⁾

- Dođi da se sakriju neprijatelji naši.

- Dođi da se pohvale i proslave koji nas ljube!

I, pošto smo utvrdili časnim i životvornim krstom Gospodnjim i prečistom Vladičicom njegovom Bogorodicom, sastah se s njim na međi otačastva mojega, u gradu Ravnom,⁽¹⁰⁾ molitvama i pomoću Svetoga u slavu i čast, i u neiskazano veselje i radost, da su se svi gledaoci divili tome.

I preumnoži mi darove svoje različne svakoga dana, čašama carskim, ukrašenim kamenjem raznolikim, i konjima predivnim, obloženim i ukrašenim zlatnim uzdama, koje sijaju kao Sunce i zadivljavaju čovečji vid, i premnoga odela, črvljenice carske i bagrenice, različne kao i poljski cvetići, sve ukrašene biserom i kamenjem, kako carevima liči.⁽¹¹⁾

I probavismo u veselju časnom 12 dana. A velmože njegove i boljari silni poklanjahu mi se svakoga dana i donošahu mi vrlo mnogo darova raznovrsnih.

Vidite, braćo moja, prečudnu i predivnu ljubav muža ovoga slavnog, kako za ljubav moju divlje i besne zverove, ture i turice⁽¹²⁾ izveze, kao što mi, izvezav, i pitomu stoku dade, i sracinsku stoku,⁽¹³⁾, da svi govorahu:

- Divno i slavno videsmo u dane ove.

Posle ovoga približi nam se grčki car, gnevan i jarošću obuzet,⁽¹⁴⁾ naučen od onih koji mi zlo misle. I sastasmo se u slavnom gradu Nišu, i koji mnogo hoćaše, pa ma i neki mali deo da uzme od mene, i ne dobi, bezumni, nego zlim srcem ne mogade ni rata podići ni ljubavi učiniti, molitvama Svetoga. I vrati se, opet posramljen. Ali ne mogaše izići iz otačastva mojeg, jer zatvorih sve staze njegove pomoću svetoga gospodina mojeg.

A kralj Andrija umoli me da iziđe u svoje carstvo. I ja, poslušav molbe njegove, ostavih ga. I otide s mirom, veliko beščašće i hulu ponesav carstvu svojemu.

A mi otidosmo svako svojemu domu, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha i svetog ovoga triblaženog Simeona, brzog pomoćnika našeg, i sad, i uvek, i u veke vekova, amin!

KOMENTARI

I - KOMENTARI

1. tzv. čitačka formula. Ovde se traži da vladika, tj. episkop blagoslovi čitanje teksta. Na osnovu toga može se zaključiti da je ovo delo bilo čitano na nekom svečanom skupu, kome je prisustvovao i episkop.
2. Onaj koji od sazdanja svega sveta miluje pali rod ljudski, misli se na Boga koji je, prema Bibliji, tvorac sveta (o tome kako je Bog, za šest dana, stvorio svet, govori Prva knjiga Mojsijeva glava 1). Ljudski rod je nazvan palim zbog toga što su Adam i Eva, prvi ljudi, na nagovor đavola, kušali plod sa drveta saznanja dobra i zla, i pored Božje zabrane. Zato su bili izgnani iz raja: ljudski rod je postao smrtan, osuđen na trud i muku (o tome Prva knjiga Mojsijeva, glava 3). Bog je, međutim, bio milosrdan. On je poslao Hrista, svoga sina, da iskupi ljudski rod i omogući mu spasenje (vidi Jevanđelje po Luki, 2, 11).
3. 3. Psalam 33, 6.
4. štetna pleva tj. kukolj spominje se u Jevanđelju po Mateju 13, 24-30. Sejač kukolja je đavo (kukolj simboliše zlo).
5. kumiri su idoli.
6. Po svoj prilici odnosi se na neznabožačku, predhrišćansku književnost. Ali kako u originalu stoji: roukopis(a)niy moguće je i sledeće objašnjenje. Prema Apokrifu o Adamu i Evi Adam je, da bi mogao da obrađuje zemlju, na zahtev đavola, koji je tvrdio kako je zemlja njegova, trebalo da "zapiše svoje rukopisanije", njemu, tj. d u formi dokumenta izjavi da je đavolov. Adam je, kako pokazuje ova apokrifna priča, tom prilikom nadmudrio đavola. Napisao je: "Ko je gospodar zemlje, toga sam i ja i čeda moja", znajući da je zemlja Božja (v. Knjiga o Adamu i Evi. U knjizi Iz naše književnosti feudalnog doba, Izbor, redakcija, prevod i komentari dr Dragoljub Pavlović i dr Radmila Marinković, Prosveta, Beograd, str. 236-238).
7. Psalam 72, 6.
8. Prema Knjizi proroka Isaije 11, 1. David je sin Jeseja; Marija je iz Davidovog roda.
9. Isaija 9, 2 i Matej 4, 16.
10. Ovde se pokazuje da je Hristov dolazak "svetlost", iskupljenje za ljudski rod koji je grešan od svog najstarijeg pretka, tj. od Adama.
11. Hristos krštava pošto je sam najpre bio kršten u reci Jordanu, od strane Jovana Krstitelja. Pošto je izašao iz vode, na njega je sišao Sveti Duh, u vidu goluba (o Hristovom krštenju vidi Jevanđelje po Mateju 3, 13-17; Jevanđelje po Marku 1, 9-11; Jevanđelje po Luki, 3, 21-22; Jevanđelje po Jovanu 1, 19-34). Tumačenje ovog čina najbolje je dato u Jev. po Jovanu, gde se kaže da je njime Hristos uzeo na sebe greh sveta, kao i da će Hristos biti onaj koji će krstiti Duhom Svetim (Jovan Krstitelj je krštavao samo vodom). Isus, međutim, nije sam krštavao, nego su to činili njegovi učenici (v. glavu 4 Jevanđelja po Jovanu, stav 2).
12. Hristos je, prema hrišćanskom učenju, svojom smrću na krstu iskupio ljudski rod od greha.
13. venac, ovde: mučenički venac.
14. tj. otkad ih njihove matere rode.
15. Prvovenčani o Nemanji govori kao o božjem izabraniku - on je u "kategoriji" zemaljskih gospodara.
    Ideja o Nemanji kao božjem izabraniku nije nova - nalazi se već u Nemanjinoj autobiografiji u osnivačkoj Hilandarskoj povelji (izdata 1198), potom u povelji Stefana Prvovenčanog Hilandaru (izdata između 1200. i 1202) i, najzad, u Životu Stefana Nemanje od svetog Save (napisan oko 1208). (Vidi: Vladimir Ćorović, Međusobni odnošaj biografija Stefana Nemanje. U knjizi: Svetosavski zbornik knjiga 1: Rasprave, Beograd, 1936, str. 3-40, na str. 4; Srpska Kraljevska Akademija, Posebna izdanja, knjiga CXIV, Društveni i istorijski spisi, knj. 47).
    ovaj moj gospodin sveti hranilac - Nemanju pisac naziva svetim svojim gospodinom, a uz to i hraniocem, čime utvrđuje svoje srodstvo sa njim.
16. Psalam 91, 14 (92, 13).
17. Prvovenčani već unapred potvrđuje tačnost ovakve konstatacije. Drugim rečima: Nemanja je bio upravno takav.

II - KOMENTARI

1. Stefan se obraća sveštenstvu i plemstvu. Sveštenstvo on gradira: spominje svetitelje (tj. episkope), jerarhe, jereje i crnorisce (tj. monahe). Plemstvo ne gradira, jer mu i sam pripada. Ovom društvenom sloju obraća se sa braćo, što je srednjovekovni običaj - tadašnji vladari su one koji su im ravni nazivali braćom. Stefan ovde vlastelu naziva i prijateljima. Na osnovu ovakvog obraćanja sveštenstvu i plemstvu može se zaključiti da je on ovo svoje delo čitao pred saborom srpske zemlje, koji sačinjavaju pomenuti staleži. To je sigurno bilo u nekoj svečanoj prilici - na dan pomena sv. Simeona (13. februar) ili povodom nekog za Stefana izuzetno značajnog događaja. Mesto gde je sabor održan moglo je biti prostor ispred crkve Sv. Petra i Pavla kraj Rasa.
2. Stefan o sebi govori sa uniženjem. On je nedostojan da opiše Nemanjin život; on je grešan (a treba da opiše vrline svoga junaka, kako stoji u produžetku ove rečenice). Ovo nije neka posebna specifičnost njegovog stila. Mnogi srednjovekovni autori govore o svojoj nedoraslosti, nedostatku talenta, neobrazovanosti, o tome da im jezik nije dovoljno uglađen itd. Ponekad ova njihova skromnost prelazi u afektiranost. Stefan je očigledno sasvim odmeren, iako duboko u tradicijama.
   Ovakav odnos srednjovekovnog autora prema svom književnom zadatku naziva se toposom skromnosti ili formulom skromnosti ( v. Ernst Robert Curtius, Evropska književnost i latinsko srednjovjekovlje, Matica hrvatska, Zagreb, 1971, str. 89-91).
3. Pisac sasvim jasno ističe svoje srodstvo sa glavnim junakom - taj je junak njegov roditelj i njegov vaspitač. Budući da je Stefan vladar, ovde se može posredno iščitati da je Nemanja svom sinu pružio najbolje vaspitanje i da je taj njegov sin u njegovim tradicijama. Autor, s druge strane, ovim naglašava da će njegovo izlaganje biti autentično - jer veoma dobro poznaje ličnost o kojoj piše.
4. Stefan svoje izlaganje karakteriše kao pričanje, pripovedanje (u originalu azì ska`ou vamì).
   Na ovom mestu određuje se i sadržaj pripovedanja: izlaganje činjenica u vezi sa rođenjem i životom glavnog junaka. Spominjući Nemanjine vrline, Stefan stvara određenu predstavu o tome šta slušalac/čitalac može da očekuje u poglavljima koja slede.
   U uvodu (I), govoreno je o glavnoj Nemanjinoj vrlini - da je ugađao Gospodu.
   Pisac ovde Nemanju naziva svetim gospodinom svojim, dakle na isti način kao i u uvodu. Tamo je nemanja bio nazvan Stefanovim hraniocem, ovde sledi i podrobnije obaveštenje o odnosu između pisca i njegovog lika: Nemanja je Stefana rodio (tj. on mu je otac) i on ga je vaspitao.
5. Stefan ukazuje na jedan svoj, usmeni izvor, i to za pričanje o događajima oko Nemanjinog rođenja. O tome je mogao sam Nemanja da kazuje ili neko iz njegove bliže okoline na dvoru.
   u ovoj strani srpske zemlje - reč je o istočnom delu teritorije, u kome se nalazi i prestonica - Ras. Stefan tu stoluje, tu piše i očigledno tu čita svoje delo.
   roditelju njegovu = ocu njegovom.
   braća mu zavišću oduzela zemlju - Porodična situacija Stefana Nemanje nije dovoljno poznata. Njegova porodica je, izgleda, bila u srodstvu i sa porodicom raških župana i sa zetskom dinastijom. Nemanjin otac Zavida, zbog nemira koji su izbili u prvoj polovini XII veka (Stefanove reči: "Ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani srpske zemlje..."), izbegao je, sa svojom porodicom, u Zetu. U Ribnici mu se rodio sin Nemanja (v. Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 208).
   Diokletija, Duklja, naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (verovatno po ilirskom plemenu Dokleatima, odnosno rimskom gradu Doclea). U upotrebi od X veka; od XI veka ta oblast se naziva Zetom. Ime Duklja (Dioklitija) upotrebljavano je kasnije samo u vladarskim titulama.
   Dalmacija = ista oblast, prema nazivu rimske provincije Gornje Dalmacije.
   Travunija (= Zahumlje), srednjovekovna oblast između reke Neretve i Dubrovačke međe.
6. Po rečima Prvovenčanog, Nemanja se rodio voljom Božjom i voljom Bogorodice. Ovim se dopunjava tvrdnja iz uvodne, prve glave, da je on, milošću Božjom, bi određen za "zemaljskog gospodara". Ovde se spominje Bogorodica. Ona će, kako pokazuje kasnije tekst, igrati veoma značajnu ulogu u Nemanjinom životu.
   rodi i ovo, sveto dete - Nemanjin otac je, znači, imao i drugu, stariju decu. Ovo dete je, međutim, sveto, ono se izdvaja od ostale dece.
7. Ovo mesto ocrtava Nemanjine buduće zasluge, i to vladarske: sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj; obnovilac onoga što je bilo propalo. Izdvojena su dva područja: "ratničko" i "duhovno". Ovim je dat i koncept za izlaganje o Nemanjinom vladarskom životu, pa je ovo mesto u suštini programsko. Postoji izvesna korespondencija sa naslovom. U naslovu stoji da je Nemanja nastavnik i učitelj. Ovde, u drugom poglavlju, upotrebljeni su za njega atributi pastir i učitelj. Zajednička i za naslov i za ovo mesto je odrednica učitelj. U naslovu stoji nastavnik, ovde pak pastir. Odrednica nastavnik podrazumeva neko poučavanje. U sprezi sa drugom, učitelj, koja ima gotovo identično značenje, kao da gubi svoj osnovni smisao i teži nekom specifičnijem - nastavnik: vaspitač, vođa, pokrovitelj. Odrednica pastir je konkretnija - pastir je onaj koji čuva stado, tj. pastvu, sledeći Hristov primer. U naslovu je data Nemanjina zvanična titula (gospodin i samodržac otačastva svoga, sve srpske zemlje i pomorske). Ovde je ne susrećemo - umesto toga nabrojane su njegove zasluge za srpsku državu - sakupio je "propale zemlje" i obnovio ono što je propalo.
   To je situacija koju pruža jedini celovit rukopis sa ovim delom - tzv. Pariski rukopis (iz početka XIV veka). Proučavajući jedan drugi rukopis, koji sadrži veći deo teksta Stefanove biografije (doduše uz izvesna skraćivanja i dopunjavanja), tzv. Gorički rukopis iz sredine XV veka, pre nekoliko godina došli smo do zaključka da je Pariski rukopis na ovom mestu nepotpun i da je sadašnje stanje teksta posledica greške u procesu prepisivanja (Vidi naš rad Prilog tumačenju jednog mesta u Stefanovom žitiju svetog Simeona, Arheografski prilozi, 3, Narodna biblioteka SR Srbije, Arheografsko odeljenje, Beograd, 1981, str. 123-136). Prema našoj rekonstrukciji, ovo mesto bi trebalo da glasi (u prevodu na savremeni jezik): "rodi i ovo sveto dete koje će, Božjim promislom, biti sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj i gradilac crkava, pa, štaviše, i obnovilac postradalih."
   Slika o Nemanji ovim se delimično menja. Sada imamo jasno razdvojene dve celine. U prvoj se govori o Nemanjinim ratničkim zaslugama: "sakupilac propalih zemalja otačastva svoga", u drugoj o zaslugama za veru: "pastir i učitelj", graditelj manastira i obnovilac postradalih. Sada je jasno da se obnovilac postradalih ne odnosi na zemlje, nego na crkvene građevine. Obuhvaćeno je još jedno značajno područje Nemanjine aktivnosti - ktitorska delatnost. Da je konstatacija o Nemanjinim zaslugama za podizanje manastira morala da se nađe na ovom mestu, pokazuje sama biografija, gde je značajan prostor posvećen opisivanju izgradnje manastira - naročito Studenice i Hilandara.
8. Prema našoj tekstološkoj analizi zasnovanoj na upoređivanju sačuvanih rukopisa sa Životom Stefana Nemanje od Prvovenčanog, Ribnica nije mesto Nemanjinog rođenja nego mesto gde se nalazio hram u kome je on kršten. Uz to, podatak o hramu u kome je krštenje obavljeno ovde nije potpun. Po sredi je, opet, kako smo utvrdili, pisarska pogreška. Ovo mesto, prema našoj rekonstrukciji, treba da glasi: "Na mestu po imenu Ribnica, u hramu Presvete i čiste Vladičice naše Bogorodice, koji je bio u zemlji toj, a kako su u zemlji toj i latinski jereji...
9. Nemanjina porodica se kasnije, kad su se prilike promenile, vratila u Rašku (o tome vidi u Istoriji srpskog naroda, prva knjiga, str. 208).
10. svetitelj i arhijerej, episkop.
11. hram Sv. Petra i Pavla nalazi se na ušću reke Deževe u Rašku, na ulazu u današnji Novi Pazar. Predstavlja najstariji sačuvani spomenik u Srbiji iz prednemanjićkog vremena. Podignut verovatno negde između VI i VIII veka, bio je obnovljen u IX veku. Kasnije je bio više puta prepravljan i tom prilikom su dodavani neki delovi. Prvobitna crkva podignuta je na starom kultnom mestu. Imala je značajnu ulogu u doba pokrštavanja Slovena. Prvi put se pominje u X veku, kao episkopsko sedište. Tada je bila pod neposrednom upravom Ohridske arhiepiskopije. Od vremena sticanja crkvene samostalnosti (1219) u njoj stoluju raški episkopi, a od XV-XVIII veka mitropoliti. Konstrukcija crkve (ima oblik četvorolista, uklopljenog u kružni zid), pokazuje srodnost sa rešenjima ranohrišćanske arhitekture VI veka u Vizantiji. Bila je oslikana, ali živopis nije u celini sačuvan. Rađen je u tri maha: u X, krajem XII i u XIII veku. Za vladavine Stefana Nemanje crkva je bila važan duhovni centar, kao jedina episkopska crkva u Raškoj. Činjenicu da je Nemanja ovde po drugi put kršten pominje i njegov prvi biograf, sveti Sava.
12. Ovaj citat nije identifikovan. Stefan insistira na dvojstvu kod Nemanje - on je dva puta kršten. Na ovo dvojstvo ukazao je prethodno i sveti Sava u svom Životu Stefana Nemanje. Prvovenčani Nemanju dovodi u vezu sa Hristom, u čijem životu postoji dvojstvo ali drugačije prirode. Sa njim, naime, simbolično završava Stari i počinje Novi zavet. U Starom zavetu opisan je ljudski greh i posledice toga greha; Hristos je iskupitelj, kojim se poništava grešnost, a time počinje Novi zavet.
13. O roditeljima kao blagovernim i bogočastivim, koji u skladu sa tim svojim osobinama odgajaju dete, često se govori u hagiografskim delima.
14. milosrđa pučine, ova sintagma je značajna jer se uz pomoć nje konkretizuje iskaz iz uvoda da je Bog milosrdan prema Nemanji. Njegova je milost, ističe se ovde, neizmerna, nesaglediva - kao morsko prostranstvo.
15. božje tajne i pučine milosrđa koji će biti na njemu - da će on carovati nad zemaljskima i da će se na nebesima nastanjivati sa anđelima - po drugi put se u ovom poglavlju predskazuju budući događaji. U prvom slučaju, u vezi sa rođenjem ocrtan je nemanjin vladarski život. Sada je "linija" povučena i dalje - do smrti glavnog junaka, i događaja posle nje. Nemanja će, tvrdi pisac, biti "zemaljski car" (Hristos je "nebeski car"). Na nebu će boraviti sa anđelima, tj. u raju. Sveti Sava je u Službi svetom Simeonu utvrdio to isto, mada je koristio figuru paradoksa: "nebeski čovek-zemaljski anđeo".

III - KOMENTARI

1. Bašić je do ºro~iinï kako stoji u originalu, preveo sa: do mladićstva. Otrok, prema podacima u srpskim rukopisima, je uzrast od petnaeste do dvadeset druge godine. U čitavom ljudskom životu srednjovekovni ljudi sagledavali su sedam perioda, sedam razdoblja (vidi o tome: Đorđe Sp. Radojičić, "Sedam činova" drame ljudskog života. Prema Šekspiru i starim srpskim rukopisima, u njegovoj knjizi Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd, 1963, str. 349-352).
2. čest (srpskoslovenski ~estì), deo. Nemanja je, prema ustaljenom sistemu vladanja, kad je odrastao, dobio deo srpskih zemalja na upravu, i to istočne oblasti: Toplicu, Ibar, Rasinu i Reke. Tada se na velikožupanskom prestolu nalazio Nemanjin najstariji brat Tihomir. Njegovu vrhovnu vlast su priznavala ostala braća (vidi: Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 208). Oblasti su nazvane po imenima reka oko kojih su formirane župe. Reke je bila oblast oko ušća Moravice u Južnu Moravu.
3. Tema o đavolu postoji već u uvodu, u vez sa prvim ljudima, Adamom i Evom. Đavo ih je iskušavao. Ovde se govori o tome kako đavo iskušava Nemanju. Time se posredno pokazuje da se kroz Nemanjin život ponavlja istorija ljudskog roda. U Nemanjinoj mladosti obnavljaju se događaji koji su se desili u "mladosti" ljudskog roda.
4. trostruki venac, ovde znači: mučenički venac. Trnov venac je jedan od znakova Hristove muke i razapinjanja (vidi npr. Jevanđelje po Marku, 15, 16-18). Iako detaljno opisuje Nemanjine patnje, Nemanju Prvovenčani naziva mučenikom tek u XIX poglavlju, pohvali. Tamo on utvrđuje da je Nemanja mučenik zato što je izdržao bezbrojna stradanja, "raspaljujući se ljubavlju Hristovom, borivši se i ubiv do kraja mučioca đavola, rastrgav zamke njegove i lajanja do kraja, sasušiv telo svoje uzdržavanjem, obliv se kao krvlju mučeničkim suzama i razagnav mrak tamnih besova, koji se bore s nama". Nemanjina borba sa đavolom, koji ga iskušava kroz njegovu braću, za pisca je, prema tome, deo onoga na osnovu čega Nemanja stiče mučenički oreol.
5. Ovo je značajno mesto za uočavanje piščevog postupka kada je u pitanju izgrađivanje Nemanjinog lika. Nemanja je doveden u istu situaciju u kojoj su bili prvi ljudi (o njima u uvodu), ali on postupa drugačije od njih. Dok su oni podlegli iskušenju đavola (čak napisali "rukopisanije"), Nemanja je "odvrgao đavolsku zlobu". Umesto da je gnevan, on ugađa Gospodu.
6. bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada - Reč je o vizantijskom caru Manojlu I Komnenu, koji je vladao od 1143. do 1180. Veoma uspešan vladar, postigao značajne uspehe u Aziji, na Balkanu i u Italiji. Želeo da osvoji Zapadno rimsko carstvo.
7. niševska strana, oblast oko Niša.
8. U originalu: ‘Ín’ `e potì©av se pride k n‡mÖ (%). Nemanja dakle hita. Time iskazuje poštovanje prema caru.
9. junoša, srpskoslovenski yno{a, uzrast od dvadeset treće do četrdeset četvrte godine (v. u navedenoj studiji Đorđa Sp. Radojičića, "Sedam činova" drame ljudskog života, str. 351; v. i napomenu 1. uz ovo poglavlje).
10. odlikova ga carskim dostojanstvom - u originalu: i i c(a)rìskïmì sanomì po~ìtì i. Izgleda da je u pitanju neka dvorska titula (Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 208).
11. dade mu zvanu Dubočicu - Dubočica, kraj oko Leskovca.
12. Po rečima Prvovenčanog, vizantijski car je izričito odredio da Nemanja i njegovi direktni potomci upravljaju ovom oblašću. Time su bila isključena njegova braća. Pravi razlozi za ovakav postupak vizantijskog suverena nisu poznati.
13. Prvovenčani ponovo nastupa kao pripovedač. Direktno se obraća slušaocima, i to feudalcima, dajući im pouku.
14. Iz ovoga proizilazi da je Nemanja uživao autoritet (i više od toga) i kod drugih vladara. Prvovenčani tu činjenicu tumači kao rezultat Božje ljubavi prema Nemanji.
15. Pisac se ponovo obraća plemstvu.
16. Bog voli Nemanju, ali i Nemanja voli Boga svim srcem. Bog ceni tu ljubav i čini Nemanji sve što zaželi, hoće da kaže pisac. On istovremeno podstiče i svoju vlastelu da u ljubavi prema Bogu slede Nemanjin primer.
17. Prvovenčani pokazuje da Nemanja nije najvažnijim smatrao zemaljske darove, makar oni dolazili s najviših mesta. On je, čak, u trenutku najvećeg uspeha i slavlja bio obuzet mišlju kako da ugodi Bogu. Ovo je značajan momenat, koji otkriva piščevu koncepciju o liku svoga junaka.
18. Nemanja nije zadocnio da podigne manastir. I ne samo to, on ga žurno podiže. Ovde se treba podsetiti da je pisac u uvodu govorio o tome da Bog svojim milosrđem nije zakasnio da spase grešni ljudski rod. Nemanja nastoji da se upodobi Bogu, čineći dobro delo na vreme.
    hram presvete Bogorodice, na ušću reke po imenu Kosaonice - Ovaj hram nalazi se nedaleko od Kuršumlije. Sačuvani su samo ostaci (zidovi srednjeg i istočnog dela i zidana oltarska pregrada). Prvobitni izgled tokom srednjeg veka je menjan prepravkama. Arhitektonsko rešenje (trikonhos) primenjeno pri izgradnji ovog hrama nije imalo uticaja na potonje graditeljstvo u Srbiji.
    O zidanju crkve Sv. Bogorodice govori i Sava Nemanjić u svom Životu Stefana Nemanje. Interesantno je da on kaže kako je to druga po redu Nemanjina zadužbina - prva je hram Sv. Nikole u Toplici. Ukoliko je Savin redosled tačan, to bi značilo da je Stefan namerno napravio poremećaj u hronologiji, da bi pokazao kako je Nemanja izuzetno poštovao Bogorodicu, jer je prvi hram njoj posvetio.
19. Osnivač, ktitor (grčki kthtwr), bio je dužan da manastir snabde svim onim što je bilo potrebno za njegovu egzistenciju. Morao je da načini spisak svih priloga manastiru (v. Nikodim Milaš, Ktitori, njihove dužnosti i prava. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1925, V, str. 100-124).
20. črnački zbor, monaško bratstvo, žitelji manastira.
21. podružje (u originalu: podrou`÷‡%), supruga žena. Karakteristični su atributi koje Stefan koristi govoreći o Nemanjinoj ženi, svojoj majci: časna, bogoljubiva.
22. črnice, monahinje. Manastir je, dakle, ženski. Svoja ktitorska prava nemanja je preneo na svoju suprugu. (V. Nikodim Milaš, Ktitori, str. 102).
23. Izgrađujući dalje Anin lik, Stefan ističe da je ona bila poslušna i dobrodušna, što su vrline žene.
24. mudri, odnosi se na Solomona, jednog od najslavnijih izraelskih kraljeva (oko 973-933. pre nove ere). Sin i naslednik kralja Davida. Čuven po svojoj mudrosti. Pisao pesničke tekstove. Tradicija ga smatra autorom nekih dela u Starom zavetu (npr. autorom Priča).
    Časna žena... dragog kamenja, Solomonove priče 31, 10. Ove reči u pričama dolaze u okviru zaključne pohvale vrlinama žene, supruge, gospodarice, majke.
25. Pisac se ne zadovoljava samo citiranjem već nastoji da citiranim rečima dâ smisao koji je potreban za dovršavanje Aninog portreta. Po Stefanovim rečima Ana, svojim dobrim delima, za muža znači mnogo više nego sve, trošne i propadljive dragocenosti.

IV - KOMENTARI

1. I opet... raspaljen Hristovom ljubavlju, poče zidati hram - U prethodnom, III poglavlju, nalazi se konstatacija da se Nemanja raspaljivao božanstvenim ognjem, kako bi ugodio Gospodu i gradio hramove svetih ugodnika. Ovde pisac tvrdi da je Nemanja bio raspaljen Hristovom ljubavlju, pa da je počeo da zida hram. On očigledno nastoji da postupke svoga junaka motiviše identično. Tako nastaju i određeni pripovedni modeli, kao jezgra koja on može dalje da razvija.
   hram svetog arhijereja i čudotvorca oca Nikole, blizu Svete Bogorodice, tik na ušću reke Banjske - Ovaj hram nalazi se, kao što i pisac kaže, nedaleko od Bogorodičinog. Sačuvani su njegovi ostaci a nedavno mu je, posle opsežnih istraživačkih i restauratorskih radova, vraćen prvobitni izgled. Crkva Sv. Nikole smatra se prvim spomenikom raške arhitekture. Uz nju su, u zapadnom delu, u kasnijem periodu, dozidane priprata i dva zvonika. Na severnoj strani, docnije, podignuta je kapela. U arhitektonskom pogledu zapažaju se uticaji vizantijskog graditeljstva: naglašena kupola, trodelni oltarski prostor. Majstori su verovatno bili iz Carigrada ili iz nekog drugog vizantijskog centra. Za potonje Nemanjine građevine crkva Sv. Nikole, kada je u pitanju rešavanje prostora, služila je kao prototip a uticala je i na obrazovanje graditeljskih programa "raške škole". Zvonici i priprata upućuju na uticaje zapadnog područja (zapaža se sličnost sa kotorskom katedralom). Od 1219. ova crkva postala je središte topličke episkopije.
   Sveti Nikola, arhijerej i čudotvorac - Prema crkvenom predanju, rodom iz Mira u Likiji (otuda poznat i kao Nikola Mirlikijski). Bio episkop u rodnom gradu. Pripisuje mu se učešće na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. Umro 343. godine. Njegove mošti su prenete, 1087. iz Likije u Italiju, u Bari.
   Jedan od najpoznatijih svetitelja, čiji je kult veoma raširen. Smatra se zaštitnikom od bure, izbaviteljem od beda, isceliteljem od svake bolesti. Malo kasnije, Stefan ga naziva "svetim čudotvorcem i brzim pomoćnikom u bedama".
2. Prvovenčani navodi Hristove reči prema Jevanđelju po Mateju, glava 23, 12, odnosno Jevanđelju po Luki 14, 1. Te su reči u pomenutim jevanđeljima deo Hristove pouke narodu i učenicima. Nemanja se, želi da kaže pisac Života, pridržavao Hristovih reči. On je "išao bos", što ne treba shvatiti u bukvalnom, već u prenosnom smislu: bio je smeran, bogobojažljiv.
3. Pisac gradi kontrasnu sliku: Nemanja u krajnjoj smernosti i pobožnosti, zaokupljen podizanjem hrama velikom svetitelju; braća zla, ljuta, puna gneva. Oni dolaze k njemu hitro, ali je ta njihova revnost loša. Nemanja je, kako je pokazano, brz, ali na dobra dela.
   Braća su podsticana đavolom. Treba ovo mesto uporediti sa rečenicom u prethodnom poglavlju, trećem, gde se govori o tome kako je uvek protivni đavo neprekidno nanosio napasti Pravednom i kako ga je ožalošćavao njegovom braćom. Tamo su, malo kasnije, spomenuti i napadi braće, ali uopšteno. Ovde se, pak, govori o jednom sasvim konkretnom slučaju, koji je i vremenski određen.
4. Braća su, sudeći po ovim rečima, Nemanji zamerila što je bez njihove saglasnosti pristupio građenju crkava u svojoj oblasti. Po njihovom uverenju, on to nije smeo da učini. Ovde se, zapravo, radi o sukobu oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Nemanjin postupak kosio se sa dotadašnjom praksom, ili je prelazio njene granice (v. Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 209).
5. Nemanja se nije rasrdio, nije dakle podlegao đavoljem iskušenju. Vidi i prethodno poglavlje, gde se kaže kako Nemanja nije na gnev zbog prevare braće pomišljao.
6. Nemanja, ističe pisac, ne samo da nije gnevan, već nastoji da braću odvrati od gneva, zapravo od đavoljeg podsticaja.
7. Nemanja braću upućuje na pravi put - da se obrate Gospodu. Opisujući ovaj sukob, kasniji pisac Domentijan šire navodi Nemanjine reči. Posebno naglašava mesto gde Nemanja obrazlaže svoje pravo na podizanje manastira. Po njegovim rečima, svako u svojoj oblasti može da čini oko što mu je volja: "Neka vam ne bude u gnev ovo moje delo, koje sam u Gospodu počevši i dovršio na mome delu. A čije srce od vas voli da dela, delajte na vašim delovima." Domentian, Životi svetoga Save i Svetoga Simeona. Preveo dr Lazar Mirković, sa predgovorom dr Vladimira Ćorovića, SKZ, Beograd, 1938 (kolo XLI, knjiga 282). Simeonov životopis je na str. 222-318, citirano mesto na str. 227.
8. pravila o črncima, monaška pravila, tipik. Tim pravilima određuje se sveukupni život u jednom manastiru. Tipik namenjen manastiru Sv. Nikole nije sačuvan.
9. već rigaše zmija svoju zlobu, ovde uzeto metaforično. U priči o Adamu i Evi đavolje dejstvo ispoljava se kroz zmiju koja nagovara Evu da proba plod sa drveta saznanja. U uvodu detalji iz ove priče nisu potanko navedeni, ali se oni podrazumevaju kada se govori o grehu i palom ljudskom rodu. Zmija iskušava i Nemanju, ali na drugi način.
10. Najstariji brat, koji je zauzimao velikožupanski presto, bio je Tihomir.
11. celomudren, razborit, mudar cÊlom¹drùe (cÊlomÒdri‡ prema grčkom swfrosÚnh), pa prema tome neporočan, čist.
12. kao što nekada braća vrgoše u rov prekrasnog Josifa - Odnosi se na biblijsku priču o Josifu, koga su braća, zato što je bio omiljeni sin svoga oca, htela da ubiju, a zatim su ga bacila u jamu da ga pojedu divlje zveri, Prva knjiga Mojsijeva, gl. 30, 37, 39-50.
    Ovim se nalazi potvrda, u dalekoj prošlosti, za loš postupak braće prema onom koji je najbolji među njima. I Nemanja je, prema Prvovenčanom, bio omiljeno dete svojih roditelja - to sugeriše ova priča.
13. Prema psalmu 105, 21.
14. Prvovenčani navodi brojne Nemanjine vrline koje ga stavljaju iznad Josifa (starozavetni junak poseduje pravdu i krotost; Nemanja: krotost, pravdu, divnu smernost, sve dobre običaje).
    rukom svojom krepkom i mišicom visokom - Psalam 136, 12. U crkvenoj poeziji spominje se mišica Gospodnja, npr. u Molbenom kanonu Presvetoj Bogorodici, pesma 5, irmos, stoji: "Prosveti nas zapovestima Tvojim, Gospode, i mišicom Tvojom uzvišenom podaj nam mir, čovekoljupče".
15. i podiže ga za gospodara velikoga svemu svetu - Hiperbolično uzeto, misli se: postavi ga za gospodara srpske zemlje. Nemanja je, dakle, ispred Josifa - Josif je samo gospodar carevog imanja, Nemanja je vladar koji vlada čitavom jednom državom.
16. da nauči... umudri - Psalam 105, 22.
17. Ovde se, u vidu anticipacije daju Nemanjine buduće zasluge - kao roditelja ("odnegovao čeda svoje u blagoverju i čistoti") i kao vladara ("sabra propalu zemlju svoju, ograđujući je krstom Hristovim, i knezove svoje nauči razumno, i starce umudri"). Neke od osobina zajedničke su mu sa Josifom: naučio knezove, starce umudrio.
18. Očigledan poremećaj u hronologiji, do koga je došlo zato što je Prvovenčani želeo da do kraja završi poređenje Nemanje sa Josifom. Tako je morao da govori i o ishodu, tj. o izbavljenju Nemanjinom iz pećine. Tom prilikom nije mogao da spomene i svetog Đorđa, kome želi da pripiše posebnu zaslugu za izbavljenje svoga oca. Otuda ovo "vraćanje unazad".
19. sa srcem podvižnim - podvižan, trudoljubiv, uporan u molitvama i podvizima.
20. Sveti Đorđe je jedan od najvećih hrišćanskih svetitelja. Kult mu je veoma raširen. Prema žitiju, bio je rodom iz Kapadokije, sin plemenitih roditelja. Posle očeve smrti sa majkom se odselio u Palestinu a posle njene smrti postao vlasnik mnogobrojnih imanja. Bio je izuzetno lep i veliki junak među vojnicima. Kada je čuo da car Dioklecijan goni hrišćane, razdao je sve svoje imanje sirotinji, sam izašao pred carsko sudište i tamo javno priznao da je hrišćanin. Na nagovore da se vrati paganskoj veri, on ne pristaje, već ostaje veran hrišćanstvu. Tada započinje mučenja, jedno strašnije od drugog. Đorđe, uz pomoć Hristovu, sve istrpi. Pošto je prethodno izobličio paganstvo, biva pogubljen mačem. (B. Stojan Novaković, Legenda o sv. Gjurgju u staroj srpskoslovenskoj i u narodnoj usmenoj tradiciji, Starine JAZU, knjiga XII, Zagreb, 1880, str. 129-163).
    strastotrpac, onaj koji trpi stradanja, mučenik. Strastotrpcima se nazivaju i sv. Dimitrije i sv. Pantelejmon, u troparima njima posvećenim (v. Sava Petković, Rečnik crkvenoslovenskog jezika, Sremski Karlovci, 1935, str. 264, pod strasterpecÅ).
    vojnik nepobedni, sv. Đorđe se smatra pomoćnikom i zaštitnikom u ratovima. Na srednjovekovnim freskama najčešće je predstavljen u liku naoružanog konjanika - odeven u hlamidu, sa kopljem i štitom u rukama.
21. O strastotrpče... na sve vekove, amin - Ova molitva je zanimljiva. Ona se razlaže na dve celine. U Nemanjinu molitvu upućenu sv. Đorđu, na odgovarajućem mestu interpolirana je molitva ovog svetitelja Gospodu. Obraćajući se sv. Đorđu, Nemanja ima na umu njegova stradanja, muke i rane - posebno pominje mučenje na točku. Kao podloga za ovaj tekst Prvovenčanom je očigledno poslužilo žitije slavnog svetitelja. Otuda je i tekst Đorđeve molitve Gospodu. U žitiju stoji da se sv. Đorđe, iako u najgorim mukama i u očekivanju pogubljenja, moli Gospodu da pošalje pomoć svima koji ga (tj. Gospoda) prizovu. Prvovenčani je, očigledno, razradio izvorni tekst - po njemu sv. Đorđe traži od Gospoda da bude milostiv prema svima koji su u nevolji i tada prizovu njegovo (Đorđevo) ime. Stefanova rečenica je i stilski zanimljiva: "i koji budu u bedi i nevolji, ili u tamnici, ili na moru". Biti "u bedi" odnosno "u nevolji", jedno je isto. Oni koji prizivaju sv. Đorđa u tamnici ili na moru jesu "u bedi", odnosno "u nevolji". Reč je o tzv. stilskom paralelizmu, omiljenom sredstvu mnogih srednjovekovnih pisaca. Ovde su dva para segmenata, povezana istim veznikom (i, ili) sa istovetnim ili približnim značenjem.
    Jer, uistinu, dostojan ti bi, strastotrpče Hristov sveti, ugodiv Vladici svojemu Hristu. A ja se grešan i nedostojan javljam Gospodu - Nemanja se upoređuje sa svetim Đorđem. Slika je kontrasna - svetitelj je bio dostojan da moli Gospoda. Nemanja je, po sopstvenim rečima grešan i nedostojan.
    Jer s kakvim očima ja, omračeni, smem pogledati na nebesku visinu - Lepa slika - Nemanja, zatamnjenih očiju od "greha" ne sme da gleda u nebesku visinu, tj. u svetlost.
    od uza koje me stežu - U prvom delu ovog poglavlja rečeno je da su braća uhvatila Nemanju i okovala mu ruke i noge. Sada sam Nemanja pominje to i tegobe koje ga obuzimaju.
    da ti poslužim, Sveti, za sve dane života mojega, do poslednjega daha mojega, na koji način bude ugodno visini stradanja tvojega - Nemanja se zavetuje da će služiti sv. Đorđu do svoje smrti.
22. pa ovaj sveti gospodin moj poče hitno... Slično je Prvovenčani govorio i o početku zidanja manastira Sv. Bogorodice: "Došav, nimalo zadocnev, poče žurno zidati.. hram presvete Bogorodice..." (vidi napomenu 18, uz III poglavlje). Podizanjem manastira Nemanja započinje ostvarivanje zaveta datog sv. Đorđu.
    hram svetoga i preslavnoga i velikoga mučenika Hristova, Đorđa - Reč je o manastiru Đurđevi Stupovi, koji se nalazi nedaleko od današnjeg Novog Pazara, na uzvišenju iznad dolina reka Raške i Deževe. U novije vreme izvršena je njegova restauracija, pa je sad moguće nazreti prvobitni izgled. Manastir je bio opasan velikim zidom, sa glavnim ulazom na jugozapadnom uglu. Imao je na jugu trpezariju, na severu konake, itd. Iako veoma značajan i ugledan (od XIII veka spominje se kao kraljevski, potčinjen direktno arhiepiskopu), nije bio veliki manastir. U vreme kralja Dragutina, njegovog drugog ktitora, koji će tu biti i sahranjen, izvođeni su obimni radovi, načinjene neke izmene i dograđivanja. U kasnijem periodu obnavljane su dotrajale ili porušene građevine. Od vremena austrijsko-turskih ratova započinje stradanje i razaranje ovog manastira. Poslednje veliko rušenje bilo je za vreme II svetskog rata. Po oslobođenju započeli su obimni istraživački, konzervatorski i restauratorski radovi. U arhitektonskom pogledu crkva svetog Đorđa je značajna - njeno rešenje osnovica je tzv. raške škole u graditeljstvu.
    Od slikarstva sačuvano je malo. Najzanimljivija i najlepša freska je monumentalna predstava mladog svetog ratnika Đorđa. Privlače pažnju i dve, sada vrlo izbledele kompozicije, sa detaljima iz Žitija svetog Đorđa: Šibanje i Mučenje na točku. Mučenje na točku spominje se i u ovom delu, u okviru Nemanjine molitve sv. Đorđu.
    Najverovatnije da je Nemanja 1167. godine započeo izgradnju. Ktitorski natpis sa zapadnog portala crkve, delimično sačuvan, pokazuje da je ona završena u drugoj polovini 1170. ili u prvoj polovini 1171. godine. Neobičan je položaj manastira - na samom vrhu uzvišenja, pa to upućuje na zaključak da je Nemanja izborom lokacije simbolično želeo da označi svoj trijumf nad braćom.
    Đurđevi Stupovi bili su, još od početka, značajan književni centar. U njemu je sigurno negovana literatura posvećena svetitelju Đorđu. I slikarstvo, kako se vidi iz onoga što je preostalo, pored uobičajenih tema, obuhvatalo je i scene iz svečevog života. Tamo su, međutim, negovana i dela posvećena ktitoru, Nemanji. Ima mišljenja da je Prvovenčani Život svetog Simeona i napisao za potrebe ovog manastira. U novije vreme proučavaoci su došli do zaključka da je ono što pripada poglavljima IV, V, poteklo iz književne radionice Đurđevih Stupova. U tim poglavljima su opisana čuda svetog Đorđa na Nemanji, a ona su mogla biti uobličena upravo u toj sredini.
23. s revnošću i ljubavlju - Nemanjina revnost je dobra, pozitivna, za razliku od revnosti njegove braće i đavola, koje su zle.
24. I ovde se naglašava, kao i u prethodnom primeru sa crkvom sv. Nikole, da je Nemanja manastir obezbedio svim što su iziskivali propisi, pa i više od toga. Svi su predmeti namenjeni crkvi očevidno bili izuzetno estetski oblikovani.
25. Ni ovaj tipik nije sačuvan.

V - KOMENTARI

1. Prvovenčani upotrebljava dva glagola koji etimološki imaju isti prefiks - raz: razagnati i rasejati (u originalu: razìgnati, i rasʉti, od razìsʉti; oni su tamo u obliku participa prošlog, dativ: razìgn v©ou odnosno rasʉv©ou%). To je stilski vrlo efektno. Ti glagoli prikazuju, kako se vidi iz konteksta, dve različite ali sukcesivne radnje. nemanja je svoje neprijatelje (= svoju braću) "razagnao", tj. odbio od sebe. On ih je "rasejao", što znači oterao izvan svoje teritorije, u razne inoplemene zemlje.
2. za zla bezakonja njihova - Neprijatelji, tj. Nemanjina braća, okarakterisani su kao zakonoprestupnici. Tim kvalifikativom biće označene i druge negativne ličnosti u delu.
3. Sotona, tj. đavo, nanovo je podstrekač zla. Uporedi sa pričanjem u III poglavlju, gde se govori o tome da uvek protivni đavo nije prestajao da nanosi napasti Nemanji, ožalošćavajući ga njegovom braćom, i sa pričanjem u IV poglavlju, gde se opisuje kako su Nemanjina braća došla da ga ožaloste, podstaknuta đavolom.
4. Pantin, mesto na Kosovu gde je došlo 1168. do sukoba između Nemanje i njegove braće.
5. Uzmi oružje i štit - U ikonografiji sv. Đorđe se često predstavlja sa oružjem i štitom.
6. Spasenje tvoje ja sam - Psalam 35, 1-3.
7. Životvorni krst - krst na kome je raspet Hristos, koji je izvor novog života; ovde simbolično.
8. Zvečan, jedan od najstarijih srpskih srednjovekovnih gradova (po nekima i najstariji). Nalazi se u dnu Kosova Polja, iznad današnje Titove Mitrovice. Imao je visoke i snažne zidove i kule. Smeštaj na vrhu brda (nekadašnja vulkanska kupa), obezbeđivao mu je dominantan položaj i kontrolu nad komunikacijama koje su se tu ukrštale (vodile su prema Ibarskoj dolini, Metohiji i Bosni). Povremeno je tu bio dvor kraljeva iz dinastije Nemanjića. Krajem XIV veka osvojili su Zvečan Turci. Od XVIII veka sasvim je opusteo. U unutrašnjosti zidina sačuvani su ostaci crkve Sv. Đorđa, kule-donžona i cisterne.
9. crkvica svetoga i preslavnoga mučenika Hristova Đorđa - To je pomenuta crkva u Zvečanu. Sačuvani ostaci pokazuju da je imala oblik izdužene jednobrodne lađe. Dugačka 21,60 m, široka 8,20 m, to je zaista, kako kaže Prvovenčani, bila "crkvica".
10. izabrav jednoga od pravovernih svojih jereja - Zanimljiva je piščeva konstatacija da se radi o pravovernom svešteniku. Tim više što je čitavo naredno poglavlje, VI, posvećeno opisu Nemanjine borbe za pravovernost u njegovoj državi.
11. dođe sveti brzi pomoćnik - Reč je o sv. Đorđu. Njegova karakteristika, naglašava pisac, jeste da brzo pomaže. U ranijem tekstu slično je rečeno za sv. Nikolu - da je on brz u bedama pomoćnik (v. napomenu 1 uz glavu IV).
12. prezviter grč. presbuteros, sveštenik.
13. Ovo je prvi opis ratnog sukoba u srpskoj literaturi. Kako se vidi iz opisa koji sledi, on nije mnogo razvijen. Sadrži ipak neke značajne podatke, kao što je i ovaj o žestini sukoba ("bitka snažna i silna").
14. Slika je hiperbolična. Pisac zapravo hoće da kaže kako je Nemanja do nogu potukao svoje neprijatelje, pa tako ostvario apsolutnu pobedu i nadmoć. Da bi takav utisak postigao, on napominje da su svi neprijatelji pobijeni. Da nije bilo tako, pokazuje već naredna rečenica.
15. jedan od zakonoprestupne braće njegove - Pisac pribegava postupku apstrahovanja. Umesto da navede ime Nemanjinog brata koji se utovio (Tihomir), on upotrebljava neodređeni iskaz: jedan od... braće. Time donekle izlazi iz sfere realnosti i kreće ka opštem (o postupku apstrahovanja v. u knjizi Dimitrija Sergejeviča Ljihačova, Poetika stare ruske književnosti, SKZ, Beograd, 1972).
    zakonoprestupna braća - Prvovenčani na isti način kao što je to činio na početku ovog poglavlja karakteriše Nemanjinu braću - kao zakonoprestupnike.
    utopiv se u vodi - Potonji pisac Domentijan, opisujući istu ovu bitku, daje podatak da je reka u kojoj se utopio Nemanjin najstariji brat Sitnica (v. Domentian, Životi svetoga Save i svetoga Simeona, str. 237).
    Rov izri, iskopa, i upade u jamu koju učini - Psalm 7, 15. Pisac koristi biblijski citat da pokaže kako je Nemanjinog brata sustigla sudbina onih koji drugima čine zlo. Tako je on izjednačen sa drugim zakonoprestupnicima, poznatim od biblijskih vremena. Poput Nemanje i stariji njegov brat uključen je u opštu istoriju, ali se našao na suprotnoj strani od Nemanje pravednika.
16. obrati se bolest na njegovu glavu, i na teme njegovo njegova nepravda siđe - Psalam 7, 16. Prvovenčanom očigledno nije bio dovoljan samo jedan citat da protumači pogibiju Nemanjinog brata. Zato koristi još jednu, susednu psalamsku sentencu. Sada je sasvim jasno da je brat zbog sopstvene nepravde nastradao. On je, razume se, nepravedan prema Nemanji.
17. i brzome u bedama pomoćniku i arhijereju Nikoli - I ovde kao i u prethodnom poglavlju Stefan sv. Nikolu naziva brzim u bedama pomoćnikom (v. napomenu 1. uz glavu IV).
18. i vršaše preizobilno dnevne i noćne službe pred Gospodom - Posle uspeha u ratnom pohodu, koji je ostvario uz Božju pomoć i pomoć značajnih svetitelja, Nemanja se, kako to naglašava Prvovenčani, posvećuje duhovnom. On je neprekidno u molitvama. Ovo kazivanje dobar je uvod u naredno poglavlje, u kome je opisana Nemanjina borba protiv jeretika (tj. bogumila). Veliki župan će se njima, po rečima pisca, suprotstaviti upravo kao zastupnik pravog učenja.

VI - KOMENTARI

1. Prvovenčani i ovde, kao i kada je bio u pitanju Nemanjin jerej (v. prethodno poglavlje), upotrebljava atribut pravoverni. Situacije su, međutim, različite - tamo je Nemanja birao, ovde je vojnik sam izabrao da dođe Nemanji.
2. Vojnik očigledno poštuje dvorski ceremonijal: pada na kolena pred vladarem, govori sa uniženjem. On je, osim toga, uzbuđen, što bi trebalo da nagovesti da je ono šta želi da kaže dramatično.
3. Pisac je dosledan u izgrađivanju scene. Prve reči koje vojnik izgovara, da je najhuđi među slugama, potvrđuju da je on govorio "s uniženjem mnogim".
4. Vojnik se, kako će se videti iz celokupnog njegovog izlaganja, pojavljuje u ulozi trostrukog svedoka. On, najpre, svedoči o Nemanjinoj usrdnosti prema Hristu, Bogorodici i svetiteljima, koja se manifestuje i kroz njegovu brigu za podizanje manastira. On, zatim, svedoči kako su Hrist, Bogorodica i svetitelji Nemanjini zaštitnici, koji "krepkim dlanom" podržavaju njegovu vladavinu - to je drugo svedočanstvo.
   krepkim dlanom podržavaju - Sintagma krepka ruka bila je upotrebljena u IV poglavlju; tada je bila reč o Hristovom dlanu, kojim je izveo Nemanju iz pećine (osim "ruke" spomenuta je i Hristova "mišica visoka").
5. Vojnik se i dalje vladaru obraća ceremonijalno, kao podanik: "usudih se javiti tvojoj moći".
   mrska ti i trikleta jeres - Odnosi se, prema opštem mišljenju, na bogumilstvo, koje je u ovo vreme doživelo svoj najpuniji procvat. Međutim, iz onoga što o toj jeresi govori ovaj tekst, ne otkriva se ni jedna bogumilska crta. "Jeres" je, naprotiv, prikazana vrlo konvencionalno. Vidi kasnije.
   jeres već ukorenjuje u državi tvojoj - treće svedočenje. Vojnik svedoči da je "jeretičko učenje" već uzelo maha.
6. nimalo ne zadocnev, odmah prizva - Pisac i ovde pokazuje kako njegov junak sve čini na vreme i sa žurbom.
   prizva arhijereja.. črnce s igumanima svojima, i časne jereje, i starce i velmože svoje, od maloga do velikoga - Nemanja, kako iz ovoga proističe, saziva sabor srpske zemlje. Najpre poziva crkvena lica, na čelu sa episkopom (arhijerejom) a zatim vlastelu. To je i logično, jer je reč o problemu koji zadire u pitanje vere.
   Treba se ovde podsetiti da je redosled kojim Stefan Prvovenčani imenuje staleže prisutne na njegovom saboru (na kome se čita ova biografija) drugačiji - najpre vlastela a potom sveštenstvo (uvod u II poglavlje).
   Među prisutnima na Nemanjinom saboru po imenu pominje episkopa. Time se pojačava utisak da je izlaganje zasnovano na istorijskim činjenicama.
7. svetitelj, episkop - Pisac vodi računa o onome što je prethodno rekao - sam Nemanja se obraća članovima sabora počinjući od sveštenstva, tj. poštuje redosled koga se držao pri sazivanju sabora.
8. Identično obraćanje: "Dođite i vidite" postoji i na početku ovog dela. Njegov autor tako se obraća "hristoljupcima", želeći da oni budu svedoci božjeg milosrđa na ljudima. Možda uobičajena formula.
   oci i braćo - i po treći put poštovan je redosled utvrđen na početku: sveštenstvo ("oci") - vlastela ("braća").
9. Nemanja o sebi govori sa uniženjem - kaže da je najhuđi među braćom (u smislu najgori). Pisac zatim simbolično povezuje ovu njegovu izjavu sa drugom - da Bog i Bogorodica ne gledaju u čovečje lice nego u njegovu veru. Po sopstvenim rečima, zato što je verovao u Svetu Trojicu, postao je "pastir", dobio je da čuva "stado". Cilj božji je, po Nemanjinom uverenju, bio da se "ne poseje kukolj lukavoga i odvratnog đavola". Ovde se ostvaruje neposredna veza sa uvodom, čak na dva mesta. Izjava o pravoj veri (u Svetu Trojicu) korespondira sa delom uvoda u kome je rečeno: "Jer proroci, proričući, utvrđivahu svet mu stvoreni Duhom njegovim svetim, da veruje u Svetu Trojicu..." Pomenuti stav u uvodu jeste, na neki način, confessio fidei Stevana Prvovenčanog, ovo ovde, u VII glavi, confessio fidei Nemanjin.
   Nemanja spominje kukolj đavola. U uvodu se, dosta opširno, govori o delatnosti đavola, u vezi sa prvim ljudima. U okviru toga pričanja nalazi se ovakvo mesto: "Jer je sveubilački đavo nasejao štetnu plevu i ukorenio je u srca njihova..." (v. napomenu I, 4). Iz ovoga proističe da se ljudska istorija ponavlja - ono što je đavo učinio sa prvim ljudima (naveo ih na greh), pokušava da sada učini sa Nemanjom.
   Nemanja sebe naziva pastirem, a tako ga je nazvao Prvovenčani u drugom poglavlju, kada je govorio o njegovom rođenju (v. napomenu 7 uz II poglavlje).
10. Nemanja izjavljuje da je iznenađen saznanjem o delovanju đavola.
11. lukavi, đavo; da se lukavi brzo ukorenio - đavolova hitrina nije na dobro, nego na zlo.
    bezumni Arije - Arije, aleksandrijski sveštenik, umro 336. Osnivač poznate arijanske jeresi. Prema njegovom učenju lica Svete Trojice nisu jednaka: jedini pravi je Bog Otac; Sin i Duh su samo oruđa stvaranja sveta, oni su i sami stvoreni i kao takvi niža božanstva, podređeni su Ocu. Arijevo učenje bilo je osuđeno kao jeres na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, 325. godine.
    Prema našem piscu Nemanja Arija u svom ekspozeu naziva bezumnim. Time ga automatski osuđuje. Da je Arije bezumni, govore i drugi pisci. Nemanja u svom govoru Arijevu aktivnost i njegovo učenje tumači đavoljim delovanjem. On se odmah od tog učenja distancira i time što kaže da je Sveta Trojica nerazdelna.
12. Ovo mesto dato je prema legendi o sv. Petru Aleksandrijskom (300-311). Po toj legendi u vreme kad je Arije počeo da širi svoje učenje, Petru, tada aleksandrijskom arhiepiskopu, u viziji se javio Hrist. On je bio u iscepanoj haljini. Na arhiepiskopovo pitanje: "Ko ti, Spase, razdra rizu?", Hrist odgovara: "Arije bezumni".
    Ova vizija bila je i likovno predstavljena u freskoslikarstvu u našim manastirima srednjeg veka. Živopisci su dočaravali čitavu scenu, ispisujući i navedeni dijalog između arhiepiskopa i Hrista (o tome v. komentar Dimitrija Bogdanovića uz ovo poglavlje u knjizi Stare srpske biografije. Izbor i predgovor Dimitrije Bogdanović, Prosveta, Beograd, 1975).
13. I jeretici koji se pojavljuju u Nemanjinoj državi označeni su kao bezumni, pa su time poistovećeni sa arijancima, što dakako nisu bili.
14. Prvi ljudi, konstatovao je u uvodu u ovu biografiju, našli su se na dnu skrovišta adovih, jer su podlegli đavolovom nagovoru (i sklopili s njim ugovor). U ovom, VI poglavlju, ponovo se govori o dnu pakla, upotrebljena je ista sintagma dno skrovišta adovih. Prema Nemanjinim rečima Arije se tamo nalazi, pa čak i predvodi jeretike na putu prema dnu pakla.
15. Prvovenčani nastoji da plastično predstavi situaciju na saboru. Tu je, kako on pokazuje, došlo do bučne rasprave među učesnicima. Sam sadržaj te rasprave može se tek naslutiti.
16. Ova žena će očigledno imati ulogu najznačajnijeg svedoka jer dobro poznaje verovanja i običaje jeretika - nečiste odvratnosti njihove.
17. i, pavši k nogama Svetoga, ispovedaše jasno, govoreći mu - Žena je uzbuđena, pada k nogama Svetoga, čime izražava svoju želju za zaštitom. Ona ispoveda jasno. To je vrlo značajno, jer kako će se kasnije u tekstu pokazati, njene reči treba da budu najteža optužba u procesu koji će se povesti na saboru.
18. Ponavljanje, zaredom, imenice gospodin u vokativu doprinosi stvaranju slike o uzbuđenju žene i njenom strahu. Prisvojna zamenica moj upotrebljena uz dugi vokativ, čini njeno obraćanje duboko ličnim. Tokom obraćanja Nemanji ona će ga još jednom nasloviti sa gospodine moj, a pri kraju i sa gospodine.
19. Žena pokazuje da zna šta je Nemanja preduzeo (već je bio sazvao sabor i govori na njemu). Odmah iskazuje svoj odnos prema verovanju koje se širi u Nemanjinoj državi - za nju je to "mrska i odvratna jeres". Slično je govorio i vojnik koji je stupio pred Nemanju - on svog vladara obaveštava o širenju "mrske i triklete jeresi".
20. bih isprošena po bračnom zakonu - Ovde se spominje uređeno zakonodavstvo, iz oblasti porodičnog zakonodavstva. O njemu mi danas ništa pouzdano ne znamo.
21. Jeretici su nazvani zakonoprestupnicima i time su odmah uključeni u krug negativnih ličnosti u galeriji Prvovenčanog.
22. Ovim rečima žena utvrđuje Nemanjinu pretpostavku da se "lukavi" ukorenio u njegovom otačastvu.
23. Gluhi kumiri, tj. idoli, spomenuti su u uvodu. Prve ljude, rečeno je tamo, đavo je odvratio od Boga - da služe gluhim kumirima. Sasvim konvencionalan podatak koji se ne može odnositi na bogumile jer su oni bili protiv bilo kakve predstave Boga, Hrista ili svetaca u materijalnom obliku.
24. istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem... kako je moćna vera tvoja, gospodine - Žena je, kako sama kaže, pobegla iz muževljeve kuće, uz veliku opasnost ("istrgavši se iz ruke njihove"). Njena je molba duboko potresna i ona je sama naziva vapajem upućenim Nemanji.
    porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine - Dok vojnik samo izveštava, žena ima i molbu. Ta njena molba je ujedno zahtev za uništenje jeretika.
    Prvovenčani je vrlo dobro dao lik žene, kroz njen monolog. Situacija je dramatična, potresna, jer su i reči snažne, emocionalno obojene. Iskaz je zgusnut.
25. Iz ove konstatacije tek postaje jasno da se žena nije odmah pojavila pred saborom nego da je prišla vladaru u pauzi zasedanja.
26. lukava jeres - Atribut lukava ovde je upotrebljen da označi da ta jeres ima veze sa đavolom jer za njega pisac upotrebljava oznaku lukava.
27. Žena je, sudeći po ovim rečima, svoje saopštenje u celini ponovila pred saborom. Moguće je da je tom prilikom njeno izlaganje bilo i iscrpnije i dokumentovanije.
28. Nemanja se savetuje sa episkopom i ostalim članovima sabora. Savetovanje vladara sa članovima sabora sigurno je bilo sastavni deo uobičajene procedure kod zasedanja. Ponovo se najpre spominje sveštenstvo a potom vlastela, iz razloga koji su navedeni - (v. napomenu 6, uz ovo poglavlje).
29. I ovde je, kao i u svim prethodnim situacijama Nemanja efikasan: nimalo nije zadocnio. Odluka sabora nije saopštena, ali je iz ovoga što je rečeno sasvim jasno šta je ona sadržavala - da se, uz pomoć vojske, na čelu sa najboljim starešinama, jeretici kazne i prognaju.
30. Prva knjiga o carevima (19, 10). Ovde Nemanja, uz pomoć biblijskih reči, tumači suštinu svoje hitrine, revnosti. On ima za uzor Boga.
31. prorok Ilija, čije su reči neposredno pre ovoga citirane ("Revnujući porevnovah...) izdao je, za vreme cara Agava (874-853, pre n. e.) naređenje da se pobiju idolopoklonički sveštenici (v. Prvu knjigu o carevima, gl. 18, naroč. st. 40). I za jeretike koji se pojavljuju u Nemanjino vreme rečeno je da se klanjaju idolima. Zato je Nemanja mogao biti upoređen sa Ilijom koji je progonio idolopoklonstvo.
32. jedne popali, druge raznim kaznama kazni... razda prokaženim i ubogim - Nemanja se očevidno surovo obračunao sa jereticima. Ovde su navedene sve kazne: spaljivanje imanja, progon, razdavanje imovine siromašnim i leproznim (prokažen, leprozan).
33. Nemanja urezuje, tj. odseca jezik vođi jeretika. Time ga i fizički onemogućava da propoveda svoje učenje. Srednjovekovno zakonodavstvo je poznavalo ovu vrstu kazne (v. Dušanov zakonik, članove 21 i 162 - Dušanov zakonik. Priredila mr Biljana Marković, Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986; biblioteka Stara srpska književnost u 24 knjige, knjiga osma).
34. Podatak o postojanju jeretičke (bogumilske) literature.
35. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj .. - Prvovenčani naglašava da je Nemanja u potpunosti iskorenio jeres. Time je omogućio cvetanje pravoverja, tj. nesmetano proslavlja Svete Trojice.
36. amin, tj. neka tako bude, dolazi na kraju ovog teksta. Sa amin se završavaju molitve. To upućuje na mogućnost postojanja pričanja o istrebljenju jeretika i u ranije vreme, pre sastavljanja Stefanovog dela. U tom slučaju, Stefan je posebnu priču o progonu jeretika inkorporirao u svoje delo. Međutim, moguće je, isto tako, da završna formula dolazi kao znak završetka jedne narativne celine u širem tekstu.

VII - KOMENTARI

1. Ova konstatacija odnosi se na vizantijskog cara Andronika Komnina (vladao 1183-1185). Poslednji iz dinastije Komnina. Pre izbora za cara bio namesnik Beograda, Braničeva, Niša. Godine 1164. učestvovao u osvajanju Zemuna. Tokom njegove kratkotrajne vladavine Vizantiju su napadali Ugri (doprli do Serdike, tj. Sofije), i Normani (osvojili Drač i Solun). Svrgnut s prestola i ubijen kada je zapretila opasnost od Normana. Andronik Komnin je jedna od najzanimljivijih ličnosti vizantijske istorije. Nastojao da sprovede određene promene u državi, pre svega da suzbije prevlast plemstva. Pri tome koristio bezobzirne metode, tako da je njegova vladavina postala svirepa strahovlada. S druge strane, brojne su bile zavere i ustanci protiv ovog cara - bliže o tome: Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Prosveta, Beograd, 1969 (Sabrana dela Georgija Ostrogorskog, knjiga šesta), str. 370-375.
   "prvi car" je Manojlo I Komnen, o kome Prvovenčani govori u III poglavlju ovog dela.
   Na ovom mestu u tekstu pisac pribegava postupku konfrontiranja da bi istakao pozitivne Nemanjine vrednosti; vizantijski car je ljut i krvoprolitnik - Nemanja je Prečasni i Sveti.
2. Razvaliv usta svoja - U Knjizi proroka Isaije, gl. 5, 4 pominje se da je grad razvalio svoje ždrelo: "Za to se raširio grob i razvalio ždrijelo svoje preveć, i sići će u nj slava njegova i mnoštvo njegovo i vreva njegova i koji se vesele u njemu."
3. Nemanja se uključio u akciju ugarskog kralja Bele III protiv Vizantije, u oblasti Moravske doline. Tokom 1183. godine srpsko-ugarska vojska vodila je uspešne operacije: opustošili su oblast oko Niša, prodrli do Serdike (Sofije). Prema tome, konstatacija Prvovenčanog da je Andronik ustao protiv Nemanje ne odgovara istorijskoj istini.
4. Pernik, Stob, Zemun (Zemln), Velbužd (danas Ćustendil), Žitomitski su gradovi u zapadnoj Bugarskoj.
5. Leški, Lešak.
6. Ravni, danas Ćuprija.
7. Kozli, danas Koželj, u blizini Knjaževca.
8. ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši - U Jevanđelju po Mateju 24, 2 postoji vrlo slična formulacija. Hristos, govoreći o predstojećem razaranju Jerusalima, kaže: "Ne vidite li sve ovo? Zaista vam kažem: "neće ostati ovdje ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti."
9. Lipljan, južni deo Kosova.
10. Pobedi neprijatelje svoje kao Mojsej Amalika - Misli se na Mojsijevu pobedu u bici sa Amalićanima (Druga knjiga Mojsijeva, glava 17, 8-13). Tokom bitke Mojsije je stajao na vrhu brda sa božjim štapom u ruci. Kada bi podigao taj štap visoko, nadmoć su sticali Izrailjci, kada bi ga, zbog umora, spustio, jači su bili Amalićani. Da bi obezbedili pobedu, Izrailjci su Mojsija posadili na kamen, a dvojica njih, Aron i Or, pridržavali su mu ruke, sve do zalaska sunca. Tako su Izrailjci pobedili.
    krst Hristov neoslabno noseći pred očima - Nemanja je, naglašava pisac, pobedio neprijatelje uz pomoć krsta. Krst je ovde simbolična oznaka za Nemanjina duhovna stremljenja prema Bogu i neprekidne molitve, ali istovremeno i simbolična oznaka božje milosti - krst je simbol božjeg milosrđa i pomoći.
11. Dalmacija, crnogorsko primorje.
12. Tok samih operacija nije poznat, niti tačna hronologija. Zna se pouzdano da su borbe okončane januara 1186.
13. To pokazuje da pomenuti gradovi nisu bili u potpunosti porušeni.

VIII - KOMENTARI

1. uvek imajući u srcu svom neiskazani strah božji - Pisac ovde utvrđuje još jednu značajnu Nemanjinu osobinu - da je, bez obzira na milost koja se na njemu ispoljavala, osećao strah božji.
2. Nekome bogatu čoveku... - Jevanđelje po Luki, 12, 16-19. Priča o bogatašu u jevanđeljskom tekstu integralni je deo Hristovih pouka učenicima.
3. Bezumniče, ove ću noći... - Nemanjin monolog, koji počiva na biblijskom kontekstu, tj. na Hristovim rečima o sudbini bogataša, jeste njegovo unutrašnje preispitivanje.
4. Pisac i ovde, kao i u prethodnom tekstu (žena koja izveštava Nemanju o jereticima), prikazuje stanje uznemirenosti i uzbuđenosti svog junaka time što ponavlja izvesne reči - ovde prilog: tada. U ovom slučaju postoji utisak o još većem stepenu napetosti i uznemirenosti junaka - on je postignut korišćenjem uzvika ("o!").
5. ono grdno i strašno sudište njegovo - To je Strašni sud (Poslednji sud) koji, po hrišćanskom učenju predstavlja završni čin istorije sveta. Hristos će, naime, dolazeći po drugi put, u slavi, da nastupi kao sudija. Tada će suditi čitavom ljudskom rodu, uključujući i mrtve (njih će u tom času vaskrsnuti). Jedni će, po zaslugama, steći, večno blaženstvo a drugi, zbog loših dela, biće osuđeni na večiti boravak u paklu. O Strašnom sudu vidi Jevanđelje po Mateju 24, 27-31 i 25, 31-46 i Otkrovenje Jovanovo.
6. Nemanja sebe ovde identifikuje sa čitavim grešnim (zbog Adamovog greha) ljudskim rodom.
7. strašni i grdni sudija, Hristos.
8. Nemanja dva puta zaredom na početku svoje molitve zaziva Gospoda. Time pokazuje svoj strah i nagoveštava veliku molbu.
9. Imajući na umu sliku Strašnog suda, Nemanja moli Boga da ga poštedi i pomiluje u času suđenja. O strahu od Strašnog suda govori i sam Nemanja u svojoj Hilandarskoj povelji. Njega je, kako kaže, počeo da oseća upravo kada je bio na vrhuncu slave. I iz Stefanovog dela proizilazi isto - Nemanjin strah od Poslednjeg suda pojavljuje se posle svih uspeha koje je postigao.
   U Stefanovom delu na ovom mestu Nemanja spominje svoja bezakonja. To se, međutim, ne mora shvatiti kao osećanje lične krivice, već pre kao osećanje opšte ljudske krivice zbog kršenja Božje zapovesti.
10. Vi koji imate žene... - Prva poslanica apostola Pavla Korinćanima 7, 29.
11. To je prvi Nemanjin zavet - odricanje od bračnog života.
12. Ovo je drugi Nemanjin zavet. Uzimajući Hrista za vođu, hranioca i nastavnika, on se opredeljuje za monaški život. Obećava da se neće spotaći, tj. da neće posrnuti na tom, Božjem putu.
13. Nemanja se zavetuje da će podignuti manastir posvećen Bogorodici Dobrotvorki, i to je treći njegov zavet.
    Postoje mišljenja da je Nemanja želeo da podigne hram po uzoru na manastir Sv. Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u Carigradu. On je, naime, dok je bio zarobljenik vizantijskog cara Manojla u Carigradu boravio u ovom manastiru. Budući da se spasao zatočenja i postigao velike uspehe u svojoj vladavini, morao je osećati izuzetno poštovanje i gajiti zahvalnost prema Bogorodici koja je dobrotvorka. Nemanja, kako iz njegove izjave u tekstu Prvovenčanog proističe, namerava da se zamonaši u tom novopodignutom manastiru i da tamo u monaštvu provede ostatak svog života.
14. Izgradnja manastira, u čijem kompleksu je bila crkva Sv. Bogorodice, započela je oko 1183. godine. Predeo u kome je trebalo da bude podignut manastir je šumovit; u neposrednoj blizini protiče reka Studenica. Do njenog ušća u Ibar ima otprilike 12 km. Manastirski kompleks bio je završen najverovatnije 1196. godine, kada je Nemanja, pošto je prethodno predao velikožupanski presto sinu Stefanu i zamonašio se, dobivši ime Simeon, došao tu da živi. Crkva Sv. Bogorodice živopisana je tek posle Nemanjine smrti, 1208/1209. godine.
    O tome kako je Nemanja izabrao baš ovo mesto za svoj manastir, pisao je pre Stefana Sv. Sava, u svom Životu Stefana Nemanje.
15. Zidanju manastira Nemanja je pristupio sa duboko religioznim osećanjima. Ona ga nisu napuštala ni tokom gradnje. Prvovenčani spominje Nemanjine neprekidne molitve Bogu i Bogorodici.
16. Nemanja ne samo da se brinuo o svom budućem manastiru, nego je davao priloge najznačajnijim manastirima svoga doba. Prva na spisku darovanih bila je crkva Gospodnja u Jerusalimu - to je crkva Svetog Groba ili Vaskrsenja Hristovog, podignuta na mestu gde je, po jevanđeljima, Hristos razapet, sahranjen i sa kog je vaskrsao. Tu je crkvu podigao car Konstantin. Kasnije je ona rušena i obnavljana. Od XII veka na njenom mestu postoji nova crkva, podignuta od strane krstaša. I ona je kasnije popravljana a zatim pretvorena u džamiju.
17. crkva svetog Jovana Preteče u Jerusalimu, prema predanju nalazi se na mestu Zaharijine kuće. Podignuta izgleda u VI veku, kasnije porušena. Franjevci su je obnovili 1675. Velika je i bogato ukrašena. Iz unutrašnjeg dela crkve silazi se u pećinu, gde je, po predanju, rođen sv. Jovan.
18. crkva Sv. Petra i Pavla u Rimu - Bazilika sv. Petra. Posvećena oko 330. Podignuta nad grobom apostola Petra, trebalo je da bude središnja građevina zapadnog hrišćanstva. I nad grobom sv. Pavla, izvan rimskih zidina, bila je podignuta bazilika, vrlo reprezentativna. Prema tome, radi se o dve crkvene građevine, a ne o jednoj.
19. crkva Sv. Teodosija u pustinji - manastir u blizini Vitlejema. Podigao ga je sv. Teodosije Veliki 465. Legenda govori da mu se na tom mestu ugljevlje samo upalilo u kadionici.
20. crkva Sv. Nikole u Bariju - Bazilika izgrađena u periodu između 1087. i 1197. godine. Još pre završetka gradnje u nju su položene mošti sv. Nikole.
21. crkva Sv. Bogorodice u Evergetidi u Konstantinovu gradu - To je zapravo manastir presvete Bogorodice Evergetidske u Carigradu. Osnovao ga je, 1049. godine, neki Pavle. Njemu se iste godine pridružio Timotej, sa manjim brojem monaha i tako je stvoreno malo bratstvo. Kada je Pavle umro, Timotej je proširio manastir, stvorivši veliko bratstvo. Sastavio je i dva vrlo značajna tipika (ktitorski i liturgijski). Te tipike koristio je sveti Sava kada je pisao tipike za manastir Hilandar i kasnije za Studenicu. (O carigradskom manastiru vidi: Panajotis K. Hristu, "Manastir Presvete Bogorodice Evergetidske u Carigradu", u knjizi: Osam vekova Studenice. Zbornik radova, Srpska pravoslavna crkva, Beograd, 1986, str. 61-73.)
22. crkva Sv. arhistratiga Mihaila u Skoplju - Prema podacima Vladimira Petkovića (u knjizi Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, SANU, Posebna izdanja, Beograd, 1950), Nemanja je ovu crkvu samo obnovio. O njoj se danas, kako konstatuje isti autor, ništa ne zna.
23. crkva Sv. Dimitrija u Solunu - Građenje ove crkve započeo je 412/413. godine prefekt za Iliriju, Leontije, kao grobnu crkvu sv. Dimitrija. Dovršena je u toku V veka. Oko godine 630. gotovo do temelja izgorela; uskoro je sasvim obnovljena i tada je urađen raskošan mozaik. Po drugi put je ova crkva gorela 1917; potom je obnovljena. U arhitektonskom pogledu to je petobrodna bazilika, s poprečnim krakom.
24. crkva svetog i velikog mučenika Pantelejmona u Nišu - Prema V. Petkoviću (Pregled crkvenih spomenika...) Nemanja je samo obnovio već postojeću crkvu. Kasnije je ta Nemanjina građevina razrušena a na njenim temeljima je, 1871. godine, podignuta nova crkva.
25. Sveti Hristovi predstatelji... - oni koji stoje ispred Hrista. Nemanja se molitvenim tonom obraća nebeskim silama - anđelima, apostolima, mučenicima i svetim monasima da ga zastupaju pred Gospodom na dan Strašnog suda. To je ono isto raspoloženje koje ga je počelo obuzimati i pre no što je počeo izgradnju manastira Studenice.
    prečasne deve, svete monahinje.
26. Prvovenčani ovde koristi tzv. metaforu plovidbe: životna bura, simbolično: ovaj život, pun meteža; pristanište, posmrtni život o kome će progovoriti već u nastavku rečenice. U Akatistu Bogorodici za Bogorodicu stoji da je pristanište.
27. Pisac ovde koristi simboliku svetlosti - Hristos je za njega nezalazna svetlost. U Jevanđelju po Jovanu navedene su Hristove reči u kojima stoji da je on svetlo sveta (glava 8, st. 12).
28. Psalam, 25, 5-6.
29. koji je sagrešio, ne odbaci - I ovde se radi, po svoj prilici, o osećanju grešnosti koje proističe iz saznanja da on pripada grešnom ljudskom rodu.
30. da, odbaciv krasote ovoga sveta, ide za tobom. - Odbaciti krasote ovoga sveta, znači: odreći se materijalnih vrednosti i uopšte svetovnog života i okrenuti se duhovnom. Ići za Hristom ići Hristovim putem, simbolično: zamonašiti se. Nemanja se već zavetovao da će se zamonašiti i to u manastiru Svete Bogorodice. Sada moli Boga da mu omogući da ostvari svoj zavet.
31. veselom dušom truđaše se o hramu Presvete, starajući se o njoj da se skoro svrši. - Pisac prikazuje izuzetnu Nemanjinu radost što podiže Bogorodičin hram. Ovim istovremeno pokazuje koliko je Nemanji bila draga i važna ta zadužbina.
    da se skoro svrši - Nemanja i ovde ispoljava revnost, kao i u slučaju prethodnih zadužbina.
32. Pisac ovde stvara izuzetnu poetsku sliku. Poredeći Nemanju sa orlom, carem među pticama, koji boravi u nebeskim visinama (neboparni orao), on mu već određuje mesto - među nebeskima. Svetozar Radojević dao je jednu veoma korisnu napomenu u vezi sa upotrebom simbola:orao. On kaže da je vladarska apoteoza uvek ikonografski vezivana za let orlova. S druge strane, pokazuje da su Ćirilo i Metodije, slovenski prosvetitelji, u poetskim tekstovima njima posvećenim nazvani orlovima. (V. Svetozar Radojčić, Povelja Stefana Prvovenčanog i motiv raja u srpskom minijaturnom slikarstvu, Hilandarski zbornik 1, SANU, Beograd, 1966, str. 41/8). Pomenuta slika u delu Prvovenčanog je složena. Pisac pokazuje da Nemanja, koji je još uvek na zemlji, može od nje da se odvoji uzletom svoga uma, tj. duha. Nemanjin duh, kako se vidi, teži Višnjem Jerusalimu, tj. raju. Pisac želi da ovde utvrdi konačnu sliku o Nemanjinoj sudbini osle smrti. Njegova vizija u trenutku duhovnog uzleta jeste predslika njegovog budućeg, večnog života.
    Višnji Jerusalim (Nebeski Jerusalim) je alegorijsko viđenje raja. O njemu se govori u Otkrovenju Jovanovom, gl. 21, 1-22, 5. Prema ovoj biblijskoj knjizi, nakon svršetka ovog sveta, ostvaruje se "novo nebo i nova zemlja", sveti grad, "novi Jerusalim" silazi od Boga sa neba. Bog će u njemu boraviti sa ljudima. Tekst Otkrovenje pružio je mogućnost za likovno predstavljanje Nebeskog Jerusalima. On se slika kao grad četvrtaste osnove, sa dvanaestoro vrata na kojima bdi po jedan anđeo. Sagrađen od zlata i dragog kamenja raznih vrsta i boja, blista u sjaju. U tom gradu ne postoji hram, jer mu je hram sam Bog. U njemu nema ni osvetljenja jer ga osvetljava božji sjaj. Od božjeg prestola teče reka: u gradu rastu stabla života. Višnji Jerusalim odnosno Nebeski Jerusalim je večno prebivalište pravednika.

IX - KOMENTARI

1. Iz ovoga proizilazi da je Nemanja svom mlađem sinu služio kao uzor. On je učinio dobra dela - tu se pre svega misli na podizanje Studenice i darovanje crkava širom hrišćanskog sveta. Sin Nemanjin živeo je u celomudriju, što znači razborito, u čistoti (srpskosl. cÊlom¹dreù, staroslovenski cÊlomÒdr‡, prema grčkom sofrosÚnh = mudrost, razboritost, neporočnost, čistota, poštenje, nevinost, čednost). Odnosi se na najmlađeg Nemanjinog sina Rastka. On je i izuzetno pametan - "veseli izvrsnim razumom oca svojega i mater".
2. pisac priča = Solomon.
   "Sin premudar..." citat iz Priča Solomonovih 10, 1. Interesantno je da je pisac upotrebio citat iz Solomonovih priča i da okarakteriše Nemanjinu ženu Anu - III poglavlje (naravno drugi, koji govori o vrlinama žene).
3. Ovim se nagoveštava unutrašnja molitva.
4. da, pretekav, isprednjačim na putu ovom, kojim se i gospodin moj, ovaj sveti moj hranilac, trudi ići - Rastko moli Boga da ga upravi na svoj put i da tako pretekne svoga oca, tj. Nemanju. Ovo je zanimljivo i značajno mesto. Savi je uzor, u ranoj mladosti, bio otac (v. napomenu 1. uz ovo poglavlje). Kada je odrastao, on želi da pohita i da, jer je mlad, pretekne oca i utre mu put.
5. Jer ti znaš, znači srca - Igra rečima.
6. Jer ti znaš ... ne zavole duša moja, ni ono što je u njemu - Po ovome niko osim Boga, "znalca srcâ" nije znao da Rastko od malena ne voli ovaj, tj. zemaljski svet.
7. svetodršci, grčki: o* kosmokr¢torej, oni koji vladaju u ovom svetu, koji poseduju svetovnu vlast.
8. nego, umilosrdivši se na mene, nedostojna - Rastko, poput Nemanje i Stefana Prvovenčanog, o sebi govori sa uniženjem.
9. pohitaj... stogubo će primiti i večni će život naslediti.
   Onaj koji ostavi... Citat iz Jevanđelja po Mateju 19, 29. To su Hristove reči. Stogubo, stostruko. Rastko moli Boga da pohita, tj. on želi da što pre napusti "ovaj svet".
10. pripavši ti nezadocnjeno, idem za tobom, Tvorče moj - Rastko ne kasni u svojoj nameri i odluci, to sam ističe. Tako se pokazuje da on poseduje očevu osobinu da sve što je najvažnije čini na vreme.
11. uzeti krst, simbolično: uzeti Hristov krst, krenuti za Hristom.
12. odmah iziđe - Rastko odmah realizuje svoju odluku. U tome, opet, podržava svoga oca.
13. Ova je izjava kontradiktorna onoj u prethodnoj rečenici, da je mladić (Rastko) izašao neopaženo. Možda to mesto treba shvatiti ovako: kada je Rastko otišao, niko ga nije video; da ga nema, primetio je, nešto kasnije, jedan njegov sluga.
14. gospodin sveti i prečasna - Nemanja i Ana.
15. sin vaš mlađi - Pisac i ovde ne daje konkretno ime. I na početku ovog poglavlja on takođe za Rastka kaže "sin njegov (tj. Nemanjin) mlađi". Iz izveštaja koji podnosi sluga (on je po svim pravilima dvorske etikecije), moglo bi se zaključiti da je sluga bi upoznat sa Rastkovim namerama od ranije - jer tačno zna da je on otputovao iz ovoga sveta, tj. da je napustio običan život, radi duhovnog.
16. Pisac odlično prikazuje prvu reakciju Rastkovih roditelja na vest o njegovom odlasku: oni su se trgli od užasa.
17. govorahu u sebi. - Roditelji nisu očigledno hteli da javno ispolje svoje zaprepašćenje i bol.
18. Ovo je pitanje umesno jer sluga nije rekao o kom se detetu radi - mlađi sin mogao je biti Rastko, ali i Stefan.
19. Pravednoga Jova, prema biblijskom tekstu, Bog je iskušavao na različite načine: oduzimajući mu imovinu, decu, puštajući na njega bolesti. Jov je sve trpeo bez roptanja. Bog se potom smilovao na njega i sve mu povratio. V. Knjiga o Jovu, gl. 1-42. - Nemanja i Ana pomišljaju da se u njihovom slučaju ponavljaju zbivanja iz starozavetnih vremena - tj. da ih Bog, putem sina, iskušava.
20. Nemanja i Ana nisu sigurni kako će Bog postupiti sa njima. Oni su prožeti osećanjem grešnosti.
21. Ovde odjednom, bez nikakvog prelaza, počinje Nemanjin unutrašnji monolog. Do sada su navođene Nemanjine i Anine reči. Piščev postupak je neobičan - on naglašava da su Nemanja i Ana u sebi govorili; njihove reči su identične.
22. Nemanja šalje svoje slavne velmože i knezove, znači najistaknutiju vlastelu. Pisac je još jedanput pominjao Nemanjinu slavnu vlastelu, i to kada je govorio o tome kako Nemanja šalje vojsku protiv bogumila: "Posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih (VI). To bi značilo da je on i u jednom i u drugom slučaju izabrao najbolje ljude, jer mu je bilo izuzetno stalo do povoljnog ishoda. Ovde pisac kaže da je Nemanja, tragajući za svojim sinom, vlastelu poslao u sve svoje zemlje. Time želi da pokaže kako je akcija bila široko organizovana, tj. da je Nemanja nastojao da svakako pronađe sina i da ga pronađe što pre.
23. Potera je obišla "zemlje i mesta" i našla Rastka u Svetoj Gori, dakle na grčkoj teritoriji. To znači da prvobitno zamišljena Nemanjina akcija nije urodila plodom i da su njegovog sina morali da traže i van teritorije srpske države.
    Sveta Gora (Atos), jedan od tri kraka poluostrva Halkidike. Od X veka tu žive isključivo monasi, u brojnim manastirima, ćelijama i isposnicama. Pored grčkih manastira (najstariji Velika Lavra, osnovan 963. godine), tu su u slovenski: ruski manastir Pantelejmon, bugarski Zograf i srpski Hilandar. Uživala određenu autonomiju u okviru vizantijske države. Značajno književno i kulturno središte tokom srednjeg veka i kasnije.
    Vatoped, grčki manastir, osnovan između 972-980. godine. Jedan od najvećih i najznačajnijih svetogorskih manastira.
    Prvovenčani daje podatak da je Rastka potera pronašla u Vatopedu. To, međutim, nije tačno. Rastko je, prema Domentijanu koji piše njegovu biografiju, najpre stupio u ruski manastir Pantelejmon. Potera ga je tamo pronašla. Da bi izbegao povratak roditeljima, on je primio postrig. Kasnije je prešao u grčki manastir Vatoped, tamo se zamonašio i dobio ime Sava.
    Prvovenčani ne piše Rastkov životopis i on se zato na istorijatu njegovog monašenja ne zadržava. Mogućno je da on i nije znao sve detalje. Vatoped kao Rastkovo/Savino boravište bio mu je svakako poznatiji. U tom je manastiru kasnije boravio i Nemanja, po dolasku u Svetu Goru. Odatle je pisao Stefanu, tražeći od njega da pomogne izgradnju Hilandara (v. poglavlje XI i XII u ovoj biografiji). S druge strane, činjenica je da se Rastko zamonašio tek u Vatopedu ("primio apostolski i anđeoski lik"). Zato je za Stefana ovaj manastir značajan.
    Moguće je i nešto drugo. Sava je, po sopstvenim rečima (vidi njegovu molitvu) želeo da sledi oca. Nemanja je podigao manastir posvećen Bogorodici - Studenicu. Rastko je očigledno želeo da bude monah u Svetoj Gori koja je "perivoj Bogorodice", a po svoj prilici i u manastiru njoj posvećenom (na ovoj drugoj činjenici naročito insistira Domentijan). To bi značilo da je Prvovenčani hteo da pokaže kako je Rastko ostvario svoju želju; način realizacije pisca nije posebno interesovao.
24. odmah ih izvestiše - Pokazuje se da je vest o sudbini Nemanjinog sina željno očekivana i da oni koji su poslati da ga traže nisu gubili vreme nego su odmah podneli izveštaj Nemanji i Ani ("odmah ih izvestiše").
    o svem šta je bilo, kako ga nađoše i šta videše - Prvovenčani ne daje sadržaj izveštaja nego samo konstatuje da je on bio iscrpan ("o svem šta je bilo") i da je u njemu posebno bilo reči o tome kako je dete pronađeno ("kako ga nađoše i šta videše").
25. I ovde kao i u prethodnom slučaju - kada je sluga izvestio o Rastkovom odlasku (v. napomenu 21 uz ovo poglavlje), najpre se govori o oba roditelja a zatim, bez ikakvog prelaza, Nemanja se stavlja u prvi plan. Prikazano je Nemanjino duševno stanje za vreme dok je izveštaj podnošen - sedeo u tuzi. On sve sluša, što znači pomno, bez prekidanja ili zapitkivanja, želeći da sazna svaki detalj, svaku pojedinost. Zatim postupa kao vladar, vodeći računa o dvorskom protokolu - otpušta vlastelu koja mu je podnela izveštaj.
26. Nemanja događaj sa sinom shvata kao Božju poruku, njemu upućenu: Bog ga podstiče da i sam krene putem spasenja, i on mu za to zahvaljuje. Spasenja tvoga = spasenja koje od tebe dolazi.
27. U Velikom kanonu Andrije Kritskog nalaze se slične reči:
    "Dušo moja, dušo moja, ustani, što spavaš?
    Približava se kraj, pa ćeš se zbuniti.
    Preni se, dakle, da bi te poštedeo Hristos,
    Bog koji je svuda prisutan i sve ispunjava.
28. Iz usta mladenaca... Psalam, 8, 2. Nemanja podstiče sebe, imajući na umu psalamske reči.
29. Zar ne vidiš mlade... - Reč je zapravo o Rastku koji je Nemanju "pretekao", zamonašivši se ali je u cilju apstrahovanja upotrebljen oblik plurala. Nemanja očigledno shvata šta za njega samog znači Rastkov čin. Želju da oca "pretekne" Rastko je izrazio u svojoj molitvi Bogu, kako smo to već konstatovali (v. napomenu 4 uz ovo poglavlje).
30. ne obziri se, ne osvrći se - Bog je hteo da Sodomu sažeže ognjem, pa je Lota sa porodicom izveo iz grada. Zapovedio im je da se ne osvrću. Lotova žena nije poslušala nego se osvrnula i tada se od užasa skamenila (Prva knjiga Mojsijeva 19, 26).
31. da ti se ne sluči po priči, kao onome bogatašu - Aluzija na priču iz Jevanđelja po Luki. Tekst ove priče naveden je na početku VIII glave gde se govori o tome kako je nemanja počeo da oseća strah Božji (v. napomenu 2 uz VIII poglavlje).
32. seti se svog obećanja, jer se vreme već približuje - Nemanja je, da se podsetimo, obećao, tj. zavetovao se da će se zamonašiti u svojoj novoj zadužbini (v. napomenu 13 uz VIII g.).
    vreme se približuje, tj. približava se čas drugog Hristovog dolaska. Razmišljanjem o ovom Hristovom dolasku i Strašnom sudu Nemanja je bio obuzet posle svih uspeha.
33. jer sekira već leži pri korenu drveta - Citat, Jevanđelje po Mateju 3, 10. Ove reči treba da potvrde da se vreme Hristovog dolaska primiče.
34. Ženik je na vratima, Matej 25, 6. - Ove reči su iz parabole o ludim i mudrim devojkama (Jevanđelje po Mateju, glava 25). Tamo se govori o pet mudrih devojaka koje su se pripremile za dolazak ženika (tj. Hrista): uzele su ulje za svoje svetiljke, i o pet ludih devojaka koje ulje nisu nabavile. Ženik je odocnio, svih deset devojaka je pospalo. Kada je on u ponoć prispeo, lude devojke nisu mogle da mu izađu u susret, jer nisu mogle da upale svetiljke. Otišle su da nabave ulje. Kada je došao ženik, mudre devojke "ušle su sa njim na svadbu". Vrata su se zatvorila a na molbu ludih devojaka, koje su konačno prispele, da im otvori vrata, ženik je odgovorio, da ih ne poznaje. U Jevanđelju ovu parabolu kazuje sam Hristos, najavljujući svoj drugi dolazak i "carstvo nebesko" i opominjući sve da budu spremni - kao mudre devojke.
35. Čuvaj se da kako ne ostaneš s onu stranu kucajući - Aluzija na parabolu o mudrim i ludim devojkama. Nemanja se pribojava da ne zakasni.
36. Dođite k meni... Jevanđelje po Mateju 11, 28.
37. Prema Jevanđelju po Mateju 11, 30.

X - KOMENTARI

1. Nemanja k sebi poziva članove najuže porodice, episkopa, starešine, knezove, vojvode, vojnike. Iz teksta koji zatim sledi (Nemanjin govor), jasno je da on zapravo saziva sabor srpske zemlje. Na tom saboru on će zahvaliti na prestolu i imenovati svog naslednika. Sabor na kome se Nemanja odrekao prestola održan je, prema drugim izvorima (Savin Život Stefana Nemanje), 25. marta 1196.
2. Neka vam je znano da iz mladosti moje žuđah plamenom srdačnim da idem za zapovedima Vladike mojega, i ne htede Gospod moj - Ovo je izuzetno važno mesto jer se otkriva Nemanjina davnašnja želja - da ide za zapovestima Vladičinim, tj. da se zamonaši. Naročito je značajna konstatacija i ne htede Gospod moj. Nemanja će sam, nešto kasnije, objasniti šta to znači.
3. svet moj darujem, znači: moju vladavinu, državu.
4. Nije navedeno ime Nemanjinog naslednika. Kako je Stefan taj naslednik, on iz skromnosti ne navodi svoje ime.
5. kao što Bog blagoslovi Jovove naslednike - vidi Knjigu o Jovu, 42, 12-15.
6. da gospoduje... nepokretno, znači: da vlada, neometan, do kraja svoga života.
7. anđeoski i apostolski lik - monaški čin.
8. Nemanja je dobio ime po sv. Simeonu Bogoprimcu, čija se uspomena slavi 3. februara (njegova kratka biografija u Prologu, sastavio monah Tadija, Beograd, 1984, str. 86).
9. po pravilu i zapovedi svetih i bogonosnih otaca - Nisu poznata monaška pravila po kojima se u Studenici živelo pre no što je, oko 1208. Sava sastavio tipik za ovaj manastir (prema Hilandarskom tipiku). Pisac ističe da se Nemanja nikako nije lenio, tj. da je do kraja ispunjavao sve zahteve i pravila.
10. Ovde je prvi put spomenuto ime najmlađeg Nemanjinog sina, i to monaško.
11. U izveštaju-pismu, nemanja govori o svojoj davnašnjoj želji da se zamonaši. Prethodno je na saboru, pred okupljenim sveštenstvom i vlastelom, izjavio kako je od svoje mladosti žudeo plamenom srdačnim da ide za Hristovim zapovedima (v. napomenu 2 uz ovo poglavlje). U pismu sinu on tu svoju želju predstavlja u još intenzivnijem vidu i govori o svojim pokušajima da je realizuje. On je prosio, želeo, tražio iz sve snage svoje i iz sve duše svoje. Bog, zato što je milostiv i čovekoljubac, smilovao se na njega i ispunio mu želju.
    Ovo mesto je značajno za otkrivanje piščeve koncepcije u vezi sa glavnim junakom. Prema uvodu, koji je program dela, Nemanju je Bog odredio za "zemaljskog gospodara". Bog kao da svojim planom nije predviđao da onaj njegov izabranik postane monah. Budući da mu je ipak omogućio da to postane, znači da je delimično korigovao svoj plan. Pisac tumači da je to učinio zato što je veliki čovekoljubac, ali je iz celokupnog prethodnog teksta jasno da se Nemanja kao vladar u potpunosti i do kraja iskazao, da je unapredio državu, štitio veru, činio dobra dela. Bio je izuzetno pobožan i uvek okrenut duhovnom. Nemanja je, znači, ispunio Božji plan i stekao privilegiju da mu on ispuni želje. Uostalom, u uvodu na jednom mestu stoji da oni koje Bog odabere za zemaljske gospodare, ne vode računa samo o svetovnim stvarima, "nego.. ugađaju Gospodu, čineći mu po volji sa strahom, pa i sa slobodom".
    Nemanja ovde spominje svoja bezakonja Možda ne misli na neke svoje konkretne grehe, već želi da pokaže koliki je Bog čovekoljubac kad oprašta i bezakonicima.
12. što me, nedostojna kao i u dvanaesti čas, udostoji ući, da se s tobom javim, kao radnik vinograda Hristova, da primim nagradu svoju - Nemanja u dvanaesti, tj. u poslednji čas biva udostojen da postane monah. On pred sobom ima Savin primer. Njegov sin je u mladosti krenuo putem kojim on kreće u starosti. Priznaje mu da je ispred njega kada se radi o duhovnom podvigu. Vinograd Hristov ovde treba shvatiti kao duhovni prostor nad kojim ima okrilje Hrist. Nemanja će biti radnik, pa će za trudove dobiti nagradu. Prvovenčani ovde odstupa od tradicionalne simbolike: Hristos - čokot, ljudi - loze (mladice), Bog - vinogradar (Jevanđelje po Jovanu, 15, 1-10).
13. množeći umnoži molbe svoje - Igra rečima (u originalu: i m‘no`e oumno`ivì m(o)lìbï svo‡). Sava čini ono što je Nemanja u pismu tražio: raduje se ("obradova se"), moli se i zahvaljuje Gospodu.
    dav hvalu sa suzama prečistoj Vladičici Bogorodici - Sava oseća zahvalnost, i to naročitu (potresen je) prema Bogorodici, za ono što se zbilo sa Nemanjom.
14. Nemanja u pismu navodi da je želeo, tražio iz sve snage svoje da mu Gospod ispuni želju; Sava Gospodu zahvaljuje što ne ostavlja one koji ga traže i koji se nadaju na njega.
15. Gredi - doći.
16. Gredi gospodine moj... sve će ići na dobro - Sava ovde preuzima inicijativu pozivajući oca da dođe u Svetu Goru. On mu predočava ono što ga tamo čeka i čak stvara predsliku njegove sudbine posle smrti: "Gospod tvoj čeka te, i spremio ti je svaki stan".
    Uđi u radost Gospoda svojega - Jevanđelje po Mateju 25, 23.
17. onima koji ga ljube sve će ići na dobro - Poslanica Rimljanima 8, 28.
    17 uzev krst svoj - Isto je rečeno i za Rastka u IX poglavlju, v. napomenu 11.
18. pođe za Hristom, brzo tekući k željenome - Nemanja je i kao monah hitar na podvig.
19. hram prečiste Bogorodice Vatopedske - To je manastir Vatoped. U njemu je već duže vremena živeo Sava.
    Nemanja/Simeon stigao je u Svetu Goru 2. novembra 1197. (podatak o mesecu i danu nalazi se u Životu Stefana Nemanje od svetog Save; tamo godina nije navedena ali je navedeno koliko je meseci proteklo od Nemanjinog/Simeonovog dolaska u Studenicu do njegovog odlaska iz tog manastira u Svetu Goru).
20. prota, od grčkog @ prÒtoj, poglavar Svete Gore; nalazi se na čelu saveta igumana najznačajnijih manastira. Tokom svoje uprave boravi u Kareji, središtu Svete Gore.
21. sva braća svetogorska, i časni igumani, i sva braća, i pustinjaci - Ovde Prvovenčani koristi paralelizam. Časni igumani, sva braća i pustinjaci u stvari su braća svetogorska. U drugom delu iskaza zapravo je raščlanjen pojam naveden u prvom delu. Ovo književno sredstvo veoma zastupljeno u Knjizi psalama, široko je bilo prihvaćeno od mnogih srednjovekovnih pisaca.
22. a on ih ispitivaše o životu njihovu i pravilima kaluđerskim - Nemanja želi da se obavesti o svim vidovima monaškog života u Svetoj Gori. Interesuju ga i propisi o životu, tj. tipici.
23. I divljahu se i čudom užasavani... koje se vide među nama
    Da nije izabrao milostivi Vladika i presveta njegova mati ovu Svetu Goru za utočište kaluđerskog života - Posle Hristove smrti, prema legendi o Bogorodici, ona sama je došla na Svetu Goru.
    letorastao (u originalu lÊtoraslì), mladica, izdanak, potomak. Ovde se na interesantan i nov način govori o Savinom (tj. Rastkovom) dolasku u Svetu Goru. Nemanja je, kako se tu kaže, svoga sina pustio - kao svoj dar i žrtvu.
    O milosrđa Vladičina, o neiskazane dubine čovekoljublja ti, koja se viđa među nama! - Dolazak Nemanjin u Svetu Goru monasi tumače kao rezultat Božjeg milosrđa. To je čudo: "i divljahu se i, čudom užasavani..."
24. jer nam donese hranitelja našega - Da je Nemanja "hranitelj", videće se iz narednog stava koji govori o njegovim darovima svim svetogorskim manastirima.

XI - KOMENTARI

1. pusto mesto, zvano Hilandar, uvođenja presvete Vladičice naše Bogorodice u crkvu - Reč je o ostacima grčkog manastira Hilandara, podignutog oko 985. godine. Oko 1076. taj je manastir spominjan kao "potpuno pust i ugašen". Tada je ustupljen manastiru Kastamonitu. Život u njemu je obnovljen. Ponovo strada posle 1169. godine, verovatno od morskih pirata.
   Mada u čitava dva poglavlja govori o Hilandaru, Prvovenčani ne prikazuje čitav istorijat zidanja tog manastira ni ono što je tome neposredno prethodilo (dobijanje dozvole). On zapravo govori o svom učešću u tom poduhvatu i, u okviru toga, o svojim odnosima sa ocem.
   Istorijat podizanja Hilandara detaljno je dao Domentijan u Životu svetog Save.
2. ava otac.
3. Sin koji je ostao da vlada srpskom zemljom je Stefan. On ovde govori o sebi u trećem licu.
4. Ako su te Gospod Bog i Presveta, s blagoslovom mojim, ostavili da vladaš... - Nemanja ovde podseća na blagoslov koji je dao po odstupanju sa prestola (glava X).
5. pišem ti da nađoh pusto mesto usred Gore Svete, Vavedenja presvete Bogorodice, po imenu Hilandar - Formulacija u izveštaju slična je onoj u uvodnom delu ovog poglavlja.
6. Nemanja podstiče Stefana da ne okleva nego da bude hitar. Traži od njega da svom snagom svojom prione na podizanje manastira. Nemanja je, kako sam kaže (X poglavlje), iz sve snage svoje tražio od Hrista da mu omogući da se zamonaši.
7. Nemanja izražava želju da na Stefana prenese ktitorska prava na Hilandar. Zanimljiva je opaska o predaji Studenice Stefanu. Očigledno je da je postojao pisani dokumenat, povelja o tome ("kao što pređe pismom predadoh"); ali ona nije sačuvana. Morala je postojati i Stefanova povelja, kojom on potvrđuje očeve darove ovom manastiru i eventualno i sam nešto prilaže - kao što je slučaj sa njegovom Hilandarskom poveljom.
   Sava spominje Nemanjinu zlatopečatnu povelju Studenici, čak i to da je njen tekst bio ispisan na zidu crkve (Život Stefana Nemanje).
8. Citat, Psalam 37, 4.
9. Citat, Psalam 37, 5-6.
10. Nemanja ponovo na kraju pisma podstiče Stefana da prione na podizanje Hilandara i tako izvrši dobro delo ("ne docni") i da, dok gradnja traje, ne prestaje s brigom ("niti spavaj"). On time, indirektno, upućuje svog sina i naslednika da sledi njegov primer kada je u pitanju podizanje zadužbina.
11. Ovde Prvovenčani govori o tome kakav je bio i kakav jeste u tom trenutku Nemanjin odnos prema njemu. Ističe da je Nemanjina briga neprestana, ali različita. U Stefanovoj mladosti otac se starao da ga odneguje, tj. vodio je računa o njegovom telu; sada se brine o njegovoj duši. Nemanja ga upućuje na svoj put.
    Rečenica: da idem za delima njegovim upotrebljena je dva puta i to vrlo efektno ("zahvaljujem ti, vladiko, Gospode Bože moj, Isuse Hriste, što si dao meni, nedostojnom sluzi tvojemu, da idem za delima nekadašnjeg hranioca mojega... i upućuje me na put svoj, da idem za delima njegovim!).
12. Ovo je pohvalno mesto gde se Nemanji odaje priznanje da je pravi i istiniti Hristov sluga, jer ide za Hristovom rečju (tu se misli na monašenje) i privlači k njemu otpale, bludne i grešne. Nemanja je Hristov sluga i po tome što i njega, Stefana, "čini udeoničarem i ktitorom hramova njegovih svetih".
13. šta da ti vratim... činiš meni grešnom - prema Psalmu 116, 12 (Šta ću vratiti Gospodu za sva dobra što mi je učinio?).
14. Ispričati ili iskazati - Još jedan primer za stilski paralelizam. Ovde su oba člana iskazana semantički gotovo podudarna.
15. Božju milost prema sebi Stefan tumači božjim čovekoljubljem koje je bez granica ("bezdan čovekoljublja"). O čovekoljublju božjem bilo je reči i u uvodu.
16. I Stefan je obuzet osećanjem grešnosti, koje proističe iz saznanja da pripada grešnom ljudskom rodu. I u tom sledi Nemanju, koji o sebi slično govori (v. naročito poglavlje X).
17. iguman Metodije - Ovog hilandarskog igumana pominje i sveti Sava u svom delu Život Stefana Nemanje. Po Savinim rečima, Nemanja je neposredno po završetku Hilandara odredio Metodija za igumana.
18. dovoljno i preizobilno darova - Nemanja je tražio da Stefan pošalje "dovoljno potreba na podignuće i obnovljenje hrama Presvete" - on šalje dovoljno i preizobilno, tj. sve ono što mu je otac tražio, i preko toga.
19. nego i za sve godine slaše - Očigledno, preterano, Nemanja je umro 13. februara 1199. a na Svetu Goru je došao 2. novembra 1197; ukupno je tamo proveo oko dve godine. Sava je početkom 1198. godine dobio od vizantijskog cara Aleksija III zlatopečatnu povelju, kojom se opusteli manastir Hilendar izuzima iz vlasti prote i potčinjava Vatopedu, kako bi bio obnovljen. Uz povelju dobio je i druga potrebna dokumenta. Tada se započelo sa radovima na podizanju Hilandara.
20. Stefan ističe da je u svemu poslušao oca: "sve zapovesti tvoje izvršiše se, i želje srca tvojega ispuniše se".
21. Jer kako bih se i kakvom mišlju.. a on me odnegova, i nastavi, i pouči. - Sada navodi svoje razloge za veliku odanost i poslušnost Nemanji. Pominje kako ga je on odnegovao i vaspitao ("dobro i blago" vaspitanje). Svoj odnos prema ocu već je jednom iskazao, u ovom istom poglavlju (v. napomenu 11).
22. neću se uplašiti onih koji me odasvud napadaju, niti huke inoplemenih varvara - Slično, Psalam 3, 6 i 27, 3.
23. Petar, Hristov učenik i apostol. Prema hrišćanskom predanju, posle Hristove smrti delovao u Rimu. Pripisuje mu se autorstvo nekih biblijskih poslanica; smatra se i autorom nekih apokrifnih spisa.
    Hristos je, prema jevanđeljskom tekstu, u znak svog predanog služenja, prao noge svojim učenicima. Kada je došao do Petra, ovaj je to odbio rečima: "Gospode, zar ti moje noge da pereš?" i "Nikad ti nećeš oprati mojijeh nogu." Kada mu je Hristos rekao da neće imati udela s njim ako mu ne opere noge, Petar ne samo da je pristao, nego je zatražio da mu učitelj opere i glavu. Time je zapravo iskazao želju da sav pripadne Hristu (jevanđelje po Jovanu, g. 13, 6-9).
24. Stefan koristi biblijsko mesto kao predtekst da prikaže svoj odnos prema ocu. On ne želi da dâ samo nešto od sebe (materijalna dobra), već i čitavo svoje telo. Drugim rečima, on želi da sav pripadne ocu, koji mu je učitelj, kao što je Petar pripao svome učitelju Hristu.
25. Jer ne pribavih ja ovo, nego ti, gospodine... - Ovim rečima Stefan započinje kratku pohvalu Nemanji. Ona ima tri dela. U ovom prvom delu pokazuje se da je sve ono čime raspolaže i vlada tekovina Nemanjina.
26. Jer ono što je bilo propalo... - U drugom stavu Stefan daje ocenu Nemanjine vladarske delatnosti - ističe njegove zasluge za konstituisanje i učvršćivanje države i zasluge na planu vere.
    Ovo mesto korespondira sa anticipacijom u II poglavlju gde se kaže kako će Nemanja biti sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj. Postoji i veza sa IV poglavljem gde se govori o budućim događajima iako se koristi oblik prošlog vremena: "Tako i ovaj presjajni i krepki sveti muž odnegova čeda svoje u blagoverju i čistoti, i sabra propalu zemlju svoju, ograđujući je krstom Hristovim."
    Na ovom mestu, u XI poglavlju, zaista se ocenjuju protekli događaji. Nemanja je već napustio kormilo države, posvećuje se duhovnom životu. Ovde se, u odnosu na pomenuta mesta, govori konkretnije o Nemanjinom zalaganju za veru - spominje se da je on jeresi prognao - u delu je doduše govoreno samo o njegovoj borbi protiv jedne jeresi (VI poglavlje).
27. U ovom, trećem stavu, govori se isključivo o Nemanjinim zaslugama za veru. Pastirem je Nemanja nazvan i u naslovu dela i u već pominjanoj anticipaciji u II poglavlju. Zanimljivo poređenje - jeretici su misleni vukovi, tj. intelektualni neprijatelji.
28. A ja šta sam, gospodine? Samo poslušnost, gledajući tvoja dela - Svoj odnos prema Nemanji Stefan označava kao poslušnost. Otac mu je i uzor, jer gleda njegova dela.
29. Reč je o igumanu Metodiju.
30. Sveti i Prečasni, Nemanja.
31. Nemanja igumana prima s čašću jer je doneo bogate darove, hoće da naglasi Prvovenčani.
32. Stefanu je stalo da istakne kako je njegov otac bio podrobno obavešten o svemu što je on učinio. On je ispunio volju srca Nemanjinog.

XII - KOMENTARI

1. Misli se na igumana Metodija.
2. sinu svojemu, Stefanu.
3. Nemanja šalje, po igumanu Metodiju, najveću dragocenost koju ima: krst načinjen od drveta sa krsta na kome je Hristos razapet. Činjenica da ga je Nemanja nosio o vratu i da ga je smatrao glavnim pomoćnikom u bojevima protiv neprijatelja, pokazuje koliko mu je on značio.
4. Hristov presto - Spominje se u Jevanđelju po Mateju, glava 19, 28, gl. 25, 31; Dela sv. apostola, glava 7, 49. i dr.
5. vazdušni carinici - Po apokrifu Život svetog Vasilija Novog duše posle smrti putuju kroz nebesa, nailazeći na vazdušne carinike, đavole i zle duhove, kojima za grehove treba plaćati carinu.
6. Davidu je Bog pomogao, a ne krst. David naime nije bio hrišćanin, prema tome ovo poređenje nije adekvatno.
7. Car Konstantin - Reč je o Konstantinu I Velikom (Flavius Valerius Konstantinus Magnus, 274-337), rimskom caru koji je vladao od 306-337, rodom iz Niša; izdao čuveni Milanski edikt (313) kojim je hrišćanima odobrena sloboda veroispovesti. Za prestonicu je odredio Vizantion na Bosforu, koji će po njemu dobiti ime Konstantinopolj. Prema žitiju Konstantinu se pred borbu sa tiraninom Maksencijem javio usred dana sjajan krst na nebu, sav okićen zvezdama. Na krstu je bio natpis: "Ovim pobeđuj". Konstantin je tada naredio da se iskuje veliki krst sličan onom koji mu se javio i da se nosi pred vojskom. Uz pomoć ovog krsta pobedio je nadmoćnijeg neprijatelja. Prema tome, pisac je u ovom slučaju našao adekvatan i upečatljiv primer.
8. i dođe do krajnje vlasti njegove - Misli se na Stefanov presto.
9. Reč je o kratkoj pohvali časnom krstu. Prvovenčani se koristi tzv. simbolikom svetlosti. Zapadni krajevi, misli se na Srbiju, Raspeti, Hristos.
10. zbog drveta otpadosmo od rajske hrane - Misli se na drvo poznanja dobra i zla. I pored božje zabrane, Adam i Eva su kušali plod s njega; zato su izgnani iz raja.
    drvetom se opet udostojismo ponovnoga života - Reč je o drvenom krstu na kome je razapet Hristos. Njegova smrt omogućila je ljudskom rodu spasenje.
11. ćivot, kovčeg u kome su čuvane božje zapovesti koje je bog, uklesane na kamenim pločama, predao Mojsiju.
12. životodarovno drvo krsno, drvo koje je darovalo novi život.
13. apostolska pohvala - Znači: pohvala apostolima.
14. mučeničko pobedno venčanje - Simbolično označava venčanje s Hristom preko muka.
15. O ovom rukopisu govori se u uvodu dela. Iskaz "Jer na tebi Hristos Bog naš prikova i rukopis našega greha", simbolično označava poništenje ugovora između ljudi i đavola.
16. "Da se pohvalim..." - Citat, Poslanica Galaćanima, glava 6, 14.
17. Reč je o božjoj milosti prema Stefanu, koja se ostvaruje posredstvom njegovog oca.
18. Citat, Psalam 86, 1.
19. Psalam 116, 16.
20. Psalam 116, 12.

XIII - KOMENTARI

1. i kaluđerovahu, po svakom pravilu kaluđerskoga ustava - Simeon i Sava živeli su po odredbama nama nepoznatoga tipika. Sava je sastavio (1199), posle Nemanjine smrti, pravila o životu monaha u Hilandaru (Hilandarski tipik). Napominjući da su živeli po svakom pravilu ustava, pisac hoće da istakne kako se Simeon i Sava nisu izdvajali od ostalih monaha, nego su ih čak nadmašivali u podvizavanju.
2. dan i noć ne prestajahu ustima, tj. neprekidno su se molili.
3. preuzak i tesan put, zapravo put patnje i iskušenja.
4. telom na zemlji stajahu, a umom i dušom među nebesnima boravljahu - Ovo mesto ima izrazitu srodnost s onim u VIII glavi, gde se slikovito opisuje kako se Nemanjin um dizao u visinu poput neboparnog orla da bi stigao do Višnjeg Jerusalima.
5. Simeonu i Savi, kako Prvovenčani ističe, uzori u monaštvu bili su veliki sveti oci, prvi organizatori monaškog života i pisci pravila takvog života - Antonije Veliki, Vasilije Veliki i dr.
6. dok ne bi po volji onome koji je sazdao tela ljudska i koji zna tajne ljudske, kome je u ruci svaki stvor životni i koji svojim milosrđem zna kraj svakoga. - ova opšta definicija je u funkciji formulisanja božjeg odnosa prema čovečanstvu. Inače o Bogu kao tvorcu sveta i njegovom milosrđu Prvovenčani govori u uvodu svog dela.
7. da ga udvori na hladovitom mestu one livade - Livada, raj; o livadi kao raju govori se u Stefanovoj Hilandarskoj povelji i u Savinom Životu Stefana Nemanje.
8. Psalam 89, 48.
9. nebeski čovek a zemaljski anđeo - Ovu figuru paradoksa upotrebljavao je i sv. Sava u Službi sv. Simeonu.
10. Potrudi svoju neizrečenu milost... Penjite se, braćo i oci! - Jovan Klimaks (Lestvičnik), svetitelj iz VI veka, iguman Sinajskog manastira i pisac čuvenog dela Lestvica, sastavljenog od trideset pouka u kojima se daju uputstva za postizanje monaškog duhovnog savršenstva. Monaški podvig u suštini predstavlja oslobađanje duše od zemaljskog i njeno uzdizanje božanskom. Penjite se, braćo i oci - Ovo je navod iz kratke pouke na kraju Lestvice. Prema našem piscu, Nemanja je sam sebi spremio lestvicu svojim vrlinama.
11. Iscrpan opis Nemanjinog bolovanja i predsmrtnih trenutaka dao je Sava u Životu Stefana Nemanje.
12. Nemanja od Save traži da mu donese ikonu Bogorodice; spominje i svoje prethodno obećanje da će u njene ruke predati svoj duh.
13. Nemanja želi da u času njegove smrti budu prisutni svi Svetogorci na čelu sa protom. Kako se iz opisa vidi, neobičan je sam trenutak njegove smrti, jer se u tom času manifestuje delovanje nebeskih sila kao predznak Nemanjinog svetiteljstva.
14. Presveta, ovde: ikona Bogorodice.
15. prostre rogozinu svoju pred Svetom i ležaše - Nemanja zapravo želi da umre u krajnjoj smernosti. Tu činjenicu spominjao je i sv. Sava, prema kome Nemanja traži da mu se prostre rogozina i položi kamen pod glavu.
16. A ovi sedeći oko tela... govorahu mu s mnogo jecaja - Obraćanjem prisutnih i naglašavanjem njihovih molbi emotiviziran je prizor Nemanjinog umiranja.
17. Među njima i Sava... svetlosti moja slatka - Uočljivo se pomera pripovedačka tačka posmatranja prema Savi i istovremeno uvodi njegov značenjski bogat monolog.
18. A on, prignuv se, reče... - Nemanja im zamera zbog tuge, jer je u tom trenutku već zakoračio ka večnom životu.
19. Neobični događaji nagoveštavaju Nemanjino svetiteljstvo.
20. Slava va višnjih bogu... - Citat, Jevanđelje po Luki, glava 2, 14.
21. I izgled Nemanjinog lica u samom trenutku prelaska u večni život dokaz je delovanja božjeg milosrđa.

XIV - KOMENTARI

1. braćo - Prvovenčani se iznova obraća feudalcima.
2. osećajući nemoć u telu svojem od mnogih trudova i rana - Stefan počinje da govori o događajima koji su vezani za njega i njegovu vladavinu.
3. s mnogo žurbe i uzbuđene molbe javih se rečima - Najavljuje se uzbudljiv sadržaj koji će biti iznet u pismu Savi. Karakteristično je za Prvovenčanog da u svom delu često unapred određuje karakter nečije izjave ili poslanice.
4. nedostojanstvo ti moje napominje... - Reč je o davno minulim događajima, o vremenu Rastkovog odlaska u Svetu Goru i o autorovim tadašnjim emocijama. Ističe da je bio obuzet tugom, ali da mu je za primer bilo Nemanjino držanje - uspeo je da se uzdigne iznad roditeljskog bola.
5. Misli se na osećanje opšteljudske grešnosti koje je i Nemanja ispoljavao tokom svog života.
6. on, Stefanov stariji brat Vukan.
   Odrednicom da je prestupnik, svrstan je u delu u negativne ličnosti.
7. Prvovenčani pominje događaje iz 1202. i 1203. godine. U proleće 1202. Vukan je uz pomoć ugarskog kralja Emerika proterao Stefana i uzeo vlast u zemlji. Tome su prethodile razmirice među braćom 1200. i 1201. godine. Veoma malo se zna o Vukanovoj kratkotrajnoj vladavini.
8. Poslušaj oca i mater - Citat, Druga knjiga Mojsijeva 20, 12.
9. Prvi put se pominje Nemanjina pomoć protiv neprijatelja. To je uvod u pričanje koje će uslediti u narednim glavama.
10. Oni sapeti biše... Citat, Psalam 20, 8.
11. Prvovenčani govori o tome kako je povratio vlast. Prema raspoloživim podacima, on je iskoristio napad bugarskog cara Kalojana na Srbiju u leto 1203. Vlast je Stefan postepeno osvajao, da bi se negde krajem 1204/1205. konačno učvrstio na prestolu.
12. jer se oskvrni zemlja... - Citat, Treća knjiga Mojsijeva 18, 27.
13. Stefan ističe i Savinu ulogu u srećnome ishodu.
14. ne prezrev moljenja mojega... - Pisac koristi istu formulaciju i kada izveštava o samom događaju.
15. i molbe tvoje ne prezrev - Reč je o istom postupku, odnosno formulaciji.
16. i donese svetilo otačastva njegova... - Iznova je upotrebljena simbolika svetlosti.
17. I odmah ... slaveći Oca i Sina i Svetoga duha - Opisan je doček Nemanjinih moštiju. Na sličan način ali znatno opširnije opisan je i doček časnoga krsta (glava XII).

XV - KOMENTARI

1. Dan prestavljenja, dan Nemanjine smrti (13. februar).
2. Tekst od Minu malo vremena do kraja drugog pasusa u rukopisu ovog dela, označen je kao prvo čudo - ~yd(o) ¬.
3. iguman Dionisije - Ovog studeničkog igumana spominje i sveti Sava u svom delu, gde kaže da ga je na taj polozaj postavio sam Nemanja pre nego što je pošao u Svetu Goru.
4. Tekst od Kad su iguman Dionisije do koji je dao silu ugodnicima svojim, u rukopisu je označen kao drugo čudo - ~yd(o) ­.
5. I kao svetitelj Nemanja brzo deluje.
6. Tekst od I drugo divno cudo... do kraja ovog poglavlja u rukopisu je označen kao treće čudo - ~yd(o) ®.
7. Sugeriše se da postoje i druga čuda koja Nemanja čini i koja pisac ne može da opiše.
8. Aluzija na Hristovo čudo opisano u Jevanđelju po Jovanu 5, 8-9. 

XVI - KOMENTARI

1. Pospešuje utisak da je sve probleme na unutarnjem i spoljašnjem planu rešavao uz pomoć svetog Simeona. Tekst od Posle ovoga ja, do kraja ovog poglavlja i od Jedan odmetnik od istoga plemena do i osvećivah ga od svih koji su ga napadali, što je prvi i drugi pasus u XVII poglavlju, u rukopisu je označen kao četvrto čudo - ~yd(o) ¯.
2. Borilo, bugarski car Borilo (1207-1218). U zajednici sa latinskim carem Henrihom napao je Srbiju 1214. godine. Ovaj napad, međutim, bio je bez većeg uspeha.
3. Irodovo bezakonje - Aluzija na ubistvo vitlejemske dece, koje se pripisivalo Irodu.
4. Filandar, Henrih Flandrijski.
5. Psalam 25, 1; 86, 4; 143, 8.
6. kao psi napadoše, i zbor zlobnih opseda me - Citat, Psalam 22, 16.
7. Citat, Psalam 35, 23, 25.
8. ti si zastupnik moj... - Citat, Psalam 90, 1; 91, 2.
9. Citat, Psalam 91, 2.

XVII - KOMENTARI

1. Goti, stari naši pisci Bugare su nazivali i Gotima.
2. Strez, bliski rođak bugarskog cara Borila. Pošto je imao političke ambicije, postao je opasan za centralnu vlast. Kada je pobegao iz Bugarske, utočište mu je pružio Stefan Nemanjić i nije hteo da ga izruči. Pomogao mu je da se učvrsti kao gospoda krajeva centralne Makedonije sa sedištem u Proseku (1208).
3. Tekst od Bilo je to u one dane... do kraja ovog poglavlja označen je u rukopisu kao peto čudo - ~yd(o) ´.
4. Ugoji se i odeblja... - Citat, Peta knjiga Mojsijeva, 32, 15.
5. odmetnu se omiljeni... - Prema istorijskim podacima, Strez je već posle prvih meseci počeo da menja svoje ponašanje prema Stefanu, jer je imao planove o saradnji s drugim vladarima - Mihajlom I Anđelom, koji je vladao u Epiru, pa čak i sa carem Borilom. Eventualno takvo savezništvo bilo bi veoma opasno po Stefana Nemanjića.
6. Stefan konstatuje da je Strez bio đavolom nagovoren; time se koristi uobičajenom formulacijom za negativna ponašanja ličnosti.
7. A ja, grešni... - Stefan u ovom poglavlju više puta pominje pouke koje je svojevremeno dobijao od oca.
8. zli sâd i zlo propašće, koje ne nasadi otac nebeski - Prvovenčani naziva Streza zlim sadom i prorašćem. U uvodu se govori o štetnoj plevi koju seje đavo. Po ovome Strez je đavolji izdanak.
9. I ovaj se ne oleni, nego otide... koja je bolja od svih žrtava paljenica, koje se prinose - Naglašava se Savina ulog u pridobijanju Streza.
10. Neću se poplašiti čoveka... - Citat, Psalam 94, 16.
11. Svetom Dimitriju, zaštitniku grada Soluna, pripisuje se ubistvo bugarskog cara Kalojovana.
    Prema latinskim izvorima, Strez je bio Kalojovanov rođak. Isto tvrdi Teodosije, pa i naš pisac. Novija istraživanja, međutim, pokazuju da je Strez bio brat ili blizak rođak cara Borila (vidi: Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 298).
12. Strezovu smrt Stefan pripisuje delovanju svetoga Simeona. A stvarno radi se o tome da je on pao kao žrtva atentata u samom Proseku, i to od onih svojih ljudi koji su bili naklonjeni izmirenju sa Prvovenčanim. Ne zna se tačno kada je to bilo. Pomišlja se na kraj 1212. godine.
13. Videh bezbožnika kako se preuznosi... ne nađe se mesto njegovo - Citat, Psalam 37, 35-36.
14. Sudbe pravednih... - Kao i na drugim mestima, i ovde se autor koristi poukom. Interesantno je da u ovom slučaju o sebi govori kao o pravedniku, dok je ranije slično govorio o Nemanji.

XVIII - KOMENTARI

1. U rukopisu tekst celog ovog poglavlja nosi naznaku šesto čudo - ~yd(o) ¤.
2. Jer ako ko može izbrojati... a od boga je sve mogućno. - Ovo je kraća pohvala Simeonovom svetiteljskom delovanju. Ističe se da su njegova čuda nebrojena (ima ih bezbroj, kao nebeskih zvezda i zrnaca morskog peska); potom da su veličanstvena, jer zadivljavaju um i straše ljudsko znanje.
   Jer od čoveka je nemogućno a od Boga je sve mogućno - Citat, Jevanđelje po Luki 18, 27.
3. Godine 1215. Mihajlo Drački napao je Stefanovu državu. Poseo je severnu Albaniju sa Dračem a zatim zauzeo Skadar. Međutim, iznenada je umro pa je Stefan mogao da obnovi stare granice.
4. Ostani, brate, sad... dok ne poginu - Stefan pokušava da odvrati neprijatelja od njegove namere. Dok je u slučaju sa Strezom to činio diplomatskim putevima, ovde se ne libi da upotrebi direktnu pretnju.
   Parafrazirane reči Krstitelja Jovana su prema Jevanđelju po Luki 3, 14.
   Blagosloven gospod Bog moj, koji uči ruke moje na napad i prste moje na borbu - Citat, Psalam 144, 1.
   ako me napadne puk, neće se pobojati srce moje - Citat, Psalam 27, 3.
   pognaću, Gospode, tobom neprijatelje moje, dok ne poginu. - Citat, Psalam 18, 37-38.
5. da se vrate posramljeni u nadi svojoj - Citat, Psalam 35, 4 i 71, 13.
6. Simeon... brz da pohodi - Još jednom se naglašava da Simeon kao svetitelj brzo deluje.
7. Svetom Merkuriju pripisuje se ubistvo rimskog imperatora Julija Apostate.

XIX - KOMENTARI

1. Jer, gledajući njegova divna i neiskazana dela... ja nepotrebni sluga tvoj - Pisac pohvalu Nemanji/Simeonu započinje iskazivanjem osećanja strahopoštovanja prema njemu ("užasavam se umom i treptim") čime, indirektno, otkriva neku vrstu svoje nemoći da napiše adekvatnu pohvalu. On ne samo da sumnja u sopstvenu mogućnost, nego sumnja i u mogućnost drugih da Nemanju dostojno ushvale: "Ko će izbrojiti ovoga čudesa; koje li će se usne otvoriti na tvoju pohvalu; koji li će razum iskazati tvoje veličine, znojeve i trude tvoje..."
2. Ovom rečenicom započinje drugi deo pohvale; retorskim pitanjima pokušava da svog junaka tačno imenuje.
3. Prvovenčani Nemanju najpre naziva apostolom; poput apostola koji su širili Hristovu veru i Nemanja to čini u svojoj državi. Pisac junaka stavlja čak i iznad apostola. On ga naziva i mučenikom. Da će Nemanja biti mučenik nagovešteno je u trećem poglavlju u delu. U pohvali se spominju njegova bezbrojna stradanja, isposnički život i borba protiv tamnih besova.
4. Za Nemanju je upotrebljen kvalifikativ učitelj, jer koriguje prethodna hrišćanska učenja, i dopunjuje ih. Ova vrednosna oznaka upotrebljena je i u naslovu dela, što svedoči o njenom značaju za pisca.
5. Junak je i vojnik silni u simbolično-metaforičnom smislu (jer "ogradi vaseljenu oružjem krsnim, srpom vere iskoreni i iseče trnje prevareno").
6. Nemanju Prvovenčani naziva i prorokom, čak ga stavlja i iznad, jer "ni jedan prorok nije primljen u otačastvu svome" (Jevanđelje po Luki, 4, 24).
7. Na kraju drugog dela pohvale Stefan naziva Nemanju stanovnikom pustinje, imajući na umu njegov monaški život. Ova sintagma je u kontekstu veoma lepe poetske slike.
8. Prvovenčani iznova potencira svoje stvaralačke nedoumice i to u trenutku pre nego što će preći na pravo pohvaljivanje. U nauci se ove nedoumice označavaju kao topos skromnosti.
9. Raduj se, gospodine moj... - Odavde počinje treći deo pohvale za koji je karakteristično anaforsko ustrojstvo teksta i dovršava proces pohvalnog imenovanja junaka, čiji uzorni model, kako je to utvrđeno, predstavlja Akatist Bogorodici.
10. Ali, o prečasni seti se mene... - Završni deo pohvale je u molitvenom tonu; Prvovenčani moli Nemanju da ga vodi svojim putem.
    koju spremi onima koji ga ljube - Citat, Prva poslanica apostola Pavla Korinćanima 2, 9.

XX - KOMENTARI

1. I opet nam se daju ovoga Svetog čudesa - Pohvala koja prethodi ovom poglavlju prirodni je završetak dela; dolazi pričanje o još jednom Nemanjinom čudu - bez posebne numeričke oznake. Očigledno je da je ono naknadno dodato.
2. Jer kao što je nemogućno... - I ovde govori o velikoj čudotvornoj moći Nemanjinoj; koristi topos neizrecivosti.
3. Ali neprijateljski đavo... - Prvovenčani se ponovo vraća motivu đavola, koji je, kao što je poznato, dosta razvijen u uvodu. Vezujući se motivski za uvod, obezbeđuje kontinuitet.
4. Ispoljava se srodna motivacijska struktura kao u sedmom poglavlju. Đavo podstiče susedne vladare da napadnu srpsku državu; i u Stefanovom slučaju ponavlja se situacija kao za vreme Nemanjine vladavine.
   Jeris Filandar, Henrih Flandrijski.
5. Svećaše rđav savet da me prognaju - Slični iskazi se javljaju i kad je bilo reči o zaveri Nemanjine braće.
6. iz ispisanog lika Svetoga, koji je na zidu crkvenom, tj. iz njegove freske na zidu.
7. Dragi moj.. u prebogate darove svoje - Sava se pojavljuje u ulozi onoga koji zna koliko je Simeon kao svetac sklon Stefanu.
8. I najednom, dok je još govorio... - Samo čudo nije opisano. Neprijatelj se odjednom pretvara u velikog prijatelja.
9. Citat, Psalam 35, 4.
10. Ravno, današnja Ćuprija.
11. I preumnoži mi... - Pisac poimenično nabraja bogate darove ugarskog kralja, da bi pokazao u kojoj meri mu je on postao privržen.
    čvrljenice srpskosl. ~ervlenica < ~rÅvl‡nica prema grčkom kòkkinon, haljina načinjena od purpurne materije, porfire.
    bagrenica, crveni vladarski ogrtač.
12. tur i turica, vrsta goveda.
13. sracinska (saracenska) stoka, verovatno kamile.
14. I za ranijeg grčkog cara, Andronika, u sedmom poglavlju rečeno je slično: "ljut i krvoprolitnik".