 |
I. FONOMETAPLAZMA U STIHU
TIPOVI I FUNKCIJE
0. Fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju (deformaciju, anomaliju, defektnost, opstrukciju, strukturno pomeranje) gramatičke strukture reči na fonološkom nivou. Postupci uspostavljanja fonometaplazmi formalne su prirode (u pitanju je narušavanje signalne, a ne semantičke organizacije teksta). Budući da se modifikacija gramatičkih (neutralnih) oblika, etalona, vrši dodavanjem, izostavljanjem, zamenom, menjanjem i promenom mesta određenog strukturnog elementa, moguće je razlikovati pet tipova fonometaplazmi: prostriktivne, restriktivne, supstitucionalne, mutacione i transpozicione. Pošto u procesima nastajanja fonometaplazmi u funkciji određenog strukturnog elementa učestvuju kvalitativno različiti glasovni segmenti (segmenti sastavljeni od vokala, segmenti sastavljeni od konsonanata i segmenti sastavljeni i od vokala i od konsonanata), moguće je razlikovati tri kvalitativna tipa fonometaplazmi: vokalske, konsonantske i vokalsko-konsonantske. Budući da fonometaplazme podrazumevaju strukturnu promenu forme, stoga svaka vrsta reči može dati svoj tip fonometaplazmi: imeničke, glagolske, zameničke, pridevske, brojne, priloške, predloške, vezničke, partikulske i uzvične. Inače, fonometaplazme kao fonometaforme prvobitno se javljaju u običnom razgovornom jeziku (u jednom slučaju kao rezultat nepoznavanja ili neshvatanja standardnojezičke norme datog jezika, a u drugom slučaju kao stvar tendencije jezika da sledi tzv. "zakon najmanjeg naprezanja" u skladu s potrebama komunikacije) odakle su prešle u pesnički jezik, gde su postale jedno od značajnijih izražajno-stilskih sredstava.
Imajući sve ovo u vidu, pokušali smo da na materijalu poezije srpskih romantičara: Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića, pesnika čija pesnička građa u priličnoj meri izražava heterogen dijalekatski sastav, specifičnost novih i starih sistema deklinacije i konjugacije, različite crte izražajnog fonda narodne poezije, ukažemo na sve moguće tipove i vrste fonometaplazmi i na njihove funkcije u odgovarajućem poetskom diskursu. Naša analiza je pokazala da mnogi izrazi kao što su arhaizmi, provincijalizmi, varvarizmi, neologizmi i "nepoetske" reči razgovornog jezika u poetskim ostvarenjima ovih srpskih pesnika deluju kao fonometaplazme.
1. U radu Fonometaplazme u poeziji Branka Radičevića, na celokupnom materijalu Brankove poezije, koja u osnovnim jezičkim crtama predstavlja njegov pristanak na Vukov program "piši kao što govoriš", što je označavalo poseban vid uvođenja narodnog jezika u književnost, pronašli smo, zavisno od postupka destrukcije, sledeće tipove fonometaplazmi: 1) prostriktivne, 2) restriktivne, 3) supstitucionalne, 4) mutacione i 5) transpozicione. Pošto postupak strukturnog pomeranja može zahvatiti početak, sredinu i kraj primarnog oblika, Radičević je iskoristio ovu mogućnost i, u okviru prostriktivne fonometaplazme, upotrebio a) fonološku protezu, b) fonološku epentezu, v) fonološku paragogu, a u okviru restriktivne fonometaplazme a) fonološku aferezu, b) fonološku sinkopu, v) fonološku apokopu. U vezi postupka ujednačavanja i razjednačavanja koji se javlja prilikom nastajanja mutacine fonometaplazme, Branko se poslužio a) fonološkom asimilacijom i b) fonološkom disimilacijom. Koristeći različiti kvalitet aktiviranog strukturnog elementa, ovaj srpski pesnik upotrebljava tri tipa fonometaplazmi: 1) vokalske, 2) konsonantske i 3) vokalsko-konsonantske. Naša analiza je pokazala da u Brankovoj poeziji svaka vrsta reči srpskog jezika daje svoj tip fonometaplazme: 1) imeničku, 2) glagolsku, 3) zameničku, 4) pridevsku, 5) brojnu, 6) prilošku, 7) predlošku, 8) vezničku, 9) uzvičnu i 10) partikulsku. Baveći se, pored tipoloških, i funkcionalnim istraživanjima fonometaplazmi u poeziji Branka Radičevića, otkrili smo njihove tri osnovne uloge: 1) stilističku, 2) ritmičku i 3) zvukovnu (eufonijsku).
2. U radu Glagolske fonometaplazme u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja, na materijalu prvih pet knjiga Zmajevih Sabranih dela, posebna pažnja je posvećena tipovima i funkcijama glagolskih fonometaplazmi, koje kod ovog pesnika čine najfrekventniju i najraznorodniju kategoriju. Glagolske fonometaplazme se definišu kao glagolske neoforme nastale transformacijom etalona tih formi. Tako je u Zmajevoj poeziji, u zavisnosti od primene postupka, pronađeno pet tipova glagolskih fonometaplazmi: 1) prostriktivne, 2) restriktivne, 3) supstitucionalne, 4) mutacione i 5) transpozicione. U vezi s činjenicom da li se dodavao ili oduzimao strukturni elemenat na početku, u sredini i na kraju etalona, otkrivene su tri vrste prostriktivne glagolske fonometaplazme: a) glagolska proteza, b) glagolska epenteza, v) glagolska paragoga; i tri vrste restriktivne glagolske fonometaplazme: a) glagolska afereza, b) glagolska sinkopa, v) glagolska apokopa. Zavisno od postupka asimilacije ili disimilacije, u okviru mutacione glagolske fonometaplazme, pronađene su: a) glagolska asimilacija i b) glagolska disimilacija. Pošto fonetsko-fonološke operacije (prostrikcija, restrikcija, supstitucija, mutacija i transpozicija) nisu zahvatile sve upotrebljene glagolske oblike, naš odabrani korpus pokazuje da se Zmaj služio nekim glagolskim fonometaplazmama: 1) infinitivnom, 2) prezentskom, 3) aoristskom, 4) imperativnom, 5) imperfektivnom, 6) glagolsko-priloškom, 7) glagolsko-pridevskom, 8) futurskom, 9) perfektivnom i 10) kondicionalnom. Pored tipoloških, izvršena su i funkcionalna istraživanja glagolskih fonometaplazmi. Ona pokazuju da je Zmaj glagolske fonometaplazme koristio kao 1) stilistička, 2) ritmička i 3) eufonijska sredstva.
3. U radu Imeničke fonometaplazme u poeziji Laze Kostića pokušali smo da, na materijalu poezije ovog velikog srpskog pesnika, otkrijemo sve tipove i funkcije imeničkih fonometaplazmi. Tako je u okviru tipoloških istraživanja, u zavisnosti od primene postupka (dodavanja, izostavljanja, zamene, menjanja i promene mesta određenog strukturnog elementa), uočeno da se L. Kostić koristio: 1) prostriktivnom imeničkom fonometaplazmom, 2) restriktivnom imeničkom fonometaplazmom, 3) supstitucionalnom imeničkom fonometaplazmom, 4) mutacionom imeničkom fonometaplazmom i 5) transpozicionom imeničkom fonometaplazmom. Prateći svaki od ovih tipova, zapazili smo da se neki od njih ispoljavaju u više različitih vrsta. U zavisnosti od toga da li se odgovarajući strukturni elemenat dodavao, oduzimao, jednačio ili razjednačavao, pronašli smo tri vrste prostriktivne imeničke fonometaplazme: a) imeničku protezu, b) imeničku epentezu, v) imeničku paragogu; tri vrste restriktivne imeničke fonometaplazme: a) imeničku aferezu, b) imeničku sinkopu, v) imeničku apokopu; i dve vrste mutacione imeničke fonometaplazme: a) imeničku asimilaciju, b) imeničku disimilaciju. Sve tipove i vrste imeničkih fonometaplazmi Laza Kostić, kao Branko Radičević i Jovan Jovanović Zmaj, koristi u 1) stilističke, 2) ritmičke i 3) eufonijske svrhe.
1. FONOMETAPLAZME U POEZIJI BRANKA RADIČEVIĆA
U ovom radu se vrše detaljna tipološka i funkcionalna istraživanja fonometaformi (fonometaplazmi), odnosno formi reči pretežno nastalih deformacijom neutralnog etalona, prostrikcijom, restrikcijom, supstitucijom, mutacijom i transpozicijom određenog strukturnog elementa, i to pre svega na fonološkom nivou, u poeziji Branka Radičevića.
Neveliko po svome obimu,(52) pesničko delo Branka Radičevića nema ni visok stepen umetničke vrednosti. Međutim, ono označava čitav jedan prevrat u srpskoj lirici, koja je do njegove pojave bila epigonska, čisto formalistička, zanatska. Radičević još na početku svoga pesničkog stvaralaštva, umesto krute i učene versifikacije, prihvata laki stil i prirodni ton narodne pesme (Gusle moje, Devojka na studencu, Đački rastanak itd.), da bi u kasnijem periodu razvijao i širio svoju pesničku lektiru, unoseći u svoja poetska ostvarenja složeniji i raznovrsniji oblik (Tuga i opomena, Beračice itd.). Neke Radičevićeve pesme i danas odaju prijatan utisak svojom melodioznošću, razvijenom ritmičkom osećajnošću i muzikalnošću rimovanih saglasja. Ne obazirući se na tradiciju, Radičević u sadržajnom smislu peva o ličnim osećanjima, o ljubavnim doživljajima - praveći tako radikalan skok od ranijeg objektivnog i didaktičkog pesništva ka subjektivnoj poeziji. U prvoj knjizi pesama, pored ljubavnog, javlja se i nacionalno osećanje, koje je naročito izraženo u Ajduku, Đačkom rastanku, Putu, Natpisima. Dve poslednje pesme donose satiru protiv nenacionalnog u srpskom društvu, što je, takođe, novina u odnosu na tradiciju.
Prema našoj književnoj istoriji Branko Radičević je prvi istinski pesnik srpskog romantizma, koji je u srpsku literaturu uneo obrasce čiste lirike (Gusle moje, Molitva itd.) i otvorio bogatu romantičarsku epohu. Radičevićev prisni kontakt sa Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem doprineo je da on shvati suštinu njihovih ideja, usled čega se kod njega razvila nesvakidašnja strast kojom se bacio na proučavanje narodnog jezika i narodne književnosti. Na to ukazuje njegovo učenje Vukovog Srpskog rječnika, skupljanje narodnih reči i pesama, neposredan i prost način izražavanja i veliki broj figura i ukrasa preuzetih iz narodne poezije. I pre Radičevića u srpskoj književnosti bilo je pesnika koji su se služili narodnim jezikom i unosili u svoja dela elemente narodnog stvaralaštva, ali se poezija nijednog od njih ne odlikuje tolikom lepotom i čistotom narodnog jezika i veličinom duha narodne poezije kao što je to slučaj sa Brankovom lirikom.
Već u prvoj knjizi pesama Branko Radičević raskida sa jezikom starije književne škole, njegovom fonetikom, morfologijom, sintaksom i leksikom. U osnovnim jezičkim crtama poezija ovog srpskog pesnika znači njegov pristanak na Vukov program i reformu, na princip piši kao što govoriš, što predstavlja poseban vid uvođenja narodnog jezika u književnost. Otuda Radičevićeva pesnička građa u priličnoj meri odražava heterogen dijalekatski sastav izražen u povećanom zbiru crta različitih narodnih govora. Zato se u njegovoj poeziji, čiju osnovicu čine vojvođanski i hercegovački dijalekti, lako mogu zapaziti elementi više idioma, a pre svega hercegovačkog, crnogorskog, dubrovačkog, resavskog, koje je pesnik upotrebio u težnji za stvaranjem svenarodnog književnog jezika.
Poezijom Branka Radičevića bavili su se poznati srpski teoretičari i istoričari književnosti(53) u svojim radovima sa širokim fondom književno-istorijskih činjenica i analizama izvedenim strogom metodskom procedurom. Međutim, jezik njegove poezije, uz jednu monografiju,(54) proučavan je samo u fragmentarnim osvrtima.(55)
Pošto sredstva za karakterizaciju jezika likova, organizaciju pripovedačkog govora i ispunjenje stihovne forme Radičević pretežno traži u sremsko-šumadijskoj govornoj građi, u specifičnosti novih i starih sistema deklinacije i konjugacije, u različitim crtama izražajnog fonda narodne poezije, mnogi izrazi, kao što su arhaizmi, provincijalizmi, varvarizmi i "nepoetske" reči razgovornog jezika, u njegovim poetskim ostvarenjima deluju kao fonometaplazme - forme reči nastale uglavnom deformacijom neutralnog etalona, dodavanjem (prostrikcijom), izostavljanjem (restrikcijom), zamenom (supstitucijom), menjanjem (mutacijom), promenom mesta (transpozicijom) određenog strukturnog elementa na fonološkom nivou, tj. na nivou fonološke strukture reči. Fonometaplazme kao metaforme javljaju se pre svega u narodnim govorima (u jednom slučaju kao rezultat nepoznavanja ili neshvatanja standardnojezičke norme datog jezika, a u drugom kao stvar tendencije jezika da sledi tzv. "zakon najmanjeg naprezanja" u skladu s potrebama komunikacije), odakle su pretežno prešle u Radičevićev poetski jezik, gde su postale jedno od značajnijih izražajno-stilskih sredstava.
Metaplazme kao forme formi (a samim tim i fonometaplazme) retko su bile predmet izučavanja, kako kod nas,(56) tako i u inostranstvu.(57) Zato u ovom radu, u jednoj detaljnijoj analizi, pokušavamo da otkrijemo sve tipove i funkcije fonometaplazmi u poeziji Branka Radičevića.
0. Fonometaplazme(58) predstavljaju supstancijalnu modifikaciju (deformaciju, anomaliju, defektnost, opstrukciju, strukturno pomeranje) gramatičke strukture reči na fonološkom nivou. Postupci uspostavljanja fonometaplazmi (kao oblika drugostepenog semiotičkog sistema) formalne su prirode (u pitanju je narušavanje signalne, a ne semantičke organizacije teksta). Budući da se modifikacija gramatičkih (neutralnih) oblika vrši dodavanjem, izostavljanjem, zamenom, menjanjem, promenom mesta određenog strukturnog elementa, moguće je razlikovati pet tipova fonometaplazmi: prostriktivne, restriktivne, supstitucionalne, mutacione i transpozicione. Pošto u procesima nastajanja fonometaplazmi u funkciji određenog strukturnog elementa učestvuju kvalitativno različiti glasovni segmenti (segmenti sastavljeni samo od vokala, segmenti sastavljeni samo od konsonanata i segmenti sastavljeni i od vokala i od konsonanata), moguće je razlikovati tri kvalitativna tipa fonometaplazmi: vokalske, konsonantske i vokalsko-konsonantske. Budući da fonometaplazme podrazumevaju strukturnu promenu forme, stoga svaka vrsta reči može dati svoj tip fonometaplazmi: imeničke, glagolske, zameničke, pridevske, brojne, priloške, predloške, vezničke, partikulske i uzvične.
Pre nego što pređemo na samu analizu treba precizirati u kom smislu metaplazme (metaforme) nazivamo fonološkim, fonometaplazmama. One su fonološke po tome što menjaju fonološku strukturu reči posebno uzete.(59) Metaforme koje pratimo samo su jednim delom fonetske i fonološke u lingvističkom smislu, tj. samo su jednim delom nastale glasovnim procesima, a mnoge među njima rezultat su morfoloških procesa. I jedna i druga grupa veoma su raznovrsne, npr.: fonetski arhaizmi (drkće, stara osnova drg-); fonetske redukcije generalnog ili pozicionog karaktera (gubljenje h, tica, zabaljao), uslovljene naročitom funkcijom reči ili oblika (u imperativu: bežmo, stan, u čestim rečima posebne funkcije: nekva, nekvom, glaj); nastale u dodiru reči (ev, neg, 've); likovi iz fonetski diferenciranih idioma (ijekavizmi u načelno ekavskom tekstu); fonetski nastali alomorfi (s/sa: sapalila, u/un: uniđe); semantički ispražnjeni tvorbeni formanti (posastanem se, nablizu, danak, bojak); formanti uspostavljeni analogijom (ota prema ova, ona, tonedu prema dadu); sinonimični padežni nastavci (na vrati, k vratim); uslovne redukcije slogova manje ili više zasnovane na dijal. pojavama (zajsta, pratjo, zaš, ništ); proširenje partikula (meneka, tuna) - i dr.
Ne mogu se sa potpunom sigurnošću razgraničiti forme u kojima pesnik svesno odstupa od etalona iz pesničkih i stilskih razloga od slučajnih kolebanja bez stilskog značaja, u jednom još nestandardizovanom izrazu (up. današnja stilski nebitna kolebanja svim/svima, s merom/sa merom i sl.). Ipak treba imati u vidu da sve ono što se jasno ispoljavalo kao narodni jezik, suprotstavljeno slavenosrpskom i dr. staroknjiževnom izrazu, nije u Brankovo doba bilo stilski neutralno, nego je naglašavalo narodni, vukovski karakter pesničke reči. U tom smislu ni oblici bez h, i ijekavizmi, i druge pojave uzete iz narodnih govora postaju stilski funkcionalna sredstva. Pogotovo su pesnički funkcionalna ako se njima postiže potreban broj slogova ili lik koji se rimuje (k usti - pusti, neko - reko'). I pored toga, ostaje nesigurno za neka odstupanja od standarda da li su stilski relevantna ili slučajna formalna kolebanja, npr. bijo umesto bio, poljubci umesto poljupci, pa i pojedini slučajevi izostavljanja glasa h.
I. 1. Prostriktivne fonometaplazme se obrazuju plus-postupkom, to jest dodavanjem nekog strukturnog elementa etalonu (odnosno primarnom obliku). Naš materijal pokazuje da su ove fonometaplazme u poeziji Branka Radičevića(60) neznatne frekvencije, što je i razumljivo, jer su mogućnosti da se jedan gramatički oblik bez promene značenja proširi neznatne, a i sam jezik teži da eliminiše sve redundantne oblike. Pošto se dodavanje vrši na početku, u sredini i na kraju, razlikuju se tri vrste prostriktivnih fonometaplazmi: a) fonološka proteza, b) fonološka epenteza i v) fonološka paragoga.
a) Fonološka proteza nastaje dodavanjem nekog glasovnog segmenta početku primarnog oblika. Primeri su veoma retki.
ota PP 319, oto PP 320, otim PP 354, učesto PP 256, ogleda ga PII 156, posastanem se PI 82, podunu PI 33, nablizu PP 369, ponajprvi PII 129. (61)
Oblici ota, oto, otim predstavljaju prave fonometaplazme nastale (po ugledu na ovaj, onaj) fakultativnim plus-postupcima, koji i danas kao pokrajinske reči žive u Sremu i Posavini. (62) Pored ovih sekundarnih oblika, Radičević u svojoj poeziji koristi i primarne (standardnojezičke) oblike (taj PP 408, to PIs 247, tom PP 407). Primeri učesto, ogleda, posastanem, podunu, nablizu, ponajprvi, stvoreni sistemskim plus-postupcima, odnosno spajanjem sistemskih prefiksa (u-, o-, po-, na-, ponaj-) sa osnovnim oblicima (često, sastanem, dunu, blizu, prvi), posmatrani izvan konteksta (kao pojedinačne reči), pored signalne, imaju neku dodatnu značenjsku dimenziju. Međutim, kada se oni posmatraju u poetskim okruženjima iz kojih su istrgnuti, ispada ipak da je samo reč o promeni formalne strukture, i da oni deluju kao prave fonometaplazme. Ilustracije radi, poslužićemo se dvama primerima.
(1)(...)
Ogleda ga sa svakoje strane,
Ali samo grdne vidi rane:
(...) Gojko, 156.
(2) (...)
Još se moli bogu istinome
Da što pređe ode noćna tama,
Da što pre se posastanem s vama!
(...) Đački rastanak, 82.
Zamenom upotrebljenih fonometaplazmi ogleda i posastanem osnovnim oblicima "gleda" i "sastanem" ni u čemu se ne bi promenila diskurzivna informacija konteksta, a i samih stihova (Ogleda ga sa svakoje strane = Gleda ga sa svakoje strane; Da što pre se posastanem s vama = Da što pre se sastanem s vama). Dakle, promena u linijskoj, signalnoj organizaciji poruke, nije uticala na promenu njenog semantičkog plana. Ovo isto važi i za druge fonometaplazme izvedene sistemskim prefiksima.
b) Fonološka epenteza nastaje umetanjem nekog glasovnog segmenta u sredinu primarnog oblika. Primeri su retki.
satvori PI 33, sapalila PP 369, sajahao PII 153, savikao PII 125, saurvalo PII 136, sakrhaše PII 171, bijo PP 198, djevojka PII 170, pjesmama PII 159, vjerna PII 170, bježe PII 168, uniđe PI 28, tonedu PP 208, počinjedu PP 208, poslije PI 87, gnijezdo PII 161.
Kao što se iz navedenih primera vidi, fonološka epenteza se u malom broju slučajeva zasniva stvarnim umetanjem, pre bi se moglo reći da ona nastaje razvijanjem određenih elemenata koji deluju kao umetnuti. Takav je slučaj upotrebe dužih oblika (sajahao, satvori, savikao, saurvao) umesto kraćih (sjahao, stvori, svikao, survao) koje Radičević ponekad i naporedo koristi u svojim stihovima.
(...)
Da se dakle, tužan, razveseli,
Svet satvori, ko' što Moja veli,
Stvori zemlju, pa stvori oblake,
Žapce, guje, somove i rake,
(...) Put, 85.
Možda se jedino uslovno može govoriti o umetanju u primerima bijo i uniđe, gde se menja signalna slika osnovnih oblika bio i uđe, a ne i njihova semantika. Pošto je Radičević gradeći svoj pesnički izraz pošao, prirodno, od govora svoga kraja, od sremskog i bačkog dijalekatskog područja ekavskog tipa, ijekavski oblici (kao npr.: vjerna, bježe, gnijezdo), iako imaju standardnojezički rang, u potpunom ekavskom okruženju deluju kao fonometaplazme, tačnije kao fonološke epenteze.
v) Fonološka paragoga nastaje dodavanjem glasovnog segmenta kraju primarnog oblika. Primeri su nešto brojniji od prethodnih.
đegoder PP 223, meneka PI 97, tebeka PI 65, njegaka PI 109, sebeka PII 130, ondeka PI 111, ondaka PI 70, sinoćke PI 56, jutroske PP 276, ovdena PII 127, tuna PI 69, mojojzi PII 133, svojojzi PI 85, vašojzi PI 108, njojzi PI 57, onizi PI 107, drugojzi PI 69, pređašnjojzi PI 80, većojzi PI 112, kletojzi PI 82, kletizi PII 169, Srbinji PII 141, pređe PII 141, danak PI 82, pojak PI 59, bojak PP 313.
Fonološka paragoga se, u najvećem broju slučajeva, formira dodavanjem nekim vrstama reči (pretežno zamenicama, prilozima, pridevima, brojevima itd.) partikula koje predstavljaju ceo slog uz prisustvo konsonanta (er, ka, ke, na, zi). Fonometaplazme Srbinji i pređe su nešto drukčijeg porekla. Naime, oblik Srbinji verovatno je pesnička konstrukcija množine (možda u naslonu na zb. muškinje, ženskinje, dudinje i sl.), dok je pređe duži (i stariji) oblik predloga pre s genitivom (E se Turci makli pređe zore). Navedeni oblici danak, pojak, bojak zahtevaju, takođe, dodatna objašnjenja. Dodavanje tvorbenog deminutivnog nastavka -ak osnovnim oblicima "dan", "poj", "boj" nije nikakvo odstupanje od norme, već je naprotiv iskazivanje određenog jezičkog sistema. Međutim, kada se sekundarni oblici (danak, pojak, bojak) posmatraju u poetskim okruženjima, jasno se uočava da sistemski nastavak -ak nema deminutivno ili hipokoristično značenje, nego je on čisto formalni znak, koji menja formalnu strukturu reči. Potvrdimo to dvama citatima.
(1)(...)
Udariti onoj strašnoj noći,
Ta ludilu i kletojzi zloći,
Pa probudit' onu srpsku zoru,
Zoru onu, onaj danak beli!
(...) Đački rastanak, 82.
(2) (...)
Pa s' ustavi, - sad će biti!
"Voz is ten tes?" - To je dosta!
Stade bojak strahoviti...
Od Srba je gospa prosta;
Još umuknu kleta oma:
Što će - dođe car od doma
Bezimena, 313.
Oba diskursa sugerišu zaključak da je semantički suodnos sekundarnih (danak, bojak) i primarnih oblika (dan, boj) u potpunoj korelaciji. Ipak, kada su u pitanju sekundarni oblici, može se govoriti o dodatnoj semantičkoj nijansi stilističke prirode. Ovde svakako treba istaći da je tvorbeni nastavak -ak bio posebno produktivan u jeziku svih srpskih romantičara, što je slučaj i kod Branka Radičevića.
2. Restriktivne fonometaplazme zasnivaju se na minus-postupku koji dovodi do izostavljanja određenog strukturnog elementa iz primarnog oblika. Ove fonometaplazme slede zakon jezičke ekonomije usled čega spadaju u red posebno produktivnih fonometaformi. Budući da postupak restrikcije, kao i postupak reduplikacije, obuhvata, početak, sredinu i kraj primarnog oblika, on može proizvesti tri vrste restriktivnih fonometaplazmi: a) fonološku aferezu, b) fonološku sinkopu i v) fonološku apokopu.
a) Fonološka afereza nastaje izostavljanjem nekog glasovnog segmenta na početku primarnog oblika. Primeri nisu brojni.
've PII 135, 'nu PP 190, 'vako PI 39, odi PI 7, tela PI 9, 'itnuo PI 17, ajduk PI 17, iljadu PI 70, lađan PI 53, tica PI 8, tičica PI 35, de PI 21, degod PI 31, dekome PI 60, dešto PI 100, šenicu PI 100, ći PP 348.
Najuobičajeniji način formiranja fonološke afereze jeste izostavljanje (ili ispuštanje) inicijalnog vokala ('ve - ove, 'nu - onu, 'vako - ovako) i konsonanata (itnuo - hitnuo, ajduk - hajduk, iljadu - hiljadu). Što se tiče glasa h, Radičević idući putem Vuka Karadžića već se 1844. godine zalaže za usvajanje ove konsonantske foneme kao elementa glasovnog sistema i azbuke.(63) Ipak, on i dalje mnoge oblike piše bez glasa h ili ga zamenjuje sa drugim glasovima, mada izuzetak čine neki uzvici (oh PI 63, oho PI 80). Međutim, u drugoj knjizi pesama (1851) Radičević usvaja fonemu h tako da se ova javlja u grupi hv u neizmenjenom obliku (hvaliti PII 130, dohvatio PII 130 itd.). U drugim primerima fonološke afereze izostavljanje inicijalnog glasa predstavlja regulisanje eksplozivne konsonantske grupe gubljenjem njenog prvog člana p i g (ptica - tica, pšenica - šenica, gde - de, gdegod - degod).
b) Fonološka sinkopa nastaje izostavljanjem nekog glasovnog segmenta u sredini primarnog oblika. Primeri su veoma brojni.
rad'la PP 201, nagrad'la PP 201, bež'mo PII 150, vel'ke PP 304, konj'ma PII 135, zub'ma PII 152, reč'ma PP 411, nj'ga PI 69, njeg'vog PP 410, u strau PI 9, osmeiva PI 13, tioga PI 15, beu PI 20, sjaa PI 32, duom PI 33, razlađiva PI 53, glenu PP 269, ljustvo PI 85, zabaljao PIs 200, rastalja PP 408, upraljasmo PP 200, blagosovi PI 125, oruža PII 125, u naruče PP 340, janje PI 110, lepirića PI 53, ošli PP 196, glaj PI 5, glati PI 49, nekva PP 293, nekvom PP 293.
Sve navedeno jasno pokazuje da se fonološka sinkopa formira na više načina: (a) gubljenjem jednog vokala, i to vokala i, e, o (radila - rad'la, njega - nj'ga, njegovog - njeg'vog); (b) gubljenjem jednog konsonanta, i to h, l, d (osmehiva - osmeiva, sjaha - sjaa, blagoslovi - blagosovi, glednu - glenu, ljudstvo - ljustvo); (v) gubljenjem suglasnika j iza č i ž (naručje - naruče, oružja - oruža), što je npr. odlika crnogorskih govora; (g) svođenjem grupe vlj na lj (zabavljao - zabaljao, raspravlja - raspralja), što je odlika sremskih govora; (d) ispuštanjem celog sloga koji čini samoglasnik i suglasnik (otišli - ošli); (đ) ispuštanjem jednog samoglasnika i jednog suglasnika na granici dvaju slogova (gledaj - glaj).
v) Fonološka apokopa nastaje izostavljanjem nekog glasovnog segmenta na kraju primarnog oblika. Ova vrsta restriktivne fonometaplazme predstavlja najzastupljeniju kategoriju u poeziji Branka Radičevića. To pokazuje i mnoštvo primera.
plamtit' PI 45, svanut' PI 52, pozvat' PI 84, uteć' PII 149, leć' ću PII 148, pomoć' ću PP 183, gledeć' PP 202, jadikujuć' PP 408, stan' PI 90, trč' PI 112, vod' me PII 167, s' PP 397, b' PP 297, t' PI 18, men' PP 199, najstarij' PI 106, al' PI 11, il' PI 100, l' PI 63, nit' PI 101, četir PII 134, m' PP 266, t' PP 331, s' PI 53, teb' PP 310, j' PP 294, mož' PP 407, g' PI 50, sveg' PP 297, ništ' PI 50, neg' PI 80, mal' PI 86, ev' PI 109, en' PP 203, izmeđ' PI 69, međ' PII 131, skoči PI 23, digo PI 23, siroma PI 78, odma PI 51, jelenski PI 35, dedo' PP 301, k vratim' PI 108, za hajducim' PII 168, zaš' PI 57, po mrtvaci PI 78.
Brojnost fonološke apokope dolazi pre svega od toga što je kraj reči naročito zahvaćen izostavljanjem (elizijom). Kao što se da videti, gotovo sve vrste leksičkih jedinica su obuhvaćene ovom pojavom. U analizi koju smo izvršili utvrdili smo da je posebno samoglasnik i redukovan, kao i u sremskim govorima.(64) Rezultati izostavljanja ove foneme izuzetno su produktivni u infinitivnim nastavcima -ti , -ći (svanuti - svanut', pozvati - pozvat', uteći - uteć', pomoći - pomoć'); na kraju nekih glagolskih oblika - priloga vremena sadašnjeg (jadikujući - jadikujuć', gledajući - gledajuć'), u 2. l. jd. imperativa (stani - stan', trči - trč'), u oblicima pomoćnih glagola (si - s', bi - b'), enklitičkim oblicima ličnih zamenica u dativu (ti - t', mi - m'); u nekim svezicama (ali - al', ili - il') itd. Izostavljanje (elizija) vokala e obično je kod 3. l. jd. pomoćnog glagola jesam: (šta j' zvezda PI 56, Kako j' kroz kam, što j' opao PP 304); u 3. l. jd. prezenta glagola moći: (ne mož' da odbrani PII 126, ne mož' da podnese PP 407); u rečci za podsticanje hajde (ajd' ti tamo PI 61) itd. Vokal a se izostavlja na kraju enklitičkog i punog oblika genitiva-akuzativa lične zamenice 3. l. jd. muškog roda (pa g' odma nestalo PI 50, da g' u brdu nije PP 181, u njeg' oči upravio PII 145, i njeg' zavi PP 325); u pojedinim nastavcima dativa-instrumentala-lokativa množine nekih imenica (ustima - ustim', zubima - zubim', k vratima - k vratim', za hajducima - za hajducim', na glavama - na glavam', u rukama - u rukam') itd. Vokal o se izostavlja na kraju različitih vrsta reči i oblika (a zašt' ne PP 355, lepša neg' danica PII 132, mal' mu ne prisede PI 95, vas ev' ovde PI 109, en' onde PP 411, tebi da idem tam' PIs 418) itd. Od svih vokala najmanje je izostavljen samoglasnik u. Njegovu eliziju primetili smo samo u kraćem i dužem obliku predloga među, između (međ' zvezdicama PP 241, međ' nju stade i međ' milu PP 311; izmeđ' ovi gora PI 69). Pored izostavljanja vokala, u nekim oblicima glagola, imenica i prideva dolazi do ispuštanja suglasnika h (ništ' ne mogo' PI 50, ja t' anđela ne vide PI 49, krasni bresaka PI 35, čarni očica PI 36, on se od nas siroma utaja PI 78). U jednom primeru došlo je čak do ispuštanja celog zadnjeg sloga (zašto - zaš), dok u obliku po mrtvaci nije u pitanju nikakvo izostavljanje, nego je to stariji lokativ na -i(h). Međutim, i on u odnosu na primarni oblik po mrtvacima deluje kao fonološka apokopa.
3. Supstitucionalne fonometaplazme zasnivaju se na zameni jednog strukturnog elementa drugim strukturnim elementom. Nastanak ovih fonometaplazmi najčešće prati zamena samoglasnika drugim samoglasnikom ili zamena jednog suglasnika drugim suglasnikom. Supstitucija se obično vrši negde u unutrašnjosti primarnih oblika, a veoma retko na početku ili na kraju. Primeri su u priličnoj meri prisutni u poeziji ovog srpskog pesnika.
nesam PI 56, nesi PI 56, prepovedat PP 223, konder PP 370, konderu PP 371, kandelo PP 372, okoline PI 94, nedro PP 204, gledi PI 17, drkćem PI 51, drkta PI 107, nekte PP 268, greje PP 257, tija PP 303, njija PP 199, vijor PP 386, nojca PI 69, šćer PII 162, vrulu PP 201, fala PI 34, fali PI 73, pratjo PP 201, zajsta PP 412, đecu PI 17, priđene PI 18, uljego PII 128, odolješe PII 117, mađistar PP 247, po kolih PII 159.
Ako se pažljivije osmotre navedeni primeri, teško da se za mnoge od njih može tvrditi da su nastali stvarnom zamenom jednog glasovnog elementa drugim glasovnim elementom. Jedino je to slučaj sa stranim rečima u kojima je došlo do zamene glasa i glasom e (kondir - konder, kandilo - kandelo) i glasa g glasom đ (magistar - mađistar), a takođe i u nekim domaćim rečima gde je suglasnik h zamenjen suglasnikom j (grehe - greje, njiha - njija, vihor - vijor), a suglasnik f suglasnikom v (frula - vrula). Donekle to važi i za slučajeve gde sekundarno j dolazi umesto vokala i u rezultatu redukcije (pratio - pratjo, zaista - zajsta), i gde je grupa hv svedena (ili zamenjena) na (sa) suglasnik (suglasnikom) f (hvala - fala, hvali - fali). U svim drugim primerima, gledano sa standardnojezičke pozicije, pojava neodgovarajućeg glasovnog elementa, u jednim likovima leži u njihovoj zastarelosti (nesi, neje, drkćem), u drugim reč je o neknjiževnim ili dijalekatskim oblicima (šćer, nekte, nojca), u trećim su u pitanju ijekavski oblici (uljego, odolješe), u četvrtim su neobični singulari (pleće, nedro) ili množinski oblici (okoline), te stariji oblik lokativa na -i(h) (po kolih), u nekim je u pitanju tzv. najnovije "jekavsko" jotovanje (đecu, priđene). Bez obzira na poreklo deformacije (anomalije, opstrukcije) koja je od primarnih (ulego, nisi, kćer, pleća, okolina, decu, po kolima itd.) dovela do sekundarnih oblika (uljego, nesi, šćer, pleće, okoline, đecu, po kolih itd.), recipijent i njih u procesu komunikacije doživljava kao odstupanje od norme, jer deluju u kontekstu kao metaforme, odnosno kao fonometaplazme. Imajući to u vidu, sve takve oblike smo uvrstili u supstitucionalne fonometaplazme.
4. Mutacione fonometaplazme zasnivaju se na menjanju (prelasku) jednog strukturnog segmenta u drugi, koje dovode do supstancijalne modifikacije standardnojezičkog oblika. U zavisnosti od toga da li se mutacija vrši u cilju ujednačavanja ili razjednačavanja dvaju (najčešće) susednih glasova, razlikuju se: a) fonološka asimilacija i b) fonološka disimilacija.
a) Fonološka asimilacija nastaje fonetskim procesom u toku kojega dolazi do jednačenja glasova (vokala ili konsonanata) jednih prema drugima, gde oni dobijaju zajedničke karakteristike ili postaju identični. Primeri nisu posebno rasprostranjeni.
ražljuti PI 80,(65) peta (petao) PP 306, ža PP 268, usto PP 295, poso PP 198, reko PP 219, ko PP 247.
U jednim slučajevima do ujednačavanja suglasnika (u pitanju su konsonantske foneme) dolazi jednačenjem po načinu i mestu artikulacije pri čemu glas z ispred palatalizovanog lj prelazi u glas ž (razljuti - ražljuti). U drugim slučajevima (u pitanju su vokali) jedan glas pod uticajem susednog glasa prelazi u njemu identičan par (petao - peta, žao - ža, ustao - usto, posao - poso, rekao - reko, kao - ko). Proces ujednačavanja vokala, kao što se vidi, obavezno prati i kontrakcija.
b) Fonološka disimilacija nastaje razjednačavanjem dva ista ili slična glasa (u pitanju su suglasnici) u susedstvu ili na rastojanju, na taj način što jedan od njih prelazi u neki drugi glas. Primeri su frekventni.
mlogi PI 49, mloga PI 20, mlogo PI 61, mlogu PI 83, mloge PI 20, mložina PP 204, mlogobrojni PP 204, mlidija PP 215, mlim PP 326, tavna PI 68, tavnoga PP 324, tavnom PI 48, tavnine PP 298, tavnije PP 301, potamljeli PII 165, mljaste PP 311, tavan PI 91, zlamenja PP 244, poljubce PIs 438.
Fonološka disimilacija najčešće nastaje kao proizvod triju različitih razjednačavanja susednih konsonanata: (a) otklanjanjem nazalne nagomilanosti, grupa mn daje ml (mnogi - mlogi, množina - mložina itd.); (b) razdvajanjem nosnih glasova m i n, mn daje vn (tamna - tavna, tamnine - tavnine itd.); (v) prelaskom grupe mnj u grupu mlj (potamnjeli - potamljeli, mnjaste - mljaste itd.). U dva primera (taman - tavan, znamenje - zlamenje) došlo je do razjednačavanja suglasnika u dva susedna sloga. Gledano sa strukturnog aspekta, jedino fonometaplazma poljubce nije nastala disimilacijom bezvučne grupe pc u zvučno-bezvučnu grupu bc, već je to morfološki oblik pisanja ove reči koji kao arhaizam predstavlja odstupanje od prihvaćene (fonološke) norme, usled čega ona, uslovno, može ući u krug fonometaplazmi.
5. Transpozicione fonometaplazme podrazumevaju promenu mesta određenog strukturnog elementa. Pošto metateza (promena mesta određenog strukturnog elementa) prouzrokuje skoro uvek i promenu semantičke strukture, ovakav tip fonometaplazmi nije posebno produktivan. To pokazuje i poezija Branka Radičevića.
vas nemoćan PI 54, vas... klonuh PII 130, vas se... promenio PII 132, vas pobledi PP 322, namastir PI 111, namastirski PI 111, čati PP 274.
U procesu nastajanja transpozicionih fonometaplazmi, kako pokazuju navedeni primeri, mogu se uočiti dve osnovne tendencije. Jedna se ispoljava u promeni mesta dvaju suglasnika (s i v) koja vodi obrnutoj glasovnoj slici osnovne reči sav (sav - vas(66)). Druga se ispoljava u premeštanju čitavih slogova (ma i na) koje dovodi do pomeranja u glasovnoj strukturi osnovne reči "manastir" (manastir - namastir). Uslovno rečeno sekundarni lik čati nije nastao, kao što izgleda, zamenom mesta dvaju vokala (a i i) od oblika čita, već je to u stvari 3. l. jd. prezenta glagola čatiti u značenju "čitati", koji ima oznaku zastarelosti. Ovaj glagolski oblik se ranije koristio u crkvenim tekstovima. Međutim, on u kontekstu svetovnog sadržaja
Nek mađistar čati knjigu, -
Može on to i bez njega, -
On sad ima drugu brigu,
Jera mladost plaho bega,
A vremena još će biti
Gde će sve to naknaditi
Bezimena, 247.
savremenom čitaocu deluje kao izraz nastao metatezom a i i. Usled toga smo njegovu formu čati uključili u transpozicione fonometaplazme.
II. 1. Vokalske fonometaplazme obuhvataju sve one procese nastajanja fonometaplazmi (odnosno sekundarnih gramatičkih formi) u kojima aktivnog učešća uzimaju vokali kao strukturni elementi koji podležu određenim promenama. Ovakve fonometaplazme predstavljaju veoma široku pojavu koja teorijski može zahvatiti sve vrste reči i sve načine strukturnih pomeranja u gramatičkim oblicima na fonološkom nivou, odnosno u fonološkoj strukturi reči. Zavisno od toga koji proces deluje u nastajanju fonometaplazmi (da li je u pitanju dodavanje, izostavljanje, zamena, menjanje ili promena mesta određenog vokalskog elementa), moguće je razlikovati pet vrsta vokalskih fonometaplazmi: prostrikciju, restrikciju, supstituciju, mutaciju i transpoziciju.
a) Vokalska prostrikcija nastaje dodavanjem jedne vokalske foneme primarnom obliku. Primera ima malo.
ota PP 319, otim 354, učesto PP 256, ogleda PII 156, sajahao PII 153, savikao PII 125, saurvalo PII 136, jera PP 247.
Dodavanje vokalske foneme, u najvećem broju slučajeva, dolazi na početak primarnog oblika, te se vokalska prostrikcija javlja u vidu fonološke proteze (ta - ota, često - učesto, survao - saurvao), dok se samo u jednom slučaju dodavanje vrši na kraju primarnog oblika, te vokalska prostrikcija funkcioniše kao fonološka paragoga (jer - jera).
b) Vokalska restrikcija nastaje izostavljanjem jedne vokalske foneme iz primarnog oblika. Primera ima veoma mnogo.
've PII 136. 'nu PP 190, 'naka PP 237, nj'ga PI 69, rad'la PP 201, bež'mo PII 150, svanut' PI 52, men' PP 199, nit' PI 101, mož' PP 407, al' PI 13, il' PP 267, PII 151, ništ' PI 50, četir PII 134, rukam' PI 108.
Izostavljanje se vrši u svim pozicijama: (a) na početku, u vidu fonološke afereze (ove - 've, onaka - 'naka); (b) u sredini, u vidu fonološke sinkope (njega - nj'ga, radila - rad'la) i (v) na kraju, u vudu fonološke apokope (svanuti - svanut', meni - men').
v) Vokalska supstitucija nastaje zamenom jedne vokalske foneme drugom u primarnom obliku. Primera ima veoma malo.
nesam PI 48, prepovedat PP 223, konder PP 270, kandelo PP 327, pleće PI 91, nedro PP 204.
Supstitucija nastaje zamenom vokalskih fonema u svim pozicijama: (a) na početku (nisam - nesam); (b) u unutrašnjosti (kondir - konder) i (v) na kraju (nedra - nedro).
g) Vokalska mutacija nastaje menjanjem (prelaskom) jedne vokalske foneme u drugu u primarnom obliku. Primeri su veoma česti.
poso PP 198, koto PP 302, ža PP 268, anđo PP 310, veso PI 36, mimođe PI 50.
Mutacija nastaje u dve od tri moguće pozicije: (a) u unutrašnjosti (veseo - veso) i (b) na kraju (posao - poso, kotao - koto), gde deluje kao fonološka asimilacija.
d) Vokalska transpozicija nastaje međusobnom promenom mesta dveju vokalskih fonema u primarnom obliku. Primera praktično nema.
čati PP 247.
Pošto je u pitanju samo jedan primer, transpozicija se izvodi samo u jednoj poziciji, i to negde u unutrašnjosti osnovnog oblika (čita - čati).
2. Konsonantske fonometaplazme obuhvataju, isto kao i vokalske, sve one procese nastajanja fonometaformi u kojima učestvuju konsonantske foneme kao aktivni strukturni elementi koji podležu određenim promenama. U vezi s postupcima koji se primenjuju (dodavanje, izostavljanje, zamena, menjanje, promena mesta), razlikuje se pet konsonantskih fonometaplazmi: prostrikcija, restrikcija, supstitucija, mutacija i transpozicija.
a) Konsonantska prostrikcija nastaje dodavanjem jedne konsonantske foneme primarnom obliku. Primera ima nekoliko.
djevojka PII 170, bježe PII 168, vjerna PII 170, nigdje PII 160, bijo PP 198.
Dovadanje se vrši samo u unutrašnjosti, gde se razlikuju dva slučaja: jedan, zahvaćen je početni deo reči, prvi slog (devojka - djevojka, verna - vjerna), u pitanju je fonološka proteza; drugi, zahvaćen je završni deo reči, poslednji slog (nigde - nigdje, bio - bijo), u pitanju je fonološka paragoga.
b) Konsonantska restrikcija nastaje izostavljanjem konsonantske foneme iz primarnog oblika. Primeri su zastupljeni u većem broju.
itnuo PI 17, ajduk PI 17, iljadu PI 70, tica PI 8, deno PI 70, sjaa PI 32, glenu PP 199, oruža PII 125, digo PI 23, odma PI 51, jelenski PI 35, siroma PI 78.
Restrikcija se vrši u tri pozicije: (a) na početku, u vidu fonološke afereze (hitnuo - itnuo, hajduk - ajduk); (b) u sredini, u vidu fonološke sinkope (sjaha - sjaa, glednu - glenu) i (v) na kraju, u vudu fonološke apokope (odmah - odma, siromah - siroma).
v) Konsonantska supstitucija nastaje zamenom jedne ili dve konsonantske foneme jednom konsonantskom fonemom u primarnom obliku. Primeri su veoma retki.
drkta PI 107, nekte PP 268, sveđ PP 354, greje PP 257, tija PP 303, njija PP 199, vijor PP 386, uljego PII 128, odolješe PII 117, mađistar PP 274, fala PI 34, more (može) PI 80.
Supstitucija obuhvata sve tri pozicije: (a) početak (hvala - fala); (b) sredinu (tiha - tija, vihor - vijor) i (v) kraj (sveg - sveđ).
g) Konsonantska mutacija nastaje prelaskom (menjanjem) jedne konsonantske foneme u drugu konsonantsku fonemu u primarnom obliku. Primera ima veoma malo.
ražljuti PI 80, mlogi PI 49, mlim PP 326, tavna PI 68, mljaste PP 311, zlamenja PP 244.
Mutacija se vrši, po pravilu, u unutrašnjosti, i to bliže početku, u vidu fonološke disimilacije (mnogi - mlogi, mnim - mlim), a retko u sredini, u vidu fonološke asimilacije (razljuti - ražljuti) i fonološke disimilacije (tamna - tavna).
d) Konsonantska transpozicija nastaje promenom mesta (metatezom) dveju konsonantskih fonema u primarnom obliku. Primera gotovo da nema.
vas nemoćan PI 54, vas pobledi PP 322.
Transpozicija nastaje promenom mesta dveju fonema tako da jedna s početka prelazi na kraj, a druga s kraja prelazi na početak osnovnog oblika (sav - vas).
3. Vokalsko-konsonantske fonometaplazme obuhvataju, takođe, sve one procese (dodavanje, izostavljanje. zamenu, menjanje i promenu mesta vokalsko-konsonantskog elementa) nastajanja fonometaformi. U zavisnosti od procesa koji deluje, moguće je razlikovati pet vrsta vokalsko-konsonantskih fonometaplazmi: prostrikciju, restrikciju, supstituciju, mutaciju i transpoziciju.
a) Vokalsko-konsonantska prostrikcija nastaje dodavanjem jedne vokalske i jedne konsonantske foneme primarnom obliku. Primeri su brojni.
nablizu PP 396, podunu PI 33, gnijezdo PII 161, uniđe PI 28, počinjedu PP 208, meneka PI 97, sebeka PII 130, ovdena PII 127, tuna PI 69, sinoćke PI 56, jutroske PP 276, mojojzi PII 133, svojojzi PI 85.
Prostrikcija se realizuje u vidu fonološke proteze (blizu - nabilizu, dunu - podunu), fonološke epenteze (uđe - iniđe, gnezdo - gnijezdo) i fonološke paragoge (mene - meneka, jutros - jutroske).
b) Vokalsko-konsonantska restrikcija nastaje izostavljanjem jedne vokalske i jedne konsonantske foneme iz primarnog oblika. Primera ima veoma malo.
glati PI 49, glam PI 31, glaj PI 5, glete PI 81, nekva PP 293, nekvom PP 293, nete PI 82, ošli PP 200.
Restrikcija se realizuje samo u vidu fonološke sinkope (gledati - glati, nekakva - nekva, otišli - ošli, nećete - nete).
v) Vokalsko-konsonantska supstitucija nastaje zamenom jedne glasovne sekvence od najmanje jednog vokala i jednog konsonanta drugom glasovnom sekvencom istog glasovnog sastava u primarnom obliku. Primer je samo jedan (mogući su i previdi).
Srbalj PI 64.
Supstitucija se realizuje samo na kraju primarnog oblika (Srbin - Srbalj). Možda su mogući i drukčiji njeni oblici, ali za takvu pojavu nemamo potvrda u Radičevićevoj poeziji.
g) Vokalsko-konsonantska mutacija nastaje menjanjem jedne vokalske foneme u konsonantsku ili menjanjem jedne vokalske i jedne konsonantske foneme u drugu vokalsku i konsonantsku fonemu u primarnom obliku. Primera ima samo nekoliko.
pratjo PP 201, zajsta PP 412, mađister PP 274.
Mutacija, kao retka pojava, realizuje se samo u unutrašnjosti primarnog oblika (pratio - pratjo, zaista - zajsta, magistar - mađister).
d) Vokalsko-konsonantska transpozicija nastaje međusobnim premeštanjem dvaju slogova koje po pravilu čine jedna vokalska i jedna konsonantska fonema u primarnom obliku. Primera su samo dva.
namastir PI 111, namastirski PI 111.
Transpozicija, kao ograničena pojava u Brankovoj poeziji, nastaje samo na početku primarne forme. Nađen je zapravo jedan primer u dva različita oblika (manastir - namastir, manastirski - namastirski).
III. 0. Pošto fonometaplazme podrazumevaju strukturnu promenu primarne forme, svaka vrsta reči može dati svoj tip fonometaplazmi. Prema našim istraživanjima u poeziji Branka Radičevića ima onoliko tipova fonometaplazmi koliko postoji vrsta reči u srpskom jeziku: imeničke, glagolske, zameničke, pridevske, brojne, priloške, predloške, vezničke, uzvične i partikulske fonometaplazme.
1) Imeničke fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju imenica na fonološkom nivou. Primeri su brojni.
danak PI 82, bojak PP 313, nojca PI 31, pušak' PI 107, mladićim' PP 333, k vratim' PII 151, po mrtvaci PI 78, u rukam' PI 108, na glavam' PI 107, anđo PP 310, poso PP 198, namastir PI 111, mađistar PP 247.
Budući da imeničke fonometaplazme nastaju dodavanjem, izostavljanjem, zamenom, menjanjem i promenom mesta određenog strukturnog elementa, moguće je govoriti o imeničkoj prostrikciji (dan - danak), restrikciji (pušaka - pušak'), supstituciji (noćca - nojca), mutaciji (magistar - mađistar) i transpoziciji (manastir - namastir).
2) Glagolske fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju glagola na fonološkom nivou. Primeri su brojni.
tonedu PP 208, počinjedu PP 208, uniđe PI 28, viš PI 18, mož' PII 153, umedo PI 50, dinu se PI 113, dedo' PP 301, prokte (mi se) PI 84, beu PI 20, sjaa PI 32, fali PI 73, pratjo PP 201, uljego PII 128, usto PP 295, reko PP 219, mlidija PP 215, mlim PP 326, mljaste PP 311, ražljuti PI 80, more (može) PI 80.
Pošto se u procesu nastajanja glagolskih fonometaplazmi koristi postupak dodavanja, izostavljanja, zamene i menjanja, moguće je govoriti o glagolskoj prostrikciji (uđe - uniđe), restrikciji (dedoh - dedo'), supstituciji (hvali - fali) i mutaciji (razljuti - ražljuti).
3) Zameničke fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju zamenica na fonološkom nivou. Primeri su brojni.
oto PP 320, otim PP 354, onizi PI 107, meneka PI 52, njeg' PP 403, čij' PP 396, nj'ga PI 30, nekvom PP 293, nikva PIs 423, vas plam PP 401, vas nemoćan PI 54, niko tebe ne ćede pomoći PI 19, poda vami PIs 427.
Iameničke fonometaplazme nastaju postupkom dodavanja, izostavljanja, zamene i promene mesta određenog strukturnog elementa. Usled toga se može govoriti o zameničkoj prostrikciji (tebe - tebeka), restrikciji (njega - nj'ga), supstituciji (poda vama - poda vami) i transpoziciji (sav plam - vas plam).
4) Pridevske fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju prideva na fonološkom nivou. Primeri nisu brojni.
punan PP 304, srbinjsku PII 148, boži PP 357, vraži PP 287, tiči' PP 222, najstraij' PI 106, tioga PI 15, jelenski PI 35, tija PP 303, tavna PI 68, kletojzi PI 82.
Iako umnogome zaostaju iza imeničkih, glagolskih i zameničkih, pridevske fonometaplazme u pogledu raznovrsnosti tipova ne iskazuju toliku inferiornost. Naprotiv, one su u potpunoj ravnoteži sa prethodnim, jer se javljaju u vidu pridevske prostrikcije (pun - punan), restrikcije (tičiji - tiči'), supstitucije (tiha - tija) i mutacije (tamna - tavna).
5) Brojne fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju brojeva na fonološkom nivou. Primeri su veoma retki.
ponajprvi PII 129, dvije PII 162, četir PII 158, tries PP 297, četres PP 297, četrest PP 285, dvojcu PP 220.
Siromaštvo brojnih fonometaplazmi u potpunosti se odrazilo i na raznovrsnost njihovih tipova. One u poeziji Branka Radičevića funkcionišu samo u vidu brojne prostrikcije (dve - dvije) i restrikcije (četiri - četir).
6) Priloške fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju priloga na fonološkom nivou. Primeri su brojni.
de PI 21, degod PI 31, otale PP 331, okle PII 142, mal' PI 99, ovdena PII 127, tuna PI 11, tudi PI 32, jutroske PP 276, danaske PP 385, jošte PI 46, sade PI 24, tade PI 34, noćom PI 81, unutri PP 335, vođe PI 57, mlogo PI 61, odunda PP 408.
Uz izraženu brojnost priloških fonometaplazmi ide i njihova tipološka raznovrsnost. One su u Radičevićevoj poeziji mogu sresti u obliku priloške prostrikcije (ovde - ovdena), restrikcije (malo - mal'), supstitucije (unutra - unutri), mutacije (mnogo - mlogo) i transpozicije (ovde - vođe).
7) Predloške fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju predloga na fonološkom nivou. Primeri su brojni.
oda jeda PP 31, oda čuda PP 343, nada travom PP 18, niza lica PP 31, s stene PI 21, z brega PIs 419, z drveta PIs 426, bes pokoja PIs 426, izmeđ' ovi gora PI 69, međ' stokom PI 117, prem danici PP 214, savr glave PP 393, svr čoveka PI 99, pređe danka PP 295.
Iako predlozi nisu posebno prisutna leksička kategorija u srpskom jeziku, Radičević je različitim operacijama predloške fonometaplazme učinio značajnim faktorom u strukturiranju svoga poetskog jezika. Kada je u pitanju njihova tipološka raznovrsnost, može se jedino govoriti o predloškoj prostrikciji (pre - pređe), restrikciji (između - izmeđ') i mutaciji (bez pokoja - bes pokoja).
8) Vezničke fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju veznika na fonološkom nivou. Primeri nisu posebno brojni.
jerbo PP 269, iliti PP 408, jera PP 391, eda PI 31, ol' PII 127, il' PP 398, al' PI 13, de PI 97, neg' PI 80.
Neznatnu brojnu vrednost u pesničkom jeziku B. Radičevića, vezničke fonometaplazme nadoknađuju frekventnošću. U tipološkom smislu one funkcionišu kao vezničke prostrikcije (jer - jerbo) i vezničke restrikcije (ali - al').
9) Uzvične fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju uzvika na fonološkom nivou. Primera ima veoma malo.
ajd' PI 61, hajd' PP 184, jo PI 103, ijujuj PI 66, glete PI 103.
Oblik ijujuj prikazan je kao fonometaplazma pošto se u njegovoj neposrednoj blizini našao duži oblik ijujuju koji je, uslovno, uzet kao standardni (mada je veoma teško u ovakvoj situaciji odrediti koji je oblik standardni a koji nije). Evo šireg konteksta u kojem funkcionišu oba oblika.
(...)
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci čili podvikuju:
"Svirac svira,
Ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice,
Dede, brate, ijujuj!
De poskoči, ne luduj!..."
Đački rastanak, 66.
Na osnovu navedenih primera nije teško primetiti da uzvične fonometaplazme Radičević koristi u vidu prostrikcije (gle - glete) i restrikcije (hajde - hajd').
10) Partikulske fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju partikula (rečca) na fonološkom nivou. Primera ima veoma malo.
ev' PP 199, en' PP 203, l' PI 24.
Ovaj tip fonometaplazmi, najverovatnije zbog neznatnog prisustva, javlja se samo u formi restrikcije (eno - en', evo - ev', li - l').
IV. 0. Fonometaplazme kao forme formi u poetskom jeziku predstavljaju svesno narušavanje standardnojezičke norme (i kada dolaze iz narodnih govora, i kada su dijalekatskog porekla, i kada pripadaju nekom od narečja koje ima rang standarda, i kada čine sastavni deo stare jezičke norme), jer one u svakom slučaju predstavljaju binarnu opoziciju primarnog i sekundarnog oblika (standardnojezičkog i nestandardnojezičkog). Fonometaplazme kao destrukcije bilo kakve vrste ne povećavaju diskurzivnu već samo stilističku informaciju. Deformacijom standardnojezičkog oblika (na bilo koji način) koncentriše se recipijentova pažnja na formalni deo iskaza, usporava tempo percepcije (potrebno je preko realizovanog deformisanog oblika uspostaviti standardnojezički oblik), čime se i sama fonometaplazma aktuelizuje u okružavajućem kontekstu, a ujedno i stilski markira. Fonometaplazme kao polifunkcionalne, pored stilističke funkcije (za koju se može reći da je integralna), dobijaju i ritmičku funkciju (jer se koriste kao aktivna ritmička sredstva) i zvukovnu (eufonijsku) funkciju (pošto vidno menjaju zvukovni sloj stiha a posebno slika). Stoga će ovim trima funkcijama fonometaplazmi u poeziji Branka Radičevića biti posvećena posebna pažnja.
1. Stilistička funkcija fonometaplazmi zasniva se na odstupanju od standardnojezičke norme, za koju smo rekli da ima integralni karakter, odnosno da je zajednička za sve njihove tipove i vrste. Pored ovoga, još jedan momenat ukazuje na integralnu stilističku vrednost fonometaplazmi, a to je namerna i svesna upotreba ovih fonometaformi. Na to posebno skreće pažnju korišćenje i primarnih i sekundarnih oblika u poetskom opusu ovog srpskog pesnika, što pokazuju sledeći primeri.
jošte PI 6 - još PI 5, nj'ga PI 30 - njega PI 10, meneka PI 12 - mene PI 11, bijela PII 159 - bela PI 26, reko PP 219 - rekao PI 94, glaj PI 5 - gledaj PI 98, ajduk PI 17 - hajduk PII 161, mož' PP 407 - može PII 126, tija PP 303 - tiha PP 219, usto PP 295 - ustao PII 131, iljadu PI 17 - hiljadu PII 150, more PII 153 - može PII 126, ništ' PI 50 - ništa PII 163, drkćem PI 51 - drhće PP 412.
Često se dešava da Radičević u jednoj pesmi (na istoj stranici) upotrebljava fonometaplazmu i njen primarni oblik. Evo nekoliko takvih primera.
veće - već PII 140, jošte - još PII 130, meneka - mene PI 6, satvori - stvori PI 86, živuju - žive PII 127, mož' - može PII 153, Srbinji - Srbi PII 141.
Nisu retki ni slučajevi kada se u neposrednom kontaktu (u jednoj strofi ili čak stihu) nađu sekundarni i primarni oblici, čime se ističe jasna težnja da se u polje interesovanja za jednu suštinu (jedan predmet, pojam) unesu različite forme. Navešćemo dva tipična primera.
(1) (...)
"Stan' nitkove, stani, nesretniče,
Stani, ulo, stan' bezakoniče,
Stani, gubo, stani kugo kleta,
Da t' naučim trovati mi sveta!"
(...) Put, 95.
(2) Jošte stoje zagrljena
Tamo, brate, dva kamena;
Još iz kama voda bije,
Još usahla nikad nije;
Al' kad voda ta usane,
Nevere da nestane
Dva kamena, 187.
U primeru (1), naizmeničnim nizanjem sekundarnog (stan') i primarnog oblika (stani) iste reči stvara se upečatljiva slika nijansiranja pojedinih segmenata teksta i defekt pretvara u efekat a ovaj u afekat. Tako restriktivne fonometaplazme u neposredni kontekst unose posebnu emocionalnu tenziju. U primeru (2), višestrukim (parnim) vezama sekundarnih i primarnih oblika (jošte - još, još; kama - kamena; usane - usahla) cela jedna strofa (u odnosu na druge strofe u pesmi) dobija izrazito stilističko obeležje koje prati i visok stepen ekspresije.
Na stilističku funkciju fonometaplazmi u Radičevićevoj poeziji, između ostalog, utiče i očigledno nastojanje njegovo da i arhaizmu, i provincijalizmu, i varvarizmu, i "nepoetskoj" reči razgovornog jezika da punu umetničku funkciju. Svi ovi izrazi imaju i različita izvorišta: narodni (pretežno vojvođanski) govori, narodno pesništvo, stariji tip jezika. Usled toga svaka fonometaplazma, u zavisnosti od svoga porekla, unosi u okružavajući kontekst stilističko-semantičke vrednosti. Ovde treba istaći da fonometaplazme kao polifunkcionalne retko kada ostvaruju samo jednu funkciju. Naime, češće se dešava da jedan oblik fonometaplazme stiče najmanje dve, a nekada i sve tri funkcije. Međutim, u posmatranom kontekstu nije teško odrediti koja među njima ima primarni a koja sekundarni karakter. Stilistička kao integralna funkcija prisutna je u svakoj fonometaplazmi, dok ostale dve u pojedinim slučajevima mogu i izostati. Kada je u pitanju stilistička funkcija, Radičević se, prema našim istraživanjima, fonometaplazmama koristio za usredsređivanje čitaočeve pažnje na detalj, za stvaranje posebne "atmosfere", za imenovanje likova, slika, radnji jednostavnim i prostim elementima, za puno motivisanje govora, mentaliteta i kulture ličnosti, za unošenje u stil lokalnog govora i narodnog karaktera jezika, a katkad i za karakterizaciju i individualizaciju govora pojedinih osoba. Ipak, mora se priznati da se ovaj poslednji elemenat često uklapao u opštu strukturu Brankovog poetskog izraza, u kojem je on, kao što smo ranije istakli, težio za stvaranjem svenarodnog književnog jezika. Stoga je često dolazilo do potiranja razlike u govoru lirskog subjekta i samog pesnika. U tom smislu navešćemo nekoliko primera.
(1)Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjicu laka skoka,
Pozdravi me, zborit' ode:
"Dajde, sele malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči mlada, njemu stigo,
Digo krčag, ruku digo,
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole
(...)Devojka na studencu, 5.
(2)(...)
"O hajduče, Ala te poslao,
Vod' me, vod' me, kud je tebi drago,
Sve ja hoću, što je tebi drago!"
(...) Hajdukov grob, 166-167.
(3)(...)
Bacaj u nji turske trupetine!
Ali, evo, ni srpska ladina
Ne privata srpska dušmanina.
Onde ruka, onde viri noga,
Onde komad pleća dušmanskoga,
Bože, Bože, do neba ti fala!
Eto amo idu deca mala,
(...)Put, 88.
(4)(...)
Ala drkćem, al' mi srce bije -
Strašni bože, ta to ona nije!
Prepado se, znoj me probi ledan,
Sve s' okrenu, mal' ne pado, jadan!
Ode nebo, a zemljica klonu,
Ja ka' u grob sa nebesa tonu, -
Oh, da jadi duže potrajali,
Bi mi davno raku već kopali!
(...)?, 51.
U primeru (1), fonometaplazme skoči, stigo, digo, u stvari su oblici aorista bez krajnjeg h. Izostavljanje glasa h u finalnim pozicijama navedenih reči, pošto ne zadire u ritmičku, a samo delimično u zvukovnu strukturu bližeg konteksta, odlika je govornog lica koje iznosi sadržaj dotične pesme. Oblik fonometaplazme drkta kao fonetski arhaizam, u izvesnom smislu, simboliše način izražavanja dotičnog lirskog subjekta ukazujući istovremeno i na njegovu posebnost i autentičnost. U primeru (2), citirane stihove pesnik stavlja u usta glavne junakinje (Fate) koja u svom jezičkom potencijalu ima glas h. Međutim, ova fonema se realizuje u inicijalnim pozicijama (hajduče i hoću) dok izostaje iz finalne pozicije (Ala - Alah), što se može jedino objasniti individualnom crtom govornika. U primeru (3), koji odražava govor samog pesnika, nastale fonometaplazme plod su izostavljanja glasa h (nji - njih), svođenjem grupe hv na sonant v (prihvata - privata), zamenom grupe hv suglasnikom f (hvala - fala). U primeru (4), gde je, takođe, u pitanju pesnikov tekst, došlo je gotovo na istovetan način, kao u primeru (1), do stvaranja fonometaplazmi ispuštanjem foneme h bilo na inicijalnoj (ladan - hladan) bilo na finalnim pozicijama (prepado - prepadoh, pado - padoh) kao i pojave fonetskog arhaizma (drkćem).
2. Ritmičku funkciju dobija veliki broj fonometaplazmi, koje nastaju iz raznih dijalekatskih oblika, arhaičnih obrazovanja, prekrajanjem reči i neologizama, elizijama i redukcijama glasova u različitim situacijama, i to u najvećem broju slučajeva restriktivne, a nešto ređe prostriktivne i supstitucionalne fonometaforme. Dakle, ritmičku funkciju mogu steći one fonometaplazme u kojima dolazi do promene slogovne strukture u odnosu na primarni oblik, što se adekvatno odražava i na samu silabičku i metričko-ritmičku strukturu stiha ili šireg konteksta. Pojačanu upotrebu fonometaplazmi u Radičevićevoj poeziji u ritmičkoj funkciji pretežno je uslovilo poštovanje pravila vezanog stiha, odnosno njegove metričko-ritmičke organizacije. Iako je metričko-ritmički sklop stiha Branka Radičevića raznovrstan, deseterac narodne lirike i epike od trohejskog metra ili trohejske osnove je pretežan.(67) Usled toga, Radičević je bio prinuđen da i u onim prilikama kada nije imao drugog razloga za upotrebu fonometaplazmi koristi različita formalno-jezička sredstva kako bi očuvao određenu metričko-ritmičku i silabičku shemu. Deformacija primarnih oblika u ritmičke svrhe obavezno utiče na promenu njihove slogovne strukture (oni u procesu redukcije ili reduplikacije gube ili dobijaju najmanje jedan vokal ili jedan slog). Ritmičku funkciju fonometaplazme ostvaruju u više konkretnih slučajeva. Pozabavićemo se samo onim najtipičnijim.
a) U jednim slučajevima pesnik koristi restriktivne fonometaplazme kada neki od stihova u strofi ili širem okruženju ima višak od jednog ili više slogova. Evo nekoliko takvih primera.
(1)Zdravo i ti momo tudi, -
Da divna si, sele, pusta!
Odi amo, od' na grudi,
Da t' poljubi braca usta!
Putnik na uranku, 7.
(2)Al' se nebo osmeiva,
Al' se reka plavi
A ribarče u čun sniva
Jasno k'o na javi
Cic!, 13.
(3)Gdegod koju divnu 'vatim,
Danju ili noću,
Ispritiskat', ižljubiti,
Izgrlit' je hoću
Bezimena, 255.
(4)(...)
Ibogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o
Mlogi reče: "Ao rajska sliko!"
Al' k'o ja te rad ne im'o niko
Đački rastanak, 69.
Da bi održao silabičku samerljivost stihova izraženu simetričnom osmeračkom strukturom, Radičević je, u primeru (1), u dva zadnja stiha, upotrebio po jednu fonometaplazmu ('od - odi, t' - ti). U (2) i (3) primeru, radi očuvanja naizmeničnih osmeračkih i šesteračkih struktura u katrenima, pesnik je bio prinuđen da čak u po tri stiha interveniše upotrebivši restriktivne fonometaplazme (al' - ali, al' - ali, k'o - kao; 'vatim - uhvatim, ispritiskat' - ispritiskati, izgrlit' - izgrliti). U (4) primeru, usled održanja strukture nesimetričnog deseterca, Radičević poseže četiri puta za restriktivnim fonometaplazmama, i to u jednom stihu za jednom (kov'o - kovao), dok u drugom stihu za trima (al' - ali, k'o - kao, im'o - imao).
b) Prostriktivnim fonometaplazmama Radičević se služi u onim prilikama kada mu je potrebno da silabičku strukturu jednog ili više stihova uveća za jedan slog kako bi je saobrazio silabičkoj i ritmičkoj strukturi strofe ili šireg konteksta. Evo nekoliko takvih primera.
(1)Oči joj veljau
Da meneka čeka,
I da je u strau
Ia mene daleka
Putnik i ptica, 9.
(2)Osim drugog ovde svega
Mene stvori iz ničega,
Duom svojim ti podunu,
U meneka dušu sunu;
Pa mi, Bože, jošte tade
I u dušu nešto dade:
Ta i moja pesma ova -
I nju meni ti darova
Molitva, 33-34.
(3)(...)
Ao, berbo, tebe žalim kletu,
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Đački rastanak, 65.
(4)Bure nesta!... Noć je... Vedro... tio...
Davno danas mesec poranio,
Pa već zađe - već je pola noći -
Jošte malo i zora će doći -
(...)Gojko, 125.
U primeru (1), radi očuvanja šesteračkih struktura u katrenu, pesnik je u drugom stihu upotrebio partikulu ka dodavši je osnovnom obliku (mene - meneka) i time zadržao silabički kontinuitet u strofi. U primeru (2), u oktavi, Radičević je upotrebio tri prostriktivne fonometaplazme (podunu - dunu, meneka - mene, jošte - još) kako bi dosledno ostvario silabičku strukturu simetričnog osmerca. U (3) i (4) primeru, pesnik koristi fonometaplazme (tebeka, jošte, jošte) da bi sačuvao deseteračku strukturu navedenih diskursa. Da se u svim primerima, u prvom redu, radi o ritmičkoj funkciji fonometaplazmi, govori i činjenica da u tri slučaja naporedo funkcionišu primarni i sekundarni oblici (mene - meneka, primer (1); mene - meneka, primer (2); tebe - tebeka, primer (3)). A to nedvosmisleno pokazuje da je pesnik svesno iskoristio formalne mogućnosti srpskog jezika kako bi uspostavio silabičku (ritmičku) korelaciju delova (stihova) i učinio ih međusobno samerljivim.
v) Supstitucionalnim fonometaplazmama, u kojima u procesu zamene jednog elementa drugim dolazi do promene slogovne strukture osnovne reči, pesnik se koristi kako bi uskladio silabičku strukturu jednog dela (jednog ili više stihova) sa celinom (obično je u pitanju strofa ili deo šireg konteksta). Navešćemo dva takva slučaja.
(1)I kad god bih ja vrulu donesao,
Od Omera i Mere krasan poj
Uvek bi glas njen peti podigao,
A nju bi pratjo vrulni zvuče moj,
(...)Tuga i opomena, 201.
(2)(...)
Al, iz sna kakvog samo zora šilje
Iz sna života zajsta što vreda
Iz ovog sna u strašnu padne javu,
(...)Odlomak, 412.
I u (1) i u (2) primeru, gotovo na istovetan način Radičević je slogotvornu fonemu i zamenio neslogotvornom fonemom j (pratio - pratjo; zaista - zajsta) i tako od trosložnica napravio dvosložnice, čime je očuvao potrebnu silabičku (i ritmičku) strukturu navedenih diskursa (strukturu akatalektičkog i katalektičkog jedanaesterca, (1) primer; strukturu jampskog jedanaesterca, (2) primer).
g) Metričko-ritmička tkanja u stihu praćena obaveznom izosilabičnošću neretko zahtevaju kombinaciju restriktivne i prostriktivne fonometaplazme, i to ne samo u pesmi nego čak i u jednoj strofi, pa i stihu. Evo nekoliko takvih primera.
(1)Jošte malo pa sam prah i pep'o,
Nad njime se naglo moje lepo,
U njeg' roni te čemerne suze -
Bože, Bože, zaš' me pre ne uze?
Radost i žalost, 239.
(2)I gle, svanu i sunce ogranu,
Al' već bojak pritiska' poljanu,
E se Turci makli pređe zore,
A ispali Srbinji iz gore,
Susreli se, zametnuli jade...
Ali sad tek pravi boj nastade
Gojko, 141.
(3)Jošte reče, te još živo,
Svoje telo da uljudi,
Da se turi u nošivo
Što pitomi nose ljudi;
Jer, kad tu ga spaze taka,
Gledaće ga k'o divljaka
Bezimena, 259.
(4)(...)
"Sada idem, majka mene čeka,
No, junače ti si iz daleka,
Jera misliš, ka' što reče amo,
Da ovdena žive zverke samo,
A ne znadeš, sred ove gorice,
Bele dvore Rajka Žeravice,
Gledni samo - vidiš tamo gore
One bele ponosite dvore?"
(...)Gojko, 127.
Kao što se dade videti, kombinacijom prostriktivne i restriktivne fonometaplazme (to jest dodavanjem jednog sloga jošte, bojak, Srbinji, pređe, jošte, ovdena, znadeš ili jednog vokala jera i oduzimanjem jednog sloga zaš, pritiska ili jednog vokala pep'o, njeg', al', k'o, ka', sred) održava se silabička struktura deseterca u (1), (2) i (4) i osmerca u (3) primeru. Međutim, u nekim stihovima, i to onim u kojima su naporedo upotrebljene i prostriktivne i restriktivne fonometaplazme (: Jošte malo pa sam prah i pep'o; Jera misliš, ka' što reče amo; A ne znadeš, sred ove gorice), na prvi pogled, izgleda da se njihovom zamenom primarnim oblicima (: Još malo pa sam prah i pepeo; Jer misliš kao što reče amo; A ne znaš, usred ove gorice) ne bi narušila silabička (deseteračka) struktura stihova. Ali, ako se pažljivije zagledamo u novonastale deseteračke stihove, zapazićemo da su oni prevođenjem sekundarnih u primarne oblike prešli od asimetričnog (4//6) u simetrične deseterce (5//5), jer je cezura pomerena iza petog sloga. Ovo ipak pokazuje da upotrebljene fonometaplazme prevashodno imaju ritmičku funkciju.
d) Fonometaplazme (po pravilu restriktivne) ostvaruju ritmičku funkciju i onda kada se nađu na mestu klauzule u metrički pravilno organizovanom kontekstu. Evo takva tri primera.
(1)Jedna baka vide muku,
Mudra beše, mudro poče,
Istrže mu štap iz ruku,
Još povika: "Ne dam, čoče,
Ne dam tužna lonac gruvat'
Ta u što ću pasulj kuvat?"
Bezimena, 279.
(2)I meni duši nije bilo lako,
A srce moje teško meni kuca;
Ja, gledeć u nju, sam sam s njime plak'o
Što opet zato, bilo makar kako,
Ma da mi srce tužno kako puca,
Ja zbogom njojzi morao sam reći,
Na moje delo morao sam teći
Tuga i opomena, 202-203.
(3)I "Ibogom ostaj!" dragoj sam ja rek'o
I poljubaca njenih pijah slad,
Na moj sam pos'o tade ves'o tek'o
I mil i lak mi beše svaki rad;
Svršetak sam u duši dana ček'o
Večernji jošte preumilni hlad:
Tad htio sam ja na njeno nedro
I gledaše joj oko sjajno, vedro
Tuga i opomena, 197-198.
U primeru (1), upotrebom triju fonometaplazmi (čoče, gruvat', kuvat') očuvana je (pored rime koja je, takođe, ritmički faktor) ritmička struktura simetričnog osmerca, čiju pravilnost posebno ističu dosledno ostvarene trohejske klauzule. U primeru (2), fonometaplazmom (plak'o), pored uspostavljanja rime (lako - plak'o), održava se kontinuitet dvosložnih klauzula koje predstavljaju ujednačavajući faktor u jampski intoniranom jedanaesteračkom kontekstu. U primeru (3), u ritmičku shemu obeleženu pretežno jampskim rasporedom akcenata, s alterniranjem ženskih i muških klauzula, u potpunosti se uklapaju restriktivne fonometaplazme (rek'o, tek'o, ček'o), koje postaju i njeni glavni katalizatori. Jer da su kojim slučajem umesto njih stajali standardnojezički oblici (rekao, tekao, čekao), onda bi došlo do ozbiljnog narušavanja ritmičke strukture navedene oktave.
3. Zvukovnu (eufonijsku) funkciju fonometaplazme u poeziji Branka Radičevića najčešće iscrpljuju u stvaranju istovetnih rimovanih gnezda. U takvim slučajevima deformacija obuhvata samo jednu rimovanu jedinicu kako bi se ona glasovno i fonijski približila drugoj rimovanoj reči, čime njihova rimovana gnezda postaju identična. Primeri su veoma brojni.
cveli - beli PP 194, doma - oma PP 212, pladne - ladne PI 56, razgrejanu - uzda'nu PP 303, tija - ćarlija PP 303, vi'ar - biliar PP 274, Lavu - kavu PP 274, konderu - večeru PP 371, krili - tili PI 85, trudan - žudan PI 111, iti - ponositi PI 30, grudi - tudi PI 44, vođe - dođe PI 57, sreće - pleće PI 19, zagudim - grudim' PII 123, poče - čoče PP 239, vrati' - mati PP 296, ne'te - dete PP 300, ti'o - otvorio PP 313, meneka - seka PP 315, kameniti' - ponositi PP 256, ulica' - deklica PP 257, taka - divljaka PP 259, sade - imade PP 261, dete - ne'te PP 261, more - gore PP 256, moma - siroma' PP 267, glenu' - uvenu PP 271, druže - oruže PI 89, naruče - puče PI 89, odavna - tavna PI 68, svete - nete PI 82, množinu - krivinu PP 199.
Među navedenim primerima ima slučajeva u kojima deformacija osnovnog oblika ide čak dotle da se on teško može dešifrovati izvan konteksta. Ponekad se dešava da opstrukcija primarne forme jedne reči daje u rezultatu sekundarnu formu koja više liči na standardnojezički oblik neke druge reči, nego što predstavlja fonometaplazmu. Evo takva četiri primera.
(1)(...)
Ja od puta bija malko trudan,
Malko gladan, a malko i žudan,
Pa se setim krasni pečenica,
Namastirski krasni poslastica,
(...)Put, 111.
(2)"Iako sam ev' ovde štogod kriva,
Krivicu moju hoću da ti platim:
Sve poljupce što njemu ja dariva'
Ja hoću tebi redom da ih vratim,
Sve pritiskaje s čim ga pretiskava,
I te ti neću, zlato, da zakratim,
Još dodaću ti veliku množinu,
Da tako skinem s mene svu krivinu"
Tuga i opomena, 199.
(3)Još se lati bilijara,
I pokaza svu veštinu,
Zatim ode da tumara
Izvan grada niz ledinu,
Tu na ručak ode "Lavu",
Iatim nazad hajd' u kavu
Bezimena, 247.
(4)(...)
Pa dovata krvavo oruže,
Uzima ga, mlada, u naruče,
Od mila joj skoro srce puče.
I već spava muška glava trudna,
U kraj njega sedi ljuba budna,
(...)Put, 89.
Tek se iz navedenih diskursa jasno može odrediti: da u primeru (1) nije reč o žudnji lirskog subjekta već o tome da je on žedan; da u primeru (2) oblik fonometaplazme ne znači krivinu već krivicu; da se u primeru (3) ne radi o kafi nego o kafani; a da u primeru (4) oblik naruče ne predstavlja 3. l. mn. glagola naručiti, već sekundarnu formu reči naručje. Ovakve korekcije (destrukcije) zahtevao je glasovni lik druge rimovane lekseme (trudan - žudan, množinu - krivinu, "Lavu" - kavu, naruče - puče).
Pored deformacije koja zahvata jednu reč, u manjem broju primera, ovaj postupak obuhvata obe rimovane jedinice. Međutim, tu treba razlikovati dva slučaja. U jednom deformacija je uzrokovana metričko-ritmičkim tkanjima u stihu, odnosno održanjem njihove izosilabičke strukture. Evo nekoliko takvih rimovanih parova.
stek'o - sek'o PP 246, umuk'o - puk'o PI 84, rad'la - nagrad'la PP 201, doš'o - proš'o PI 5, stek'o - pek'o PI 13, svanut' - granut' PI 52, tešk'o - lešk'o PI 60, mojojzi - njojzi PI 133, meneka - tebeka PP 335.
Da je nastajanje ovih fonometaplazmi uslovljeno očuvanjem izosilabičke strukture strofe ili šireg konteksta, pokazuju sledeća tri primera.
(1)(...)
Samo valja pozvat Apolona(10)
Il' deklicu kakvu s Elikona,(10)
Samo vikni, pa tek što s' umuk'o(10)
Leti Pegaz, jer mora, ma puk'o(10)
Put, 84.
(2)Pod drvo kako, koje hladi seno,(11)
I vence zatim od njega smo pleli(11)
I provodeći vreme tu mileno(11)
Od usta poljub pili smo mi vreli;(11)
I opet malo ruka nam je rad'la(11)
A usta su nam poljubom nagrad'la(11)
Tuga i opomena, 201.
(3)(...)
I zakle mene da ne dam drugome,(11)
Već samo milom suđeniku svome.(11)
O, uzmi, uzmi ovo od meneka,(11)
Ta ja to čuvah samo za tebeka(11)
Stojan, 335.
U primeru (1), pojavu fonometaplazmi (umuk'o, puk'o) iznudila je deseteračka struktura stihova. Dok su u primerima (2) i (3), fonometaplazme (rad'la, nagrad'la i meneka, tebeka) proizvod očuvanja jedanaesteračkih stihova. U poslednjem primeru došlo je i do pojačavanja rimovanog saglasja (meneka - tebeka) dodavanjem partikule ka.
U drugom slučaju deformacija osnovnih oblika ne utiče na promenu slogovne strukture, pa zato razloge za njihovo javljanje ne treba tražiti u silabičkom momentu, nego u zvukovnom i glasovnom ujednačavanju rimovanih saglasja. Evo nekoliko takvih rimovanih parova.
stigo - digo PI 5, pođo - dođo PI 54, pra - stra PI 74, obodo - odo PI 91, okićeni' - pošteni' PP 256, odrani' - sahrani' PP 271, htedo' - dedo' PP 301.
U navedenim primerima došlo je do izostavljanja određenih konsonantskih fonema čije odsustvo, kao što smo rekli, ne remeti silabičku a ni metričko-ritmičku strukturu, kako stihova tako i šireg konteksta, ali utiče na stvaranje što identičnijeg saglasja u rimovanim gnezdima. Kao što se vidi, u svim parovima se ispušta glas h sa finalnih pozicija rimovanih reči (npr.: pođo - dođo, pra - stra, htedo' - dedo'). Međutim, i upotrebom foneme h došlo bi do uspostavljanja istovetnih rimovanih saglasja. Zato odgovor za njeno odsustvo treba tražiti na drugoj strani, uz obavezno korišćenje konteksta. U tom slučaju poslužićemo se dvama primerima.
(1)"Nigde meni nema sreće
Kako prenuh i svet glenu'.
Kad posadih kako cveće -
Ia dan, za dva, pa uvenu;
A tičicu kad odrani',
Odmah jednu i sarani'..."
Bezimena, 271.
(2)Tu ćeš naći okićeni'
Lepih moma, lepih snaša,
Ima nešto i pošteni'
Al' najviše seka-daša:
Il' za novce il' onako,
Al' su daše svakojako
Bezimena, 256.
U obe sekstine rimovani parovi (odrani' - sarani' i okićeni' - pošteni') gube finalno h iz svojih oblika. Nasuprot tome, u unutrašnjosti stihova (ili strofa) ova fonema se u istoj poziciji u reči dosledno čuva (prnuh, posadih, odmah, lepih), što znači da pesniku (ili licu koje govori stihovni sadržaj) nije nepoznat glas h. Stoga se, po našem mišljenju, odsustvo foneme h iz rimovanih parova jedino može protumačiti pesnikovom težnjom da na najosetljivijim mestima u stihovima (a to su klauzule) nađu vokalske foneme koje su po zvučnosti daleko ispred bezvučnog h.(68) Ovakvim postupkom Radičević je ispoštovao pravilo da se u svim stihovima na klauzulama nađu otvoreni slogovi, što je umnogome uvećalo zvučni, eufonijski sloj ne samo rimovanih saglasja nego je time "postignuta muzikalnost stiha visokog tipa."(69)
Poezija ovog srpskog pesnika u osnovnim jezičkim crtama predstavlja njegov pristanak na Vukov program i reformu, na princip piši kao što govoriš, što čini poseban vid uvođenja narodnog jezika u književnost. A pošto se i same fonometaplazme kao fonometaforme javljaju, pre svega, u narodnim govorima (u jednom slučaju kao rezultat nepoznavanja ili neshvatanja standardnojezičke norme, a u drugom kao stvar tendencije jezika da sledi tzv. "zakon najmanjeg naprezanja" u skladu s potrebama komunikacije), one su pretežno iz narodnih govora prešle u Radičevićev pesnički jezik, gde su postale jedno od najznačajnijih izražajno-stilskih sredstava. Usled toga i naša tipološka istraživanja pokazuju da se one u zavisnosti od primene postupka (dodavanja, izostavljanja, zamene, menjanja i promene mesta određenog strukturnog elementa) javljaju u vidu: 1) prostriktivne, 2) restriktivne, 3) supstitucionalne, 4) mutacione i 5) transpozicione fonometaplazme. Na kvalitativnom planu, u procesima nastajanja fonometaplazmi, u funkciji određenog strukturnog elementa učestvuju različiti glasovni segmenti (segmenti sastavljeni od vokala, segmenti sastavljeni od konsonanata i segmenti sastavljeni i od vokala i od konsonanata), što stvara tri tipa ovih fonometaformi: 1) vokalske, 2) konsonantske i 3) vokalsko-konsonantske. Budući da fonometaplazme podrazumevaju strukturnu promenu primarne forme, postoji mogućnost da svaka vrsta reči da svoj tip fonometaformi: 1) imeničke, 2) glagolske, 3) zameničke, 4) pridevske, 5) brojne, 6) priloške, 7) predloške, 8) vezničke, 9) uzvične i 10) partikulske fonometaplazme, a to je potvrdila i poezija ovog srpskog pesnika. Baveći se i analizom osnovnih funkcija fonometaplazmi u Radičevićevoj poeziji, pronašli smo tri njihove osnovne uloge: 1) stilističku, 2) ritmičku i 3) zvukovnu (eufonijsku). Sve ovo jasno pokazuje u kolikoj je meri Branko Radičević iz pesničkih, stilskih i praktičnih razloga svesno odstupao od etalona (primarnih formi) da bi obogatio svoj poetski izraz i ostvario težnju za stvaranjem svenarodnog književnog jezika.
PHONOMETAPLASMS IN THE POETRY OF
BRANKO RADICEVIC
This study represents a typological and functional research into phonometaplasms in the poetry of Branko Radicevic. Depending on the procedure used (addition, omission, replacement, alteration and change in the place of the specific structural element), the author reveals five types of phonometaplasms: prostrictive, restrictive, substitutional, mutational and transpositional. As qualitatively different sound segments (segments made up of vowels and consonants) take part in the processes of the emergence of phonometaplasms geared to a specific structural element, the author differentiates three qualitative types of metaplasms: vowel, consonant and vowel-consonant. As phonometaforms imply a structural change in the primary form, the author establishes that each type of word can give its own type of phonometaplasms: nominal, verbal, adjectival, numeral, pronominal, adverbial, prepositional, conjuctional, exclamational and particuled phonometaplasms. Besides typological research, the author also analyses the basic functions of phonometaplasms. He discovers their three functions: stylistic, rhythmic and sound (euphonic).
2. GLAGOLSKE FONOMETAPLAZME U POEZIJI JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA
U ovom radu se na materijalu poezije J. J. Zmaja vrše tipološka istraživanja glagolskih fonometaplazmi koje nastaju deformacijom gramatičkog etalona glagolskih reči dodavanjem (prostrikcijom), izostavljanjem (restrikcijom), zamenom (supstitucijom), menjanjem (mutacijom) i promenom mesta (transpozicijom) određenog strukturnog elementa na fonološkom nivou. Pored tipoloških, izvršena su i funkcionalna istraživanja u okviru kojih su pronađene stilistička, ritmička i eufonijska uloga ovih fonometaformi.
Jovan Jovanović Zmaj predstavlja jednu od najistaknutijih ličnosti srpskog romantizma.(70) Ali, on kao romantičar ima sasvim osobenu fizionomiju, jer je skoro klasičarski harmoničan; anarhija i kult romantike bili su mu potpuno strani, mada njegovu poeziju karakterišu i osobine zanesenog romantičara. Posmatrano u celini, Zmajevo pesničko stvaralaštvo deluje kao skladna i jedinstvena tvorevina, dosledna i u svojim negativnim i u svojim pozitivnim (artističkim) osobinama.
Romantičarski pokret prošloga veka poneo je ovog srpskog pesnika svojim nacionalnim optimizmom i verom u budućnost srpskog naroda i otkrio mu potrebu za negovanjem duha narodne pesme, tradicije i narodnog jezika. To nam, između ostalog, pokazuje Zmajeva Zbirka narodnih reči i izraza, koja je ušla u građu Rečnika srpskog književnog i narodnog jezika SANU, kao i raskupusani i po marginama ispisani primerak Vukovog Rječnika iz 1852. godine.
Istraživači Zmajevog dela odavno su zapazili da se u njegovim pesmama mešaju ostaci nekih osobina onog jezika koji je bio upola formiran kao književni jezik i elementi onog svežeg i sočnog jezika koji se polako nametao novim generacijama. Zmaj je pišući svoje stihove pod uticajem romantičarskog ukusa težio za retkim i posebnim rečima, za sonornim efektima, za specifičnim deminutivima, što je njegovom pesničkom izrazu davalo, na opštem planu, uhodanu figurativnost narodne dikcije. Zmaj je, pored toga, često upotrebljavao knjiške arhaizme, varvarizme sa autentičnom lokalnom bojom, dijalektizme varoškog tipa i lokucije seoskog razgovora.(71)
Kada se sve ovo ima u vidu, onda je razumljivo zašto Zmaj spada u red onih pesnika koji se u svom poetskom postupku obilato koriste fonometaplazmama - gramatičkim formama nastalim deformacijom gramatičkog etalona (dodavanjem, izostavljanjem, zamenom, menjanjem i promenom mesta određenog strukturnog elementa). Fonometaplazme kao fonometaforme prvobitno se javljaju u običnom, razgovornom jeziku (u jednom slučaju kao rezultat nepoznavanja ili neshvatanja standardnojezičke norme datog jezika, a u drugom kao stvar tendencije jezika da sledi tzv. "zakon najmanjeg naprezanja" u skladu s potrebama komunikacije), odakle su prešle u poetski jezik, gde su postale jedno od značajnijih izražajno-stilskih sredstava.
Pošto fonometaplazme podrazumevaju strukturnu promenu primarne forme, svaka vrsta reči može dati svoj tip fonometaformi. Iako u Zmajevoj poeziji, prema našim istraživanjima, postoji onoliko vrsta fonometaplazmi koliko ima vrsta reči u srpskom jeziku, za analizu smo uzeli samo glagolske fonometaplazme, jer one kod ovog pesnika čine najfrekventniju i najraznorodniju kategoriju fonometaformi. Budući da je Zmajevo stvaralaštvo nastalo u prošlom veku (kada je jezička norma bila nešto drukčija), može se postaviti pitanje: da li su glagolske fonometaplazme imale istovetno dejstvo i širinu kod njegovih savremenika kao što imaju kod današnjih poklonika stiha? Odgovor bi, bez sumnje, bio negativan. Međutim, poetsko delo živi kroz vreme, usled toga ono je podložno "ponovnom pisanju" i reinterpretaciji različitih recipijenata (koji mogu pripadati različitim vremenskim periodima), pa je otuda glagolske fonometaplazme moguće posmatrati i iz ugla savremenog čitaoca. Inače, metaplazme (kao i fonometaplazme) retko su bile predmet izučavanja kod nas(72) i u inostranstvu.(73) Zato u ovom radu, u jednoj detaljnijoj analizi, pokušavamo da otkrijemo sve tipove i funkcije glagolskih fonometaplazmi u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja.
1.0. Glagolske fonometaplazme se definišu kao glagolske neoforme nastale transformacijom etalona tih formi.(74) Postupci uspostavljanja glagolskih fonometaplazmi formalne su prirode (u pitanju je narušavanje signalne, a ne semantičke organizacije teksta). Tako se u zavisnosti od primene postupka (dodavanja, izostavljanja, zamene, menjanja i promene mesta određenog strukturnog elementa) razlikuje pet tipova glagolskih fonometaformi: (1) prostriktivna glagolska fonometaplazma, (2) restriktivna glagolska fonometaplazma, (3) supstitucionalna glagolska fonometaplazma, (4) mutaciona glagolska fonometaplazma i (5) transpoziciona glagolska fonometaplazma.
1.1. Prostriktivna glagolska fonometaplazma obrazuje se plus-postupkom, to jest dodavanjem jednog strukturnog elementa etalonu (primarnom obliku). Naš odabrani materijal(75) pokazuje da je ova glagolska fonometaplazma neznatne frekvencije u Zmajevoj poeziji, ali je to razumljivo, jer su mogućnosti da se jedan gramatički oblik bez promene značenja proširi neznatne, a i sam jezik teži da eliminiše sve redundantne oblike.(76) Pošto se dodavanje vrši na početku, u sredini i na kraju osnovnog oblika, razlikuju se tri vrste prostriktivne glagolske fonometaplazme: (a) glagolska proteza, (b) glagolska epenteza i (v) glagolska paragoga.
a) Glagolska proteza nastaje dodavanjem jednog glasovnog segmenta početku primarnog oblika. Primeri su malobrojni.
poprošeta I 280, pokleči III 64, najvoleti IV 93, ponakašlje II 261, zajaukne II 18, zakaparisao z 21, zasine III 32, sigrali se z 300.
Ako bismo uzeli u obzir samo fakultativne (a ne i sistemske) plus-postupke, onda bismo mogli navesti svega dva primera: "sigrati se" i "najvoleti". Ostale fonometaforme rezultat su spajanja sistemskih prefiksa po- i za- i osnovnih oblika, a koji posmatrani izvan konteksta, pored signalne, nose i dodatnu značenjsko-leksičku dimenziju. Međutim, kada se ove fonometaplazme posmatraju u poetskim okruženjima, lako se zapaža da se tu radi jedino o promeni formalne strukture.
Izašo je o ponoći
Iz kafane mlad poeta,
Da se malo proluftira,
Da se malo poprošeta
I, 280.
Zaista, stih "Da se malo poprošeta" potpuno je semantički jednak konstrukciji "da se malo prošeta", što znači da je prefiks po- čisto signalni znak, koji je poslužio pesniku u funkciji održavanja metričko-ritmičke strukture simetričnog osmerca. A to pokazuje da je ovde reč o jednoj vrsti kontekstualne (ili okazionalne) glagolske fonometaplazme. Slična je situacija i sa ostalim fonometaformama: "pokleči", "ponakašlje", "zajaukne", "zakaparisao".
b) Glagolska epenteza nastaje umetanjem jednog glasovnog segmenta u unutrašnjost primarnog oblika. Primeri su retki.
zahori I 43, sijne z 183, salomi z 18, savezaše III 74, uzbraćemo z 125, plačedu I 31, milujedu I 17, postanedu IV 60, zacvjetaće II 15, vidjeh II 117 trebovati III 35.
Pošto fonometaplazme podrazumevaju binarnu opoziciju primarnog i sekundarnog oblika (zaori - zahori, sine - sijne, ubraćemo - uzbraćemo, slomi - salomi, miluju - milujedu, postanu - postanedu, videh - vidjeh, trebati - trebovati), nastale fonometaforme, iako se može govoriti o prividnom umetanju glasovnih elemenata "h", "j", "z", "a", "ed", "ov", funkcionišu, u suštini, kao prave fonometaplazme. Jedino ijekavski oblik "vidjeh" u nekom širem ekavskom okruženju može delovati kao okazionalna glagolska fonometaplazma.
Prozborismo o svom jadu,
Sastasmo se s istom r'ječi,
Vidjeh da mu duši godi,
a i meni rane l'ječi
II, 117.
Međutim, u citiranoj strofi, ova glagolska epenteza nije iznuđena metričko-ritmičkom strukturom stiha, nego je, kao i u celoj pesmi Slatka riječ, Zmaj koristio ijekavske forme (čak i redukovane: "r'ječi", "l'ječi", usled očuvanja strukture simetričnog osmerca) kako bi dočarao govor osobe muhamedanske vere srpskog porekla ("On mi reče: 'Srbe brate'").
v) Glagolska paragoga nastaje dodavanjem jednog glasovnog segmenta kraju primarnog oblika. Primera ima u priličnoj meri, ali su neznatne raznovrsnosti.
žubori-de I 136, uđi-de I 128, otvori-de III 117, pazi-de z 146, pazi-der z 249, reci-der z 249, begaćedu IV 53, kazaćedu IV 69.
Glagolska paragoga u Zmajevoj poeziji tvori se dodavanjem rečce de, der (otvori - otvori-de, pazi - pazi-der) kraju oblika imperativa, kao i postfiksa -du (kazaće - kazaćedu) obliku futura. Razlozi za njenu upotrebu su dvojake prirode: (a) ili su uzrokovani očuvanjem silabičko-metričke strukture stiha, (b) ili su odraz govora neke ličnosti koja poseduje ovakvu jezičku crtu. To pokazuju dva sledeća primera.
(1)Učitelj mu jošte reko:
"Pazi-der, Danilo!
Poderati čizme brzo
Grehota bi bilo"
z, 146.
(2)Zašt' je ruka tvoja bela,
To i nezna muva mala;
Reci-der joj: To je za to,
Jer me mati okupala
z, 249.
U primeru (1), pada u oči da je fonometaplazma pazi-der nastala usled odslikavanja govora lirskog junaka (učitelja), koji ovaj oblik reči nosi u svom leksičkom fondu. Pesnik je, uslovno rečeno, mogao na drugi način da izgradi stih (Pazi se, Danilo!) i da sačuva sve njegove metričko-ritmičke osobenosti, ne menjajući pri tom ni diskurzivnu informaciju. Ali, on to nije uradio, poštujući jezičke odlike lika koji izriče dotični sadržaj. U primeru (2), fonometaplazma reci-der nije proizvod govorne osobine neke ličnosti, nego je rezultat očuvanja silabičko-tonskih kvaliteta simetričnog osmerca.
1.2. Restriktivna glagolska fonometaplazma zasniva se na minus-postupku koji dovodi do izostavljanja jednog strukturnog elementa iz primarnog oblika. Ova glagolska fonometaplazma sledi zakon jezičke ekonomije,(77) usled čega spada u red posebno frekventnih fonometaformi sa najviše podvrsta.(78) Postupak restrikcije, kao i postupak reduplikacije, obuhvata početak, sredinu i kraj osnovnog oblika, što uslovljava pojavu triju restriktivnih glagolskih fonometaplazmi: (a) glagolsku aferezu, (b) glagolsku sinkopu i (v) glagolsku apokopu.
a) Glagolska afereza nastaje izostavljanjem jednog glasovnog segmenta na početku primarnog oblika. Primeri su veoma retki.
rči I 200, zgiboše II 222, 'mate IV 108, poznamo z 117.
Pronađene glagolske afereze pokazuju da se ova vrsta fonometaforme formira izostavljanjem inicijalnog suglasnika (hrči - rči) ili samoglasnika (izgiboše - zgiboše, imate - 'mate, upoznamo - poznamo). Pošto je glagolska afereza, u jednom slučaju, zasnovana na promeni slogovne strukture osnovne reči ('mate), a u drugom slučaju, bez promene slogovne strukture osnovne reči (rči), ona može imati dvojaku upotrebnu vrednost: (a) stilističku (rči) i (b) ritmičku (poznamo). Da bismo to i potvrdili, dovoljno će biti da prokomentarišemo jedan od četiri uočena primera.
Zaborav'te grobove
U dalekom svetu,
Braću koja zgiboše
U najlepšem cvetu
II, 222.
Ispuštanje inicijalnog vokala "i" iz reči "izgiboše" imalo je metričko-ritmičke razloge, koji se ogledaju u očuvanju naizmeničnog nizanja sedmeračkih i šesteračkih stihova. Na to ukazuje i glagolska sinkopa "zaborav'te" upotrebljena na samom početku ovog katrena.
b) Glagolska sinkopa nastaje izostavljanjem jednog glasovnog segmenta u sredini primarnog oblika. Primeri su mnogobrojni.
zamaneš III 87, prnem I 324, razladi z 73, odane I 129, pane I 129, steku I 337, kaz'ću I 327, pokaz'ću z 386, ogrn'o z 12, klon'o III 53, bud'mo II 85, plet'te II 155, mimo'đu IV 160, slaž'te z 287, vi'te II 54, o'šli I 225, met'o I 32, mo'š I 234, pošlji II 137, um'u I 136.
Mnoštvo primera upućuje na činjenicu da je glagolska sinkopa posebno prisutna kategorija u poeziji J. J. Zmaja. Visok stepen zastupljenosti ove glagolske fonometaforme otvara mogućnosti za različite načine njenog tvorenja: (1) izostavljanjem jednog konsonanta (steknu - steku, metnut - metut, prhnem - prnem, odahne - odane); (2) gubljenjem vokala "a" (iskazati - iskaz'ti, pošalji - pošlji), vokala "u" (klonuo - klon'o), vokala "i" (pletite - plet'te), vokala "e" (slažete - slaž'te); (3) izostavljanjem jednog celog sloga (vidite - vi'te, otišli - o'šli, metnuo - met'o); (4) ponekad izostavljanjem glasovne sekvence (vokal + konsonant) na granici dvaju susednih slogova (umeju - um'u). Iako je najčešći razlog za izostavljanje jednog konsonanta (tada se ne menja slogovna vrednost osnovne reči) imitacija govora neke ličnosti, dešava se da su takva ispuštanja uslovljena očuvanjem što čistijih rimovanih saglasja.
(...)
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
Tu preblede kao da je
Crnja rani moć, -
Gledi na me ostavlja me, -
To se zove n o ć
I, 129.
Da je kojim slučajem pesnik umesto upotrebljene rime (odane - pane) upotrebio rimu (odahne - padne) u kojoj su ispoštovani primarni oblici rimovanih leksema, zvukovno saglasje takve rime bi bilo u velikoj meri narušeno. Čak bi se, u ono vreme, moglo postaviti i pitanje: da li se ovde uopšte radi o rimovanju?
v) Glagolska apokopa nastaje izostavljanjem jednog glasovnog segmenta na kraju primarnog oblika. Primeri su u znatnoj meri prisutni.
ljublja' I 155, dado' z 353, bi' II 16, rastav' I 15, bit' I 283, stan' I 195, bež' II 32, ogolit' III 24, dočekat' IV 153, držat' IV 177, nađ' III 206, žur' z 384, sluteć' z 325, pijuć' III 54, štedeć' I 232, tražeć' II 17, sta I 198.
U ulozi izostavljenog glasovnog elementa obično se javlja samoglasnik "i" u oblicima imperativa (stani - stan', beži - bež'), infinitiva (biti - bit', ogoliti - ogolit') i priloga vremena sadašnjeg (sluteći - sluteć'); nešto ređe suglasnika "h" na kraju odgovarajućih oblika imperfekta (ljubljah - ljublja') i aorista (bih - bi'); dok je u jednom slučaju u pitanju čak ceo zadnji slog (stade - sta).
(...)
Sad se mnogo suza lilo,
Već je dugo vreme bilo,
Iatim starac stade zevat,
Pelen-baka sta zapevat,
U ruku mu sveću stisnu,
Starac umre, baka vrisnu
I, 198.
Na prvi pogled, bez udubljivanja u značenje teksta, može se steći pogrešan utisak da je pesnik nepravilno postupio kada se poslužio glagolskom apokopom sta. Izgleda da je on mogao naći bolje rešenje ako bi upotrebio primarni oblik (Pelen-baka stade pevat), pri čemu bi se zadržala istovetna struktura stiha (simetrični osmerac). Međutim, kada se pažljivije osmotri navedeni kontekst, zapaža se, prvo, da glagol "zevat" ne znači "široko otvarati usta i duboko udisati i izdisati vazduh" nego "otvarati usta u samrtnom hropcu" i, drugo, da glagol "zapevat" ne znači "počinjati pevati", već "jaukati, kukati, zapomagati". Posle otkrivanja pravog značenja diskursa, postaje sasvim jasno da je pesnik radi očuvanja simetričnog osmerca bio prinuđen da upotrebi restriktivnu glagolsku fonometaplazmu sta.
1.3. Supstitucionalna glagolska fonometaplazma zasniva se na zameni jednog strukturnog elementa drugim strukturnim elementom. Ova glagolska fonometaplazma po svojoj zastupljenosti u Zmajevoj poeziji dolazi odmah iza restriktivne glagolske fonometaplazme. Nastanak supstitucionalne glagolske fonometaplazme najčešće prati zamena jednog samoglasnika drugim samoglasnikom, ili zamena jednog suglasnika drugim suglasnikom. Supstitucija se obično vrši u sredini primarnog oblika, a veoma retko na njegovom početku ili na kraju.
nesi I 202, neje IV 283, volem IV 67, njija I 22, zadrkto I 298, duknu II 31, drkće III 250, recensuje I 277, sanjkaju z 340, vantazira IV 253, študira z 31, sjaju III 139.
Ako se detaljnije pogledaju navedeni primeri, teško da se za mnoge od njih može tvrditi da su nastali zamenom jednog glasa drugim glasom. Pojava neodgovarajućih glasovnih elemenata u jednim likovima osnovnih reči leži u njihovoj zastarelosti (nesi, neje), a u drugim reč je o neknjiževnim ili dijalekatskim oblicima (volem, drkće). Ipak, to nije uvek tako, što pokazuje i sledeći primer.
(...)
Ružični se miris širi, -
Al' od kule dalje neće,
Već zastirku belu njija,
Glavu diže samo cveće
Ka izvoru čarolija
I, 22.
Do zamene suglasnika "h" suglasnikom "j" došlo je, pre svega, usled očuvanja korektnog rimovanog saglasja (-ija/-ija: "njija - čarolija"). Mada se nekim fonometaplazmama iz ove kategorije može pripisati određena prividnost, ali i pored toga, one funkcionišu kao glagolske fonometaforme.
1.4. Mutaciona glagolska fonometaplazma zasniva se na menjanju (prelasku) jednog strukturnog elementa u drugi, što dovodi do supstancijalne modifikacije standardnojezičkog oblika. U zavisnosti od toga da li se mutacija vrši u cilju ujednačavanja ili razjednačavanja dvaju (najčešće) susednih glasova, razlikuju se: (a) glagolska asimilacija i (b) glagolska disimilacija.
a) Glagolska asimilacija nastaje fonetskim procesom u toku kojega dolazi do jednačenja glasova (vokala ili konsonanata) jednih prema drugim, gde oni dobijaju zajedničke karakteristike, te ili postaju identični ili približni (srodni). Primeri nisu posebno brojni.
promuka I 12, izaša I 292, reko I 10, ćuto IV 70, mogo III 13, oto III 19, lino I 51, pretsedava IV 61, otsekla z 67, znas z 142, iznjinjala I 198.
U jednim slučajevima (u pitanju su vokali) jedan glas pod uticajem susednog glasa prelazi u njemu identičan par (promukao - promukaa - promuka, izašao - izašaa - izaša, rekao - rekoo - reko, oteo - otoo - oto). Proces ujednačavanja vokala obavezno prati kontrakcija. U drugim slučajevima (u pitanju su konsonanti) jedan glas pod uticajem drugog glasa prelazi u njemu identičan glas (iznjihala - iznjinjala), gde je suglasnik "h" prešao u suglasnik "nj", čime je postignuta potpuna identifikacija suglasnika u dva susedna sloga. Dešava se (i to češće) da jedan glas pređe u drugi njemu srodan glas (predsedava - pretsedava). Prelaskom (mutacijom) glasa "d" u glas "t" došlo je do njegovog obezvučavanja tako da se ovaj suglasnik zvukovno približio susednom suglasniku "s". Gotovo istovetna situacija se desila i sa prelaskom glasa "š" u glas "z" (znaš - znas). Razlika je jedino u tome što je do zvukovnog približavanja dvaju glasova došlo na rastojanju (distanci). Inače, najveći deo ovih fonometaformi poslužio je pesniku za očuvanje određenih ritmičkih obrazaca i što čistijih rimovanih gnezda.
(...)
Na travici, blizu srcu mom,
Leže gusle baš gde ih je vila
Malo prije rukom položila
Kadno ode s mojim milim snom.
Uzo b' gusle, al' mi dršće ruka,
Zapevo bih, ali sam promuka...
I, 12.
Sam položaj glagolske fonometaplazme promuka, mesto na klauzuli, daje joj mogućnost da bude sredstvo očuvanja čistog rimovanog gnezda (-uka: "ruka - promuka"), a istovremeno i sredstvo za održanje započete metričko-ritmičke sheme nesimetričnog deseterca (4//6).
b) Glagolska disimilacija nastaje razjednačavanjem dva ista ili slična glasa u susedstvu ili na rastojanju, na taj način, što jedan od njih prelazi u neki drugi glas.
potavni I 301.
U pronađenom primeru, kao što se vidi, glagolska disimilacija je nastala razjednačavanjem susednih glasova (konsonanata) otklanjanjem nazalne nagomilanosti, gde je grupa "mn" prešla u grupu "vn" (potamni - potavni). Pogledajmo kako funkcioniše ova glagolska fonometaplazma u širem kontekstu.
I tako pade Sentomaš nam slavni,
Ali mu ime za to ne potavni.
Dobar je junak koj' se borit znao -
Al' zar Miloš manji što je pao!
(...)I, 301.
U očuvanju glasovno čistih rimovanih gnezda (-avni/ -avni), nalazimo razloge za stvaranje glagolske fonometaplazme potavni. Da nije došlo do pesnikove intervencije, da se zadržao primarni oblik "potamni", ozbiljno bi se ugrozila zvukovna valjanost rime do koje je Zmaju, zbog ondašnjeg shvatanja rime, bilo posebno stalo.
1.5. Transpoziciona glagolska fonometaplazma podrazumeva promenu mesta određenog strukturnog segmenta. Pošto promena mesta strukturnog elementa u najvećem broju slučajeva prouzrokuje i promenu semantičke strukture, ovakav tip glagolske fonometaplazme je veoma redak. Našli smo ga samo u jednom primeru.
čati II 156.
Uslovno rečeno, sekundarni oblik čati nije nastao, kao što na prvi pogled izgleda, zamenom mesta dvaju vokala, vokala "a" i "i" od oblika čita, već je to 3. l. jd. prezenta glagola "čatiti", koji danas nosi oznaku zastarelosti.
(...)
Idite, daklem, vo svoja vsi,
»Tite«, »Ižice« i »Ksi« i »Psi«!
Al' id'te i vi nužnija slova,
Vas koje narod poznaje, čati,
Idite i vi vo svoja vsi,
Narod vas čeka da vas prihvati
Raziđite se sad na sve strane
(...)II, 155-156.
Već je iz samog konteksta potpuno jasno da oblik čati ima značenje glagola "čitati" upotrebljenog u njegovoj starijoj formi "čatiti", danas potpuno iščezloj iz upotrebe.
2.0. Pošto fonetsko-fonološka dodavanja (prostrikcije), skraćivanja (restrikcije), zamenjivanja (supstitucije), menjanja (mutacije) i premetanja (transpozicije) mogu zahvatiti sve postojeće glagolske oblike u srpskom jeziku, moguće je govoriti o (1) infinitivnim fonometaplazmama, (2) prezentskim fonometaplazmama, (3) aoristskim fonometaplazmama, (4) imperativnim fonometaplazmama, (5) imperfektivnim fonometaplazmama, (6) glagolsko-priloškim fonometaplazmama, (7) glagolsko-pridevskim fonometaplazmama, (8) perfektivnim fonometaplazmama, (9) pluskvamperfektivnim fonometaplazmama, (10) futurskim fonometaplazmama i (11) kondicionalnim fonometaplazmama.(79) Materijal poezije Jovana Jovanovića Zmaja, kojim smo se služili, pokazuje da je ovaj pesnik, izuzev pluskvamperfekta, koristio sve glagolske oblike kao fonometaplazme.
2.1. Infinitivne fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju infinitivnog oblika na fonološkom nivou. Primera nema mnogo.
svenut' I 19, bit' I 283, ogolit' III 24, rešit' III 116, žalit' IV 127, dočekat' IV 153, držat' IV 177, iskaz'ti I 95, kaz'ti II 142, trebovati III 35, najvoleti IV 93.
Pošto se u procesu nastajanja infinitivnih fonometaplazmi koriste postupci dodavanja i oduzimanja nekog glasovnog segmenta, moguće je govoriti o infinitivnoj prostrikciji (trebati - trebovati, voleti - najvoleti) i infinitivnoj restrikciji (sevnuti - sevnut', kazati - kaz'ti).
2.2. Prezentske fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju prezentskog oblika na fonološkom nivou. Primera ima mnogo.
sigraju se z 137, zahori I 43, znadem III 207, imadem z 13, dadeš IV 53, rči I 200, poznamo z 117, um'u I 356, zamaneš III 87, razladi se z 73, mimo'đu IV 160, 'mate IV 108, jest' II 253, nesi I 202, šilje I 376, drkće III 250, sanjkaju z 340, vantazira IV 253, študira z 31, potavni I 301, čati II 156.
Prezentske fonometaplazme nastaju postupkom dodavanja, izostavljanja, zamene, menjanja i promene mesta određenog strukturnog elementa. Stoga se, u Zmajevoj poeziji, može govoriti o prezentskoj prostrikciji (imam - imadem), prezentskoj restrikciji (mimoiđu - mimo'đu), prezentskoj supstituciji (sankaju - sanjkaju), prezentskoj mutaciji (potamni - potavni) i prezentskoj transpoziciji (čita - čati).
2.3. Aoristske fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju aoristskih oblika na fonološkom nivou. Primeri su malobrojni.
vidjeh II 117, du'nu z 178, zaboravi' III 28, dado' z 353, b' II 200, bi' IV 103, okrepi' II 143, zapita' III, 98, skoči' III, 99.
Mali broj primera aoristske fonometaplazme u potpunosti se odrazio na njihovu raznovrsnost. One u Zmajevoj poeziji funkcionišu samo u vidu aoristske prostrikcije (videh - vidjeh) i aoristske restrikcije (dadoh - dado').
2.4. Imperativne fonometaplazme nastaju supstancijalnom modifikacijom imperativnih oblika na fonološkom nivou. Primeri su posebno brojni.
id'te I 104, hajd'te I 119, stan'te I 145, hajd'mo II 16, plet'te II 155, bud'te II 62, hod'te z 115, od'te z 14, vid'te I 337, diž'te II 151, lez'te II 155, sec'te III 36, rastav'te IV 110, vi'te z 361, bež' I 73, stan' I 195, nađ' III 206, žur' z 384, uđi-de I 128, žubori-de I 136, pazi-der z 146, reci-der z 249.
Uz izraženu brojnost imperativnih fonometaplazmi nije išla i njihova raznovrsnost. One se u Zmajevoj poeziji mogu sresti u obliku imperativne restrikcije (idite - id'te) i imperativne prostrikcije (pazi - pazi-der).
2.5. Imperfektivne fonometaplazme nastaju supstancijalnom modifikacijom imperfektivnih oblika na fonološkom nivou. Primera skoro da nema.
ljublja' I 155.
Jedan jedini pronađeni primer imperfektivne fonometaplazme ukazuje na to da je imperfekat kao vremenska kategorija redak u poeziji J. J. Zmaja. Stoga i nema ovih fonometaformi. Ova jedna javlja se u vidu imperfektivne restrikcije (ljubljah - ljublja').
2.6. Glagolsko-priloške fonometaplazme nastaju supstancijalnom modifikacijom oblika glagolskog priloga sadašnjeg i glagolskog priloga prošlog na fonološkom nivou. U Zmajevoj poeziji pronašli smo samo glagolsko-priloške fonometaplazme od glagolskog priloga sadašnjeg.
uživajuć' I 41, šapćuć' I 103, primajuć' I 122, misleć' I 203, štedeć' I 232, sjajuć' I 315, tražeć' II 17, negujuć' II 119, pletuć' III 15, pijuć' III 54, znajuć' III 59, puštajuć' IV 146, imajuć' IV 161, sedeć' z 115, pomišljajuć' z 246.
Iako je glagolsko-priloška fonometaplazma veoma česta pojava kod ovog srpskog pesnika, ona je tipski jednoobrazna, jer se javlja samo u vidu glagolsko-priloške restrikcije (primajući - primajuć').
2.7. Glagolsko-pridevske fonometaplazme nastaju supstancijalnom modifikacijom oblika glagolskog radnog prideva i glagolskog trpnog prideva na fonološkom nivou. Primera glagolsko-pridevske fonometaplazme nastale od oblika glagolskog radnog prideva ima veoma mnogo, dok su primeri ove fonometaplazme nastali od glagolskog trpnog prideva veoma retki.
civ'liziro III 87, do (dao) IV 61, ogrn'o z 15, skin'o z 228, zadrkto I 298, klikn'o I 304, kaz'li I 314, vid'li I 318, zadrktala I 356, sviro II 138, vid'la II 146, stisn'o III 17, ot'šla III 2, tren'o III 65, duh'no III 81, vidili IV 201, sigrali z 300, strado z 309, prevrn'o z 345, slomijeni II 117, zar'đana IV 75, uzvereni z 312.
Mada su brojni oblici glagolskog prideva radnog kojim nastaje glagolsko-pridevska fonometaplazma, ona se javlja u dva, od mogućih pet vidova, kao glagolsko-pridevska restrikcija (ogrnuo - orgn'o) i kao glagolsko-pridevska supstitucija (zadrhtala - zadrktala). Iako nađena samo u tri oblika glagolskog prideva trpnog, glagolsko--pridevska fonometaplazma, isto kao kod glagolskog prideva radnog, deluje u vidu glagolsko-pridevske supstitucije (slomljeni - slomijeni) i glagolsko-pridevske restrikcije (unezvereni - uzvereni).
2.8. Futurske fonometaplazme nastaju supstancijalnom modifikacijom oblika futura na fonološkom nivou. Ovakve fonometaplazme pronađene su jedino kod futura I, sintetičkog oblika, a ne i analitičkog, za buduće vreme. Primera ima veoma malo, pošto u obzir nisu uzimani slučajevi tipa "proć' će", "pomoć ću".
zacvjetaće II 115, begaće-du IV 53, kazaćedu IV 69, uzbraćemo z 125, kaz'ću I 327.
Budući da futurske fonometaplazme nastaju dodavanjem i izostavljanjem određenog glasovnog segmenta u okviru primarnog oblika, moguće je govoriti o futurskoj prostrikciji (zacvetaće - zacvjetaće) i futurskoj restrikciji (kazaću - kaz'ću).
2.9. Perfektivne fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju oblika perfekta na fonološkom nivou. Primera ima malo, jer da bi nastala perfektiva fonometaplazma potrebno je da se deformišu oba glagolska elementa koji ulaze u sastava perfekta kao složenog glagolskog oblika.
j' umro I 335, j' lego I 347, j' jaho II 138, j' gledo II 151, j' urezo III, 127, j' imo z 229.
U svim navedenim primerima, a drugih nismo pronašli, perfektiva fonometaplazma se ispoljava jedino u vidu perfektive restrikcije (je gledao - j' gledo).
2.10. Kondicionalne fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju oblika kondicionala na fonološkom nivou. Pošto je kondicional složeni glagolski oblik, da bi od njega nastala fonometaplazma, potrebno je da se određena fonetsko-fonološka operacija izvrši u oba njegova dela. Takvih primera ima veoma malo.
bi' vezo II 216, b' reko III 27.
U oba navedena slučaja, kao što se da videti, funkcioniše kondicionalna restrikcija (bih vezao - bi' vezo, bi rekao - b' reko).
3.0. Sve fonometaplazme (a samim tim i glagolske) u poetskom jeziku predstavljaju svesno narušavanje standardnojezičke norme, one kao destrukcije ovakve vrste ne povećavaju diskurzivnu već samo stilističku informaciju. Deformacijom standardnojezičkog oblika koncentriše se recipijentova pažnja na formalni deo iskaza,(80) usporava tempo percepcije, sam oblik aktuelizuje.(81) Pored stilističke, glagolske fonometaplazme dobijaju i ritmičku funkciju, jer se koriste kao aktivna ritmička sredstva. Uz stilističku i ritmičku, svakako treba spomenuti i njihovu zvukovnu (eufonijsku) ulogu.
3.1. Na stilističku funkciju glagolskih fonometaplazmi u Zmajevoj poeziji, između ostalog, utiču i njihova različita izvorišta: narodni (vojvođanski) govori, narodno pesništvo, stariji tip jezika. Tako svaka glagolska fonometaplazma, u zavisnosti od svoga porekla, unosi u okružavajući kontekst različite stilsko-semantičke nijanse. Zmaj se, prema našim istraživanjima, glagolskim fonometaplazmama pretežno služio za stvaranje lokalnog kolorita, ali ih je naročito upotrebljavao za karakterizaciju govora pojedinih osoba. U tom smislu, navešćemo nekoliko primera.
(1) "Nemoj, nemoj buditi ih svetu,
Koj' ne dade da se milujedu, -
Tu će s oni, bez zlobe, u reki
Ljubiti naveki"
I, 17.
(2)Srbin odgovara:
A Boga ti statistiko,
Nova ili stara,
Recider mi kol'ko ima
Na svetu Mađara?
II, 421.
(3)Prozborismo o svom jadu,
Sastasmo se s istom r'ječi,
Vidjeh da mu duši godi,
A i meni rane l'ječi
II, 117.
(4)Naša mala Juca
Sa stolice muca:
"Mati, mati, mati,
Znas kol'ko je sati?
Zdlavo mnogo kuca,
Tleba da se luca;
Gladna sam vec i ja,
Gladna je i kuca,
Pa i ptica peva,
I njoj klce ceva"
z, 143.
U primerima (1) i (2), pesnik upotrebljava prostriktivne glagolske fonometaplazme (milujedu se, recider). Ove fonometaforme, kao što se vidi, nisu uzrokovane ritmičkim i zvukovnim tkanjima stihova, niti su uslovljene njihovom silabičkom strukturom, već je u pitanju težnja da se istakne govor određene ličnosti koji je izvan granica standardnojezičkog izraza. Zmaj je da bi ostvario zamišljenu ideju, bez narušavanja započete ritmičke strukture, i u jednom i u drugom slučaju bio prinuđen da istovremeno upotrebi prostriktivnu (glagolsku) i restriktivnu (zameničku) fonometaplazmu ("Koj' ne dade da se milujedu, / Recider mi kol'ko ima"). Međutim, pesnik je mogao da se posluži standardnojezičkim oblicima (Koji ne dade da se miluju, / Reci mi koliko ima), pa da sačuva deseteračku i osmeračku strukturu stihova, ali on to nije učinio iz stilističkih razloga. Slično se desilo i u primeru (3), ali s tom razlikom što se u ekavski jezički izraz (njemu pripada i sam pesnik) uvodi ijekavska forma kao odraz karakterizacije govora ličnosti sa ijekavskim izgovorom. I ovde prevođenje sekundarnih oblika ("Vidjeh da mu duši godi, / A i meni rane l'ječi") u primarne oblike (Videh da mu duši godi, / A i meni rane leči) ne narušava uspostavljenu osmeračku strukturu stihova, što znači da upotrebljene glagolske fonometaplazme nemaju ni ritmičku ni eufonijsku, već samo stilističku ulogu. U primeru (4), Zmaj se koristio glagolskim fonometaplazmama kako bi dočarao govor deteta koje još nije ovladalo izgovorom svih glasova maternjeg, srpskog jezika, u konkretnom slučaju suglasnicima "r", "š", "č" (treba, znaš, ruča, krče) koji su zamenjeni glasovima "l", "s", "c" (tleba, znas, luca, klce).
Kada se sekundarni oblici (ovde glagolske fonometaplazme) naporedo nađu sa primarnim oblicima, oni postaju snažno ekspresivno sredstvo. Evo, jednog takvog primera.
(...)
Šta će nama komedije
Kir Janje i Srete,
kaži da se za tu ludost
Zauzet ne smete.
Pa da vidiš preporuka.
Da viš mecenata,
Pa da vidiš branitelja
Složnih bez inata
(...)IV, 96.
Mada se uzrok za pojavu glagolske fonometaplazme "viš" može pronaći u alterniranju osmerca i šesterca, kao i rimovanom paru "mecenata - inata", ona ukleštena između dveju protoplazmi(82) ("vidiš - viš - vidiš"), pored ekspresije, u već ironični tekst, unosi i dodatnu dozu ironije, što pojačava stepen stilogenosti stiha ("Da viš mecenata") u odnosu na okružavajući kontekst.
3.2. Jovan Jovanović Zmaj je pisao stihove u vreme kada su se poštovala stroga pravila vezanog stiha, njegova metrička i ritmička organizacija. Usled toga, pesnici su bili prinuđeni da se koriste različitim formalno-jezičkim sredstvima kako bi očuvali određenu metričko-ritmičku shemu. Zato prostriktivne i restriktivne glagolske fonometaplazme u Zmajevoj poeziji dobijaju posebnu ritmičku funkciju, i to onda kada proces reduplikacije i redukcije zahvata najmanje jednu vokalsku fonemu ili ceo jedan slog.
a) Prostriktivnom glagolskom fonometaplazmom Zmaj se služi u slučajevima kada mu je potrebno da silabičku strukturu jednog stiha uveća za jedan slog.
Vatra plamti u grudi mi silno,
Moje oči plačedu obilno -
Pa ni vatra da suze osuši,
Ni će suza da vatru uguši!
I, 31.
Da bi zadržao strukturu nesimetričnog deseterca (4//6), pesnik je bio prinuđen da upotrebi glagolsku fonometaplazmu "plačedu", čiji su razlozi pojave isključivo ritmičke a ne stilističke ili zvukovne prirode. Mada se fonometaplazmama kao polifunkcionalnim formama ne sme odreći istovremeno delovanje dveju pa i više funkcija, ovde je ipak u pitanju reč o primarnoj ritmičkoj, koju prati sekundarna, stilistička uloga. Naime, navedena glagolska fonometaplazma pripada pesnikovom jeziku, a ne jeziku jednog od lirskih junaka, što bi moglo da se proglasi za destrukciju koja predstavlja dijalekatsku (ili neku drugu) crtu srpskog jezika, čime bi stilistička funkcija dobila primarni karakter.
b) Na sličan način Zmaj upotrebljava i restriktivne glagolske fonometaplazme, i to u onim slučajevima u kojima se u jednom od stihova pojavljuje višak slogovnog materijala, a ritmička struktura strofe ili pesme zahteva izosilabičnost.
E baš bih volo jednom
Igrešiti rodu svom, -
(Dosad se nikad nisam
Našo u kalu tom)
II, 111.
Princip naizmeničnog smenjivanja sedmeračkih i šesteračkih stihova uslovio je upotrebu dveju restriktivnih glagolskih fonometaplazmi ("volo" i "našo"). I ovde, kao u prethodnom primeru, reč je o jeziku pesnika, a ne lirskog junaka, tako da se za navedene fonometaplazme može sa sigurnošću tvrditi da su upotrebljene u primarnoj ritmičkoj funkciji.
v) Metričko-ritmička tkanja u stihu neretko uslovljavaju kombinaciju restriktivne i prostriktivne glagolske fonometaplazme i u kontekstima od jedne strofe.
Izašo je o ponoći
Iz kafane mlad poeta,
da se malo proluftira,
Da se malo poprošeta
I, 280.
Da se Zmaj nije poslužio restriktivnom ("izašo") i prostriktivnom ("poprošeta") glagolskom fonometaplazmom, navedeni katren bi dobio sasvim drukčiju ritmičku konfiguraciju, jer bi umesto simetričnog osmerca ("Izašo je // o ponoći" : Izašao je // o ponoći - "Da se malo // poprošeta" : Da se malo // prošeta) stajao deveterac i sedmerac, što bi u potpunosti izmenilo ritmičku strukturu strofe.
g) Ponekad se dešava da se i u jednom stihu upotrebe prostriktivna i restriktivna fonometaplazma kako bi se održao započeti unutrašnji ritam.
Nit' se dvoje zaljubljenih
Zaklinjali i jadali,
Nit' je kakav ljubomornik
Stisn'o desnom nožić mali
III, 17.
U navedenoj strofi ritam je organizovan na osmeračkoj osnovi (4//4). Zmaj, izuzev drugog stiha, u svim ostalim koristi fonometaplazme. Međutim, u zadnjem stihu, u njegova dva polustiha, on je upotrebio glagolsku restrikciju (stisn'o) i imeničku prostrikciju (nožić) da bi zadržao ritmičku strukturu simetričnog osmerca. Pesnik je mogao, da nije vodio računa o unutrašnjem ritmu, napisati ovaj stih bez fonometaplazmi (: Stisnuo desnom nož mali), pa da sačuva osmeračku (silabičku) strukturu stiha, ali bi se u tom slučaju cezura našla iza petog sloga (5//3), što bi u ritmički pravilno organizovan diskurs unelo elemenat aritmije.
d) Glagolske fonometaplazme ostvaruju ritmičku funkciju i onda kada se nađu na mestu klauzule u metrički pravilno organizovanom kontekstu.
(1)Što bacaju međ' nas seme
Od razdora, - ne bih plako, -
Samo, samo kad to seme
Ne bi niklo tako lako!
II, 173.
(2)Pitaćeš me moje čedo,
Kad sam ove pesme piso, -
Prosuo ih jedan časak,
Jedan trenut, jedna miso
I, 121.
(3)Onda sam suzu zbriso,
Sad je razumem tek,
Ti s' čedu našem, Smiljki,
Videla kratak vek
I, 179.
Ako bi izostale restriktivne glagolske fonometaplazme ("plako" i "piso"), a umesto njih upotrebljeni standardnojezički oblici (plakao i pisao), onda bi u primerima (1) i (2) došlo do narušavanja ritmičke strukture, koja se, između ostalog, ispoljava u simetričnim osmercima sa trohejskim klauzulama i glasovno čistim rimama. U primeru (3), u ritmičku shemu ostvarenu troiktusnim jambima s alterniranjem ženske i muške klauzule (odnosno alterniranjem troiktusnog akatalektičkog i katalektičkog oblika), u potpunosti se uklapa glagolska fonometaplazma "zbriso". Međutim, njenom zamenom protoplazmom izbrisao, ozbiljno bi se povredila uspostavljena ritmička struktura katrena.
3.3. Pored stilističke i ritmičke, glagolske fonometaplazme ostvaruju i zvukovnu (eufonijsku) funkciju. Ovakva upotreba glagolskih fonometaplazmi u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja, najčešće se iscrpljuje u stvaranju istovetnih rimovanih gnezda.(83)
runu - du'n - čunu z 173, nesu - nanesu II 36, kren'o - njeno IV 117, met'o - leto II 118, njija - čarolija I 22, vredno - gledn'o z 291, odane - pane I 129, gledi - bledi I 280.
Različitim fonetsko-fonološkim operacijama samo u jednoj od rimovanih reči, kao što vidimo, uspostavljena su identična rimovana saglasja (-unu/-un'u, nesu/-nesu, -en'o/ -eno, -et'o/-eto, -ija/-ija, -edno/-ed'no, -ledi/-ledi). U jednom primeru, da bi se uspostavilo što čistije rimovano saglasje, pesnik je bio prinuđen da interveniše u obe rimovane glagolske reči.
Sve se tiša, sve se miri,
- Svet je kanda sad još širi -
A beskrajnost u crnini
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
I, 128.
Menjajući primarne ("odahne", "padne") u sekundarne oblike (odane, pane), Zmaj je uspeo da ostvari potpuno identična rimovana saglasja (-ane/-ane).
Ponekad se dešava da se, i pored destrukcije osnovnog oblika jedne rimovane reči, nikako ne mogu uspostaviti istovetna rimovana gnezda.
časti - kaz'ti IV 18, vlasti - kaz'ti III 41, man'te - znate III 143.
Koristeći se restriktivnim glagolskim fonometaplazmama pesnik je donekle uspeo da popravi zvukovni kvalitet rime (časti - kazati: časti - kaz'ti, vlasti - kazati: vlasti - kaz'ti, manite - znate: man'te - znate).
U retkim prilikama deformacija (ili korekcija) primarnog oblika zahvata obe rimovane reči, gde se, uz čista rimovana saglasja, uspostavljaju i određeni silabičko-tonski odnosi stihova u strofi.
(1)Sastajao se s tobom
I za te razabiro, -
A što god sam čuo
Ka da j' golub biro
I, 191.
(2)Pa gde nađe ljubu?
Gde je uzgred stigo, -
U grehu je našo
Iz greha je digo
I, 185.
U primerima (1) i (2), u katrenima, koji su silabički i metrički različito organizovani (u prvom, dva jampska sedmerca smenjuju dva trohejska šesterca; u drugom, dva šesterca sa svim raspoloživim akcentima na neparnim slogovima smenjuju dva šesterca sa pomerenim prvim akcentima na parni, drugi slog), zahvaljujući baš glagolskim fonometaplazmama (rimama: "razabiro - biro", "stigo - digo") ostvarena je veza između prva dva i druga dva stiha u obe kvartine ("tobom, razabiro, čuo, biro; ljubu, stigo, našo, digo"), i u polimetrički segmentovani kontekst uvela međusobna samerljivost stihova izotoničnim, ženskim klauzulama ("tobom - razabiro - čuo - biro"; "ljubu - stigo - našo - digo"). Na ovaj način u obe strofe izgrađena je složena i raznovrsna ritmička struktura koja deluje kao kompaktna i dinamična celina.
Na kraju valja istaći da je Zmaj težeći za retkim i posebnim rečima, za sonornim efektima, za specifičnim deminutivima, za knjiškim arhaizmima, za varvarizmima sa autentičnom lokalnom bojom, za dijalektizmima varoškog tipa, spadao u red onih srpskih pesnika koji se u svom poetskom postupku obilato koriste fonometaplazmama. Naša analiza je pokazala da se Zmaj, zavisno od primene postupka (dodavanja, izostavljanja, zamene, promene i menjanja mesta određenog strukturnog elementa) koristio: (1) prostriktivnom glagolskom fonometaplazmom, (2) restriktivnom glagolskom fonometaplazmom, (3) supstitucionalnom glagolskom fonometaplazmom, (4) mutacionom glagolskom fonometaplazmom i (5) transpozicionom glagolskom fonometaplazmom. U zavisnosti od toga da li se dodavo ili oduzimao određeni strukturni elemenat na početku, u sredini i na kraju etalona, u Zmajevoj poeziji se mogu sresti tri vrste prostriktivne glagolske fonometaplazme: (a) glagolska proteza, (b) glagolska epenteza, (v) glagolska paragoga, i tri vrste restriktivne glagolske fonometaplazme: (a) glagolska afereza, (b) glagolska sinkopa, (v) glagolska apokopa. U vezi s postupkom jednačenja ili razjednačavanja dvaju (najčešće) susednih glasova, u okviru mutacione glagolske fonometaplazme, Zmaj upotrebljava: a) glagolsku asimilaciju i b) glagolsku disimilaciju. Budući da glagolske fonometaplazme podrazumevaju strukturnu promenu primarne forme, postoji mogućnost da svi glagolski oblici u srpskom jeziku daju svoj tip fonometaformi. Baveći se analizom osovnih tipova glagolskih fonometaplazmi u poeziji ovog srpskog pesnika, otkrili smo sledeće glagolske fonometaforme: (1) infinitivnu fonometaplazmu, (2) prezentsku fonometaplazmu, (3) aoristsku fonometaplazmu, (4) imperativnu fonometaplazmu, (5) imperfektivnu fonometaplazmu, (6) glagolsko-prilošku fonometaplazmu, (7) glagolsko-pridevsku fonometaplazmu, (8) futursku fonometaplazmu, (9) perfektivnu fonometaplazmu i (10) kondicionalnu fonometaplazmu. Kako bi svoj pesnički izraz učinio što raznovrsnijim, Zmaj je sve ove glagolske fonometaplazme koristio kao izrazito stilističko, ritmičko i zvukovno (eufonijsko) sredstvo.
VERBAL FONOMETAPLASMS IN THE POETRY OF
JOVAN JOVANOVIC ZMAJ
This study represents a typological and functional research into verbal phonometaplasms in the poetry of Jovan Jovanovic Zmaj. Depending on the procedure used (addition, omission, replacement, aliteration and change in the place of the specific structural element), the author reveals five types of verbal phonometaplasms: prostrictive, restrictive, substitutional, mutational and transpositional. Depending on whether a structural element is added or subtracted in initial, medial or final position, the author differentiates three types of prostrictive verbal phonometaplasms: prothesis, epenthesis, paragoge and three types of restrictive verbal phonometaplasms: apheresis, syncope and apocope. Depending on whether the purpose of the change of a specific structural element is assimilation or dissimilation, there are two types of verbal phonometaplasms: assimilation and dissimilation. Besides typological research, the author also analyses three basic functions of verbal phonometaplasms: stylistic, rhythmic and sound (euphonic).
3. IMENIČKE FONOMETAPLAZME U POEZIJI LAIE KOSTIĆA
U ovom radu se na materijalu poezije Laze Kostića vrše tipološka istraživanja imeničkih fonometaplazmi, odnosno formi imeničkih reči nastalih deformacijom neutralnog etalona, dodavanjem (prostrikcijom), izostavljanjem (restrikcijom), zamenom (supstitucijom), menjanjem (mutacijom) i promenom mesta (transpozicijom) određenog strukturnog elementa, na fonološkom nivou. U okviru funkcionalnih istraživanja, pronađena je stilistička, ritmička i eufonijska uloga ovih fonometaformi.
Još je Aristotel napominjao da se jezik književnog dela razlikuje od jezika u svakodnevnoj upotrebi.(84) Od tada, tokom vremena, teoretičari su se razilazili u pitanju u čemu je ta razlika. U antici i srednjem veku ona je viđena u naglašenoj i pojačanoj upotrebi stilskih sredstava (tropa i figura), u našem veku istican je u prvi plan pesnikov izbor iz izražajnih mogućnosti jezika, kao i momenat odstupanja od ustaljene norme. Da bi pesnik uveo čitaoca u svet poezije, on mora svoj jezik učiniti maksimalno izražajnim upotrebivši sva raspoloživa sredstva samoga jezika. Jedno od takvih izražajnih sredstava jesu i fonometaplazme.(85)
Pod pojmom fonometaplazme,(86) u najužem smislu, podrazumevamo obličku formu nastalu deformacijom neutralnog etalona, dodavanjem, izostavljanjem, zamenom, menjanjem i promenom mesta određenog strukturnog elementa na fonološkom nivou. Ovih pet načina uspostavljanja fonometaplazmi formalne su prirode (u pitanju je narušavanje signalne organizacije), ali pošto se radi o poetskom jeziku (jeziku poezije), svaka promena formalne strukture odražava se i na semantičku strukturu.
Fonometaplazme kao forme formi (kao fonometaforme) nisu specifičnost jedino poetskog jezika, one se nalaze i u običnom, razgovornom jeziku, ali su razlozi za njihovo nastajanje u ova dva jezička sistema veoma različiti. Dok u razgovornom jeziku, u jednom slučaju, strukturna pomeranja u nekom gramatičkom obliku nastaju kao rezultat nepoznavanja ili neshvatanja standardnojezičke norme datog jezika (što, na primer, vodi do pojave gramatičkih kolokvijalizama),(87) a u drugom, ona je stvar tendencije jezika da sledi tzv. "zakon najmanjeg naprezanja" u skladu s potrebama komunikacije - dotle u poetskom jeziku, na jednoj strani, ova pomeranja su svesna i namerna (teško je pretpostaviti da pesnik ne vlada normom maternjeg jezika), a na drugoj, ona su iznuđena određenim strukturnim tkanjima u stihu. Pošto fonometaplazme podrazumevaju strukturnu promenu primarne forme, svaka vrsta reči može dati svoj tip fonometaformi. Stoga je moguće govoriti, kada je u pitanju srpski jezik, o imeničkim, glagolskim, zameničkim, pridevskim, brojnim, priloškim, predloškim, vezničkim, partikulskim i uzvičnim fonometaplazmama.
Ovom prilikom, za analizu smo uzeli samo imeničke fonometaplazme, jer imenice po svojoj ulozi i značaju zauzimaju jedno od vodećih mesta u gramatičkom sistemu jednog jezika. Tako ovaj rad većim delom predstavlja tipološka, a manjim funkcionalna istraživanja imeničkih fonometaplazmi u poeziji Laze Kostića,(88) pesnika koji je postao slučaj u srpskoj književnosti.
1.0. U zavisnosti od toga da li se primenjuje postupak dodavanja, izostavljanja, zamene, menjanja ili promene mesta određenog strukturnog elementa, može se razlikovati pet tipova imeničkih fonometaformi: (1) prostriktivna imenička fonometaplazma, (2) restriktivna imenička fonometaplazma, (3) supstitucionalna imenička fonometaplazma,(90) (4) mutaciona imenička fonometaplazma i (5) transpoziciona imenička fonometaplazma.
1.1. Prostriktivna imenička fonometaplazma obrazuje se plus-postupkom, to jest dodavanjem nekog strukturnog elementa etalonu (odnosno primarnom obliku). Kako naš materijal pokazuje, ova fonometaplazma je neznatne frekvencije u poeziji L. Kostića. To je i razumljivo, jer su mogućnosti da se jedan gramatički oblik bez promene značenja proširi veoma male, a i sam jezik teži da eliminiše sve redundantne oblike. Pošto se dodavanje vrši na početku, u sredini i na kraju etalona, razlikuju se tri vrste prostriktivne imeničke fonometaplazme: (a) imenička proteza, (b) imenička epenteza i (v) imenička paragoga.
a) Imenička proteza nastaje dodavanjem nekog glasovnog segmenta početku primarnog oblika. Primeri su neznatni.
hata II 183, halo II 209, zadisak I 70, pripomoć I 92, pavedrina I 123.
U oblicima "hata" (ata, konja) i "halo" (ala, aždaja) radi se o pravim fonometaplazmama, jer promena forme (ata - hata, alo - halo) nije uslovila promenu značenja, u pitanju su fakultativni plus-postupci. Međutim, u oblicima "zadisak" i "pripomoć" funkcionišu sistemski plus-postupci u vidu prefiksa za- i pri-, gde promenu formalne strukture prati i promena semantičke strukture. Ali, kada se ovi izrazi vrate u kontekst iz koga su istrgnuti, onda se lako može primetiti da se radi samo o promeni formalne strukture, što pokazuju sledeći stihovi.
(...)
Progovara gazanski stari vođ:
Ne ostaje nam druga pripomoć,
Delila samo, prevara i noć, -
I, 92.
U citiranom trostišju leksema "pripomoć" nema značenje "male, neznatne pomoći", nego ona naprotiv označava "veliku, debelu pomoć", a prefiks pri- ima samo formalno značenje (menja signalizaciju konteksta), u funkciji je održavanja silabičke strukture deseterca. Tako da, imajući ovo u vidu, možemo slobodno tvrditi da je ovde reč o kontekstualnoj (okazionalnoj) imeničkoj fonometaplazmi. Slična je situacija i sa oblikom "pavedrina".
(...)
pa kad mahom sunce zađe
a s očiju mreža sađe,
u oblaku mojih jada
jedna mi je pavedrina;
znadem kako i ti strada
budalino Savedrina!
I, 123.
Nije teško zaključiti da leksema "pavedrina" ne označava "nepotpunu, slabu vedrinu, poluvedrinu", nego, naprotiv, "veoma jasnu i čistu vedrinu". Ova reč je upotrebljena figurativno da bi što izričitije izrazila jasnoću saznanja, čistotu osećanja, koja obuzimaju govornika lirskog sadržaja. Tako je prefiks pa- zadržao samo formalnu, signalnu funkciju, ne utičući na promenu značenja kako same lekseme "vedrina" (kojoj je pridodat), tako i šireg konteksta.
b) Imenička epenteza nastaje umetanjem nekog glasovnog segmenta u unutrašnjost primarnog oblika. Primera ima veoma malo.
diskanje I 81, dubljinu II 141, Srbljima II 239, sana I 61, prosijak II 97.
Svakom jezički upućenom čitaocu, ako bolje osmotri navedene primere, ne bi bilo teško da ospori tačnost naše tvrdnje da je u njima, izuzev izraza "diskanje", došlo do umetanja određenih glasovnih segmenata u primarne oblike. Uistinu, to je tačno, ali se, u ovom slučaju, mora uzeti u obzir i činjenica da fonometaplazma pretpostavlja binarnu opoziciju primarnog i sekundarnog oblika, dakle: dubinu i dubljinu, Srbima i Srbljima, sna i sana, prosjak i prosijak. Tek u ovako uspostavljenim opozicijama postaje jasno da, iako se može govoriti o prividnim umetanjima glasova "lj", "a", i "i", dobijeni sekundarni oblici, u suštini, funkcionišu kao prave fonometaplazme, koje označavaju govor onoga ko nije ovladao standardnim izrazom, ili su pak one upotrebljene u ritmičke i metričke svrhe. Primera radi, navedimo kontekst u kojem deluje fonometaplazma Srbljima.
Da njima mi poručujemo što,
govorili bi naši mađarski;
al' Srbljima ko šilje poruke,
govori srpski, srpsku sluša reč
II, 239.
Imenička epenteza Srbljima nije nastala umetanjem glasa "lj" u osnovni oblik "Srbima", nego je ona, u stvari, zastareli oblik "Srbalj" - "Srbljima". Upotrebljena u ovakvoj formi odraz je govora lirskog junaka, čiju jezičku i govornu specifičnost Laza Kostić želi posebno da istakne i naglasi.
v) Imenička paragoga nastaje dodavanjem nekog glasovnog segmenta kraju primarnog oblika. Primeri su nešto brojniji od prethodnih.
pramak I 31, skutak I 63, bojak II 127, porubak II 132, slavujak II 53, smehutak I 63, sanjaričar II 95, Olimpos I 55, stanak II 32.
Gledano strogo, samo oblici "sanjaričar" i "Olimpos", a donekle i oblik "smehutak" (Kostićev neologizam) mogu se smatrati pravim fonometaplazmama. Ostali izrazi obrazovani su dodavanjem tvorbenog nastavka -ak na osnovne imenice: pram - pramak, skut - skutak, boj - bojak, porub - porubak, slavuj - slavujak, što je na semantičkom planu, u okviru prirodnojezičkog sistema, istaklo njihova deminutivna i hipokoristička značenja. Međutim, deminutivni oblici ovih imenica u kontekstima iz kojih su uzeti predstavljaju fonometaplazme pošto je promena primarne forme uslovila jedino promenu signalne organizacije, a ne i promenu značenja. To pokazuje strofa iz pesme Slavuj i lala.
Bela lala tako zbori,
tako žali, tako tepa,
a slavujak sve je kori:
daj mi dušu, dušo lepa!
I, 53.
Nije teško primetiti da "slavuj" iz naslova pesme zbog očuvanja osmeračke strukture stihova postaje slavujak u katrenu, čime je ova reč dobila ulogu kontekstualne imeničke fonometaplazme.
1.2. Restriktivna imenička fonometaplazma zasniva se na minus-postupku koji dovodi do izostavljanja nekog strukturnog elementa iz primarnog oblika. Pošto restriktivna imenička fonometaplazma sledi zakon jezičke ekonomije, ona spada u red najfrekventnijih fonometaformi. Velikim delom ove fonometaforme dolaze u poetski jezik iz razgovornog jezika. Promene primarne forme nastaju na njihovom početku, u sredini i na kraju, pa se stoga razlikuju tri vrste restriktivne imeničke fonometaplazme: (a) imenička afereza, (b) imenička sinkopa i (v) imenička apokopa.
a) Imenička afereza nastaje izostavljanjem nekog glasovnog segmenta na početku primarnog oblika. Primeri nisu posebno brojni.
gledom I 30, gled I 135, 'seljene I 64, žas I 77, svit I 135, vetarac I 77, ćerka I 47, tica I 31, rpa I 119.
U jednom slučaju imenička afereza stvara se ispuštanjem inicijalnog sloga iz standardnojezičkog oblika (pogledom - gledom, pogled - gled, vaseljene - 'seljene, povetarac - vetarac); u drugom slučaju izostavlja se samo inicijalni vokal (užas - žas, osvit - svit); u trećem slučaju došlo je do redukcije suglasnika u grupama kć i pt gubljenjem prvog njenog člana (kćerka - ćerka, ptica - tica); dok je u četvrtom slučaju imenička afereza nastala usled nerealizovanja glasa h (hrpa - rpa). Mada svaki od navedenih oblika fonometaplazmi zaslužuje poseban komentar, nešto detaljnije pozabavićemo se oblikom "vetarac".
Letnje je veče, kroz lišće suho
lagan vetarac tiho je duh'o,
šuštalo je lišće, k'o da reči zbori,
k'o da nekom tepa, il' nekoga kori,
I, 58.
S malo udubljivanja u smisaoni kontekst navedenog katrena postaće jasno da oblik "vetarac" ne označava ništa drugo nego "povetarac", a da su ispuštanje prefiksa po- uslovili metrički razlozi, jer je pesniku zatrebalo da u dotičnom stihu uspostavi metričko-ritmičku strukturu simetričnog deseterca.
b) Imenička sinkopa nastaje izostavljanjem nekog glasovnog segmenta u sredini primarnog oblika. Primera ima u nešto većem broju.
mis'o I 30, pep'o I 134, bojev'ma I 112, stra'a II 198, lepir I 30, oruže II 127, Srbu II 203, čoče II 198, pos'o II 197, janje I 69, rekracija I 84, aranđ'o II 142, zaostavine II 161, zubma I 195, pak'o II 35, pobrate II 37, leđ'ma II 63, grud'ma II 70, koc'ma II 76, prehodnica I 72, or'o I 113, ustma II 84, stogodnjak II 83, bulvara I 117.
Imenička sinkopa, prema navedenim primerima, formira se pretežno na dva načina: (a) ispuštanjem vokala "a" (misao - mis'o), vokala "e" (pepeo - pep'o) i vokala "i" (bojevima - bojev'ma); (b) gubljenjem suglasnika "t" (leptir - lepir) i suglasnika "j" (oružje - oruže). U pojedinim slučajevima njena su obrazovanja nešto drukčija. Tako oblici bulvara, rekracija, stogodnjak, janje figuriraju u srpskom jeziku sa, uslovno rečeno, pravilnim oblicima "bulevara, rekreacija, stogodišnjak, jagnje", kao njihove varijante kojima se ne odriče pravilnost, ali su oni u dosta manjoj upotrebi, pa se stoga osećaju kao nepravilni u odnosu na ove druge. Oblik zaostavine u poređenju sa "zaostavštine" predstavlja zastarelu njegovu formu. U tom smislu, interesantan je i oblik Srbu, koji navodi na pretpostavku da je iz primarne forme "Srbinu" izostavljen jedan vokal i jedan konsonant (-in-). Međutim, to ipak nije tako. Oblik Srbu je u stvari padežna forma oblika "Srb", koji se danas retko, ili skoro nikako ne upotrebljava.
(...)
Bez naroda je mučno ćesaru,
vojnike treba, Srbe ljubi on.
Al' ona pusta, glupa svetina,
katona besnih razuzdana ćud,
što napujdana zlobnim fratrima
u Srbu vidi skota pogana:
ni ćesar ne mož' protiv sile te
II, 203.
Laza Kostić u svojoj poeziji, pored kraćeg, koristi i duži oblik ove reči ("Ni Srbin, bome, nije narod loš"). U konkretnom slučaju on je radi očuvanja ritmičke strukture simetričnog deseterca upotrebio kraću formu. Ona današnjem čitaocu izgleda kao nepravilna i zbog toga izaziva u njemu određene semantičko-stilističke konotacije.
v) Imenička apokopa nastaje izostavljanjem nekog glasovnog segmenta na kraju primarnog oblika. Primeri nisu tako brojni kao u prethodnom slučaju.
na visina' I 31, za nosili' I 36, pred popovi' I 37, s čiraci' I 37, dram I 26, trenut I 69, plam I 130, Srb I 78, vris I 100, godin' II 175, bož' II 192, lis' I 52, slas' I 88, milos' 105, pra' I 134.
Nije teško primetiti da se imenička apokopa najčešće obrazuje izostavljanjem poslednjeg sloga (na visinama - na visina'); elizijom vokala (godine - godin'); upotrebom starog kraćeg oblika (Srbin - Srb); uprošćavanjem suglasničke grupe "st" (list - lis'); gubljenjem suglasnika "h" u finalnom položaju (prah - pra'). Razlozi ponekad ne moraju biti lingvistički objašnjivi, kao u obliku plam (koji nosi oznaku "pesnički"). Nekad se tumačenje mora potražiti i u širem kontekstu.
(...)
Još dalje se piše, još dalje se niže
sve žešća kletva, sve strašnija mis'o,
onaj tek zna je što je napis'o;
jer čudan je pogled, čudan je trenut,
samrtno oko mora zasenut
samo se vidi vatra sve žešća,
strašan je plam, al' strašnij' navešća
I, 69.
Opravdanje za upotrebu imeničke apokope trenut ne možemo tražiti u očuvanju pravilnosti zadatih metričko-ritmičkih obrazaca pošto je navedeni kontekst ritmički strukturiran različitim vrstama i tipovima stihova. Sam stih u kojem je upotrebljena fonometaplazma trenut predstavlja jedanaesterac sa cezurom posle šestog sloga (6//5), jedanaesterac ne tako običan u srpskoj poeziji.(91) Pesnik je mogao da upotrebi oblik "tren" i očuva započeto nizanje simetričnih deseteračkih stihova; mogao je da se posluži i oblikom "trenutak" (koji bi najviše odgovarao kontekstu) kako bi izgradio simetrični dvanaesterac (jer čudan je pogled, // čudan je trenutak). Međutim, on je iskoristio mogućnost oblika trenut (koji ima značenje reči "trenutak") da očuva započeto rimovanje (mis'o - zapis'o, trenut - zasenut, žešća - navešća) do kojega mu je više stalo nego do očuvanja deseteračkih struktura, jer one nisu integralni elemenat, kako konteksta, tako i cele pesme, dok rima to jeste.
1.3. Supstitucionalna imenička fonometaplazma zasniva se na zameni jednog strukturnog elementa drugim strukturnim elementom. Ova imenička fonometaforma spada u red produktivnijih kategorija u poeziji Laze Kostića. Kada je u pitanju supstitucionalna imenička fonometaplazma, može se reći da ona u najvećem broju slučajeva nastaje zamenom jednog suglasnika drugim suglasnikom.
labirint I 48, smej I 5, zadaj II 35, vraž I 77, ruvo II 39, đenerala II 248, klješta, II 264, beljca I 69, gnjeva I 69, trplja II 76, ruvo II 39, aždaha I 114, slepotom II 123, slabota II 103, kor II 213, koceva I 72, ostrici II 69.
Ne postoji neko čvrsto pravilo zamene jednog konsonanta drugim. Razlozi su različiti: (a) u pitanju su poznate zamene (ruho - ruvo, aždaja - aždaha, smeh - smej, hor - kor); (b) u pitanju su pojedinačni slučajevi (lavirint - labirint, vrag - vraž, generala - đenerala); (v) u pitanju je figuriranje dvaju oblika od kojih je primarni ustaljeniji, u češćoj je upotrebi, dok je sekundarni neobičniji, u ređoj je upotrebi (slepoća - slepota, slaboća - slabota); (g) upotreba ijekavskih oblika u ekavskom narečju (gneva - gnjeva, belca - beljca); (d) zamena jednog konsonanta drugim izvršena je prema dijalekatskom ijekavskom obliku "trpljeti" (trpnja - trplja); (đ) oblik klješta je, u stvari, neknjiževni ekavski i ijekavski oblik nastao od književnog oblika "klešta"; (e) izraz koceva je pokrajinsko-dijalekatski oblik "koc - koceva" prema standardnojezičkom "kolac - kočeva". Samo u jednom primeru došlo je do zamene jedne suglasničke grupe (št) drugom suglasničkom grupom (st) (oštrici - ostrici) i to prema dijalekatskim oblicima "ostar, ostrica", mada se i ovde praktično radi o zameni suglasnika ("š") suglasnikom ("s").
(...)
Ta pogledajte ovaj stari mač
do desnice što moje dotraja,
da spere jednom ljagu kosovsku;
pa recite da l' većma preteže
na ostrici mu muke moje kov
(...)II, 69.
Upotreba dijalekatskog oblika ostrici umesto standardnojezičkog "oštrici" nije uslovljena ni metričko-ritmičkom ni rimatskom, pa čak ni zvukovnom (eufonijskom) organizacijom navedenog stihovnog konteksta. Valjan razlog jedino treba tražiti u tome što je pesnik želeo da ovim dijalektskim oblikom okarakteriše govor Iva Crnojevića, lirskog junaka iz Kostićeve tragedije Maksim Crnojević.
Pored zamene jednog konsonanta drugim, dosta se ređe vrši zamena jednog vokala drugim vokalom.
Inglizi II 161, kolebe II 186, ritorika II 242, nedri I 128, pluću I, 70, dvadeset tisući II 161.
Promena vokala "e" u "i" (Englezi - Inglizi) narodnog je porekla; pojava samoglasnika "e" u obliku "koleba" (kolibe - kolebe) izazvana je sekundarnim "jatom"; nedri, tisući su zapravo neobični oblici. Samo je u izrazu "ritorika" došlo do prave zamene vokala "e" vokalom "i" (retorika - ritorika). Fonometaplazma pluću nije nastala zamenom vokala "a" vokalom "u", već je to zastareli oblik, za čiju je upotrebu teško naći pravi razlog.
(...)
opaljena plamom ljuta propišta,
pobesnela pusta guja nemilosti
u grudma grize srce, pluću, kosti!
Seća se tužan kale u nesvesti,
seća se svoje ropske zapovesti,
(...)I, 70.
Da se kojim slučajem L. Kostić poslužio oblikom "pluća" umesto pluću, ništa se ne bi izmenilo ni na metričko-ritmičkoj ni na zvukovnoj (eufonijskoj) ravni konteksta. Može se jedino pomisliti da je pesnik, što je verovatno tačno, namerno upotrebio stari oblik imenice "pluća" kako bi kod čitaoca izazvao posebne asocijacije, dezautomatizovao prijem informacije, zakočio percepciju, obogatio stilistički doživljaj poetskog diskursa.
Vidna je i grupa primera u kojima se, uslovno rečeno, najčešće više glasova zamenjuje jednim glasom.
snezi I 65, druzi II 180, dusi I 58, Zej I 55 pred vratih I 67, Francija II 181, Jevanđelije I 84, smejutak II 130, klještom II 265.
Kao što se vidi, u najvećem broju slučajeva radi se o kraćim oblicima plurala, koji se danas doživljavaju kao odstupanje od norme (snegovi - snezi, drugovi - druzi, duhovi - dusi). Ostali primeri nastali su na različite načine: Fonometaplazma vratih stariji je oblik, koji se više ne upotrebljava; fonometaplazma klještom predstavlja neknjiževni oblik za ženski rod jednine prema standardnojezičkom "klešta"; oblik smejutak nije ništa drugo do poseban izraz lekseme "smešak", koji daje osoben fonetski kolorit kontekstu. Inače, za sve navedene forme, a prema načinu njihovog obrazovanja, može se reći da spadaju u red prividnih fonometaplazmi. U ovoj kategoriji primera zadržaćemo se nešto više na obliku "Jevanđelije".
(...)
"Pa šta to čitaš?" zapita me gost.
"Jevanđelije", rekoh.
"Okani ga se, dodijalo mi,
taj kurs već slušam celu godinu,
pa zato imam rekraciju sad
do prva kukurika
(...)I, 84.
Na prvi pogled izgleda da je fonometaplazma Jevanđelije nastala od primarnog oblika "Jevanđelje" zamenom foneme "lj" glasovnom sekvencom "lij". Međutim, to nije tačno. Ovde je reč o crkvenoslovenskom obliku "Jevanđelije", kojim pesnik želi da označi kulturno-obrazovni nivo lirskog junaka. U sam dijalog, koji vode dve ličnosti, utisnut je crkveni sadržaj. Iz sadržaja se može shvatiti da je i jednom i drugom lirskom subjektu poznat upotrebljeni izraz.
1.4. Mutacione imeničke fonometaplazme zasnivaju se na menjanju (prelasku) jednog strukturnog elementa u drugi, što vodi do supstancijalne modifikacije standardnojezičkih imeničkih oblika na fonološkom nivou. Mutacione imeničke fonometaplazme javljaju se u obliku: (a) imeničke asimilacije i (b) imeničke disimilacije.
a) Imenička asimilacija nastaje jednačenjem glasova (vokala ili konsonanata) jednih prema drugima, gde oni dobijaju zajedničke karakteristike ili postaju identični. Nađen je smo jedan takav primer.
pas II 264.
Ia fonometaplazmu pas, koja je upotrebljena u značenju "najužeg dela tela između grudi i trbuha, struka", može se reći da spada u red pravih fonometaformi. Naime, sekundarni oblik pas nastao je od primarnog oblika "pojas" putem asimilacije, koju prati i kontrakcija: pojas - poas - paas - pas.(92) Iako je oblik pas po poreklu mlađi od oblika "pojas", on se danas, u odnosu na njega, oseća kao zastareo. Ovaj oblik je iz upotrebe skoro u potpunosti istisnuo izraz "struk". Zato on upotrebljen u kontekstu umetničke poezije deluje neobično, unoseći u nju određene konotacije narodnog stiha.
(...)
Izređah muka čitav znani red,
od zavojica strašnih palačkih
do trnovog do venca žeženog;
žeženim stezah verigama pas,
uz kičmu šparta šiljak usijan,
a prokleto mu meso štipuće
zubastih klješta usijani žar
II, 264.
Pesnik je, da bi održao silabičku samerljivost stihova zasnovanu na nesimetričnim desetercima (4//6), bio prinuđen da upotrebi formu pas. Pored toga, i sam oblik pas više je odgovarao situaciji i kontekstu, jer je izražavao autentično stanje življenja, kao i starije stanje srpskog jezika.
b) Imenička disimilacija nastaje razjednačavanjem dva ista ili slična glasa (u pitanju su suglasnici) u susedstvu, na taj način što jedan od njih prelazi u neki drugi glas. Primeri su veoma retki.
tavnicu II 87, tavničar II 88, tavnice II 55.
Imenička disimilacija, kako primeri pokazuju, nađena je samo u dve reči iste osnove ("tavnica, tavničar"). Nastala je kao proizvod razdvajanja nosnih suglasnika m i n, grupa mn prelazi u grupu vn (tamnicu - tavnicu, tamničar - tavničar), što je odlika narodnih govora.
(...)
u tavnici još nisi tavnov'o
od kletve suprot sebe svečane!
U okovu si i u tavnici,
al' nesi još u sebi nosio
i tavnicu i okov, sve, oh, sve!
Al' ko je ovo? Gle! Moj tavničar!
Je l' naumio skidat okove?
II, 87-88.
Svi izrazi koji označavaju "tamnicu", "tamničara", "tamnovati" upotrebljeni su u sekundarnim oblicima: tavnici, tavnici, tavnov'o, tavnicu, tavničar, jer je ceo navedeni tekst izgovorio Maksim Crnojević, lirski junak, čije je jezičke osobenosti Laza Kostić iskoristio kako bi čitaocu ponudio dopunsku informaciju o njegovom poreklu i stepenu vladanja normama standardnog jezika.
1.5. Transpoziciona imenička fonometaplazma nastaje promenom mesta nekog strukturnog elementa u okviru jednog etalona. Pošto promena mesta prouzrokuje skoro uvek promenu semantičke strukture, ovakav tip fonometaplazmi je veoma redak. To pokazuje i naš materijal. Naime, nađena su dva oblika jedne reči dobro poznate narodnim govorima, odakle je ona i dospela u poeziju Laze Kostića.
namastira I 44, namastiru I 69.
Nastajanje transpozicione imeničke fonometaplazme (namastir) vezano je za premeštaj (izmenu) čitavih slogova (ma i na), što je uslovilo pomeranja u glasovnoj strukturi osnovne reči (manastira - namastira, manastiru - namastiru).
(...)
Dok se tako krsti bula, u tom času
u crkvi maloj, na ikonostasu,
ikona se jedna stresa u okviru,
ikona Đurđa, sveca namastiru,
(...)I, 69.
U iskaz koji je intoniran u narodnom duhu u potpunosti se uklapa fonometaplazma namastiru, koja svojom nepravilnom formom još više potencira prostorečje kojim pesnik operiše, kao jednim od istaknutijih poetsko-stilskih postupaka.
2.1. U činjenici da se fonometaplazme kao forme formi, kao otežane forme,(93) zasnivaju na odstupanju od standardnojezičke norme leži njihova stilistička funkcija, za koju se može reći da ima integralni karakter, odnosno da je zajednička za sve tipove i vrste fonometaplazmi. Pored ovoga, još jedan momenat ukazuje na integralnu stilističku vrednost fonometaplazmi, a to je namerna i svesna njihova upotreba od strane pesnika. Na ovu činjenicu pažnju skreće često naporedno korišćenje primarnih i sekundarnih oblika, i u najužem kontekstu, u neposrednoj blizini.
kam - kamen I 120, labirint - lavirint I 48, straha - stra'a II 198, stil - "cil" II 242, titan - titanin I 55, vrisak - vris I 100, Srbin - Srb I 78, svatovima - svati II 79, grudima - grudma I 170-171.
Na stilističku funkciju fonometaplazmi utiču i različita izvorišta, a kao najčešća mogu se navesti narodni govori (pretežno vojvođanskih dijalekata), narodno pesništvo, stari jezik, Kostićevi neologizmi. Tako svaka fonometaplazma, u zavisnosti od porekla, unosi u okružavajući kontekst različite stilsko-semantičke nijanse. Evo, nekoliko primera.
(1)Razumite me, to se zove stil
Ritoriku sam učio, pa znam,
ko nije, ne mož' ni razumeti
(...)
Razumite ga to je njegov "cil";
naš Kantor, znate, to je učenjak,
izučio je škola šestoro
(...)II, 242.
(2)A šta da s' bojim? Nemam rada šta.
Ne ustežem se poći za tobom,
k'o ti što misliš, radi vašeg stra'a,
no radi svetog straha božijeg,
što smetaste liturđij' sveštenoj
izvlačeći me sred heruvike
nezgrapnom rukom kroz pobožni svet
II, 198.
(3)Vajaoca Minadira,
što labirint kralju zida,
de će kralju s ćerkom svojom
posle smrti da počiva.
(...)
Usami s ne zna šta će,
kosu mrsi, ruho kida,
zamršaje srca svoga
u lavirint sulud zida
I, 48.
U primeru (1), razloge za upotrebu primarnog ("stil") i sekundarnog ("cil") oblika jedne te iste reči nalazimo u činjenici što je pesnik puštajući ličnosti, iz tragedije Pera Segedinac, da govore na svoj način, koristio njihov jezički izraz. Otuda je razumljivo zašto je učevni Kantor izgovorio reč "stil" u njenom standardnom obliku, a Šebešćen, koji očigledno ne vlada normama standardnog jezika, tu istu reč upotrebio u njenom nestandardnom obliku "cil". U primeru (2), navedeni kontekst dolazi, takođe, iz pomenute Kostićeve tragedije, od lirskog subjekta (Matule), koji u dva uzastopna stiha izgovara sekundarni (stra'a) i primarni ("straha") oblik jedne lekseme. Naći pravi razlog za upotrebu dva lika iste reči nije nimalo lako, ali se odgovor jedino može potražiti u kontekstu. Izgleda da je pesnik želeo da napravi distinkciju između "običnog" i "svetog" straha, pa je prvi obeležio sekundarnim, nepravilnim (straža), a drugi primarnim, pravilnim (straha) oblikom. Na ovaj način on je pokazao da je "strah" koji dolazi od ljudi neosnovan, neopravdan, a da je "strah" koji dolazi od uzvišenog bića, božiji "strah" osnovan, opravdan. U primeru (3), kao i u primeru (2), upotreba dvaju likova ("labirint" i "lavirint") jedne reči otvara veće mogućnosti subjektivizmu za njihovo tumačenje. Mada forma "labirint" ne predstavlja, u pravom smislu, sekundarnu formu lekseme "lavirint", ona se, istina, zbog retke upotrebe u govorima kojima pripada i sam Laza Kostić oseća kao nestandardni oblik. Pesnik je da bi izrazio jedva vidljive razlike u značenjima jedne reči, upotrebio njena dva lika. Tako forma "labirint", u jednom kontekstu, označava "građevinu, grobnicu gde će kralj sa svojom kćerkom posle smrti da počiva", a forma "lavirint", u drugom kontekstu iste pesme, označava "nešto nerešivo, zamršeno, suludo". Dovedene u neposredni kontakt dve forme, dva lika jedne reči: "labirint" i "lavirint", ističu dijametralne suprotnosti konkretno - apstraktno, "labirint" ima oznaku denotativnog, a "lavirint" oznaku konotativnog.
2.2. Imeničke fonometaplazme, pored stilističke, ostvaruju i ritmičku funkciju koja se često ispoljava na dva načina. Prvi se ogleda u očuvanju silabičke strukture u izosilabičkim kontekstima. Kao primer navešćemo jednu kvintu napisanu u deseteračkim stihovima, gde funkcionišu čak tri restriktivne imeničke fonometaplazme.
Na prestolu od ljudskih kostiju,
pokupljenih po sramnim bojev'ma,
prilepljenih samrtnim znojev'ma,
na ćilimovim' u krv močenim
junonska sedi bečka velemoć
I, 112.
Težnja za očuvanjem strukture asimetričnog deseterca (bojev'ma: "pokupljenih // po sramnim bojev'ma"; znojev'ma: "prilepljenih // samrtnim znojev'ma"), kao i jednoobraznost (daktilskih) klauzula (bojev'ma - znojev'ma: "kostiju - bojev'ma - znojev'ma - močenim - velemoć") uslovila je pojavu triju imeničkih fonometaplazmi ( bojev'ma, znojev'ma, ćilimovim').
Drugi način izražavanja ritmičke funkcije imeničkih fonometaplazmi sastoji se u očuvanju određenih sistema rimovanja, koja najčešće vode: a) u jednoobraznost klauzula i izosilabičnost stihova i b) u uspostavljanje rimovanih gnezda uz narušavanje izosilabičnosti stihova.
(1)(...)
To vole ljudi, vole robovi
al' Zej se stresa, bog nad bogovi'
I, 55.
(2)(...)
Još dalje piše, još dalje se niže
sve žešća kletva, sve strašnija mis'o
onaj tek zna je što je napis'o
(...)I, 69.
U primeru (1), u rimovanom dvostišju druga rimovana reč "bogovima" dobija oblik fonometaplazme bogovi', da bi se održala rimovana daktilska klauzula (robovi - bogovi') i sačuvala metričko-ritmička i silabička struktura jedanaesterca tipa (5//6). Sasvim je drukčija situacija u primeru (2). U jedan ritmički heterogen kontekst nastao kombinacijom jedanaesterca tipa 5//6 i deseterca tipa 5//5, pesnik upotrebom imeničke fonometaplazme mis'o pokušava da, uz uspostavljanje rime (mis'o - napis'o), sačuva svoj tekst od daljih ritmičkih razgrađivanja. Jer da je stih "sve žešća kletva, sve strašnija mis'o" Laza napisao upotrebivši osnovni oblik reči "misao", od jedanaesterca tipa 5//6 nastao bi dvanaesterac tipa 5//7, što bi još više pokvarilo ritmički doživljaj.
Posebno je interesantan slučaj u kojem se restriktivnom imeničkom metaplazmom svit, nastalom od reči "osvit", zadržava započeti sistem smenjivanja dvosložnih i jednosložnih rima.
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorni svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid;
I, 135.
Delimična nepodudarnost rimovanih gnezda (-id/-it/-id: vid - svit - brid; d/t/d) nije proizvod deformacije primarnog oblika "osvit", jer on i kao takav u potpunosti zadržava neizmenjeno rimovano gnezdo (-it), već je to zapravo posledica približne vrednosti konsonanta "t" i "d", koji se razlikuju jedino po kvalitetu zvučanja: bezvučnost (t) / zvučnost (d). Sama deformacija osnovne forme (osvit - svit) imala je za cilj uspostavljanje pravilnog nizanja dvosložnih i jednosložnih klauzula, što je omogućilo naizmenično smenjivanje akatalektičkih i katalektičkih deseteraca i davalo ritmu pulsirajuću dinamičnost(94) i izraženu sistematičnost.
2.3. Osim stilističke i ritmičke, imeničke fonometaplazme, kao polifunkcionalne, ostvaruju i eufonijsku ulogu, koja se izražava u očuvanju što čistijeg zvukovnog saglasja u dvema rimovanim rečima. Iako su primeri izuzetno brojni, navešćemo ih nekoliko.
lis' - miris I 53, slas'- vas I 97, vis - lis' I 52, ja - ma' I 134, smej - Zej I 55, sami - hrami I 60, tami - čami I 130, robovi - bogovi' I 55, pluć - rugajuć I 56, sana - rana I 61, jako - pak'o I 73, lepo - pep'o I 73, grudi' - sludi I 88, Prometej - smej I 116, sna - stra I 79, oci - uskoci I 65, smehutak - skutak I 63.
Pesnik raznim fonetsko-fonološkim operacijama jednu od rimovanih reči glasovno (zvukovno) približava drugoj rimovanoj reči, pa se tako stvaraju istovetna rimovana gnezda, koja blagozvučnošću i muzikalnošću boje stihovni sadržaj.
(1)U dubini morske tami
mnoga koplja tužno čami
val je zove, zrak je mami,
(...)I, 130.
(2)(...)
"Filišćani mrze nas!
"Al' ne ljubi, moj golube,
"filišćanske tol'ke ljube, -
"jača ljubav neg' omraz!
"Al' i otud u tih grudi',
"gde muževom otrov sudi,
"za žene im tol'ka slas'?"
I, 88.
(3)Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
(...)I, 135.
U primeru (1), pravilan oblik reči "tama" (tame) pesnik je pretvorio u nepravilan "tami" da bi ostvario ne samo dvosložnu rimu: tami - čami - sami, nego da bi uspostavio i čista rimovana saglasja (-ami/-ami/-ami). U primeru (2), dve upotrebljene imeničke fonometaplazme (grudi' i slas') u funkciji su očuvanja glasovno čistih rimovanih sekvenci (-as/-as: nas - slas', -udi/-udi: grudi' - sudi). U primeru (3), za razliku od prethodna dva, standardnojezički oblik "pogled" L. Kostić je deformisao u fonometaplazmu "gled" oduzimanjem inicijalnog sloga (po-), ne da bi ostvario čista rimovana saglasja (koja bi se zadržala i bez ove intervencije; -ed/-ed/-ed: pogled - led - med), već da bi uspostavio naizmenično nizanje dvosložne, ženske i jednosložne, muške rime (svesnu - gled - kresnu - led - čeznu - med), što je i samom ritmu davalo posebnu dinamičnost i pravilnost.
Ponekad se dešava da se, iako su učinjene deformacije osnovnog, primarnog oblika, ne uspostavljaju čista rimovana gnezda. Primera ima u znatnoj meri. Navešćemo neke.
vetri - nedri I 128, dan - plam I 75, naš - vraž I 88, sves' - knez I 102, lepiru - svemiru - etiru I 30, vid - svit - brid I 135.
U svakom od navedenih rima dolazilo je, i pored deformacije osnovnog oblika jedne od rimovanih reči u cilju uspostavljanja što čistijeg rimovanog gnezda, do nesaglasja narušavanjem bilo u unutrašnjosti (vetri - nedri, lepir - svemir - etir), bilo na samim njihovim krajevima (dan - plam, naš - vraž, sves' - knez) koju je izazvala pojava neodgovarajućih glasova (t/d, n/m, š/ž, s/z, p/m/t, d/t/d). Iako različiti, alternirajući glasovi su veoma bliski po nekim svojim akustičko-artikulacionim svojstvima. Dva od navedenih primera podvrći ćemo detaljnijoj analizi.
(1)(...)
tako vila pone mene
u prostore vaseljene;
te nebesnom lik lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sveširu, po etiru
I, 30.
(2)(...)
Al' onaj gore, taj ga ne čuje;
već otvara filišćanima sves'
čuje ga mladi askalonski knez
(...)I, 102.
U primeru (1), L. Kostić je od osnovne reči "leptir" uprošćavanjem suglasničke grupe "pt" stvorio imeničku fonometaplazmu "lepir" pokušavši da je što više zvukovno približi dvema drugim rečima "svemir" i "etir". Mada ova intervencija nije dovela do potpunog saglasja rimovanih gnezda (-epiru/-emiru/etiru: lepiru - svemiru - etiru; p/m/t), ona ih je svakako više učinila sličnijim nego da do ovakve operacije nije došlo (-eptiru/-emiru/etiru: leptiru - svemiru - etiru; pt/m/t). U primeru (2), ispuštanjem finalnog glasa "t" u leksemi "svest" stvorena je imenička fonometaplazma "sves'" koja je trebalo da uspostavi što čistije rimovano saglasje sa rečju "knez" (sves' - knez). Iako do potpune podudarnosti nije došlo, uspostavljen je ipak korektniji zvukovni odnos: -es/-ez, nego da je prva po redu rimovana reč zadržala standardnojezički oblik (svest - knez; st/z).
Imeničke fonometaplazme kao rezultat operacije koja menja glasovnu ili grafičku strukturu poruke, u prirodnojezičkom smislu, ne utiču na promenu njene semantičke strukture, to jest ne pojačavaju stepen diskurzivne informacije. Ali, pošto se radi o poetskom jeziku (jeziku poezije), svaka promena forme nije samo signalne prirode, već se ona skoro uvek odražava i na semantičku strukturu konteksta. Da bismo ukazali na koji način i u kojoj meri imeničke fonometaplazme (kao forme formi) menjaju semantičku strukturu konteksta, dovoljno će biti da se poslužimo samo jednim primerom.
I nagrnu četa mnoga,
puna duha crna, zloga;
iz kuće se začu vris, -
pod Delilom kleca noga:
vrisak beše njenog boga
Samsonova oba oka
I, 100.
Već se na prvi pogled može primetiti da upotrebu restriktivne imeničke fonometaplazme vris, koja je nastala izostavljanjem strukturnog elementa -ak iz osnovnog oblika "vrisak", nije prouzrokovalo ni očuvanje silabičke strukture ni očuvanje rime (ili rimovanog saglasja). Naprotiv, stvaranjem imeničke fonometaplazme vris narušena je izosilabičnost strofe zasnovana na osmeračkim stihovima. Odstupanje od norme (koja se ovde mora shvatiti uslovno), odnosno izostavljanjem strukturnog elementa -ak (koji u sistemu srpskog jezika funkcioniše kao tvorbeni deminutivni nastavak) oslobađa leksemu (fonometaplazmu) vris ograničenja koje joj nameće diskurzivni red (vrisak = vris = "kratkotrajan prodoran krik"), čime ona dobija novi semantički potencijal koji se, u konkretnom slučaju, može izraziti u vidu dodatne značenjske nijanse (vris = "dugotrajno vrištanje" ili "neprekidno ispuštanje prodornih zastrašujućih krikova, dugi urlik"). Naime, L. Kostić je promenom formalne i signalne strukture poruke aktuelizovao(95) oblik vris i time stvorio poseban efekat (koji ima i svoje semantičke implikacije) i zaustavio recipijentovu pažnju s ciljem da mu ukaže na to da je u pitanju poseban (a ne običan) "vrisak", koji se ističe silinom i dužinom trajanja. Dovoljno je reći da taj "vrisak" ne dolazi od bilo koga, nego od Samsona, od čoveka-diva, čoveka izuzetne snage i moći. Navedeni detalj nesumnjivo pokazuje koliko je izoštreno osećanje za semantičke nijanse imao Laza Kostić, i na koji je način skretao na njih čitaočevu pažnju, kako mu one ne bi promakle, a time i osiromašile poetsku poruku. Pesnik je operacijom skraćivanja primarnog oblika "vrisak" ukazao na produženi stepen njegovog dejstva u datom kontekstu, koji on ne poseduje u prirodnojezičkom sistemu srpskog jezika.
Na kraju valja istaći da prema osnovnim crtama svoga pesničkog stvaranja Laza Kostić spada u red klasičnih pesnika helenističkog tipa. Tako njegovi poetski sadržaji sežu na dva suprotna kraja: na jednom je lirska pesma koja sadrži najviši stepen stilizacije jezičkog gradiva, a na drugom tragedija stvarana po shemi grčkog obrasca. Ogroman prostor od lirike do tragedije L. Kostić je na najbolji mogući način ispunio poetsko-jezičkim materijalom. On je nepogrešivo "iskako" iz sistema standardnog srpskog jezika i ulazio u carstvo narodne pesme bliske mu duhom i dikcijom, posezao za blagodetima dijalekatske građe, vaskrsavao stare reči - a kada mu je svega toga ponestajalo, stvarao je nove oblike reči držeći se produkcionog sistema srpskog jezika. Otuda i nije čudo da je naša analiza, iako predstavlja jednu kaplju u moru, pokazala da je ovaj srpski pesnik iskoristio sve mogućnosti fonometaplazmi imeničkog tipa: (1) prostriktivnu imeničku fonometaplazmu u vidu (a) imeničke proteze, (b) imeničke epenteze, (v) imeničke paragoge; (2) restriktivnu imeničku fonometaplazmu u vidu (a) imeničke afereze, (b) imeničke sinkope, (v) imeničke apokope; (3) supstitucionalnu imeničku fonometaplazmu; (4) mutacionu imeničku fonometaplazmu u vidu (a) imeničke asimilacije, (b) imeničke disimilacije; (5) transpozicionu imeničku fonometaplazmu. Istražujući funkcije svih ovih sekundarnih oblika reči, u poeziji Laze Kostića, možemo zaključiti da je ovaj pesnik imeničke fonometaplazme upotrebljavao kao snažno izražajno sredstvo u (1) stilističke, (2) ritmičke i (3) eufonijske svrhe.
NOMINAL PHONOMETAPLASMS IN THE POETRY
OF LAZA KOSTIC
This study represents a typological and functional research into nominal phonometaplasms in the poetry of Laza Kostic. The author reveals five types of nominal phonometaplasms: prostrictive, restrictive, substitutional, mutational and transpositional. Depending on whether a structural element is added or subtracted in initial, medial or final position, the author differentiates three types of prostrictive nominal phonometaplasms: prothesis, epenthesis, paragoge and three types of restrictive nominal phonometaplasms: apheresis, syncope and apocope. Depending on whether the purpose of the change of a specific structural element is assimilation or dissimilation, there are two types of nominal phonometaplasms: assimilation and dissimilation. Besides typological research, the author also analyses three basic funcions of nominal pfonometaplasms: stylistic, rhythmic and sound (euphonic).
|
