 |
II. RIMA U STIHU – MODELI
I FUNKCIJE
0. Rima se još u srednjem veku u mnogim evropskim književnostima razvija u jednu od glavnih osobina stihovnog izraza. Svrha rime, njena funkcija, značenje u raznim epohama književnosti, u raznim pesničkim školama i pravcima dosta su različiti. Sa pojavom simbolizma, kada slobodni stih oslobađa tradicionalnu poeziju od starih zakona versifikacije, dolazi do fleksibilnijeg tretiranja rime. Rima stvarana prema određenim kanonima zamenjuje se novim rimovanim parovima koji ne robuju strogoj glasovnoj (i akcenatskoj) podudarnosti. To znači da se vrši slobodnije fonološko strukturiranje rime, primenjuje neobaveznost u njenoj upotrebi, čime se narušava njena zvukovna identičnost i doslednost, te grade novi kvantitativni, kvalitativni i distributivni oblici. Dekanonizacija rime, započeta u Evropi krajem 19. i početkom 20. veka, tekla je u dva moguća pravca: (a) u pravcu smanjenja homofonije (rima je dobijala sve veći stepen strukturalne proizvoljnosti i (b) u pravcu odsustva zakonitosti njene upotrebe (rima je dobijala sve veći stepen upotrebne neobaveznosti). U svetlu ovih promena pokušali smo da ukažemo na sve moguće kvantitativne, kvalitativne i distributivne modele rime i njene funkcije u srpskoj poeziji, koristeći se stihovima Iva Andrića, Desanke Maksimović i Branka Miljkovića.
1. U radu Rima u Andrićevoj lirici pokušali smo da, na materijalu poezije ovog velikog srpskog stvaraoca, koji je pored proze neprekidno pisao i pesme, ukažemo na kvantitativne i kvalitativne modele rime. Najveći deo istraživanja poklonjen je distributivnim modelima rime, koji su u Andrićevoj lirici dobili posebno izraženu dimenziju. Prihvatanjem nekih od načela ekspresionističke poetike posebno upotrebu slobodnog stiha i fleksibilnije tretiranje rime, Andrić je stao u red onih srpskih pesnika koji su u poeziji izvršili dekanonizaciju rime i oslobodili stih ustaljenih ritmičkih obrazaca. Mada je rimu jednog pesnika moguće posmatrati sa više aspekata, našu pažnju smo usmerili na Andrićev odnos prema osnovnim kanonskim principima građenja rime. Tako smo, služeći se vlastitom terminologijom, pronašli da se Andrić u okviru kvantitativnih modela rime (koji su određivani prema broju ponovljenih fonema) koristio: 1) dvofonemskom rimom, 2) trofonemskom rimom, 3) četvorofonemskom rimom, 4) petofonemskom rimom, 5) šestofonemskom rimom i 6) sedmofonemskom rimom. Kada su bili u pitanju kvalitativni modeli (koji su određivani prema distribuciji ponovljenih fonema, kako u rimovanom gnezdu, tako i izvan njega), naša istraživanja su pokazala da I. Andrić upotrebljava dva modela rime: 1) izomorfni i 2) epentetski. To znači da, na strukturnom planu, Andrićeva rima odražava visok stepen poštovanja najstrožih kanonskih principa rimovanja. Međutim, na planu upotrebe rime, Andrić se dosta slobodno odnosio prema postavljenim konvencijama (koje su zahtevale doslednost u korišćenju rime), što je u rezultatu dalo šest različitih distributivnih modela rime: 1) model potpune rime, 2) model prekinute rime, 3) model isprekidane rime, 4) model povremene rime, 5) model delimične rime i 6) model iznenadne rime.
2. U radu Rima i neki aspekti njene realizacije u poeziji Desanke Maksimović posebna pažnja je posvećena fonološkoj strukturi rime, odnosno njenom kvantitetu i kvalitetu. Pored toga, dotaknuti su i neki aspekti realizacije rime kao važnog faktora stihovne sekvence u organizaciji strofe. Slobodni stih, insistiranje na muzici kao bitnom strukturnom principu, brojna ponavljanja u vidu asonance, aliteracije, anafore, epifore, simploke, anadiploze, neobavezna upotreba rime, govore o primeni simbolističkog stilskog postupka u poeziji D. Maksimović. Razvojem slobodnog stiha (što se hronološki može pratiti od ranih do kasnih pesama), ova srpska pesnikinja osetno smanjuje broj rima, uz to gubi se i njihov pravilniji i ustaljeniji raspored, praćen i pojačanim stepenom zvukovne nepodudarnosti. U okviru fonološke strukture rime, istražujući njen kvantitet (koji je određivan prema broju ponovljenih fonema u rimovanim saglasjima) otkrili smo da D. Maksimović koristi devet kvantitativnih modela rime: 1) jednofonemsku rimu, 2) dvofonemsku rimu, 3) trofonemsku rimu, 4) četvorofonemsku rimu, 5) petofonemsku rimu, 6) šestofonemsku rimu, 7) sedmofonemsku rimu, 8) osmofonemsku rimu i 9) devetofonemsku rimu. Svakom od ovih modela poklonjena je određena pažnja gde je ukazano na njihove osnovne strukturne osobenosti. Prilikom analize kvaliteta rime zapaženo je da u Desankinoj poeziji funkcionišu sva četiri moguća kvalitativna modela rime: 1) izomorfna rima, 2) epentetska rima, 3) metatezna rima i 4) metatezno-epentetska rima. Detaljnijim istraživanjima svakog od ovih modela rime, uočeno je da oni sadrže veliki broj različitih podmodela, koji igraju značajnu ulogu u određivanju njihovog zvučnog kvaliteta. Zanimajući se za fonološku (glasovnu) strukturu rime, polazili smo od pretpostavke da je rima fonemsko podudaranje različitih kvantiteta i kvaliteta koje označava kraj stiha, istovremeno povezuje stihove u strofu, učestvuje u stvaranju zvukovnih efekata konteksta i dovodi u bliski kontakt reči istog ili sličnog fonemskog sastava. Ali, pošto rima, pre svega, povezuje stihove, organizujući njihov raspored u strofi, usled gubljenja pravilnog i ustaljenog rasporeda i različitih vidova njene realizacije, često je bilo teško otkriti elemente rime (u stvari, razgraničiti rimu od nerime). Stoga smo pokušali da ukažemo na neke mogućnosti identifikovanja rime, koristeći najfrekventnije strofe u Desankinoj poeziji: katren, kvintu, sekstinu i septinu.
3. U radu Rima i njena funkcija u poeziji Branka Miljkovića težište istraživanja usmereno je na ulogu rime u poeziji ovog velikog srpskog pesnika, koji je kvalitetom svog dela uspeo da privuče i zainteresuje, kako književnu kritiku, tako i čitalačku publiku, i da izvrši značajan uticaj na mlađa pesnička pokolenja. Primenjujući simbolistički stilski postupak, Miljković svoj stih oslobađa mnogih ustaljenih principa koje je nalagala tradicionalna srpska poezija. Jedan od njih se ispoljava u sporadičnom prisustvu rime. Među glasovnim ponavljanjima u stihu, rimi pripada poseban položaj. Mesto na klauzuli, to jest završetku stiha, tesno je povezuje sa ritmičkom, intonacijskom i sintaksičkom strukturom, zatim s leksikom. Pošto je pristup analizi rime veoma raznolik, jer se istraživači ne slažu u njenoj definiciji, klasifikaciji, pa i značenju, pokušali smo da, na materijalu poezije B. Miljkovića, proučimo glasovnu strukturu rime, odnosno da odredimo njen kvalitet i kvantitet. Deo istraživanja poklonili smo leksičkom sastavu rime, zapravo kombinacijama u okviru istih ili različitih vrsta reči i pratili njihovu zastupljenost. Pored toga, skrenuli smo pažnju i na pojavu intonacionog osamostaljenja jedne ili obe rimovane jedinice i ukazali na semantički značaj ovog postupka. Posebnu pažnju usmerili smo na ulogu rime, gde smo otkrili njene četiri funkcije: 1) zvukovnu (eufonijsku), 2) organizacionu, 3) ritmičku i 4) semantičku.
1. RIMA U ANDRIĆEVOJ LIRICI
U ovom radu se govori o kvantitativnim modelima rime koji se određuju prema broju rimovanih fonema; o kvalitativnim modelima rime koji se određuju prema načinu realizacije ekvivalentnih fonema u rimovanim rečima; o distributivnim modelima rime koji se određuju prema pojavi i načinu distribucije rime u pesmi.
Kao prevashodno prozni pisac Andrić stvara i lirsku prozu EX PONTO i NEMIRI, pa čak i liriku, istina, blisku proznoj formi: pesme u prozi i pesme u slobodnom stihu.(96) Ovaj veliki srpski književni stvaralac napisao je 78 pesama,(97) od toga 16 (ili 20,51%) u prozi, a 62 (ili 79,49%) u stihu. Mada je liriku, s malim prekidima, pisao gotovo celog života,(98) Andrić ovom vidu svoga stvaralaštva nije pridavao neku posebnu važnost. Treba verovati u iskrenost ovih njegovih reči: "Ja sam eseje, kao i stihove, pisao u predasima, odmarajući se od teškog rada na pripovetkama i romanima. Moje je pravo da mislim da tu nisam postigao ono što mi je pošlo za rukom u drugim delima. Uvek mi se čini da sam se u pesmama samo vežbao za naporan rad koji me je čekao u zrelim godinama." (99)
Iako Andrić u svet lirike ulazi u vreme srpske Moderne (Jovan Dučić, Milan Rakić, Sima Pandurović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić, Stevan Luković i dr.), on se vidno odupire njenoj poetici koja, oplođena uticajem parnasovaca i simbolista, ističe u prvi plan sklad vezane forme, miran i formalno uglađen način izražavanja, slikovnu i muzičku harmoniju, duhovni aristokratizam. Nasuprot tome, Andrić prihvata avangardni nastup ekspresionista (Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Dušan Vasiljev, Rastko Petrović i dr.), koji su u odnosu na dotadašnju književnost delovali kao radikalno nov i revolucionaran pokret, kako u pogledu tematike, tako i u pogledu jezičkog oblikovanja, gde su posebno insistirali na napuštanju vezanih formi, "zviždećih ritmova i okorelih rima."(100) Upućen na ekspresionizam, Andrić poštuje njegovo osnovno načelo – fragmentarnost. Usled toga se u njegovoj poeziji sve "rasprskava na bezbroj usamljenih slika i usamljenih zvukova... atonalnost /je/ jedina mogućna stvarnost u svetu ovoga paralelizma zvukova i slika."(101)
Prihvatanjem nekih od načela ekspresionističke poetike posebno upotrebu slobodnog stiha i fleksibilnije tretiranje rime, Andrić je stao u red onih srpskih pesnika koji su u poeziji izvršili dekanonizaciju rime i oslobodili stih ustaljenih ritmičkih obrazaca. Dekanonizacija rime, započeta u Evropi krajem 19. i početkom 20. veka,(102) tekla je u dva moguća pravca: (a) u pravcu smanjenja homofonije (rima je dobijala sve veći stepen proizvoljnosti), (b) u pravcu odsustva zakonitosti njene upotrebe (rima je dobijala sve veći stepen neobaveznosti). U svetlu ovih promena, koje su bitno uticale na dalji razvoj strukture stiha, pokušaćemo da ukažemo na sve modele(103) rime u Andrićevoj lirici. Ali, pošto se postupak dekanonizacije rime može razlikovati od pesnika do pesnika, od žanra do žanra, od pravca do pravca, od jezika do jezika, nužno je istaći da je rimu jednog pesnika (a samim tim i Andrićevu rimu) moguće posmatrati sa više aspekata. Međutim, usled nedostatka ovakvih istraživanja (koja zahtevaju i statističke procedure), našu pažnju usmerićemo na Andrićev odnos prema osnovnim kanonskim principima (: homofonijska tačnost rimovanih parova i doslednost upotrebe) uspostavljenim u 17. veku u Francuskoj. Mada u svetu(104) i kod nas(105) postoje mnoge studije, udžbenici, pregledi, priručnici koji su delimično ili u potpunosti posvećeni proučavanju rime – njena klasifikacija je uopšte uzev još sporna, a i terminologija različita. Ne upuštajući se u ovu problematiku, za čiju obradu treba jedan opsežan i temeljan rad, poslužićemo se vlastitom klasifikacijom i terminologijom – i to u onolikoj meri koliko nam dopušta materijal Andrićeve lirike.
1. Iako je klasifikacija rime sporna, njeno razvrstavanje se često svodi na podelu prema rodu, kvalitetu i distribuciji. Tako se rod rime određuje prema broju rimovanih slogova: jednosložna (muška), dvosložna (ženska), trosložna (daktilska) i višesložna (hiperdaktilska) rima. Ova podela sadrži mnoge nepreciznosti.(106) Zbog toga kvantitet rime, po našem mišljenju, treba određivati prema broju rimovanih (podudarnih) fonema (glasova). Uzimajući ovaj kriterij u obzir, otkrili smo da se u Andrićevoj lirici nalazi šest kvantitativnih modela rime; a) dvofonemska rima, b) trofonemska rima, v) četvorofonemska rima, g) petofonemska rima, d) šestofonemska rima, đ) sedmofonemska rima.(107)
a) Dvofonemska rima ostvaruje se preko tri fonemska modela KV,(108) VK, i VV. Ona se javlja u 10,30% rimovanih stihova. Evo nekoliko primera za sve modele dvofonemske rime.
zre – mre 156; kut – put 183; la – anila 241; toči – noći 183; ugledao – zao 155.
Ova rima pretežno se gradi od otvorenih i zatvorenih akcenatskih jednosložnica u kojima se rimuju fonemske sekvence sastavljene od jednog konsonanta i jednog vokala (KV: zre – mre) ili obrnuto (VK: kut – put). Samo u pojedinačnim slučajevima dvofonemska rima nastaje kombinacijom otvorene jednosložnice i trosložnice (KV: la – anila). U dva primera deluje fonemski model VV, gde funkcionišu kompozite nastale od otvorenih dvosložnica (toči – noći) i otvorenih raznosložnica (ugledao – zao).
b) Trofonemska rima ostvaruje se preko tri fonemska modela KKV, KVK i VKV. Ona spada u najzastupljeniju kategoriju rime u Andrićevoj poeziji, jer se javlja u 41,21% rimovanih stihova. Navešćemo nekoliko primera koji odražavaju svaki od pronađenih modela trofonemske rime.
sna – lisna 172; rug – drug 165; log – usnulog 177; radila – ljubila 145; minuti – puti 152; zida – vida 152; oko – široko 238.
Kako analizirani materijal pokazuje, trofonemska rima se najvećim delom konstituiše u okviru fonemskog modela VKV, koji odražava rimovanje otvorenih istosložnica (često dvosložnica: zida – vida; retko trosložnica: radila – ljubila) i otvorenih raznosložnica (oko – široko). Pored toga, trofonemska rima, u okviru fonemskog modela KVK, u malom broju primera, čini rimovanje zatvorenih jednosložnica (rug – drug) i zatvorenih raznosložnica (log – usnulog). Samo u jednom slučaju ova rima, u vidu fonemskog modela KKV, predstavlja rimovanje otvorenih raznosložnica (sna – lisna).
v) Četvorofonemska rima ispoljava se preko četiri fonemska modela VKKV, KVKV, VKVK i VVKV. Prisustvo ove rime je značajno, pošto se ona sreće u 35,15% rimovanih stihova. Evo nekoliko parova četvorofonemske rime koji pokrivaju sve pronađene fonemske modele.
gasnu – strasnu 149; gradi – radi 150; ludnicu – tamnicu 153; trava – zaborava 173; lana – liliana 241; velik – čelik 172; letite – recite 168; preda se – se gase 165.
Brojnost četvorofonemske rime iscrpljuje se pretežno fonemskim modelom KVKV koji odražava rimovanje otvorenih istosložnica (često dvosložnica: gradi – radi; retko trosložnica: ludnicu – tamnicu) i otvorenih raznosložnica (trava – zaborava). Nešto manjeg intenziteta jeste fonemski model VKKV koji predstavlja rimovanje otvorenih istosložnica (isključivo dvosložnica: gasnu – strasnu). Fonemski model VKVK, pronađen u nekoliko primera, odraz je rimovanja zatvorenih istosložnica (velik – čelik). Posebno je interesantan fonemski model VVKV, inače jedva zapažen u Andrićevoj lirici, jer označava rimu nastalu od otvorenih pravih (letite – recite) i nepravih trosložnica (preda se – se gase).
g) Petofonemska rima ostvaruje se preko pet fonemskih modela KVKKV, KKVKV, KVKVK, VKVKK i VKVKV. Ova se rima nalazi u 8,49% rimovanih stihova. Evo po jednog primera za svaki od pronađenih fonemskih modela petofonemske rime.
plamti – pamti 177; ispunjenju – spasenju 215; mrakom – zrakom 165; mladost – radost 156; ljubila – ubila 149.
Osnovicu petofonemske rime čini fonemski model VKVKV koji označava rimovanje otvorenih trosložnica (ljubila – ubila). Drugi fonemski modeli, nađeni u po jednom primeru, predstavljaju rimovanje otvorenih dvosložnica (KVKKV: plamti – pamti), otvorenih raznosložnica (KKVKV: ispunjenju – spasenju) i zatvorenih dvosložnica (KVKVK: mrakom – zrakom; VKVKK: mladost – radost).
d) Šestofonemska rima ispoljava se preko dva fonemska modela KVKVKV i VKVKKV. Ona se javlja u 3,64% rimovanih stihova. Navešćemo sve primere šestofonemske rime.
sjedini – jedini 183; sumorne – umorne 188; neumorno – sumorno 183.
Fonemski model KVKVKV izražava rimovanu vezu otvorenih istosložnica (trosložnica: sjedini – jedini), a fonemski model VKVKKV, takođe, vezu dveju otvorenih istosložnica (trosložnica: sumorne – umorne), kao i vezu dveju otvorenih raznosložnica (četvorosložnice i trosložnice: neumorno – sumorno).
đ) Sedmofonemska rima ostvaruje se samo preko jednog fonemskog modela KVKKVKV. Ona je prisutna u svega 1,21% stihova. Evo jedinog pronađenog primera sedmofonemske rime.
jednoga – bjednoga 188.
Fonemski model KVKKVKV predstavlja rimovanu vezu dveju otvorenih istosložnica (trosložnica: jednoga – bjednoga).
2. Kvalitet rime najčešće se određuje prema stepenu homofonije, to jest prema podudaranju glasova, kako onih koji ulaze u sastav rimovanog gnezda(109) tako i onih koji se nalaze izvan(110) njega. U srpskoj versifikaciji, u ovom slučaju, uobičajeno je da se rima označava kao prava (pravilna), neprava (nepravilna), čista i nečista, te bogata. Pošto se svakom od navedenih termina može prigovoriti zato što oni iskazuju određenu nepreciznost i ne odražavaju sve kvalitativne nijanse rime, mi se ipak nećemo upuštati u dokazivanje ove naše tvrdnje. Ali i ovde, kao i u prethodnoj stavci, poslužićemo se vlastitom klasifikacijom i terminologijom. Naime, kako su pokazala naša istraživanja, u Andrićevoj lirici funkcionišu dva kvalitativna modela rime: a) izomorfna rima i b) epentetska rima.
a) Izomorfna rima je posebno brojna jer se nalazi u 86,87% rimovanih stihova. Iako postoji više modela izomorfne rime, sve njih karakteriše jedna zajednička osobenost: ekvivalentne foneme se realizuju u istovetnom nizu i stoje u neposrednom kontaktu. Evo nekoliko primera izomorfne rime.
mre – zre 156; rug – drug 165; sna – lisna 172; šume – ume 202; gradi – radi 150; bješe – tješe 152; sina – tmina 165; mačem – plačem 152; mladu – gradu 321; oko – široko 238; radilo – ljubilo 145; trava – zaborava 173; sumorne – umorne 188; zatrubila – ljubila.
Najbrojniji model izomorfne rime predstavlja rimovanje reči istovetne ili različite slogovne vrednosti, gde se podudaraju "čista" rimovana gnezda (npr.: -ina: sina – tmina, -ilo: radilo – ljubilo, -ubila: zatrubila – ljubila). Drugi model izomorfne rime, nešto manje zastupljen od prethodnog, odražava takođe rimovanje reči istovetne i različite slogovne vrednosti, ali se sada rimovano gnezdo pojačava jednim potpornim suglasnikom (npr.: -re: mre – zre, -rug: rug – drug, -ješe: bješe – tješe, -rava: trava – zaborava). Treći model izomorfne rime, nađen samo u jednom primeru, sačinjava rimovanje raznosložnica, pri čemu se rimovano gnezdo pojačava sa dva potporna suglasnika (npr. -sna: sna – lisna).
b) Epentetska rima po svojoj zastupljenosti daleko zaostaje iza izomorfne pošto se javlja u svega 13,33% stihova. Mada postoji više modela epentetske rime, sve njih karakteriše jedna zajednička osobenost: ekvivalentne foneme se realizuju u istovetnom nizu, ali ne stoje u neposrednom kontaktu. Budući da brojnost epentetske rime nije velika, navešćemo sve pronađene primere.
toči – noći 183; letite – recite 168; preda se – se gase 165; spasenju – kretnju 215; pazi – prazi 165; plamti – pamti 177; bdije – bije 204; sveže – steže 238; lana – liliana 241; psuje – sahranjuje 190; ispunjenju – spasenju 215.
U okviru epentetske rime, a na osnovu postojećih rimovanih parova, otkrivamo šest modela ove rime: (a) model epentetske rime u kojem samo u jednom od rimovanih parova biva interpoliran neodgovarajući glas (spasenju – kretnju); (b) model epentetske rime u kojem na simetričnim mestima u oba rimovana elementa dolazi po jedan nepodudarni glas (toči – noći); (v) model epentetske rime u kojem se u jednu od rimovanih reči na mestu između rimovanog gnezda i potpornog konsonanta javlja jedan nepodudarni glas (bdije – bije); (g) model epentetske rime u kojem u obe rimovane reči na mestu između rimovanog gnezda i potpornog konsonanta dolazi po jedan nepodudarni glas (sveže – steže); (d) model epentetske rime u kojem potporni konsonant zauzima različite pozicije u rimovanim rečima (lana – liliana, psuje – sahranjuje); (đ) model epentetske rime u kojem dva potporna konsonanta stoje na izvesnoj udaljenosti od rimovanog gnezda (ispunjenju – spasenju).
3. Već smo isticali da je Andrić napisao 62 pesme u stihu (ili 568 stihova). Od 62 pesme u stihu u njih 26 (ili 41,94%) upotrebio je rimu, a u 36 pesama (ili 58,06%) nije. Ako ovaj odnos rimovanih i nerimovanih pesama pretvorimo u odnos rimovanih i nerimovanih stihova, dobićemo sledeće brojne vrednosti. Od ukupno 568 stihova njih 161 (ili 28,35%) je rimovano, a 407 (ili 71,65%) stihova je bez rime, što znači da je na svaka 2,5 nerimovana stiha dolazio po jedan rimovani stih. Prateći pojavu i način razmeštaja rime u pesmi, otkrili smo da u Andrićevoj lirici postoji šest distributivnih modela: a) model potpune rime, b) model prekinute rime, v) model isprekidane rime, g) model povremene rime, d) model delimične rime, i đ) model iznenadne rime.
a) Model potpune rime podrazumeva rimovanje svih stihova u jednoj pesmi. Ovakav model rime pronašli smo samo u pesmi Lili Lalauna, gde je u tri katrena rimovano svih 12 stihova po sistemu abab, cdcd, efef. Evo druge strofe ove pesme.
(...)
Lila ani ul ulana
Lani linu ul nanula
Anali ni nina nana
Ila ala una nula
(...) str. 241.
Nije teško primetiti da se u navedenoj strofi izomorfnom rimom sadržanom u dva različita modela rimuju prvi i treći (ulana – nana) a drugi i četvrti stih (nanula – nula). Sistem ukrštene rime, kao što smo naveli, ispoštovan je u celoj pesmi.
b) Model prekinute rime odražava takvu rimu koja u pesmi obuhvata skoro sve stihove. Izuzetak čini jedan, dva; retko više stihova. Model prekinute rime javlja se u pesmama Šetnja, 1915., Žeđ, Pismo nikome itd. Navešćemo celu pesmu Žeđ, jer je kratka.
Ostadoh te željan jednog letnjeg dana(1)
O, srebrna vodo iz tuđega vrela(2)
To je bilo davno. – (3)
Svaka mi je staza danas obasjana(4)
Suncem i lepotom. Sreća me je srela(5)
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,(6)
Al' mira ne nađoh nigde, jer me nikad(7)
Vatra prve žeđi ostavila nije(8)
str. 203.
U navedenoj pesmi od 8 stihova rimovano je 6 i to tako da su bez rime ostali treći i sedmi stih, a rimovani prvi i četvrti (dana – obasjana), drugi i peti (vrela – srela), šesti i osmi stih (pije – nije). Među sva tri rimovana para došao je nerimovani stih (dana – davno – obasjana; vrela – davno – srela; pije – nikad – nije), što je i uslovilo model prekinute rime.
v) Model isprekidane rime predstavlja takvu rimu koja se ostvaruje tokom cele pesme, ali se naizmenično smenjuje sa nerimom. Ovakav postupak se nekad strogo poštuje (kao u pesmi Strofe u noći i 1915., gde se rimuju samo parni stihovi), a nekad on izostaje (kao u pesmi Povratak i Glasno vode šume). Evo dela pesme Povratak.
(...)
Rastvoriv oči široko i pruživ(8)
Ruke krvavih prstiju preda se(9)
Pođoh mračnim domom.(10)
U prevarenim očima se gase(11)
- Minulog svijeta taština i rug!(12)
Poslednji ognji pokojnoga sunca;(13)
Šišmiš, sablasni drug,(14)
Tače se krilom moga lica. – Pazi!(15)
I dotičući zvezde i vrata(16)
I posrćuć' – zaboravljeni prazi!(17)
Pođoh vašim mrakom(18)
A radosno Sutra(19)
S vjetrom kad dođe i svjetlosnim zrakom,(20)
Hvaleći Boga rad sreće i jutra,(21)
Vi ćete čitat' na svakome zidu(22)
- Ma da razagna jutro strah i muku -(23)
Krvava slova jedne burne priče,(24)
Tragove mojih davno mrtvih ruku(25)
str. 165.
U navedenom delu pesme Povratak (koja ima 25 stihova raspoređenih u tri strofoida) rimuju se deveti i jedanaesti (preda se – se gase), dvanaesti i četrnaesti (rug – drug), petnaesti i sedamnaesti (pazi – prazi), osamnaesti i dvadeseti (mrakom – zrakom), dvadeset treći i dvadeset peti stih (muku – ruku). Ovakvom upotrebom rime uspostavljena je neka vrsta naizmenične smene između rimovanih i nerimovanih stihova. Međutim, na planu cele pesme, ovaj postupak nije sproveden do kraja, što navedeno rimovanje ne može poistovetiti sa rimom u kojoj se (iz stiha u stih) naizmenično smenjuje rima i nerima. No, razlike su neznatne, te smo oba ova načina distribucije rime uvrstili u isti model.
g) Model povremene rime podrazumeva takvu rimu koja se u pesmi javlja od vremena do vremena. Ovaj model rime pronašli smo u pesmama San, Putnička pjesma, Uteha snova, Jedan novembar, Zemlja. Kao primer za model povremene rime navešćemo ceo tekst Putničke pjesme.
Teško je vino, vreo dan;(1)
Stablo je sjenu skupilo.(2)
Iza šarenog prozora(3)
Zaspao je mrki kastelan.(4)
Grožđe je sunce upilo(5)
I sad u meni plamti(6)
Bezbroj podneva žestokih.(7)
Srce mi bije pod grlom,(8)
Srce što slabo pamti(9)
A sutra dalje!(10)
Nek Bog blagoslovi ovaj grad(11)
Za žarko vino i meki log,(12)
Za kastelana usnulog.(13)
I za ženu mu budnu(14)
str. 177.
Nije teško primetiti da se u navedenoj pesmi manji broj stihova rimuje, dok veći ostaje bez rime. Tačnije rečeno, rimuje se šest stihova: drugi i peti (skupilo – upilo), šesti i deveti (plamti – pamti), dvanaesti i trinaesti stih (log – usnulog). Sam raspored rime u pesmi ne ukazuje ni na jedan dosadašnji model, pa smo ovakav način njenog distribuiranja svrstali u model povremene rime, jer se samo povremeno rimuju neki stihovi. Posebne pravilnosti u rasporedu rime nema, čime se potvrđuje naše zapažanje da je ovde reč o povremenom rimovanju.
d) Model delimične rime predstavlja takvu rimu koja se u pesmi javlja samo u njenom jednom delu. U dužim pesmama moguće je da se naizmenično smenjuje grupa rimovanih i grupa nerimovanih stihova, ali ova smena nema neki sistematičniji karakter. Kao primer delimične rime navešćemo deo pesme Uteha snova.
(...)
Ne seća se čovek (3)
Onoga što bi hteo, (4)
Nego kroz jezu ćelija (5)
I noć, (6)
Tamne makaze škripe (7)
I sablasna odela kroje (8)
Od mog života ništa nije moje... (9)
Samo kad zora sviće (10)
- ko zna procese tela! – (11)
Ko neko vrelo piće (12)
Što zanosi i krepi, (13)
Kratak san poteče, i zanos nerazumljiv: (14)
Da su sva čuda i tajne bez imena i znaka, (15)
Istine bez svedoka, (16)
U meni sačuvane. (17)
(...)str. 166.
U navedenoj pesmi (koju čini 26 stihova raspoređenih u pet strofoida) rimuju se samo četiri stiha iz njenog središnjeg dela: osmi i deveti (kroje – moje), deseti i dvanaesti stih (sviće – piće), dok je početni i završni deo pesme ostao bez rime.
đ) Model iznenadne rime označava takvu rimu koja se u pesmi pojavljuje neočekivano, nepredviđeno, najčešće u dva, ređe u četiri stiha. Ovakav model rime predstavlja najbrojniju kategoriju rime u Andrićevoj lirici. Nalazimo je u pesmama Jesenji predjel, Ritmi bez sjaja, Po jednom dobrom redu, Noć, Psalmi sumnje itd. Kao primer iznenadne rime navešćemo deo pesme San u kojoj se od 44 stiha raspoređena u pet strofoida rimuju samo dva.
(...)
Recite vjetri i ptice, preklinjem vas, (28)
Nek sporo puca proleće, polako ljeto zri, (29)
Da mi se mrtva iz kamena ruka (30)
Ne takne zvona (31)
Prije vremena i suđena sata, (32)
Nego kad dozri ljeto sa vrhunca (33)
I ispune se glas i volja božja, (34)
Kad mre polje i gora (35)
Šapatom jeknu: hora je hora! (36)
Uskrsnuće moja ruka (37)
I zazvoniti koban čas, (38)
Kako se zvoni za poslednji put (39)
(...)str. 169.
Rimovanjem samo dvaju stihova: trideset petog i trideset šestog (gora – hora, sistem uzastopnog rimovanja) jasno se pokazuje da je pesnik nenadanom parnom rimom želeo da posebno istakne i naglasi ove dve lekseme u odnosu na sve druge u pesmi. Navedeni distributivni modeli, na planu ritmičke organizacije pesme, iskazuju različite "rimovane intervale"(111), koji se kreću od intervala ravnih nuli (u stihovima sa parnom rimom) pa do onih u kojima se rimovane jedinice nalaze na velikoj udaljenosti jedna od druge (pretežno se radi o povremenoj i iznenadnoj rimi).
Svodeći rezultate naših istraživanja o modelima rime u Andrićevoj lirici, možemo reći sledeće. Mada Ivo Andrić prihvata poetiku srpske avangarde, on na planu dekanonizacije rime zadržava neke elemente koji su poznati kanonskim pravilima rimovanja. A to se, pre svega, odnosi na njenu glasovnu strukturu. Naime, Andrić u 86,87% rimovanih stihova upotrebljava izomorfnu rimu (rimu sa identičnim rimovanim saglasjima: diše – piše, zatre – vatre itd.). U 13,33% rimovanih stihova koristi epentetsku rimu, a samo u 3,64% rimovanih stihova zvukovni kvalitet rime je ozbiljno ugrožen umetanjem nepodudarnih glasova u unutrašnjost rimovanih gnezda (toči – noći, letite – recite itd.). Gledajući na strukturnom planu, Andrićeva rima odražava vrlo visok stepen poštovanja najstrožih kanonskih principa rimovanja. Međutim, na planu upotrebe rime, Andrić se dosta slobodno odnosio prema postavljenoj konvenciji (koja je zahtevala doslednost u korišćenju rime), što je u rezultatu dalo šest različitih distributivnih modela rime.
RHYME IN ANDRIC`S POETRY
In this paper author gives a typological classification of rhyme patterns in Andric`s poetry. He uses his own terminology. The results of the analysis show that there are six quantitative rhyme models (two-phoneme rhyme, three-phoneme rhyme, four-phoneme rhyme, five-phoneme rhyme, six-phoneme rhyme, seven-phoneme rhyme), two qualitative rhyme models (isomorphic rhyme, epenthetic rhyme) and six distributional rhyme patterns (fully applied rhyme, two kinds of partially applied rhyme, discontinuous rhyme, sporadic rhyme, unexpected rhyme). All rhyme patterns that are suggested have been thoroughly analysed and illustrated by great number of examples.
2. RIMA I NEKI ASPEKTI NjENE REALIZACIJE U POEZIJI DESANKE MAKSIMOVIĆ
U ovom radu se vrši kategorizacija rime prema broju ponovljenih fonema, govori o načinu distribucije fonema u rimovanim rečima i analiziraju neki aspekti realizacije rime u raznim vrstama strofa u poeziji D. Maksimović.
Rima se još od srednjeg veka(112) razvija u mnogim evropskim književnostima u jednu od glavnih osobina stihovnog izraza. Svrha rime, njena funkcija, značenje u raznim epohama književnosti, u raznim pesničkim školama i pravcima dosta su različiti. Sa pojavom simbolizma, kada slobodni stih oslobađa tradicionalnu poeziju od starih zakona versifikacije, dolazi do fleksibilnijeg tretiranja rime.(113) Rima se više ne pridržava određenih kanona, izlizane i istrošene rime zamenjuju se novim rimovanim parovima koji ne robuju strogoj glasovnoj (i akcenatskoj) podudarnosti. To znači da se vrši slobodnije fonološko strukturiranje rime, čime se narušava njena zvukovna identičnost i grade kvantitativno i kvalitativno novi oblici.
Poznato je da poetski govor ima drukčiju zvukovnu strukturu nego prozni i kolokvijalni. Na najnižem stupnju hijerarhije u stihu mogu se uočiti pozicione i eufoničke ekvivalentnosti. Presecanje ovih dveju vrsta ekvivalentnosti imenuje se kao rima. U nauci o stihu više puta je isticano da je rima ponavljanje koje vraća čitaoca na prethodni tekst, oživljavajući u njegovoj svesti, pre svega, sazvučje prve rimovane jedinice. Rima kao elemenat fonološke supstancije jezika predstavlja puno ili delimično podudaranje.
U ovom radu posebna pažnja biće usmerena na fonološku strukturu rime sa svesnim izbegavanjem akustičkog i artikulacionog momenta fonemskih realizacija, kao i kulminativnih obeležja foneme.(114) Imajući ovo u vidu, kvantitet rime se određivao prema broju identičnih fonema, kako rimovanih tako i onih ispred prvog rimovanog vokala (merodavna je fonetska granica reči), a kvalitet prema distribuciji identičnih fonema. Dakle, prednost je data vizuelnom načinu percepcije nad auditivnim.(115) Pored fonološke strukture rime dotaknuti su i neki aspekti njene realizacije kao važnog faktora stihovne sekvence u organizaciji strofe.
I
Slobodni stih, insistiranje na muzici kao bitnom strukturnom principu, brojna ponavljanja u vidu asonance, aliteracije, anafore, epifore, simploke, anadiploze, neobavezna upotreba rime – govore o primeni simbolističkog stilskog postupka u poeziji D. Maksimović. Razvojem slobodnog stiha (što se hronološki može pratiti od ranih do kasnih zbirki pesama), ova srpska pesnikinja osetno smanjuje broj rima.(116) Uz to gubi se njihov pravilniji i ustaljeniji raspored praćen i pojačanim stepenom zvukovne nepodudarnosti.
Kvantitet rime, kao što je rečeno, zavisi od broja ponovljenih fonemskih jedinica u rimovanim rečima. Kod Desanke Maksimović ponavljanja idu od jedne do devet fonema, što znači da se u njenoj poeziji može sresti devet različitih tipova rime: jednofonemska, dvofonemska, trofonemska, četvorofonemska, petofonemska, šestofonemska, sedmofonemska, osmofonemska i devetofonemska rima.(117)
1. Jednofonemska rima ostvaruje se preko jednog fonemskog modela V, tj. isključivo vokalskom fonemom. Zastupljenost ove rime nije velika. U sto rimovanih stihova javlja se u svega tri. Evo nekoliko primera.
stra' – zna I 14, sja – zna I 14, pre – dve I 14, zna – ja I 55, tka – dva I, 74, zle – sve I 77, zri – spi, II 31, vri – spi II 31, dete – uče II 272, sigurna – zla III 311.(118)
Kao što se vidi, jednofonemska rima se pretežno gradi od akcenatskih jednosložnica sa podudarnom finalnom samoglasničkom fonemom. Ovakva rima u ritmičkoj konfiguraciji stiha predstavlja otvorenu mušku klauzulu sa istaknuto izraženom sonornošću. Svojom specifičnošću izdvajaju se poslednja dva para, pa ih je neophodno posmatrati u širem kontekstu, tj. strofi iz koje su istrgnuti. Par (dete – uče) uzet izvan konteksta teško da se može shvatiti kao par rimovanih reči, a pogotovo ako se procenjuje merilima klasične rime. Međutim, tek na planu stihovno-strofne strukture postaje vidljiva njihova organizaciona uloga.
Pevaju Makedonci onim
kojim dovikuju ovce na Šari,
kojim upravljaju i bude dete;
knjigu na svome jeziku uče
Mađari, Šiptari, -
kod nas reč ničija se ne sme da goni.
Gde ste svi zemlje slobodari,
gde ste, izginuli milionari!
II, 272.
U oktavi pesnikinja koristi četiri tipa rime: petofonemsku (slobodari – milionari), četvorofonemsku (Šari – Šiptari), trofonemsku (onim – goni) i jednofonemsku (dete – uče) ispoštovavši princip rimovanja koji, sa pojavom tešnjih semantičkih veza među rimovanim jedinicama, podrazumeva opadanje eufonijske uloge rime (odnos podudarnih i nepodudarnih fonema). U poslednjem paru rime (dete – uče) ističe se uzajamna povezanost (pojava jednog pojma neposredno izaziva prisećanje drugog). Zato je bilo moguće oblikovati rimu dvema dvosložnicama u kojima se ponavlja samo finalni neakcentovani vokal. Od posebne važnosti je to što ovaj samoglasnik (e) zauzima simetrične pozicije i što ne ulazi u fonemski sastav ni jedne rimovane lekseme čime se ističe njegova autonomnost u sklopu rimovanog materijala.
U drugom paru (sigurna – zla) trosložna reč uspostavlja fonološki odnos sa akcentovanom jednosložnicom finalnim samoglasnikom (a) ostvarujući tako rimovanu vezu između prvog i petog stiha u strofi od šest stihova.
Nisam sigurna
da nema zastrašujućih stvari
za umrla čoveka,
da ne postoje atomi neimari
nepoznatog kakvog zla
koje posle smrti čeka
III, 311.
Sekstinom vladaju tri tipa rime: četvorofonemska (čoveka – čeka), trofonemska (stvari – neimari) i jednofonemska (sigurna – zla). Ovde, za razliku od prethodnog primera, nije došlo do građenja rime na osnovu semantičkih odnosa rimovanih jedinica, nego je ona kao organizator strofne sheme dosledno sprovedena i sistemski realizovana. Drukčije rečeno, u navedenoj strofi oseća se određena pravilnost u rasporedu rima, a evidentno je, kao što je istaknuto, i njeno organizaciono načelo. S druge strane, na istovetnim strukturnim pozicijama u rimovanim rečima javljaju se dve eufonijski približne fonemske sekvence (sn i zl) koje pojačavaju stepen zvukovne bliskosti među rimovanim elementima.
2. Dvofonemska rima ostvaruje se preko četiri fonemska modela: KV,(119) VK, VV i KK. Na sto rima jedanaest ih je ovakvih. Evo nekoliko primera.
dna – sna I 22, zla – tla I 233, vrt – smrt II 213, sto – so II 222, mek – tek I 13, šum – um III 34, žao – dao II 95, peo – beo I 65, osvestio – bio III 324, njemu – klenu III 41, sna – usne I 22.
Uzimajući u obzir navedene primere za dvofonemsku rimu može se reći da je ona pretežno oblikovana od jednosložnih reči u kojima se ponavljaju fonemske sekvence komponovane od po jednog konsonanta i vokala KV ili vokala i konsonanta VK. U zavisnosti od toga da li akcentovane jednosložnice u finalnom položaju imaju samoglasničku ili suglasničku fonemu, one bivaju otvorene (dna – sna), odnosno zatvorene (mek – tek) muške klauzule. Otvorena dvosložna ženska rima (peo – beo) kao i raznosložna (osvestio – bio) dosta je ređa; nađe se tek po koji stih. Rimom sa istim modelom VV, ali nešto drukčije strukturiranim, pesnikinja se koristi kao dodatnom rimovanom vezom kada naizgled nerimovani (drugi) stih želi da približi već postojećoj rimi (klenu – vatrenu).
Dok je proleća,
nek i pesma bude njemu;
nek se peva o brezi, klenu,
potoku što srebrnu dolinu proši
o jutru vatrenu
III, 41.
U takvim prilikama, kao što se vidi, dolazi neminovno do prestrukturiranja podudarnog materijala, a ovde to vodi harmonizaciji vokala (eu/eu, eu: njemu – klenu, vatrenu). Slična situacija nastaje i kod rime sa fonemskim modelom KK.
Moram ti lepe večeri neke
zenice tople zagledati do dna,
pa ti na kapke providne meke,
lagano kao milovanje sna
spustiti usne
I, 22.
Međutim, u kvinti se formira dvostruka, a ne trostruka rima, jer se reč (usne) na klauzuli petog stiha vezuje samo za jedan rimovani elemenat (sna) iz rimovanog para (dna – sna) bialiteracionom skupinom sn.(120) Tako se uspostavio zvukovni odnos između četvrtog i petog stiha (sna – usne), a proces rimovanja obuhvatio sve stihove u strofi.
3. Trofonemska rima ostvaruje se preko pet fonemskih modela: KVK, KKV, VKV, KVV, KKK. Frekvencija ove rime u Desankinoj poeziji je velika. Od sto rima 31 je trofonemska. Evo nekoliko primera.
zrak – mrak I 62, cvet – svet I 153, brod – rod I 161, sav – splav III 34, ruke – ruku II 73, proleća – proši III 41, prvu – rvu II 268, zlata – dukata II 127, duga – tuga I 129, tamu – samu I 209, omete – dete III 324, ucvetani – dani III 9, brvno – crno III 35, dane – livade II 269, svaka – jasna II 169, struku – stvar I 152.
Fonemskim modelom KVK, tj. zatvorenom jednosložnicom pod akcentom (cvet – svet) završava se učešće rime kao muške klauzule. Jednosložna rima modela KVK i KKV unekoliko je drukčije strukturno postavljena. U prvom slučaju, radi se o dve iste dvosložnice (ruke – ruku) sa podudarnim prvim slogom, a u drugom, o raznosložnim rečima (proleća – proši) sa podudarnim otvorenim prvim slogom,(121) koji je poslužio pesnikinji kao dodatna veza između prvog i četvrtog stiha u strofi. Dvosložna ženska rima (druga – tuga) ostvarena u okviru fonemskog modela VKV ističe se svojim prisustvom, što trofonemskoj rimi daje visok stepen sonornosti. Istim modelom (VKV), ali dosta ređe, građena je raznosložna rima (zlata – dukata) kao i dvosložna rima (brvno – crno) nastala ponavljanjem fonema na različitim položajima u rimovanim leksemama. Posebnim načinom distribucije podudarnih fonema u nekim rimovanim parovima (dane – livade) ukrštaju se dva fonemska modela KVV i VKV. Fonemskim modelom KKK u koji ulaze isključivo suglasničke foneme stvara se polialiteracioni spoj među rečima. Takvim postupkom D. Maksimović se obično koristi kao dodatnim rimovanim vezama.
On ne oseti da duša treperi moja
kao cvet na tankom struku,
sumorna kao tuga sušta;
on mirno uze i pusti moju ruku,
kao što se malena stvar
uzgredno uzima, i pušta
I, 152.
U konkretnom primeru, aktiviranjem polialiteracione veze sekvence (str) peti stih se zvukovno približava drugom, koji već oblikuje rimu sa četvrtim stihom (struku – ruku). Tako nastaje novi dvostruki rimovani kontakt (struku – stvar) koji se pojačava ponavljanjem veznika (kao) na njihovim inicijalnim pozicijama.
4. Četvorofonemska rima ostvaruje se preko šest fonemskih modela: KVKV, VKVK, KKVV, VVKK, KVKK i KKVK. Od sto rima 32 su četvorofonemske. Evo nekoliko primera.
sene – sene IV 260, kupe – skupe I 158, traži – draži I 27, seća – sećanja II 107, stoje – svoje II 111, šarene – štene II 107, sleti – studenti II 321, plašim – našim I 73, slova – odrasle II 295, poleta – toplo II 290, granju – granje II 63.
Fonemski model KVKV kao najzastupljeniji objedinjuje nekoliko tipova rime različitog zvukovnog potencijala: a) rimu sa ponovljenom leksemom (sene – sene); b) tzv. eho-rimu (kupe – skupe); v) otvorenu žensku rimu tipa (traži – draži) u kojoj se u predakcenatskoj poziciji ponavlja jedan isti konsonant; g) otvorenu žensku rimu drukčijeg tipa (stoje – svoje), koja se od prethodne fonološki razlikuje jedino po ubačenom nepodudarnom suglasniku; d) rimu zasnovanu na paronomaziskoj vezi rimovanih pojmova (seća – sreća) kao vidu igre zvučnošću; đ) raznosložnu rimu (šarene – štene). Fonemski model VKVK daje zatvorenu dvosložnu rimu veoma oskudnu u poeziji D. Maksimović. Spojem dvaju modela KKVV i VVKK pesnikinja se, istina, veoma retko ispomaže i to onda kada sistem rimovanja u strofi želi da dovede do kraja.
Knjiga izgleda stara, sasvim stara;
nijednog šarenog ni krupnoga slova,
nijedne slike kao iz bukvara.
Ružne li su te knjige za odrasle
bez ikakvih šara!
II, 295.
Kao što se vidi, rima je u kvinti organizovana na principu veze neparnih (prvi, treći, peti: stara – bukava – šara) i parnih stihova (drugi, četvrti: slova – odrasle). Ovakav princip rimovanja potkrepljen je različitim zvukovnim kvalitetima, koji se kreću od tona (neparni stihovi) ka šumu (parni stihovi).(122)
Preostala dva fonemska modela KKVK i KVKK odražavaju naizgled jednosložnu rimu. Međutim, prvi predstavlja rimovanje ponovljene lekseme u različitim padežima ("poliptoton"), gde se početak rime poklapa sa početkom reči i teče sve do završnog obličkog samoglasnika (granju – granje). Drugi, u konkretnom slučaju (poleta – toplo) odslikava jedan od načina duboke dekanonizacije rime (ako se za kanonsku uzme pojam čiste rime).
"Slobode!" ona gotovo zavapi,
svetla krilata od poleta.
I svaki oseti
u tom času:
za sve što kaže ona će mreti,
dati se do poslednje kapi.
Kako je drugovi pogledaše toplo
Kako je psovka vojnička zasu!
II, 295.
U dve rimovane jedinice ponovljeni fonemski materijal je tako raspoređen da i pored visokog procenta podudarnosti (vizuelno je lako uočljiv), u zvukovnom smislu (auditivno) u njima šum nadvladava ton stvarajući neprijatne utiske. Ovakav postupak, imao je za cilj da unese izvesnu dozu zvukovnog kontrasta koji se preneo i na semantiku strofe. Strofom dominiraju dve dijametralne pojave: život i smrt. Dok se sa smrću sadržinski i pojmovno identifikuju prvi, treći, četvrti, peti, šesti i osmi stih (zavapi – kapi, oseti – mreti, času – zasu), koje objedinjuje isti tip rime čija sazvučja, uslovno rečeno, odaju ton, dotle se sa životom identifikuju drugi i sedmi stih (poleta – toplo), koje, takođe, objedinjuje isti tip rime čija sazvučja odaju, uslovno rečeno, šum. Na ovaj način, u okviru strofe, pesnikinja je rimom razgraničila i zvukovno obojila dve suprotne pojave: smrt tonom, a život šumom. Ako se poslužimo sinestezijom, ton tada odražava svetle nijanse boja, a šum tamne nijanse boja. Denotativno značenje smrti asocira tamu, a denotativno značenje života svetlost. Međutim, postavivši ova dva pojma u posebne, ratne okvire u kojima dolazi do streljanja mlade ilegalke – Desanka uspeva da otkrije njihova suprotna, konotativna značenja, koja oni dobijaju u specifičnim životnim situacijama.
5. Petofonemska rima ostvaruje se preko četiri fonemska modela: VKVKV, KVKKV, KVKVK i KKVKV. Zastupljenost ove rime nije velika. Na sto rima javlja se šesnaest puta. Evo nekoliko primera.
izumela – umela I 129, donosi – ponosi I 19, svodovi – plodovi II 65, sardine – balerine II 105, spuste – puste I 252, sused – sused I 207, predaha – praha III 10, majkama – mukama II 227, insekata – sonata III 326, političara – prastara II 140.
Pored zapaženog prisustva, zavidnu pravilnost u podudarnosti ponovljenih fonema iskazuje model VKVKV kojim se najčešće grade trosložne, daktilske rime tipa (donosi – ponosi). Isti nivo pravilnosti pokazuju i znatno manje prisutna dvosložna ponavljanja, tj. modeli KVKKV i KVKVK koji se manifestuju kao otvorena (spuste – puste) i zatvorena ženska rima (sused – sused). U okviru modela VKVKV javljaju se kao pojedinačni slučajevi rime (sardine – balerine) kod kojih je narušena zvukovna identičnost ubacivanjem neodgovarajućih fonema (d/le). Tako nešto slično sreće se i kod dvosložnih ponavljanja KKVKV, razlika postoji u zavisnosti da li se rimuju raznosložne ili trosložne reči. Kod raznosložnica (predaha – praha) alternira fonemska skupina vokal + konsonant sa nulom (ed/0), a kod trosložnica (majkama – mukama) alterniraju akcentovani vokali (aj/u), s tim što se jednom od njih može pridodati konsonant koji nema svoga oponenta u drugom rimovanom elementu.
Posebnom zanimljivošću ističu se u osnovi dvosložna ponavljanja koja padaju na finalnu poziciju višesložnih rimovanih reči. Tako u raznosložnom paru (političara – prastara) rimovana fonemska sekvenca (ara) proširuje se aliteracionim spojem (pt), čime se obogaćuje glasovni sadržaj rime.
Ako sam o seljacima pisala stihove,
s njima sam patila i s njima se radovala;
nisam pisala po propisima ni sveštenika
ni političara.
Kad u mojim stihovima ljubavi za selo ima,
to je ženina nežnost prastara
za svakog na svetu paćenika
II, 140.
Lako se zapaža da od dve konsonantske foneme jedna po pravilu zauzima istaknutu inicijalnu poziciju u reči, ili pak teži da se ustali na mestu ispred prvog rimovanog vokala.
6. Šestofonemska rima ostvaruje se preko šest fonemskih modela: VKKVKV, VKVKKV, KVKVKV, KKVKVK, VVKVKV i KKVVVV. U Desankinoj poeziji ovakvih rima je malo. Od sto rimovanih stihova na njih otpada svega tri. Evo nekoliko primera.
podnela – odnela I 132, življenja – divljenja I 155, sumorna – umorna I 127, pronela – ponela I 133, proleće – proleća III 41, otvoriti – odmoriti II 109, prokoračao – proosećao II 161, ravnica – hlebarnica II 280.
Na osnovu navedenog materijala, za šestofonemsku rimu može se reći da zadržava, u najvećem broju slučajeva, dosta pravilan oblik. To se posebno ističe u prva tri modela: VKKVKV (življenja – divljenja), VKVKKV (sumorna – umorna) i KVKVKV (pronela – ponela) kojima se formira trosložna, daktilska rima. Ponekad, istina, dolazi i do ubacivanja suglasnika koji nema svoga parnjaka (poslednji primer), ali se to dešava ispred akcentovanog vokala, što mnogo ne kvari čist tonalitet rime. Neznatan je broj parova reči (otvori – odmori) gde nakon akcentovanog samoglasnika nastaje prekid, jer obe rimovane jedinice sadrže nepodudarne foneme (tv/dm), čime se ujedno stvara utisak zvukovne promenljivosti (varijabilnosti) u srokovnim nizovima. Modelom KKVVVV, kao i prethodnim, ostvaruje se tip hiperdaktilske rime, s tim što se oni po načinu fonemskih ponavljanja međusobno bitno razlikuju. U prvom četvorosložne reči se rimuju uključujući sve raspoložive vokale, dok je u drugom u pitanju par petosložnih reči u kojima je središnji samoglasnik izvan domašaja rime.
U tome trenutku si prokoračao
ponovo sve ikad pređene pute,
od Valjeva do Brankovine se uspeo
uz stranu.
Pre nego što si pogođen pao,
brankovinske noći od zvezda žute
vidio si još jednom, i noć mladu
života svaku proosećao
II, 161.
Koncentrisanje ponovljenih fonema na krajne pozicije rimovanih leksema nalazi opravdanja na nivou strofe. Fonemskom sekvencom (pao) vezani su prvi, četvrti i sedmi stih (prokoračao – pao – proosećao). Naknadnim uključenjem fonemske sekvence (roo) približavaju se prvi i sedmi stih (prokoračao – proosećao). Na ovaj način fonemska podudaranja ističu semantičku razliku u trostrukoj, a semantičku bliskost u dvostrukoj rimovanoj vezi. Naravno, ovde se radi o drugostepenoj antonimičnosti i sinonimičnosti, jer uspostavljeni korelativni odnosi na osnovu ostvarenih rimovanih veza upućuje na semantičku udaljenost ili semantičku bliskost, koje nemaju rang leksičko-rečničkog antonima ili sinonima.
7. Sedmofonemska rima ostvaruje se preko sedam fonemskih modela: VKVKVKV, VKKVVKV, KVVKVKV, KKVKVKV, VKKVKVK, KVKVKKV, i KKVKKVK. Na sto rima pronađene su ovakve svega dve. Evo nekoliko primera.
dopadalo – opadalo I 119, dogodilo – pogodilo I 78, ostariću – ostaviću I 120, zabolelo – zavolelo I 124, sedište – središte I 121, nastanak – sastanak I 165, ponikne – pronikne I 187, slobodu – slobodu II 207, stihoklepcem – Jastrepcem.
Od sedam fonemskih modela u tri VKVKVKV, VKKVVK, KVVKVKV formirana je hiperdaktilska rima (dopadalo – opadalo, ostariću – ostaviću, zabolelo – zavolelo), a u tri KKVKVKV, VKKVKVK, KVKVKKV daktilska (slobodu – slobodu, nastanak – sastanak, ponikne – pronikne). Samo u jednom KKVKKVK došlo je do obrazovanja zatvorene ženske rime (stihoklepcem – Jastrepcem). Sedmofonemska rima ističe u prvi plan eufonijsku ulogu rime, jer u svim primerima, izuzimajući donekle poslednji, radi se o parovima reči sa visokim stepenom podudarnosti rimovanih fonema. Ovo je ostvareno čak i u onim slučajevima u kojima se javljaju alternirajuće foneme, pošto one zauzimaju simetrične pozicije (zabolelo – zavolelo) u strukturi rimom naglašenih leksema, pa se tako zvukovna harmonija jedva primetno remeti. Samo jedan primer, kao što rekosmo, odudara od uspostavljenog načela.
Govor čobana u vaš jezik šturi
ja ću uneti i kapom i šakom,
slaba pesnika zvaću stihoklepcem.
Ja kad što kažem, biće jasno svakom
Pod Durmitorom, Romanijom i Jastrepcem
III 75.
Naime, u paru (stihoklepcem – Jastrepcem) početak rime se ne poklapa sa početkom reči. Rima započinje na penultimi odajući u akustičkom smislu čist ton. Kakofoniju, tj. šum, stvara bialiteracija (st) aktivirajući nepodudarni fonemski materijal (-ihokl/ja-r) pa se u kontaktu rimovanih jedinica stiče utisak delovanja pomešanog tona i šuma, što ovako koncipiranoj rimi daje novu dimenziju.
8. Osmofonemska rima ostvaruje se preko šest fonemskih modela: KVKVKVKV, VKVVKVKV, KVVVKVKV, VKKVKVKV, KVKKVKKV i KVVKKKKV. Ova rima spada u red jedva prisutnih. Od sto rima takva je samo jedna. Evo nekoliko primera.
boravimo – zaboravimo I 125, zaboraviću – boraviću I 126, drugovanja – dugovanja I 21; radionici – kladionici II 103, pouvirali – poumirali I 78, izlazili – prevazilazili II 139, protivrečnosti – večnosti I 173, podanstva – prostranstva II 251.
U četiri od šest ostvarenih fonemskih modela KVKVKVKV, VKKVKVKV, VKVVKVKV, KVVVKVKV javlja se pravilna hiperdaktilska rima (u dva sa četiri ponovljena vokala: boravimo – zaboravimo, izlazili – prevazilazili, i dva sa pet: radionici – kladionici, pouvirali – poumirali). U preostala dva fonemska modela KVKKVKKV i KVVKKKKV reč je o trosložnoj, daktilskoj rimi (protivrečnosti – večnosti, podanstva – prostranstva). Izuzev poslednjeg primera, odstupanje od akustički tačnog sazvučja donosi razlika u razmeštaju jedne ili dve foneme u srokovnim nizovima. Od takvog principa, dakle, odstupa slučaj daktilske rime.
Niz neodređenih imena
nosila je ona do ovog časa:
nadničarka, prelja, Bogoljubova žena;
sada Cveta Andrić, iz Brankovine,
Srpkinja, jugoslovenskog podanstva
ide u opštinu da glasa
i čini joj se da su njena
sveg sela široka prostranstva
II, 251.
Za razliku od već analiziranog para (stihoklepcem – Jastrepcem), u rimovanom paru (podanstva – prostranstva) početak rime se poklapa sa početkom reči. Zato i najmanje neslaganje u glasovnom materijalu unosi veće zvukovne oscilacije u sazvučje rimovanih jedinica. Uočljivi nepodudarni fonemski materijal (-d/-r-str) preveden sa vizuelnog na auditivni plan redukuje se do alternacije dveju fonema (d/r), a to znači, da u ovom slučaju, rima za oči i rima za uši drukčije kvalitativno deluje.
9. Devetofonemska rima ostvaruje se preko četiri fonemska modela: VKKVKVKKV, VKKVKKVKV, VKKKVKVKV i VKKVKKKKV. U Desankinoj poeziji takva rima je vrlo retka. U sto stihova pojavljuje se svega jedanput. Evo nekoliko primera.
uspavanke – uspavanke II 155, zlostavljala – ostavljala I 120, pozdraviti – ozdraviti I 21, dostojanstva – prostranstva II 276.
Svaki navedeni fonemski niz, isključujući poslednji, u srokovnom sazvučju ima identične parove fonema. A to se postiže ponavljanjem istovetnog oblika jedne lekseme (uspavanke – uspavanke), gde se ostvaruje apsolutna akustička tačnost, kao i upotrebom eho-rime, kod koje se jedna reč poklapa sa rimovanim nizom, a kod druge postoji levi ostatak i varira od jedne do dve foneme (pozdraviti – ozdraviti, zlostavlja – ostavlja). Međutim, u poslednjem navedenom paru koeficijenat podudarnosti je nešto niži, što se odražava na samu pravilnost rime.
(...)
I zato su poginule devojke-junaci
da seoska devojka bude jednaka
sa svim devojkama u domovini,
da može puna dostojanstva
stati pred državnika, pred junaka,
proći kroz otadžbine sva prostranstva
II, 276.
Kao što vidimo, rimuju se dve raznosložnice (četvorosložnica i trosložnica: dostojanstva – prostranstva) u kojima se početak reči i početak rime razlikuju za dve foneme; pored toga, prvi rimovani vokal (o) menja svoje mesto (-sto/-ost), pojavljuje se epenteza (j/r). Svi ovi momenti imaju direktnog uticaja na zvukovni kvalitet rime i na doživljaj čitaoca.
II
Kvalitet rime, kao što je rečeno, zavisi od načina distribucije ekvivalentnih fonema, kako onih koje ulaze u sastav rimovanog gnezda, tako i onih ispred akcentovanog vokala. Uzimajući ovaj kriterijum u obzir, rima se u poeziji Desanke Maksimović može klasifikovati u četiri osnovna tipa: izomorfna rima, metatezna rima, epentetska rima i metatezno-epentetska rima.(123)
1. Izomorfna rima u poeziji D. Maksimović ima veliku frekvenciju. Od sto rima čak 63 su takve. Sve primere izomorfne rime karakteriše zajednička osobenost: ekvivalentne foneme se realizuju u istom nizu i stoje u neposrednom kontaktu. Prema tipu i stepenu odstupanja od apsolutne zvukovne (fonetske) identičnosti postoji nekoliko podvrsta ove rime.
a) Rima kod koje su rimovani parovi fonetski apsolutno jednaki; ovde se u izvesnom smislu radi o homografskim rimama pošto se ponavljaju istovetni oblici jedne lekseme. Evo nekoliko primera.
ume – ume I 46, vodi – vodi I 57, mene – mene III 39, sene – sene IV 260, put – put III 145, sused – sused I 207, slobodu – slobodu II 207, rata – rata II 233, bogumili – bogumili III 279.
U navedenim parovima rime (sene – sene) potpuna zvukovna identičnost ostvarena je ponavljanjem jedne te iste reči u nepromenjenom obliku. Koliko je ova rima zvukovno bogata, toliko je semantički siromašna.
b) Eho-rima kod koje se jedna od rimovanih jedinica poklapa u potpunosti sa srokovnim nizom, dok kod druge na početku postoji višak najčešće od jedne do tri foneme. Evo nekoliko primera.
ima – dima II 69, roblja – groblja II 138, potok – otok I 43, sumorna – umorna I 127, čudesna – udesna I 132; venca – prvenca II 146, zaborave – borave I 88, toka – pritoka II 279, gospodari – podari I 146.
Umanjenjem zvukovnog bogatstva rime povećan je njen značenjski potencijal. To nam pokazuju navedeni parovi eho-rime. Na zvučnom planu, ovakav tip rime odražava određene zvukovne igrarije, pa se on stoga često koristi u kalamburima. Na semantičkom planu, ovakva rima izražava raznovrsnost koja se kreće od kontekstualne sinonimije (gospodari – podari) do kontekstualne antonimije (čudesna – udesna).
v) Rima kod koje se leva granica reči i leva granica rimovanog niza najčešće razlikuju za jednu, dve, tri i četiri foneme. Evo nekoliko primera.
nagli – magli I 83, tragova – pragova I 158, priču – sriču III 13, glas je – klasje I 375, ne sme – pesme II 177, brate – uza te II 288, koraku – mraku I 161, zovite – časovite I 173, srele – bele I 224, fijuci – ruci II 291, gine – ledine II 198, časa – utalasa I 130, uzaludan – hudan I 220, otvore se – mre se III 80, strane – preorane II 159.
Visok stepen zvukovne podudarnosti dolazi od očuvanja kompaktnosti srokovnih nizova (strane – preorane), a on se može povećati velikom prevlašću rimovanog nad nerimovanim materijalom (tragova – pragova).
g) Rima kod koje se poslednji samoglasnik ili suglasnik jednog od rimovanih parova nalazi izvan rimovanog niza, pa se tako javlja ostatak s desne strane. Poklapanje leve strane reči i leve strane rime nije obavezno. Evo nekoliko primera.
kraj – kraja IV 260, zakonik – zakonika II 197, zelene – zelen I 50, zatrpali – palim II 159, rame – plamen II 320, prene – venem III 29, mahovini – njinih III 55, vira – probiram III 74, razumem – šume III 142, neživi – privih IV 47, ruča – slučaj III 216.
Iako je sačuvana kompaktnost rimovanog gnezda (rame – plamen), određenim načinima strukturiranja rime umanjen je njen zvukovni potencijal. Najviši stepen zvučnosti rime postignut je ponavljanjem jedne reči u različitim oblicima (zelene – zelen). Gubljenje zvučnosti uslovila je, pre svega, nepodudarnost desne granice rime i desne granice jedne od rimovanih reči (mahovini – njinih), kao i neslaganje leve granice rime i leve granice obeju rimovanih leksema.
d) Rima kod koje se početak reči i početak srokovnog niza podudara, ostatak se pojavljuje s desne strane u oba rimovana elementa. Evo nekoliko primera.
granju – granje II 63, ruke – ruku II 73, dani – danu II 173, proleće – proleća III 41, zagrlili – zagrlila III 38, srela – sresti I 76, krik – krilo I 78, živim – življenja I 138, putanja – putu II 110, tame – tamnicama II 207, brodi – brodolomu III 216.
Različit stepen zvučnosti rime ostvaren je različitim načinima uspostavljanja rimovanih parova. U jednim slučajevima, rime su ostvarene ponavljanjem jedne reči u različitim oblicima (granju – granje), u drugim slučajevima reč je o paronomazijama (brodi – brodolomu), u trećim se radi o glasovnoj podudarnosti korenskih morfema različitih reči (krik – krilo). Zajedničko za sve ove primere jeste to što se kod njih podudara leva granica reči sa levom granicom rime, a izostaje podudaranje na desnoj strani. Ovaj momenat bitno menja zvukovnu sliku rime. Zato, i pored visokog stepena glasovne podudarnosti, njeni zvučni efekti imaju ograničeno dejstvo.
đ) Rima kod koje se ni leva ni desna granica ne podudara sa početkom i krajem reči u obe rimovane jedinice. Evo nekoliko primera.
mesta – često III 320, okolnih – bolnik III 322, napokon – svedokom III 142.
Mada je rimovano gnezdo (ili srokovni niz) očuvan u kompaktnom stanju (napokon – svedokom), nepodudarnost rime i rimovanih reči (i na levoj i na desnoj strani) uslovila je da se skoro potpuno izgubi zvučna dimenzija ove rime. Usled toga, ona se lakše uočava čulom vida, a teže čulom sluha.
Izomorfnom rimom Desanka Maksimović se obilato koristi i to u okviru jedne strofe, dveju susednih strofa – ponekad i u celoj pesmi. Primera radi, navešćemo pesmu Slika iz pradedovske sobe.
Obučen skromnije od zemnih moćnika
u plavetnu nekakvu svilu laku
Bog kao da je došao da se slika
sedi na belom velikom oblaku.
Mesto tronošca zlatnog pod desnu nogu
oblak je beo opet poturio
i blagog izraza, kako pristaje Bogu,
tri prsta desnice za blagoslov svio.
Kao leptir iz čaure noću izleće,
napušta starinski okvir pozlaćeni
i po sobama se kao nebom kreće,
ponekad se sasvim približi meni.
Ispod uzglavlja ponekad izvuče
zelenih šljiva nekoliko šaka,
pa izađe i triput okrene ključem.
Ode u selo prerušen u prosjaka.
Kad se probudi, gleda sa svoga mesta
na njemu je ista haljina domaća.
Ne bi Bog bio, kad ne bi mogao često
da silazi sa slike i na nju da se vraća.
Ne pominje šljive i druga pregrešenja,
bliži od svih mojih do sada sudija.
Umesto tamnjana upaljena venja,
kao svitac žižak čas zgasne čas zasija
III, 320-321.
Lako se da primetiti da su u svim strofama, izuzev poslednje (drugi i četvrti stih, sudija – zasija), realizovani različiti vidovi izomorfne rime kojima su postignuti posebni zvukovni efekti na nivou cele pesme.
2. Metatezna rima je jedva prisutna u poeziji D. Maksimović. U sto rimovanih stihova sreće se svega jedanput. Za razliku od izomorfne rime, u njoj se podudarne foneme ne realizuju na istovetan način, ali se zadržava njihov neposredni kontakt. U zavisnosti od položaja i međusobnog odnosa ekvivalentnih fonemskih jedinica u rimovanim rečima, moguće je razlikovati nekoliko podvrsta ove rime.
a) Rima kod koje dolazi do podudaranja svih raspoloživih fonema. Nađen je samo jedan takav primer.
vest – svet I 130.
Sama ta činjenica (jedan primer u celokupnom Desankinom korpusu) nedvosmisleno pokazuje da ovakav način glasovnih strukturiranja rime (u kojem učestvuju sve raspoložive foneme obeju rimovanih jedinica) nema skoro nikakvog značaja u poeziji ove srpske pesnikinje. Uz to i sam zvukovni kvalitet ovakve rime je sveden na minimum.
b) Rima kod koje je fonemski siromašnija leksema u potpunosti apsorbovana od strane fonemski bogatije reči. Evo nekoliko primera.
mene – venem III 29, tako – skota II 146, mrka – čeprkam III 316, belutke – kute III 74, bor – brod I 371, obasjana – jasna III 32.
Razbijanjem izomorfizma rimovanih gnezda (obasjana – jasna) bitno je umanjen i zvukovni kvalitet rime. On je još više zatamnjen u onim rimovanim parovima u kojima je ostvarena metateza vokala i konsonanata (tako – skota), ili gde je došlo do kolizije između kraja rime i rimovanog niza, u jednom (mrka – čeprkam) ili oba (bor – brod) rimovana elementa.
v) Rima kod koje nepodudarne foneme zauzimaju inicijalne pozicije, pa se tako početak rime ne poklapa sa početkom rimovanih jedinica.
javi – živa II 323, karte – vrate IV 50, stvari – mravi II 119, oblake – tekla III 96, zelenila – glina III 37, devojaka – majka II 228, ushita – dželati III 83, znali – stvorila II 83.
U jednim slučajevima desila se metateza konsonanata (stvari – mravi), u drugima vokala (znali – stvorila), a u trećima i vokala i konsonanata (oblake – tekla). Zvučni kvalitet rime se progresivno gubio od prvih ka zadnjim slučajevima.
g) Rima kod koje oponirajuće foneme padaju na finalne pozicije, pa se tako kraj srokovnog niza ne poklapa sa krajevima rimovanih reči. Primeri su malobrojni.
vatra – trave III 40, lastu – slazi II 200, onih – sudbinom II 85.
U svim parovima rime desna granica reči i desna granica rime su u koliziji (lastu – slazi), što je uslovilo da se rimovani materijal pomeri od kraja ka početku leksičkih jedinica. A sama ova pojava imala je svoga odraza na zvučni kvalitet rime.
U Desankinoj poeziji nema ni jedne strofe, a kamoli pesme, organizovane metateznom rimom. Obično se ova rima kombinuje sa drugim tipovima rime. Evo, primera radi, tri različite strofe.
(1)U vozu nemoj se bojati konduktera, -
deca i mrtvi ne plaćaju karte.
I da te spaze, sumnjam da će da te vrate
i da pogode s kime u svet smeram
IV, 50.
(2)Zaželela se majčinog zagrljaja
potrča da joj vest radosnu javi,
još izdaleka je ulicom doziva,
javlja joj da ide radosna i živa
ispod sunčanog sjaja
II, 323.
(3)Sine, kažu sred gore
puno je devojaka
što za slobodu se bore.
Tako te videla majka,
nijedne ne uvredi,
prokleli bi te, sine,
moji uvojci sedi
II, 228.
U prvoj strofičnoj celini (katrenu) vlada obgrljeni sistem rimovanja. Izomorfnom rimom rimuju se prvi i četvrti stih (konduktera – smeram), a metateznom drugi i treći stih (karte – vrate). I u drugoj strofičnoj celini (kvinti) iskorištena je istovetna shema rimovanja. Izomorfna rima povezuje prvi i peti (zagrljaja – sjaja), treći i četvrti stih (doziva – živa), dok drugi stih naizgled ostaje nerimovan. Međutim, postojeća zvukovna bliskost između drugog, trećeg i četvrtog stiha (javi – doziva – živa) stvara naknadnu trostruku vezu, koja funkcioniše kao metatezna rima. U organizaciji treće strofične celine (septine) učestvuju tri tipa rime: izomorfna (gore – bore, drugi i treći stih; uvredi – sedi, peti i sedmi stih), metatezna (devojka – majka, drugi i četvrti stih) i metatezno-epentetska (uvredi – sine – sedi, peti. šesti i sedmi stih).
3. Epentetska rima po zastupljenosti dolazi odmah iza izomorfne. Od sto Desankinih rima 27 ih je takvih. Ova rima, nasuprot metateznoj, gubi neposredni kontakt ponovljenih fonema, ali zadržava njihov identičan redosled. Zavisno od mesta, broja i odnosa umetnutih fonema u srokovnim nizovima postoji više podvrsta epentetske rime.
a) Rima kod koje se rimuju cele reči, ali se jednoj od njih ispred prvog rimovanog vokala ubacuje suglasnik koji nema svoga ekvivalenta. Primeri su dosta brojni.
sreća – seća I 24, pronela – ponela I 133, probudi – pobudi I 185, drugovanja – dugovanja I 125, ponikne – pronikne I 187, sela – svela I 357, selo – svelo II 54.
U svim navedenim parovima rime njen zvučni kvalitet je na zavidnom nivou. Prepreku da se ostvari skoro čista zvukovna identičnost stvara pojava nepodudarnog suglasnika (pronela – ponela). Međutim, ovakvim načinom strukturiranja rime uspostavljaju se interesantna zvučna nijansiranja koja vode u neku vrstu igre zvukova.
b) Rima kod koje se konsonant ubacuje ispred i iza prvog rimovanog vokala, ali rimovane lekseme se ne razlikuju samo po ubačenom konsonantu. Evo nekoliko primera.
ispaštam – praštam I 363, jasika – slika III 10, stari – ostvari III 66, sase – spasem III 304, srodne – ode IV 228, larve – jave IV 59.
U onim rimama u kojima je sačuvana kompaktnost rimovanih gnezda (jasika – slika) očuvan je njihov približan zvučni kvalitet. Nasuprot tome, u onim rimama u kojima je narušena integralnost rimovanih gnezda (srodne – ode), došlo je do ozbiljnog poremećaja u zvukovnim saglasjima rimovanih jedinica. Čak i u onim primerima (koji su, istina, pojedinačni), gde je očuvano rimovano gnezdo (sase – spasem), usled nepodudarnosti desne granice rime i desne granice reči, narušena je zvukovna korelativnost rime.
v) Rima kod koje je u jednu od rimovanih reči ubačena skupina samoglasnik + suglasnik. Takve rime su po pravilu raznosložne. Evo nekoliko primera.
ševara – šara I 37, malene – mene I 64, čeka – čoveka I 327, pršti – pregršti III 19, slogove – slove IV 32, princeza – princa I 41, sestara – sestrica II 228.
Zajednička osobina za sve navedene primere iskazuje se u tome što se jedna od rimovanih reči uključuje u rimovana saglasja celovitošću svoga glasovnog potencijala. Ipak, među njima postoje dve (odnosno tri) očigledne razlike. Jedna se sastoji u zadržavanju rime na finalnim pozicijama rimovanih reči (malene – mene). Druga u tome što se težište rimovanih saglasja prebacuje na početak rimovanih jedinica (sestara – sestrica). A treća (koja je veoma retka) kao da miri prethodne dve, jer se rimovani materijal skoro podjednako raspoređuje na početak i na kraj jedne od rimovanih jedinica (slogove – slove). U svakom od navedenih slučajeva ostvaruje se različit zvukovni kvalitet rime.
g) Rima kod koje se na simetrične pozicije u oba rimovana elementa ubacuje nepodudaran konsonant i to najčešće ispred prvog rimovanog vokala. Primeri su brojni.
smrti – strti I 59, sletale – smetale I 120, spiraju – sviraju I 159, smetom – svetom I 354, zrači – znači II 44, stane – svane II 170, skida – stida III 59, sjate – svate III 220, sna – sva I 394, zarobiću – zadobiću I 12; urode – ugode I 213, okaca – ovaca II 220.
U svim navedenim parovima rime (spiraju – sviraju) ostvaren je visok stepen zvukovne korelativnosti. Smetnju ka većoj zvučnoj izražajnosti rime sprečavaju glasovne alternacije (m/t, l/m, p/v, m/v, r/n, t/v, k/t, j/v, n/v, r/d, r/g, k/v) koje poseduju zvučnu disonantnost.
Redak je slučaj da se u poeziji D. Maksimović u okviru jedne strofe realizuje samo epentetska rima. To se ponekad dešava u katrenu.
Neprijatelju hleb naš neka stane
u grlu kao grka oskoruša!
Trenutak još, tren, pa će da svane.
Žena s praga ptice u voćnjaku sluša
II, 170.
Kao što se vidi, strofu organizuju dva vida epentetske rime. Jedan povezuje neparne (stane – svane), a drugi parne stihove (oskoruša – sluša). U svim ostalim primerima epentetska rima se kombinuje (bilo u strofi bilo u pesmi) sa drugim tipovima rime. U strofi mogu učestvovati i različiti vidovi dva tipa rime.
Reci mi sad, kad me ne voliš više:
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća, -
reci da l' te je moja
radost bolela
jednom kad nisam više
tebe volela?
I, 24.
U oktavi deluju po dva vida izomorfne i epentetske rime. Jednim vidom izomorfne rime rimuju se prvi i sedmi stih (više – više, dvostruka veza), drugim vidom iste rime prvi, treći i sedmi stih (više – biše – više, trostruka veza), kao i šesti i osmi stih (bolela – volela, dvostruka veza). Jednim vidom epentetske rime rimuju se drugi i četvrti stih (sreća – seća, dvostruka veza), drugim vidom iste rime peti, šesti i osmi stih (moja – volela – bolela, trostruka veza). Ovakvim načinima realizovanja rime stvaraju se višeslojni zvukovni i semantički efekti.
4. Metatezno-epentetska rima je neznatne frekvencije. Od sto rimovanih stihova na nju otpada devet. U odnosu na izomorfnu, ona gubi identični raspored i neposredni kontakt ponovljenih fonema, pa se može formulisati i kao metateza na odstojanju. U zavisnosti od distribucije i kvantiteta podudarnih fonema, postoji više lako uočljivih podvrsta ove rime.
a) Rima kod koje se njen kraj poklapa sa krajem srokovnog niza. Tu se obično radi o otvorenoj dvosložnoj rimi kojoj se pridodaju dve ili tri fonemske jedinice koje gravitiraju ka inicijalnim položajima rimovanih reči. Na ovaj način se povećava kvantitet rime, tj. pojačava njen zvukovni, eufonijski dojam. Evo nekoliko primera.
probudila – ulovila III 165, pozatvara – zvonara III 228, zanoktica – nogavica II 101, zagrejana – jorgovana III 30, hitaju – nihaju I 159.
Pored toga što se povećava zvukovna tenzija (kvantitet) rime, zbog kompaktnosti rimovanih gnezda i njihove strogo finalne pozicije, u navedenim primerima rime (hitaju – nihaju) ostvarena je i određena tonalnost.
b) Rima kod koje se član sa manjim brojem fonema u potpunosti ponavlja u drugom. Evo nekoliko primera.
gola – gledao I 331, izabranicu – crna II 11, prostranstvo – nasto III 143, kontinenta – okeana III 330, vrati – strmoglavi III 131.
Iako jedna od rimovanih reči učestvuje sa svojim celokupnim glasovnim potencijalom u srokovnim saglasjima, eufonijski karakter rime (gola – gledao) nije posebno izražen.
v) Rima kod koje je u obe rimovane jedinice vrlo visok stepen fonemske podudarnosti. Primeri su veoma brojni.
sekira – skrita II 203, noćas – samoća IV 50, vetri – sresti II 203, stari – stisla II 218, voleti – viteško II 266, junake – majke II 155, blage – gaje II 74, meri – priđe II 135.
Mada je postignut visok stepen glasovne podudarnosti, u većini navedenih rima (noćas – samoća) izostao je njen zvučni kvalitet. Jedino tamo gde je donekle očuvana kompaktnost rimovanih gnezda (junake – majke), on je unekoliko došao do izražaja.
g) Rima kod koje kompaktna fonemska sekvenca od tri do četiri foneme čini jezgro rimovane veze. Pored toga, broj ponovljenih fonema skoro uvek premašuje polovinu od ukupnog broja fonema u rimovanim rečima. Evo nekoliko primera.
poverenja – obećanje I 150, uspavanke – snevaš II 22, kamena – nasumce III 166, munjevito – pritom IV 50, dvorišta – tražiti I 362, drveta – pradedovski II 160.
Iako rimovani materijal premašuje nerimovani, ovi srokovni nizovi (uspavanke – snevaš) ne iskazuju neku zavidnu tonalnost.
Metatezno-epentetskom rimom D. Maksimović se obično koristi u kombinaciji sa drugim tipovima rime i to najčešće u katrenima.
Svud besposleno neko dete, ili zvere,
preko talasa i kamena,
bez razmišljanja, nasumce,
ponjavice blistave stere
III, 166.
U strofi vlada obgrljeni sistem rimovanja. Izomorfnom rimom (akustički identičnom) vezuju se krajnji stihovi, prvi i četvrti (zvere – stere), dok se metatezno-epentetskom rimom, čije je sazvučje dosta varijabilno, dovode u vezu unutrašnji stihovi, drugi i treći (kamena – nasumce) – pa su tako naizgled nerimovani stihovi postali rimovani par.
Ova srpska pesnikinja rado upotrebljava metatezno-epentetsku rimu i u strofama sa neparnim brojem stihova.
Srbi, gde ćete naseći badnjake?
Obogaljena vašim su šumama ramena,
najboljem dublju sasečene grane,
do korena srubljene stabljike nejake,
leševi šuma leže na sve strane
II, 166.
Izomorfnom rimom u kvinti izgrađena su dva srokovna niza: jedan između prvog i četvrtog (badnjake – nejake), a drugi između trećeg i petog stiha (grane – strane). Drugi stih tek preko metatezno-epentetske rime naknadno uspostavlja sazvučje sa drugim srokovnim nizom stvorivši novu, trostruku vezu (ramena – grane – strane) pa se tako i drugi stih u strofi uključio u sistem rimovanja.
III
Zanimajući se za fonološku strukturu rime, polazili smo od pretpostavke da je rima fonemsko podudaranje različitog kvantiteta i kvaliteta koje označava kraj stiha, istovremeno povezuje stihove u strofu, a osim toga ima ulogu u stvaranju zvukovnih efekata dovodeći u bliski kontakt reči istog ili sličnog fonemskog sastava. Ipak, rima pre svega povezuje stihove, organizujući njihov raspored u strofi.
Usled gubljenja pravilnog i ustaljenog rasporeda i različitih vidova realizacije, ponekad je veoma teško otkriti elemente rime u poeziji Desanke Maksimović. Zato ćemo pokušati da ukažemo na neke mogućnosti njihovog identifikovanja koristeći najfrekventnije strofe, tj. katren, kvintu, sekstinu i septinu.
a) Slučajevi kod kojih rima u strofi nije u potpunosti realizovana.
Za neko nejasno mi delo
tvoja postajem ruka,
struk u tvome sam vrtu
između mnogih struka
II, 18.
U navedenoj strofi izomorfnom rimom rimuje se drugi i četvrti stih (ruka – struka). Fonemskom sekvencom (rtu/tru) koja predstavlja metateznu rimu naknadnom vezom rimuje se treći i četvrti stih (vrtu – struka) u dva susedna stiha. Jedino prvi stih nema rimovanu klauzulu, jer se u njoj ne nalazi ni jedna fonemska jedinica iz preostalih triju klauzula. Tako se u organizacionom smislu strofična celina od četiri stiha razlaže na monostih i tercet, što na planu strofne strukture stvara suprotstavljanje rimovanih i nerimovanih elemenata, tj. stihova.
Gotovo istovetnu situaciju nalazimo i u kvinti,
Pružila bih vetru ruku
i skutove u jutru orosila,
ispila vodu iz svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila
II, 15.
gde se različitim kvantitetom (odnosno različitim brojem ponovljenih fonema) izomorfne rime rimuju drugi i peti stih (orosila – nosila), prema trećem i četvrtom stihu (vrela – ponela). Samo prvi stih ne podleže rimovanju. Ovim se postupkom strofična celina od pet stihova razlaže na monostih i katren, koji se na nivou strofe međusobno suprotstavljaju kao dva dijametralno postavljena elementa jedinstvene poetske strukture.
U sekstini je ostvaren takav sistem rimovanja koji konfrontira dva prema četiri stiha.
A ribe kroz suton plove neme.
I naučnica mlada sad sa njima ćuti;
trenut još oslušne ptice iz granja,
pa je opet radna obuzme vatra,
prilazi mikroskopu puna pouzdanja
i posmatra
II, 329.
Naime, ukrštenom izomorfnom rimom povezuje se treći i peti (granja – pouzdanja), a četvrti i šesti stih (vatra – posmatra). Prvi i drugi stih nisu obuhvaćeni procesom rimovanja. Korišćeni postupak povezivanja stihova imao je za cilj da rasloji strofičnu celinu od šest stihova na nerimovani distih i rimovani katren, mada navedena podela nije i grafički ostvarena.
U septini, kao i u prethodnim strofama, njena početna klauzula (ocu) ostaje nerimovana, jer nema ni jedne zajedničke foneme sa preostalih šest rimovanih klauzula.
Šta ću reći ocu
kad mi kaže
pri susretu reči što blaže
praštanja i dobrote krajne,
i ugleda dela
što sam htela
da na zemlji budu tajne(124)
II, 50.
Ovakav način organizacije (1 + 6) razložio je strofičnu celinu od sedam stihova na nerimovani monostih i rimovanu sekstinu. Međutim, nastalim sistemom rimovanja strofa od šest stihova se dalje raslojava na rimovani distih (kaže – blaže, drugi i treći stih) i rimovani katren (krajne – tajne, četvrti i sedmi stih; dela – htela, peti i šesti stih). Osnovna karakteristika Desankinog poetskog postupka (u pitanju su sve analizirane strofe) mogla bi da se svede na sledeće: u strofi kao izdvojenoj kompaktnoj celini deluje njena unutarnja forma (ovde shvaćena kao rima), koja ističe manje strukturne jedinice čiji se sadržaji polarizuju i međusobno konfrontiraju, što svakako ima i svoga odraza na semantiku poetskog sadržaja.
b) Slučajevi kod kojih je rima u potpunosti realizovana.
Odasvud kao da u sebi
čujem radosne vesti.
Proleće, po tvojoj pevam
i cvetam zapovesti
II, 10.
U katrenu vlada sistem obgrljene rime. Naime, izomorfnom rimom rimuju se parni stihovi (vesti – zapovesti). Metatezno-epentetskom rimom preko fonemske sekvence (sei/esi, esi) uspostavlja se naknadna trostruka veza između prvog, drugog i četvrtog stiha (sebi – vesti – zapovesti). Istim tipom rime preko fonemske sekvence (peva/apve) nastaje još jedna rimovana veza između trećeg i četvrtog stiha (pevam – zapovesti). Datom kombinacijom rime neke klauzule stupaju dva (vesti), a neke tri puta (zapovesti) u rimovane veze – što može biti realan pokazatelj njihovog značaja u ostvarenoj poetskoj strukturi.
Kada je u pitanju kvinta obično se javlja problem kako rimovati, uslovno rečeno, prvi stih.
Prevare se grane voćnjaka
i opet stanu da pupe,
da rasipaju zadnje mirise skupe.
Voćnjaci što venu
mirišu kao sred proletnjeg mraka
II, 79.
U takvim slučajevima različiti pesnici različito postupaju. Ipak se, najčešće rimuju dva stiha, na jednoj, a tri, na drugoj strani. Međutim, Desanka Maksimović postavljeni problem je rešila na svoj način. Izomorfnom rimom ona je rimovala prvi i peti (voćnjaka – mraka), a drugi i treći stih (pupe – skupe). Tek se dodatnom vezom, naizgled nerimovani četvrti stih, preko fonemske sekvence (ue/ue, eu), koja predstavlja metatezno-epentetsku rimu asonantskog kvaliteta, dovodi u bliski zvukovni kontakt sa drugim i trećim stihom (pupe – skupe – venu).
Nešto je drukčija situacija u sekstini.
Devojko, opet se tvoje grudi nišu,
treperi oko njih oreol slasti;
usne tvoje opet počinju da dišu.
Ono što već davno pod travom sniva
moja žedna ruka doziva iz vlasti
mraka i smrti
II, 47.
Od šest stihova četiri su obuhvaćena izomorfnom rimom – i to: prvi i treći (nišu – dišu), drugi i peti (slasti – vlasti). Četvrti stih fonemskom sekvencom (siva/vasi) rimuje se sa petim stihom (sniva – vlasti), nešto izmenjenim fonemskim sastavom (sia/asi, asi) uspostavlja kontakt sa drugim i petim stihom (slasti – sniva – vlasti). Tako se u strofi višestrukim vezama klauzula proširila zvukovna i leksičko-semantička sfera rime.
U septini, rima je kao jedan od konstruktivnih faktora strofe zasnovana na kombinaciji njenih različitih tipova.
A priznajem, željan sam sunčanih slika
seoskog dalekog kraja,
oranja, žetve, mukanja krava.
U vrzinom kolu železnih sprava.
Setim li se prirode dobrog lika,
kao da me je svetlost takla
i okupala
II, 93.
Izomorfnom rimom dovode se u vezu prvi i peti (slika – lika), a treći i četvrti stih (krava – sprava); metatezno-epentetskom šesti i sedmi stih (takla – okupala). Bez svoga rimovanog para ostaje jedino drugi stih. Međutim, naknadnom rimovanom vezom izraženom epentetskom rimom ovaj stih se povezuje sa susednim, trećim stihom (kraja – krava).
Na temelju izložene građe, nije teško zaključiti da je dekanonizacija rime postupak koji je dobio zapaženu stvaralačku produktivnost u poeziji D. Maksimović. To je rezultiralo oblikovanjem četiri različita tipa rime i brojnim njenim podvrstama. Pošto u poeziji (stihu, strofi, pesmi) vlada stroga organizaciona zavisnost među elementima koji se pojavljuju u takvoj poetskoj strukturi, pogrešno je bilo koji od njih izdvojiti iz konteksta i izolovano ga posmatrati – jer on tada donekle menja svoje značenje i svoju funkciju. Zbog toga je od posebnog značaja to da Desankinu rimu treba analizirati i procenjivati u odgovarajućem kontekstu, čiji se okvir može kretati samo od strofe ka pesmi. Stvarne domete dekanonizacije kao procesa koji predstavlja narušavanje svojstva "čiste" rime i odnosa pesnikinje prema tradiciji, jedino je moguće pratiti preko realizacije rime u datom kontekstu i načina njenog organizovanja stihova u strofu. Da bismo pokazali od kolike je važnosti uloga konteksta u određivanju rime u poeziji ove srpske pesnikinje, navešćemo dva dijametralno suprotna slučaja: (1) jednu strofu od osam rimovanih stihova sa učešćem različitih tipova rime; (2) jednu strofu, takođe od osam, ali nerimovanih stihova.
(1)O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja
II, 77.
(2)Videla sam ljude
koji su u košnicu svojih misli
puštali svakog,
čije su vratnice poverenja
stajale širom otvorene;
i videla ljude
koji su se prikradali na prstima
da bi uhodili njihov šapat
IV, 237.
U prvoj oktavi identične fonemske sekvence (uka/uka; asa/asa) skoro tačnog srokovnog sazvučja (muka – zvuka, drugi i četvrti stih; glasa – časa, peti i sedmi stih) elementi su datog konteksta koji kod čitaoca stvaraju momenat očekivanja – da se rimovanje izvrši do kraja. Pa se tako i neidentične fonemske sekvence (sanja/s-anja; uza/za-u) približnog srokovnog sazvučja (sanja – sećanja, treći i osmi stih; suza – zagrljaju, prvi i šesti stih) percipiraju kao epentetska i metatezno-epentetska rima, u stvari kao ravnopravni članovi rime u strofi. U drugoj oktavi već u prvom kontaktu sa njenim kontekstom čitaocu se, i pored određenih fonemskih (overe/vore-e: poverenja – otvorene, četvrti i peti stih; mis/s-im: misli – prstima, drugi i sedmi stih) i leksičkih ponavljanja na klauzuli (ljude – ljude, prvi i šesti stih) nameće jasna slika o tome da se ovde radi o izostavljenom rimovanju.
Kategorizacija rime prema broju ponovljenih fonema i načinu distribucije u rimovanim rečima, kao i neki aspekti njene realizacije u različitim vrstama strofa, pokazala je da Desanka Maksimović, primenjujući simbolistički stilski postupak pri pisanju stihova, nije imala izrazitu težnju za stvaranjem što tačnijeg srokovnog sazvučja. Usled toga njenu rimu karakterišu različite vrste otklona od tzv. "čiste" rime, veoma slobodna akcenatska odstupanja, alternacije fonema sa različitim inherentnim razlikovnim obeležjima. Sve ovo je uslovilo da se u Desankinoj poeziji pojavi više kvantitativnih i kvalitativnih tipova rime. Vršeći detaljnu kategorizaciju rime prema broju ponovljenih fonema, pronašli smo devet različitih rima: jednofonemsku, dvofonemsku, trofonemsku, četvorofonemsku, petofonemsku, šestofonemsku, sedmofonemsku, osmofonemsku, devetofonemsku; a prema načinu distribucije fonema u rimovanim rečima četiri različite rime: izomorfnu, metateznu, epentetsku, metatezno-epentetsku. Detaljno praćenje nekih aspekata realizacije rime u različitim vrstama strofa, pokazalo je da ova srpska pesnikinja, zavisno od tipa strofe, koristi osoben način korišćenja rime, a takođe i njenog izostavljanja.
RHYME AND SOME ASPECTS OF ITS REALIZATION IN THE POETRY OF DESANKA MAKSIMOVIC
By using the symbolistic procedure of style, when writing verse, Desanka Maksimovic did not aspire particularly to the creation of the most exact rhyming harmony possible. As a result of this, her rhyme is marked by various types of deviations from "pure" rhyme, very free accent digressions, and the alternation of phonemes with different inherent distinctive characteristics. Thus several quantitative and qualitative types of rhyme occur in the poetry of Desanka Maksimovic. The author performs a detailed categorization of rhyme according to the number of repeated phonemes into the following: one-phoneme, two-phoneme, three-phoneme, four-phoneme, five-phoneme, six-phoneme, seven-phoneme, eight-phoneme, nine-phoneme rhyme, and, according to the method of the distribution of phonemes in the rhyming words, into isomorphic, metathetic, epenthetic and metathetic-epenthetic rhyme. Besides, the author also follows some aspects of the realization of rhyme in the differents types of stanzas.
3. RIMA I NjENA FUNKCIJA U POEZIJI BRANKA MILjKOVIĆA
U ovom radu se razmatra glasovna struktura rime i analizira njena funkcija u Miljkovićevoj poeziji. Na osnovu njene glasovne strukture, pronalazi se izomorfni, metatezni, epentetski i metatezno-epentetski tip rime, a u okviru njene uloge, otkriva zvukovna, organizaciona, ritmička i semantička funkcija.
0. Pesničko delo Branka Miljkovića je svojim kvalitetom uspelo da privuče i zainteresuje, kako književnu kritiku, tako i čitalačku publiku. Pojava pesnika Branka Miljkovića sa neponovljivim odlikama svoga pesničkog stvaralaštva postaće uzor mnogim mladim pesnicima. Primenjujući simbolistički stilski postupak, Miljković svoj stih oslobađa mnogih ustaljenih principa koje je nalagala tradicionalna srpska poezija. Jedan od njih se ispoljava u sporadičnom prisustvu rime. Naime, od 256 pesama (osam je u prozi) u 109 je korišćena rima, a u 147 nije. Ali, ako umesto pesama uzmemo broj stihova, onda razlika između stihova, sa rimom i bez nje, neće izgledati toliko velika. Tako ispada da 2082 stiha (ili 47,58%) imaju rimu, a 2294 stiha (ili 52,42%) nije rimovano. Međutim, kada se iz razmatranja izuzmu stihovi koji pripadaju Ranim pesmama (koje nemaju neke veće umetničke vrednosti), onda blagu prevlast preuzimaju rimovani stihovi: rimovani 1981 (ili 50,46%), a nerimovani 1945 (ili 49,54%). Delimično prisustvo (ili odsustvo) rime može se protumačiti time da je Miljković pripadao grupi srpskih neosimbolističkih pesnika, koji su se u velikoj meri, kao što smo rekli, koristili simbolističkim stilskim postupkom izraženim neobaveznom upotrebom rime.
Iako je pesničko delo Branka Miljkovića dosta istraživano sa književnoteorijske i književnoistorijske strane, niko se dosada, koliko je nama poznato, nije posebno bavio rimom u Miljkovićevom pesništvu. Zato ovaj naš rad predstavlja prvi pokušaj da se ukaže na neke osobenosti glasovne strukture rime i njene funkcije u poeziji ovog znamenitog srpskog pesnika.
1. Među glasovnim ponavljanjima u stihu osoben položaj pripada rimi. Mesto na klauzuli, tj. završetku stiha, tesno je povezuje sa ritmičkom, intonacijskom i sintaksičkom strukturom, zatim s leksikom. Pristup analizi rime je veoma raznolik. Istraživači se ne slažu u njenoj definiciji, klasifikaciji, pa i u značenju.(125) Ne upuštajući se u tu problematiku, rimu ćemo, gledano sa zvukovne strane, podeliti na dve osnovne kategorije: podudarnu i nepodudarnu. Prilikom određivanja ove dve kategorije rime nisu uzimane u obzir akcenatske razlike u kvalitetu i kvantitetu, nije čak uzimano ni mesto akcenta. Dakle, bitan je bio princip podudaranja ili nepodudaranja glasova u dve rimovane reči. Ako se brojčano izrazi prisustvo dva navedena oblika rime u Miljkovićevoj poeziji, dobiće se sledeći podaci: u 81,80% rimovanih stihova javlja se podudarna, a u 18,20% nepodudarna rima.
Evo nekoliko primera za podudarnu (kanonski strukturiranu) rimu.
(1)Noć ispod zemlje razveselim(126)
Izraste vetar u nežnu biljku
Iz tvog podzemlja gde svetiljku
I pticu nikad da doselim
I, 105.
(2)O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
Negde ispod zemlje zri tišina zla
Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli
Neka niče cveće iz prokletog tla
I, 109.
(3)Nekoga sveta teške sene pale
Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj
svesti
Celoga života reči su nas krale
I, 131.
U podudarnoj (izomorfnoj) rimi kvalitet ponovljenog zvučanja, pre svega, zavisi od uspostavljanja zvukovne identičnosti i harmonije između dva rimovana gnezda, a takođe i od broja nepodudarnih glasova (i njihove zvukovne srodnosti) koji ulaze u sastav rimovanih reči (npr.: razveselim – doselim; vesti – svesti).
Evo i nekoliko primera za nepodudarnu (nekanonski strukturiranu) rimu.
(1)Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije
I, 129.
(2)Ponavljam reči koje su mi dale
Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
Nad svetom koji su same odabrale
I, 134.
(3)(...)
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
Žrtvenih ždralova umiljatom snagom
I, 228.
(a) U nepodudarnoj rimi kvalitet ponovljenog zvučanja, u prvom redu, zavisi od načina narušavanja zvukovne identičnosti i harmonije između dva dejstvujuća elementa rime, a zatim i od zvukovne bliskosti ili raznolikosti oponirajućih glasova. Najčešći vid nepodudaranja nastaje prilikom pojave neodgovarajućih glasova, što stvara epentetski tip rime.
reći – reči I 169, dani – mami I 138, grebene – ledene I 168, stale – pospale I 134, iskrsnu – rasprsnu I 134, pravca – pramca I 130, neutešni – neumešni I 166, kristala – sjala I 153, sunce – nasumce I 154.
Pojava dvaju nepodudarnih glasova u rimovanim nizovima može ozbiljno ugroziti zvučni kvalitet rime. Međutim, stepen njene ugroženosti je veći kada se nepodudarni glasovi nađu unutar rimovanog gnezda (pravca – pramca), nego kada se oni u vidu potpornih glasova (kristala – sjala) javljaju izvan njega. Na sam kvalitet rime utiče i podudarnost (reći – reči), ili nepodudarnost (dani – mami) leve granice rime i leve granice rimovanih reči.
U okviru epentetske rime interpoliranom glasu u jednoj reči odgovara nerealizovani glas (ili 0) u drugoj reči.
iseli – isceli I 169, vatrom – jatom I 228, elegije – gnjije I 143, mešaju – premeštaju I 166, ludo – budno II 98, podu – plodu II 123, seta – sveta II 127.
Zvukovni kvalitet rime u ovim primerima je u velikoj meri očuvan, jer se u ulozi nepodudarnog elementa u celom rimovanom saglasju nalazi samo jedna konsonantska fonema. Međutim, zvukovne razlike među njima ipak postoje. I to zavisno od mesta na kom se ova fonema javlja. Ukoliko se ona nalazi izvan rimovanog gnezda (seta – sveta) manje je ugrožen zvučni kvalitet rime, a ukoliko se ona nađe u sredini rimovanog gnezda (iseli – isceli) tada će zvučnost rime u manjoj meri biti izražena.
(b) Ređe od epentetskih, pesnik upotrebljava metatezni tip glasovnih ponavljanja u rimatskom paru (metateznu rimu).
leta – tela I 227, počinje – opčinje I 169, mapo – lampo I 120, nama – tamna I 236, moje – spokojem I 142, sobe – nebo II 61, zaustavi – verovati I 283.
Metatezna rima se ostvaruje metatezom ekvivalentnih glasova, pri čemu je očuvan njihov neposredni kontakt (nama – tamna) a time i rimovana gnezda, ali je samom metatezom narušena njihova zvukovna identičnost. Ovo je više izraženo kod onih primera u kojima je dolazilo do metateze vokala (sobe – nebo), nego u onima kod kojih je rima zasnovana samo na metatezi konsonanata (leta – tela).
(v) Još ređe od prethodnog tipa rime, Miljković upotrebljava i metatezno-epentetski tip glasovnih ponavljanja u rimatskom paru (metatezno-epentetsku rimu).
imati – umirati I 274, slutim – mutni I 224, večnost – mesto II 107, obasjava – zaborava I 152, vodoskoka – krvotoka II 36, zaustavljena – zavađena II 98.
Primeri metatezno-epentetske rime u zvukovnom pogledu se međusobno dosta razlikuju. U jednima od njih, očuvanjem rimovanog gnezda (obasjava – zaborava) sačuvan je i određen zvukovni kvalitet rime, koji je unekoliko narušen pojavom rimovanih glasova smeštenih negde prema početku ili na samom početku rimovanih jedinica. U drugim slučajevima, ozbiljno je narušen zvukovni kvalitet rime, jer su metatezna strukturiranja ekvivalentnih glasova unutar rimovanih reči (slutim – mutni) u priličnoj meri dovela u pitanje podudarnost rimovanih saglasja.
(g) Uspostavljanje nepodudarne rime nastaje i onda kada se nepodudarni glasovi nađu na krajevima rimatskih parova. U tom slučaju rimovano gnezdo je očuvano u kompaktnom stanju, ali se kraj rime nije poklopio sa krajem rimovanih reči, što je bitno uticalo na zvukovni kvalitet rime.
blago – snagom I 228, ipak – đipa I 223, tašto – maštom I 235, pevaš – dosneva I 234, prerano – sanom I 237, preti – setim I 266, čuvam – duva I 266.
U ovom slučaju rimovano gnezdo je očuvano u kompaktnom stanju, ali se kraj rime nije poklopio sa krajem jedne od rimovanih reči (blago – snagom). Uz to ni početak rime ni početak obeju rimema se ne podudara (prerano – sanom). Sve je to skupa imalo vidnog uticaja na promenu zvukovnog kvaliteta rime. Ovakav način glasovnog strukturiranja rime prvi su primenili simbolisti,(127) koji su bitno uticali na Miljkovićev umetnički postupak konstituisanja poetskog izraza,(128) što je unosilo nove rimatske elemente, osvežavalo rimu i obogaćivalo postojeći rimarij.
Sa fonetske, zvukovne tačke gledišta, podudarnost i nepodudarnost glasova koji ulaze u sastav rime nisu i jedino merodavne veličine. Za zvučnu stranu rime veoma je bitno da li je njen kraj obeležen samoglasnikom ili suglasnikom. Zapravo, da li se radi o tipu otvorene ili zatvorene rime, što ima direktnog uticaja na njenu sonornost. Miljkovićeve stihove u tom pogledu posebno karakteriše otvorenost rime na koju otpada 84,80% stihova, dok je zatvorena rima prisutna u 15,20% stihova. Zastupljenost otvorenih i zatvorenih rima skoro se u potpunosti podudara sa otvorenošću svih stihova uzetih zajedno (rimovanih i nerimovanih); 82,10% pripada otvorenim, a 17,90% zatvorenim stihovima. Ovakav postupak može poslužiti kao realan pokazatelj izražene sonornosti Miljkovićeva stiha.
Zvučnost rime, pored navedenih elemenata, uslovljena je brojem ponovljenih glasova koji čine sazvučje dve reči.(129) Uzimajući ovaj kriterij u obzir može se govoriti o bogatoj i siromašnoj zvučnosti rime. U Miljkovićevoj poeziji u dve rimovane reči ponavljanje ide od jednog do osam glasova. Prilikom obrade podataka o količini ponovljenih glasova u dve rimom istaknute reči uzimani su u obzir i glasovi koji su se našli izvan rimatskog kompleksa.
izmerena – mislena I 219, prepričan – nepomičan I 115, jezoviti – zriti I 117, sviju – sakriju I 119, lice – krilatice I 232; strepi – slepim I 233, oslepljena – kolena I 132, proganjaju – priklanjaju I 126, poverenje – podozrenje I 115.
U navedenim primerima, kao što se vidi, uz rimovano gnezdo, koje je očuvano u kompaktnom stanju na levoj strani obeju rimovanih jedinica, rimovan je još jedan (sviju – sakriju), ili dva glasa (poverenje – podozrenje), koji su se našli na početku jedne (oslepljena – kolena), ili obe rimovane reči (proganjaju – priklanjaju), ili su smešteni u njihovoj unutrašnjosti (prepričan – nepomičan), ali su u svim slučajevima izgubili kontakt sa srokovnim nizom.
U sledeću tabelu uneti su podaci o zastupljenosti rima sa odgovarajućim brojem ponovljenih glasova.
12345678
2,20%8,5%49,4%28,5%7,9%2,5%0,8%0,2%
- Prva kolona – označava broj ponovljenih glasova; druga kolona – udeo rime sa ponovljenim glasovima izražen u procentima.
- Prema proračunu, kao što se vidi iz tabele, Miljković u 77,60% slučajeva gradi rimu od tri i četiri glasa. Na rimu od pet i više glasova otpada 11,40%, a na rimu sa jednim i sa dva glasa 10,70% stihova. Ovi podaci daju za pravo da se, što se tiče zvučnog bogatstva rime, može ustvrditi da ona nije posebno izražena u poeziji B. Miljkovića.
2. Rima ponavljanjem glasovnog kompleksa sadržanog u dvema i više reči, pored toga što ih izdvaja iz stihovnog niza, šireg konteksta – otkriva i njihovu leksičku vezu, koja se ispoljava u nizanju istovetnih ili kombinaciji različitih tipova leksičkih jedinica. Karakter leksičke veze rimovanih elemenata može često ukazati i na semantičku strukturu rime.
Miljkovićeva poezija u tom smislu ostavlja dojam o visokom procentu učestalosti glagolskih rima, te ispada kao da one preuzimaju dominirajuću ulogu. Međutim, takav utisak vara. Od korišćenog leksičkog materijala po zastupljenosti u rimi na prvo mesto dolaze imenice sa 47,10%. Odmah posle imenica, istina, dolaze glagoli sa 37,50%, dok na preostale vrste reči otpada 15,40%. Dakle, osnovu leksičkog sastava rime čine imenice i glagoli sa 84,60%. Prema našim podacima u 57,50% rimovanih stihova Miljković upotrebljava istu kategoriju reči u rimovanim parovima: imenica / imenica (29,60%); glagol / glagol (21,90%); pridev / pridev (4,00%); prilog / prilog (1,50%); zamenica / zamenica (0,50%). Na različite kombinacije otpada 42,50%: imenica / glagol (24,60%), imenica / pridev (6,40%), imenica / zamenica (1,50%), imenica / broj (0,50%), imenica / prilog (1,80%), imenica / predlog (0,20%), imenica / rečca (0,10%); glagol / pridev (4,30%), glagol / zamenica (1,70%), glagol / prilog (0,60%), glagol / broj (0,10); pridev / zamenica (0,10%), pridev / broj (0,10%), pridev / prilog (0,20%), pridev / rečca (0,10%); prilog / zamenica (0,10), prilog / rečca (0,10%). Lako pada u oči da Miljković upotrebljava, izuzev veznika i uzvika, sve vrste reči srpskog jezika, što svedoči o leksičkoj raznovrsnosti rime, a takođe i o njenom semantičkom bogatstvu. Na osnovu ovih podataka moguće je sprovesti određenu detaljniju analizu, ali se u nju (zasada) nećemo upuštati.
3. Rima kao glasovna supstancija jezika ima važnu ulogu u glasovnoj strukturi osobito stiha. Otuda je funkcija rime u Miljkovićevoj poeziji dosta složena i raznovrsna. Ovaj pesnik se u polovini (50,20%) svojih stihova koristi rimom. Pored zvukovne i organizacione, osnovna uloga rime je ritmička, jer označava kraj stiha u njegovom intonaciono-ritmičkom zaokruženju u strofu. Sva ova tri aspekta ne "zanemaruju ni činjenicu da riječi koje formiraju rimu donose sa sobom svoje značenje, zbog čega je rima uvijek i semantičko povezivanje riječi, koje je... u dubokoj vezi sa cjelokupnim karakterom pjesničkog djela".(130)
Mada su mnogi učenjaci obraćali dužnu pažnju organizacionoj funkciji rime,(131) mi se na njoj, u okviru kompozicije različitih vrsta strofa, nećemo posebno zadržavati: prvo, jer je to oblast strofike,(132) drugo, po svom obimu ovo može biti predmet posebnog rada. Recimo samo da se katren, strofa od četiri stiha može rimovati po shemi aabb, abab i abba. Našu pažnju usmerićemo na najinteresantnije aspekte koji imaju određeno značenje u organizaciji strofne strukture u poeziji B. Miljkovića. U rimovanom strofnom stihu uvek je moguće odrediti kraj jednog i početak drugog stiha. U stihovima u kojima dolazi do kolizije između ritmičke i sintaksičko-intonacione strukture rima ima tu sposobnost da ih poveže u zaokruženu celinu. Prilikom deformacije strofne strukture rima se javlja kao glavni regulator stihovnog protoka.
(1)Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, (1)
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami. (2)
Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti
klanjaju (3)
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami? (4)
I, 126.
(2)Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! (1)
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori (2)
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori (3)
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka (4)
I, 171.
Da izdvojene reči klanjaju i progovori pripadaju trećem, a ne da grade novi, samostalni stih, ukazuju baš rimatski parovi: sanjaju – klanjaju, stvori – progovori, te tako strofe čine četiri, a ne pet stihova.
Pesnik pomoću rime, takođe, zna da organizuje, formira strofe tamo gde na prvi pogled nije formalno podelio pesmu na strofe, u naizgled astrofičnim pesmama. Na takav način ispevana je Elegija (pesma) od 98 stihova. Na početku teku distisi, a negde u središnjem delu pesme njih zamenjuje katren. Kraj pesme ponovo ispunjavaju distisi.
U večitom sam strahu da ne usni (1)
lepota pakla noć zagrobnu na usni, (2)
da ne usni san moj, u nevernom vrtu moje muke, (1)
kad od teških snova teške su mi ruke. (2)
(...) I, 152.
(...)
Neka tvoj poljubac pronađe potomke u meni (1)
reko gde prebol budi drvlje i kamenje (2)
gde se sveto drvo u jutarnjoj zvezdi zeleni (3)
uzdanica stojnog grada bez uzmaka i znanja (4)
(...) I, 153.
(...)
neponovljeni ishod sunca iza svakog brega. (1)
O vreme izmereno svetlošću! Zbog svega (2)
u večitom sam strahu da ne usni (1)
lepote pakla noć zagrobnu na usni (2)
I, 155.
Rimom se organizuju strofe i u pesmama koje su ispevane u neprekidnom nizu od po šesnaest stihova. Ovo se, pre svega, odnosi na ciklus pesama Utva zlatokrila, gde dolazi do formiranja kvartina. Tako u pesmi Utva sistemom ukrštene rime pesnik uspostavlja strofe od po četiri stiha, mada je grafička podela na strofe izostala.
Daj nesanicu grane s koje slete (1)
Zvučno u dane poslednje i tužne (2)
Zlatokrila koje ne mogu da se sete (3)
Crne šume iza glavobolje ružne. (4)
U tvrdu zemlju da l odlete šuplja (1)
Od neba, prazna kao sve što traje? (2)
Vatra koja te vidi biće skuplja (3)
Od zlata koje sebe ne poznaje. (4)
Osta samo ime: dosta da se rodi (1)
Pesma u letu sjaj daleke zore. (2)
Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi (3)
Morem bez molitve pro neprelet gore. (4)
Odlete tragom izdajničke sreće, (1)
Od bleska crna rukom sklanjam lice. (2)
Ne kuni vodu izgoreti neće, (3)
Udahnuo te kamen krilatice. (4)
I, 232.
U prilog ovakvom shvatanju organizacione uloge rime doprinosi konstantna pojava metričko-ritmičkih i sintaksičko-intonacionih celina povezanih jednim sistemom rime. Kao što se vidi, na kraju svakog takvog perioda stoji tačka kao interpunkcijski znak završetka sintaksičko-intonacione jedinice, koja ovde predstavlja potpune semantičke celine.
Specifična uloga rime oseća se u poetskim strukturama gde dolazi do opkoračenja među strofama grafički naznačenim. U takvim slučajevima javlja se nesklad između sintaksičko-intonacionih i metričko-ritmičkih elemenata. Tu rima funkcioniše kao regulator ritmičkog protoka.
Stoje izmišljeni bregovi
od zlata gde zvezda sjala je.
Tu smrti nema. Vetrovi
u nebo se vraćaju. Pala je
lobanja niz crne grebene.
U mračne dubine nosi li
to što sam čuo. Ledene
obale senkom rosi li
jezive vode za zakletve
od želje strašne smrznute.
Na putu ostale su kletve
i zvezde spore omrznute
(...) I, 169.
Sistem ukrštene rime ponavlja se iz strofe u strofu i tako nema među njima nikakvog mešanja. Iako je došlo do opkoračenja na granici strofa, one su na ritmičkom i fonijskom nivou potpuno zaokružene celine.
4. Rima kao fonetsko ponavljanje na kraju stiha ima važnu ritmičku ulogu. Ta joj uloga dolazi od tesne veze sa klauzulom i osnovnom pauzom stiha. Ponavljajući se na kraju stiha rima povećava već postojeću pauzu (na primer, i beli stih ima pauzu na kraju), jer dolazi do poređenja dvaju rimatskih elemenata, dveju klauzula. U stihovima sa opkoračenjem njena funkcija organizovanja pauze dolazi do većeg izražaja.
(1)Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti
zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka
I, 171.
(2)Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam nada zabludelih tokom
zvezde pod kojom sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao
I, 147.
(3) O vetar s crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok
I, 165.
Označavanjem osnovne pauze u stihu ne završava se ritmička uloga rime. Ona može bitno uticati na organizaciju ritma unutar stiha, ako je u direktnoj vezi sa akcentom. Tada ona predstavlja završni ritmički udar u stihu. To se najbolje može videti na planu strofe ili pesme, kada na mesto klauzule dolaze različite metričke jedinice. Rima se javlja kao muška, ženska i daktilska.(133) Nije sasvim isto kada se smenjuju istovetni tipovi rime iz stiha u stih ili kada dolazi do kombinacije različitih tipova rime. U tom smislu razmotrićemo treći deo pesme Crni jamb sna.
Sam u snu svome – ko će da me spasi!
Od svega pomalo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.
Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.
Te zvezde – s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san
u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže
I, 167.
Kombinacijom različitih klauzula iz strofe u strofu pesnik utiče na prirodu ritma. U prvoj strofi naizmenično se smenjuju ženska (spasi – ugasi, neparni stihovi) i daktilska rima (rukama – mukama, parni stihovi). U drugoj strofi u potpunosti je ostvarena ženska rima (cveta – šeta, hoću – noću). Treća strofa, nasuprot drugoj, na mestu klauzule ima mušku rimu (noć – moć, dan – san). U četvrtoj, kao i u drugoj, ponovo se sreće ženska rima (produže – ruže, prođu – glođu). Na ovaj način rima preko akcenta kao metričkog signala utiče na ritam stiha, strofe kao i cele pesme. Uz to svaki se tip rime međusobno razlikuje po kvantitetu ponovljenog zvuka.
U okviru rimovanih stihova Miljković se koristi muškom (10,50%), ženskom (81,30%), daktilskom (7,60%) i hiperdaktilskom rimom (0,60%). Prilikom određivanja postojećih tipova rime kao jedini kriterijum uziman je broj podudarnih slogova.
(a) U parove muške rime ulaze reči sa jednim, dva i različitim brojem slogova.
poj – zloj I 229, tle – gle I 165, krv – crv I 108, sunca – srca II 123, više – lepe II 104, svet – zaokret I 119, tok – krvotok I 165.
Pošto je broj akcentovanih jednosložnica u srpskom jeziku ograničen, pesnici pribegavaju različitim načinima stvaranja jednosložnog rimovanja. Zato i Miljković, da bi obogatio sistem jednosložnog rimovanja, pored jednosložnih zatvorenih (krv – crv) i otvorenih (tle – gle), rimuje dvosložne lekseme (sunca – srca), u kojima inicijalni slogovi ostaju izvan rimovanog saglasja. U cilju stvaranja što raznovrsnijeg rimovanja, on često rimuje reči sa različitim slogovnim sastavom (tok – krvotok), gde u trosložnici dva sloga ostaju izvan rime.
(b) U parove ženske rime ulaze reči sa dva, tri i različitim brojem slogova.
grane – dane I 216, stade – nade I 221, zore – gore I 273, vazduhu – zloduhu I 131, vremenu – kamenu I 133, porazni – ispraznih I 135, porani – rani I 137, živa – prebiva I 140, obavije – krije I 143.
Jedne od rimovanih reči grade žensku rimu celokupnim svojim slogovnim materijalom (stade – nade). Kod drugih to nije tako. I tu se razlikuju tri slučaja: prvi, u obe rimovane reči ostaje po jedan slog izvan rime (vazduhu – zloduhu); drugi, samo u jednoj od rimovanih reči javlja se jedan slog izvan rime (porani – rani); treći, u jednoj od rimovanih reči čak se dva sloga nalaze izvan rime (obavije – krije).
(v) U parove daktilske rime ulaze reči sa tri, četiri i različitim brojem slogova.
vratima – vlatima I 150, pticama – klicama I 166, rukama – mukama I 167, proganjaju – priklanjaju I 126, simetrije – elegije I 132, opraštanje – ispaštanje I 235, promeni – poklonjeni I 150, otrezni – neporezni I 219.
U zavisnosti od slogovne vrednosti rimovanih reči zavisi sa kolikim one slogovnim potencijalom učestvuju u rimovanim saglasjima. Tako se razlikuju tri slučaja: u prvom, lekseme učestvuju sa celokupnim slogovnim potencijalom (pticama – klicama), u drugom, po jedan slog ostaje izvan rimovanog saglasja (proganjaju – priklanjaju), u trećem, samo u jednoj od rimovanih reči jedan slog ostaje izvan rime (otrezni – neoprezni).
(g) U parove hiperdaktilske rime ulaze reči sa četiri sloga.
očarava – očajava I 234, odraženo – poraženo I 223, neutešni – neumešni I 170.
Posebna karakteristika navedenih primera sastoji se u tome što oni svim svojim slogovnim potencijalom (odraženo – poraženo) učestvuju u rimovanim saglasjima.
5. U vezi sa opkoračenjem, koje je česta pojava u Miljkovićevoj poeziji, rima stupa u određene odnose sa intonaciono-sintaksičkom strukturom stiha, gde igra zapaženu ulogu. Pri tome se izdvajaju tri važna slučaja: a) kidanje tesne sintaksičke veze; b) postavljanje jednog od članova rime između dve pauze; v) motivisana upotreba sastavne rime.
a) Pesnik kida tesnu sintaksičku vezu kada iz bilo kog razloga hoće jače da naglasi jedan od rimovanih elemenata.
(1)Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?
I, 135.
(2)O vetar s crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok...
I, 165,
(3)(...)
Pustinjo verna napuštenim dražima,
Nereč – grad u polju Jadovniku gori.
Stvari se vatrom dokazuju i lažima
Otkriva istina radoznaloj zori
II, 73.
(4)Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrzeni i celu
Noć kroz predele bez nade. U strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu
I, 224.
(5)Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u plodu i otrovne kiše liju.
Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju
I, 119.
Svaki od navedenih primera ima svojih specifičnosti koje proizilaze iz okružavajućeg konteksta i odnosa sa drugim strukturnim elementima. Zato pođimo redom. U primeru (1), čvrstu sintaksičku vezu neprolazni dan pesnik postavlja na rub dvaju susednih stihova među koje pada pauza uslovljena njihovim krajevima. Time reč neprolazni preuzima intonacijsko težište čime u kolokaciji dobija dodatno značenje. Posebnom strukturnom pozicijom pesnik izdvaja i naglašava reč koja je već izdvojena i naglašena time što je postala deo rimatskog para. U primeru (2), sintagmu moj krvotok pesnik razdvaja i stavlja na krajeve dva susedna stiha. Dve reči drži smisaona i sintaksička veza usmerena ka prvim stihovima. Rimuje se prvi i treći (roj – moj), drugi i četvrti stih (tok – krvotok). Intonaciono-sintaksičkim izdvajanjem lekseme moj, koje je potkrepljeno rimom, stvara se leksičko-pojmovni niz: roj – moj krvotok. Tako je izdvojena reč povezala sve stihove u strofi: prvi i treći preko rime, a treći i četvrti preko sintaksičko-intonacionog kontakta. U primeru (3), posebno je podvučena reč lažima jer je, došavši na mesto klauzule, izdvojena iz sintaksičke celine lažima otkriva istina. Pesnik je izgleda imao jasnu nameru da istakne paradoks. U primeru (4), vidimo da je atribut odvojen od imenice koju određuje: celu noć. Postavljanjem pauze između tesne sintaksičke veze istakla se leksema "cela", koja u sklopu sintagme dobija posebno značenje, značenje nečega bez izuzetka. U vezi sa osnovnom rečju i uzimanjem u obzir šireg konteksta ona samo pojačava očito negativan doživljaj. Aktiviranjem rimatskog para celu – belu, ali uključenjem i ostalih elemenata strukture naglašava se antonimična opozicija celu noć – zvezdu belu sa značenjem kontrasta crno – belo. U primeru (5), tesne sintaksičke veze beskrajna patnja (u prvoj) i sjajna ona (u drugoj) strofi raskidaju se pomoću osnovne stihovne pauze, koju uvećava, potkrepljuje postojeća rima beskrajna – sjajna. Rimom i sintaksičko-intonacionom strukturom pesnik ističe kvalitet (beskrajna, sjajna) različitih pojmova. Dovedena u poziciju dva važna pojma određuju i usmeravaju osnovnu semantiku konteksta dveju strofa.
b) Češći su primeri u kojima jedna od komponenti rime stoji između dve pauze: sintaksičke i ritmičke – koje imaju emocionalni afektivni efekat.(134) U takvim slučajevima na izdvojenu reč obično pada logički akcenat. Položaj između pauza uslovljava njeno intonaciono osamostaljenje, što tu reč posebno ističe u datom kontekstu.
Osluškujem pun nade strane sveta.
zalazi za mesec vreme. Nepokretna
Reč je nad svetom za reči ostale
I, 134.
U navedenoj strofi, kao što se da primetiti, jednu od rimovanih jedinica Miljković posebno izdvaja stavivši je između dveju pauza. Naizgled ne tako važna reč (nepokretna) intonaciono osamostaljena poprima izuzetan značaj, postaje bitan strukturni elemenat. Preko rime i intonacije ona dovodi u kontakt dva glavna pojma (koja pesnik dva puta ponavlja na bliskom odstojanju) svet – reč. Pored ovoga, intonacijska markiranost ukazuje na neobičnu sintaksičku vezu nepokretna reč u kojoj osnovna, upravna leksema, dobija figurativno, poetsko značenje. Evo još nekoliko sličnih primera.
(1)Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta
I, 106.
(2)U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!
I, 203.
U primeru (1), reč kruta, koja bliže određuje imenicu smrt čineći s njom sintagmu kruta smrt, napušta svoje mesto(135) i prelazi na kraj stiha smestivši se među dvema pauzama. Ovakav postupak imao je za cilj da naglasi značenje reči smrt koje dominira kontekstom strofe. Neprikosnovenost, nesalomljivost smrti pretvara suprotnosti u istovetnosti (dan i noć si pomirio u svojoj smrti). Tamo gde se ona pojavljuje čak ni ljubav ne spasava. U primeru (2), paradoksalnu situaciju Miljković prevodi u logičnu i sasvim opravdanu izdvajanjem ključne reči "pevam" iz sintaksičkog niza intonaciono i smisaono je osamostalivši, čime se ona izdiže iznad konteksta u kome se nalazi.
Istina, nešto ređe Miljković zna da na ovaj način izdvoji ne samo jedan nego čak i oba člana rime (grade – nade) u jednoj strofi.
Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju
Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
Nema osuđenih noćas svi sanjaju
U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
Nema, ali nema ni straha od zmije
Pred vratima iza kojih prostor gnjije
I, 135.
Ponekad se intonaciono obeležavaju dva različita člana rime (ždrale / porazni), takođe, u jednoj strofi.
U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u srcu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mir i skameniše vale
I, 135.
Navedeni primeri (njihov broj je lako uvećati) pokazuju da pri logičkom izdvajanju određene reči prvobitnu ulogu igra rima, zatim intonacija koja pojačava stepen njene osamostaljenosti, što je tesno povezano sa ritmičkom i sintaksičkom strukturom stiha.
v) Izdvajanje određene reči srećemo kod sastavne rime,(136) gde se javlja momenat motivisanog naglašavanja.(137) Rima je u takvim slučajevima vrlo aktivna i služi za obrazovanje enklize.
(1)Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti
I, 117.
(2)Svet nestaje polako. Zagledani svi su
U lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
(...) I, 275.
(3)Kroz potajne gore goren lek ti je.
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
Prozračan poljubac ko prazni kristali
I, 271.
(4)Ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret
I, 119.
(5)(...)
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
(...) I, 219.
U svim navedenim kontekstima Miljković upotrebljava takav tip sastavne rime u kojoj reč koja dolazi posle istaknute lekseme nema sopstvenog akcenta, nego se u vidu enklitike naslanja na prethodnu reč čineći s njom jednu rimovanu komponentu. U primeru (1) pomoću sastavne rime voće – noć će posebno se naglašava reč noć; u primeru (2) svi su – nisu zamenica svi; u primeru (4) stoje – to je – postoje zamenica to; u primeru (5) ime – vodi me glagol vodi, dok je u primeru (3) sistem sastavne rime nešto drukčiji. Nakon istaknute reči dolaze dve enklitike lek ti je – vek ti je – nek ti je, tako da su sve tri akcentovane reči lek, vek, nek pod posebnim akcentom.
Miljković se dosta ređe koristi sastavnom rimom u vidu prokilze.
(1)Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu
gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.
Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.
Jedno je ime uzrok tome snu
I, 123.
(2)(...)
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu
To paklena mi ljubav u nedoumici.
(...) I, 166.
Kao što se vidi, akcentovana reč pada na sami kraj stiha, dok neakcentovana (obično je u pitanju neka predloška reč) dolazi na unutrašnju poziciju u vidu proklitike obrazujući sa upravnom rečju jednu akcentovanu celinu. U slučajevima prenošenja akcenata na proklitiku (što ponekad diktira ritmička nužnost) predloška reč u oba primera (pospalo – po malo, (1) primer; usnuh – u snu, (2) primer) dobija osobenu važnost, na nju se prenosi intonacioni udar i semantika fraze. Tako nastaje motivisani vid izdvajanja reči u sklopu rimovanih jedinica.
6. Odavno su već pesnici i proučavaoci poezije primetili semantičku ulogu rime.(138) Međutim, tražiti neku sistematičnost i zakonitost u njenoj značenjskoj funkciji bilo bi previše preterano. Svaka rima u datom kontekstu ima određeno značenje. U poeziji jednog pesnika moguće je pronaći semantičku ulogu rime koja se javlja u obliku tendencije. Osnovno načelo rime jeste – glasovno podudaranje ističe semantičku razliku.(139) Homonimskih, tautoloških rima ima veoma malo.(140) U pravu su oni istraživači koji ukazuju na to da svakom primeru rime treba prilaziti odvojeno i tražiti njeno značenje u datom kontekstu.(141)
Smisaona funkcija rime kod B. Miljkovića ima osnovnu tendenciju da istakne kontrast dvaju rimovanih elemenata. Ipak to ne treba shvatiti kao zakonomernost. Kontrasti dobijaju različite vidove zavisno, pre svega, od okružavajućeg konteksta. Tako u pesmi Triptihon za Euridiku u završnim strofama rimuju se poslednji stihovi.
Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.
Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san.
probuditi te moram Euridiko mrtva
I, 116.
Rimovane reči žrtva – mrtva uzete bez konteksta imaju bliska semantička obeležja. Međutim, vezujući se za dva različita pojma JA (tj. pesnik, Orfej) i EURIDIKA, izražavaju kontrast živo – mrtvo. Osnovni ton, osnovna vokacija ovog soneta sva je u mračnim, sumornim slikama. Sve je mrtvo i nepomično. Jedina živa osoba je pesnik koji luta nenastanjenim prostorima, prostorima gde caruju tmine i senke mrtvih. Rimovane reči imaju istovetnu funkciju – odredbe su pojmova uz koje stoje, a ti pojmovi su fokusi, centri informacija pesme. Da je pesnik žrtva proizilazi iz samog sadržaja. On je žrtva svoje želje i svoje ljubavi, jer kao jedini živi stvor luta smrtnim, zagrobnim prostranstvima. U tome se krije i jedan važan semantički naboj – žrtva se sprema da postane pobednik. Žrtva u svojstvu pesnika treba da pobedi nepobedivu smrt, da nadvlada kameni san, da oživi neživo, da vaskrsne Euridiku mrtvu. Osnovne smisaone celine ja žrtva i Euridika mrtva jesu i intonaciono markirane. Sintagma ja žrtva smeštena je između dveju pauza, čime je posebno izdvojena i naglašena. U istovetnoj poziciji našla se i druga sintagma Euridiko mrtva. Znak za prvu pauzu dolazi od oblika vokativa Euridiko, koji je sintaksički odsečen od prethodnog dela stiha, uz to na isto mesto pada cezura (: Probuditi te moram // Euridiko mrtva). Tako su glasovna, intonaciona, sintaksička i ritmička struktura udružene da bi istakle značenjsku opoziciju život – smrt na kojoj je zasnovan ceo sadržaj pesme.
Izražavanje jarkog kontrasta nalazimo u stihovima pesme Bolani Dojčin.
Je li istinito ono što je stvarno
Il samo vlada? Pobednici beže.
Prazan je praznik biće je utvarno
Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.
(...) I, 230.
U rimovanim parovima reči kontrasti su veoma očevidni: stvarno – utvarno, beže – leže i označavaju dijametralne suprotnosti materijalno – nematerijalno, kretanje – mirovanje. Kontrast u ovakvim slučajevima obično služi da još više istakne njihovu suprotstavljenost. U tom smislu interesantna je i sprega rima zlato – blato u pesmi Tamni vilajet,
(...)
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš je blato
Iz toga podzemlja slavno je sve više
I, 223.
gde suprotstavljeni pojmovi čine glavne katalizatore postojećeg stihovnog sadržaja.
Kao u ranije navedenom primeru, tako i u pesmi Gojkovica Miljković upotrebljava rimu mrtva – žrtva.
(...)
Jesi li živi stub grada il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda prerano se sreću.
(...) I, 228.
Obe istaknute reči služe kao odredbe osnovnog pojma (objekta pesme), nijansirajući tragičnost glavne junakinje. Pesnik, ne bez razloga, na prvo mesto rimovanog para postavlja leksemu mrtva i rimuje s njom reč žrtva. Tragična sudbina Gojkovice leži u njenom posmrtnom preobražaju u žrtvu. Ona posle smrti postaje žrtva i ostaje da živi (u pesmi i legendi). Ovde nije samo izražen vid kontrasta (mrtvo – živo), nego se javlja i poseban tip gradacije – narastanje tragičnosti glavne junakinje.
Rima, kao što se može videti iz sledećih primera, nije uvek zasnovana na antonimskim vezama svojih elemenata, već i na sinonimiji,(142) koja čak označava variranje jednog te istog pojma, što predstavlja neku vrstu paronimijskog ulančavanja.
Poslednju svetlost slabosti prate i bilje...
Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!
Varnicom nežnom niz crno kovilje
Doživljen predeo obuze prevara.
(...) I, 228.
Rimovane jedinice bilje – kovilje, vara – prevara mogu se shvatiti i kao svojevrsna igra rečima, kao kalambur.
Rimom se posebno izrazit semantički efekat proizvodi onda kada se rima neočekivano izostavi ili pojavi, što je čest postupak u poeziji Branka Miljkovića.
(1)O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva
I, 141.
(2)ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
I, 316.
U primeru (1), u dve citirane strofe, jedan tip rime povezuje prvi, četvrti i osmi (biva – okiva – otkriva), a drugi tip rime drugi, treći, šesti i sedmi stih (budi – budi – bludi – nudi). Jedino se peti stih rečju brda ne uklapa u nastali sistem rimovanja. Međutim, pesnik ovaj stih spaja zvučnom valencijom izraženom bialiteracijom (b-d – b-d – b-d – b-d; budi – budi – brda – bludi) sa drugim, trećim i šestim, a monoaliteracijom (b – b, biva – brda; d – d, brda – nudi; r – r, brda – otkriva) sa prvim, sedmim i osmim stihom. Na ovakav način ipak se sačuvala zvučna veza, zvučni most među stihovima na mestu klauzule, a nerimovana reč, čiji je zvučni, aliteracioni potencijal brd u potpunosti aktiviran, dobila posebno značenje u ostvarenoj poetskoj strukturi. U primeru (2), strofi od devet stihova, rima (rečima – drugima) nenadano se pojavljuje vezujući šesti i deveti stih. Momenat iznenađenja, glasovna srodnost, važan položaj u stihu (mesto klauzule) dovode dve rimovane lekseme u tešnju semantičku vezu ističući ih iznad datog konteksta. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju, kada se rima izostavi ili pojavi, pesnik teži da takva mesta obogati dodatnom zvučnošću, koja se javlja u vidu glasovne anafore, čime se otkrivaju nove relacione veze (siva – biva, okiva, otkriva (1) primer; mestima – rečima, drugima (2) primer) koje vode u naknadnu semantizaciju teksta.
Videli smo da među glasovnim ponavljanjima u stihu osoben položaj pripada rimi. Mesto na klauzuli, to jest završetku stiha, tesno je povezuje sa ritmičkom, intonacijskom i semantičkom strukturom, zatim s leksikom. Pošto je pristup analizi rime veoma raznolik, jer se istraživači ne slažu u njenoj definiciji, klasifikaciji, pa i u značenju, mi smo, na materijalu poezije B. Miljkovića, pokušali da proučimo glasovnu strukturu rime, odnosno da odredimo njen kvantitet i kvalitet. Deo istraživanja smo poklonili leksičkom sastavu rime, zapravo kombinacijama u okviru istih ili različitih vrsta reči, i pratili njihovu zastupljenost u poeziji ovog srpskog pesnika. Pored toga, skrenuli smo pažnju i na pojavu intonacionog osamostaljenja jedne ili obe rimovane lekseme u rimovanom paru i ukazali na semantički značaj ovog postupka. Posebnu pažnju smo usmerili na ulogu rime u poeziji B. Miljkovića, gde smo otkrili njene četiri funkcije: zvukovnu (eufonijsku), organizacionu, ritmičku i semantičku.
RHYME AND ITS FUNCTION
IN THE POETRY OF BRANKO MILJKOVIC
Rhyme has a special position among sound repetitions in verse. The place in the clause, that is the end of the line of verse, is closely linked with rhythmic, intonational and semantic structure, as well as with lexicon. As there are various approaches to the analysis of rhyme due to the fact that researchers do not always agree in its definition, classification and even in meaning, the author has endeavoured, on the basis of the poetry of B. Miljkovic, to study the sound structure of rhyme, that is to determine its quantity and quality. He devotes part of the research to the lexical compositon of rhyme, or rather to combinations in the scope of the same or different types of words, and follows the degree to which they are used. Furthermore, the author points to the significance of intonational independence of one or both rhyming lexemes in the rhyming pair and points to the semantic importance of this procedure. He devotes particular attention to the role of rhyme in the poetry of this Serbian poet, where he discovers its four functions: sound (euphonic), organizational, rhythmic and semantic.
|
