 |
III. GLASOVNA SEKVENCA U STIHU
TIPOVI I FUNKCIJE
0. Struktura poezije je struktura neprekidnog paralelizma zasnovanog na ponavljanju istih ili sličnih segmenata teksta: ponavljanju pojedinačnih glasova, grupe glasova, rimovanih saglasja, akcentovanih i neakcentovanih slogova, leksema, kompozicionih elemenata, elemenata verbalne strukture tropa, sintaksičkih konstrukcija, stihova, ponavljanju strofa. Tako se u poetskom tekstu stvaraju određena uređenja koja su dopunska u odnosu na prirodni jezik. Osobitost poetskog teksta, pored ostalog, sastoji se i u tome što nestrukturni elementi koji su svojstveni govoru, dobijaju u njemu strukturni karakter. Rezultat toga je da glasovi u stihu mogu biti semantički opterećeni jer ulaze u različite korelativne odnose sa značenjem teksta. Ponavljanje glasova (fonema) za opštejezički sadržaj sasvim je slučajno i nebitno, dok je, nasuprot tome, dovoljno da se tekst odredi kao poetski (umetnički) kako bi stupila na snagu prezumpcija o osmišljenosti svih uređenja koja u njemu postoje i tada ni jedno ponavljanje neće biti slučajno u odnosu na ostvarenu strukturu. Glasovna (fonološka) ponavljanja izvode određene leksičke elemente teksta iz stanja jezičke automatizacije, pa se između glasovne (fonološke) strukture teksta i njegove semantičke interpretacije obrazuje sistem motivisanih veza, uspostavlja ekvivalentan odnos između plana izraza i plana sadržaja, čime se izdvaja zajednički glasovni segment - glasovna sekvenca. Ovako nastala glasovna sekvenca funkcioniše u okviru foničkih struktura (okazionalnih i konvencionalnih), koje objektivno postoje u svakom poetskom (umetničkom) tekstu. Prateći pojavu glasovne sekvence u domenu okazionalnih (slučajnih) glasovnih ponavljanja (ponavljanja čiju je regularnost, redosled i zakonitost upotrebe teško utvrditi u bilo kojoj vrsti konteksta) zapazili smo da se ona javlja u vidu: a) monoasonance (ponavljanja jednog vokala), b) monoaliteracije (ponavljanja jednog konsonanta), v) biasonance (ponavljanja dvaju vokala), g) bialiteracije (ponavljanja dvaju konsonanata), d) polialiteracije (ponavljanja triju i više konsonanata) i đ) asonantsko-aliteracione veze (ponavljanja najmanje jednog vokala i jednog konsonanta u neposrednom kontaktu). Pored ovakvih tipova glasovnih sekvenci, u okviru okazionalnih glasovnih ponavljanja (u eufoniji), kao i u okviru konvencionalnih (namernih) glasovnih ponavljanja (u rimi) egzistiraju i glasovne sekvence u vidu kvazimorfeme (motivisano ponavljanje grupe glasova različitog fonološkog sastava), koja neretko dostiže nivo prave morfeme, a ponekad i nivo prave lekseme. U funkcionalnom smislu, u prvom slučaju, glasovna sekvenca biva prenosnik estetske informacije, a u drugom, ona deluje kao formalni izraz arhiseme, čija se semantička uloga ispoljava u stvaranju kvazisinonima i kvaziantonima.
1. U radu Sadržaj ornamentalnih foničkih struktura u poeziji srpskih modernista, u okviru ornamentalnih foničkih struktura kao jedne od komponenti jezičkog sistema koje učestvuju u konstrukciji pesničkog dela, pokušali smo da ukažemo na neke od postojećih tipova glasovnih sekvenci i otkrijemo neke od njihovih funkcija. Kao materijal poslužila nam je poezija J. Dučića, M. Rakića, S. Pandurovića, V. P. Disa, A. Šantića, srpskih pesnika koji su u najvećoj meri stvarali u duhu estetičkih načela francuskih parnasovaca i simbolista. Ovi srpski pesnici su isticali u prvi plan sklad vezane forme, miran i formalno uglađen način izražavanja, slikovnu i muzičku harmoniju, te duhovni aristokratizam. Spomenute osobine njihovog stvaralaštva davale su realne mogućnosti za ispitivanje što većeg broja tipova i funkcija glasovnih sekvenci koje deluju kao elementi ornamentalnih foničkih struktura. Inače, ove foničke strukture, kao zvučne i vizuelne komponente, čine deo okazionalnih (slučajnih) glasovnih ponavljanja. One se, kao posebni tipovi glasovnih sekvenci, javljaju u vidu monoasonance, monoaliteracije, biasonance, bialiteracije, polialiteracije i asonantsko-aliteracione veze, i to u kontekstu polustiha, stiha, dvaju susednih stihova i strofe. Budući da se ove glasovne sekvence, kao deo ornamentalne foničke strukture stiha, ispoljavaju pretežno kao nosioci estetske informacije, prevashodni zadatak nam je bio da ukažemo na neke načine njene manifestacije. Tako smo okrili da glasovne sekvence kao monoasonance, monoaliteracije, biasonance i bialiteracije, u kontekstima jednog i dva susedna stiha, prenose hedonističku informaciju; glasovne sekvence kao asonantsko-aliteracione veze, u kontekstu jednog stiha, dvaju susednih stihova i strofe, postaju izvorišta kodno-stihovne informacije; glasovne sekvence kao monoasonance, monoaliteracije, asonantsko-aliteracione veze, u kontekstu polustiha i stiha, izražavaju fonomotivacionu informaciju; glasovne sekvence kao bialiteracije, polialiteracije i asonantsko-aliteracione veze, u kontekstu jednog stiha i strofe, odaju informaciju tekstualne kohezije; glasovne sekvence kao monoaliteracije, bialiteracije i polialiteracije, u kontekstu jednog stiha, dvaju susednih stihova i strofe, ističu onomatopejsku informaciju. Naša analiza je još pokazala da glasovne sekvence, kao bitan činilac jezičkog zbivanja u poetskom delu, nisu samo nosioci estetske informacije, nego i važan faktor organizacije, aktuelizacije i dezautomatizacije određenog dela poetskog teksta, što je sve skupa izraz povećanja količine informacije koju pesničko delo može da ponudi čitaocu.
2. U radu Fonomotivacione sinonimske veze reči u poeziji srpskih pesnika, prateći motivisana zbližavanja leksičkih jedinica na fonetsko-fonološkom nivou, na materijalu poezije srpskih pesnika od Branka Radičevića do Branka Miljkovića, otkrili smo da ona uspostavljaju prirodnu vezu reči i stvaraju neponovljivo bogatstvo značenja. Na taj način glasovna (fonološka) ponavljanja (konvencionalna i nekonvencionalna) mogu istaći dopunske veze među rečima, unoseći u semantičku organizaciju teksta značenja koja su ili nejasno izražena ili uopšte odsustvuju na nivou prirodnog jezika. Zbližavanjem jezičkih jedinica koje su u nepoetski organizovanom tekstu raznorodne, ova ih ponavljanja uvode u jedinstvene glasovno-leksičke grupe među čijim se elementima uspostavljaju novi, dopunski formalni i semantički odnosi. Tako se u formalno i sadržinski različitim rečima izdvaja zajednički glasovni segment - glasovna sekvenca - kvazimorfema i stvara složena semantička korelativnost. Uvažavajući posebne tipove glasovnih sekvenci kao kvazimorfema, pokušali smo da, u okviru okazionalnih (ne slučajnih, već motivisanih glasovnih ponavljanja), u eufoniji, i konvencionalnih (namernih) glasovnih ponavljanja, u rimi, ukažemo na njihovu semantičku funkciju, koja se iscrpljuje u uspostavljanju motivisanih veza reči pomoću kojih se, pre svega, stvaraju poetski sinonimi, kvazisinonimi. U poetskom tekstu, zahvaljujući ponovljenim glasovnim sekvencama, opštejezička sinonimija dobija dopunsko značenje. Pošto podudaranje jednog dela reči (količina ponovljenih glasova u strukturi glasovne sekvence nije uvek presudna) dovodi do semantizacije formalnih elemenata, došli smo do zaključka da poetski tekst ima svoj, samo njemu svojstven stepen proširenja sinonimije.
3. U radu Fonomotivacione antonimske veze reči u poeziji srpskih pesnika, na materijalu poezije čiji je korpus isti kao u prethodnom radu, pažnju smo usmerili na proučavanje antonimije kao jedne od leksičko-semantičkih pojava, u našem slučaju, vezanih isključivo za ponavljanje određenih glasovnih sekvenci, koje služe kao formalno sredstvo približavanja raznorodnih leksičkih jedinica. Iako ove reči nisu ni u kakvom leksičkom, semantičkom i često kontekstualnom odnosu, preko ponovljenih glasovnih sekvenci, one se dovode u neposredni kontakt iz kojeg se rađa nova semantika nesvojstvena običnom, neumetničkom tekstu. Analizirajući slučajeve nastajanja kvaziantonima zasnovanih na motivisanom ponavljanju glasovnih sekvenci, u eufoniji, i na namernom ponavljanju glasovnih sekvenci, u rimi, zapazili smo da jezički znak u poetskom tekstu ne gubi svoju jezičku prirodu, ali da on, uključivanjem elemenata nižih nivoa (ovde glasovne sekvence) u proces obrazovanja smisla (gde nastaju okazionalne semantičke opozicije, okazionalne arhiseme), gubi deo svoje samostalnosti koju poseduje u prirodnom jeziku. Obrazovanje kvaziantonima, koje predstavlja osobitu pojmovnu konstrukciju izgrađenu na semantičkim opozicijama, gde dolazi do semantizacije formalnih elemenata, ima karakter logičkog, pošto ponavljanje glasovne sekvence u stihu ne ostaje u granicama plana izraz, već ulazi u izgradnju plana sadržaja. Formalizacija samih elemenata i semantizacija njihovih formalnih odnosa obrazuje čitav lanac složenih poetskih znakova, koji čine jednu okazionalnu reč u okviru koje se izdvajaju diferencijalne semantičke opozicije, koje u ovakvim slučajevima, u poetskom tekstu, funkcionišu kao okazionalni, poetski antonimi.
1. SADRŽAJ ORNAMENTALNIH FONIČKIH STRUKTURA U POEZIJI SRPSKIH MODERNISTA
U ovom radu se razmatraju elementi ornamentalnih foničkih struktura, koje kao jedna od komponenti jezičkog sistema učestvuju u konstrukciji pesničkog dela. Posebna pažnja se usmerava na one foničke strukture koje se javljaju kao nosioci sopstvene estetske informacije, gde se prate i neki načini njene manifestacije.
Da bi obezbedilo složenu i višeznačnu informaciju, pesničko delo mora biti zasnovano na umetničkom oblikovanju jezičkog gradiva. To podrazumeva naknadnu segmentaciju i preuređivanje verbalnog niza, variranje sintaksičkog poretka, gusto tkanje jezičkih jedinica, povezivanje raznorodnih semantičkih kategorija, češću upotrebu tropa i figura, korišćenje određenog broja gramatičkih oblika, reči i govornih obrta, kršenje jezičkih normi na svim nivoima.(143) Informaciju koju poetsko delo nudi čitaocu, skoro svi istraživači, raščlanjuju na dve principijelno raznorodne kategorije, koje se često različito i imenuju. Tako jedni autori govore o semantičkoj i estetskoj informaciji,(144) drugi o logičkoj i estetskoj,(145) treći o kognitivnoj i emocionalnoj,(146) četvrti o saznajnoj i poetskoj,(147) peti o intelektualnoj i emocionalnoj,(148) šesti o racionalnoj (neemocionalnoj) i emocionalnoj informaciji,(149) i tako redom. Bez obzira kako se postojeće informacije nazivale, one u osnovi sadrže: (1) značenjsku (smisaonu) informaciju (informaciju koja proizilazi iz komunikacionog svojstva poetskog dela) i (2) estetsku informaciju (informaciju koja proističe iz estetskog sadržaja dela). Značenjska informacija poseduje dvoplanski karakter izražen u vidu: (a) faktičke informacije (informacije koja obaveštava recipijenta o faktima (činjenicama), događajima, procesima koji su se desili ili koji će se desiti u stvarnom ili izmišljenom svetu)(150) i (b) konceptne informacije (informacije koja ukazuje na stvaraočev odnos prema svetu).(151) Estetska informacija predstavlja informacioni kompleks iz kojeg se, uslovno, mogu izdvojiti sledeće informacije: (a) lično-estetska informacija (informacija koja nastaje iz neposrednog odnosa forme i sadržaja pesničkog dela koji recipijent konzumira u vidu estetskog doživljaja),(152) (b) katarzična informacija (informacija koja proističe iz konfliktnog odnosa između pojedinih elemenata poetskog dela),(153) (v) hedonistička informacija (informacija sadržana u strukturi verbalnih signala postavljenih tako u tekstu da u toku poetske komunikacije oni kod recipijenta stvaraju osećaj zadovoljstva i naslade),(154) (g) aksiološka informacija (informacija uperena na formiranje čitaočevog vredonosnog suda, kao i na njegovu estetsku i etičku orijentaciju u svetu),(155) (d) sugestivno-hipnotička informacija (informacija koja deluje na recipijentovu podsvest budeći kod njega najsnažnija patriotska osećanja),(156) (đ) strukturno-formalna informacija (informacija poetskog dela o njegovoj stilističkoj vrednosti)(157) i (e) funkcionalno-formalna informacija (informacija o konkretno-komunikativnim funkcijama onih elemenata koji čine osnovnu strukturu poetskog dela).(158) Izrazita prevlast estetske informacije u pesničkom delu ne znači bezuslovno estetsko iskorišćavanje svih komponenata jezičkog izraza, jer estetsko dejstvo može dobiti samo ona komponenta koja se svojim razlikovanjem od ostalih komponenata udaljava od uobičajenog uzusa. Zato je u poetskom delu do estetske manifestacije doveden samo jedan deo elemenata (nekad veći, nekad manji). Ove kvantitativne oscilacije ne utiču na prevlast estetske informacije u pesništvu zato što ona nije povezana sa brojem aktuelizovanih komponenata (elemenata).(159)
Pošto se u ovom radu razmatraju samo elementi ornamentalnih foničkih struktura, kao jedna od komponenti jezičkog sistema, koje učestvuju u konstrukciji pesničkog dela, mnogi će aspekti ovog informacionog kompleksa ostati po strani. Ali to ne znači da se ne može govoriti o estetskoj informaciji ovih foničkih struktura. Ornamentalne foničke strukture, kao zvučne i vizuelne komponente dostupne čulnom primanju, čine deo okazionalnih (slučajnih)(160) glasovnih ponavljanja (ponavljanja čiju je regularnost, redosled i zakonitost upotrebe teško utvrditi u bilo kojoj vrsti konteksta). Ove foničke strukture pretežno se javljaju u vidu monoasonance (ponavljanja jednog vokala), monoaliteracije (ponavljanja jednog konsonanta), ređe biasonance (ponavljanja dvaju vokala), bialiteracije (ponavljanja dvaju konsonanata), asonantsko-aliteracione veze (ponavljanja najmanje jednog vokala i jednog konsonanta), veoma retko polialiteracije (ponavljanja triju i više konsonanata). Navedeni tipovi ornamentalnih foničkih struktura (neki u manjoj, a neki u većoj meri) deluju raspršeni po različitim vrstama konteksta: (a) kontekst polustiha, (b) kontekst stiha, (v) kontekst dvaju susednih stihova, (g) kontekst strofe. Iako su lišene smisaonog značenja, ornamentalne foničke strukture u pesničkim delima nose određeni semantički sadržaj pošto su deo jedinstva punovažnih jedinica poetske komunikacije, a i značajan su faktor u konstituisanju konačnog teksta. Marginalni slučajevi ovih foničkih struktura mogu postati nosioci simboličke, pre svega, a takođe i drugih funkcija (ritmičke, sintaksičke, semantičke). Usled toga se s pravom može reći da su ornamentalne foničke strukture nosioci sopstvene estetske informacije (koja predstavlja informacioni kompleks), ali i nosioci posredne smisaone informacije u njenim različitim vidovima.(161)
Budući da se ornamentalne foničke strukture pretežno javljaju kao nosioci estetske informacije, pokušali smo da ukažemo na neke načine njene manifestacije. Kao materijal poslužila nam je poezija srpskih pesnika: J. Dučića, M. Rakića, V. P. Disa, S. Pandurovića, A. Šantića(162) (pesnika koji su u najvećoj meri stvarali u duhu estetičkih načela francuskih parnasovaca i simbolista, i isticali u prvi plan sklad vezane forme, miran i formalno uglađen način izražavanja, slikovnu i muzičku harmoniju, te duhovni aristokratizam). Kako naša analiza pokazuje, u poeziji ovih srpskih pesnika (a to se može reći i za poeziju uopšte) sadržaj ornamentalnih foničkih struktura ispoljava se u nekoliko vidova estetske informacije, među kojima se posebno ističu: 1) hedonistička informacija, 2) kodno-stihovna informacija, 3) fonomotivaciona informacija, 4) informacija tekstualne kohezije, 5) onomatopejska informacija. Ni jedna od ovih informacija se ne javlja u čistom obliku, već su one delovi estetskog informacionog kompleksa, koji pre predstavlja kontaminaciju nego hijerarhizaciju ovih estetskih pojava. Njihovo razdvajanje i izolovano posmatranje treba shvatiti isključivo kao rezultat naučnog apstrahovanja i uopštavanja.
1. Hedonističku informaciju, koja proističe iz hedonističkog principa poezije kao njenog funkcionalnog svojstva, prenose one ornamentalne foničke strukture koje su u obliku monoasonance, monoaliteracije, biasonance i bialiteracije rasejane po kontekstima jednog ili dva susedna stiha. Ovakav oblik estetske informacije izaziva kod recipijenta osećaj harmonije koji se pretvara u užitak, oslobađajući u njemu raznovrsne emocije, jer poezija predstavlja takav vid literature koji ne samo da saopštava nego i deluje na recipijenta.(163)
a) Monoasonancom, monoaliteracijom, biasonancom i bialiteracijom ostvaruje se hedonistička informacija u kontekstu jednog stiha. Primeri su brojni(164) i nalaze se kod svih pesnika.
(1) S razvalinama... iznad gluha grada AŠ P 122;
(2) U mogilu dugu i u suzu mnogu VP P 151;
(3) Pomeni me u molitvama, mila MR P 71;
(4) Sprema se klasje sve da padne JD P 141;
(5) Sa svetom sviju svojih snova verni SP P 142.
Zadržimo se na navedenom materijalu kako bismo skrenuli pažnju na neke momente ove estetske pojave. Kao što se vidi, koncentracijom ponavljanja jednog ili dva glasa u svim stihovima stvara se izražen eufonijski ugođaj. Međutim, svi postupci glasovnih strukturiranja, u procesu poetske komunikacije, ne stvaraju samo zvučne efekte (deluju na čulo sluha), već su oni, doprinevši visokom stepenu uređenja stihovnog niza, i u službi stvaranja vizuelnih efekata (deluju i na čulo vida). Tako ove foničke strukture kao estetske potencije u konkretno-čulnom ispoljavanju izazivaju kod čitaoca različita osećanja i emocije. Njihovim ravnomernim rasprostiranjem duž celog stiha uspostavlja se veza među svim jezičkim jedinicama (rečima), čime se one međusobno izjednačavaju i povezuju u jednu zatvorenu motivisanu celinu.(165) Ovim putem, pored hedonističke, u vidno polje isplivava i informacija tekstualne kohezije.
b) Monoasonancom, monoaliteracijom, biasonancom i bialiteracijom ostvaruje se hedonistička informacija i u kontekstu dva susedna stiha. Primeri nisu tako brojni kao u prethodnom slučaju.
(1) Obmana hladna kao santa leda;
Ja znam: životom buja svaka travka MR P 107;
(2) Za mrtve nemam molitve ni bole
Posmatram, gledam; moje vreme teče VP P 93;
(3) Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva JD P 113;
(4) Kao divlje horde u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici SP P 125;
(5) Gvozdenijeh vrata razbili smo brave,
I poboli barjak na bedeme strme! AŠ P 157.
Iako su za ovu priliku birani primeri koji odražavaju najviši stepen glasovnih ponavljanja, u njima se zapaža da određeni broj leksičkih jedinica nije obuhvaćen ovim glasovnim strukturama, što ukazuje na to da kada se sa konteksta jednog pređe na kontekst dva susedna stiha, hedonistička informacija gubi na intenzitetu.
2. Kodno-stihovnu informaciju obično prenose ornamentalne foničke strukture koje se najčešće javljaju u obliku asonantsko-aliteracione veze (ili združene asonance i aliteracije) nastale od dva glasa u kontaktu (pretežno) u kontekstu jednog ili dva susedna stiha. Ove foničke strukture kao dopunski ili naknadni signali obaveštavaju recipijenta o karakteru teksta, odnosno o tome da on ima posla sa poetskim materijalom i da mora preći na poetski kod, ako želi da uspostavi poetsku komunikaciju. Ostvarene foničke strukture igraju ulogu glasovnog kurziva(166) koji ističe pojedine delove teksta (ovde jedan ili dva susedna stiha) pridajući im poseban poetski oblik i posebnu funkciju.
a) Asonantsko-aliteracionom vezom ostvaruje se kodno-stihovna informacija u kontekstu jednog stiha. Primera ima kod svih analiziranih pesnika.
(1) Dan bolestan, mutan nebo neoprezno JD P 102;
(2) Nepomična, nad mirnim stojim slivom MR P 101;
(3) I u noć hladnu mnogih miliona AŠ P 99;
(4) Već spomenik divni minulih džinova VP P 140;
(5) Skomračne, sitne, pakosne i neme SP P 127.
Pada u oči da ove ornamentalne foničke strukture ostvaruju visok stepen kodno-stihovne informacije jer su razmeštene po svim (ili gotovo svim) punoznačnim rečima (izuzetak čini primer (3). Oblici združene asonance i aliteracije u jednom broju slučajeva su proizvod nizanja gramatičkih formi sa istovetnim završnim morfemama (dan bolestan, mutan (1); skomračne, sitne, pakosne (5)), u drugim elementi glasovnih podudaranja u unutrašnjosti reči (noć... mnogih miliona (3)), u trećim elementi kombinacije ovih dvaju postupaka (Nepomična... mirnim stojim slivom (2); spomenik divni minulih džinova (4)). Pored kodno-stihovne informacije, u onim primerima u kojima je došlo do razmeštaja ornamentalnih foničkih struktura po svim rečima u stihu (pre svega punoznačnim), stvara se utisak o posebnoj uređenosti konteksta, što doprinosi njegovom estetskom kvalitetu a ujedno ističe informacija tekstualne kohezije. U nekim stihovima (primerima) uočava se da asonantsko-aliteracione veze dobijaju i ritmičku ulogu pošto se aktivno uključuju u ritmičku konfiguraciju stihovnog niza: (a) kvalitativnim razlikama dele stih na dva polustiha (: Dan bolestan, mutan // nebo neoprezno); (b) segmentovanjem stiha na metričko-ritmičke jedinice (: Skomračne, / sitne, // pakosne / i neme).
b) Združenom asonancom i aliteracijom ostvaruje se kodno-stihovna informacija i u kontekstu dva susedna stiha. Primeri su brojni.
(1) Bedna, ružna i otrovna ti si:
Žedna, gladna i željna saznanja VP P 75;
(2) Otmena, umna, i časna i smela
Nad domom našim očima Dajane SP P 168;
(3) Da prekaljen tako naporom i radom
Jednom gordo pođem,
s novom vatrom mladom AŠ P 75;
(4) Nejasno nebo nad nama se svodi
Pod nama more nemirno i burno JD P 71;
(5) Strčati mirno u toj opštoj noći
Belo minare iznad crnih kuća MR P 129.
Povećanje konteksta sa jednog na dva stiha nije izmenilo ulogu ornamentalnih foničkih struktura, ali je smanjilo njihov intenzitet. Znatan broj punoznačnih leksičkih jedinica ostao je izvan njihovog domena. Retki su primeri, kao (1), koji iskazuju suprotno. Evo još jednog takvog.
Danas kad se zajedno sećamo
Časova prošlih, i lepih i ružnih,
Putanja naših, i vedrih i tužnih,
Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo
SP P 163.
Lako se zapaža da se središnji stihovi (drugi i treći), u Pandurovićevom katrenu, posebno ističu fonološkom strukturom, uređenom ponavljanjem glasovne sekvence ih na finalnim pozicijama u šest od osam punoznačnih leksema. Na ovaj način se u jedan fonološki neutralan tekst unosi elemenat koji krasi dodatna uređenost, što ga čini poetski funkcionalnim, odnosno sposobnim da prenese određeni vid poetske informacije, u konkretnom slučaju kodno-stihovne.(167) U svakom od navedenih primera deluje po jedna glasovna sekvenca koja se ponavlja češće nego što je to slučaj u prirodnojezičkom sistemu, dajući do znanja onome ko je ušao u kod da je u pitanju tekst uređen po zakonitostima književno-umetničke norme. U konkretnom slučaju, pored kodno-stihovne informacije, ovakvim načinom uređenja foničkih struktura "ostvarena je i ritmička harmonija",(168) unutar dva susedna stiha.
3. Fonomotivaciona informacija nastaje u procesu poetskog oblikovanja, a odraz je motivisanih ponavljanja pojedinačnih glasova i glasovnih sekvenci sa identičnim (ili sličnim) akustičkim svojstvima. Naime, neretko se dešava da jedna reč, jedna fraza nastala spontano pod uticajem stvaralačke intuicije svojim foničkim osobinama bitno utiče na izbor poetske građe i opredeljuje foničke strukture sledeće (ili prethodne reči), manjeg dela konteksta (polustiha ili stiha), a ponekad strofe, pa i celog dela (npr. pesme).(169) Ovo znači da se pesnik, u procesu stvaranja, ponekad rukovodi foničkim a ne samo semantičkim osobinama jezičkog materijala, i na osnovu toga vrši njegovu selekciju i kombinaciju. U ulozi fonomotivacione informacije javljaju se svi tipovi ornamentalnih foničkih struktura (monoasonanca, monoaliteracija, biasonanca, bialiteracija, asonantsko-aliteraciona veza, polialiteracija). Iako sve ove foničke strukture učestvuju u stvaranju i prenošenju fonomotivacione informacije, u različitim vrstama konteksta postoji više načina njihove realizacije. Navešćemo one očiglednije.
a) Monoasonancom, biasonancom i asonantsko-aliteracionom vezom ostvaruje se fonomotivaciona informacija u jednom od polustihova. Primeri nisu posebno brojni.
(1) Stajaće bolji // silniji i viši JD P 171;
(2) I dođu dani // bede teže, veće SP P 194;
(3) A magla pada // tiho krije MR P 80;
(4) I obori glavu // među suhe ruke AŠ P 126;
(5) Neba nigde nema. // Možda je propalo VP P 51.
Ovakvim ostvarivanjem ornamentalnih foničkih struktura vrši se distinkcija stihovnog materijala na mestu cezure, što ove foničke elemente, pored njihove fonomotivacione informacije (koja proističe iz posebne fonološke uređenosti motivisane naknadnim povezivanjem kompaktnih sintaksičkih i semantičkih celina: silniji i viši (1); bede teže, veće (2); a magla pada (3); među suhe ruke (4); neba nigde nema (5)) uvodi i u red ritmički aktivnih sredstava.
b) Monoasonancom, monoaliteracijom, biasonancom i asonantsko-aliteracionom vezom ostvaruje se fonomotivaciona informacija u jednom stihu. Primeri nisu brojni.
(1) Bivše nade, želje // i časovi slatki SP P 83;
(2) A sam sam sebi // drugu dušu dao MR P 113;
(3) Ko sto blede dece // u litiju dugu JD P 169;
(4) O lijepa plava // mezimico majke AŠ P 169;
(5) Tiho, teško // zvone zvona VP P 181.
Iako je u ovim primerima (kao i u prethodnim) došlo do polarizacije ornamentalnih foničkih struktura na mestu cezure, stih u takvoj situaciji predstavlja fonološki potpuno uređenu celinu. Polarizacija se zasniva na kvalitativno različitim fonološkim strukturama. Stoga i ove ornamentalne foničke strukture, pored fonomotivacione, imaju aktivnu i ritmičku ulogu, koja je posebno izražena u primeru (1), gde je izvršena segmentacija stihovnog sadržaja na metričko-ritmičke jedinice (: Bivše / nade, / želje // i časovi / slatki).
4. Informacija tekstualne kohezije ispoljava se preko foničkih struktura koje su sposobne da obezbede visok stepen koherentnosti teksta. Na ovaj način se uspostavljaju frazne, međufrazne (unutarstihovne) i međustihovne veze. Ovakav vid ornamentalnih foničkih struktura (kao osnovno sredstvo kohezije) ima posebnu ulogu (koja se, istina, može pripisati i ostalim foničkim strukturama) izraženu u aktuelizaciji(170) i dezautomatizaciji poetskog diskursa.
a) Bialiteracijom, polialiteracijom i združenom asonancom i aliteracijom uspostavljaju se unutarfrazne i međufrazne dodatne veze u predelu jednog stiha. Primeri su brojni.
(1) I svako veče kad svet se smiri MR P 46;
(2) I tvrde se grude drobe ispod brana AŠ P 146;
(3) Pod nama more nemirno i burno JD P 71:
(4) I prostor, trajanje za red stvari sviju VP P 27;
(5) Voleli sve lepo, trpeli i pali SP P 126.
Usled glasovnog približavanja pa i poistovećivanja delova reči (važi za sve primere iz ove stavke), stih se pretvara u jednu složenu leksemu (faktor kohezije) čije značenje ne predstavlja zbir značenja svih reči u stihu, nego jedno novo, latentno značenje - važeće samo za dotičnu situaciju. Dakle, korenspodencijom između elemenata zvukovnog izraza nastaju čvrste celine reči koje funkcionišu kao složeni znakovi, što otkriva i semantičku ulogu (semantičko značenje, istina, u difuznom vidu, pa stoga i teško ulovljivo) ornamentalnih foničkih struktura u jednom stihu.
b) Polialiteracijom i združenom asonancom i aliteracijom uspostavljaju se međufrazne veze u dva susedna stiha. Primeri nisu tako česti.
(1) I strašno ćutanje natpisa sa strane,
Što posta nečitljiv? I prokletstvo nemo JD P 185;
(2) Kad ti ko božanstvo strašno, siđeš k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama MR P 66;
(3) Uvijena u ogrtač znanja
Bedna, ružna i otrovna ti si VP P 75;
(4) Izmrcvareno, tužno, grozno,
Biće nam jasno, vaj! - al' pozno SP P 154;
(5) Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake ptice, ko sa grana AŠ P 98.
Uvećanjem konteksta od jednog na dva stiha prividno opada intenzitet informacije tekstualne kohezije. Ornamentalne foničke strukture, kao njeni nosioci (što pokazuju navedeni primeri), gube na svojoj dominaciji, jer je veći deo glasovnog materijala ostao neaktivan. Međutim, to se nadoknađuje tako što se, pored osnovne, uspostavljaju i parcijalne veze među rečima i na horizontalnoj i na vertikalnoj ravni. Da bismo ovo dokazali, podvrgnućemo analizi primer (1). U njemu deluje polialiteracija strn, koja se u različitim oblicima (izuzev veznika i) rasprostire po svim rečima: strašno-ćutanje-natpisa-sa-strane-što-posta-nečitljiv-prokletstvo-nemo. Pored ove javljaju se i dodatne veze koje su zasnovane na ponavljanjima identičnih glasova i glasovnih sekvenci.
strn: strašno-strane,
str: strašno-strane-prokletstvo,
stn: strašno-natpisa-strane,
st: strašno-natpisa-strane-posta-prokletstvo,
tn: strašno-natpisa-strane-nečitljiv,
t: strašno-ćutanje-natpisa-strane-što-posta-prokletstvo,
s: strašno-natpisa-sa-strane-posta-prokletstvo,
n: strašno-natpisa-strane-nečitljiv-nemo.
Ovakvim načinom glasovnih strukturiranja ostvareno je devet (jedna + osam) grupa reči (složenih poetskih znakova) koje se, bez obzira na njihov međusobni položaj i odnos, dovode u neposredni kontakt čime se i formalni (i semantički) sadržaji dvaju stihova višestruko prožimaju.
v) Bialiteracijom, polialiteracijom i združenom asonancom i aliteracijom uspostavljaju se međufrazne veze u okviru jedne strofe. Primeri nisu posebno brojni.
(1) Dole pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvoni,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono
JD P 93;
(2) I ja sam gospodar tvoj i tvog tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada
MR P 66;
(3) Odviše smo bili radosni i tužni,
Odveć smelih misli gajili i brali
Sve plodove gorke kad su ideali
Postali stvarnost i oblici ružni
SP P 173.
U primeru (1), deluje bialiteracija mn koja je u osnovnom ili redukovanom obliku (m ili n) raspršena po celom kontekstu strofe. U primeru (2), u ulozi ornamentalnih foničkih struktura javlja se (polialiteracija dspt) kompletan suglasnički sastav reči despoti. I ovde se osnovna fonička struktura razlaže na redukovane forme razmeštene skoro po svim leksičkim jedinicama u katrenu. U primeru (3), ponavljanjem glasovne sekvence li stvara se veza među različitim rečima koje nisu u neposrednom kontaktu (izuzev nekih), i veza svih stihova u strofi, što obezbeđuje visok stepen koherentnosti konteksta. Sve ovo pokazuje koliko su složeni odnosi među elementima poetskog diskursa koji su nastali ponavljanjem istih ili sličnih glasovnih segmenata, i u kojoj meri se međusobno prožimaju pojedine jedinice poetske strukture, a samim tim i uži konteksti iz kojih one dolaze.
5. Onomatopejsku informaciju prenose one ornamentalne foničke strukture koje se koriste u cilju oponašanja određenih zvukova jezičkim sredstvima i to prvenstveno glasovima jezičkog izraza, koji kod slušaoca (ili čitaoca) pobuđuju izvesne akustičke predstave. Ovakve foničke strukture su najčešće komponovane od strujnih (frikativnih) suglasnika (z, s, ž, š) čijom se pojedinačnom ili skupnom upotrebom teži reprodukovati ili bar imitirati neki prirodni zvuk, dajući na taj način njegov zvučni korelat. Tako nastale foničke strukture predstavljaju onomatopejska sredstva koja pojačavaju izražajnost poetskog teksta, ali imaju i estetsko dejstvo pošto je u onomatopeji sadržan estetički elemenat, jer postoji srodnost između onomatopeje i nekih nijansi pesničke eufonije. U ulozi onomatopejske informacije javljaju se samo neki tipovi ornamentalnih foničkih struktura (monoaliteracija, bialiteracija, polialiteracija).
a) Monoaliteracijom, bialiteracijom i polialiteracijom ostvaruje se onomatopejska informacija u predelu jednog stiha. Primeri su veoma česti.
(1) U kotlu krklja kačamak i vrije AŠ P 139;
(2) Da s mesečinom sve se stapa sada MR P 74;
(3) Svud srce ljudsko sebe seje JD P 233;
(4) Svoju senku sve što imađaše VP P 100;
(5) Naše duše naši su pejzaži SP P 47.
U četiri od pet primera (2,3,4,5) deluju pesničke onomatopeje zasnovane na ponavljanju jednakih ili sličnih glasova u svim rečima navedenih stihova. Ovakvim postupkom sve lekseme u jednom stihu međusobno se povezuju čime dobijaju onomatopejsku funkciju stvarajući tako ilustraciju određene pojave, zavisno od zvukovnog kvaliteta ponovljenih glasova (ili glasa). Jedino je u primeru (1) došlo do kombinacije dvaju postupaka: jezičke onomatopeje (izražene u vidu lekseme krklja) i pesničke onomatopeje (izražene u vidu ponavljanja suglasnika k).
b) Bialiteracijom i polialiteracijom ostvaruje se onomatopejska informacija u kontekstu dvaju susednih stihova. Primeri su posebno brojni.
(1) Za uzdahe nisu samo usta,
I mrak ima svoje svetle strane VP P 75;
(2) Raznosi vrelim zrakom zore sjaj,
Raznosi miris, uspomena dah SP P 91;
(3) I svom strašću prve i poslednje žene,
Vladaš mojom dušom, svom snagom; slična JD P 114;
(4) Blistaju strane u suncu i rosi,
Izbija loza, soče zdravi trsi AŠ P 120;
(5) I tiho raste, razvija se, širi
Ko crni cvet što samo noću cveta MR P 46.
Promenom konteksta (od jednog na dva stiha) onomatopejska informacija nastaje isključivo pesničkim onomatopejama, odnosno ponavljanjem frikativnih suglasnika (z, s, ž, š) u rečima koje nisu onomatopejskog porekla. Onomatopejska informacija ostvarena u dva susedna stiha nema toliki intenzitet koliki ima u jednom stihu, pošto ovakvim načinom glasovnih strukturiranja nije aktiviran sav leksički materijal.
v) Polialiteracijom ostvaruje se onomatopejska informacija u jednoj strofi. Primeri nisu brojni.
(1) Nigde ni pustoš nije sama,
Svud srce ljudsko sebe seje,
Svud se useli ljudska čama -
Sve se na našoj krvi greje
JD P 233;
(2) I svako veče kad svet se smiri,
U mojoj duši zatreperi seta,
I tiho raste, razvija se širi
Ko crni cvet što samo noću cveta
MR P 46;
(3) Nas predvodi prošlost, budućnost
Tamo gde već pljušti kiša oštrih zrna,
Gde potmulo grmi strašna kanonada
I zastava smrti leprša se crna;
Gde zlokobni jaram još robove tišti,
A zemlja od kiše i od krvi pišti
SP P 131.
U primerima (1) i (2) onomatopejska informacija je proizvod pesničke onomatopeje zasnovane pretežno na ponavljanju suglasnika s. Visok stepen ponovljivosti i zvukovni kvalitet ovog glasa ne samo da daje osnovni ton onomatopejskoj informaciji nego i doprinosi i snažnom auditivnom doživljaju navedenih strofa. U primeru (3) onomatopejska informacija nastaje kombinacijom jezičke (pljušti, pišti) i pesničke onomatopeje (nastale ponavljanjem više onomatopejskih glasova među kojima se svojim prisustvom posebno ističe glas š). U sva tri analizirana slučaja: a), b), v) - onomatopejska informacija kao čulno-opažajna pojava, koja ima određenu estetičku vrednost, ostvarena je na diskretan način (pesničkim onomatopejama ili kombinacijom pesničkih i jezičkih onomatopeja), što je isključivalo upotrebu interjekcija(171) koje ne ispoljavaju potrebne zakonitosti celishodnosti i harmoničnosti, a ne mogu pružiti recipijentu ni estetsko uživanje.
Kao što se moglo videti, ornamentalne foničke strukture dobijaju raznovrsne funkcije koje se na različite načine svode na jednu opštu - tekstotvornu - kojom se - pored ostalog, obezbeđuje integracija diskretnih nosilaca estetskog sadržaja po čemu se takve foničke strukture razlikuju od mnogih drugih u informacionom sistemu. A to proizilazi iz sveukupnog zadatka koji stoji pred poetskom komunikacijom i namerom autora (pesnika) da u horizontalnoj i vertikalnoj projekciji rasporedi verbalni materijal kako bi ovaj postao sposoban da prenese bar deo estetskog sadržaja koji poetsko delo sadrži. Zato je naša analiza pokazala da ornamentalne foničke strukture (posmatrane u okviru poezije srpskih modernista), kao bitan činilac jezičkog zbivanja u poetskom delu, nisu samo nosioci estetske informacije nego i važan faktor organizacije, aktuelizacije i dezautomatizacije određenog dela poetskog teksta, što je sve skupa usredsređeno na povećanje količine informacije(172) koju pesničko delo može da ponudi čitaocu.
THE CONTENTS OF ORNAMENTAL PHONIC STRUCTURES IN THE POETRY OF SERBIAN MODERNISTS
Our research shows the following. (1) Ornamental phonic structures are the part of occasional (random) phonetic repeatings. (2) They mainly appear as monoassonance, monoalliteration, rarely biassonance, bialliteration, assonant-alliteral link, very rarely polyalliteration. (3) These phonic structures (or phonic figures) look scaltered in various types of context, mainly halfverse, one verse, two adjacent verses, one strophe. (4) The contents of the ornamental phonic structures is expressing in several aspects of aesthetic information: (a) hedonistic information, (b) code-verse information, (c) phonomotivational information, (d) textual cohesion information, (e) onomatopoeic information. (5) Marginal cases of these phonic structures (besides aesthetic) are becoming the carriers of symbolic, rhythmical, syntaxic and semantic function. (6) Besides this the ornamental phonic structures are an important factor of organization, actualization, and deautomatization of the certain part of poetic text. (7) All the functions of the ornamental phonic structures are in different ways leading to one general - textmaking function.
2. FONOMOTIVACIONE SINONIMSKE VEZE REČI U POEZIJI SRPSKIH PESNIKA
U ovom radu se ukazuje na jednu vrstu poetske sinonimije koja nastaje uspostavljanjem odnosa među raznorodnim rečima na osnovu ponavljanja određenih glasovnih sekvenci.
0.1. Da bi se bar donekle osvetlilo složeno pitanje poetske sinonimije, potrebno je ukazati na neka od osnovnih obeležja koja karakterišu poetski jezik. U strukturi poetskog jezika, koji u odnosu na prirodni jezik predstavlja drugostepeni modelativni sistem,(173) istovremeno deluju dva suprotna mehanizma: jedan nastoji da sve elemente teksta potčini sistemu i pretvori ih u automatizovanu gramatiku (shodno strukturi u govornom jeziku), bez koje nije moguć akt komunikacije, a drugi nastoji da naruši tu automatizaciju i samu strukturu učini nosiocem informacije. U poetskom tekstu se stvaraju određena uređenja koja su dopunska u odnosu na prirodni jezik. Osobitost poetskog teksta, pored ostalog, sastoji se i u tome što nestrukturni elementi, koji su svojstveni govoru, dobijaju u njemu strukturni karakter.(174) Rezultat toga je da svi glasovi u stihu mogu biti semantički opterećeni jer ulaze u različite korelativne odnose. Pošto svaki poetski tekst nastaje kao kombinacija ograničenog broja elemenata, u njemu su ponavljanja neminovna. Ali se ova ponavljanja u nepoetskom tekstu ne shvataju kao nekakvo uređenje s obzirom na semantički nivo teksta. Za opštejezički sadržaj je ponavljanje određenih fonema (glasova) sasvim slučajno. Nasuprot tome, dovoljno je da se tekst odredi kao poetski (umetnički) kako bi stupila na snagu prezumpcija o osmišljenosti svih uređenja koja u njemu postoje i tada ni jedno ponavljanje neće biti slučajno u odnosu na ostvarenu strukturu.
Motivisana zbližavanja reči koja nastaju na fonetsko-fonološkom nivou u poetskom tekstu ističu nužnu, prirodnu povezanost reči(175) i stvaraju neponovljivo bogatstvo značenja. To znači da fonološka (glasovna) ponavljanja (nekonvencionalna i konvencionalna) mogu uspostaviti dopunske veze među rečima, unoseći u semantičku organizaciju teksta značenja koja su ili nejasno izražena ili uopšte odsustvuju na nivou prirodnog jezika. Na taj način fonološka struktura, koja u prirodnom jeziku pripada planu izraza, prelazi u poeziji u strukturu sadržaja, obrazujući semantičke veze neodvojive od datog konteksta. Zato se u poetskom tekstu događa nešto što se razlikuje od procesa u običnom jeziku pri prenošenju značenja - umesto niza vremenski sukcesivnih signala kojima je cilj određena informacija, deluje kompleksno sačinjen signal prostornog karaktera, koji vraća recipijenta na ono što je već percipirao. Pri tome nizovi verbalnih signala (prostih i složenih jezičkih znakova) koji su već jednom percipirani po opštim zakonima jezičkih značenja, pri drugom (strukturno-poetskom) percipiranju dobijaju novi smisao.
Fonološka (glasovna) ponavljanja zbližavaju i one jezičke jedinice koje su u nepoetski organizovanom tekstu raznorodne uvodeći ih u jedinstvene grupe (leksičko-glasovne nizove) među čijim se elementima uspostavljaju novi, dopunski semantički odnosi. Na taj način, glasovna ponavljanja izvode određene leksičke elemente teksta iz stanja jezičke automatizacije. U tom slučaju se između fonološke strukture teksta i njegove semantičke interpretacije obrazuje sistem motivisanih veza, odnosno nastaje ekvivalentan odnos između plana izraza i plana sadržaja. Ovim se različite reči dovode u neposrednu vezu i zahvaljujući tome između njih se stvara složena semantička korelativnost, dolazi u određenim slučajevima do izdvajanja zajedničkog glasovnog segmenta (kvazimorfeme),(176) a isto tako i zajedničkog semantičkog jezgra (arhiseme)(177) koje u običnome jeziku nisu izražene. Dakle, glasovna (fonološka) ponavljanja u poetskom tekstu, za razliku od običnog teksta, organizuju leksičke elemente u sistem veza koji je potpuno autonoman u odnosu na sintaksički, ali koji, kao i on, organizuje lekseme u strukturu višeg nivoa na kom i dolazi do poetske sinonimije. Ova zapažanja mogu potvrditi mnogobrojni primeri koji se mogu naći u svakom poetskom jeziku. Mi ćemo, iz određenih razloga, uzimati primere samo iz srpskog pesništva.
1.1. Glasovna ponavljanja u poetskom tekstu, za razliku od nepoetskog, organizuju leksičke elemente u strukturu višeg nivoa. Nastala poetska konstrukcija stvara osobit svet semantičkih odnosa, koji se, kako pokazuju naša istraživanja, ponekad usmeravaju u pravcu sinonimije. Produktivan vid fonetski motivisane veze (najčešće) dveju reči ispoljava se u obliku nekanonskih (okazionalnih) glasovnih ponavljanja, u eufoniji. Ovakav tip glasovno-leksičke veze zastupljen je obično u strukturama jednog, ređe dva susedna stiha, a veoma retko u strukturama koje označavaju strofu.
1.2. Fonetski motivisana sinonimska veza reči posebno je brojna u strukturama koju čini jedan stih. Ovakve veze reči (prostih znakova) ispoljavaju se na dva načina: a) u glasovno-leksičkoj strukturi složenog znaka, gledano na rečničkom planu, uspostavljena je prvostepena sinonimičnost dvaju elemenata i b) u glasovno-leksičkoj strukturi složenog znaka, na rečničkom nivou, uspostavljena je drugostepena sinonimičnost dvaju elemenata.
a) Primera u kojima se izražava prvostepena sinonimičnost (prava sinonimija) označenih pojmova nema mnogo u poeziji srpskih pesnika. Evo nekoliko takvih slučajeva.
(1) S večeri ljubav je crnica, nju dojku,
tamnu i tavnu MD U 77;
(2) Zanimanja u kojima ću raditi na tvarima i
stvarima i uređajima MD N 52;
(3) Stojimo, prosimo, molimo nekoga da nas
ubije MD U 8;
(4) Gde nesta strah pred svetom tu i pesma
presta SR P 276;
(5) Da povredimo, da pozledimo ĐJ P 61;
(6) Te crne bore, mračne pećine ĐJ P 60.
Skoro u svim primerima glasovna ponavljanja su oštro istaknuta, pa su prema tome i smisaoni odnosi među rečima postali izraženiji. Međutim, u svim slučajevima (taman - tavan, tvari - stvari, prositi - moliti, nestati - prestati, povrediti - pozlediti, crn - mračan) unutartekstovna značenja bliska su opštejezičkim, jer dosežu pravu, leksičku sinonimiju. A glasovna ponavljanja su poslužila kao kurziv za posebno isticanje nastale glasovne veze dveju reči u okružavajućem kontekstu, što im je dalo poseban značaj i izdiglo ih iznad drugih leksičkih jedinica koje nisu dobile ovo obeležje. Ovde je u pitanju pre stilistička nego semantička vrednost. Čak i u ovim primerima u kojima vlada, uslovno rečeno, prava sinonimija, izražava se jedan poseban odnos sinonimičnosti među aktiviranim elementima kompleksnog znaka, tako da se taj odnos približno može označiti kao "to isto ali i nešto drugo", što potvrđuje jednu izrečenu Lotmanovu konstataciju "da glasovno podudaranje samo nijansira smisaonu razliku".(178)
(b) Primeri u kojima se ne izražava prava sinonimičnost, u leksičko-rečničkom smislu, u dosta većoj meri su zastupljeni od prethodnih.
(1) Ova slatka strepnja, čekanje i stra' DM P 29;
(2) Da speru kiše, sunca sprže? SR P 180;
(3) Kraj srca mirnog, ugašenog, spremnog SP P 205;
(4) Nosim grozne trenutke umiranja i klanja MD U 86;
(5) Pomeraju se mora užasi se premeštaju BM I 66;
(6) Sunce je bolest i slabost je strela BM I 230;
(7) Brigo i zanosu biljci na stabljici BM II 107;
(8) Nebeski pesnici smo mi, mi - oblaci
stalni i metalni DK I 7;
(9) Nit svoje teme imam, nit crni razboj
pameti BT V 20;
(10) Kriknuću noćas kriknuću sada jauknuću
sve što znam MD U 59;
(11) Niti vuka, niti li hajduka AŠ P 56;
(12) Potok žubori, šuma šumori ĐJ P 43;
(13) Siđoše gromovi, padoše kapije VP P 140;
(14) Oči plave, tople kao leto rano VP P 31;
(15) Da mauknemo, jauknemo, skočimo
gore-dole(179) MD U 86.
Pošto se u ovim primerima sinonimski odnosi spuštaju na nivo kvazisinonima, sinonimske veze se uspostavljaju putem asocijacija po sličnosti(180) (npr.: zaćutati - prestati, mauknuti - jauknuti, stalni - metalni, teme - pamet, vuk - hajduk, žubori - šumori, toplo - leto itd.) ili su odraz neposredne bliskosti označenih pojmova povezanih uzročno-posledičnim vezama (npr.: umirati - klati, biljka - stabljika, bolest - slabost itd.). Ne upuštajući se u detaljniju analizu složene prirode semantičkih pomeranja koja nastaju na osnovu ponavljanja glasovnih sekvenci, mimogred ćemo se zadržati na dva-tri primera, kako bismo pokazali da se dve reči koje ulaze u strukturu glasovno-leksičkog paralelizma mogu pojaviti na određenom planu kao sinonimi, gde se posebno ističe njihovo zajedničko obeležje, odnosno njihovo zajedničko semantičko jezgro koje ih čini sinonimičnim elementima.
(1)(...)
I tavnilo je svet mi to odvuklo,
Baš ceo svet, i ostavilo m' sama:
Grdoba prazna, ja u njoj zrno pra' -
Golemi, jezni mene prođe stra'
BR R 86;
(2)(...)
U dorata griva je do tala, -
Ne boji se uroka ni zala;
Na čelu mu ben bijel ko srma, -
Ne plaši se zasjede, ni grma,
Niti vuka, niti li hajduka,
Niti puške, niti vike muške
AŠ P 56;
(3)Zar će i to, kad on za noći
Setiv se u snu konja - rže,
Iz mene ikad više moći
da speru kiše, sunca sprže?
SR P 180.
U primeru (1), dve leksičke jedinice "praznina" i "prah" (ustvari "zrno praha") iako imaju različite denotate uspostavljanjem glasovno-leksičkog paralelizma "prazna - pra'" ostvaruje se zajednički semantički imenitelj, odnosno arhisema koja ima značenje "ništavnosti, beznačajnosti", što je dva različita entiteta dovelo u sinonimičan odnos. U primeru (2), ceo navedeni kontekst organizovan je na paralelizmima ("uroka - zala", "zasjede - grma", "vuka - hajduka", "puške - muške"). Međutim, nas u ovom trenutku zanimaju samo fonetski motivisane veze reči, tako da će naša pažnja, pre svega, biti posvećena glasovno-leksičkoj vezi "vuka - hajduka". Mada reči "vuk" i "hajduk" pre označavaju različite nego slične pojmove, one dovedene u parnu vezu i uz odgovarajući kontekst "Ne plaši se... Niti vuka, niti li hajduka" jasno ukazuju da se u različitim pojmovima ipak nalazi i neka semantička podudarnost. U ovom slučaju to je njihovo izjednačenje po mestu i načinu života, a takođe i po opasnosti koja od njih dolazi. Ovde treba dodati da u navedenom kontekstu postoji još jedan leksički paralelizam naknadno motivisan glasovnim ponavljanjima -uške/-uške ("puške - muške"), gde je uspostavljena sinonimičnost zasnovana na određenom stepenu glasnosti koja proizvodi neželjeno dejstvo. U primeru (3), sinonimski odnos različitih pojmova "sprati", "spržiti" zasnovan je na njihovom istovetnom dejstvu na objekat nad kojim se vrši dotična radnja, a ona u svom rezultatu iskazuje pokušaj njegove eliminacije, uništenja.
1.3. Fonetski motivisana sinonimska veza dveju reči nešto je manje rasprostranjena u strukturama koje čine dva susedna stiha. Razloga ima više; navešćemo dva: (1) ovakve veze reči se najčešće uspostavljaju u neposrednom dodiru ili na bliskom odstojanju, (2) u većem (širem) kontekstu, ako one i postoje, teže se uočavaju. Međutim, prelaskom sa jednog na kontekst dva susedna stiha ne menjaju se načini uspostavljanja sinonimskih odnosa među dvema glasovno srodnim rečima.
(a) Primeri koji izražavaju pravu (leksičko-rečničku) sinonimiju malo su zastupljeni u poeziji analiziranih pesnika. Brojnost ovakvih sinonimskih veza, svakako da zavisi i od same strukture srpskog jezika, odnosno od toga da li u njemu postoje pravi sinonimi sa srodnim glasovnim sastavom i koliko takvih parova objektivno ima.
(1)Smakom potopilo bi stvora,
smakom tvar MN P 85;
(2)Nebo je tamna i bezdana jama,
gnezda su mraka svud po gudurama DM P 86;
(3)Ranila jedno bledo veče u selu
Ni da je cvetao beli bagrem DK Č 75;
(4)Zadrži još za dugo mutnu uspomenu
Na telo što postade u sutonu rub VL L 34.
U svim navedenim primerima teško da se može govoriti o pravoj, leksičkoj sinonimiji. Pre bi se moglo reći da se ovde radi o graničnim slučajevima, jer su vantekstovna značenja upotrebljenih reči u glasovno-leksičkom paralelizmu (stvor - tvar, tama - mrak, bled - beo, mutan - suton) dosta bliska tako da se približavaju pravim sinonimskim vezama. Međutim, u nekim od primera čak je i kontekst uticao da se i ta labava sinonimska srodnost među njima još više umanji.
b) Primera u kojima se izražava drugostepena sinonimija ima u velikom broju u poeziji srpskih pesnika. Navešćemo samo neke.
(1)Krasote sve nimalo ne štedi.
U tvome srcu sve to radost budi BR R 76;
(2)Beloću je snega na sebe uzela;
Krst se na njoj blista, suncu odgovara ĐJ P 30;
(3)O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz čist ko sunce s neba! AŠ P 52;
(4)Rasprostire se kroz kristalne sfere,
Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća SP P 105;
(5)Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša MR P 123;
(6)Mirno moje srce spava.
Sad mrtva ruka zaborava DM P 53;
(7)Pade noć: mir svitac, zvezda. Blesnu i sovica
Nad Kosmajem: mesec, kao užareni sač SR P 182;
(8)Sve što je uspavano i zarobljeno kao mermer
Sve što je snom obuhvaćeno i vremenom
odneseno VL L 16;
(9)I samo su ruke svake zle žene mlečne
Smiri li reka krila sve stvari postaju
tečne MD U 29;
(10)Da li ću vas grliti vukovi mora nepoznatog?
da li ću vas ljubiti sestre bez lepote? DK Č 27.
U svim navedenim primerima glasovna podudarnost dveju reči izvlači ih iz okružavajućeg konteksta pridajući im time posebno značenje. Tako istaknute reči formalnim približavanjem, jednim delom nezavisno od samog konteksta (iako su deo strukture tog konteksta) i semantički (sadržajno) međusobno se približavaju. Ovde to približavanje ide u pravcu sinonimije. Svi sinonimski odnosi (odnosi drugoga reda) zasnovani su na dva osnovna principa: (a) na principu semantičke srodnosti (bliskosti) koja glasovnim isticanjem prelazi u kategoriju poetskih sinonima (zarobljeno - obuhvaćeno, grliti - ljubiti, svitac - mesec, mirno - mrtvo, kristal - bistar, beloća - blista); (b) na principu uzročno asocijativne povezanosti gde pojava jednog pojma može da asocira drugi pojam (ruke - krila, strava - carstvo, ljaga - okalja, krasota - radost). Da bismo ovu našu tezu i potvrdili, detaljnije ćemo analizirati tri primera.
(1)Rasprostire se kroz kristalne sfere,
Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća,
Očajno tužno, setno miserere! -
Kobni zvuk smrti života i cveća
SP P 105;
(2)(...)
Zlaćano jutro odonuda lazi,
Krasote sve nimalo ne štedi.
U tvome srcu sve to radost budi
U mojih tužnu neveselost grudi
BR R 76;
(3)Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi
MR P 123.
U primeru (1), dve reči različitih denotata ("kristal" i "bistar") dovedene u neposredni kontakt ponavljanjem glasovne sekvence -rista/-istar približavaju svoja značenja ukidanjem polisemičnosti. Naime, u kontekstu ove dve reči stoje uz lekseme sfera ("kristalne sfere") i vazduh ("vazduh suv i bistar"). Pošto se one ("sfera" i "vazduh") mogu smatrati pravim sinonimima, onda se i njihove prividno različite osobine "kristalan" i "bistar" svode na značenje koje se može okarakterisati kao "prozirnost", "providnost", što ih i čini sinonimičnim. U primeru (2), semantička polja leksema "krasota" i "radost" toliko su udaljena da se teško među njima može naći neka zajednička značenjska nijansa. Ali, pošto ponavljanja nisu slučajna, a ovde je reč o dubokom vidu glasovnih ponavljanja (-rasot/ra-ost), ona izazivaju nova značenja, dodatne smislove. Tako dve reči "krasota" i "radost" ponavljanjem glasovne sekvence "rasot/raost" ne stupaju samo u formalnu vezu, nego baš preko formalne veze dolazi i do semantičkog preklapanja. Ustvari, dve reči se unekoliko značenjski poistovećuju. A to poistovećivanje nastaje otkrivanjem nijanse značenja jednake za oba pojma. U ovom slučaju sama pojava pojma "krasota" izazvaće osećanje "radosti", "razdraganosti", a samo osećanje "radosti", "razdraganosti" predstavlja "divotu", "krasotu". Ovim se zatvara semantički krug u kojem je sekundarno značenje lekseme "radost" postalo primarno izjednačivši se sa primarnim značenjem lekseme "krasota", a dve različite reči postale sinonimi, u smislu nepotpune jednakosti. U primeru (3), ponavljanjem glasovne sekvence strav/arstv dve leksičke jedinice "strava" i "carstvo" dovode se u međusobnu formalnu zavisnost. Međutim, na planu semantike, i pored uspostavljanja bliskog kontakta, teško da se može naći neka značenjska srodnost među ovim dvema rečima. Ali, kada se u pomoć pozove kontekst, i kada se on posmatra na relaciji "trulo carstvo" - "krvava strava" lako se otkriva njihova semantička međuzavisnost. "Krvava strava" je samo posledica "trulog carstva", ili gledano drukčije "trulo carstvo" je prouzrokovalo, izazvalo, bilo glavni uzročnik "krvave strave". Ako se sada u okviru uspostavljenih relacionih odnosa posmatraju semantičke funkcije dveju reči ("strave" i "carstva"), postaje jasno da "(trulo) carstvo" nije ništa drugo nego "(krvava) strava". Ovim putem se i uspostavlja sinonimska veza među dvema potpuno semantički raznorodnim rečima, zahvaljujući, pre svega, njihovoj glasovnoj podudarnosti, kao i okružavajućem kontekstu.
1.4. Nije mali broj primera fonetski motivisane veze reči sa drugostepenim sinonimskim značenjem u poetskim strukturama većim od dva susedna stiha. Međutim, za razliku od poetskih struktura koje čine jedan i dva susedna stiha (gde je funkcionisao glasovno-leksički paralelizam), u poetskim strukturama od tri i više susednih stihova (često je u pitanju kontekst strofe), glasovno-leksički paralelizam se zamenjuje višestrukim vezama (obično trostrukim i četvorostrukim). Navešćemo nekoliko interesantnih primera.
(1)Buđenje. I ljubavi vijugav dah. Strave ova nemir
Kud bludi. Kad sterilnih reči odjek je opojan
Sutonu predan. I smrti vir
VL L 41;
(2)Jer nema od mene ništa.
To vetar duva kroz odaju mlaku
i nosi cveće i vatru,
široko lišće svetlosti vodi.
Krv moja puna noževa na raskršću osvojenom.
Ona laje.
Ona se u jabuku pretvara, u crnu jabuku rata.
Moj može
DK I 71;
(3)Znam šta mi smeta da spojim dva sveta
I ona dva, stara, iz ko zna kog veka, plava
- Muči me jedna ptica iz usamljenog leta.
Smeta mi jedan asketa iznad koga se odmara trava
MD N 12;
(4)Al' šta se zabele u gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi Gornjaku!
Raširila krila labudova bela,
Beloću je snega na sebe uzela;
Krst se na njoj blista suncu odgovara
I po hladnoj steni zlatne pruge šara
(...)ĐJ P 30;
(5)Daleko jezero snova.
Po njemu huči šum
Daljina pusta i nova.
Il vetar klonut niz hum.
Beše to sjaj mi dalek u leta kazan žud
Vatra u pozni nalet, ko otrov prosuta stud
VL Č 43.
U primeru (1), uzetom iz poezije Velimira Lukića reči "strava", "sterilan", "smrt" uspostavljaju međusobni odnos koji nije uslovljen običnim sintaksičkim i drugim čisto jezičkim vezama. Ponavljanje polialiteracione sekvence str (ili kvazimorfeme(181) str) u ovim rečima utiče da se u čitaočevoj svesti ova glasovna sekvenca izdvoji kao samostalna jedinica. To dovodi do toga da se reči "strava", "sterilan", "smrt", koje u nepoetskom tekstu čine samostalne neuporedive elemente, počinju da poimaju u uzajamnome semantičkom prožimanju. Nastalo upoređivanje reči izaziva potrebu da se u njihovoj različitosti otkrije nešto zajedničko. Pri takvom se semantičkom prožimanju dobar deo pojmovnog sadržaja svake reči ukida, onako kao što kontekst ukida polisemiju. U datom slučaju formirana kvazimorfema str, koja svojim oblikom ne podseća na realnu morfemu, svoje značenje podjednako crpi iz svih leksema koje je imaju u svom glasovnom sastavu, što stvara uslove za "izvlačenje jedne nove mogućnosti semantičkog potencijala".(182) Jedinica sadržaja ovakve poetske strukture jeste arhisema, koja uključuje presek semantičkih polja naknadno aktiviranih reči, a ujedno odražava njihovo zajedničko semantičko jezgro. Značenje arhiseme, u ovom primeru, ima negativnu konotaciju i može se poistovetiti sa rečima koje označavaju "užas", "strahotu". Ekvivalentnost naizgled neekvivalentnih elemenata upućuje na to da se pretpostavi kako znakovi koji na jezičkom nivou imaju različite denotate - na nivou poetskog jezika (ili drugostepenog modelativnog sistema) imaju zajedničke denotate, postaju sinonimični. Ovo se može objasniti i time što drugostepeni sistem poetskog tipa konstruiše svoj sistem denotata koji nije kopija, nego je model sveta denotata u opštejezičkom značenju. U primeru (2), glasovna ponavljanja u vidu kvazimorfeme rat uspostavljaju među rečima "vetar", "vatra", "pretvarati", "rat" odnose koje čitalac (ili recipijent) percipira kao semantičke. Za razliku od prethodnog slučaja, ovde kvazimorfema rat (koja se istina javlja i u vidu alokvazimorfa:(183) tar, atr, t-ar), kao što se može zapaziti, ne samo da podseća na realnu morfemu nego čak odgovara realnoj leksemi u srpskom jeziku. Stoga je njen uticaj od presudnog značaja za formiranje sadržaja arhiseme, budući da svojim semantičkim obeležjem podstiče srodne dimenzije značenja koje objektivno postoje u svim aktiviranim leksemama. To značenje, pod uticajem kvazimorfeme rat, upućuje na nešto što se može okarakterisati kao "rušilački, nasilnički čin". Na taj način reči "vetar", "vatra", "pretvarati", "rat", koje na jezičkom planu imaju različita osnovna značenja, u ovako ostvarenoj poetskoj strukturi, postaju elementi jednog kompleksnog znaka(184) u čije se jedinstveno značenje (globalnog karaktera) slivaju sva pojedinačna značenja. Naknadno uspostavljanje veze među rečima na osnovu ponovljene glasovne sekvence prouzrokovalo je prestrukturiranje konteksta koje je dovelo do njegove drugostepene semantizacije pri čemu su raznorodni minimalni (prosti) jezički znakovi(185) (reči) prešli u elemente složenog poetskog znaka i postali svojevrsni sinonimi, jer izražavaju pojedine nijanse jedinstvenog značenja. U primeru (3), strofni kontekst pod dejstvom glasovnih ponavljanja stvara kvazimorfemu seta, koja se realizuje pet puta u vidu alokvazimorfa: s-eta, s-eta, -eta, s-eta, -s-eta, na čijoj se osnovi motivisanim vezama uspostavlja kompleksni znak (smeta-sveta-leta-smeta-asketa). Već se na prvi pogled može zaključiti da kvazimorfema seta neodoljivo podseća na leksičku jedinicu identičnog glasovnog sastava "seta". Putem asocijacije po sličnosti na ovu kvazimorfemu prenosi se značenje reči "seta", koje nema nikakve veze sa značenjem bilo koje lekseme (smeta, sveta, leta, asketa) pre njenog stupanja u sastav kompleksnog znaka. Svoje značenje kvazimorfema, odnosno kompleksni znak, dobija u procesu naknadnog uređivanja govornog niza. Drukčije rečeno, kvazimorfema (ili kompleksni znak) kao značenjske jedinice proizvod su isključivo književnog teksta, proizvod njegove poetske organizacije verbalnih jedinica zasnovanih, pre svega, na formalnim kriterijima, u ovom slučaju glasovnim ponavljanjima. Značenje kompleksnog znaka je, u stvari, identifikacija sadržaja konteksta strofe. U primeru (4), navedeni tekst (šestostišje) na semantičkom planu organizovan je na kontrastima (belo - crno, toplo - hladno). Unutar opozicije "belo - crno", njen prvi član ima razvijen sistem sinonimskih veza (zabele, bela, labudova, bela, beloću, blista, zlatne) zasnovan na kvazimorfemi bela, koja dobija različite oblike alokvazimorfa: abel, lab, bel, bl-a, la-e. Formalno podudaranje kvazimorfeme bela sa leksičkom jedinicom "bela" podiže, u izvesnom smislu, njen rang značenja do nivoa značenja prave lekseme "beo" (= "koji je boje snega ili mleka"). Tako u ostvarenom sinonimskom lancu "zabele-bela-labudova-bela-beloću-blista-zlatne" svi prosti znakovi izuzev znaka "bela" izražavaju određene stepene beloće. Pošto reči "blista" i "zlatne" određuju pojmove "krst" i "pruge": ("krst... blista", "zlatne pruge") koji nemaju osobinu "blistavosti" i "zlatosti", one im pripisuju određen stepen beline. U primeru (5), u kontekstu dveju susednih strofa (dvaju distiha), posredstvom glasovnih ponavljanja fundiranih u obliku kvazimorfeme pusta, koja se realizuje tri puta u vidu alokvazimorfa: pusta, p-suta, stu-, nastaje kompleksni znak (pusta-prosuta-stud). Poslednji u nizu alokvazimorfa predstavlja zapravo redukciju kvazimorfeme pusta. Pošto ova kvazimorfema svojim oblikom podseća na realnu leksemu "pust", logično je da ona svoje značenje crpi iz semantičkog potencijala realne lekseme, pa stoga njeno značenje asocira na "pustoš", "bestragiju". Glasovna ponavljanja u obliku kvazimorfeme vtr, koja se realizuje tri puta u vidu alokvazimorfa: v-t-r, v-tr, tr-v, stvaraju kompleksni znak (vetar-vatra-otrov).(186) Vidno je da kvazimorfema vtr postojećim oblikom ne podseća na nijednu od realnih morfema a kamoli na neku od realnih leksema srpskog jezika. Usled toga se njeno značenje a i značenje uspostavljenog kompleksnog znaka mora tražiti negde na relaciji između triju konstruktivnih elemenata ovoga znaka, uz potpuno uvažavanje okružavajućeg konteksta. Uzimajući sve ovo u obzir, ipak se bar uslovno može reći da značenjska dimenzija kvazimorfeme vtr, odnosno kompleksnog poetskog znaka, ima vrednost negativne konotacije (izaziva neprijatan osećaj, stvara neugodan utisak), a to je u skladu i sa sadržajem navedenog konteksta kao i sa pojedinim denotativnim značenjima aktiviranih znakova: vetar, vatra, otrov. Ovim putem se iz sve tri aktivirane lekseme izvlači njihova zajednička značenjska komponenta, koja označava nešto "rušilačko", "nasilničko", što ih uvodi u svet sinonimskih odnosa, odnosno čini sinonimima. U analiziranim primerima, kako smo pokazali, dolazilo je do uspostavljanja semantičke korelativnost među trima pa i više reči, čime se stvarao sinonimski niz u kojem se svaka semantička jedinica poima, u odnosu na njihovo zajedničko semantičko jezgro, posve drugačije nego kada bi se one posmatrale izolovano od uspostavljenog niza i konteksta u kojem su upotrebljene.
2.1. Osobito izražen vid fonetski motivisane parne veze reči predstavlja rima. Naime, u rimi dve reči (retko kada više), koje se kao jezički fenomeni ne nalaze ni u kakvim vezama (gramatičkim i semantičkim), u poeziji su objedinjene istovetnim saglasjem u jedinstven konstruktivni par. Postojanje veze među rimovanim rečima na planu izraza navodi da se pretpostavi i postojanje određenih sadržinskih veza, odnosno mogućnost zbližavanja njihovih semantičkih, a takođe i stilističkih obeležja. Jer ako se pođe od pretpostavke da glasovi u poeziji imaju značenje, onda se i glasovno (fonološko) zbližavanje može shvatiti kao zbližavanje u osnovi različitih pojmova.
a) Primeri u kojima se uspostavljaju glasovno-leksički paralelizmi, a koji izražavaju leksičko-rečničku (pravu) sinonimiju, veoma malo su zastupljeni u poeziji srpskih pesnika.
stenje - kamenje ĐJ P 29, biljka - bosiljka ĐJ P 51, tavno - davno BR R 68, tavno - davno VP P 55, pomrčinu - tminu VP P 59, zlata - dukata DM P 103, krik - cik MC L 40, uzdah - dah MC L 79, gospodar - car LK O 94, luta - pluta VL L 15, bilje - kovilje BM I 231, vara - prevara BM I 321, biljan - ljiljan DK I 26.
U navedenim rimovanim parovima, slično kao i kod parne eufonijske veze, stepen sinonimičnosti nije istovetan. U nekim rimovanim parovima nesumnjivo je ostvarena prvostepena sinonimija (stenje - kamenje, tavno - davno, pomrčinu - tminu, krik - cik, uzdah - dah, gospodar - car, vara - prevara), dok je u drugim rimovanim parovima ostvarena sinonimičnost negde na granici između prave i poetske sinonimije. Imajući u vidu ove druge primere, neke od njih ćemo podvrći detaljnijoj analizi.
(1)(...)
Na dalekom nedogledu i tvoja igra luta:
I čezne za sutonom ili pritajenim lukom,
Lelujav i usamljen kao na vodi pluta
Beli zid mira srušen je tvojom rukom
VL L 15;
(2)Poslednju svetlost slabosti prate i bilje...
Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!
Varnicom nežnom niz crno kovilje
Doželjen predeo obuze prevara
(...)BM I 231;
(3)Okružen mrtvima kapiju svoju otvori,
ovo je poziv na dan mlečan i biljan
i ne sme niko od vas vodi ili gori;
smehove svoje bacamo u ljiljan
DK I 26.
U primeru (1), rimovanom paru luta - pluta nije bila potrebna poetska struktura da bi se istakla njihova pojmovna srodnost. Opštejezička i unutartekstovna značenja se skoro poklapaju. Međutim, kontekst je poslužio pesniku da iskaže jednu smisaonu potenciju da to istovremeno i nije to, jer je reč o smisaonom podudaranju, a ne o smisaonoj istovetnosti. U primeru (2), rima označava variranje jednog pojma, što predstavlja neku vrstu paronimskog ulančavanja. Rimovani parovi bilje - kovilje i vara - prevara, zasnovani na ponavljanu istovetnih glasovnih sekvenci (ilje i vara), koje dovode u vezu veoma bliske semantičke strukture, mogu se, između ostalog, shvatiti i kao svojevrsna igra rečima, kao kalambur. U osnovi ovih rima, čini se, postoji svesna namera da se određenim detaljisanjem i konkretizacijom(187) osvetli jedan širi pojam (složeni poetski znak, koji funkcioniše kao jednoelementni član,(188) kao dvojedna reč). Od stepena podudarnosti njihovih semantičkih jezgara, koja su ovde posebno istaknuta, zavisi i stepen sinonimičnosti (možda je ovde reč i o drugostepenoj sinonimiji)(189) pojmova označenih rimovanim jedinicama. U primeru (3), u okviru rimovanog para rimuju se reči iz iste kategorije predmeta. Rimovane reči biljan i ljijan označavaju pojmove koji imaju isti imenitelj na čemu je i zasnovana njihova pojmovna korelacija. Pesnik rimujući biljan (koji je brojan biljem) i ljijan (ukrasna zeljasta biljka) uspostavlja sinonimiju tako što opšte (biljan, bilje) svodi na pojedinačno (ljijan), gde opšte postajući pojedinačno gubi svoju višeznačnost. Na ovom nivou odnosa je došlo do sinonimske veze raznorodnih leksičkih jedinica, dovedenih u strukturno ekvivalentne pozicije,(190) pre svega, na osnovu njihovih zajedničkih formalnih obeležja, odnosno kvazimorfeme iljan.
(b) Primera u kojima se uspostavljaju glasovno-leksički paralelizmi, a koji na direktan način ne izražavaju leksičko-rečničku (pravu) sinonimiju, ima u velikom broju u poeziji srpskih pesnika.
sjaja - raja, VI I 247, struji - bruji VI I 263, zvuke - jauke VI I 271, sjala - zablistala, ĐJ P 31, poraženu - pogaženu ĐJ P 69, čamu - tamu MR P 62, zlobu - gnusobu MR P 100, čista - blista MR P 108, hukti - bukti JD P 89, dubini - tmini JD P 93, rominja - tinja JD P 142, proleća - cveća SP P 49, cepte - trepte SP P 84, mrsko - drsko SP P 90, tužni - ružni SP P 173, mladosti - radosti VP P 54, mraka - Turaka VP P 131, džamija - šamija VP P 151. milote - krasote BR R 55, šarna - čarna BR R 57, dirnu - virnu BR R 61, prodiru - uviru SR P 79, prste - krste SR P 83, sinagoga - boga SR P 244, raju - sjaju AŠ P 62, čista - Hrista AŠ P 81, klokinja - tinja AŠ P 171, biva - živa MN P 89, čuje - zuje DM P 102, čuje - kuje DM P 102, pšenice - vodenice DM P 103, verujemo - očekujemo MC L 37, umoran - sumoran MC L 90, prazninu - tišinu MC L 102, preveseljke - terevenke LK O 29, tužna - sužna LK O 34, prošenja - mladoženja LKI O 130, praznini - pukotini VL L 23, čuju - kuju DK I 25, mraku - džaku MD U 76.
U navedenim rimovanim parovima sinonimičnost se ne ostvaruje na istovetan način. U jednima pojava jednog pojma asocira pojavu drugog pojma (sjaja - raja, proleća - cveća, tužni - ružni, mladosti - radosti, džamija - šamija, sinagoga - boga, pšenice - vodenice, prošenja - mladoženja itd.). U drugima pojmovi su vezani prema određenoj sličnosti (struji - bruji, zvuke - jauke, rominja - tinja, čuje - zuje, cepte - trepte, dirnu - virnu, zlobu - gnusobu itd.). Ali, pošto se u mnoštvu navedenih primera ipak ostvaruju različiti sinonimski odnosi, nekoliko rimovanih parova podvrgnućemo detaljnijoj analizi.
(1)U toj zastupljenoj u nedogled prosutoj praznini
Glas naš je zamenjen beskrajem
Između vremena i vremena. U pukotini
Završava se buđenje njegovo sjajem
VL L 23;
(2)Dole pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho monotono
JD P 93;
(3)Odviše smo bili radosni i tužni,
Odveć smelih misli gajili i brali
Sve plodove gorke kad su ideali
Postali stvarnost i oblici ružni
SP P 173;
(4)Idiotske se igre čuju
I od plemenitih metala senke se kuju
za jesen koja će da urodi plodom
DK I 25;
(5)Što me voda tamo-amo po dubokome mraku
Cvetova kad kiša klizi i vetar podmlađen sipi
Gde mi jalovo podmeće crnu mačku u džaku
Gde peku ti porazi, gde nagrizaju polipi
MD U 76.
U primeru (1), u rimovanom paru praznini - pukotini uspostavljenom pomoću istovetne kvazimorfeme p-ini, otkrivamo sistem veze koji se, uslovno, može shvatiti kao neka vrsta dedukcije, jer se rimuje pojam od opšteg značenja sa pojmom od konkretnijeg značenja. Naime, opštejezičko značenje praznine može se definisati kao "prazan ničim neispunjen prostor", a pukotine kao "rupa, šupljina, puklina" i slično. Međutim, u ovako uspostavljenoj strukturi prvi rimovani član, odnosno praznina stupanjem u semantički odnos sa drugim članom, odnosno pukotinom, sužava svoje prostorno značenje, svodeći ga na "rupu, šupljinu, puklinu", postaje, u izvesnom smislu, sinonim pojma pukotina. Na ovakav način "reči stupaju jedna sa drugom u vezu ne svojim standardnim značenjima, već daleko širim potencijalnim mogućnostima semantičkog spektra, odnosno mogućnostima asocijativnih veza."(191) U primeru (2), leksičke jedinice u rimovanom paru dubini - tmini imaju sasvim udaljena denotativna značenja. Reč dubina u navedenom kontekstu označava "mesto, prostor koji se nalazi na većem rastojanju ispod površine", a reč tmina "tamu, mrak, pomrčinu". Dakle, svaka od upotrebljenih leksema ima svoje autonomno značenje koje se sa značenjem druge reči, na leksičkom i rečničkom planu, ne može dovesti ni u kakvu vezu. Međutim, upotrebom ovih reči u vidu konstruktivnih elemenata dovedenih u neposredni kontakt pomoću istovetne glasovne sekvence ini, njihovo nespojivo semantičko značenje se u ovako postavljenoj konstrukciji unekoliko menja i saobražava jedno drugom. U uspostavljenoj konstrukciji (dubini - tmini), prva rimovana leksema dubina, uz posebno naglašavanje "dole pod zemljom" asocira i njeno moguće značenje, koje nosi realnu pretpostavku da je ta dubina verovatno ispunjena mrakom, tamom. Na taj način se uspostavila sinonimska veza između pojmova dubina i tmina, jer i jedna i druga reč u svom semantičkom potencijalu nose jednu zajedničku komponentu koja se izražava kao "odsustvo svetlosti", "prostor bez svetlosti". Tako su, u izvesnom smislu, semantičkim približavanjem reči dubina leksemi tmina, one međusobno postale sinonimi. U primeru (3), nije teško primetiti da upotrebljene lekseme (tužan i ružan) u rimovanom paru, u opštejezičkom značenju imaju različite denotate. Primarno značenje reči tužan predstavlja onoga "koji oseća tugu, koji je obuzet tugom, koji je žalostan", a reč ružan onoga "koji svojom spoljašnošću, oblikom izaziva neugodan, neprijatan utisak za oči". Osnovna značenja dveju rimema ni u kom slučaju se ne mogu dovesti u srodan, približan semantički odnos. Međutim, glasovna veza preko sekvence užan premošćava granicu nemogućeg, čini da se njihova značenja više ne posmatraju izolovano, samostalno, nego kao jedna celina čiji su delovi izgubili svoj prvobitni semantički identitet. Formalna veza (užan, kvazimorfema) počinje da funkcioniše i kao značenjska veza, koja mora po nečemu biti indikativna, posebna. Da bi se to ostvarilo, kao što smo u nekoliko navrata isticali, ili jedna ili obe aktivirane lekseme moraju izgubiti deo svoga primarnog značenja da bi se međusobno saobrazile. U ovom slučaju, to se desilo sa prvom rimovanom rečju. Ona se preko svoga sekundarnog značenja "koji izaziva tugu, bol, sumorno, teško osećanje" približila pa skoro i poistovetila sa drugom rimovanom rečju. Razlika jedino postoji u "osećanju" (prva rimovana reč) i "utisku" (druga rimovana reč). Dve sasvim različite reči po svojoj semantici dovedene u neposredan kontakt putem glasovnih ponavljanja ispoljile su zavidnu semantičku fleksibilnost, da su u datom kontekstu postale sinonimični elementi, i kao takve postale deo semantičke strukture navedenog konteksta. U primeru (4), i toliko daleki i neuporedivi pojmovi, kao što su: "čuti se" i "kovati" rimovanjem postaju jedinstven konstruktivni par. Iako svaka rimovana reč ima svoje autonomno značenje: čuti se znači "odjekivati, oglašavati se", a kovati "praviti, izrađivati kovanjem", ponavljanjem glasovne sekvence uju kao da se ukida njihova pojmovna različitost. One se objedinjuju u jedinstvenu, semantički složenu celinu, koja je zasnovana na zvučnom elementu, zajedničkom za oba pojma, iz kojeg i proističe njihova semantička srodnost, sinonimičnost. U primeru (5), veliku semantičku udaljenost na opštejezičkom planu predstavljaju pojmovi mrak i džak. Ovaj rimovani par (mrak - džak) posmatran izvan navedenog konteksta nema skoro ničeg zajedničkog u sebi. Međutim, postavljen u dato okruženje i doveden u neposredni dodir, u jednu novu relaciju,(192) preko zajedničke glasovne sekvence aku, ovaj rimovani par budi u čitaocu srodne asocijacije. Zapravo, recipijent traži neku zajedničku značenjsku dimenziju koja bi, pored glasovne, uspostavila i semantičku vezu među rimovanim pojmovima. Pojavu srodnih asocijacija i traganje za nečim istovetnim u različitom inicirao je i sam pesnik upotrebivši proširene konstrukcije "po dubokome mraku" i "crnu mačku u džaku". Ovim postupkom leksema džak se udaljila od svoga predmetnog značenja približivši se pojmu mrak, jer je informaciono težište usmereno na padežnu konstrukciju "u džaku", a ne na sam pojam džak. Na ovaj način se javila smisaona međuzavisnost rimovanih reči, koja je u složenom semantičkom sklopu proizvela njihov sinonimični odnos izražen pojmom koji označena "smanjenu vidljivost", "neprozirnost", jer u ovako strukturiranom poetskom tekstu "razlika na nivou denotata gubi svoj značaj."(193)
Dakle, u poetskom tekstu opštejezička sinonimija dobija dopunsko značenje, odnosno proširenje, jer glasovna ponavljanja stvaraju unekoliko složeniji semantički odnos među značenjima dveju i više reči. Pošto podudaranje jednog dela reči (količina ponovljenih fonema ne utiče na nivo semantičke podudarnosti) dovodi do semantizacije formalnih elemenata, poetski tekst ima svoj, samo njemu svojstven stepen proširenja sinonimije. A ovo proširenje sinonimije zasniva se na spoznajnom aktu koji se sastoji u isticanju pojedinačnog, specifičnog. Krajnji cilj ovog postupka, kojim se stvaraju veze reči velike semantičke potencije, mora se shvatiti kao tendencija pošto se, uslovno rečeno, bilo koja reč iz rečnika jednog jezika može pojaviti kao ekvivalent bilo koje druge reči, s tim da se ekvivalentnost ne sme poistovećivati sa jednakošću.
PHONOMOTIVATIONAL SYNONYMIC LINKS BETWEEN WORDS IN POETRY OF SERBIAN POETS
In the structure of poetic language, which represents a higher-degree model with respect to natural language, general language synonymy assumes additional meaning, for phonological structure, which belongs to the domain of expression in natural language, in poetry becomes the structure of the content, forming semantic links inseparable from the given context. Bearing that in mind, in this work the author points to one type of poetic synonymy that arises with the establishment of relations between different words on the basis of the repetition of certain sound sequences. Using Serbian poetry, the author thus follows motivated links between words, particularly in the scope of occasional (non-conventional - euphony) and canonical (conventional - rhyme) sound repetitions and reveals synonymic meanings that are either unclearly expressed or do not exist at all on the level of natural language.
3. FONOMOTIVACIONE ANTONIMSKE VEZE REČI U POEZIJI SRPSKIH PESNIKA
U ovom radu se ukazuje na jednu vrstu antonimskih odnosa koji nastaju uspostavljanjem veza među dvema semantički raznorodnim rečima na osnovu ponavljanja istovetnih glasovnih sekvenci.
0.1. U poetskom jeziku, koji u odnosu na prirodni jezik predstavlja drugostepeni modelativni sistem, dolazi do dopunskog uređenja govornog niza gde se u prvi plan ističu relacione, unutartekstovne veze reči. Ovo je u poeziji lako ostvarivo jer nju čini struktura neprekidnog paralelizma(194) zasnovanog na ponavljanju istih ili sličnih segmenata teksta: ponavljanju glasova i glasovnih sekvenci, rimovanih saglasja, akcentovanih i neakcentovanih slogova, kompozicionih elemenata, elemenata verbalne strukture tropa, sintaksičkih konstrukcija, stihova, ponavljanju strofa. Celokupan orkestar ponavljanja,(195) koji se manifestuje kao sistemska organizacija poetskog teksta, grupiše se na tri osnovna nivoa: metričko-ritmičkom, fonijskom i metalogijskom - u okviru kojih nastaju različite vrste složenih poetskih znakova, jer svaki prosti znak (reč) istovremeno sudeluje u nekoliko paradigmatskih nizova proisteklih i iz horizontalne i iz vertikalne strukture teksta u koju su znakovi (reči) postavljeni. Ovim se raznorodne lekseme (prosti znakovi) dovode u neposredan kontakt i zahvaljujući tome između njih nastaje složena korelativnost i na planu izraza i na planu sadržaja, što rezultira izdvajanjem zajedničkog glasovnog segmenta (kvazimorfeme), a isto tako i zajedničkog semantičkog jezgra (arhiseme).(196)
Glasovnim ponavljanjima kao jednim od postupaka naknadnog uređenja poetskog teksta,(197) na osnovu zajedničke glasovne sekvence, odnosno kvazimorfeme, prosti znakovi (reči) se ulančavaju u neponovljive glasovno-leksičke nizove, to jest, složene znakove. Svaki složeni znak sastavljen je od najmanje dva, a često i više od dva prosta znaka. Prosti znakovi (reči) ulazeći u sastav složenog poetskog znaka, u izvesnoj meri, napuštaju vezu sa označenim, sa planom sadržaja, gube samostalnost koju imaju u prirodnojezičkome tekstu. Zato složeni znakovi, gledani u celini, ne upućuju na nešto izvan sebe samih, ili izvan poetske strukture čiji su organski deo. Stoga se značenjska dimenzija složenog poetskog znaka formira u njegovoj upotrebi, u kontekstu, u tekstovnoj strukturi, ali je ona i deo iskustva pošiljaoca i primaoca poruke, te zavisi i od količine kulturnih informacija, od vantekstovne strukture. Glasovna ponavljanja, uspostavljajući dopunske veze među prostim znakovima (rečima), unose u semantičku organizaciju teksta značenja koja su ili nejasno izražena ili u potpunosti odsustvuju na nivou prirodnog jezika. Na taj način, glasovna struktura, "koja u prirodnom jeziku pripada planu izraza, u poeziji prelazi u strukturu sadržaja obrazujući semantičke opozicije"(198) neodvojive od datog konteksta, gde "riječi očito nemaju svoje osnovno jezičko značenje, već prenose kontekst u kome se one upotrebljavaju".(199) Međutim, preobraćanje reči u poetskom tekstu iz jedinice strukture u njen elemenat ne može da ukine opštejezičko percipiranje reči kao osnovne jedinice međusobne veze između oznake i označenog. Postupkom glasovnih ponavljanja izvode se određeni elementi teksta (u ovom slučaju prosti znakovi - reči) iz stanja jezičke automatizacije. Usled toga se između glasovne strukture poetskog teksta i njegove semantičke interpretacije obrazuje sistem motivisanih veza, zapravo uspostavlja odnos između plana izraza i plana sadržaja. Tako se različiti prosti znakovi (reči) dovode u neposredni kontakt i zahvaljujući tome između njih nastaje složena semantička korelativnost koja se često usmerava ili u pravcu sinonimije ili u pravcu antonimije.
Iako se svakovrsnim ponavljanjima konstituišu različite vrste složenih poetskih znakova o kojima s razlogom treba govoriti, ovom prilikom našu pažnju smo usmerili samo na jednu vrstu složenih poetskih znakova nastalih ponavljanjem istovetnih glasovnih sekvenci (nekonvencionalnih, okazionalnih - eufonija; i konvencionalnih, kanonskih - rima) isključivo u dvema rečima, gde ponovljeni formalni elemenat funkcioniše kao diferencijator semantičkog obeležja. Ovako nastao glasovno-leksički paralelizam, odnosno ponavljanje glasovne sekvence u dvema rečima navodi da se one poimaju kao semantički međusobno ekvivalentne. Ali, pošto ekvivalentnost nije što i istovetnost ili "mrtva jednakost", ona istovremeno podrazumeva i različitost. A ta različitost u pojedinim situacijama može dovesti do dijametralne suprotnosti, do antonimičnosti.
1.1. Produktivan vid fonetski motivisane veze dveju reči ispoljava se u obliku nekonvencionalnih (okazionalnih) glasovnih ponavljanja, u eufoniji. Ovakav vid glasovno-leksičke veze zastupljen je, pre svega, u strukturama jednog i dva susedna stiha, a retko kada na rastojanju u strukturama koje označavaju strofu.
1.2. Fonetski motivisana antonimska veza reči posebno je brojna u jednom stihu. To je i razumljivo jer se antonimski označeni pojmovi moraju dovesti u što bliži kontakt kako bi njihova dijametralnost bila što više vidljiva. Ovakve veze prostih znakova (reči) ispoljavaju se na dva načina: a) u glasovno-leksičkoj strukturi složenog znaka, u odnosu na rečnički plan, uspostavljena je prvostepena dijametralna semantička suprotnost i b) u glasovno-leksičkoj strukturi složenog znaka, u odnosu na rečnički plan, uspostavljena je drugostepena dijametralna semantička suprotnost.
a) Primeri koji izražavaju prvostepenu dijametralnu suprotnost označenih pojmova (pravi antonimi), nisu tako brojni u poeziji srpskih pesnika. Navešćemo nekoliko karakterističnih slučajeva.
(1)O punom zvuku što ostaje za svakim
praznim kolima MD U 25;
(2)Dovoljno da zavoliš ili da zamrziš DK Č 28;
(3)Vetrovi još uvek idu tamo i amo DK Č 23;
(4)Okreće cvet paleći se gaseći se BM II 117;
(5)Izvan dobroga i van zloga MR P 37;
(6)Jer ovde ti je početak, svršetak ti je MD N 47;
(7)Što je visoko iščezne, što je nisko,
istruli BM I 237;
(8)Levim ili desnim daljinama njegovo(200)BT V 68.
Već se na prvi pogled iz prikazanog materijala vidi da antonimski odnos aktiviranih reči (prostih znakova) izražava dijametralnu suprotnost: pun - prazan (1), zavoleti - zamrzeti (2), tamo - amo (3), pali se - gasi se (4), dobar - zao (5), početak - svršetak (6), visoko - nisko (7), levo - desno (8). Ovde se u okviru složenog poetskog znaka (među njegovim dvama elementima) uspostavlja prava rečnička antonimija kojoj nije bio potreban kontekst i formalna (glasovna) sličnost (ili delimična podudarnost) da bi se izrazila prvostepena dijametralna semantička suprotnost. Međutim, to ipak nije tako. Već samo dovođenje pravih antonima u ekvivalentne pozicije i njihovo posebno isticanje podudaranjem istovetnih glasovnih sekvenci ukazuje na određeni stepen semantičkog poistovećivanja ili približavanja, zapravo na određen stepen neutralizacije antonimskog sadržaja. Da je to tako, pokazaćemo na dva od osam predstavljenih primera.
(1)Pobednik večni, uvek čio,
Izvan dobroga i van zloga,
Danas ko juče što je bio
Jači od smrti i od boga
MR P 37;
(2)Onaj ko pretvara svoje srce u poklon
Onaj ko pretvara svoj um u smešnu vatru
Vidi kako se oko crvenog sunca
Okreće cvet paleći se gaseći se
BM II 117.
U primeru (1), da bi pokazao silinu, snagu i svemoćnost "tamnog nagona", Rakić ga poistovećuje sa "neumitnim životom" pridajući mu i obeležje "pobednika večnog" čija moć prelazi uspostavljene krajnosti definisane pojmovima "dobrog" i "zlog". Ove dve reči u datom kontekstu gube obeležja krajnjih semantičkih opozicija i svoj položaj koji zauzimaju u rečničkom sistemu srpskog jezika. One u strukturi poetskog teksta postaju manje suprotne, manje antonimične, a njihovo semantičko približavanje čini ih u izvesnoj meri podudarnim, zapravo delimično sinonimičnim. Drukčije rečeno, dijametralne suprotnosti u rečničkom smislu dovedene u određene strukturne pozicije i izvedene iz automatizacije govornog niza, prestaju da označavaju krajnje opozicione tačke leksičko-značenjskog sistema i približavaju se položaju koji označava njihovu delimičnu sinonimičnost. U primeru (2), dve suprotne reči (dve radnje: "paleći se - gaseći se") dovedene u poetsku strukturu uspostavljenu formalnim odnosom (izraženim ponavljanjem istovetne glasovne sekvence a-eći se / a-eći se) i upotrebljene u označavanju radnji koje se naizmenično smenjuju, gube deo od svoje dijametralne suprotnosti. U dva analizirana primera (to se odnosi i na sve ostale), kao što se moglo videti, uspostavljeni fonološki odnos (odnos formalne prirode) u kojem nezavisno od njega postoji semantička opozicija antonimskog karaktera, došlo je do izvesne sinonimizacije antonimske strukture. Tako je u dijametralnu suprotnost među dvema rečima usled ponavljanja istovetnih glasovnih sekvenci (kvazimorfema) uveden jedan dodatni semantički parametar koji se ispoljava u vidu neutralizacije antonimskih opozicija, a to ne predstavlja samo usložnjavanje semantičke strukture poetskog teksta pomoću formalnih korelacija, nego ističe i višeznačnost umetničkih elemenata kojima se ne ukidaju primarna (jezička) značenja, već se njima uspostavljaju novi semantički odnosi.
b) Primeri u kojima se ne izražava dijametralna suprotnost, u leksičko-rečničkom smislu, u dosta većoj meri su prisutni u poeziji srpskih pesnika.
(1)Joj dva sata radosti i triput toliko
gadosti kostur mi usnio MD U 63;
(2)Budnima trn, usnulima ruža BM P 10;
(3)U crnom, prozirnom danu i krv je tvoja jod VL L 25;
(4)Odavno prestao da prosim ko srpska
livada mutan kiši i nebu prkosim MD U 65;
(5)Zasadili ruže za velike smrti i za svoje
radosti BM II 28;
(6)Ne nose meni zvijezde, no jade AŠ P 106;
(7)Svod se svetli topal, staklen, iznad voda JD P 107;
(8)Sunčevo zlato sja iz blata JD P 147;
(9)U pompi nada i đerdana SP P 34;
(10)Setna i svetla preko svega što je SP P 104;
(11)I nastade tresak i krvava trka MR P 123;
(12)Kao dragan dragoj posle mnogih dana VP P 38;
(13)Gledam sebe kada vidim tebe VP P 74.
U svakoj od uspostavljenih parnih veza, gledano na leksičko-rečničkom nivou, ne može se reći da je došlo do isticanja dijametralne suprotnosti, pre bi se reklo da je u pitanju pojmovna različitost: radost - gadost (1), budan - usnuo (2), crn - proziran (3), prositi - prkositi (4), smrt - radost (5), zvezda - jad (7), svod - voda (8) zlato - blato (9), nada - đerdan (10), seta - svetlo (11), tresak - trka (12), dragan - draga (13), sebe - tebe (14). Međutim, formalna veza koja se očituje u ponavljanju istovetne glasovne sekvence učinila je da se strukturne različitosti na semantičkom planu preobrate u dijametralne suprotnosti, koje istina nemaju rečničko značenje, ali je tu ipak reč o drugostepenoj antonimiji, o tzv. poetskim antonimima. Način njihovog raspoznavanja leži u različitim vidovima asocijacija: asocijacije po sličnosti, srodnosti (crn - proziran: proziran = beo, uspostavljena dijametralna suprotnost: "crn - beo" (3); zvezda - jad: "zvezda" podseća na nešto svetlo što asocira "radost" - uspostavljena dijametralna suprotnost "radost - jad (patnja, tuga)" (7); asocijacije probuđene logičkim, uzročno-posledičnim vezama (smrt - radost; "smrt" asocira "žalost", uspostavljena dijametralna suprotnost: "žalost - radost" (5); nada - đerdan: "nada" = "apstraktno", "đerdan" = "konkretno", uspostavljena dijametralna suprotnost "apstraktno - konkretno" (10) itd. Iako je potrebno da se svaki primer posebno analizira, nešto detaljnijem posmatranju podvrgnućemo samo tri od ukupno 13, i pokazati da se ovde radi o relacionim značenjima koja nastaju kao rezultat unutrašnjeg prekodiranja.(201)
(1)I kobna miso moriti me stade:
Što moja nisi, i što smiraj dana
Ne nosi meni zvijezde, no jade?
AŠ P 106;
(2)Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela
SP P 34;
(3)Ali ta slika prevučena prahom,
I stoji ko spomen minulih obmana:
Ja joj katkad priđem sa tugom i strahom,
Kao dragan dragoj posle mnogih dana
VP P 38.
U primeru (1), lekseme "zvijezde" i "jadi" kao "fenomeni beskrajno udaljeni jedni od drugih uspešno su projektovani u uskom vidnom polju"(202) jer su uvođenjem u poetsku strukturu i dovođenjem u neposredni kontakt ponavljanjem glasovne sekvence jde usledile određene promene u semantičkoj strukturi prvog po redu člana, tako da on usled njegove okazionalne promene nastale kao rezultat specifične upotrebe na leksičkom planu, gubi svoje osnovno obeležje koje se ispoljava u označavanju nebeskog tela, dobijajući sekundarna značenja, značenje "sreće", "radosti", koje objektivno postoji u reči zvezda. Na ovaj način, odnosno preko formalne (fonološke) motivacije (zajedničke kvazimorfeme jde) dve leksičke jedinice "zvezda " i "jad" postale su poetski (drugostepeni) antonimi čija su značenja svedena na opoziciju "radost - tuga" (ili "sreća - nesreća"). U primeru (2), reči "nada" i "đerdan" smeštene su u neposredni kontekst, odnosno u parnu vezu između koje stoji veznik "i" koji im obezbeđuje određenu ekvivalentnost, ravnopravnost. Međutim, ovako uspostavljena veza je naknadno aktivirana anagramskim ponavljanjem glasovne sekvence nada / dana, pa se preko formalne ističe i njihova semantička povezanost, odnosno preko formalne sličnosti otkriva se semantička različitost, koja u datom slučaju potencira opoziciju "apstraktno - konkretno" (ili "uzvišeno - prizemno"). U primeru (3), dva entiteta ("dragan" i "draga") preko formalne veze drag objedinjuju se u jedinstvo međusobnog upoređivanja što stvara opozitnu strukturu projektovanu semantičkim odnosom "muško - žensko", obogaćujući naknadno informacioni sadržaj teksta.
v) U strukturi jednog stiha, pored navedenih načina fonološki motivisane veze reči, našli smo još jedan koji se umnogome razlikuje od prethodnih. Naime, ovde se ne radi o ponavljanju glasovne sekvence u okviru "sa-protiv-postavljana"(203) pojmova-reči, već se ponavljanja dešavaju u okružavajućem kontekstu čime se aktuelizuje opozicioni odnos dveju reči na bliskom rastojanju. Primeri su, istina, veoma retki.
(1)Videti neću zoru kada sviće,
Molitvu, suze onih koji cvile,
Ni vlagu, crve što po meni mile,
U obliku idu čas dublje, čas pliće
VP P 45;
(2)Nebo ćuti, zemlja ćuti, mir svud vlada;
Sve je nemo, tiho, večno, nigde glasa;
Sve beskrajno, nedogledno, kao nada,
A čobanče voda nosi bez talasa
VP P 48;
(3)Mrak teče gust kroz crnu draču;
Talasić kliznu ispod groba.
Najzad se očas negde začu
Prvi slavuj i prva žaba
JD P 140.
U primeru (1), lekseme dubok ("dublje") i plitak ("pliće") i u rečničkom značenju izražavaju antonimski odnos označenih pojmova. Ali u poetskoj strukturi "čas dublje, čas pliće" njihovo osnovno značenje se još više intenzivira ponavljanjem glasovne sekvence čas, koja u potpunosti odgovara relanoj leksemi "čas" (imenici priloški upotrebljenoj). Ponavljanjem istovetne glasovne sekvence (čas) koja se nalazi u odredbenoj funkciji osnovnih pojmova (dubok i plitak, koji različito zvuče) posebno se potenciraju njihove krajnosti. U primeru (2), dve reči ("nebo" i "zemlja"), koje se na leksičkom nivou mogu smatrati antonimima, u poetskoj strukturi "nebo ćuti, zemlja ćuti" ne samo da izražavaju prostorno-semantičku opoziciju "gore - dole", nego je i intenziviraju ponavljanjem glasovne sekvence, odnosno lekseme ćutati ("ćuti") kojom se pripisuje isti "kvalitet" suprotnim pojmovima ("nebo" = gore - "zemlja" = dole). U primeru (3), za razliku od prethodna dva, uspostavljena poetska opozicija nije zasnovana na leksičkoj antonimiji, jer reči "slavuj" i "žaba" u međusobnom odnosu, pre znače različitost nego suprotnost. Međutim, njihovim dovođenjem u parnu vezu, te formalnim (i semantičkim) potenciranjem - prv(a)i (koji se prvi put javlja, oglašava), ističu se različiti kvaliteti jednog pojma (ovde glasa),(204) tako da diferencijalna smisaona obeležja osnovnih elementa ("slavuj" = lep glas; "žaba" = ružan glas) narastaju do kontrasta, do antiteze, do antonima ("lep - ružan").
1.3. Fonetski motivisana antonimska veza dveju reči nije tako rasprostranjena u strukturama dvaju susednih stihova, kao u strukturi jednog stiha. To je i razumljivo, jer se antonimske veze reči najčešće uspostavljaju u neposrednom dodiru, na što manjem rastojanju, u najužem kontekstu. Ali, prelaskom sa strukture jednog na strukturu dva susedna stiha ne menjaju se načini ispoljavanja ovih antonimskih odnosa.
a) Primeri koji izražavaju dijametralnu (rečničku) suprotnost označenih pojmova nisu u strukturama dvaju susednih stihova posebno česti u poeziji srpskih pesnika.
(1)Svirači mraka i belih pesama nestajanja
ustalasanom tišinom snega pokrivaju
kanal trajanja DK I 35;
(2)Ne krivi me ako si izgubio jedan vid
tamnovanja da bi dobio drugi. Ne krivi me BT V 65;
(3)Zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih
parkova BM U 17;
(4)Mrtva prošlost sa životom pokrivena.
Dok budućnost polagano pokrov skida VP P 35.
Ni jednom od navedenih primera nije potrebno dodatno tumačenje, jer svaka parna veza reči (nestajanja - trajanja (1), izgubio - dobio (2), anonimnih - javnih (3), prošlost - budućnost (4)) u svom realizovanom obliku iskazuje antonimske odnose jednake onim sa rečničkim značenjem antonimije. Ponovljene glasovne sekvence (kvazimorfeme: tajanja (1), bio (2), anih (3), ost (4)) u službi je posebnog isticanja, potenciranja složenijeg semantičkog odnosa među značenjima dveju reči i stvaranja zajedničkog semantičkog jezgra unutar nastalog poetskog znaka, a sve to ima funkciju dezautomatizacije kojom se užem ili širem kontekstu (zavisno od primera) pridaje viši stepen ekspresivnosti i emocionalnosti.
b) Primeri koji ne izražavaju dijametralnu (rečničku) suprotnost označenih pojmova u poeziji srpskih pesnika imaju dosta veću frekvenciju od prethodnih. Navešćemo ih samo nekoliko.
(1)Ponekad isuviše, baština vetrova
I onih što imaju manje nego ništa BM U 27;
(2)Da - ludo - shvati misteriju postojanja i
tajnu njegovog raspadanja u kaplji jedne BT V 68;
(3)Sneg je to brvno
bačeno na dve obale sunca DK I 33;
(4)Srebrnast pokrov prostorom se vlači,
Čudan i moćan. Jedna crna rana... SP P 55;
(5)Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko JD P 99;
(6)Na bregu iznad mrkog krša
Prvi zrak sunčev tek se rodi JD P 136;
(7)Razlio se vazduh u pramenje belo,
Dan vreo i topal, mrtvilo svuda VP P 82;
(8)Sve se čežnje gase i sve strasti blede
I ko neman starost pre vremena stiže MR P 83.
U svakoj uspostavljenoj parnoj vezi, iako to intuitivno nije uočljivo, ostvaren je antonimski odnos. Istina, za njim treba tragati, njega treba otkrivati. I to putem različitih asocijacija. U dvema rečima koje stupaju u vezu nastalu na osi ekvivalentnosti uspostavljanjem izvesnog glasovnog izomorfizma, primarne semantičke različitosti pretvaraju se u specifične semantičke opozicije, odnosno reči koje imaju različita semantička polja postaju antonimi (: "baština - ništa" = sve - ništa (1), "postojanja - raspadanja" = postojati - nestajati (2), "sneg - sunce" = hladno - toplo (3), "srebrnast - crna" = sjajan - taman (4), "zasipa - spi" = aktivnost - neaktivnost (5), "mrkog - zrak" = taman - svetao (6), "razlio - mrtvilo" = aktivnost - pasivnost (7), "strast - starost" = mladost - starost (8)). Ove naše tvrdnje pokušaćemo da obrazložimo analizom triju primera.
(1)(...)
Sneg je to ostrvo
belom mesečinom preorao.
Sneg je to brvno
bačeno na dve obale sunca
(...)DK I 33;
(2)(...)
... Jer pamtim jednu malu
pukotinu u prostoru, kroz šiblje u ravnici,
kuda je to srce nesmotreno prošlo da dohvati,
da - ludo - shvati misteriju postojanja i
tajnu njegovog raspadanja u kaplji jedne
devojčice...
BT V 68;
(3)To dolaze draga, sve bliže i bliže
Nečekani dani nemoći i bede,
Sve se čežnje gase i sve strasti blede
I ko neman starost pre vremena stiže
MR P 83.
U primeru (1), uvođenjem dopunskog fonološkog uređenja među različitim pojmovima ("sneg" i "sunce") stvara se osobita semantička konstrukcija. Naime, nije teško shvatiti da pojava pojma "sneg" asocira pojavu pojma "hladnoća", a da pojava pojma "sunce" asocira pojavu pojma "toplota". Dakle, putem logičkih asocijacija došlo je do uspostavljanja drugostepenog značenja koje je izraženo pravim antonimskim odnosom ("hladno - toplo") sadržanim u realizovanoj tekstovnoj vezi ostvarenoj ponavljanjem glasovne sekvence "sn" (ili kvazimorfeme sn). U primeru (2), dve reči "postojanja" i "raspadanja" glasovnom vezom ("p-s-anja/sp-anja) dovedene su u neposredni kontakt, u jedinstvenu strukturu, što je na semantičkom planu rezultiralo uspostavljanjem smisaone veze (koja se obrazuje prilikom objedinjavanja ekvivalentnih elemenata) izgrađujući opšte semantičko jezgro značenjske opozicije zasnovane na dijametralnoj suprotnosti "postojanje - nestajanje", pri čemu je leksema "raspadanje" unekoliko izmenila svoje primarno značenje prešavši (po logičkoj sličnosti) u drugu leksičku jedinicu ("nestajanje") približnog (srodnog) značenja. U primeru (3), ponavljanjem glasovnog segmenta "strast/star-st" (odnosno kvazimorfeme strast/star-st) dve su reči ("strast" i "starost"), skoro identičnim formalnim oznakama, dovedene u određeni semantički odnos izražen kontrastom "mladost - starost". Naime, leksema "strast" koja u svom osnovnom semantičkom potencijalu označava "snažno osećanje, silan i neobuzdan unutrašnji nagon prema čemu", teško da se može pripisati reči "starost" koja pre znači suprotno: "osobine koje nisu svojstvene tom dobu, osobine koje nisu u starih ljudi". Pošto "strast" korelira sa "mladošću", jer je to osobina, odlika mladosti, ona je u uspostavljenom glasovno-leksičkom paralelizmu "strast - starost" počela da označava ono što je suprotno reči "starost", a to je "mladost", pa je tako došlo do antonimskog odnosa izraženog strukturom (mladost - starost).
1.4. Mali je broj primera fonetski motivisane veze reči u poetskim strukturama većim od dva susedna stiha u kojima se izražava drugostepena dijametralna suprotnost.
(1)Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusnuo setno i umro kraj žala
JD P 111;
(2)Rasprostire se kroz kristalne sfere,
Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća,
Očajno tužno, setno miserere! -
Kobni zvuk smrti života i cveća
SP P 105;
(3)Hteo bih jednu noć kad mesec kunja,
Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Što mesecima u prozoru stoje
MR P 74.
U primeru (1), uspostavljanjem glasovno-leksičkog paralelizma ("more - umro", "mor/mro"), odnosno dovođenjem u vezu dveju leksičko-semantički raznorodnih reči (reči sa udaljenim osnovnim značenjima) u jednoj od njih (prvoj po redu) obelodanjuje se novi smisao (dolazi do izražaja sekundarno semantičko obeležje) koji odgovara pojmu "života", nečemu što poseduje "život", dok druga reč ostaje u granicama svoga osnovnog značenja, u granicama onoga što označava "smrt".(205) U primeru (2), oba člana složenog znaka "bistar - smrti" (ist-r/s-tri), u manjem ili u većem stepenu, menjaju svoja osnovna značenja da bi se realizovala antonimska opozicija izražena bipolarnom suprotnošću "svetao - taman" ("bistar" = svetao, "smrti" = taman). Ovde treba istaći da semantička pomeranja u oba elementa idu po vertikalnoj sinonimskoj osi. A to znači da jedan elemenat (npr. "bistar") može jedino preći u drugi njemu semantički blizak elemenat čija se bliskost zasniva na sinonimskim odnosima. Međutim, može se desiti, kao što je to slučaj sa rečju "smrt", da ona u nastaloj parnoj vezi svojom pojavom označava prestanak svetlosti i pojavu potpunog "mraka", "tame". U primeru (3), nailazimo na veoma interesantnu situaciju. Naime, u paralelnu glasovno-leksičku vezu ne dovode se, kao u svim dosadašnjim primerima, dve različite lekseme istovetnom glasovnom sekvencom, već u neposredni kontakt stupaju dva različita oblika ("mesec - mesecima") jedne reči. Međutim, svaki oblik ima svoje posebno značenje. Oblik "mesec" označava nebesko telo najbliže Zemlji, a oblik "mesecima" period od trideset ili približno trideset dana, čime je uspostavljena očigledna antonimična opozicija "konkretno - apstraktno". Tako je jedna te ista leksema u poetskom kontekstu postala sama sebi antonim, što je uslovilo polarizaciju njenog značenja "semantiosemiju".(206)
2.1. Posebno produktivan vid fonetski motivisane veze dveju reči ispoljava se u obliku konvencionalnih (kanonskih) glasovnih ponavljanja, u rimi. S jedne strane, to su dve reči sa različitim značenjima čija su mesta u govornom nizu dosta udaljena; s druge strane, one su toliko povezane na planu izraza da teže da se približe i na planu sadržaja(207) i to ponekad u pravcu antonimije, gde se ističe kontrast dvaju aktiviranih elemenata. Ovi kontrasti dobijaju različite vidove, zavisno, između ostalog, i od bližeg konteksta.
a) Primeri rime u kojima se uspostavljaju glasovno-leksički paralelizmi, a koji izražavaju dijametralnu (rečničku) suprotnost označenih pojmova (pravi antonimi), nisu brojni u poeziji srpskih pesnika.
nezgodno - zgodno BR R 201; planine - doline BR R 202; svučem - obučem BR R 241; prednjima - zadnjima BR R 170; otvoriše - zatvoriše BR R 186; svršetak - početak BR R 87; vero - nevreo BR R 148; doneo - odneo BR R 103; amo - tamo BR R 137; pođe - dođe VI I 44, stvorenja - priviđenja MR P 131; odlazi - dolazi VP P 85; stvarno - utvarno BM I 230; gora - mora MC L 98; gora - mora, SP P 138; more - gore SR P 202; mora - gora VP P 155; gora - mora MD U 79.
Među navedenim parovima najveći broj pripada jednom pesniku (B. Radičeviću), dok od ostalih (a njih je poveliki broj) nađe se tek po koji primer. Tražiti razlog za veće prisustvo pravih antonima u poeziji jednog pesnika (ili u poeziji uopšte) možda može biti izlišno, ali se nama čini da to odražava ili primenu stilskog postupka zasnovanog pretežno na kontrastu, ili nedovoljno traganje za odgovarajućim rečima kojima se može graditi rima. Treba reći da pravi antonimi zasnovani na približnim formalnim obeležjima (glasovnim ponavljanjima), po običaju, predstavljaju jednu reč sa različitim prefiksima, čime se umanjuje semantički potencijal rime. Inače, u svim navedenim primerima kontrasti su očigledni, a njihova unutartekstovna značenja bliska su opštejezičkim. Međutim, oni imaju pojačane stilske i ekspresivne vrednosti, jer se javlja potreba ne samo da se konstatuje prisustvo veze, nego i da se uvede pojam o njenoj intenzivnosti, koja će karakterizovati stepen i prirodu vezanosti elemenata u strukturi. U nekim od navedenih parova (npr.: stvorenja - priviđenja, planine - doline), zbog toga što kao osnov poređenja nije korenski deo (vero - nevero, odlazi - dolazi) glavni nosilac semantike, nego gramatički elemenat (fleksija), složen semantički sklop dveju reči naizgled ne iskazuje pravu antonimičnost. Da to ipak nije tako, pokazaće dva analizirana primera.
(1)Brda, gore i planine,
I vi, stene tu ponosne,
Klanci, luzi i doline,
Reke, vrela, luke rosne!
kad vas glenem, al' mi godi
Blago meni da se rodi'!
BR R 202;
(2)Otišli su mirno ne znajući kuda
Prešli preko polja, klanaca i gora,
I orlove naše pronosili svuda
Od pragova svojih do dalekih mora
SP P 138.
U primeru (1), rimovani par "planine - doline" na prvi pogled ne označava dijametralnu suprotnost, čak bi se pre reklo da predstavlja pojmovnu različitost. Međutim, ako se uključi i poetski kontekst u kojem su ove rime upotrebljene, onda će se zapaziti da je skoro cela strofa izgrađena na lancu antonimskih opozicija ("brda, gore, planine - klanci, luzi, doline") koje su zasnovane na vizuelnoj, prostornoj opoziciji ("gore - dole"). U primeru (2), u rimovanom paru "gora - mora" (koji je veoma često korišćen od strane srpskih pesnika) otkrivamo istovetnu antonimsku opoziciju "gore - dole". U konkretnom slučaju, a to nam potvrđuje i sam kontekst katrena, vlada više kontrastnih parova ("polja - gora, klanci - gora, mora - gora") koji iskazuju opoziciju: gore - dole. Par "pragova - mora" iskazuje opoziciju: blisko - daleko. Međutim, ova rima se može različito tumačiti jer kontrasnost, koliko zavisi od okružavajućeg konteksta, toliko zavisi i od osećanja za antonimiju.(208) Tako u zavisnosti od bližeg konteksta rimovani par "gore - more" može označavati i suprotnosti, kao "zemlja - voda", "smrt - život" itd.
b) Primeri rime u kojima se uspostavljaju glasovno-leksički paralelizmi, a koji na direktan način ne izražavaju određenu dijametralnu suprotnost (nisu pravi antonimi), čine posebno brojnu kategoriju u poeziji srpskih pesnika.
mrak - zrak VI I 35; pust - gust VI I 50; svirepo - lepo ĐJ P 24; zrak - mrak ĐJ P 34; plamen - kamen MN P 111; zlato - blato BR R 204; lepo - slepo BR R 47; žar - gar BR R 101; očiju - ušiju SR P 245; beži - leži SR P 186; plamen - kamen SR P 311; ćute - zvuke SR P 89; mrtve - žrtve MC L 40; barske - carske MC L 73; slap - kap MC L 102; ništa - zemljišta LK O 45; živa - počiva LK O 65; zelene - uvele DM P 38; mir - vir DM P 89; carska - avarska DM P 144; zloga - boga MR P 37; staru - žaru MR P 54; mir - vir MR P 103; gasne - jasne AŠ P 51; ćivot - život AŠ P 51; grubi - ljubi AŠ P 164; glavom - travom VP P 32; zrak - mrak VP P 90; žrtve - mrtve VP P 221; žrtva - mrtva BM I 116; beže - leže BM I 230; zlato - blato BM I 233; greje - veje MD U 40; tmini - mesečini MD U 45; mir - pir VL L 17; zvuk - muk VL Č 17; kamen - plamen JD P 91; pene - stene JD P 107; miruje - piruje JD P 271; zračila - pomračila JD P 241; cveće - sveće SP P 73; pusto - gusto SP P 84; muk - zvuk SP P 166.
U svim navedenim primerima formalna (fonološka) podudarnost u dvema rečima dovodi ih u međusobni semantički odnos obrazujući nedeljivu celinu "frazeologizam" koji, na prvi pogled, pre ukazuje na različitost nego na suprotnost sjedinjenih pojmova. Međutim, međusobna različitost dveju reči u neposrednom kontaktu unekoliko se preobražava u antonimičnost, jer formalna podudarnost (ekvivalentnost) ističe u prvi plan semantičku dijametralnost. Nastale semantičke suprotnosti dopirući do prave antonimije (koja to u osnovi i nije) izražavaju, u manjem ili većem stepenu, kontrastne pojave. Ako se pažljivije zagledamo u navedeni materijal, možemo uočiti da pojedini parovi rime čine varijantnu grupu jednog invarijantnog para. Tako u varijantnu grupu invarijantnog para tamno - svetlo ulaze spojevi reči "gar - žar, pomračila - zračila, tmini - mesečini, mrak - zrak, gasne - jasne". Svi levi članovi (gar, pomračila, tmini, mrak, gasne) nabrojenih opozicija postaju sinonimi; desni takođe (žar, zračila, mesečini, zrak, jasne). Kao takvi oni ne samo da izražavaju različite nijanse značenja krajnjih opozita nego se svode na glavnu opoziciju (tamno - svetlo). Na ovaj način, primenom iscrpne analize, u koju treba uključiti sva značenja dveju reči pre njihovog stupanja u parnu vezu, izmene značenja (jedne ili obeju reči) prilikom uspostavljanja neposrednog kontakta, kao i uvažavanje konteksta u kojem te dve reči deluju, može se otkriti jedan deo poetsko-semantičkih tkanja koja objektivno postoje u značenjskim slojevima stihovnih struktura.
Pošto bi bilo previše opširno (a i nepotrebno) da se analizira svaki navedeni primer, ilustracije radi, usmerićemo našu pažnju na njih nekoliko.
(1)Tamo gde ti je kolevku mati dala na svom nedru,
Gde se smeh i suza ukrstili nad tvojom glavom,
Gde ti je lepota smelo krasila devičnost vedru,
Ležiš u daskama, pokrivena busenjem i travom
VP P 32;
(2)I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -
jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen
MN P 111;
(3)(...)
A iz grla se ori grdan smej,
ta dosta grdan da ga čuje Zej!
To vole ljudi, vole robovi,
al' Zej se stresa, bog nad bogovi'
(...)LK O 55;
(4)Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka
MC L 102;
(5)O šumo moga leta. U buri vidim mir
Zaboravljam požar. Treperav zvuk
Što dođe. Postoji snova vir
Na snage sagna me rub.
Ko nebo ljubljenog muk
VL Č 17.
U primeru (1), "glava" u kombinaciji sa "trava" (u rimovanom paru "glava - trava") dobija značenje usmerenosti odozgo naniže, prelaženjem iz "višeg sveta" (= "živi svet") u "niži svet" (= "mrtvi svet"). U ovako uspostavljenoj strukturnoj opoziciji rimovane reči "glava" i "trava" počinju da se poimaju kao okazionalni antonimi komplementarnog tipa,(209) jer izražavaju opoziciona značenja "gore - dole", "život - smrt". Na taj način svaka od rimovanih reči dobija novo značenjsko obeležje (važeće samo za dati tekst),(210) koje objektivno ne postoji u semantičkoj strukturi srpskog jezika. U primeru (2), reči iz rimovanog para "plamen - kamen" iako značenjski pripadaju denotatima različitog tipa, dovedene u neposredni kontakat doživljavaju transformacije sadržane u granicama srpskog jezika. Naime, kad reči "plamen" i "kamen", različite po svojoj vantekstovnoj semantici ("plamen" označava "usijane svetleće gasove koji se javljaju pri gorenju, izgaranju čega; oganj, požar, vatru; jaku svetlost osvetljenje", dok "kamen" znači "mineralni agregat različitog sastava od koga se velikim delom sastoji Zemljina atmosfera, stena"), koje su u sistemu prirodnog jezika jedne od druge izolovane, dospeju u strukturno ekvivalentne pozicije (čine rimovani par), one se u funkcionalnom pogledu u poetskom tekstu pojavljuju kao međusobni antonimi, zasnovani na kontrastu toplo - hladno. Suprotstavljanje ovih pojmova navodi da se "plamen" poima kao "toplota, vrelina", a "kamen" kao "hladnoća, studen", što predstavlja njihovo objedinjavanje u jednu "arhisemu" čije semantičko obeležje izražava "temperaturno stanje". Međutim, u semantičkom kontekstu navedene strofe, otkriveni kontrastni odnosi dveju reči ("plamen" i "kamen") unekoliko su neutralizovani upotrebom sintagmatskih izraza "jalov plamen" i "jadovan mraz". U primeru (3), formalna podudarnost izražena kvazimorfemom o-ovi utvrđuje sadržinsku suprotnost dveju rimovanih leksema (robovi - bogovi), ističući u prvi plan njihova sekundarna semantička obeležja. Naime, pojam bog ("bogovi") u sistemu prirodnog jezika predstavlja "natprirodno biće, božanstvo", a pojam rob ("robovi") "obespravljenog čoveka, čoveka bez slobode". Međutim, dovedeni (postupkom rimovanja) u istovetnu strukturnu poziciju, oni ulaze u sastav složene semantičke celine gde se njihova udaljenost na nivou opštejezičkog značenja preobražava u antitezu sadržanu u vidu više različitih opozicija (običnost - neobičnost, uzvišenost - uniženost, gore - dole). Ovakvu semantičku suprotnost sugeriše nam sam poetski kontekst u kojem funkcioniše rima ("robovi - bogovi"). "Grdan smej" nema samo obeležje jačine, snage, već znači i nešto pejorativno: neprijatan smej, koji ne smeta "robovima", oni ga čak i "vole", dok takav "smej" (smeh) izaziva nelagodnost od koje se bog "Zej" (Zevs) "stresa". Pošto se okazionalno-poetski antonimi percipiraju s obzirom na semantička polja koja su aktivna u komunikacionom sistemu izvan samoga teksta,(211) rimovani par "robovi - bogovi" pored opozicije "običnost - neobičnost" mogu isticati i kontrastivna značenja nastala asocijativnim putem po sličnosti: uniženost - uzvišenost (rob = uniženost, bog = uzvišenost), ili po prostornoj određenosti: dole - gore (rob = dole, bog = gore). U primeru (4), u rimi "slap - kap" zajedničko semantičko diferencijalno obeležje koje ulazi u opoziciju mnogo - malo proizvodi sadržaj koji je zajednički i poetskom i nepoetskom govoru. Međutim, i ovde ostaje izvesna strukturna rezerva za čisto individualno tumačenje. Iako su "slap" i "kap" po opštem rečničkom značenju skoro antonimi, oni, pošto su strukturno izjednačeni, istovremeno deluju kao antiteze na nivou poetske semantike, što posebno čini aktivnim njihova obeležja koja ih međusobno suprotstavljaju kao pojmove (reči) - efekat spajanja krajnjih tačaka količinskih vrednosti. U primeru (5), za razliku od prethodna četiri, oba rimovana para u katrenu funkcionišu kao okazionalni antonimi. Rimovani par "zvuk - muk" odražava dva suprotna pojma glasnost - bezglasnost. Zvuku koji dominira u prva dva stiha suprotstavlja se muk koji baca semantičku senku na druga dva stiha strofe. Na taj način, tj. dovođenjem dvaju pojmova u opoziciju i sučeljavanjem njihovih sadržaja ističe se emocionalni naboj konteksta. Rimovani par "mir - vir" sadrži potencijalnu semantičku opoziciju zasnovanu na suprotnim osećanima: spokojstvo - nespokojstvo. Prema opštem značenju konteksta rimovani članovi "mir" i "vir" bude logičke asocijacije: "mir" = blaženstvo, "vir" = neblaženstvo. Drukčije rečeno, pesnik u buri, u nečemu što se zbiva, dešava (u onome što je u realnosti) - doživljava, oseća blaženstvo, spokojstvo, dok u onome što će se eventualno zbiti, dogoditi, u onome što je u snovima (u onome što je izvan realnosti) - predoseća, sluti nastupajuće neblaženstvo, nespokojstvo.
Mada jezički znak u poetskom tekstu ne gubi svoju jezičku prirodu, on uključivanjem elemenata nižih nivoa (ovde fonološkog) u proces obrazovanja smisla, gde nastaju okazionalne semantičke opozicije, okazionalne "arhiseme", gubi deo svoje samostalnosti koju poseduje u prirodnom jeziku. Obrazovanje "arhisema", koje predstavljaju osobitu pojmovnu konstrukciju zasnovanu na semantičkim opozicijama u kojima dolazi do semantizacije formalnih elemenata, ima karakter logičkog. Jer ponavljanje (zvučanje) u stihu ne ostaje u granicama plana izraza već ulazi u izgradnju plana sadržaja, ne kao jezički nego kao slikovni znak, gde "arhisema" dobija oblike slikovnoga (ikonografskog) signala. "Arhisema" kao značenjska poetska jedinica odražava složeni sistem unutartekstovnih semantičkih opozicija koje su nemoguće izvan date poetske strukture izraza. I ona kao takva se ne podudara sa semantičkim jedinicama prirodnog jezika. Ona ukazuje na ono što je različito u semantici članova opozicije, odnosno izdvaja diferencijalne elemente svakog od njih. Formalizacija samih elemenata i semantizacija njihovih formalnih odnosa obrazuje čitav lanac složenih poetskih znakova koji čine jednu okazionalnu reč (dvojednu reč) kao nedeljivu celinu sa nedeljivim značenjem, u okviru kojeg se izdvajaju diferencijalne semantičke opozicije, koje u jednim slučajevima, u poetskom tekstu, funkcionišu kao okazionalni, poetski antonimi.
PHONOMOTIVATIONAL ANTONYMIC LINKS BETWEEN WORDS IN POETRY OF SERBIAN POETS
In the structure of poetic language, which represents a higher-degree model with respect to natural language, general language antonymy assumes additional meaning, for phonological structure, which belongs to the domain of expression in natural language, in poetry becomes the structure of the content, forming semantic links inseparable from the given context. Bearing that in mind, in this work the author points to one type of poetic antonimy that arises with the establishment of relations between different words on the basis of the repetition of certain sound sequences. Using Serbian poetry, the author thus follows motivated links between words, particularly in the scope of occasional (non-conventional - euphony) and canonical (conventional - rhyme) sound repetitions and reveals antonymic meanings that are either unclearly expressed or do not exist at all on the level of natural language.
|
