Milosav Ž. Čarkić:
Fonostilistika stiha

IV. NEKOLIKO REČI O KNJIZI

Ova knjiga je produžetak rada koji je autor započeo u prethodnoj monografiji. Izbor tekstova okupljenih u njoj čini tematsku i metodološku celinu. Članci su pisani u poslednjih nekoliko godina, a rezultat su različitih povoda. Neki su štampani u zbornicima sa naučnih skupova, neki u našim časopisima, neki u stranim publikacijama. Sam izbor i način prezentacije tekstova polazi od tematskog principa, koji se autoru činio najprikladnijim, mada takvim redosledom nisu pisani.⁽²¹²⁾

Postoji više razloga za objavljivanje ove knjige. Sadržina ponuđenih radova uklapa se u koncepciju knjige u celini. Ogledi koji su već objavljeni nalaze se u našim usko stručnim publikacijama drukčije orijentacije. Radovi koji se nalaze u stranim publikacijama teško da mogu biti dostupni našim čitaocima. Ovde objavljeni tekstovi doživeli su određene promene i dobili konačan oblik. Pojavom u posebnoj knjizi biće ponuđeni široj čitalačkoj javnosti. Specifičnost problematike kojom se autor bavi mogao bi izazvati posebno interesovanje onih poslenika književne reči koji su spremni da prihvate nove i moderne načine tumačenja poetskog teksta. Istraživanja ovakvoga tipa pokazuju da je srpsko pesništvo tokom svog trajanja (od Branka Radičevića do Branka Miljkovića) sadržavalo i sadrži visoke umetničke vrednosti koje mogu da izdrže i egzaktan način njihove provere.

Naslov knjige Fonostilistika stiha u velikoj meri otkriva njenu i metodološku i tematsku sadržinu. Svaki od ponuđenih radova predstavlja za sebe celinu, tako da čitalac, prema svojim afinitetima i potrebama, može čitati samo one koji su mu nužni, a da pri tome ne izgubi ništa na celovitosti informacije.

Kada se ima u vidu celovit tekst knjige, onda je zbog samog načina istraživanja, gde se težilo za otkrivanjem invarijantnih, univerzalnih kategorija u srpskoj poeziji (u tipološkom i funkcionalnom smislu), dolazilo do određenih ponavljanja, jer su proučavane srodne, a nekad i istovetne pojave kod različitih pesnika. Ponavljanja su ponekad i rezultat autorovog svesnog i namernog neupućivanja i ne pozivanja na svoje prethodne tekstove.

V. NAPOMENE

¹ Brik: 1919, 58-59.

² Baveći se glasovnom strukturom stiha, glasovima u poetskom jeziku, ruski istraživači stiha neizbežno su se sukobljavali sa problemom razgraničenja akustičkog (fonetskog) i grafičkog aspekta u glasu. A to je, pre svega, dolazilo zbog toga što u ruskom jeziku postoji razlika u ortografiji i izgovoru. Tako se, uslovno rečeno, stvorila jedna struja istraživača stiha kao i fonostilističara koja, delujući isključivo sa fonetske tačke gledišta, prednost daje akustičkom aspektu glasa prihvatajući termin zvuk kojim operišu u radovima iz oblasti stilističke fonetike (fonostilistike). Svojom isključivošću posebno se ističe V. E. Holševnjikov, koji kaže: "Treba uvek imati u vidu da su u poeziji važni zvukovi a ne slova. Na žalost, često se mogu sresti radovi u kojima se podjednako tretiraju prividne i prave asonance, kao na primer asonanca o koja sadrži kako akcentovani glas "o" tako i neakcentovani glas "a"; isti slučaj je i sa prividnim aliteracijama: "voj volkov", gde postoje tri v, mada poslednje slovo označava zvuk f" (Holševnikov: 1985, 45).
Pored navedene struje "čistih fonetičara" postoji i druga koja je u poslednje vreme sve glasnija, koja pored auditivne uvažava i vizuelnu percepciju. Međutim, ova struja nije bila isključiva, već je imala osećaja i mogla da shvati uzajamno delovanje i neposredno povezivanje akustičkog i grafičkog u glasu. U tom smislu interesantna su i neka mišljenja koja ćemo navesti. Tako na primer, Žuravljov ističe: "Grafički, slovni oblik nije bez uticaja na percepciju glasova. Kada vi vidite slovo, u vašoj spoznaji će u istom trenutku zazvučati odgovarajući glas i obratno" (Žuravlev: 1974, 13). Posebno je upečatljivo mišljenje Žirmunskog: "U jezičkoj svesti pismenih ljudi grafičke predstave preovlađuju. To, pre svega, dokazuju oni primeri u jeziku u kojima ortografija utiče na izgovor. Pesnik, naravno, nije fonetičar: za njega kao i za svakog pismenog čoveka, pravopisne norme se u značajnoj meri slažu sa izgovorima ili, u krajnjoj meri, utiču na njih" (Žirmunskij: 1975, 308). Da se u masi glasovnih ponavljanja odnos akustičkog i grafičkog u glasu može lako menjati, primetio je J. M. Lotman – pa predlaže: "... u zavisnosti od toga šta će u tom kompleksu biti u najvećoj meri uređeno, možda bi bilo korisno da se pribegne analizi transkripcije koja beleži stvarni izgovor morfemskog ili grafičkog zapisa" (Lotman: 1972, 66). Tako se, istina, dosta teško i neprimetno analogni termin za pisani jezik "grafema", koja se koristi i kao prvi deo složenog termina "grafofonema", uvodio u fonostilistička istraživanja. U svojoj knjizi Stilistička analiza španskog stiha, Gončarenko u poglavlju O opštim pitanjima glasovne organizacije španske poezije, između ostalog ističe "... upotrebljavajući termin glas ili njegove derivate, imaćemo u vidu ne samo fonetski i fonološki elemenat, već i glasovno-grafičku bitnost, imenujući je nekad "glas-slovo", "glasovno-slovnim psihološkim likom", "kvazimorfemom", ili – što bi možda bilo najtačnije "grafofonemom" (Gončarenko: 1988, 36-37). Pored Gončarenka iste ili slične termine upotrebljava T. A. Amirova: (Amirova: 1985). Ovi termini shvataju se u fonostilistici kao "operativni pojmovi-termini". Govoreći o njima Gončarenko ističe sledeće: ... ti 'operativni pojmovi-termini' služe kao posredne jedinice prevođenja grafema u foneme (i obratno) u sferi "praktičnog" jezika i bitno se razlikuju od glasova-slova u poetskom jeziku. Grafofonema u poetskom jeziku nije jedinica translacije grafemike u fonemiku, već je to osnovna jedinica foničkog sloja jezika poezije" (Gončarenko: 1988, 173).
Kada je u pitanju poetski jezik, i to u prvom redu jezik poezije, veoma je teško odrediti da li se radi o fonemi ili glasu. O toj dilemi govori N. Petković: "U govornom nizu nalazimo samo glasovne realizacije, a ukoliko se u ritmički strogo organizovanom stihu ističe konkretan artikulaciono-fonetski kvalitet, mi bismo imali pravo da govorimo ne o fonemama i fonološkoj organizaciji, nego o čisto glasovnom materijalu. Ali pošto stih nije zaumno-jezički niz, nego uglavnom jezički niz organizovan na specifičan način, moramo imati u vidu i takozvani emski (čisto strukturni) nivo. Zbog toga je vrlo teško razgraničiti: da li povodom izvesnog broja stihova treba govoriti o fonološkoj ili fonetskoj organizaciji" (Petković: 1975, 142-143).

³ Gončarov: 1973, 116.

⁴ Međutim, u svom sledećem radu o ritmu i sintaksi O. Brik daje ceo teorijski nacrt za novo izučavanje ritmičke strukture stiha, gde ova ponavljanja imaju veoma važnu ulogu (Brik: 1927).

⁵ "Posebni postupci glasovne uređenosti poetskog jezika privlačili su neprekidnu pažnju mnogih domaćih i stranih filologa još u desetim i dvadesetim godinama XX veka. Ova oblast lingvopoetike počela se intenzivno istraživati u poslednjih dvadeset godina" (Gončarenko: 1988, 59).

⁶ Uopšte pojam strukture shvatamo u smislu u kom ga tumači i definiše N. Petković: "Organizacija ili uređenost sistema, tj. skup jedinica od kojih se sastoji i skup njihovih međusobnih odnosa, naziva se struktura" (Petković: 1984, 7-8).

⁷ Pod intonacionim pritiskom podrazumevamo naglašen izgovor svakog glasa, a koji je u neposrednoj vezi sa usporenim tempom.

⁸ Ůerba: 1960, 23.

⁹ Ruski formalisti napuštaju termin forma, a umesto njega uzimaju termin konstrukcija ili konstruktivni princip (Petković: 1984, 60).

¹⁰ "Onaj deo poezije koji je stvar veštine, a možda smemo da kažemo i vaskolika umetnička veština, svodi se na princip paralelizma. Struktura poezije jeste struktura neprekidnog paralelizma, koji se proteže od tehničkih takozvanih paralelizama hebrejske poezije i antifona crkvene muzike do isprepletenosti grčkog, italijanskog ili engleskog stiha. Ali dve vrste paralelizma nužno postoje – jedna gde je opozicija jasno obeležena, i druga gde je ona pre prelazna ili hromatska. Samo se prva vrsta, ona sa obeleženim paralelizmom, tiče strukture stiha – u ritmu (povraćaj izvesnog sleda slogova), u metru (povraćaj izvesnog ritamskog sleda), u aliteraciji, u asonanci i u sliku... Izrazito obeleženoj, nagloj vrsti paralelizma pripadaju metafora, poređenje, parabola itd., gde se efekat traži u sličnosti stvari, i antiteza, kontrast itd., gde se on traži u nesličnosti" (Hopkins: 1959, 13).
"Ako se ovom problemu priđe sa kibernetičke tačke gledišta, onda se mogu zapaziti razni nivoi uređenosti koji se međusobno dopunjavaju čineći u krajnjem rezultatu 'jedinstvo stilskih postupaka'. Ritmičkim faktorima jezičke organizacije poetskog teksta – glasovnim, leksičkim i sintaksičkim ponavljanjima – moguće je dodati smisaona i stilska ponavljanja jednakih ili bliskih stilskih nijansi. Izbor lekseme sa određenim nijansama značenja može uslovljavati melodičku intonaciju. Pojmovima smisaonog i stilskog ponavljanja odgovaraju, u formulaciji V. M. Žirmunskog, 'zajednička smisaona nijansa' i 'emocionalna nijansa govora'.
Ukoliko više jezičkih sredstava učestvuje u ritmičkoj organizaciji teksta, utoliko se s većom preciznošću i doslednošću ispisuje ritmička konfiguracija, a u isto vreme povećava stepen informativnosti tog teksta. Momenat ritmičke organizacije ima informativnu ulogu. Ona uvećava informaciju teksta" (Kovtunova: 1982, 156).

¹¹ Bahtin: 1975, 46.

¹² Tošović: 1988, 95-167.

¹³ M. P. Štokmar upotrebljava termin "glasovna organizacija" kao sinonim pojma "instrumentovka" koju istraživači imenuju "unutrašnja glasovna organizacija stiha" (Štokmar: 1958, 50).

¹⁴ Mišljenje slično Štokmarovom o pojmu glasa u stihu, nalazimo u knjizi Šengelija Tehnika stiha, i to u jednoj od glava nazvanoj Glasovna organizacija stiha, gde autor operiše rimom, asonancom i instrumentovkom (Šengeli: 1960, 241-269).

¹⁵ A. V. Lunačarski na ovu problematiku, kao što smo rekli, gleda šire: "U početku sve je potpuno poetsko, tj. postupci koji se primenjuju u stihu zasnovani su, pre svega, na zvučanju. Uistinu govoreći, aliteracija, rima, metar itd., u suštini su zasnovani na zvukovima. Čitati stihove u sebi moguće je kao što je moguće u sebi čitati note. Stihovi traže izvođenje" (Lunačarskij: 1925, 33).

¹⁶ Gotovo isto kao i Lunačarski misli Gončarov: "Ritam – u bilo kojoj od mnogobrojnih interpretacija tog pojma – jeste u izvesnom stepenu zvukovna pojava, kao i intonacija, rima, glasovna ponavljanja i drugi elementi stiha" (Gončarov: 1973, 5).

¹⁷ Prema Z. Lešiću (što se može smatrati i njegovim stavom) "teorija književnosti dijeli sve glasovne pojave pjesničkog jezika na slijedeći način:

I. Eufonija ili 'instrumentovka' (orkestracija) u terminu ruskih formalista:
1. Glasovno ponavljanje;
2. Glasovno podražavanje ili 'glasovna ekspresivnost':
a) onomatopeja,
b) glasovna simbolika;
II. Ritam i metar:
1. Ritmička organizacija, uključujući sve sintaksičke i intonacione figure;
2. Versifikacija, tj. svi metrički oblici stiha i strofe, kao i uslovljene poetske forme (sonet i sl." (Lešić: 1979, 245).
U "Teoriji književnosti" M. Solara pod pojmom "figure dikcije" nalazimo: "figure dikcije... nazivaju se također i glasovne figure ili zvučne figure, jer se njihovo djelovanje zasniva na učinku određenih glasova odnosno zvukova u govoru. Tako ponavljanje određenih glasova ili skupina srodnih glasova, oponašanje određenih zvukova i šumova u prirodi, ili pak određeni tipovi ponavljanja čitavih riječi, osobito u stihovima..." M. Solar navodi ove glasovne figure: asonancija, aliteracija, onomatopeja, anafora, epifora, simploka, anadiploza (Solar: 1980, 61-64). L. Zima glasovne figure definiše kao figure koje se osnivaju na podudaranju glasova s prikazanim stvarima i na međusobnom podudaranju jednakih slova (glasova), slovaka (slogova), reči i izraza, i deli ih na ove grupe: a) figure u kojima se glasovi podudaraju sa prikazanim stvarima: interjekcija, onomatopeja (u užem smislu); b) figure u kojima se podudaraju jednaka slova, glasovi: aliteracija, asonancija; v) figure u kojima se podudaraju slogovi: omeoarkton, omeoteleuton, slik (rima); g) figure u kojima se podudaraju jednake i slične reči, koje su ujedno različite po značenju ili obliku: antanaklasa, poliptoton, paregmenon, etimologiziranje, paronomasija, anagram; d) figure u kojima se podudaraju jednake reči i izreke, nameštene različitim načinom: anafora, epifora, simploka, epizeuksa, gradacija, okruživanje, antimetabola, regresija, strofa (Zima: 1988, 263-320).
"Srok i druge spomenute, njemu srodne pojave u biti su glasovna ponavljanja, vezana uvijek za jedno određeno mjesto u stihu... U stihu takva glasovna ponavljanja imaju uvijek ritmičko značenje. To vrijedi i o različitim figurama ponavljanja: anafori, (ponavljanju istih riječi na početku stiha), epifori (ponavljanju istih riječi na kraju stiha), anadiplozi (ponavljanju istih riječi na kraju jednog i kraju idućeg stiha), itd. Osobito su značajne pojave koje zovemo također asonancom i aliteracijom, ali se nešto razlikuju od onih što smo ih tim imenom prije opisali. Asonanca u tom smislu označava svako samoglasničko, a aliteracija svako suglasničko podudaranje riječi u istom ili različitim stihovima pjesme. Pjesnici su ponekad znali vjerovati da pojedini samoglasnici i suglasnici sami za sebe mogu označiti neko raspoloženje, stanje, boju, ton... u nekim pjesmama insistiranje na nekom vokalu može biti glavni organizator ritma stiha" (Grupa autora: 1969, 307).

¹⁸ Pojam "obnaženosti" ne treba poistovećivati sa pojmom "obnaženi postupak" kako su ruski formalisti označavali način konstituisanja govornog niza u stihu pesnika koji su se služili zaumnim jezikom (Petković: 1984, 36).

¹⁹ Joos: 1948.

²⁰ Pierce, David, Potter, Kopp, Kopp: 1966; Liberman: 1977.

²¹ Dew, Jensen: 1977.

²² Harding: 1976.

²³ Gončarov: 1985, 263.

²⁴ Polovina: 1972, 87.

²⁵ Platon: 1968, 471-473.

²⁶ Lomonosov: 1952, 172-173, 241.

²⁷ Humbolt: 1988, 134.

²⁸ Polovina: 1972, 87.

²⁹ Stojnić-Carić: 1975, 43-65.

³⁰ Bal'mont: 1916.

³¹ Belyj: 1922.

³² Vygodskij: 1965, 91.

³³ Klimenko: 1970, 18-28.

³⁴ Sapir: 1929.

³⁵ Kainz: 1960.

³⁶ (1) Ivanova-Lukjanova: 1966, 136-143; (2) Orlova: 1966, 144-154; (3) Štern: 1967, 114-117; (4) Gurdžieva: 1972; (5) Gurdžieva: 1975; (6) Levickij: 1969, 123-132; (7) Levickij: 1971, 25-37; (8) Levickij: 1973, 36-40.

³⁷ Sa teorijske tačke gledišta veoma je interesantna knjiga Fonetsko značenje A. P. Žuravljova. Zato ćemo se na njoj nešto duže zadržati. Knjiga se sastoji iz tri glave. U prvoj autor razmatra pitanja motivisanosti znaka i formuliše osnovne probleme savremene razrade ideje o glasovnom simbolizmu. U drugoj autor izlaže dostignuća eksperimentalnog merenja fonetskog značenja i razmatra njegovu strukturu u ruskom jeziku. U trećoj autor svoju pažnju usmerava na neke od aspekata funkcionisanja fonetskog značenja, na njegovu ulogu u organizaciji glasovne forme poetskog dela i analizira odnose između fonetskih i leksičkih aspekata značenja reči (Žuravlev: 1974).

³⁸ Žuravlev: 1974, 22-23.

³⁹ Gončarenko: 1988, 71.

⁴⁰ (1) Levyj: 1972; (2) Brown, Black, Horowitz: 1955, 388-393; (3) Gautier: 1973; (4) Gautier: 1974; (5) Jespersen: 1922; (6) Leon: 1971, 3-14; (7) Macdermott: 1940, 89-92; (8) Sapir: 1929, 225-239; (9) Taylor M. M., Taylor I. K.: 1962; (10) Fonagy: 1961, 194-218; (11) Fonagy: 1966.

⁴¹ Gončarenko: 1988, 71.

⁴² "Mi u potpunosti odbacujemo pomisao da u pesnika postoji svesna namera ka upotrebi onomatopeja kao najistaknutijih eufonijskih elemenata, one se pojavljuju u neznatnoj meri i to veoma retko" (Vygodskij: 1923, 51).

⁴³ "Ustvari, glasovi su sami po sebi lišeni supstancionalnog i emocionalnog sadržaja" (Holševnikov: 1972, 86).

⁴⁴ Žuravlev: 1974, 23.

⁴⁵ Grammont: 1913.

⁴⁶ Jespersen: 1922.

⁴⁷ Jespersen: 1964, 397.

⁴⁸ Vuletić: 1976, 9.

⁴⁹ (1) Jović: 1975; (2) Jović: 1985.

⁵⁰ (1) Petković: 1975; (2) Petković: 1984.

⁵¹ Simić: 1991; (2) Simić: 1993.

⁵² Radičević: 1847; Radičević: 1851; Radičević: 1924.

⁵³ (1) Vulović: 1889-1890; (2) Ostojić: 1918, 1-43; (3) Popović: 1924, X-SXLVI; (4) Skerlić: 1905, 429-439; (5) Skerlić: 1914, 276-284.

⁵⁴ Ilić: 1964.

⁵⁵ (1) Živanović: 1883; (2) Živanović: 1907, 563-568; (3) Živanović: 1907, 691-694; (4) Pavlović: 1924, 271-287; (5) Pavlović: 1938, 20-27.

⁵⁶ O metaplazmama kod nas, koliko je nama poznato, jedino je pisao prof. dr Branko Tošović: (1) Tošović: 1979, 91-127; (2) Tošović: 1990, 17-28; (3) Tošović: 1990, 29-37; (4) Tošović: 1991, 45-54; (5) Tošović: 1991, 293-303.

⁵⁷ (1) Balli: 1955; (2) Blagoj: 1973; (3) Gasparov: 1973, 216-220; (4) Graudina: 1976; (5) Dymšic: 1953, 218-241; (6) Djubua: 1986; (7) Ežov, Šamurin: 1972; (8) Jakobson: 1978; (9) Kvintilijan: 1967.

⁵⁸ Pored fonometaplazmi (o kojima je ovde reč) može se još govoriti o morfoplazmama, sintaktoplazmama i tekstoplazmama (Tošović: 1990, 24-27).

⁵⁹ Govoreći o glagolskim metaplazmama B. Tošović na jednom mestu kaže: "Morfometaplazme nastaju pretvaranjem analitičkih glagolskih oblika u sintetičke. To znači da su u srpskohrvatskom jeziku ovakvoj vrsti destrukcije mogu podvrći sljedeći glagolski likovi: perfekt, pluskvamperfekt, futur, kondicional, analitički oblik imperativa i pasivni glagolski oblik. To istovremeno znači da morfometaplazma ne može nastati kod prostih glagolskih oblika (infinitiva, prezenta, sintetičkog oblika imperativa, aorista, imperfekta, glagolskog priloga sadašnjeg, glagolskog priloga prošlog, glagolskog pridjeva radnog, glagolskog pridjeva trpnog). Oni, međutim, mogu imati fonološke, sintaktičke i tekstualne metaplazme" (Tošović: 1990, 24).

⁶⁰ Radičević: 1924.

⁶¹ Skraćenice: PI = Pesme B. Radičevića 1847 (broj iza signature je stranica u izdanju od 1924); PII = Pesme B. Radičevića 1851 (broj iza signature je stranica u izdanju od 1924); PP = Posmrtne pesme B. Radičevića (broj iza signature je stranica u izdanju od 1924); PIs = Pisma B. Radičevića (malo slovo "s" iza signature označava da je primer iz Brankovih stihova, a broj iza signature je stranica u izdanju od 1924).

⁶² Aleksić: 1931, 96.

⁶³ U pismu ocu Radičević, između ostalog, kaže: "Za h da pišemo na dikoji mesti, zato velim što dikoji n. p. Crnogorci digde ga izgovaraju" (Iz Beča – 16 III 1844; vidi Radičević: 1924, 424).

⁶⁴ Nikolić: 1953-1954, 273-287.

⁶⁵ Fonetski proces asimilacije očuvan je i u sandhiju: bes pokoja PIs 246, z brega PIs 419, z drveta PIs 426, š njime PkM 1381, š njome PkM 1381, š njim PkM (PkM = Rukopisi BR u MS u Novom Sadu).

⁶⁶ Ovde treba imati u vidu da je vas arhaizam, sav plod metateze, ali je danas ovaj drugi oblik neutralan, dok vas osećamo kao transpoziciju.

⁶⁷ Košutić: 1941, 48-52.

⁶⁸ Pišući o rimi u poeziji Branka Radičevića na jednom mestu V. I. Ilić, između ostalog, kaže i ovo: "Nije karakteristična za Brankovu poeziju, kao ni za narodnu, rima sa konsonantskim završetkom" (Ilić: 1964, 50).

⁶⁹ Jović: 1975, 78.

⁷⁰ Leskovac: 1970, 7.

⁷¹ Leskovac: 1970, 35-36.

⁷² (1) Tošović: 1979, 91-127; (2) Tošović: 1990, 17-28; (3) Tošović: 1990, 29-37; (4) Tošović: 1991, 45-54.

⁷³ (1) Balli: 1955; (2) Blagoj: 1973; (3) Gasparov: 1973, 216-220; (4) Graudina, Ickovič, Katalinskaja: 1976; (5) Dymšic: 1953, 218-241; (6) Djubua: 1986; (7) Ežov, Šamurin: 1972; (8) Jakobson: 1978; (9) Kvintilijan: 1967.

⁷⁴ Tošović: 1990, 23.

⁷⁵ Jovanović: 1933.

⁷⁶ Tošović: 1990, 31.

⁷⁷ Tošović: 1990, 31.

⁷⁸ Pored fonometaplazmi moguće je još govoriti o morfoplazmama, sintaktoplazmama i tekstoplazmama (Isp. Tošović: 1990, 24-27).

⁷⁹ Tošović: 1990, 23-24.

⁸⁰ Mukaržovski: 1986, 15, 51.

⁸¹ Mukaržovski: 1986, 61.

⁸² Termin protoplazma preuzet je od B. Tošovića. (Isp. Tošović: 1990, 31).

⁸³ Gasparov: 1984, 5.

⁸⁴ Aristotel: 1988, 47-91.

⁸⁵ Pored fonometaplazmi postoje i morfometaplazme koje nastaju pretvaranjem analitičkih u sintetičke oblike. (Isp. Tošović: 1990, 24).

⁸⁶ Uopšte o metaplazmama vidi u Opštoj retorici (Djubua: 1986, 392).

⁸⁷ Tošović: 1990, 18.

⁸⁸ Kostić: 1972.

⁸⁹ Sekulić: 1972, 7.

⁹⁰ "Ne malu uslugu čine jasnoći dikcije i otmenosti izraza produžene, skraćene i promenjene reči. Jer, odudarajući u nečemu od uobičajenoga oblika, takve reči neće biti svakodnevne i postaće otmene, a ostajući delimice u vezi sa običnim izrazima obezbediće dikciji jasnoću" (Aristotel: 1988, 79).

⁹¹ (1) Ružić: 1975, 236-237; (2) Ružić: 1986, 195-196.

⁹² Skok: 1972, 695.

⁹³ Šklovskij: 1925, 12.

⁹⁴ Petković: 1984, 67.

⁹⁵ Mukaržovski: 1986, 91.

⁹⁶ Andrić je ipak pesmu "1915." ispevao u jampskim jedanaestercima. U osam katrena (32 stiha), sa rimovanim parnim stihovima, cezura najčešće dolazi iza petog sloga. Međutim, u nekoliko stihova ona egzistira samo kao granica između reči, ali ne i kao polukadenca. Od ukupno 128 akcenata njih 101 (ili 78,91%) pada na parne, a 27 (ili 21,09%) na neparne slogove.

⁹⁷ Andrić: 1981, 139-257.

⁹⁸ Andrić je kao lirski pesnik počeo 1911. godine u Bosanskoj vili pesmama Sumrak i Blaga i dobra mjesečina, a završio 1973. godine pesmom Ni bogova ni molitava.

⁹⁹ Jandrić: 1977, 10.

¹⁰⁰ Mirković: 1966, 1189.

¹⁰¹ Konstantinović: 1981, 80.

¹⁰² Gasparov: 1979, 39.

¹⁰³ Termin model upotrebljavamo u značenju tip, vrsta, oblik i sl.

¹⁰⁴ (1) Žirmunskij: 1923; (2) Tomaševskij: 1959; (3) Gončarov: 1973; (4) Gasparov: 1985; (5) Kondratov: 1963; (6) Lotman: 1976; (7) Avernicev: 1976 (1977); (8) Pszczolowska: 1972; (9) Eekman: 1974. itd.

¹⁰⁵ (1) Subotić: 1845; (2) Maletić: 1868; (3) Đorđević: 1927; (4) Vitezica: 1929; (5) Dimitrijević: 1967; (6) Maretić: 1907; (7) Košutić: 1941; (8) Eekman: 1972; (9) Golombek: 1939; (10) Miličić: 1973. itd.

¹⁰⁶ U svojoj Teoriji književnosti prof. dr Radmilo Dimitrijević kada govori o sliku (rimi), između ostalog, kaže i ovo: "Postoje tri vrste slikova kada je reč o broju slogova koji se podudaraju: 1. muški slik, 2. ženski slik i 3. srednji (daktilski) slik.
Muški slik imamo kada se stih završava naglašenim slogom: u našem jeziku to je mogućno samo kod jednosložnih reči, jer u našem jeziku dvosložna i trosložna reč nemaju akcenat na poslednjem slogu.
P r i m e r:
Studena me kiša šiba
po vasceli d a n;
oj primi me, krčmarice,
u tvoj lepi s t a n .
(Đ. Jakšić: Na noćištu)
Kod ženskog slika podudaraju se dva sloga u rečima na kraju stihova; to su najčešće dvosložne reči.
P r i m e r:
Prvo je: svaki neka zna što h o ć e!
o maglu koplja nikad se ne l o m e.
Slobode? Dobro! Al to nije v o ć e
što zrelo pada u šešir ma k o m e.
Verujte prvo! I stisnite p e s t i,
pa onda tresti, t r e s t i!
(V. Petrović: Verujte prvo)
Srednji slik (zove se još i daktilski slik) imamo kada podudaranje počinje od trećeg naglašenog sloga do kraja reči; tu imamo podudaranje u tri sloga. Postoje tri vrste daktilskih slikova:
a) kada je podudaranje slogova potpuno, tj. od naglašenog sloga i u akcentu i u samoglasnicima i u suglasnicima.
P r i m e r:
Mnogo sam kajo, mnogo g r e š i o
i hladnom smrću sebe t e š i o;
mnogu sam gorku čašu p o p i o,
mnogi sam komad suzom t o p i o.
(Đ. Jakšić: Ponoć)
b) kada postoji podudaranje u akcentu ali ne i u suglasniku posle naglašenog sloga.
P r i m e r:
Možda to dusi zemlji g o v o r e,
il zemlja kune svoje p o k o r e
(Đ. Jakšić: Ponoć)
d) kada postoji podudaranje samoglasnika i suglasnika posle naglašenog sloga, dok se naglašeni slog i suglasnik posle njega ne podudaraju. P r i m e r:
Ko grdan talas j e d i n i
da se po morskoj valja p u č i n i
lagano huji ko da u m i r e
il da iz crne zemlje i z v i r e.
(Đ. Jakšić: Ponoć)
(Dimitrijević: 1969, 255-256).
U svim primerima koje navodi prof. Dimitrijević (a to se odnosi i na sve druge autore) postoji nepreciznost u slogovnoj određenosti rime. Naime, kada se govori o muškoj (jednosložnoj) rimi navode se primeri "dan – stan". Odmah pada u oči da ovde nije reč o rimovanju celih reči sastavljenih od jednog sloga, nego se rimuju samo delovi sloga (-an : -an) dok su glasovi d i st izvan rime. Istovetna je situacija i kod svih drugih primera. Radi potvrde prokomentarisaćemo još jedan rimovani par (govore – pokore). Ovde je reč o rimovanju trosložnica, ali sastav rime (-o-ore : -o-ore) nije identičan sa glasovnim (trosložnim) sastavom rimovanih reči, tako da se javlja nepodudarnost između njih i same rime. U dva analizirana slučaja (kao i u svim koje navodi prof. Dimitrijević) radi se o manjku rimovanog glasovnog materijala u odnosu na glasovni sastav rimovanih slogova. Usled toga smo predložili da se kvantitet rime meri rimovanim fonemama (glasovima), što je preciznije i tačnije, a ne slogovima jer se javlja kolizija između rimovanog materijala i glasovnog sastava rimovanih slogova.

¹⁰⁷ U sledeću tabelu uneti su podaci o zastupljenosti rima sa odgovarajućim brojem ponovljenih fonema:
2 3 4 5 6 7
7 68 58 14 6 2
10,30% 41,21% 35,15% 8,49% 3,64% 1,21%
Prvi redak označava broj rimovanih fonema; drugi redak njihovu brojnu vrednost; treći redak njihovu brojnu vrednost izraženu u procentima.

¹⁰⁸ K – oznaka za konsonant (suglasnik); V – oznaka za vokal (samoglasnik).

¹⁰⁹ Gasparov: 1983, 5.

¹¹⁰ Potporni zvukovi (glasovi) pojavili su se u poeziji XVIII veka (pod uticajem francuskog ukusa ka 'bogatoj rimi'). Početkom 1760-ih godina pažnja ka njima se pojačava" (Gasparov: 1983, 12).

¹¹¹ Kačurovsvkij: 1984, 110-113.

¹¹² "Uvođenje rime u poeziju pripisuje /se/ ocu Ambroziju iz četvrtog veka" (Golombek: 1939, 792). Na pojavu rime ukazuje čak i Aristotel u svojoj Retorici, ali ona kao takva nije funkcionisala kao svesni postupak. "Rimu možemo naći i kod starogrčkih pesnika i kod Ovidija, ali kao slučajni i usputni način ritmičke organizacije" (Petković: 1975, 111).

¹¹³ "Kod simbolista (ne ranije) približna rima se konačno ustaljuje, a Brjusov i Blok netačnim rimama otkrivaju novu epohu" (Gasparov: 1979, 39).

¹¹⁴ "Dok demarkativna obeležja ostaju u granicama foneme, dotle kulminativna (u koja ulaze ton, akcenat, intonacija) prelaze granice foneme, pa ih je zato moguće izdvojiti u posebnu oblast, u prozodiju" (Petković: 1975, 146).

¹¹⁵ "Pošto je rima tamo gde pesma prirodno teče iz stiha u stih više stvar grafička, za gledanje, za oko, nego muzička, za slušanje, za uho, bilo je prirodno da ona prevlada i postane svemoćna onda kada se poezija... gotovo isključivo počela da čita iz knjiga; a prestala da recituje i prenosi usmeno" (Jeremić: 1955, 2).

¹¹⁶ Đorđević: 1973, 298.

¹¹⁷ Termini su naši i mogu se shvatiti kao uslovni.

¹¹⁸ Maksimović: 1982.

¹¹⁹ K – oznaka za konsonant (suglasnik); V – oznaka za vokal (samoglasnik).

¹²⁰ Još je na početku ovoga veka (1901) američki teoretičar Gamijer u svom radu Nastanak poezije smatrao da je aliteracija zapravo rima drugoga roda (Gummere: 1901, 75). Slično mišljenje (nešto kasnije, 1929) izneo je i ruski teoretičar Asejev u radu Naša rima, predlažući da se ukine svaka granica između aliteracije i rime (Aseev: 1929, 85). Potpuno suprotan stav (ali najbliži istini) ima Gončarov, koji smatra da se aliteracija (kao i drugi tipovi glasovnih ponavljanja u stihu) i rima razlikuju po svojim funkcijama, jer rima ima posebno mesto u kompoziciji strofe (Gončarov: 1973, 128 i 248).

¹²¹ Ovakav postupak rimovanja primenjivao je Majakovski. (Petković: 1984, 59).

¹²² Pišući o zvukovnom sastavu rime u novijoj ruskoj poeziji, a posebno kod Hlebnjikova, Jakobson iznosi interesantno mišljenje kada govori o evoluciji eufonije u poetskom tekstu. On doslovno kaže: "Evolucija eufonije u poetskom tekstu paralelna je sa razvojem savremene muzike, koji ide od tona ka šumu" (Jakobson: 1987, 309).

¹²³ Termini su naši i mogu se shvatiti kao uslovni.

¹²⁴ Ovde kao i u ranijim primerima, nije reč o isprekidanoj rimi zato što započeti sistem rimovanja ne prekida nerimovani stih (ili više stihova). Poređenja radi, evo strofe sa isprekidanom rimom. Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja, niti kukuruza struk sluti šta se u susednoj njivi sprema. Svakog časa sve se menja, nijednog kuta ni lista nema da nije tajne

II, 202.

¹²⁵ "A što je rima u pjesmi nego pojačavanje, puno formiranje ritma, koji se kreće i stvara u kretanju glasovne riječi i vrednote govornog jezika. Jedan broj slogova, koje često nalazimo u pjesmama, jeste ritam, kako ga čuje pjesnik, u prerađenoj stvarnosti svojega ja" (Guberina: 1952, 86). "Rimom nazivamo zvukovna ponavljanja na kraju odgovarajućih grupa (stiha, polustiha, perioda), koji igraju organizacionu ulogu u strofnoj kompoziciji pesme (Žirmunskij: 1923, 9). Slično mišljenje nalazimo i kod ukrajinskog teoretičara V. Kovaljevskog: "Rima – to je zvukovno ponavljanje kompozicionog značenja, koje pomaže objedinjavanju stihova (metričko-ritmičkih) redova u završeni sistem" (Kovalevskij: 1965, 21). "Rimu s njene zvukovne strane moguće je odrediti kao ponavljanje zvukova ili zvukovnih kompleksa, koji povezuju stihove na njihovim krajevima" (Gončarov: 1973, 133). O raznim funkcijama rime govori se još u literaturi stare Indije, kasnije i u antičkoj literaturi (Kačurovs'kij: 1984, 47-53).

¹²⁶ Miljković: 1972.

¹²⁷ "Kod simbolista (ne ranije) približna rima se konačno ustaljuje, a Brjusov i Blok netačnim rimama otkrivaju novu epohu" (Gasparov: 1979, 39).

¹²⁸ "Sebe smatram unukom nadrealizma. Pokušavam da u svom poetskom postupku izrazim simbolističku i nadrealističku poetiku" (Miljković: 1972, 259).

¹²⁹ "Zvučnost rime zavisi od broja opštih zvukova (glasova) – jednakih ili sličnih" (Bel'skaja: 1987, 89).

¹³⁰ Lešić: 1979, 251-252.

¹³¹ (1) Žirmunskij: 1923, 9; (2) Žirmunskij: 1925, 260; (3) Vinogradov: 1937, 104; (4) Kovalevskij: 1965, 21.

¹³² Žirmunskij: 1975, 268.

¹³³ "U osnovu klasifikacije uračunat je metrički elemenat (karakter klauzule), i sve rime se dele na nekoliko tipova: muške, ženske, daktilske, hiperdaktilske i raznosložne" (Bel'skaja: 1987, 86).

¹³⁴ "Intonaciono osamostaljenje reči praćeno je njenim emfatičkim izdvajanjem i zajedno s tim i pauzom, koju mi možemo nazvati emocionalnom, afektivnom pauzom" (Timofeev: 1939, 34).

¹³⁵ Sličnu pojavu navodi Krunoslav Pranjić: "Predikatska sintagma: krvavo ruga, razbijena je drugom; pjesničkoj smrti. Prvi njen dio je po redu riječi anticipiran. Stoga se poslednji stih mora pročitati (među pauzama): jedan se ljudožder (K R V A V O) pjesničkoj smrti ruga" (Pranjić: 1985, 158). Sličan primer, ali sa inverzijom, navodi ruski učenjak Gončarov: "Ponekad pri inverziji razbijaju se tesne sintaksičke veze među čije se članove ubacuju druge reči. U pesmi A. Feta 'U okna' u drugoj strofi članovi sintagme 'blesak lesov' nalaze se na rastojanju jedan od drugog; takav postupak dovodi do novih semantičkih nijansi: No v blesak sokrylas ty lesov Pod listva jarkie banana, Za serebro pustynnyh mhov I pyl' žemčužnuju fontana. Očigledno je da se inverzija takvog tipa (sa raskidanjem tesnih sintaksičkih veza) vidno razlikuje od inverzije tipa 'lyst'ja jarkie' (drugi stih) i 'pyl' žemčužnuju' (četvrti stih), primeri koje je moguće naći i u proznom tekstu" (Gončarov: 1973, 99).

¹³⁶ Branko Miljković u 2,8% stihova koristi sastavnu rimu.

¹³⁷ Gončarov: 1973, 188.

¹³⁸ "Objedinjavajući istovetnim sazvučjem dve različite reči, koje stoje na kraju stihova, rima izdvaja te reči u odnosu na ostale, čini ih centrom pažnje i stavlja u međusobni smisaoni odnos. Zato se posebno važnim faktorom poetskog stila javlja izbor rimovanih reči i njihov uzajamni odnos posmatran sa semantičke tačke gledišta" (Žirmunskij: 1975, 291).

¹³⁹ Lotman: 1976, 175.

¹⁴⁰ Kačurovs'kij: 1984, 104-107.

¹⁴¹ "Pri analizi smisaonog značenja rime neophodno je konkretno prilaziti svakom datom slučaju, ali nije potrebno da se iz svakog rimovanog para 'izvlači' određeno značenje. Važno je da se shvati uloga rime u odnosu na preostale reči u stihu ili strofi, gledano u celini. Pogrešno je međusobno upoređivati samo rimovane reči" (Gončarov: 1973, 169).

¹⁴² "Posebnu stilističku funkciju dobijaju sinonimska ponavljanja pomoću kojih se vrši detaljizacija i konkretizacija pojava i činjenica, ostvaruje pevljiva daktilska rima, stih rascvetava u upečatljive ekspresivne nijanse" (Vlasov: 1970, 45).

¹⁴³ Petković: 1984, 1-10.

¹⁴⁴ (1) Mol': 1966, 286-287; (2) Mol': 1973, 15.

¹⁴⁵ Gal'perin: 1974, 31, 36, 106.

¹⁴⁶ Jakobson: 1975, 199.

¹⁴⁷ Slavin'skij: 1975, 265.

¹⁴⁸ Kuharenko: 1979, 678.

¹⁴⁹ Saljamon: 1968, 311, 324.

¹⁵⁰ Gal'perin: 1981, 27.

¹⁵¹ Stepanov: 1985, 87-90.

¹⁵² Bahtin: 1975, 58.

¹⁵³ Vygodskij: 1965, 208.

¹⁵⁴ Larin: 1974, 61.

¹⁵⁵ Gončarenko: 1988, 15.

¹⁵⁶ Borev: 1981, 145.

¹⁵⁷ Gončarenko: 1988, 16.

¹⁵⁸ Gončarenko: 1988, 16.

¹⁵⁹ Mukaržovski: 1986. 7-47.

¹⁶⁰ O ovome postoje i drukčija mišljenja. Isp. Brjusov: 1981, 171-173, 201-202.

¹⁶¹ Gončarenko: 1988, 67.

¹⁶² JD P: Jovan Dučić, Pesme; MR P: Milan Rakić, Pesme; VP P: Vladislav Petković – Dis, Pesme; SP P: Sima Pandurović, Pesme; AŠ P: Aleksa Šantić, Pesme.

¹⁶³ Hil'mi: 1968, 280.

¹⁶⁴ Ovde, a i u svim narednim slučajevima, ekonomije radi, navodimo najmanji broj primera koji mogu poslužiti kao ilustracija otkrivene pojave.

¹⁶⁵ Vuletić: 1988, 90-110.

¹⁶⁶ Gončarenko: 1988, 67.

¹⁶⁷ Da bismo ušli u suštinu i pravilno shvatili kodno-stihovnu informaciju, objasnićemo ovu pojavu indirektnim putem. Ceo poetski tekst (uzmimo primera radi pesmu), iako nosi naziv poetski, nije u svim svojim delovima poetski izgrađen, što znači da nije u potpunosti modelovan prema književno-umetničkim uzusima. Ako bi se tako nešto desilo, onda bi se izgubila (ili umanjila) komunikativna uloga poetskog teksta na relaciji pesničko delo – recipijent (čitalac). Zbog toga u većem delu poetske strukture (a može biti i manjem) jezički materijal nema poetsku funkciju. Nju, na pojedinim nivoima poetske strukture, dobijaju određene jezičke jedinice ili samo njihovi pojedini delovi. Sve ostalo je podređeno normama prirodnog jezika, odnosno normama obične, svakodnevne komunikacije. Iz ovoga i proističe kodno-stihovna informacija koja obaveštava čitaoca da je pred njim poetski tekst (dodatno uređen tekst) kako bi mogao da prihvati (ili primi) što veći deo informacije koju poetsko delo potencijalno sadrži.

¹⁶⁸ Jović: 1975, 75.

¹⁶⁹ "Tipičan primer u ovom pogledu jeste poetika simbolizma, kako je teorijski izražena kod jednog od najčistijih predstavnika ove škole, Stefana Malarmea" (Mukaržovski: 1986, 46).

¹⁷⁰ Petković: 1984, 219.

¹⁷¹ Boranić: 1909.

¹⁷² Da je poetska informacija merljiva govori prof. dr Dušan Jović, i to o dva tipa merenja poetske informacije (Jović: 1985, 62-78).

¹⁷³ Petković: 1984, 167.

¹⁷⁴ Lotman: 1976, 212.

¹⁷⁵ "Ovakvo je odražavanje zapravo stvaranje niza sinonima, nužno povezanih riječi koje tvore jedno semantičko-stilističko polje: ukazuju na njihovu prirodno, motiviranu vezu, upravo kao što je prirodna veza između sadržaja i izraza u onomatopejama" (Vuletić: 1988, 90).

¹⁷⁶ Gončarenko: 1988, 103.

¹⁷⁷ Lotman: 1976, 207.

¹⁷⁸ Lotman: 1976, 175.

¹⁷⁹ MD U: Milovan Danojlić, Urođenički psalmi; BM I: Branko Miljković, Sabrana dela, knj. I; BM II: Branko Miljković, Sabrana dela, knj. II; DK I: Dragan Kolundžija, Zatvorenik u ruži; DK Č: Dragan Kolundžija, Čuvari svetlosti; BT V: Božidar Timotijević, Veliki spavač; VL Č: Velimir Lukić, Čudesni predeo; MD N: Milovan Danojlić, Nedelja; VL L: Velimir Lukić, Leto; JD P: Jovan Dučić, Pesme; SP P: Sima Pandurović, Pesme; MR P: Milan Rakić, Pesme; AŠ P: Aleksa Šantić, Pjesme; VP P: Vladislav Peković Dis, Pesme; BR R: Branko Radičević, Rukoveti; ĐJ P: Đura Jakšić, Pesme; VI: Vojislav Ilić, Izabrana dela; LK O: Laza Kostić, Odabrana dela; MC L: Miloš Crnjanski, Lirika; MN P: Momčilo Nastasijević, Pesme; DM P: Desanka Maksimović, Pesme; SR P: Stevan Raičković, Pesme.

¹⁸⁰ "Asocijacija treba da bude objektivna što ne znači da ona treba da bude prosta i vidljiva kao na dlanu. Naprotiv, ona može biti jedva uhvatljiva i otkriti se tek pri suptilnoj analizi" (Nevzgljadova: 1968, 28).

¹⁸¹ Gončarenko: 1988, 103.

¹⁸² Jović: 1975, 68.

¹⁸³ Gončarenko: 1988, 89, 103.

¹⁸⁴ "Kompleksni je znak svaki znak sastavljen od dvaju ili više minimalnih znakova" (Škiljan: 1985, 90).

¹⁸⁵ "U svakom semiološkom sistemu zamislivi su takvi znakovi koji su i na planu izraza i na planu sadržaja nedeljivi na manje svoje dijelove kojima bi se na drugom planu moglo nešto pridružiti – to su minimalni znakovi" (Škiljan: 1985, 90).

¹⁸⁶ Lotman: 1976, 239.

¹⁸⁷ "Posebnu stilističku funkciju dobijaju sinonimska ponavljanja pomoću kojih se vrši detaljizacija i konkretizacija pojava i činjenica" (Vlasov: 1970, 45).

¹⁸⁸ Jović: 1975, 65.

¹⁸⁹ Lotman: 1976, 167.

¹⁹⁰ "Kad reči koje su u sistemu prirodnog jezika jedna od druge izolovane dospeju u strukturno ekvivalentne pozicije, u funkcionalnom pogledu se pojavljuju kao međusobni sinonimi" (Lotman: 1976, 232).

¹⁹¹ Jović: 1975, 51.

¹⁹² Jović: 1975, 48.

¹⁹³ Lotman: 1976, 167.

¹⁹⁴ Hopkins: 1959, 13.

¹⁹⁵ "Tendencija ka ponavljanju može se tumačiti kao stihovni konstruktivni princip" (Lotman: 1976, 123).

¹⁹⁶ Lotman: 1976, 207.

¹⁹⁷ "Dopunsko uređenje govornoga niza po kriterijumu uzajamne samerljivosti samih oznaka (istovetnost, sličnost i suprotnost njihovoga zvučanja) omogućava da fonološki faktori sami po sebi postanu značenjski aktivni" (Petković: 1984, 196).

¹⁹⁸ Lotman: 1976, 161.

¹⁹⁹ Vuletić: 1988, 152.

²⁰⁰ MD U: Milovan Danojlić, Urođenički psalmi; DK Č: Dragan Kolundžija, Čuvari svetlosti; BM II: Branko Miljković, Sabrana dela II; MR P: Milan Rakić, Pesme; MD N: Milovan Danojlić, Nedelja; BM I: Branko Miljković, Sabrana dela I; BT V: Božidar Timotijević, Veliki spavač; BM P: Branko Miljković, Poreklo nade; VL L: Velimir Lukić, Leto; VI: Vojislav Ilić, Izabrana dela; AŠ P: Aleksa Šantić, Pesme; JD P: Jovan Dučić, Pesme; SP P: Sima Pandurović, Pesme; DK I: Dragan Kolundžija, Zatvorenik u ruži; BM U: Branko Miljković, Uzalud je budim; BR R: Branko Radičević, Rukoveti; MC L: Miloš Crnjanski, Lirika; ĐJ P: Đura Jakšić, Pesme; LK O: Laza Kostić, Odabrana dela; DM P: Desanka Maksimović, Pesme; VL Č: Velimir Lukić, Čudesni predeo; MN P: Momčilo Nastasijević, Pesme; VP P: Vladislav Petković Dis, Pesme; SR P: Stevan Raičković, Pesme.

²⁰¹ Lotman: 1976, 71.

²⁰² Jović: 1975, 69.

²⁰³ Lotman: 1976, 123.

²⁰⁴ "Riječ nema jedno određeno značenje. Ona je kameleon u kojem se svaki put pojavljuju ne samo razne nijanse nego ponekad i razne boje" (Tinjanov: 1990, 57).

²⁰⁵ Zavisno od ustrojenosti i usmerenosti pojedinca glasovno-leksička veza "more – umro" može se protumači i kao kontrast "kretanje – mirovanje", gde oba člana gubeći svoja primarna dobijaju sekundarna značenja.

²⁰⁶ Novikov: 1984, 14.

²⁰⁷ "Reči sličnog zvuka privlače se i značenjem" (Jakobson: 1966, 314).

²⁰⁸ "Osećanje za antonimiju zavisi i od uzrasta, i od geografske, klimatske, socijalne, stručne i dr. ustrojenosti i usmerenosti pojedinca" (Grickat: 1961-1962, 87).

²⁰⁹ Grickat: 1989, 2.

²¹⁰ "Cjelokupni pjesnički tekst daje riječima specifične vrijednosti koje one imaju samo unutar tog teksta ili u odnosu na taj tekst" (Vuletić: 1976, 101).

²¹¹ Lotman: 1976, 263.

²¹² Hronologija nastajanja radova izgleda ovako: (1) Rima i njena funkcija u poeziji Branka Miljkovića, (2) Rima i neki aspekti njene realizacije u poeziji Desanke Maksimović, (3) Umesto uvoda, (4) Imeničke fonometaplazme u poeziji Laze Kostića, (5) Glagolske fonometaplazme u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja, (6) Rima u Andrićevoj lirici, (7) Sadržaj ornamentalnih foničkih struktura u poeziji srpskih modernista, (8) Fonometaplazme u poeziji Branka Radičevića, (9) Fonomotivacione sinonimske veze reči u poeziji srpskih pesnika, (10) Fonomotivacione antonimske veze reči u poeziji srpskih pesnika.

VI. IZVORI

VII. CITIRANA LITERATURA

Averincev S. S., 1976 (1977), Tradicija grečeskoj "Dialektiki" i vozniknovenye rifmy, Kontekst, Moskva.

Aleksić R., 1931, Jezik M. A. Reljkovića, Beograd.

Amirova T. A., 1985, Funkcionalynaja vzaimosvjaz' pismennogo i zvukovogo jazyka, Moskva.

Aristotel, 1988, O pesničkoj umetnosti, Beograd.

Aseev N. N., 1929, Naša rifma, Dnevnik poeta, Leningrad.

Balli Š., 1955, Obščaja lingvistika i voprosy francuzkogo jazyka, Moskva.

Baljamont K. D., 1916, Poezija kak volšebstvo, Moskva.

Bahtin M. M., 1975, Voprosy literatury i estetiki, Moskva.

Belyj A., 1922, Glossalolija iskusstva, Poema o zvuke, Berlin.

Belyskaja L. L., 1987, K probleme klassifikacii i sistematizacii rifmy, Filologičeskie nauki, br. 4, Moskva.

Blagoj D., 1973, Ot Kantemira do naših dnej, Hudožestvennaja literatura, t. 2, Moskva.

Boranić D., 1909, Onomatopejske riječi za životinje u slavenskim jezicima, Rad JAZU, knj. 178, Zagreb.

Borev Ju., 1981, Estetika, Moskva.

Brik O. M., 1919, Zvukovye povtory, Analiz zvukovoj struktury stiha, Sborniki po teorii poetičeskogo jazyka, vyp. 3, Petrograd.

Brik O. M., 1927, Ritm i sintaksis, Materyjaly po izučeniju stihotvornoj reči, Novyj Lef, br. 3-6, Leningrad.

Brjusov V. A., 1981, Remeslo poeta, Stat'i o russkoj poezii, Moskva.

Brown R., Black A. H., Horowitz A. E., 1955, Phonetic Symbolism in Natural Language, J. Abnormal and Social Psychol., br. 50, Washington.

Vygodskij D. I., 1923, Iz evfoničeskih nabjudenii, Puškinskij sbornik, Moskva – Petrograd.

Vygodskij L. S., 1965, Psihologija iskusstva, Moskva.

Vinogradov I. D., 1937, Bor'ba za stil', GIHL, Moskva.

Vitezica V., 1929, Poetika, Beograd.

Vlasov M. F., 1970, O jazyke i sile N. A. Nekrasova, Perm'.

Vuletić B., 1976, Fonetika književnosti, Zagreb.

Vuletić B., 1988, Jezični znak, govorni znak, pjesnički znak, Osijek.

Vulović S., 1889-1890, Branko Radičević (Prilog istoriji nove srpske književnosti), Glas SKA XIII i XIV, Beograd.

Gal'perin I. R., 1974, Informativnost' edinic jazyka, Moskva.

Gal'perin I. R., 1981, Tekst kak obúekt lingvističeskogo issledovanija, Moskva.

Gasparov M. L., 1973, Fet "bezglagol'nyj", Literaturnaja učeba, br. 4, Moskva.

Gasparov M. L., 1979, Rifma Bloka, vyp. 456. Tartu.

Gasparov M. L., 1984, Evolucija russkoj rifmy, Problemy teorii stiha, Leningrad.

Gautier M., 1973, Les equations du langage poetique, Lille.

Gautier M., 1974, Systeme euphonique et rythmique du vers francais, Paris.

Golombek J., 1939, Slik i njegova funkcija, XX vek, br. 5, Beograd.

Gončarenko S. F., 1988, Stilističeskij analiz ispanskogo stihotvornogo teksta, Moskva.

Gončarov B. P., 1973, Zvukovaja organizacija stiha i problemy rifmy, Moskva.

Gončarov B. P., 1985, Problema vosprijatija zvukovoj struktury stiha, Teorii, školy, koncepcii (Kritičeskie analizy), Moskva.

Grammont M., 1913, Le vers francais, ses moyens d'expression, son harmonie, Paris.

Graudina L. K., Ickovič V. A., Katalinskaja L. P., 1976, Grammatičeskaja pravil'nost' russkoj reči, Moskva.

Grickat I., 1961-1962, O antonimiji, Zbornik za filologiju i lingvistiku, knj. IV-z, Novi Sad.

Grickat I., 1989, Priloške reči posmatrane kroz fenomen antonimije, Južnoslovenski filolog, knj. Xjaz, Beograd.

Grupa autora, 1969, Uvod u književnost, Zagreb.

Guberina P., 1952, Zvuk i pokret u jeziku, Zagreb.

Gummere F., 1901, The Beginning of Poetry, New York

Gurdžieva E. A., 1972, K postanovke problemy zvukovogo simvolizma, Sborniki naučnyh trudov MGPIIJA im. M. Toreza, vyp. 65, Moskva.

Gurdžieva E. A., 1975, Zvukovoj simvolizm i faktory vlijajuščie na nego, Učen. zap. MGPIIJA im. M. Toreza, Moskva.

Dew D., Jensen P., 1977, Phonetic Processing. The Dynamics of Speech, Ohio.

Dimitrijević R., 1969, Teorija književnosti (Sa primerima: kompozicija, jezik, stil, versifikacija), Beograd.

Dymšic A. L., 1953, A. N. Tolstoj o literaturnom jazyke, Voprosy sovetskoj literatury, Moskva – Leningrad.

Djubua Ž. i dr., 1986, Obščaja ritorika, Moskva.

Đorđević Lj., 1973, Pesničko delo Desanke Maksimović, Beograd.

Đorđević P., 1927, Teorija književnosti, Beograd.

Eekman T., 1972, Slik i njegova funkcija, Ib MSC/2, Beograd.

Eekman T., 1974, The Realm of Rime, A Study of Rime in the Poetry of the Slavs, Amsterdam.

Živanović J., 1883, Branko Radičević, srpski pjesnik, Javor, br. 1-9, Novi Sad.

Živanović J., 1907, Iz srpskog jezika (4. Složene riječi u Branka Radičevića), Brankovo kolo XIII, br. 18 i 19, Novi Sad.

Živanović J., 1907, Iz srpskog jezika (9. Treća knjiga Brankovih pjesama), Brankovo kolo XIII, br. 23, Novi Sad.

Živković D., 1972, Teorija književnosti sa teorijom pismenosti, Sarajevo.

Žirminskij B. M., 1923, Rifma, ee istorija i teorija, Petrograd.

Žirminskij B. M., 1925, Vvedenie v metriku, Leningrad.

Žirminskij B. M., 1975, Teorija stiha, Leningrad.

Žuravlev A. P., 1974, Fonetičeskoe značenie, Leningrad.

Zima L., 1988, Figure u našem narodnom pjesništvu, Zagreb.

Ivanova-Lukjanova G. N., 1966, O vosprijatii zvukov, Razvitie fonetiki sovremennogo russkogo jazyka, Moskva.

Ilić V. I., 1964, Pesnički jezik Branka Radičevića, Novi Sad.

Jakobson R., 1966, Lingvistika i poetika, Beograd.

Jaakobson R. O., 1975, Lingvistika i poetika (Strukturalizm "za" i "protiv"), Moskva.

Jakobson R., 1978, Ogledi iz poetike, Beograd.

Jakobson R. O., 1987, Novejšaja russkaja poezija, Raboty po poetike, Moskva.

Jandrić Lj., 1977, Sa Ivom Andrićem, Beograd.

Ežov I. S., Šamurin E. I., 1972, Russkaja poezija XX veka, Mjunhen.

Jeremić M. D., 1955, Poezija i rima, Mlada kultura, god. IV, br. 40-41, Beograd.

Jespersen O., 1922, Symbolic Value of the Vowel "i", Philologika, br. 1, London.

Jespersen O, 1964, Language, London.

Jović D., 1975, Lingvostilističke analize, Beograd.

Jović D., 1985, Jezički sistem i poetska gramatika, Beograd.

Kainz F., 1960, Psychologie der Sprache, Stuttgart.

Kačurovs'kij I., 1984, Fonika, Mjunhen.

Kvintilijan M. F., 1967, Obrazovanje govornika, Sarajevo.

Klimenko A. P., 1970, Voprosy psiholingvističeskogo izučenija semantiki, Minsk.

Kovalevskij V., Rima, 1965, Ritmični zasobi ukrains'kogo virša, Kiiv.

Kovtunova I. I., 1982, Zametki ob intonacii poetičeskoj reči, Problemy strukturnoj lingvistiki, Moskva.

Kondratov A. M., 1963, Statistika tipov russkoj rifmy, Voprosy jazykoznanija, br. 6, Moskva.

Konstantinović R., 1981, Biće i jezik, knj. 1, Beograd.

Košutić R., 1941, O tonskoj metrici u novoj srpskoj poeziji, Beograd.

Kuharenko V. A., 1968, Interpretacija teksta, Leningrad.

Larin B. A., 1974, Estetika slova i jazyk pisatelja, Leningrad.

Levyj I., 1972, Značenija formy i formy značenija, Semantika i iskusstvometrija, Moskva.

Levickij V. V., 1969, K probleme zvukosimvolizma, Psihologičeskie i psiholingvističeskie problemy vladenija i ovladenija jazykom, Moskva.

Levickij V. V., 1971, Ču isnue univerzaljanij zvukosimvolšzm, "Movoznanstvo", br. 1, Kiiv.

Levickij V. V., 1973, Simvolični značenija ukrains'kih golosnih i prigolosnih, "Movoznanstvo", br. 2, Kiiv.

Leon P., 1971, Elemente phonostilistique du texte litterarie, Probleme de l' analyse textuelle, Paris.

Leskovac M., 1970, Jovan Jovanović Zmaj (predgovor), Jovan Jovanović Zmaj: Pesme, Novi Sad – Beograd.

Lešić Z., 1979, Jezik i književno djelo, Sarajevo.

Liberman Ph., 1977, Psihology and Acoustic Phonetics, New York – London.

Lomonosov M. B., 1952, Kratkoe rukovodstvo k krasnorečju, Poln. sobr. soč. t. 7, Moskva – Leningrad.

Lotman J. M., 1972, Analiz poetičeskogo teksta, Leningrad.

Lotman J. M., 1976, Struktura umetničkog teksta, Beograd.

Lunačarskij A. V., 1925, O poezii kak iskusstve tonal'nom, Moskva – Leningrad.

Maletić Đ., 1868, Teorija poezije, Beograd.

Maretić T., 1907, Metrika narodnih naših pjesama, Zagreb.

Macdermott M., 1940, Vowel Sounds in Poetry, their Music and Tone Colour, Psych. Monograps, br. 13, London.

Miličić V., 1973, Rimarij Milana Rakića, Savremenik, br. 1, Beograd.

Mirković M., 1966, Andrićeva rasuta strofa, Delo, knj. 12, br. 10, Beograd.

Mol' A., 1966, Teorija informacii i estetičeskoe vosprijatie, Moskva.

Mol' A., 1973, Sociodinamika kul'tury, Moskva.

Mukaržovski J., 1986, Struktura pesničkog jezika, Beograd.

Nevzgljadova E. V., 1968, O zvukosmyslovyh svjazah v poezii, Naučnye doklady Vysšej školy, Filologičeskie nauki, br. 4, Moskva.

Nikolić B., 1953-1954, O govoru Srema, Južnoslovenski filolog, knj. XX, sv. 1-4, Beograd.

Novikov L. A., 1984, Ruskaja antonimija i ee leksikografičeskoe opisanie, Slovar' antonimov russkogoja jazyka, Moskva.

Orlova E. V., 1966, O vosprijatii zvukov, Razvitie fonetiki sovremennogo russkogo jazyka, Moskva.

Ostojić T., 1918, Studije o Branku Radičeviću, Rad JAZU, knj. 218, Zagreb.

Pavlović M., 1924, Uloga Branka Radičevića u razvitku književnog jezika, Srpski književni glasnik, knj. 12, br. 4, Beograd.

Pavlović M., 1938, Estetika jezika, XX vek, br. 3, Beograd.

Petković N., 1975, Jezik u književnom delu, Beograd.

Petković N., 1984, Od formalizma ka semiotici, Beograd.

Petković N., 1984, Pesnički jezik, Književnost i jezik, br. 3-4, Beograd.

Platon, 1968, Sočinenia v 3-h t., I tom, Moskva.

Polovina P., 1972, Fonetika savremene francuske poezije, Beograd.

Popović P., 1924, Branko Radičević (Predgovor Pesmama Branka Radičevića), SKI-MS, Beograd.

Potter R. K., Kopp G. A., Kopp H. G., 1966, Visible Speech, New York.

Pranjić K., 1985, Jezik i književno djelo, Beograd.

Pszczolowska L., 1972, Rym, Poetyka-Wersyfikacja II (2) 1, Wroclaw – Warszawa – Krakow – Gdansk.

Ružić Ž., 1975, Srpski jamb i narodna metrika, Beograd.

Ružić Ž., 1986, Nad zagonetkom stiha, Novi Sad.

Saljamon L., 1968, O fiziologii emocional'no-estetičeskih processov, Sodružestvo nauk i tačjny tvorčestva, Moskva.

Sapir E., 1929, A Study in Phonetic Symbolism, J. Edćper. Psychol., June, br. 3, Arlington.

Sekulić I., 1972, Laza Kostić (predgovor), Laza Kostić: Odabrana dela I, Novi Sad – Beograd.

Simić R., 1991, Uvod u filozofiju stila, Sarajevo.

Simić R., 1993, Lingvistika stila, Nikšić.

Skerlić J., 1905, Omladina i njena književnost, Beograd.

Skerlić J., 1909, Srpska književnost u XVIII veku, Beograd.

Skerlić J., 1914, Istorija nove srpske književnosti (Branko Radičević), Beograd.

Skerlić J., 1921, Istorija nove srpske književnosti, Beograd.

Skok P., 1972, Etimologijski rječnik hrvatskog ili srpskog jezika II, Zagreb.

Slavin'skij A., 1975, Kategorii poetičeskogo jazyka (Strukturalizm: "za" i "protiv"), Moskva.

Solar M., 1980, Teorija književnosti, Zagreb.

Stepanov Ju. S., 1985, Semantičeskie problemy lingvistiki, filosofii, iskusstva, Moskva.

Stojnić-Carić M., 1975, Simbolička doktrina Andreja Belog, Beograd.

Subotić J., 1845, Nauka o srbskom stihotvorenii, Budim.

Taylor M. M., Taylor I. K., 1962, Phonetic Symbolism in Four Unrelated Languages, Can. J. Psychol, br. 4, Toronto.

Timofeev L. I., 1939, Teorija stiha, Moskva.

Tinjanov J., 1990, Stihovna semantika, Sarajevo.

Tomaševskij B. V., 1959, Stih i jazyk, Moskva – Leningrad.

Tošović B., 1979, Stilizacija, Književna istorija, knj. XII, br. 45, Beograd.

Tošović B., 1988, Funkcionalni stilovi, Sarajevo.

Tošović B., 1990, Glagolska metaplazma, Književni jezik, br. 1, Sarajevo.

Tošović B., 1990, Metaplazme u jeziku, Prizma, br. 1, Sarajevo.

Tošović B., 1991, Modeli u stilistici, Ib MSC, br. 20/2, Beograd.

Fonagy I., 1961, Communication in Poetry, Word, br. 2, New York.

Fonagy I., 1966, Le langage poetique, forme et fonction, Probleme du langage, Paris.

Harding D. W., 1976, Words into Rhythm. English Speech Rhythm in Verse and Prose, Cambridge.

Hil'mi G., 1968, Logika poezii, Kibernetika ožidaemaja i kibernetika neožidanaja, Moskva.

Holševnikov V. E., 1972, Osnovy stihovedenija, Russkoe stihosloženye, Leningrad.

Holševnikov V. E., 1985, Analiz kompozicii liričeskogo stihotvorenija, Analiz odnogo stihotvorenija, Leningrad.

Hopkins G. M., 1959, The Journals and Papers, London.

Humbolt V., 1988, Uvod u delo o kavi jeziku, Novi Sad.

Joos M., 1948, Acoustic Phonetic, Baltimore.

Šengeli G., 1960, Tehnika stiha, Moskva.

Škiljan D., 1985, U pozadini znaka, Zagreb.

Šklovskij V., 1925, O teorii prozy, Moskva.

Štern A. S., 1967, Obúektivnoe izučenie subúektivnyh ocenkov zvukov, Voprosy poroždenija reči i obučenija jazyku, Moskva.

Štokmar M. P., 1958, Rifma Majakovskogo, Moskva

Ůerba V. L., 1960, O raznyh stiljah proiznošenija i ob ideal'nom fonetičeskom sostave slova, Izabrannye raboti po russkomu jazyku, Moskva.

---

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]