Дејан Ајдачић

О мотиву бекства са бацањем магичних предмета у народним бајкама

Мотив бацања магичних предмета, који се претварају у тешко савладиве или несавладиве препреке док јунак бежи од демона, јавља се и у бајкама балканских Словена⁽¹⁾. Не улазећи овде у сложено питања порекла и развоја овог мотива, може се рећи да он настаје у споју преображених поступака магијске заштите од демона, и представа о надљудским моћима стварања природе. Владимир Проп, у књизи "Историјски корени бајке", повезује преображавање и нарастање чудотворних предмета са америчким митовима о творцу света, не обраћајући пажњу на магијско значење бацања предмета са натприродним моћима (Проп 1990: 517-522). Логиком миметичке симпатије, по којој магијски слично производи слично (Мос 1982, 1: 140), четка, чешаљ, коса или метла се претварају у шуму, трње или шипраг. Ретки су примери одступања логике преображавања предмета у, по својствима сродну, препреку као у случају у коме из четке не настају шуме или трње, већ вода (ЗНЖ 16, 1911). Троструко бацање предмета тек након последњег покушаја запречава пут демону што указује на посебну важност последње препреке. У великом броју варијанти то је вода, најчешће изазвана бацањем огледала, али и масла или сузе. Огледало као предмет има значајну улогу у заштити људи од урока или демона, а вода као граница светова дели људе и хтонска бића.

Естетска трансформација магијских поступака запречавања произилази из осамостаљене логике митско-магијског мишљења, која се умећем приповедача може проширити до језгровитог описа природе или драматски узбудљивог и сликовитог причања о бекству. Извесна одступања од уобичајене разраде мотива – комбиновање бекства са магичним предметима и бекства са преображавањем самих бегунаца⁽²⁾, или одступања од трочланог описа бацања предмета – не нарушавају његову приповедну функцију – успешног бекства. При уклапању мотива у веома различите приче долази понекад и до разарања трочлане структуре. Најчешће се мења део мотива везан уз трећи предмет чија моћ није довољна да заустави демона, или који бегунцу недостаје, будући да га је већ употребио или га није ни поседовао. Узрок одступања често је делимична промена или контаминација мотива бекства са неким другим мотивом. Делимично уништење мотива може приповедачу да послужи и уколико он има намеру да јунака доведе у безизлазну ситуацију у којој га спасава нека нова сила.

Разлози бекства су разноврсни али типски и уклапају се у различите врсте сижеа. Јунак бајке, слуга код деде и бабе, улази у забрањену собу и налази заточено биће надљудских моћи, често са соларним одликама, које га позива да га ослободи. Демони, откривши крађу свог коња из забрањене одаје (Чајкановић 18; Цепенков 77), гоне јунака и његовог помоћника, али бивају заустављени магичним препрекама.

Мотив "крађе" демонског објекта и бекства од демона може бити уплетен у сиже у коме јунакови противници, успешно прикривајући своје зле намере, упућују јунака да донесе одређени плод, или драги камен који чувају опасни демони. Јунак успешно решава тежак задатак – син по наруџбини неверне мајке украде враговима јабуке (Ваљавец: 115), неугледни просац цареве кћери доноси драги камен са дивове главе који му је цар тражио (Чајкановић 1929, 31), царев син бежи са ћерком вештице (Вук 19).

Јунаци беже бацајући магичне предмете и када открију зле намере свог домаћина. Брат и сестра трче када виде да је стара жена која их је угостила вештица која хоће да их поједе (Верковић 97). Браћа или брат и сестра као могуће жртве се у наративном тексту претварају у активна и самостална бића која се ослобађају демонског зла. У причи са полижанровским елементима бајке и приче о животињама, брат и сестра беже од вука, фигуре која представља прежитак анималног демона или тотемског заступника демонског рода (Верковић 102).

У причи из збирке Милана Обрадовића "99 синова" (Чајкановић 20), баба на спавању убије 98 просаца својих кћери, али убије и најмлађу девојку јер се последњи брат заменио са њом. Вештица то открије, а јунак бежећи не узме кефу, чешагију и огледало из бабине куће. Приповедач је без јасног разлога учинио сложеним део приче о магичним предметима, јер када их по други пут види, он их узима, иако му је магарац-виловњак говорио да то не чини. Међутим, када их баба сустигне, сам магарац му каже да баца предмете од којих, како и по причама следи, настану шуме, провалије и на крају вода. Делимично одступање од поетике народне бајке не мења основну функцију магичних предмета у бекству – коначно заустављање демонског бића. У варијанти ове приповетке из осијечког краја (ЗНЖ 16: 131) спасу се, по савету шугавог-чаробног коња најмлађег брата 12 браће. По савету надприродног помоћника јунак узима, а затим и баца кефу, гладилицу и чешагију. Редослед препрека је обрнут, те вода као крајња и непролазна препрека бива прва, тако да приповедач након што баба савлада трећу препреку, трње, мора да уведе народној причи неприличну – границу као конкретизовану линију раздвајања два света коју баба не може да пређе. Вода као елемент који раздваја свет живих и мртвих, људских и демонских бића је лишена својих симболичких значења у овако развијеном мотиву бекства.

Христијанизација мотива бекства од демона показује се кроз помоћ бога или свеца у давању магичних предмета или кроз заштиту бегунца у безизлазној ситуацији. Помоћник Петра Бреборича је Света Недеља која угроженом јунаку даје чаробне предмете уз помоћ којих он побегне од врагова. У двема приповеткама које је у Боки которској записао Вук Врчевић, јунак уз божју помоћ зауставља демонско биће. У причи Дјевојка бржа од коња (Вук 24), у којој се преплићу елементи бајке и предања, девојка израсла из росе, као демонско биће у лику девојке, бежи од људи, супротно уобичајеном бегу човека од демонског бића. Она нуди трку просцима до златне јабуке под условом да ће бити жена ономе ко је први стигне, али да ће сви страдати уколико она буде бржа. Њено вилинско биће најпре се открива када јој израсту крила, а коначно се потврђује када она баца длаку, која се претвори у горе, и сузу од које постану реке. Једино царев син прати "девојку" и заклиње је три пута именом божјим. Она стане, али потом и нестане као у неким баладама о завади браће. Прича има структуру бајке, али њен ток изневерава обавезујући срећан крај ослањајући се на елементе предања и мита. Моћ хришћанске силе само је привремена, девојка нестаје.

Супротно овом поколебавању вере, у приповеци "Ђавоља маштанија о божја сила" (Вук 19), чаробна помоћ из лешника (реке) и ораха (огањ), није довољна, јер вештица која јури одбеглу ћерку и отмичара-љубавника, царевог сина, раздвоји реке, а ватру угаси. Тек када види да се ради о нечистим силама, јунак, немајући трећи предмет као и девојка бржа од коња, прекрсти се пут истока и кликну јакога Бога у помоћ, док пуче муња из неба те сажеже ђевојачку мајку. Прича се завршава моралистичко хришћанском поентом – демонског прогонитеља стиже казна. Структурално померање троструког бацања магичног предмета произилази из чињенице да је први предмет помогао јунаку да умилостиви звери на уласку у демонски простор, чиме се омогућава-изазива одсуство заштите приликом трећег вештичиног сустизања, као и из потребе да се моћ паганског зла ограничи већом моћи хришћанског божанства.

Мотив бацања предмета који се претварају у препреке губи везу са својим митско-магијским пореклом одузимањем натприродне моћи и свођењем на предмете свакодневице, који могу да задрже функцију препреке само захваљујући промени демонске мотивације у психолошку мотивацију – јунак који бежи баца жени мараму, огледалце (Вук 31), при чему она, обузета својим изгледом, на час одустаје од гоњења. Наравно, нема ни потребе да приповедач укључује преображење бачених предмета, јер они и у свом изворном облику обављају функцију задржавања демона који прогони човека.

Магијски поступци се у народној уметности и књижевности уносе уз редукције у обиму, делимичне трансформације у значењу и естетизације магијског изворника. Мотив бекства и бацања магичних предмета налази се у бајкама различитих сижеа, што сведочи о његовој релативној самосталности и способности да се уклопи у различите приповедне целине. Међусобно повезане и условљене садржинске и структуралне промене мотива обухватају широк распон од естетизовања вере у могућност магијског преображавања предмета до потпуне разградње мотива профанизацијом предмета до предмета свакодневице.

Напомене

1. У овом прилогу анализирани су мотиви бекства са бацањем магичног предмета из следећих приповедака: Вук 24; Вук 19; Чајкановић 18; Чајкановић 20; Чајкановић (1929), 31; Чајкановић: стр. 459 (Ђурић Е 120,бр.7); Верковић 97; Цепенков 55; Цепенков 77; Шапкарев 102; Шапкарев 103; Ваљавец стр.115; ЗНЖ 16: 131; 32/2: 105; стр. 106; стр. 113; Бошковић-Стули 50.

2. ЗНЖ 32/2: 105 Кефа се претвори у шуму, а потом следе преображења момка и девојке.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]