Dejan Ajdačić

Prilog proučavanju blagoslova u usmenoj književnosti

Jezički iskazi predstavljaju oblikotvornu pojavu u usmenoj ili pisanoj komunikaciji i mogu se posmatrati kao pojedinačni žanrovi u žanrovskom sistemu. Iz osnova Bilerove teorije iskaza i Markjevičeve podele lirike moguće je izvesti apelativne žanrove[1]. Po neposrednosti i neposredovanosti obraćanja oni su samo teorijski suprotstavljeni prikazivačkim žanrovima, ali se kao žanrovski iskazi ili žanrovi prepliću sa prikazivanjem.

Apelativni žanrovi uključeni su u različite rodove i vrste, a retki među njima, kao tužbalica ili molitva, u potpunosti su se formirali i osamostalili i kao posebni žanrovi. Blagosiljanje može da bude svedeno na par reči jezgrovitog iskaza, ali isto tako i retorički ukrašeno, poetski razvijeno, čak i prošireno do zaokruženog govora ili pesme. Blagoslov van sistema apelativnih žanrova predstavlja tek potencijalno oblikovanu vrstu. Žanrovski nestabilizovan položaj blagoslova očigledan je i po njegovim različitim nazivima u usmenoj tradiciji: molitva, blagoslov, zdravica. U studijama je najčešće posvećivana pažnja funkciji blagoslova u okviru određenih obreda, a tek po izuzetku njegovim žanrovskim aspektima[2].

U blagosiljanju, kao i kod kletvi ili zaklinjanja, reči imaju moć da menjaju sudbinu ljudi i prirode. Govornik koji blagosilja implicitno ili eksplicitno se obraća sili sudbine ili višem biću tražeći ispunjenje dobrih želja i srećnu budućnost za drugog. Uz podrazumevanu ili, pak, naglašenu imperativnu intonaciju samog iskaza kojim se želje izriču, sreća se predstavlja kao zasluženo dobijanje bogatstva ili kao samoostvarenje. Usmereni blagoslovi su koncentrisani na određene životne potrebe, dok se u zbirnim blagoslovima sabiraju različite želje. Usmereni blagoslovi su čvršće vezani za priliku u kojoj se izriču, dok se zbirni blagoslovi mogu izgovarati i bez kontekstualnih ograničenja u različitim prilikama. Ostvarenost, kao ispunjenje željenog, može da se odnosi na materijalno blagostanje, umenje, sreću, zdravlje, čast, zaštitu od nevolja. Prikazana stvarnost je u blagoslovu fiktivna, ali ne zbog toga što pripada budućnosti koja nije izvesna, već zato što je sačinjena kao utopijska projekcija ostvarenja idealnog.

Mitski kontekst blagoslova čine verovanja o plodnosti i sreći, dok njihovu magijsku osnovu grade postupci kojima se "obezbeđuje" ostvarenje željenog. Izvesna korespondencija između magijskih čini u obredima, njihovih preobražaja u prikazivačkim tekstovima, kao i tragova u apelativnim vrstama omogućava pronalaženje zajedničkih osnova u mitsko-magijskom poimanju sveta. Razmatrajući blagoslove kao usmeni deo obreda Todor Iv. Živkov piše: formule u blagoslovima mogu da se objasne običajima ili da posluže za pojašnjavanje nejasnih strana samih običaja (Živkov 1974: 57). Mogućnosti da se verbalni i neverbalni folklor međusobno osvetljavaju u rekonstrukciji njihovih posebnih slojeva umanjene su prekidima njihovih veza pri preobražajima tradicijske kulture. Blagoslov koji se izricao u određenim prilikama, gubljenjem čvrste veze sa obrednom radnjom, svakako gubi i deo značenja, približava se pozdravima, ili se, čak, u njih i pretvara. Stavovi Mukaržovskog o sposobnosti zamenjivanja izgubljenih funkcija estetskom funkcijom (Mukaržovski 1986: 30), mogu se primeniti i na narodnu kulturu i književnost. Shodno tome, estetsko razvijanje blagoslova predstavlja drugi mogući pravac njihove transformacije.

Mitsko-magijski elementi blagoslova odnose se na prisutne i podrazumevane aktere blagosiljanja, na moć imperativne intonacije i magijski delotvornih napeva, kao i na moć pojedinih simbola koji, po narodnom verovanju, uspostavljaju vezu između viših sila i sudbine. Lice koje blagosilja ima ulogu posrednika između ljudskih i nadljudskih sila.

Blagoslov se izriče kao magijsko prizivanje dobre sudbine u okviru obreda u kome se prožimaju reči, darivanje i gestovi blagonaklonosti. Dijaloška priroda blagoslova ne ogleda se samo u verbalnom sloju komunikacije, nego i u preplitanjima i prožimanjima govornog i gestualnog jezika – u logici izmenjivanja – dara za dar (Živkov 1974). Blagoslovi podupiru određene obredne radnje s magijskim karakterom ili ih u potpunosti zamenjuju (Ivanova 1984: 220). U kontekstu obrednog vremena blagoslovi se javljaju u graničnim trenucima: na početku – u dobar čas – određene obredne i životne radnje ili na njenom kraju, opet kao početku nečeg novog.

Blagoslovi se i izgovaraju i pevaju. Apelativnim svojstvima blagoslova može biti priključeno i prikazivanje čina blagosiljanja ili situacije koje mu prethode.

Najjednostavniji način poetskog predstavljanja plođenja i obilja, kao osnovne ideje blagoslova, ostvaruje se nizanjem, često arhetipskih, slika bogatstava. U nekim blagoslovima se ističe kvalitet ploda uz predstavljanje posebno hvaljenih svojstava stoke – jaganjci kalušasti (bele glave sa crnim ušima), tejaci jelenasti, jarići vitorogi, ždrebići putonogi. Imperativna intonacija ne mora biti iskazana samo eksplicitnim izrazima – "da bi", "nek", "Bog dao". Vinogradova u tekstu "Formule zaklinjanja u kalendarskoj poeziji Slovena i njihovi obredni izvori" (1978) ukazuje na principe dvočlanog poređenja koji se često javljaju u blagoslovima: kol'ko A – neka bude tol'ko B, kakvo A – neka bude takvo B, kako A – neka bude tako B. Poredbena formula: kolko zvezda na nebu (ili u gori lista, u reci peska) – tol'ko jaganjaca, teladi, berićeta, se izriče sa verom da nabrajanje nečeg neizbrojivog, može magijski da prizove istu, nebrojivu količinu ploda. Prikazivanje dobrog roda hiperboličkim slikama – na primer žita uzraslog do nadprirodne veličine ili ječma do pojasa (Kitevski 1988: 92) oslanja se na logiku "slično izaziva slično" (Mos 1982: 140), povezujući, tako, verbalno i neverbalno, sadašnje i buduće. Moć reči treba da samom predstavom magijski potakne stvarno žito da naraste. U formulama dvočlanog poređenja mogu se pronaći tragovi imitativno-magijske logike gatanja. Ujutru na božić bacajući žito kokoškama domaćica govori: Kako mi u skupu zobale, tako mi u skupu nosile (Vuk Etnografski: 155). Kada se lomi ili prima obredna pogača blagosilja se:

Tolkoz čest i bereket v taz kšta. BNT, 5, str. 35.

U zbirnom predstavljanju – sve ti se množilo, plodilo, pozlatilo ne ističu se pojedinačna dobra. Bogatstvo kao nakupljenost objekata može biti predstavljeno slikom ispunjenog prostora. Pune kese, trle, košare, vrčevi, kace, naglašavaju obilnost ali i uređenost stečenog imetka. Poetske slike se oblikuju na drugi način, uz korišćenje vizuelne logike – površina imanja viđena sa više stajališne tačke toliko je ispunjena da je tle "poprimilo" boju stoke:

Ja rudine sve siva goveda SEZ 16, str. 283

Figurativnim iskazima predstave izobilja se metonimijski ili metaforički sabiraju. Pšenica mu po dolu polegla/ A po bregu na srp navalila (Vuk I, 529). Simboli sreće oslonjeni su na predstave plodnosti, svetog i čistog postojanja i, kao skup međusobno saglasnih lirskih formula, karakteristični su ne samo za blagoslove, nego i za sve iskaze kojima se prikazuje punoća života.

Dobre želje mogu biti iskazane i nešto posrednije – npr. konkretizovanjem vremenske dimenzije nekog predstojećeg srećnog događaja. Naravno, u samom događaju se proslavljanje plodnosti ili rasta podrazumeva, njime je i uslovljeno i ka njemu usmereno. Blagosilja se prizivanjem sledećeg praznika u životu pojedinca koji zajednica slavi. U svadbenoj zdravici se želja za brzim rođenjem deteta iskazuje kroz blagonaklonu slutnju detetovog krštenja i strižbe za godinu dana. Vremenski raspon između prilike u kojoj se slavi i očekivanog događaja u blagoslovu može biti i veliki – na krštenju deteta, čovek izriče želju da igra na njegovoj svadbi.

Osoben način prikazivanja obilja uvodi i motiv nestajanje blaga radi isticanja njegove nepotrošivosti – trošilo se, kralo se i opet se imalo. Simbolički izrazi želje da sve bude vredno iskazuje se i željom da se pozlati kako trud, tako i imanje. Blagoslovi koji se odnose na duhovne i moralne vrednosti prizivaju zdravlje i veselje/ i duhovno spasenje (Perić Polonijo: 370).

U lirskim i lirsko-obrednim pesmama blagoslovi mogu da predstavljaju deo pesme ili dominantni apelativni iskaz u njoj. U epskim pesmama blagoslovi se javljaju samo izuzetno – u motivacijskom planu epske radnje blagosiljanje nema pripovednu funkciju jer se dobra sreća osvaja junačkim snagom ili dovitljivošću. Jedino se u finalnim formulama mogu sresti i blagoslovi za okupljeno društvo. Na kraju nekih slepačkih pesama podareni pevač blagoslovi svog daritelja.

Problem žanrovskog razgraničenja i određenja blagoslova u tekstovima ukazuje se u preplitanju ovog žanra sa njemu srodnim žanrovima – oproštajima, molitvama, zahvalnošću, pohvalama i dr.

Molitva je žanr blizak blagoslovu po krajnjem cilju kome su usmereni, ali je odnos govornika, posrednika i primaoca poruke u njima različit. Molitva se upućuje nadljudskom (božanskom, svetom) biću koje samo, ili posredujući do bića iznad sebe može, kako se veruje, da ostvari ono što se od njega moli. U blagoslovu, umesto molitvene poniznosti, postoji ubeđenost u dostojnost i uzvišenost blagoslovenih i vera u moć ljudskog posredovanja do svetih lica. Molitva i blagoslov se prepliću kada se od višeg bića moli životna sreća i izobilje, kada se traži božji blagoslov kao božanska mera ljudskih stvari. Hriste Bože! Blagoslovi ovaj sto/ Bogorodice; Prosimo svi po Devici/Blagoslov Boga detića (Begović 192; Istarske: str. 217 – koleda).

Pohvala se odnosi na vrline i prošle zasluge, a blagoslov na željeno ostvarenje dobrog u budućem vremenu. Bez konteksta u kome su reči iskazane ili otpevane, katkada je teško odrediti da li se postojeće blagostanje hvali ili se ono priziva. U odsustvu imperativne intonacije pojačava se značaj pratećih radnji koje dodatno osvetljavaju značenje iskaza kao pohvala ili blagoslova. Ukoliko pesmu peva u proleće obredna grupa devojaka – u ophodu lazarice u vidu blagoslova prizivaju plodnost.

Na ambari natežalo, Đorđević (Leskovac) 31

Pohvala i blagoslov često se prepliću u zdravicama[3]. Kada predstavljaju sastavni deo zdravica i počasnica, blagoslovi se najčešće nalaze na kraju kao relativno samostalni pripevi Čast da ti je () i crveno vino; I oko (vino) i čelo,/ Sve (vam-ti-nam) (zdravo-braćo-Bog do) veselo.

Oproštaj i blagoslov predstavljaju žanrove uključene u pokajničko priznavanje sagrešenja, oproštajno izmirenje nesuglasica iz prošlosti u ime dobre budućnosti. Klanjajući se gostima koji mu dolaze na slavu, domaćin moli oproštaj i istovremeno ih poziva da blagoslove obredni kolač, odnosno, celo domaćinstvo: Prostite i blagoslovite (Jastrebov: 17).

U delu svadbenog obreda koji prethodi polasku svatova ka domu mladoženje devojka moli oproštaj-blagoslov od svojih roditelja. U predgovoru knjizi lirskih pesama Vuk Karadžić ovaj običaj naziva "dobrom molitvom". Nakon oproštaja koji devojka ili momak traže sledi blagoslov (Istarske: 95, 166).

Kletva i blagoslov kao kontrastni žanrovi ne mogu istovremeno da budu upućeni istom licu od istog pošiljaoca s obzirom da izražavaju želje koje se međusobno isključuju. Ova dva žanra izmenjuju se u usmenoj pesmi ili priči ukoliko se odnose na različita bića, ili izražavaju suprotstavljene stavove povodom istog bića. U blagosiljanju voljene osobe kletvom se od nje odbijaju zle namere zavidnika, klevetnika, omraznika. U svadbenoj pesmi tako se štite mladenci (Begović 117), u koledarskoj pesmi ili slavskoj zdravici domaćin, u blagoslovu nad kolevkom – dete.

U pesmama u kojima jedan sagovornik kune, a drugi blagosilja, blagoslov i kletva se istovremeno i izmenjuju i prepliću. Pri tome jedan od žanrova je dominantan, a onaj drugi služi posrednom i oneobičenom iskazivanju prvog. Kletva poništava blagoslov koji se pokazuje kao lažni blagoslov, ili se kletva u vidu lažne kletve, preznačava u blagoslov. Preobrtanje žanra u njemu suprotan žanr odvija se u dijalogu u kome drugi sagovornik, preuzimajući uvodnu formulu iskaza, menja njegovo značenje kontrastnom finalnom formulom. Kletvu majke upućenu ćerkinom momku devojka pretvara u blagoslov[4]. Slično tome, momak majčine kletvene dragoj poništava igrom reči i preobražava u želje za ostvarenje ljubavi[5]. Dijaloška priroda izmenjivanja suprotnih stavova okončava se ili majčinim blagoslovom ili njenim nepomirljivim zadržavanjem kletvenog odbijanja dragog ćerke ili drage sina[6]. U pesmama u kojima devojka kletvama odbija ljubavne ponude upornog momka, on njena prizivanja zle sudbine preobraća u ljubavne blagoslove (Jastrebov: 364).

U nekim varijantama, dijaloška situacija je tek naznačena – majka zove devojku koja se zadržala na vodi, a ona poziva majku da zajedno "kunu" momka koji je zamutio vodu: Kun' ga majko! i ja ću ga kleti. Devojka, naravno ne kune dragog, već ga blagosilja[7].

U pesmama u kojima momak, najčešće ovčar, ukrade devojci košulju, devojka ga blagosilja:

sir i maslo na more vozeći!" Rajković 178

Krađa košulje ne predstavlja greh, već se kao znak ljubavne naklonosti nagrađuje blagoslovom, katkada u formi lažne kletve. Pevač može da se svojim komentarom ironično poigra žanrovskim svojstvima devojčinog iskaza: Ljuto kune Drenovka devojka. Momkova majka odgovara takođe lažnom kletvom[8].

Kod kletvi-blagoslova devojka magijskom moći reči želi da obezbedi večito trajanje ljubavi – ona predstavlja svoje ruke kao sindžire, bilezuke kao bukagije, kosu, grudi kao tamnicu[9].

Ismevanje. Blagoslov nije žanr koji je u tradicionalnoj kulturi moguće olako ismevati, pa se on u tom vidu najčešće javlja u kontekstu karnevalskih obreda. Georg Kraev, ponašanje maski tumači kao parodijsko oponašanje lica visokog socijalnog statusa ili kao parodijsku zamenu polnih uloga kroz preoblačenje muškaraca u žensko odelo[10].

Parodije svadbe, pa i svadbenih blagoslova improvizuju se na bele (sirne) poklade u nedelji uoči uskršnjeg posta, kao i u karnevalskoj svadbi drugog dana iza Uskrsa[11]. Kukeri, mačkari, maškare, sa naglašenim elementima obrednog erotizma i raskalašnosti, izriču i blagoslove posle simboličkog, prvog oranja. Neuredan pop sa metlom umesto bosiljka izaziva smeh svojim izgledom i ponašanjem, ali i parodijskim blagoslovima koje izriče.

Šaljivi ili ironični blagoslovi započinju prepoznatljivim "uvodnim" iskazima "ozbiljnih" blagoslova, ali se preobražavaju do prizivanja zla – katkada i na ivici kletve: Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sam trčao oko kuće i lajao. Izvesni šaljivi blagoslovi imaju parodijsko poreklo u preobrtanju pravih blagoslova. Ot tvoja usta u bivoleški uši očigledno proističe iz iskaza Iz tvojih usta u božje uši. Logika poređenja, kao jedan od oblikotvornih principa magijsko verbalnih oblika,, prima šaljive elemente apsurdnog umanjivanja bića u "blagoslovu": Dao bog da bio crn ko lonac, tanak ko konac: kroz čibuk prošao i u luli noge prekrstio.

Ismevanje blagosiljanja može da bude i plod neskladnosti uvodnih i finalnih formula. U stihovima koji slede prve reči imaju intonaciju blagoslova, ali same želje pre priliče kletvama. One se, međutim, ne mogu tumačiti kao kletve budući da nisu upućene drugom licu, pa ih valja smatrati samoizrugivanjem:

Gde mi pili vuci vili Dimitrijević, 2: 24

Tek u svečarskom kontekstu dozvoljenog i raskalašnog humora ovakvi stihovi dobijaju puno značenje.

Mitsko-magijski kontekst blagoslova proizilazi iz verovanja u mogućnost uticanja na sudbinu posredstvom reči koje se izgovaraju u komunikaciji sa nadljudskim silama ili bićima. Roditelj, pop, kum, polažajnik, ophodari – kao ljudi sa moćima da posreduju do viših sila – blagosiljaju decu, pastvu, kuma, domaćina, mladence.

Odlike blagoslova u ophodnim obredima proizilaze iz socijalnih i magijskih funkcija ponašanja učesnika obreda koje je zajedničko različitim ophodima. Blagoslovi se ne izgovaraju prilikom sakupljanja i putovanja grupa, već prilikom domaćinovog iskazivanja dobrodošlice, pri darivanju ili primanju darova, i na kraju, pri opraštanju. Povlašćenu ulogu u grupnim ophodima ima vođa grupe, koji pored poznavanja obrednog repertoara pesama ume i da improvizuje govore u kojima značajnu ulogu imaju i blagoslovi. Ukoliko neki elementi prizivanja dobrih želja u obrednom ophodu zavise od posebnih, kultnih svojstava obreda – izgleda, pola, bračnog statusa, propisanog ili tabuiranog ponašanja članova ophodne grupe, i u samim blagoslovima mogu da budu sačuvani tragovi obrednog značenja.

U mešanju slojeva različitih religija u nekim obredima se sreću ostaci drevne vere Slovena. Blagosiljanje badnjaka valja tumačiti u kontekstu mitsko-magijskog sistema božićnih praznika. Različiti istraživači vezivali su badnjak za kult predaka, vegetacije, sunca ili Peruna. Sreten Petrović, razvijajući ideje Trojanovića, konstatuje da je badnjak idol deteta i vidu vegetabilne supstitucije Ognjenog Boga / Peruna (Petrović 1992: 231-244).

Blagoslovi imaju značajnu ulogu u obrednim radnjama vezanim za pripremanje, žrtvovanje i jedenje posvećene hrane. Kada se na obredne hlebove postavljaju figure od testa koje simbolički prikazuju volove, ovce, njive, vinograde, blagosilja se za njihov rast i plodnost. Kada se na trpezu iznose obredni hlebovi kao žrtva ili dar, blagosilja se uz očekivanje da će iduća godina, uz blagonaklono dejstvo viših sila, biti dobra i berićetna. Kolač kojim se poslužuju učesnici ophoda, koledarski kravaj, takođe se blagosilja, kao i kumov kolač u svadbi.

Magijski značaj prvorođenog bića ili početka nekog perioda ili posla podrazumeva da će sav potonji rod ili trud biti uslovljen brigom ispoljenom u obredu koji se izvodi u vezi sa prvim klasom, prvom životinjom, prvim zaoravanjem itd. Vreme tog obreda nije prepušteno slučaju, već je kalendarski učvršćeno, uz naglašavanje da se izvodi u dobar čas. Budući da su u mitsko-magijskom poimanju godine izuzetno važni periodi buđenja i bujanja prirode, zima i proleće predstavljaju godišnja doba u kojima se izvode najznačajniji obredi (od Ignjatijevdana i koleda do Uskrsa i Đurđevdana). Funkcija praznika uslovljava i posebnu usmerenost blagoslova. Na kokošiji božić blagosilja se živina, na Vlasovdan stoka, na Sv. Trifuna – pri prvom zasecanju čokota blagoslovi se loza za berićet. Kada se zaorava prva brazda (simboličko-karnevalski ili stvarno) ili skida poslednji otkos, takođe se blagosilja. U blagoslovima se prožimaju arhetipski simboli sreće sa elementima obreda plodnosti, kako kalendarskog, tako i životnog ciklusa. Osobenosti paralelizma životnog luka prirode i čoveka dodatno su određene razlikama između stočarskog i zemljoradničkog kalendara, kao i religijskim verovanjima o višim bićima koja ljudima donose blagodet ili nesreću. Dok se u nekim blagoslovima otkriva mitsko-magijsko prisustvo demona prirode, u nekima se prepoznaju verovanja o precima. Prilikom zdravica razbijaju se čaše i proliva vino kao dar precima, koji se umilostivljuju vinom kao simboličkom krvlju (Reljić, SUFJ 34).

Magijske radnje su vremenom zadobile dosta elemenata hrišćanskog verovanja i obreda, pre svega u posredovanju crkvenog lica između Boga ili svetaca i čoveka. Sveci, kao zaštitnici ličnosti, praznika, doma, zanata, mesta, pa i etničkih grupa imaju u narodnim verovanjima brojne uloge koje se ostvaruju u širokom rasponu raznorodnih lirskih i epskih funkcija. Slavski blagoslovi pripadaju proslavi sveca kao porodičnog zaštitnika i izriču se pri dočeku gostiju, nakon obrednog sečenja slavskog kolača, u zdravicama za trpezom, u "vaslavama" (Nedeljković 1991).

Mitsko-magijski aspekti blagosiljanja u praznicima životnog ciklusa su vezani za verovanje u mogućnost uticanja na više sile koje odlučuju o ljudskoj sudbini počev od rođenja deteta do njegovog uključivanja u zajednicu odraslih zasnivanjem nove porodice. Čitav niz kalendarskih, posebno prolećnih obreda, sadrži kodove svadbenih značenja. Obratno, u svadbi, svadbenim blagoslovima i pohvalama uključeni su elementi solarnog kulta, kulta predaka i plodnosti. Kada se uz sejanje brašna magijski priziva berićet u domu u koji će biti dovedena mlada peva se:

Da ovo bude u čas dobar! Vuk I, 9

Vrativši se sa barjakom iz crkve u dom domaćina svatovi upućuju blagoslov:

Čestito ti, domaćine, u dom veselje! Vuk I, 13

Grupa žena koje pevaju u ime mladoženjine majke blagosiljaju momka-sina kada polazi po devojku[12]. "Majka" mu poručuje da donesu sunca u kosi mlade, u nedrima jasnoga meseca[13]. Pre rastanka od roditelja, mlada, u obredu dobre molitve uz molitvenu čašu vezanu i za kult predaka, traži oproštaj i blagoslov (Vuk I, 49). Blagosilja se i pri dolasku svatova u momkov dom – u kolu "jasenje": Okolo dvora jasenje, U ovom dvoru veselje[14]. Kum blagoslovi uz kumovski kruv (ili bukliju) na kome se katkada nalazi drvce koje simbolički označava plodnost. Magijska logika korišćenja ovih obrednih predmeta je zasnovana na imitativnom principu podsticanja plodnosti. Veoma važno mesto u svadbi imaju blagoslovi sa željama da se mladenci rodom pofale (Rajković 139). Blagosilja se za skoro rođenje prvog deteta:

Dogodinu krštenka i strižba Dimitrijević, 2: 24

Srodnosti blagoslova iskazanih u različitim prilikama proističu iz istih ili bliskih intencija i formula blagosiljanja, ali ipak postoje i određeni karakteristični elementi po kojima je moguće razlikovati blagoslove "po prigodi". Isklizavanjem blagoslova iz obreda u kome je nastao, ne ukida se mogućnost pojavljivanja njegovih motiva, pa čak i pripeva u blagoslovima koji se uobičajeno iskazuju u drugim prilikama. Dolazi do mešanja i izmenjivanja – ista pesma se može pevati na različitim praznicima, što je očigledno iz obaveštenja kazivača, sakupljača ili priređivača – npr. slavske i koledarske, lazarske i kraljičke. Gubeći vezu sa praznikom u kome je nastala, pesma može da zadrži motiv iz prethodnog konteksta.

Etičko značenje blagoslova u obrednim prilikama ispunjava se u okviru obaveze blagosiljanja koja se ne sme zaobilaziti. Kao primer nepoštovanja ove obredno propisane obaveze mogu se navesti narodne pesme o kumu-odbačenom momku pozvanom da da svadbeni blagoslov, koji umesto dobrih želja izriče kletvu.

U nekim etiološkim predanjima proklinjanje i blagosiljanje imaju funkciju nagrađivanja poštovanja, odnosno kažnjavanja nepoštovanja svetog lica. Zbog nepomaganja u nevolji vrba je prokleta, a maslina, zbog ukazane pomoći blagoslovena (Čajkanović 167,19); zbog pamćenja dobrih dela muški rod je nagrađen, a ženski kažnjen zbog nepoštenja[15]; pšenica je blagoslovena a raž prokleta, zbog predusretljivosti ovčara ovce su blagoslovom oslobođene obadanja, a oholost govedara je njegovoj stoci donela večitu muku. Pored pokazivanja suprotnih ponašanja različitih aktera u istoj situaciji i odgovarajućih sudbina, blagoslovi se u predanjima javljaju i samostalno kao izraz božanske naklonosti. Bogorodica ili svetac blagoslovi jelu da bude večito zelena[16], a bog – proso da brzo niče (Đorđević Leskovac 358). Bog ili svetac blagoslovi ovce[17], pčele[18] magare[19], svilene bube[20]. Pop blagoslovi rukavice da se pretvore u mačke koje teraju đavole-miševe (BNT 11: 281/485). Adam blagoslovi crve sa Avelja da postanu kučići (Šapkarev 5,145 Adam crve u kučiće) koji će čuvati ovce, blagoslovi životinjske zanate (BNT, 11: 242). Kad se okupaju u božjem izvoru, decu bog blagoslovi i pretvori u anđele (Čajkanović 28). Blagoslov je ugrađen u završnu moralnu pouku koja ističe određenu vrstu ponašanja i objašnjava nastanak stvari ili njihovo preobražavanje. Bog je blagoslovio šarena jaja koje su žene iznele da bi omele Marijine gonioce, čime se objašnjava početak farbanja uskršnjih jaja (Čajkanović 160). Neka etiološko-moralistička predanja nose očigledan uticaj apokrifnih spisa. Pisani tekst apokrifa, prvobitno usmenog porekla, vraćajući se usmenom prenošenju, u različitim kulturama zadobijao je i neka posebna i lokalna obeležja. Sveti likovi postaju zamenljivi, te u istom predanju božanski akteri mogu biti različiti. Tako se Sveti Sava javlja kao lice koje svojim blagoslovom ostvaruje dela koja čini npr. Bogorodica.

Pripovedna funkcija blagoslova, kao i odnos blagosiljajućeg i blagoslovenog aktera zavise od načina na koji se moralna ideja ostvaruje kao usud više sile. Ukoliko postoji posrednik, nema direktne zasluge životinje ili biljke za njihovu sudbinu, već ona proizilazi iz postupaka gospodara. Nasuprot nagradi kao božanskom davanju neke prednosti u odnosu na druga stvorenja, više biće može i nastali nedostatak blagosloviti kao vrlinu i opšte pravilo. U istoj situaciji blagoslov može biti prikazan, ali se to verbalno posredovanje dobrog preobražaja može i izostaviti.

U svakodnevnom životu, van aure mitskih moći blagoslovi imaju etičko značenje regulatora odnosa između ljudi utvrđujući čast, dostojnost, lepotu kao opšte vrednosti i posebne vrednosti prilagođene različitim dobima i zanimanjima (npr. za nevestu, devojku, staru ženu, dete, ovčara, trgovca, popa). U okviru svečanosti za trpezom blagoslovi su, pored pohvala, ismevanja, nazdravljanja sastavni deo zdravica – govora i pesama upućenih tipiziranim zvanicama – starom svatu, kumu i dr. U zdravici se domaćinu kaže: Da Bog da i milost božija, da se vazda u njegov pošteni dom sastajali pošteni obrazi, boljari, vladike i kaluđeri ništi i ubogi a najbolje mi braća komšije, ako Bog da! (Grđić: 61).

Blagoslovi istorijskim licima vezani su za epsko pamćenje o unapred predodređenoj sudbini pojedinaca u istoriji jednog naroda. Blagoslov kao iskaz kojim se "budućnost" proriče prema nekoj već ostvarenoj prošlosti svakako podrazumeva kolektivno usvojenu istorijsku predstavu o određenim događajima sa jedne strane, i emocionalnu naklonost pevača kao zastupnika naroda prema epskom junaku, sa druge. Blagoslov koji majka izriče Marku Kraljeviću u pesmi Uroš i Mrnjavčevići se, kao i očeva kletva obistinjuje u epskom životu junaka. U pesmi, takođe iz Vukove zbirke rišćanska gospoda blagosiljaju svetog Savu i ceo njegov rod: Što rodili sve vam sveto bilo! (Vuk II, 23).

Sadržaj blagoslova je u narodnoj kulturi tradicijom fiksiran za čast, sreću, obilje pojedinca ili porodice, ali on predstavlja žanr potencijalno otvoren i za druge sadržaje, pa se može i politički funkcionalizovati. Pri tome, njegovo uključivanje u epsku kulturu izražava istorijsku samosvest kolektiva kao što su npr. Srbi graničari u opasnosti od unijaćenja u svojim blagoslovima iskazivali želju o očuvanju nacionalnog i verskog bića – protiv turske sile, latinske mudrine (Begović: 39). Na slavama su učeni popovi izgovarali posebnu vrstu blagoslova – vaslavu. Mile Nedeljković, u razmatranju o slavskom besedništvu, ističe pet sadržinskih krugova vaslave: ona je običnom čoveku hrišćanski veronauk, zatim osnov ispovedanja pravoslavlja, podsetnik slavne nacionalne istorije, krepljenje krsnog imena i, na kraju, učvršćivanje porodice kao osnovnog društvenog jezgra i njeno uklopljenje u širu zajednicu (Nedeljković 1991: 210). Od najšire postavljenog kruga kolektivne identifikacije sa pohvalno-zakletvenom formulom koja se ponavlja Va slavu, dolazi se do blagoslova porodici.

* * *

U sistemu apelativnih žanrova blagoslov je blizak ostalim žanrovima magijskog zaklinjanja, i sa njima se često prepliće. U prizivanju srećne budućnosti postoji plodotvorno nadopunjavanje molitvene poniznosti pred svetim bićem i samosvesne želje za ostvarenjem dobra u blagoslovu. U preplitanju pohvale i blagoslova izmenjuju se različiti vremenski planovi. Blagoslov i kletva kao kontrastni, međusobno teško pomirljivi žanrovi najčešće se dodiruju uz osporavanje jednog od njih. Dijaloška napetost različitih iskaza često se razrešava pomirenjem ili prevladavanjem. Blagoslov se pokazuje kao lažni blagoslov, odnosno kletva, a kletva, kao lažna kletva, predstavlja blagoslov. Sa potvrđivanjem dominantnosti sadržaja jednog od žanrova, karakteristične formule potisnutog žanra dobijaju na poetskoj izrazitosti.

Mitsko-magijsko poreklo blagoslova ogleda se u veri u moć reči onoga ko blagosilja i veri u njegovu povezanost sa posrednikom, imenovanim ili neimenovanim božansko-sudbinskim primaocem. Sposobnost reči da utiče na stvarnost pojačava se neverbalnim magijsko-obrednim postupcima. Etička dimenzija blagosiljanja u etiološkim predanjima predstavljena je kao sposobnost likova hrišćanskog panteona da nagrađuju ukazano im poštovanje ili uvažavanje načela dobra. U sferi odnosa između ljudi blagoslovi prizivaju i podstiču ljudske vrline, kako one opšte tako i pojedinačne, životnim dobima, socijalnim položajem, kulturnim osobenostima dodatno normirane vrednosti. Kao reinterpretacija uloge likova u epskoj prošlosti, blagoslov nije čest u starijim zapisima usmene tradicije, ali se, kao "predviđanje unazad" javlja u novijim zapisima.

Napomene

1 Markjevič 1974: 139-140; Po upućenosti drugom i ispovedni žanrovi iz Markjevičeve podele lirike (ispovedni, apelativni, prikazivački) se mogu smatrati apelativnim, v. prvi tekst u knjizi

2 Vakarelski 1934-5; Dabeva 1937; Knežević; Živkov 1974; Bovan 1978; Venedikov 1987; Bogdanović 1988; Vujović 1988; Kitevski 1988; Perić-Polonijo 1985;

3 o zdravicama videti Kitevski 1988: 95-98; Zavišin 1979; Krnjević 1987: 43-49, 68-104; Bovan 1978:

4 Vuk I, 530; SEZ 22 str. 150; Vuk V, 357

5 Rajković 35; MH VII, 253; Garonja 35

6 Vuk V, 354, 355; MH VII, 285,297,302; Begović 70, 71; Blažinčić str.55; Delorko (istarske) 63; ZNŽ 23 str. 242, 31; Garonja 35; Žganec (Koprivnica) 387

7 Davidović 68; MH VII, 71; SEZ 16 str. 283; Kića 2, str. 23; Danica 86

8 Vuk I, 529; Vuk V, 584; Vuk SANU 4,5, Debeljković 243, Rajković 178, MH VII, 291; Vuk SANU 180; Bušetić str. 57, br. 109; Pavićević 2

9 Vuk I, 531, Vuk I, 533, Vuk SANU 179; MH VII, 275; Bušetić str. 35, br. 61; Karadžić-Vrčević 50; Vasiljević (Kosmet) 154; Sbornik 11 str. 16; 16-17 str. 134. Neskladno - oči kao kuršumi.

10 Kraev 1989: 226-233; 1981, 146-172.

11 v.SEZ 83, str.181 u aleksinačkom Pomoravlju - divlja svadba; Kraev 1989; Mikov 1991: 117-8; Lozica 1990: 141, 173-174;

12 Vuk I, 95; Vuk V, 12, 16, 24, 32, 112; Vuk SANU, 75; Rajković 139; Petranović 81; Istarske str. 166

13 Vuk I, 24-26; Vuk SANU 38; Vuk V, 34; LMS 14, 32, 71

14 Vuk I, 102, Vuk SANU 36. U pesmama iz Begovićeve zbirke (br. 129, 131) nema blagoslova, već se opisuje kolo sa devojkom u centru koja gleda prema momkovom dvoru. U zbirci Jastrebova str. 379 sa blagoslovom (senje i jasenje, zdravlje i veselje), Jastrebov str. 364 Redom po redu jasene /U ovom dvoru veselje. Pavićević uz pesmu br. 46 (u kojoj je promenjeno slovo - vrijeme jesenje) piše da se peva kad prvi put zapevaju.

15 Čajkanović (1929) 155, Đorđević (Leskovac) 115, Narodna umjetnost 5-6, str. 372.

16 MH I, str. 469. Pavlinović, Sveti Sava str. 167

17 SEZ 16, str. 375-6; Ćorović str. 165; Brastvo 12-13 str. 150; A. Petrović str. 406; Đorđević (Leskovac) sveti Jovan blagosilja goveče i ovcu; BNT 11, str. 271 - goveda prokleta ovce blagoslovene

18 Ćorović: 168; Đorđević 1958: 210; BNT 11: 265 (pčela za boga uhodi đavola)

19 Ćorović: 170 - pomaže čoveku koji po zimi nema čime da donese drva iz šume

20 Čajkanović (1929) 148; BNT 11: 285; Šapkarev 5, 25. Bogorodica kune samu sebe, iz njenih usta izlaze crvi - svilene bube.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]