Dejan Ajdačić

Tajno i javno u topografiji slovenskih antiutopija

Mesta za povlašćene

Odnos prema prostoru u svetovima antiutopija određuju pravila - dozvole, zabrane, preporuke o korišćenju prostora. Raslojenost društva dovodi i do posebnih prava i pravila, koje se implicitno ili eksplicitno pokazuju i u književnim antiutopijama.

Palate antiutopijskog grada u kojima borave moćnici nepristupačne su i raskošne, katkada opremljene automatima tehnički uznapredovale civilizacije, a katkada uzdignute nad pokornim pukom dragocenostima iz prethodnih vremena. Kako antiutopije retko opisuju svakodnevicu upravljača, a mnogo češće život običnih članova zajednice, razumljivo je i relativno odsustvo detaljnijih opisa prostora povlašćenih slojeva. Čak i kada se opisuju, to su ili svečarski i pompezni prostori potvrđivanja moći, ili službene prostorije za audijencije kao granični prostori između svetova, a ne lični prostori većini nepoznatog blagostanja.

U Zamjatinovom romanu prisustvo Dobrotvora se stalno oseća, iako je izmaknut u drugi plan i retko se javlja. Kada glavni junak, posle pokajanja odlazi na prijem kod Dobrotvora, najpre vidi samo njegovu figuru. Ne opisuje se ambijent, već izgled dela ogromne figure -železne ruke na kolenima i zvuk koji dolazi odozgo. Isticanjem vertikale opredmećuje se u prostoru odnos nadređenosti i podređenosti. Kada D-503 pogleda uvis ka izvoru glasa koji ne grmi, vidi jedno staro lice. Prividna paradoksalnost ovog pretvaranja moćne figure u fizički nemoćnu u saglanosti je sa gerontološkom strukturom vlasti u imperijama pred slomom.

Neravnopravnost slojeva u antiutopijskim društvima ogleda se i u veličini i opremljenosti ličnog prostora koji se dodeljuje prema zaslugama pojedinaca ili njegove "klase". Raslojenost društva u Vojnovičevom romanu predstavljena je i podelom grada na koncentrične krugove koji se poklapaju sa prstenovima današnjeg grada, ali je u tu prostornu strukturu uneto novo značenje. Vojnovič pojačava geometrijsku centralizaciju, koja se oslanja na realnu topografiju grada Moskve: sa udaljavanjem od centra Moskve smanjuju se povlastice građana, tako da je onima u trećem krugu, koji nemaju nikakve privilegije, teško jer se bore za preživljavanje u bedi i bezakonju. Izvan grada ljudi žive u stalnim obračunima. Opisivanje urednosti i bogatstva, s jedne strane, i zapuštenosti i bede s druge, otkriva urbane napetosti "socijalističkih" gradova, koje su radikalizovane do krajnosti. U Vojnovičevom romanu predstavnici vlasti imaju prava na zadovoljavanje uvećanih potreba, pa i pravo da koriste veće prostorije, dobro opremljene starinskim nameštajem. Takva predstava posebno je razvijena u opisu posete pisca glavnom redaktoru Genijalisimusovih dela u Kremlju. U opisima starog zdanja nema mnogo oneobičavanja i groteskne fantastike kao u opisima drugih prostora, ali su zato predstave ljudi krajnje pomerene.

Posebno je dozvoljeno krugu stručnjaka da koriste nedostupne prostore -zabranjene delove Lenjinove biblioteke, naučne institute, književne fabrike, prijemne sobe upravljača i dr.

U romanu Zvonimira Kostića o podzemnom svetu, samo malobrojnima je dostupan luksuzni prostor zabave i blagostanja koji predstavlja nagradu i potvrdu visokog položaja u društvenoj hijerarhiji.

Javno - ritualni prostori

Svečano potvrđivanje vladajućih ideja u antiutopijama odigrava se na javnim mestima -širokim trgovima koji su namenjeni skupovima velikog broja ljudi u javnom potvrđivanju pokornosti. Ovi prostori u poređenju sa svetim mestima i hramovima religioznih društava imaju naizgled sličnu funkciju okupljanja zajednice oko oličenja vrhovnih vrednosti, mada je metafizički odnos prema prirodi ili Bogu zamenjen pseudometafizičkim odnosom prema vlastima. Izgled i funkcije prostora u gradu ili zgradama antiutopijskih dela odražavaju nadmoć upravljača nad sputanim mogućnostima građana. Iako su antiutopijski prostori potčinjeni zakonima jedne zamišljene budućnosti oni se oslanjaju s jedne strane na arhetipske predstave, a s druge na pseudosakralizovane prostore stvarnih gradova. Umesto svetilišta bogovima ili duhovima u antiutopijama se pompezni rituali izvode na trgovima na kojima se iskazuju odanost vođi i veštački podjarivana mržnja prema protivnicima. Trgovi na kojima se izvode masovni rituali odanosti i zajedništva višestruko umanjuju značaj pojedinca, a pojačavaju njegov osećaj stopljenosti u gomilu, jer se veliki broj ljudi prenaseljenog grada dodatno zgušnjava na malom prostoru prema pravilima čiji je cilj da u najvećoj mogućoj meri istaknu kolektivitet, a potru individualitet.

Prevođenjem duhovnih pojava u fizičke objekte i postupke stvara se razumljiv i lako prihvatljiv jezik predmeta-simbola i gestova-simbola čime se obezbeđuje brza i nedvosmislena komunikacija sa ogromnim mogućnostima kontrole grupe. Dok se o idejama i ideologijama mogu voditi sporovi, "ideje" svedeno opredmećene u spomenicima, trgovima, dvorcima za masovna okupljanja se prihvataju kao jaki simboli utvrđene moći. Njihovo preispitivanje ili još gore kuđenje i odbacivanje je veoma opasno jer javno potkopava temelje ideologije i nametnute uzore. Tako uređivanje prostora predstavlja jednu od efikasnih strategija sabiranja i kontrole mase u društvima visokog stepena nadzora i upravljanja pojedincima.

Na taj način se u arhitektonskoj organizaciji prostora, u postojanju naglašenih granica između svetova, u hijerarhizaciji prostora ogledaju se i konkretne ideje o upravljanju ljudima u fikcionalnim negativno-utopijskim delima. Akter koji ne sumnja u vrednosti društva u kome živi, uz obaveštenja o svrsi određenih radnji, svečanosti, prostorija, hvali postojeći red, a kudi kao nerazumljiv i neracionalan pređašnji nered u društvu. Zamjatinov marš jedinstvene države, svečana liturgija jedinstvenoj državi, dan jednoglasnosti -godišnji jednoglasni izbor Dobrotvora predstavljaju potvrde kolektivne sreće (preoblikovanjem Velsove utopije), pokornosti i odanosti vrhovnom autoritetu. Trg na kome se izvodi liturgija Jedinstvenoj državi je geometrijski i numerički opisan: Trg Kocke. Šezdeset i šest moćnih koncentričnih krugova: tribine. I šezdeset šest redova: tiha kandila lica, oči koje odražavaju sijanje neba -ili, možda sijanje Jedinstvene države (bel. 9: 55).

U Vojnovičevoj Moskvi 2042 ritualno se praznuju Genijalisimusovi podvizi. U radovima Lanjina i Latinjine o ruskim antiutopijama posebno se ističe ritualni karakter predstava. Okupaciju Krima u romanu Aksjonova, ruske trupe obeležavaju svečanom proslavom čije ime u potpunosti prikriva pravu prirodu nasilne intervencije.

Izvršavanje novoizmišljenih masovnih rituala podrazumeva strogu, formalnu savršenost i pompeznost u redosledu pseudomagijskih reči i postupaka, kao i pokornost individue koja izražava dirigovana osećanja u gomili. Kritikujući komunističku ideologiju i zloupotrebe sovjetskih vlasti, Nikolaj Berđajev je u svom delu Carstvo duha i carstvo ćesara predstavio kao zamenu duhovnih vrednosti vlašću zemaljskog vladara.

Javno -uređeno i svima očigledno

Prave linije i pravilni geometrijski oblici dominiraju javnim prostorima antiutopijskih gradova. Pompeznost građevina i trgova nasuprot skučenosti ličnih prostora utvrđuje nadmoć sfere nadličnog nad ličnim. Arhitektura nacističkih i komunističkih režima, razvijala se na sličan način u težnji da izgled grada i zgrada označava moć ideologije i njenih gospodara.

U Zamjatinovom romanu Mi linija Jedinstvene Države je prava linija. Pravi bulevari oličavaju red, pravilnost, preglednost i predvidljivost. U grupnom kretanju ljudi u marševima ide se po četvoro u redu. U romanu junak često izriče pohvale euklidovskom prostoru, ali se njegovi reči ne mogu shvatiti samo kao iskazi matematičara i tvorca kosmičkog broda Integral, koji bi po svom obrazovanju i zanimanju mogao da bude opčinjen lepotom savršenih linija, već kao reči pojedinca koji je u potpunosti usvojio ideje reda od koga se ne sme odstupiti i preneo ih u sve sfere života. Gradski potezi su pravi što urbanističkom prostoru daje preglednost: Na kraju bulevara, na akumulatorskom tornju (bel. 1: 17). Načelo reda sadržano u jasnim, pravim i strogim linijama geometrijskih ulica i trgova sreće se i u muzici sazdanoj na strogim matematičkim formulama.

Ideja o nepostojanju tajne u životu totalitarnog društva izražena je i u odlikama izgleda zgrada i njihove otvorenosti prema spoljašnjem svetu. Iako ograđuje i štiti, staklo kao providni materijal ne zaprečava komunikaciju između spoljnjeg i unutrašnjeg sveta. Staklo kao građevinski materijal povezan je u simboličkom sagledavanju promena u izgledu ljudskih staništa sa ukidanjem privatnosti, i nadolazećim zlom koje će uvećati ograničavanje ljudskih sloboda. Još je Dostojevski u Zimskim beleškama sa letnjeg putovanja u poglavlju Vaal, takvo značenje pripisao londonskom Kristal palasu, palati sazidanoj sredinom 19. veka. Haiza Pesina-Longo skreće pažnju i na spomen Kristalne palate i u romanu Dostojevskog Zapisi iz podzemlja, kao i u delu Černiševskog Šta da se radi (Pesina-Longo: 110). Igor Smirnov daje u kontekstu utopijskog mišljenja tumačenje: ogledalnost i prozirnost utopijskog sveta -istog su porekla. Subjektu utopije koji ne pušta od sebe bitak, uvek je dostupno samoposmatranje, kao što mu je otvoren stalan pristup ka posmatranju drugih subjekata (Smirnov: 173). U antiutopijskim delima često se razvija ideja prozirnosti u opisu prostora.

U futurističkoj priči ruskog romantičara Vladimira Odojevskog prikazan je grad sa kristalnim krovovima. Brjusov u Republici južnog krsta zatvorenost sveta opisuje kupolom na južnom polu. I Vojnovičev Moskorep se nalazi pod kupolom.

U Zamjatinovom romanu staklo je najčešće spominjani materijal. Govoreći u prvom licu junak hvali poredak u kome živi, opravdava ga: Mi volimo... sterilno, besprekorno nebo. U takve dane čitav svet je odliven od isto takvog nepokretnog večnog stakla kao i zeleni zid, kao i sve naše građevine. U takve dane vidiš najmodriju dubinu neslobode (bel. 2:17). Simbolika stepenica posebno je istaknuta oneobičavanjem njihovog izgleda posebnim materijalima (staklene stepenice, Bronzane stepenice marša -bel. 3:25). Auditorija. Ogromna naskroz suncem osvetljena polulopte od staklenih masiva (bel. 4:28). Čak i kolektivni skupovi se održavaju u svetlim, pravilnim objektima koji se provide. Staklo je materijal koji u futurističkom svetu Zamjatinovog romana izražavaju sveopštu vidljivost i očiglednost života svih jedinki. Tu izloženost, javnost prate pohvale: Mi živimo uvek na videlu, večito umiveni svetlošću. Mi nemamo gde da se krijemo jedan od drugog (bel. 4: 31). Providnost stakla garantuje da nema tajnih susreta i radnji, onemogućava opasne namere jer sve čini vidljivim i dostupnim. Kroz niz providnih zidova vidi se šta se radi i u udaljenim stanovima. Junak D-503 Jedinstvenu državu naziva staklenim rajem, ali u docnijoj prilici, obuzet otporom prema ranije hvaljenom poretku, stanove u kojima žive vidi kao staklene kaveze. Doživljaj prostora u Zamjatinovom romanu u dijalogu je sa futurističkom književnošću njegovog doba, a u bitnoj meri zavisi od psihičkog stanja junaka, i od njegove pokornosti ili sumnje u poredak u kome živi.

Ukoliko je vreme odvijanja radnje u književnom delu bliže sadašnjosti -u pripovedanje su u većoj meri uključena stvarnost, prepoznatljivi politički odnosi između država, piscu savremeni socijalni odnosi, navike i vrednosti. U pseudoistorijskom prikazivanju događaja iz bliske budućnosti (Vojnovič, Gladilin, Pekić), ili čak prekrojene istorije (kao u romanu Ostrvo Krim Aksjonova), ne odstupa se mnogo ni u predstavljanju prostora svakodnevnog sveta. Sovjetska arhitektura staljinskog doba razmetno je pompezna, uzvišena. Grandiozni spoljni prostor guši pojedinca, utvrđuje u njemu osećaj sićušnosti i beznačajnosti. Imena ulica, trgova i zgrada obeležavaju najnoviju istoriju uzora i vođa totalitarne ideologije. Skulpture koje prikazuju ideologe i vođe komunističke revolucije postavljane su na centralne i najveće gradske trgove.

U Vojnovičevom naglašeno satiričnom romanu Moskva 2042, Moskorep, predstavlja Moskvu u vreme vrhunca i sloma komunizma. Njegova negativna utopija je vezana za konkretna mesta -čija imena su doduše promenjena. Pisac se poigrava prepoznavanjem promena u izgledu i imenovanju ulica, zgrada i spomenika, dodatno naglašavajući prepoznatljive odlike sovjetske arhitekture i načina uređivanja prostora. Budući da junak dolazi u prestonicu u kojoj je živeo, on zapaža promene u izgledu grada i tragove urbanističkih "potreba" totalitarne vlasti. Najjednostavnije su promene imena ulica koje svedoče o neumernom kultu ličnosti i uverenju da istorija postoji samo od trenutka ustoličenja poslednje vlasti. Katkada pisac-junak daje staro i novo ime: Ulica Genijalisimusovih uspešnih zamisli (Puškinova 176), Trg Genijalisimusovih književnih talenata (Puškinov), Lenjinske gore (177), Bulevar četvrtog toma (bivši Kalinjin, 223). Duhovita imena Ulica Genijalisimusovih aforizama i dr. Moskva je prepuna spomenika vođi o kojima čitaoci saznaju u vojnički krutom ispitivanju dece pred spomenikom (177). Umesto spomenika Juriju Dolgorukom nalazi se Genijalisimusov spomenik sa knjigom i mačem (184). O pesimističkoj viziji nužno totalitarne prirode režima koji mogu da jedan drugog smene, a pri kojima se samo menjaju akteri progona i progonitelji, iskazuje se slikama sloma Moskorepa, uništavanjem svih obeležja prethodne vlasti i potpunog nametanja carskih obeležja.

Znamenitosti Crvenog trga su prodate uključujući i Lenjinov mauzolej, čime pisac dopunjava sliku opšte bede, ali i brzog zastarevanja ideoloških prethodnika.

U knjizi Zinovjeva Zijajuće visine (Ziяющie vыsoti, 1976), u kojoj dominiraju razgovori, diskusije, teorije, dostave, rasprave, sudski dopisi ne posvećuje se posebna pažnja opisima prostora. Samo u uvodnom lokalizovanju mesta zbivanja, u kratkom poglavlju Vreme i mesto (10-11) pažnja je posvećena opisu mesta Ibanska, govori se o rasporedu škole, Laboratorije za ispiranje mozgova, novim crkvama koje za turiste predstavljaju starine iz 10. veka, pregrađenoj rečici koja je potopila polje krompira i napravila jezero. Uz opis naselja ističe se kao vrednost identičnost domova -jer razlike rađaju prirodnu neravnotežu. Nešto kasnije, prikazuje se zidanje zgrade škole i Spomenika vođi (19-23). Spomenik vođi ispred IVAŠP-a (Ibanska vojna aviociona škola pilota) počeo je da se zbog sleganja temelja krivi.

U Ćosićevoj Bajci, u glavi Kamonija, ljudi se osiguravaju od dostava željom da žive u što brojnijim zajednicama, revolucionišu arhitekturu, skidaju vrata i prozore, i očigledno u dosluhu sa Zamjatinovim romanom prave providne zidove.

Glava Kamonija iz Ćosićevog romana počinje opisom glavnog trga na kome centralno mesto zauzima spomenik prema kome se građani odnose idolopoklonički. Policijsku državu diktatora Paduka negde u Evropi između Slovena i Germana predstavio je Vladimir Nabokov u svom prvom romanu napisanom na engleskom jeziku U znaku nezakonito rođenih (Bend Sinister). Grotesknu predstavu slavljenja Nabokov daje u predstavi seoskog mitinga, mucavog propagiranja "ekvilističkih" ideja o sveopštoj ravnoteži. Slika provincijalne zabiti opisana je realistički, tako da predstava tupe sile još više dolazi do izražaja.

Četvrta i završna priča iz ciklusa Novi Jerusalim -Luče Novog Jerusalima srpskog pripovedača Borislava Pekića izvedena iz širih okvira romana 1999, smeštena je u dalekoj budućnosti, na kraj trećeg milenijuma. Pekić izvodi elemente za fikcionalizaciju iz Arhipelaga Gulag, a dug Solženjicinu otkriva se ne samo u tekstu, već i u epigrafu iz ovog dela. Tekst tobože američkog arheologa koji se bavi rekonstrukcijom života na osnovu iskopavanja staljinističkih logora, koji se u njegovim tumačenjima iz mučilišta preobražavaju u mesta najpotpunijeg ostvarenja ljudske pravičnosti i harmonije. Pisac aluzijom na idealni postapokaliptički grad Jovanovog Otkrovenja daje utopijski okvir u kome autor istraživač u zanosu "naučne" pedanterije i propovedničke uznesenosti vidi ovo mesto kao opredmećenje carstva nebeskog na zemlji. Pisac se ismeva pseudokritičkoj nauci koja bi mogla da bude zavedena u svojoj navodnoj objektivnosti da opravda i uzdigne vekovima, makar deklarativno osuđivana potiranja individualnog. On se odrekao mogućnosti da narator opisujući savremene događaje, psihološki osvetljava manipulacije, gubitak samopoštovanja, terora, ispitivanja granice čovekovog trpljenja, ali je zauzvrat dobio priliku da prikaže opsenu naučnika i racionalnog površnog znanja u sprezi sa žudnjom za utapanjem u grupu i totalitarnom laži današnjice. Namesto pretvaranja zamisli o najboljem mogućem društvu u ostvarenje društva prisile, Pekić stvarnu i već ostvarenu antiutopiju pretvara u predstavu o utopiji, mučenja u ideal, a istorijski posmatrano prošlost kao najbolji mogući svet. Tri vremenska plana -kraj trećeg milenijuma, kraj i sredina dvadesetog veka prepliću se kao utopijsko, kritičko istorijsko i negativno-utopijsko vreme.

U rekonstrukcijama koje izvodi, on hvali jednostavnost i moralnost odnosa među ljudima onog vremena, a uz bolni cinizam ističe i nevericu u moć pamćenja čak i zločinačkih dela kakva su masovno izvođena u staljinističkim logorima. Logorska prozivka smatra se nekom vrstom Aeropaga (140), a rad se ne smatra terorom i iznurujućim ukidanjem ljudskih moći, već ostvarenjem kolektivističkog sna.

Simboličke poruke uređenja javnih prostora ciljaju da istaknu moć geometrizacijom u slikanju statičnog prostora i javnim svečanostima u dinamičkim opisima. Neželjeno odstupanje od takvih demonstracija reda čini dvomislenim pokazivanje moći i otkriva strah kako vlastodržaca tako i pobunu nezadovoljnika.

Sramno pretvoreno u javno

Ograničavanje ličnih potreba i prostora u kojima se one zadovoljavaju obuhvata i organizovanje prostora u književnim antiutopijama. Ne samo da se prostor ličnog, intimnog i tajnog sistematski posmatra, već se javnost i kolektivizovanje tih potreba i formalizuje kroz registrovanje, ispunjavanje formulara, poštovanje vremenskih i prostornih pravila. Nema samoće, nema nesputane ljubavi, prijateljstva su sumnjiva, čak ni izlučivanje nije pošteđeno nadzora.

Nepoverenje, strah od neprijatelja i uhoda svaki prostor čini potencijalno opasnim. U antiutopijama ceo grad predstavlja mesto u kome čovek može biti uhođen ili uhoditi. Pripovedači se najčešće nalaze u poziciji žrtava koje otkrivaju da su i njihovi lični, po državu i vlast beznačajni trenuci važni ukoliko je društvo zasnovano na moćima potpune kontrole. Meru krajnjeg nadzora odražava želja upravljača da kontrolišu i prostore zadovoljenja fizioloških potreba. Nužno je poniženje da bi se pokazala moć nadzornika da bi radnje koje su prepuštene samoći učinile javnim. Potiranje srama jeste nužnost u logorima i robijašnicama za ideološke protivnike (Pekić Godine koje su pojeli skakavci, Solženjicin u romanu Dan Ivana Denisoviča, Šalamov u Pričama sa Kolime, Aćin u esejima i studijama).

I u fikcionalnim delima motiv ponižavanja posredstvom javnog vršenja nužde našao je mesto u nizu dela. U romanu Zinovjeva Zijajuće visine u izmišljenom gradu Ibansku grade veličanstvenu zgradu IVAŠP-a bez toaleta -arhitekte su zaboravile da projektuju nužnike, pridržavajući se pogrešne teorije mesnog filozofa Ibanova da će oni odumreti još u prvoj etapi (1976: 20 id). Zato grešku ispravljaju gradeći "sortir" tipa nužnik u pozadini dvorišta sa propisanim vremenom tri puta dnevno po čoveku po deset minuta, ali ubrzo počnu da koriste bliže mesto za đubre.

U knjizi Moskva 2042, Vladimira Vojnoviča značajan deo životnih potreba zasniva se na razmeni primarnog i sekundarnog -građani ne mogu da dobiju hranu, higijenske potrepštine ukoliko ne predaju izlučevine. Potčinjavanje pravilima razmene, u kojima važnu ulogu imaju bonovi, daje priliku piscu da ismeje birokratizaciju društva koje opisuje. Socijalna raslojenost društva ogleda se u različitim obavezama prema otpadnim materijama. Izlučevine su dragoceni materijal koji nepovlašćeni građani moraju da predaju da bi dobili hranu i druge usluge. Pre no što uđe u Kabinet prirodnih potreba, skraćeno nazvan Kaprikot junak mora da ispuni formular u koji se unose prezime, zvezdano ime, godina i mesto rođenja i cilj posete kaprikotu: u toj rubrici sam po uputstvu Iskrine Romanovne napisao: ’isporuka nusprodukta’. U nazivu nužnika ugrađena je pseudosakralna ideja -Kabinet za obavljanje ritualnih potreba.

Materijalni trag ponižavajućeg izlučivanja u prisustvu drugih preobraćen je, u domišljanjima o prošlosti, u dokaz visoke ritualne radnje u Pekićevoj priči Luče novog Jerusalima. Arheolog logorsku prozivku tumači kao neku vrstu Areopaga -simbola najdemokratskije institucije (140), najviši izraz demokratije, dok metalni cilindrični predmet 'paraša', zapravo kantu za izmet, koja je vršenje nužde svodila na javni čin, a smrad činio nametljivim tragom nepridržavanja civilizacijski osvojenih načela higijene, tumači kao predmet kojim se, verovatno, izražavala kako apsolutna harmoničnost zajednice, tako i harmonija kosmosa (157). Naravno, pisac, efekat svoje poente izvlači iz jaza koji deli njegovo iskustvo i neznanje autora, čijim perom on svesno taj jaz i gradi.

Tobože tajni prostori ljubavi

Težnja da se kontrolišu i lični odnosi među ljudima obuhvata i najličnija osećanja -intimne odnose i ljubav. Vrhovni manipulatori ograničavajući ljubavne veze računaju na otuđenje i izolaciju pojedinaca, na zapostavljanje ličnih preokupacija u koje se ulažu ogromne psihičke i emocionalne energije žudnje i zadovoljstva koje se međusobno izazivaju i obnavljaju. Pored slabljenja te snage, utiče se na njeno preusmeravanje u korist društveno korisnog i kolektivističkog angažovanja. I dalje, rušenjem ljubavnih veza slabi se i rastura porodica i uvodi kontrola u rađanje i odnose roditelja i dece.

Pokušaji sputavanja ljubavnih i porodičnih veza sreću se još od Platonove Države u kome su žene i deca zajednički, preko niza utopija u kojima je uređivanje najličnijih odnosa bilo samo slovo na papiru, do "ostvarivanja" ovih ideja u stvarnom životu. U haotičnoj stvarnosti boljševičkog nasilja 1918. godine i revolucionisanja raznih životnih oblasti, poznat je primer Dekreta o ukidanju privatnog vlasništva nad ženama anarhista iz Saratova kojim su bile predviđene odredbe o nacionalizaciji žena. Iako je predstavljao izmišljotinu jednog čajxije koji je svoju mistifikaciju platio čak i životom, ovaj dekret koji je propisivao način popisivanja i opšteg korišćenja žena, nazvanih "narodnim dobrima", bio je ozbiljno shvatan i primenjivan u nekim krajevima Sovjetskog Saveza (Ivanova). Zamjatinov roman u prikazivanju prava na intimu nije išao toliko daleko, ali je, izvesno, uveo mehanizovanje ljubavnih odnosa. Pravila o odnosima polova su u odnosu na brak iz ranijih perioda bila, čak, liberalnija, jer su dozvoljavala i istovremene odnose više partnera. Međutim, za razliku od ugušenih ideja o novom i slobodnijem seksualnom moralu, koje je, na primer proklamovala Aleksandra Kolontaj, kod Zamjatina je postojala obaveza upisavanja parova.

U knjizi Ruska književna antiutopija, Lanjin piše o erotičnosti antiutopija: lični, intimni život veoma često se pokazuje maltene kao jedini način iskazivanja svoga ja... telesno se pokazuje kao pokretač duhovnog, neprestano se bori sa uzvišenim, pokušavajući da ga probudi iz sna (Lanin: 94)

Kontrolisano ograničavanje slobode, praćeno stalnom pretnjom kazne za narušavanje propisanog reda ostvaruje se i kroz uskraćivanje slobodnog raspolaganja vremenom, otkrivanjem ličnog prostora svima, kao u Zamjatinovom romanu Mi. Potčinjavanje poretku neindividualizovanog života se ukazuje u svođenju ljudi na brojeve i šifre. Slobodna ljubav i seksualni život u Zamjatinovom delu ograničavaju se po satnoj tablici na lične sate uz dozvolu da se intima sa propisanim partnerom uz ružičaste bonove prikrije spuštanjem roletni u inače prozirnim i svima vidljivim geometrijskim prostorijama. Mehanizovanje strasti ima izvesnog dejstva, jer se ljubavni trougao čini junaku kao sigurnost, ali ipak individualizovana strast prevladava i iščekivanje ili izbegavanje propisanog vremena menja i subjektivni doživljaj istog prostora. Paradoksalnost igre tajnog i javnog ostvarenja telesne ljubavi sastoji se u prikrivanju koje jeste javno. Spuštanje roletni vidno obznanjuje sakrivanje ljubavnog čina, ali već čin zatvaranja ličnog prostora je javan: u svetlom, naskroz obasjanom bloku kuća -ovde-onde bile su sivo plavičaste neprozračne ćelije spuštenih roletni -ćelije ritmične tejlorizovane sreće (bel. 8: 53). Ljubavna napetost u Zamjatinovom romanu proizilazi iz želje glavnog junaka da napusti ljubavni trougao (D-503, R i okruglasta O-90) u ime ljubavi prema tajnovitoj Z-330, "tananoj, oštroj, tvrdoglavo gipkoj, kao bič". Pravo na spuštanje roletne glavni junak koristi i da bi prikrio upravo izostanak seksualnog odnosa sa ženom koju voli, a koja nije došla na sastanak.

Za razliku od futurističkih i naučno-fantastičnih antiutopija u kojima je radikalna kontrola poverena mašinama i prozirnosti životnog prostora, u antiutopijama bližim današnjici, značajnija pažnja posvećena je tehnologiji dostavljanja. Sklonost ka stalnom nadziranju uključuje i intimna osećanja, koja postaju predmet manipulacije u državne svrhe. Dvosmislen status seksualnih usluga u društvima sveopšte kontrole proizilazi iz društvenog statusa žena. Obezličenje ljubavi u romanu Vladimira Vojnoviča Moskva 2042 proizilazi kako iz bede, tako i iz ideoloških potreba Genijalisimusovog društva -u obezbeđivanju trivijalnih potrepština ili u ispunjenju državno-špijunskog zadatka. Kada Iskrina piscu Karcevu kaže da joj "Stvaralački pentagon" preporučio da u postelji zadovoljava njegove uvećane potrebe, on je pita da li tako može da oseti zadovoljstvo, na šta mu ona odgovara: A zadovoljstvo u tome osećam kao pri svakom društveno-korisnom radu (Moskva 2042). Vojnovič u slici bede u Moskorepu predstavlja pisca Karceva kako se iznenađuje kada u sali za pranje, ugleda strelicu i natpis: Zadovoljavanje seksualnih potreba iza ugla, da bi potom shvatio da se žene daju za teglicu sapuna. Kada upadne u javnu kuću junaku daju da ispuni formular, koji uz parodiranje birokratije satirički osvetljava i raslojenost moskorepskog društva. Desno od vrata "Dvorca ljubavi" piše "Državna eksperimentalna javna kuća N. K. Krupska" nosilac ordena Lenjina. Povezivanje visokih ordena i komunističkih lidera sa nepriličnim zanimanjem stvara grotesknu vezu sa ironičnim ismevanjem visokodostojnika. Genijalisimusove slike vise i na zidovima soba uz taksativna uputstva o obavezama posetioca.

Drugačije obezličenje ljubavi opravdava se u istom delu naučnim razlozima. U poseti Institutu stvaranja novog čoveka gostu skrenu pažnju da pogleda kroz jedan prozorčić. Ugledavši gole parove u snošaju oko kojih specijalisti nešto zapisuju, mere, sugerišu on se zaprepasti, ali mu objasne da je video ideološki i naučno zasnovano ukrštanje ljudi koje će dovesti do stvaranja komunističkog čoveka. Odsustvo intimnosti u prizoru koji je video, gosta podseti na pip - šou iz kapitalističkih zemalja, a domaćini-komunisti se veoma zainteresuju da takvu zabavu uvedu u radnička odmarališta. Vojnovič dovodeći u vezu dva tipa deintimizacije ljubavnog čina ističe srodnost totalitarnih režima u manipulisanju ljudima mnogo veća no ideološke razlike dva sukobljena sistema.

Osvajanje ljubavi i otimanje prostora ljubavi od javnosti u naučno-fantastičnim antiutopijama omogućavaju piscima da lična osećanja i borbu za njih predstave kao put oslobođenja, ali i mogućnosti dodatnog pritiska. U istoričnim, nama bližim antiutopijama, prikazane su pre psihološke zloupotrebe ličnih osećanja koja ne zadiru mnogo u tehnički napredak i predstave o promenjenom prostoru, već u psihologiju junaka i apsurdna izmenjivanja ličnog i javnog. U tom smislu, najilustrativniji je prikaz iz romana Čevengur Andreja Platonova, u kome se verbalno i stvarno ponašanje prema najprivlačnijoj ženi veoma razlikuje.

Drugi (slobodni) svet

U antiutopijama pored opsene da državom vlada najbolja vlast, opsena zavere i opsena slobodnog sveta predstavljaju načine uhođenja pobunjenika i njihovog uništavanja. Iluzija da postoji slobodan svet se podržava i nadom da postoji prostor u kome vladaju drugačije vrednosti. U tekstu Opsene u svetu negativne utopije na primerima angloameričkih i slovenskih romana naveo sam tipove dvostrukog predstavljanja, zavaravanja i namamljivanja slobodom u antiutopijskim prozama. Fikcionalnalnost tih opisa temelji se na iskustvima stvarnog lova na ljude, po kojima je i sama ideja pobune ili zavere pod kontrolom vrhovnih vlastodržaca.

U Zamjatinovom delu Mi, svet "golih" ljudi koji su nakon dvestogodišnjeg rata ostali iza zelenog zida predstavljen je kao drugi svet, svet primitivnih ljudi u prirodi. Unutar grada-države prevaziđeni svet je dostupan u drevnoj kući koju čuva izborana starica. Klavir, šareni dezeni junaku izgledaju haotično sa svojim krivim linijama i navode ga na razmišljanja o banalnosti i originalnosti. Kao prostor Drugog i drugačijeg sveta pokazuju se i unutrašnja preživljavanja junaka -snovi i fantazije, nastali u sukobu pokoravanja propisanom redu i jakih želja koja podrivaju naučene navike i saznanja. U njima se subverzivno prepliću iracionalna logika snevanja, statua Bude i drugi detalji iz drevne kuće. Slično Zamjatinu, Orvel u 1984 opisuje antikvarnicu kao ostatak bivše kulture i drugačijeg sveta, ali je pretvara u opsenu slobodnog i nekontrolisanog sveta, koja kao zamka privlači moguće rušitelje poretka. Dok kod Zamjatina drevnu kuću nadleću čuvari, u Orvelova antikvarnica je opremljena mikrofonima i telekranima koji i snimaju otpadnike i nezadovoljnike.

Pekić u romanu 1999 slika sklonost tehničke civilizacije da razara i bez milosti uništava prirodu. Ljudi su pasivni i nesposobni da se suprotstave, jer su usvojili ideju da priroda predstavlja smetnju napretku i redu. Ovakvim obrazlaganjem sistematskog uništavanja prirode pisac suprotstavlja artificijelnost čoveka budućnosti i spontanost prirode, veštačkog i prirodnog.

Među moskovskim xezerima koji u romanu Vasilija Aksjonova prividno izmiču kontroli ima dostavljača koji obaveštavaju nadležne o zbivanjima u krugu muzičara. Sloboda se i tu pokazuje samo kao mamac za ljude željne oslobođenja od stalnog pritiska ideologije kroz bekstvo u neki drugi svet.

Kao drugi, ideološki suprotstavljen svet u Moskvi 2042 prikazuju se monarhistički pokret Sima Simiča, književno uobličenog Solženjicina, i potrošačko-kapitalistički svet blagostanja, najpunije opisan u snu tek pristiglog putnika kroz vreme. U romanu Vladimira Vojnoviča, pisca vode kroz zgradu u kojoj rade pisci. Kompjuter Bezpaplita u kome se navodno sakupljaju tekstovi pisaca literature bez papira zapravo je potpuno prazna prostorija, a pisci koji stvaraju dela zapravo kucaju po dugmićima tastatura ne ostavljajući nikakav trag koji bi mogao da izazove lanac pobune. Upravljači pasiviziraju nezadovoljnike koji uvereni da se njihove ideje čuvaju zaludno prazne svoje po poredak nepoželjne misli.

U predstavljanju strašne sadašnjosti zemlje Etrascije, zapravo Srbije, države kojom vladaju bezvlašće, osionost, kriminal i policija, u romanu Ukleta zemlja Svetislava Basare, elementi najcrnje satire u kritičkom fikcionalizovanju političke stvarnosti obuhvataju i grupu protivnika predsednika koja se sakuplja u kafeu Tabernakl. Ni u ispovestima engleskog diplomate Kinkejda, protivnici predsednika nemaju moći da irealnoj zemlji daju privid realnosti. Kafe je prepun knjiga koje niko nije napisao, pisaca koji nisu napisali ni jednu knjigu, osoba koje ne postoje a neprestano se nameću napadnim odevanjem i ponašanjem stvarnih ljudi koje je nemoguće pronaći...svi su bili izmišljene ličnosti, kao u romanima i svi su na plećima teglili nevidljive, ali teške tovare svojih biografija. (98). Tokom romana, potvrđuje se potpuna nemoć protivnika režima.

Grupa pobunjenika omeđena je suženim prostorom u kome skriva ili namerava da skrije svoju pobunu. Prostor slobode kao prostor simboličkog proširivanja svojih moći i iskazivanja neslaganja sa propisanim redom razotkriva se u svom pravom značenju u rečima sveznajućeg pripovedača ili prevaspitanog i psihički ubijenog pojedinca.

Mesta za sumnjive i odbačene

Zatvori, logori, mučilišta, teže da ukinu individualnost i svaku ličnu inicijativu s krajnjim ciljem da potisnu osećanja i slobodne misli. Onemogućavanje privezanosti za bilo kakav svoj prostor treba da izazove gađenje i pasivnost, prepuštanje besmislu i izmicanju ma kakvog ličnog uporišta. Robijašnice su na složen način istovremeno i tajna i javna mesta. One su daleko od očiju običnih ljudi -i islednicima i isleđivanima, i mučiteljima i onima koje oni muče je jasno da se nalaze u jednom sakrivenom, moralno izopačenom prostoru, o kome se van njega ne govori. Paradoksalno, prostor čiji je smisao pričanje i otkrivanje najskrovitijih tajni -nije prostor o kome se priča. Mesta načinjena da bi tajne postale javne, makar u uskom krugu čuvara vlasti opisuju se u tamničkoj i logorskoj literaturi, ali ne i u antiutopijama. Antiutopije pre, i detaljnije opisuju odstustvo bilo kakve tajnosti u prostorima za koje junaci misle da im pruža tajnost. Dakle, antiutopije radije ispituju granicu pokornosti i nepokornosti, no što prate načine lomljenja pojedinaca, koja se pre uzgred spominju ukazujući na opasnosti kojima se oni izlažu svojim odstupanjem od obavezujućih pravila.

Junak Zamjatina spominje Operaciono (bel. 15), odeljenje službe bezbednosti u kojima se isleđuju i gasovima pod staklenim zvonom izlažu jedinke koje narušavaju red. Autor beleški ih poredi sa nekadašnjom inkvizicijom, hvaleći čistoću i urednost savremenih metoda u odnosu na nekadašnje postupke. Odobravanje ispiranja mozgova pod zvonom i zatvara roman -od duše izlečeni zabludeli junak sa negodovanjem komentariše psihičku nesalomivost nekada voljene žene koju više čak ni ne prepoznaje, a hvali one koji su časno počeli odmah da govore.

Logorska društva i fikcionalne antiutopijske zajednice pokazuju i iskorišćavanje ljubavi i prijateljstva, najdublja osećanja da bi iznudila pokornost od zatvorenika, odnosno pobunjenika. Ljubav oca prema sinu iskorišćava diktator Paduk u romanu Nabokova U znaku nezakonito rođenih. Želeći da privoli u svetu poštovanog profesora da podrži njegovu zločinačku vlast njegova policija otima profesorovog sina i prepušta ga deci koja ga ubijaju. Iako je u predgovoru romana U znaku nezakonito rođenih. unekoliko osporio vezu svog dela sa Orvelovim klišeima, Vladimir Nabokov predstavlja i nasilje u totalitarne †groteskne policijske države† fragmentarnim, ali obespokojavajućim slikama nasilja, rastrzanja dečaka i mučenje talaca koji mole poludelog prijatelja da ih spase sigurne smrti. Osuđeniku na smrt u Nabokovljevom romanu Poziv na pogubljenje (Priglašenie na kaznь) dovode govorljivog i nametljivog gosta koji je, ispostavlja se, njegov budući xelat. Nabokovljevo odricanje od žanrovskog klišea antiutopija može da se shvati kao zanemarivanje tehničko-futurističkih pomagala zarad ispitivanja ljudske nečovečnosti i usmeravanja pažnje na psihologiju mučenja u suočenju sa smrću.

Sirove metode batinanja Vojnovič predstavlja u poglavlju Nesalomivi svog romana Moskva 2042 u istraživanju granice izdržljivosti dva Nemca pristigla u Moskorep. Zalutalog junaka-pisca Karceva u službi bezbednosti takođe "obrađuju" uz pomoć fizičke sile.

Često spominjane sudnice se u Ćosićevoj Kamoniji umnožavaju: u stvari naše kuće, trpeze, postelje postaju sudnice (203), tramvaji i vozovi (209). Privid legalnosti obeležje je koje pisac pripisuje državnom teroru.

Hronotop i propadanja distopija

Sudbina negativno-utopijskih društava određena je u fikcionalnim delima odnosom moći upravljača i pobunjenika, tj. opasnostima izbijanja nerazrešivih napetosti u društvu. Sukob iracionalnih prohteva sa utvrđenim poretkom otkriva privid racionalnosti reda, i okrutni sadizam vlasti. Pobunjenici i zaverenici otkrivaju da ne mogu da zadovolje svoje ljudske potrebe niti da se potčine opštem redu. Oni to znaju i osećaju već po drugačijoj prirodi, ili to tek otkrivaju uvučeni u svet s one strane "zakona".

U slučaju pobede vlasti, kao u romanu Nabokova pojedinca ubijaju oduzimajući bilo kakvu nadu da se može izbeći društvo bez nasilja. Pseudoistorijski romani ruskih disidenata Aksjonova, Gladilina, Vojnoviča iz osamdesetih godina 20. veka, kao i srpskog pisca Borislava Pekića koji opisuju iz relativno bliske budućnosti prošlost imaju svojstva i antiutopija. U delima Ostrvo Krim Aksjonova, i FSSR (Francuska Sovjetska Socijalistička Republika) Gladilina fikcionalizovano je širenje sovjetske vlasti na Francusku i tobože slobodni Krim. Istorijska projekcija moguće bliske budućnosti ovih autora pokazala se pogrešnom, a realna moć Sovjetskog saveza značajno precenjenom. No, ti romani, nezavisno od njihove političke nedalekovidosti imaju žanrovske elemente antiutopija. Veseli, šareni i pomodni crnomorski grad Aksjonova pretvara se u grad tenkova i nasilja, kao i Pariz u Gladilinovom političko-mafioznom trileru o tajnim službama i okupaciji Francuske. Vojnovičev roman Moskva 2042 završava padom Genijalisimusove komunističke vlasti i pobedom ideoloških protivnika. Pristalice monarhiste Sima zauzimaju vlast, ali sa gorkim pesimizmom, autor pokazuje da se u totalitarnim društvima menjaju samo vlastodršci. Kamonija Dobrice Ćosića se urušava u sebe razorena unutrašnjim protivrečnostima.

Predstava propasti sveta iz katastrofičkih romana katkada se dodiruje sa propašću negativno-utopijskih društava. U Pekićevom romanu Besnilo virus oslobođen iz laboratorije izaziva nezaustaviv lanac smrti na londonskom aerodromu koji prekidaju bombom koja raznosi širu okolinu. Zlo predstavljeno kao metafora sveta, elementi antiutopijskih dela i pojedini pasaži romana katastrofe dovode ga u krug dela oba žanra. U romanu Atlantida, Pekić predstavlja istoriju ljudskih društava i propast dela sveta koji će se desiti 1999 godine kao osveta pravih ljudi, potomaka Atlantiđana i ljudi-robota. Katastrofički romani, posebno oni u kojima se prikazuje propast sveta u nuklearnim ratovima ili putem zagađenja prirode koje ugrožava sam život predstavljaju poseban žanr koji ima dosta dodirnih tačaka sa antiutopijama.

Zaključak

Predstave prostornih elemenata u književnim antiutopijama proizilaze iz modela totalne kontrole i prinude i ograničavanja sloboda. U prostoru se na najočigledniji način opredmećuju simbolički poredak vrednosti, ali pored predstava o sopstvenoj moći u društvima totalne kontrole, antiutopijski prostor odražava i pukotine u ideološkom i socijalno-psihološkom ustrojstvu -umesto proklamovane jednakosti prostor razotkriva nejednakost, umesto harmonije panično prikrivanu napetost, umesto moći slabost, umesto lažne slabosti moć, umesto konačnog ostvarenja sna o završetku istorije -propast. Sva ta prikrivanja prave prirode odnosa u društvu proizilaze iz namere da se neljudski postupci uzdignuti do opštevažećeg sistema prikriju prihvatljivim idealima ljudskosti.

U igri prikrivanja i razotkrivanja suštine antiutopijskih zajednica, pisci u svoja dela pored mašte ugrađuju gorka iskustva. Proživljena mučenja i saznanja o zločinima i prinuda totalitarnih vlasti ostavile su traga u načinu predstavljanja prostora privilegija, isleđivanja i mučenja, javnih manifestacija, nedozvoljenih ličnih aktivnosti u fikcionalnim delima. Ukidanje prava na slobodno ispoljavanje aktivnosti u ličnom prostoru sreće se i u logorima, i u antiutopijskim delima. Ali, i vlast prikriva laž svoje ideologije, najčešće jednakosti ili blagostanja, skrivajući prostore povlašćenih pojedinaca od očiju mase. Izgrađivanje, preuređivanje novih i rušenje starih gradova oslanja se na postojeće predstave o gradovima u delima sa elementima antiutopijskih fikcija, dok se potpuna radikalizacija u predstavljanju prostora odigrava u futurističkim delima u kojima se fantazija slobodnije kreće u krajnjim domišljanjima i granicama sveta sveopšte kontrole i nasilja. Granica između sveta slobode i neslobode nosi opasnost rušenja poretka i predstavlja jasnu, ali ne uvek i pravu granicu između svetova. Nekada je ta granica i drugačiji prostor zamka za nepokorne kojom se samo namamljuju i eliminišu pobunjenici. U slovenskim književnostima sreću se oba tipa fikcionalizacije antiutopija i prikazivanja prostora u antiutopijskim svetovima.

Na različite načine, prostor je važan element fizičkog i psihičkog okruženja junaka u antiutopijama. Smanjivanje ličnog prostora uz pretnje nasiljem, ukidanje mogućnosti za individualno ispoljavanje interiorizuje se i upisuje u mapu ljudskih slabosti, strepnji, ali i otpora, mapi koja u najvećem broju slučajeva predstavlja poželjan otisak totalitarnih potreba oličenih i u načinu organizovanja spoljašnjeg prostora. Objekti grada-države, određeni idejama upravljača se kroz prinudu i manipulaciju utiskuju kao lično iskustvo koje pojedince pretvara u poslušnu gomilu.

Iako u radikalizmu izmišljanja najrđavijeg sveta antiutopije često naslućuju i budući razvoj socijalnopatoloških dinamika i njihove međuzavisnosti sa razvojem tehnike, antiutopije odražavaju istorijske promene, pa i pojavu novih načina manipulacije i potčinjavanja, što dovodi i do novih motiva i tema u antiutopijskoj književnosti. Dobrovoljno samopotčinjavanje potrošačkoj histeriji i bujanje stragegija reklamokratije i manipulacije medijima, modifikuje neke taktičke postavke totalitarizma, ali ne menjaju njegovu osnovnu bit -težnju za totalnom kontrolom koja podrazumeva uništavanje njoj suprotnih interesa pojedinaca i grupa. O pobedi masa razmišljao je Hose Artega i Gaset, o zastarelosti čoveka Ginter Anders, a o metastazi vrednosti Žan Bodrijar. Srpski pisac Basara, oslonjen na Virilija i Bodrijara u esejističkoj knjizi Virtuelna kabala piše protiv globalnog potčinjavanja ljudi kompjuterskim mrežama koje umesto misli proizvode samo informacije. Nasuprot prisili uniformisanih lica, koja fizičkom silom ograničavaju ili uništavaju pojedince, elektronska civilizacija ih očarava odvlačeći ih od stvarnosti i drugih ljudi. Tumačeći krah sovjetske imperije kao poraz ovladavanja ogromnim prostorom, on proriče i kompjuterskoj civilizaciji zatrpavanje informacijama oličenoj u Americi, kao i slom imperijalnog ubrzavanja vremena.

Novi vidovi zatamničenja i zaglupljivanja ljudi radi kontrole nad čitavim društvom junake antiutopija dvadesetog veka čine delimično zastarelim, a pisce suočavaju sa izazovima dvadeset prvog veka. Nakon ograničavanja samoinicijativnosti u objektivnom, fizičkom prostoru, koja su, makar i po cenu masovnih zločina pored "zavidnih" uspeha pokazala ipak i slabosti, novim strategijama lišavanja slobode pojedinaca prodire se mnogo dublje u unutrašnji, emotivno-psihološki prostor ličnosti. Ovladavanja ljudskim dušama novog tipa prikriva pretnje fizičkim nasiljem, i prostornim ograničavanjem, i umesto holograma straha i poželjnih navika, prostor lišava njegove opipljivosti -čineći ga fikcionalovanim, virtualnim, slikovnim.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]