|
|
 |
Snežana SamardžijaŽanrovska uslovljenost fantastike u srpskoj usmenoj književnostiu: Srpska fantastika. Natprirodno i nestvarno u srpskoj književnosti, Beograd, SANU, 1989, str. 169-181. Internet izdanjeIZVRŠNI PRODUCENT
I POKROVITELJ PRODUCENT I ODGOVORNI
UREDNIK Već samo postavljanje ovog problema isključuje posmatranje "fantastične književnosti" kao žanra, jer je s jedne strane fantastična književnost "uži pojam od pojma fantastika",[1] a s druge, nema toliko izdiferencirane strukturno-semantičke elemente da bi mogao označavati jedinstven, samostalan žanr. Fantastika se na različite načine uključuje u književne sisteme, a to se posebno očituje u usmenoj književnosti. I najjednostavnija jedinica pripovedanja podređuje se zakonitostima određenog jednostavnog oblika. Tako, na primer, govor životinja ima različite funkcije u basni, priči o životinjama, bajci, predanjima, ali se na poseban način može uključiti i u zagonetke, lirske pesme i epiku. Distinkcija verovatno/neverovatno za određivanje pojma fantastike u literaturi veoma je nesiguran kriterijum jer se uvek pred publikom nalazi delo-fikcija, nezavisno od stepena mimetičnosti. Čak i u memoarima ili jednostavnoj priči iz života, anegdoti, odnosno hroničarskoj epskoj pesmi, viđenje odnosa meću događajima ili jednog trenutka istorije utoliko je "neverovatnije" jer je podređeno doživljaju jednog čoveka, a retrospektivom se narušava osnovni zakon proticanja vremena. U usmenoj književnosti "odnos prema pojmovima stvarnog i imaginarnog"[2] takođe ne određuje fantastiku, jer neodlučnost izmeću prirodnog i natprirodnog, začuđenost ili zastrašenost funkcionišu najmanje u dve ravni. Svet usmenog dela i svakodnevica auditorijuma povezani su fantastičnim koje je deo svesti, ali i fantastičnim u njegovoj estetskoj funkciji. Elementi fantastike uključeni su u sisteme usmenih rodova kao deo njihove gramatike, "poput simboličnog učenja o formi koje propisuje u kojim oblicima i prema kojim pravilima (...) treba da se pojavi ono neverovatno nemoguće".[3] Junak bajke može biti mrtav pa ponovo oživeti, u baladi umrli brat (verenik) dolazi udatoj sestri (devojci) u pohode, postoje čitavi katalozi propisa za "zaštitu" od vampira, ali kada lopovi sakriveni u crkvi noću prestraše hajduka, u njegovoj paničnoj izjavi "a sad ustali svi mrtvi, pa svakome jedva po dva novca dopalo" (Vuk, SNP, 47), fantastike nema. Vukovo razgraničenje fantastičnog ("kojekakva čudesa") i realističkog ("nema čudesa") podrazumeva odrednice "što ne može biti" i "zaista (je) moglo biti",[4] ali nijedna od te dve mogućnosti NIJE, obe su osobena stvarnost umetnosti reči. Zanimljivo je da Fraj izdvaja upravo dve osnovne kategorije verovatnosti: "jedan pol književnosti čini verovatna pripovest, a drugi pripovest u kojoj je sve dozvoljeno".[5] Neverovatni događaji deo su strukture onih usmenih žanrova koji u osnovi izrastaju iz odnosa čovek-priroda. Ali, ako se fantastika uključi u realizaciju tema koje se zasnivaju na relaciji čovek-društvo, ona gubi svoje osnovno obeležje "napetost između realnih i irealnih elemenata".[6] I u šaljivoj priči kotao se okoti, pa krepa; Ero izjavljuje da dolazi sa onoga sveta; Grk, trgovac ili hodža odlaze na nebo, ali u snu; uzraste repa u čijem hladu se odmara celo selo i pravi se kazan da bi se ona svarila. Sve to ostaje na nivou jezičkog obrta, laži, dosetke, prevare, a ne označava realizovano čudo. Poslovice takođe isključuju doslovnost i zato ljeskovina izlazi iz raja, mraz pada na obraz, ne valja se (prije) lećeti dokle krila ne narastu, a pare od mrtvoga živa čine. U noveli devojka ispunjava careve zahteve postavljanjem novog nemogućeg zadatka: "Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: kao iz varenih jaja izleći se pilad". (Vuk, SNP, 25) Devojka u posleničkim pesmama rešava zadatak da od malenog povesma oprede šator, košulju i sebi darove, ne sprovođenjem reči u dela, već adekvatnim odgovorom: "Oj, boga ti, kujundžija Janko, U bajci, žena uspeva da podere gvozdene opanke, mladić nalazi paunicu kada smakne gornji klin na donji (Vuk, SNP, 10, 4), ali i u ovom jednostavnom obliku postoji sumnja. Granice neverovatnog i mogućeg su jasne, samo je prevazilaženje dopušteno kao osnovno strukturno obeležje žanra i fantastične motivacije: "Zapovedi mu da učini što ne može biti (...) i reče mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese iz njega nova vina (...) Sad ćemo mu zapovediti drugo što zaista ne će moći da učini (...) od viljevskih zuba da mi načini dvor". (Vuk, SNP, 12). U onim vrstama usmene književnosti koje pokušavaju da prikažu čovekov odnos prema prirodnim zakonitostima i njegovu determinisanost u istorijskim zbivanjima, dopuštena je fantastika. Ona i u folkloru obuhvata "sve duhovne tvorevine čiji se produkti ne poklapaju sa slikom stvarnosti koju je racionalno moguće objasniti i svesti na sistem uzročno-posledičnih veza".[7] Taj odnos uzroka i posledice posebno je važan u usmenoj književnosti. On pokazuje primarnu ulogu koju delo ima (pragmatičnu, didaktičnu, estetsku), a uslovljava i pojavu elemenata fantastike. Osim "uverenosti da sve što se u svetu događa (...) zavisi pored prisutnih i očiglednih uzroka, još i od neke druge uzročnosti, dublje i obuhvatnije",[8] fantastika u usmenoj književnosti temelji se i na neprekidnom tumačenju ove druge uzročnosti. Za fantastiku važni efekti ostvaruju se u folkloru pomeranjem odnosa uzroka i posledice. U etiološkim i eshatološkim predanjima fantastično se pojavljuje ne kao skup "fenomena koji ne mogu da se objasne prirodnim zakonima",[9] već kao okup fenomena kojima se objašnjavaju prirodne zakonitosti. Svraka nastaje u trenutku kada đavo pljune boreći se za sunce, grmi kada sveti Nikola gnevno tera kola, a udarac groma znači da gađa đavole (Vuk, ŽiONS, str. 176, 65). Zemlja stoji na volu, pa kada vo mahne uhom onda se zemlja zatrese (Vuk, R). U tom dualističkom poimanju sveta, prirodne pojave objašnjavaju se kao posledica odnosa meću ljudima - od ukradene slame nastaje Mlečni put, a od skrivenog ručka kornjača (Vuk, ŽiONS, str. 174). Isti elementi fantastike okružuju čoveka u predanjima i junaka bajke (vile, zmajevi, metamorfoze, snoviđenja, svet umrlih), ali je u predanjima dominantan strah od nerazumljivih zakona i sila izvan saznajnih mogućnosti. Iz dodira svetova, čovek izlazi poražen i on, uveravanjem u istinitost, svoj strah deli sa drugima. S druge strane, ako se nepoznato-tajanstveno vidi (ili objasni), ono može biti i savladano. Antagonizam dva sveta za bajku je prirodan i pokazuje se bez traženja uzroka, ali u predanjima ili verovanjima pojačava nesigurnost i ugroženost jer se vidljivim posledicama ne znaju uzroci. Odnos posledice i uzroka poremećen je i u epskoj pesmi: Srbi su na Kosovu izgubili zemaljsko carstvo, jer se Lazar opredelio za nebesko; u ustaničkim borbama Srbi pobeđuju, jer su na njihovoj strani nebeske sile koje šalju svoje znamenja; Kraljević Marko je junak jer mu je Momčilo ujak ili mati vila; ne zna se za Markov grob jer se ostvarila očeva kletva. Zagonetka opisuje, ona ne objašnjava, kao što i lirska pesma podrazumeva uzročno-posledičnu vezu; otuda fantastična slika postavši samostalna, prestaje da bude fantastična, postaje sredstvo pesničkog izraza. Bez odgonetke (paun) zagonetni opis "Gujina glava, gospodsko ruho, arapske noge" označavao bi fantastičnu prikazu. Statičnost i podrazumevanje sveta božanstva paralelno sa čovekovim svetom, dominira u kraljičkoj pesmi: "Tam u našoj zemlji Ne treba prevoditi ni u sferu autentične poetske slike, ni u svet mogućeg junaka opisanog u dodolskoj pesmi: "Kakav junak gorom jezdi: U metafori elementi fantastike gube svoja osnovna obeležja, što je čest postupak, na primer, u svatovskim pesmama: "Durmitore, visoka planino, gde tri sunca označavaju starog svata, prvenca s kumom i devera uz devojku (Vuk, ŽiONS, 112; I, 77, 78). Međutim, slika o ovčaru kojem su noću veštice izjele srce, izgubivši pređašnja značenja dobija novu dimenziju, nejasna metafora vraća sliku u svet fantastike, nerazjašnjenu u uzročno-posledičnom nizu. U pesmama "ne međi", baladama, uzrok je uključen u posledicu, nema objašnjenja, postoji samo konstatacija o tragičnoj nemogućnosti čoveka da učestvuje u sopstvenoj sudbini. Iako je Hasanaginičina smrt prikazana bez vidljivog učešća elemenata fantastike, čitav niz vizuelnih i akustičnih opažanja, u novoj, osobenoj situaciji, na samoj su granici fantastike: "Jeka stade konja oko dvora", "Dug pokrivač nosi na devojku". Čudesna dimenzija čovekove slutnje koncentriše se samo u jednom stihu balade o nesrećnim ljubavnicima "đul miriše - Omerova duša". U Milićevim svatovima, fantastični segment je direktno uključen u motivacijski sistem: "Kad su bili gorom putujući/Stiže urok na konju đevojku" (Vuk, III, 78). Insistiranje na kauzalnosti važno je ne samo u usmenoj umetnosti reči, već i u širem kontekstu folklora. Verovanja, koja su mnogo bliža etnologiji nego umetnosti, dopuštaju i da se prihvaćeno "nemoguće" povezuje u uzročno-posledični lanac i time ostvari i dokaže nemoguće: "Srbi kažu: da muško prođe ispod duge, postalo bi žensko, a žensko da prođe, postalo bi muško"; "Na kojoj bi se lijesi našla mela, pod onom lijeskom ima guja s dragim kamenom na glavi ... (tako pripovijedaju: jer se mela rijetko nalazi na lijesi)", (Vuk, R). Mnoga verovanja ulaze u fond folklorne fantastike i prilagođavaju se zahtevima određene poetske strukture. "Vilenik (je) čovjek kojega je vila bila ustrijelila pa ga ona sama i izvidala..." (Vuk, R). Ovo verovanje, ne više u sferi potvrđivanja postojanja mitskih bića, iskorišćeno za odnose u epskom svetu heroja, dobija sasvim drugačija značenja u pesmi "Marko Kraljević i vila" (Vuk, II, 37). Elementi fantastike u usmenoj književnosti mogu se obogatiti "materijalizacijom" tropa. Vojvoda Gojko govori: "Imao sam od zlata jabuku,/pa mi danas pade u Bojanu" (Vuk, II, 25), ali u bajci fantastična biljka postoji: "Bio jedan car pa ima tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku, koja..." (Vuk, SNP, 4). Bajka veoma često koristi taj postupak za razvijanje slika i svoj svet temelji na prividno doslovnoj konkretizaciji izraza, idioma ili u "običaj uzetih reči": "ona ima zlatne ruke", "ušao đavo u nju", "odneo ga đavo", "biser pada iz očiju, ruže iz usta", "spava mrtvim onom", "povilenio". To prelaženje iz jedne jezičke funkcije u drugu pokazuje čvrstu vezu koja postoji između poetskog i fantastičnog u usmenoj književnosti. Ista slika u bajci u sferi čudesnog otvara mogućnost za pripovedanje, ali je u lirskoj pesmi podređena iskazivanju osećanja:
Da li će slika, opis, događaj delovati kao fantastični ili ne, ne zavisi od elemenata od kojih su izgrađeni, nego od žanra u kojem se pojavljuju. Tako u bajci uz pomoć žive vode odsečena glava se spaja sa telom i junak oživi, u epskoj pesmi sveta glava čestitoga kneza posle 40 godina se pripaja telu, u predanju o nastanku Carigrada "Kažu da je nekakav car loveći nagazio na mrtvu ljudsku glavu i pregazio je s konjem; onda mu glava progovorila: "Što me gaziš kad ću ti i mrtva dosaditi" (Vuk, ŽiONS, str. 180), a u bici na Čokešini odsečena glava Damnjanović Panta "sa zemlje govori", psujući krvnika. U šaljivom nadlagivanju dete pripoveda kako je skinuvši glavu probilo led: "Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: 'kamo ti glava?' Ja se mašim rukom, a to nema glave, zaboravio je na vodi" (Vuk, SNP, 44). Sastavljanje tematološkog registra fantastike u usmenoj književnosti bilo bi uzaludno, ne zbog toga što tema ima bezbroj, već zato što su one deo fantastike samo ako im zakonitosti žanra to dopuštaju. Kao što ne postoje motivi koji bi "sami po sebi pripadali ovoj ili onoj književnoj vrsti",[10] tako nema elementa fantastike koji se ne podređuje zahtevima žanrovskog sistema. Iako se jedni sižei mogu naći sa većim brojem obrada i varijanata u određenim vrstama usmene književnosti, oni ipak ostaju samo "shema i apstrakcija sve dok se u konkretnoj živoj formi ne ostvare kao pjesma, bajka ili koja druga vrsta".[11] Internacionalna tema o preprekama koje se postavljaju junaku da bi došao do devojke obrađena je u srpskohrvatskim bajkama, ali i u epskim pesmama "starijih vremena" o ženidbi junaka. U nizu zadataka koje postavlja gospodar Zlatnog Rasudenca, siromašni mladić mora da prepozna svog pomagača - najmlađu između devet jednakih sestara, "sve lijepe, da nijesi mogao poznati koja je od koje ljepša" (Čajkanović, I, 40). Miloš Vojinović ima isti zadatak, da između tri leđanske devojke prepozna pravu nevestu. Ali, u toj epizodi nema ničeg nemogućeg, ona je čak potpuno realistički motivisana. Devojku prethodno niko nije od svatova video, a pri prstenovanju izvedena je u potpunoj tami. Ovaj primer, međutim, ne isključuje elemente fantastike iz epskog pesništva uopšte. U zakonitostima epske poezije, prodor natprirodnog u stvarni svet "starješina naroda našega"[12] determinisan je potrebom da se prikaže herojski podvig. Uprkos tome što u njima ne treba "tražiti istinite istorije", još je Hektorović primetio da se bugarštice "scine i darže" za "stvari istine".[13] Elementi fantastike u savršenoj kontaminaciji paganskih i hrišćanskih mitoloških predstava, prate prikazivanje događaja i junaka. Svi elementi razvijene epske biografije izrastaju iz fantastičnih vizija likova i prošlosti. Marko živi 300 godina, a smrt od jedinog protivnika kojeg se dosledno boji - Boga, najavljuju vila i posrtanje konja. Musa ima tri srca junačka, Balačko tri plamene glave, Obilića je rodila "sura bedevija", on prebacuje buzdovanom latinske crkve, konj Vojinovićev "po tri koplja uprijeko skače,/po četiri nebu u visine,/unapredak ni broja se ne zna". Protivnik zastrašen i Markovim brkovima doživljava junaka koji "nešto crno drži u zubima/kolik' jagnje od pola godine" (Vuk, II, 41). Ranjeni sluga Milutin dolazi sa Kosova, a "nosi desnu u lijevoj ruku/na njemu je rana sedamnaest". Da bi saznala sudbinu trojice pobratima, kosovka devojka nalazi "u životu" Orlovića Pavla: "desna mu je ruka odsečena/i lijeva noga do kolena,/vita su mu rebra izlomljena,/vide mu se džigerice bele". U svatovima se nalaze pripadnici različitih generacija epskih junaka. Fantastika uklopljena u zakonitosti epike funkcioniše kao hiperbola, alegorija, metafora, ali jedan drugi sloj čudesnog zadržava svoja osnovna svojstva. Verovanje u snove, blagoslove i kletve, mogućnost predskazivanja sudbine po znamenjima i starostavnim knjigama - odnosno unapred određen put čovekov; volja Božija; pojavljivanje anđela - kao odraz predstave o pretku zaštitniku, ali i kao božjeg izaslanika na zemlji; moć hrišćanskih svetaca i svetitelja i njihovih moštiju, zadržavaju svojstva čuda, nemogućeg, čak zastrašujućeg. U usmenoj književnosti svako tumačenje prirodne pojave može postati segment fantastike, ali i svako zaboravljeno značenje realija i konkretnih predmeta dobija fantastična svojstva. Najbolji primer takvog procesa je čudesna "sablja sa očima" vojvode Momčila, koja se mora zatopiti krvlju. Jednostavni oblici imaju zajednički motivsko-tematski i stilsko-izražajni repertoar.[14] Iz njega se biraju određeni segmenti koji u strukturnoj organizaciji tekstova-varijanata postaju dominantni. Takav je slučaj i sa fantastikom. Čak i onda kada se isti element fantastike pojavljuje u različitim žanrovima, u konkretnom sižeu ima različite funkcije. Snoviđenja su u bajkama često osnovni motivacijski elementi, koji se javljaju u inicijalnoj poziciji (Vuk, SNP, 22, 27) i pokazuju ne samo da se u njih ne sumnja, već čitava priča predstavlja ponovljenu, realizovanu situaciju ili savet iz sna, ishod je uvek srećan. Međutim, u epskoj poeziji, ma koliko se proročki san pokazao kao tačan, istaknuta je sumnja u mogućnost predskazivanja. Ona je naglašena najčešće formulom "san je laža, a bog je istina", ali i racionalnim objašnjenjem: "ružno si se glavom naslonio,/a mučno si nešto pomislio" (Vuk, II, 88). Jedan izuzetak u Vukovim zbirkama pokazuje kako postupak tipičan za povezivanje elemenata fantastike zadržava osnovno značenje i očekivane posledice u sižeu, ali koristi konkretne pojmove. Samo u jednom slučaju u epskoj pesmi u san se veruje, savet se posluša i donosi srećan ishod:
ravno polje, široko Kosovo, i grad Prilip u Polju Kosovu, u Prilipu Kraljeviću Marko, vale Marka da je dobar junak". (Vuk, II, 65). San koji donosi jedino rešenje sultanu i govori gde je snaga njegovog carstva, organizovan je postupkom koji je tipičan za fantastično opisanu spoljašnju snagu: "... u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga". (Vuk, SNP, 8). Realistički elementi zadržavaju svoja značenja, ali dobijaju osobene funkcije povezujući se u cilju građenja fantastike. Isti je motiv - snoviđenje, pojačan fantastičnim savezom sa đavolom i kopanjem blaga u pripoveci kojom Vuk objašnjava poslovicu "Dobro je (kašto) i đavolu sveću zapaliti". Ali, obrt koji donosi kraj priče maksimalno destruira sve elemente fantastike: "Čoek đavola posluša, ali kad se u tom prene, a to se on u postelji oneredio u gaće" (Vuk, Poslovice, br. 965, str. 91-92). U usmenoj književnosti uvek postoje mogućnosti sretanja dva sveta, samim tim i "strah zbog prodora natprirodnih sila".[15] Ali, žanrovi koji ne insistiraju na tumačenju uzroka i posledica, kao što su šaljiva priča, novela, anegdota, poslovica, niz porodičnih pesama, koji su okrenuti sferi čovek/društvo, ne prihvataju fantastiku kao deo svoje strukture. Nasuprot njima su žanrovi u kojima je dominantna uloga elemenata fantastike. Međutim, time što se junak bajke bori sa aždajom, a pripovedanje podrazumeva postojanje čudesnih prostora i bića, u bajci ostaje mesta "za strah koji nastaje iz narušavanja prirodnih zakona".[16] Aždaja je uvek "velika", "strašna", "gadna" i careve kćeri oplakuju svoje nesrećne sudbine. I u bajci tek kada dva sveta prekorače svoje granice i stupe jedan u drugi, otvara se mogućnost za pripovedanje. Da je "normalno" za junake bajke da im sestre žive sa zmajevima, oni ih ne bi ni tražili po svetu, niti bi se upuštali u borbu u kojoj ginu (Čajkanović, I, 11, 12). Sem toga, ako bi se određeni segmenti bajke isključili iz uobičajene, mada žanrovski uslovljene, doslovnosti, pokazala bi se neverovatna bliskost sa epikom. Mladić, koji nošen žudnjom kreće za paunicom i ostaje zauvek u njenom carstvu ima savršenu analogiju u metaforičnom označavanju smrti epskih junaka u bugaršticama: junak ostaje u dalekoj zemlji iz koje se nikada neće vratiti, jer mu je tamo devojka dala vina i cveća od zaborava. Pre tačno pola veka Petar Bakotić je raščlanio svetove narodne književnosti na: svet životinjskih nagona, demona, mitološki, legendarni, herojski, viteški, realni svet i svet božanske pravde. Svoju studiju je naslovio "Pojav čuda i zakon reda u narodnoj književnosti".[17] Ali, osim pojave čuda i zakona reda, u žanrovima usmene književnosti postoje i zakonitosti pojavljivanja čudesnog, onostranog, fantastičnog. Sami elementi dinamično se uključuju u tri nivoa: 1) u konkretan tekst - varijantu; 2) u niz dela-varijanata međusobno povezanih u sistem sa jasnim strukturnim obeležjem; 3) u horizont očekivanja publike. Fond fantastike u usmenoj književnosti čine različiti elementi - arhaične predstave; rudimenti paganske mitologije; hrišćansko-religijsko poimanje života; "pomerena" tumačenja istorije; čak i stilska sredstva. Tako je moguće govoriti o slojevima fantastike, jasno "profiliranoj tipologiji likova, slika i situacija",[18] ali i njihovom različitom funkcionisanju u sklopu koherentnih žanrovskih sistema. U fantastici srpske usmene književnosti mogu se uočiti četiri osnovna tipa:
U neprekidnim saodnosima mogući su elementi ovih tipova u žanrovima usmene književnosti koji dopuštaju realizaciju fantastike, ali je u sferi svakog pojedinačnog tipa dominantan određeni žanr. U tipu ritualno-obredne fantastike ostvaruju se vrste sa periferije umetnosti reči - verovanja, kletve, blagoslovi, basme i obredne pesme u kojima estetska funkcija nije primarna, već je tekst samo jedan element u procesu čovekovog komuniciranja sa prirodom. Elementi fantastike izrastaju kao posledica i cilj praktične, a ne estetske potrebe. U osnovi sinkretičnosti ovih vrsta je "slabo raščlanjeno sinkretično jedinstvo nesvesno-pesničkog stvaralaštva, prvobitne religije i začetak prenaučnih shvatanja o okolnom svetu".[19] Tip ritualno-obredne fantastike deo je i izraz prvobitnog prelogičkog mišljenja, onog civilizacijskog trenutka u kojem čovek, osetivši se delom prirode, nije u mogućnosti da objasni, a još manje ovlada zakonima života. Tekst je samo segment rituala, povezan sa melodijom, ritmom, pokretom, mimikom, koreografijom. "Ta povezanost i uslovljenost svekolikog izraza u jedinstvu obredne imaginativne moći doprinosila je da obredne pesme sačuvaju (...) relativno dosta tragova svog porekla."[20] Možda i više nego u samom tekstu, fantastika je prisutna u nizu strogo propisanih radnji, maski ili kostima. Veruje se u moć pokreta, dodira, posebno u magična svojstva reči. Mitološka fantastika uključuje elemente paganske i hrišćanske religije, kao i one predstave koje su rezultat njihovog prožimanja. Ona objedinjuje dve osnovne kategorije, koje Vuk označava kao "pobožne" i "osobito mitologičke", a sem odgovarajućih lirskih vrsta, svoj umetnički izraz u ovom tipu ostvaruju bajke, etiološka i eshatološka, mitološka i demonološka predanja, usmene obrade apokrifnih spisa i biblijskih motiva. Određene elemente iz ovog fonda uključuje i epska fantastika, ali se ona pojavljuje radi isticanja junačkog podviga, univerzalnih etičkih zakonitosti ili posrednog iskazivanja emocija. Osnovna osobenost epske fantastike je u odnosu istorijske činjenice i njene umetničke transpozicije, a sinhrono i dijahrono udaljavanje od konkretnog istorijskog događaja ili lica povećava udeo fantastike. U tipu fantastike metafore dominantno je poetsko viđenje sveta. Metafora se u ovom slučaju kao odrednica proširuje na svaku figuru, "koja podrazumeva semantičku promenu (...), sastoji se u određenoj transformaciji nekog doslovnog značenja".[21] Elementi fantastike funkcionišu u onoj meri u kojoj "fikcija pokazuje blisko srodstvo s metaforom: dati nekoj misli (...) crte ili boje neke druge misli".[22] Kao samostalni, iz konteksta izdvojeni segment, ona je potpuno u sferi iracionalnog. U zagonetanju, uz uvodnu formulu i neizbežnu odgonetku, fantastično se, na primer, potpuno istiskuje, iako je povezivanje nemogućeg najslobodnije izvedeno. Basna, svojim naglašenim finalnim segmentom, takođe ističe da se njen svet izvan iskustveno mogućeg koristi u funkciji demaskiranja svakodnevice. Fantastika metafore, kao posebna realizacija principa semantičke promene, uključuje zapravo niz stilskih sredstava od aliteracije, preko metonimije i poređenja do alegorije. Govoriti o ovom tipu fantastike je moguće, jer figura "nije ništa drugo do osećanje figure, i njeno postojanje u celosti zavisi od svesti koju čitalac ima, ili nema o dvosmislenosti diskursa s kojim je suočen".[23] Kada svesti o dvosmislenosti nema, kada je zaboravljena ili je oslabljena veza označenog i oznake, metafora iz stilskog sredstva automatski može postati element fantastike. U nju se uključuju obredne pesme sa nejasnim značenjem i tu su elementi fantastike najdominantniji. Zagonetke, basne, priče o životinjama, veliki deo lirskih vrsta koriste kao svoje osnovno obeležje mogućnosti koje dopušta višeznačnost jezika. Dok se tip ritualno-obredne fantastike i fantastike metafore zasnivaju na statičnosti slike ili opisivanju stanja, mitološkoj i epskoj fantastici svojstveno je dinamično povezivanje elemenata. U tom nizu svaki je segment ujedno celina za sebe, ali govori i o celini u koju je uklopljen. Imenovanje Šarca, na primer, pokreće složene asocijacije koje se odnose ne samo na predstave o krilatom konju, nego celinu Markove epske biografije. Takvu funkciju osobenog poetskog koda imaju i određeni lokaliteti - Romanija, Kosovo, Primorje, Budim, Dunav, ali i poetske konstrukcije poput Leđangrada ili Tamnog vilajeta. Slično je i sa bajkama, u kojima inicijalna najava učesnika nosi poruke o mogućim preprekama, a ponekad i o postupcima realizacije fantastike. U verovanjima ili basnama segmenti najbolje funkcionišu u konkretnoj celini, a upotrebljeni samostalno pokreću slobodnije asocijacije. Svaki od ovih tipova fantastike može se povezivati i ukrštati prema zahtevima koje postavlja žanr usmene književnosti. Ali kada se u jednom tekstu ostvari povezivanje tri tipa fantastike, posledica je novo složenije uključivanje tradicionalnih elemenata. Fantastika u ovom slučaju pojavljuje se kao rezultat parodijskog pristupa svetu i čoveku. Njeni elementi označavaju "viši način satiričnog oblikovanja stvarnosti (...) komedijsku nadgradnju i hiperbolu koja deformira sliku i daje joj fantastičan karakter".[24] Ambivalentnost fantastike u ovom tipu podrazumeva ne samo razaranje oblika ili celokupne stvarnosti, već i predstavljanje komičnog "u obliku čudesnog".[25] Prelaznu kategoriju izmeću fantastike parodije i ostalih tipova fantastike zastupljenih u srpskoj usmenoj književnosti predstavljale bi usmene tvorevine koje čudesno naglašavaju kao neistinito, koriste ga za svesno obmanjivanje ili podvalu. To su upravo oni jednostavni oblici koji u osnovi izrastaju na elementarnoj opoziciji čovek/društvo. U njima nema tumačenja, već konstatovanja, optuživanja i razotkrivanja "ovog" sveta u kojem je racionalno i ljudsko dovoljno zastrašujuće, da mu fantastika i natprirodno nisu potrebni. Za isticanje tog sveta i poretka meću ljudima, fantastika u parodijama usmenih vrsta (bajke, predanja, basne, epske pesme) sukobljava se sa samom sobom, pokazuje čudesno kao groteskno. Narušena očekivanja uobičajenih žanrovskih konvencija pokreću razmišljanja ne o poretku uzroka i posledica, već samog smisla čovekovih odnosa sa drugim ljudima. Ovaj tip uključuje i one vrste usmene književnosti ako je se ostvaruju u oblasti ozbiljno-smešnog,[26] a na ovim elementima fantastike često se temelji obrada trivijalnih i opscenih tema. U zavisnosti od žanra u kojem funkcionišu elementi fantastike, uslovljeno je i njihovo učešće u sintagmatičkim i semantičkim nivoima teksta. U bajci, predanju ili obrednoj pesmi elementi fantastike su ravnomerno zastupljeni unutar granica-okvira teksta. U baladama je fantastika iskorišćena .najčešće u finalnoj poziciji. Metamorfozama se, na primer, naglašavaju plemenitost žrtve i kazna za vinovnika njenog stradanja. U epskoj pesmi segment fantastike u inicijalnoj poziciji ili neposredno posle produžene ekspozicije nagoveštava tragičan ishod ("Smrt majke Jugovića", "Bolani Dojčin", "Ženidba Vukašinova", "Smrt Marka Kraljevića", "Smrt Senjanina Iva", "Zidanje Skadra", "Sekula se u zmiju pretvorio", "Propast carstva srpskoga"). Kada se u epskoj pesmi povezuju elementi svojstveni jednom tipu fantastike, iako ne dominiraju u odnosu na razvijanje herojskog podviga, signaliziraju (kao u bajci) srećan ishod po glavnog junaka ("Marko Kraljević i vila", "Marko Kraljević i Musa Kesedžija", "Marko Kraljević i Arapin", "Ženidba Dušanova", "Ženidba Grujice Novakovića"). Tako žanrovi usmene književnosti uslovljavaju i tip fantastike i mesto koje će izabrani elementi imati u strukturnoj organizaciji teksta. Potpuno izvan doživljaja začuđenosti ili zastrašenosti (koji inače ne mogu biti relevantni za određivanje umetničkog teksta), tipovi fantastike učestvuju kao manje-više konstitutivni elementi strukture usmenih oblika. Slojeviti i međusobno povezani, tipovi fantastike u srpskoj usmenoj književnosti realizovali su se u dugom procesu trajanja i transformacija vrsta i žanrova u širokom rasponu od elementarnih oblika do visoko-organizovanog poetskog izraza. Iako sastavni deo usmene književnosti, folklorna fantastika traje i nezavisno od žanrova u kojima se ostvarivala i njihovih normi kojima je bila podređena, uključujući se u umetničke postupke pisane literature.
Skraćenice u tekstuVuk, I, II, III ... - Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme, knj. I, II i III, Prosveta, Beograd, 1953. Vuk, SNP ... - Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pripovijetke, Prosveta, Beograd, 1969. Vuk, R ... - Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik istumačen njemačkim i latinskim riječima, Biograd, 1898. Vuk, (ŽiONS ... - Vuk Stefanović Karadžić, Etnografski spisi - O Crnoj Gori, Prosvjeta, Beograd, 1969. Vuk, Poslovice ... - Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne poslovice, Prosveta, Beograd, 1965. Nedić, Antologija, ... - Vladan Nedić, Antologija narodnih lirskih pesama, SKZ, Beograd, 1977. Čajkanović, I ... - Veselin Čajkanović, Srpske narodne pripovetke, knjiga I, Beograd, 1927.
Fusnote1 R. Vučković, Oblici fantastične književnosti, Izraz, 30, 1986, 7-8, str. 13. 2 C. Todorov, Uvod u fantastičnu književnost, Rad, Beograd, 1987, str. 29. 3 L. Gustavson, O fantastičnom u literaturi, Književna kritika, 16, 1985, 4, str. 115-125. 4 V. S. Karadžić, Srpske narodne pripovijetke, Prosveta, Beograd, 1969, str. 58. 5 C. Todorov, nav. delo, str. 16. 6 R. Vučković, nav. studija, str. 16. 7 Isto, str. 12. 8 B. V. Tomaševski, Teorija književnosti, SKZ, Beograd, 1975, str. 214. 9 Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1985, str. 200. 10 M. Bošković-Stuli, Sižei narodnih bajki u hrvatskosrpskim epskim pesmama, Narodna umjetnost, Zagreb, knj. 1, 1962, str. 16. 11 Isto, str. 35. 12 V. S. Karadžić, Srpske narodne pjesme, knjiga IV, Prosveta, Beo-grad, 1975, str. 378. 13 P. Hektorović, Ribanje i ribarsko prigovaranje, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 7, Matica hrvatska, Zagreb, 1968, str. 225. 14 N. Milošević-Đorđević, Zajednička tematsko-sižejna osnova srpskohrvatskih neistorijskih epskih pesama i prozne tradicije, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, 1971. 15 R. Kajoa, Od bajke do science-fiction, Književna kritika, 2, 1971, 5-6, str. 61-81. 16 Isto. 17 P. Bakotić, Pojav čuda i zakon reda u narodnoj književnosti, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, Zagreb, 31, 1937, 1, str. 1-66. 18 R. Vučković, nav. studija, str. 15. 19 E. Meletinski, Poetika mita, Prosveta, Beograd, 1984, str. 165. 20 X. Krnjević, Lirski istočnici, BIGZ, Beograd, 1986, str. 288. 21 M. Blek, Metafora, u knjizi Metafora, figure, značenje, prir. L. Kojen, Beograd, Prosveta, 1986, str. 65. 22 R. Ricoeur, Živa metafora, Zagreb, 1981, str. 70. 23 Ž. Ženet, Figure, Zodijak, Beograd, knj. 60, 1985, str. 57. 24 O. Bartoš, Bilješke uz teoriju i tipologiju groteske, Umjetnost riječi, Zagreb, 9, 1965, 1965, 1, str. 72. 25 M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse, Nolit, Beograd, 1978, str. 54. 26 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 162-223. // Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti // |
