Зоран Константиновић

Страни писац у нас

Из књиге Компаративно виђење српске књижевности, Нови Сад, Светови, 1993, стр. 62-125.

У најширем и најобухватнијем приручнику са подацима о нашој земљи и животу нашег народа у прошлости и садашњости (Енциклопедија Југославије) налазе се и прилози који говоре о нашим литерарним везама са другим народима, а то су - пођемо ли абецедним редом - са арапским светом, са Албанцима, са Британцима, Бугарима, Французима и Грцима, са Индијом, са Мађарима, Немцима, Пољацима, Румунима, Русима (укључујући и Украјинце), те са Италијанима (Талијанима) и Турцима. Ови прилози веома су неуједначени по начину свог приступа, те по садржају и обиму. А недостају, на пример, прилози о нашим везама са Америком, са Шпанцима или са Словацима, што се тиче Чеха, реч је једино о културном животу чешке мањине у Југославији а не о нашим везама са чешком књижевношћу. Уз то, док се у првом издању полази од појединих југословенских народа и њихових веза са другим културама и литературама, у другом издању су излагања уоквирена у административне поделе на републике и аутономне покрајине, чиме је спроведен принцип који се у много случајева показује као посве неодржив. Па ни при оваквој подели није увек лако наћи одговарајуће податке. Под одредницом Антика, на пример, не говори се ни о старој грчкој ни о римској књижевности, те ћемо податке само за ову прву наћи под одредницом Грчка, и то само у првом издању (том 3), док у класичним римским песницима у нас нигде ни трага, али уместо тога читамо веома опширан прилог о трајању латинске цивилизације кроз традицију хуманизма под насловом Латинитет код Јужних Словена, па је и чланак о Бизантијско-јужнословенским односима. несразмерно кратак, док прилог Талијанско-југославенски односи овај проблем своди на два виђења (“Талијанска књижевност код Хрвата” и “Талијански писци о јужнословенским народима”).

Можда је све покушаје да се синтетички прикажу наше интерлитерарне везе требало прилагодити заједничкој композицији, а пре свега посветити одговарајуће одреднице уз то и присуству појединих великих светских писаца у нас, што би одговарало и замисли у већ споменутом уводу Пола Ван Тигема. Набрајајући постојеће радове на основну тему о сусрету француске средине са страним књижевностима, Пол Ван Тигем констатује да су у средишту оваквих разматрања редовно страни писац или песник, или пак нека група писаца или песника, те да је заправо реч о некој врсти доксологије, приступања са уважавањем и жељом да се у овом случају и прихвати оно што је изазвало овакво интересовање. Такође констатује да се у тим радовима углавном полази од четири момента, макар не увек истим редоследом: од успеха који је страни писац доживео у својој средини, од начина прихватања у његовој средини, од прихватања и подражавања овога дела од стране Француза, и као четврто од трајнијег утицаја које је оно извршило на њих..

При томе редослед у разматрању ова четири момента неће увек бити исти, но теоријски могао би се уопштити кроз питања: На који су начин земља или аутор који прихватају страног писца сазнали за њега? Преко ког дела? Да ли су се непосредно упознали са тим делом или су га читали у преводу и какве је вредности био овај превод? На какав је пријем ово дело наишло посебно у постојећим литерарним круговима, у штампи, у широј јавности оне земље која је у улози реципијента? О каквим би се при томе посебно испољеним симпатијама могло говорити или, супротно овоме, такође о евентуалним отпорима? Како се реално, наиме, у коликом броју примерака, дело ширило у тој средини, а посебно у којим њеним друштвеним слојевима? Уколико је подражавано, ко га је подражавао и шта је из таквог дела подражавано - жанр, стил, идеја, основни тон, сиже или декор? А уколико и није формално подражавано, да ли је овакво дело ипак утицало на развој духовне мисли, на уметност а не само на књижевност? Да ли је овакав утицај остао само на површини или је залазио дубље? Да ли је био ефемеран или трајан? Који су се елементи оваквог дела сачували до данас, било у духу или у осећањима реципирајуће средине, да ли је оно можда допринело томе да се кристалише неко ново духовно средиште у тој средини, или је, евентуално, деловало супротно и утицало на то да се поведе борба не би ли се спречило да се образује какво ново средиште и уопште да се спрече тенденције које воде у том смеру? На крају, на који начин утицај писца на страну средину употпуњује такође слику која постоји о њему, о групи којој је припадао, па и о књижевности у целини из које потиче, те уопште - у којој мери су ова три фактора, било сваки од њих посебно или сва три заједно, присутни у токовима књижевности која их прихвата и какву су улогу одиграли у њеном развоју (Litterature comparee, стр. 117-118).

Као парадигматски пример за оваква истраживања, Пол Ван Тигем наводи дело Goethe en France такође већ споменутог Фернанда Балденспержеа, објављено 1904. године. Ето, каже Пол Ван Тигем, из овог Балденспержеовог дела као основа произлази пре свега широко и дубоко познавање Гетеовог стваралаштва, на што се надовезују резултати систематског анкетирања француских писаца у времену од 1770. до 1880. године, па и оних другоразредних и трећеразредних, о томе шта су они знали о Гетеу, те су оваквим личним исказима додати још и најбрижљивије прикупљени подаци из дуготрајних трагања по француским новинама и часописима из тог времена. Ови подаци су хронолошки сређени, па се на тај начин постепено и из разних углова гледања може открити како се код Француза развијала слика о Гетеу и како су они у том раздобљу примали и оцењивали његово дело. Као личност на почетку још посве анониман, познат искључиво као “писац Вертера”, Гете у свести Француза постепено постаје “Олимпљанин” (“Olympien”) па и достојанствени патријарх из Вајмара, а упоредо с тиме и његова дела - романи, песме, драме - све су познатија и све дубље прожимају Французе, па отуда се и његов утицај све више шири и све се више продубљује, од почетних сервилних подражавања Вертера он ће француске читаоце оспособити да се уздигну до проблема који произлазе из другог дела Фауста, у коме су садржане најсуптилније мисли овог великог песника о животу и о уметности.

Постоје и код нас оваква дела, по правилу докторске дисертације или студиозне монографије, а понекад и у виду само мањег рада но наговештаја за повећу расправу, у којима се управо на овакав или приближан начин приступа појединим великим писцима светске књижевности у нашој средини. Прва међу њима, која су уједно за нас утрла и овакав методолошки пут, настала су у времену између два светска рата и ми их наводимо хронолошким редом: Владета Поповић, Shakespeare in Serbia, Лондон, 1928; Илија Петровић, Лорд Бајрон код Југословена, Пожаревац, 1931; L’Influence du realisme francaise dans le roman serbo-croate, Paris, 1935; Петар А. Митропан, Пушкин код Срба, Београд, 1937; Перо Слијепчевић, Шилер у Југославији. Студија о примању немачке класике код Срба и Хрвата с освртима на Словенце, Скопље, 1937, и Ђорђе Живановић, Срби и пољска књижевност (1800-1871), Београд, 1941. После рата почело се управо систематски приступати изучавању оваквих тема и поготову се на Београдском универзитету настојало да се нађу и подстакну квалификовани истраживачи. Отуда данас и располажемо повећим бројем одговарајућих радова.

Реч је, значи, о великим писцима, од којих је сваки прерастао границе своје националне књижевности и одређеним својим вредностима обезбедио себи место у ризници људске мисли, те је на тај начин и његово дело постало свеопшта својина свих народа, с тим што је сваки народ у прихватању и тумачењу тога дела могао испољити и, што је по правилу и испољавао, своје особености. Зато нам се, улазећи у све ове књиге и расправе које говоре о сусрету наше средине и наше књижевности са овим репрезентантима светске литературе, посве природно као прво и намеће питање у чему је, заправо, специфичност њиховог присуства у нас.

Полазећи од првог од наведених прилога, од књиге о Шекспиру код нас у Србији, могли бисмо у том смислу излагања Владете Поповића свести на следеће поставке: До тренутка када су ова истраживања предата у штампу, Шекспирова дела нису била преведена (а она овo нису ни до данас), нити је у Србији била створена нека шекспирологија за коју би се могло рећи да је од ширег значаја. Ипак, интересовање за овог великог писца било је истинско. Он се преводио и играо, а о њему се и много писало. Но ово интересовање није било подједнако у разно време, некад је оно било јаче а затим опет нешто слабије. Од 1918. до 1923. године на сцени Народног позоришта у Београду приказано је више Шекспирових комада него, на пример, Нушићевих, а од представника светске књижевности једино је Ибзен успео да се у том погледу донекле приближи Шекспиру. За то време сваке године се повећавао број превода, а такође и број студија о појединим Шекспировим комадима. Свакако да је разлог рецепцији уопште био у томе што у нас није постојала нека наша домаћа позоришна традиција, па је вероватно и подражавање земаља са развијенијом културом погодовало увођењу Шекспира. Но главно објашњење што је овај писац толико топло био прихваћен код нас ваља понајвише потражити у чињеници што у развоју како енглеског тако и српског народа постоје две фазе које су сличне једна другој, а то су шеснаести век у Енглеској и деветнаести век у Србији. Код једног и код другог народа тада се снажно развијала национална свест, а Енглези су у то време били и емоционалнији него што су данас, као народ млађи и цивилизованији.

Такође, у Шекспировим делима наћи ћемо много елемената присутних и у нашој народној књижевности. Управо наша народна песма и наша народна приповетка, а такође и наше народне пословице припремиле су нас да ценимо Шекспира. Спаја нас поштовање народне мудрости, веровање у правду, склоност ка изразитој херојској активности и романтичном страдању. У ликовима Шекспирових краљева наши ће писци потом наћи сличност са судбином наших средњовековних владара. Но Шекспир је уопште био писац који је нашој публици давао оно што је она желела да види, а Хамлет је и нашим интелектуалцима дао подстицаја да се, било индивидуално или из условљености своје средине, поистовете са његовим душевним патњама. У целини посматрано, било је књижевности које су опште узев више утицале на нас, но није било писца у целокупној светској књижевности који је Србе више фасцинирао од Шекспира.

Илија Петровић у свом виђењу Бајроновог прихватања код нас налази донекле сличне аргументе као и Владета Поповић у истицању специфичности када је реч о Шекспиру у нашој средини. У нашем општем заостајању и у оскудици неких ближих додира са Енглеском, ми смо и Бајрона примили са закашњењем, и то посредно, преко других књижевности и преко превода са других језика. У југословенским оквирима, поготову захваљујући Матији Чопу, у примању Бајрона предњачили су Словенци. Ипак, Бајрон је и у нас, уз Шекспира, у XIX веку био највише превођени и читани енглески писац. На прве штампане преводе Бајронове поезије наилазимо у нашим часописима већ 1830. године, док први препев Шелијеве лирике потиче тек из 1870. године. У поређењу с тиме, Џон Китс, уз Бајрона и Шелија трећи велики песник енглеског романтизма, у нас у току XIX века уопште није превођен. Овакву позицију Бајронову, Илија Петровић објашњава тиме што је поезија овог песника “код нас на Балкану имала нарочито повољан терен за добар пријем”, јер поред оних општих литерарних мотива, који су свуда у свету били подједнако одушевљено примљени, за балканске народе “он је добијао у важности нарочито као песник слободе, као искрен борац против угњетача, као заштитник слабих и потиштених”, те је поготову “гест његове смрти у борби за грчку слободу наишао на најјачи одзив”. Оваквом својом поезијом, а нарочито “својом дивљом и необузданом романтиком” он је морао постати посебно близак нашим романтичарским генерацијама. Овоме се придружује и чињеница да су и “његове теме биле за нас нарочито приступачне и разумљиве”, јер Бајрон је био “песник Блиског Истока”, а његови “Ђаури и Ларе били омиљени типови, са којима је најрађе волела да се бави машта наших бујних романтичара око 1848. и 1860. године”; он је умео да пренесе сјај и лепоту левантинског сунца - “а то сунце је било скоро и наше сунце”, па је и по нашим паланкама и касабама тада још било онаквих истих минарета и могла се чути иста онаква мујезинова песма као и у Бајроновој поезији. “Борба Истока и Запада, хришћанства и Мослема, значила је највише баш нашу борбу”. Но и када је романтизам почео да јењава у нас, када су стигле нове генерације, руски ђаци, Светозар Марковић и његови следбеници, који су се уз оштру критику обарали на претходну генерацију, Бајрон је остао неприкосновен и поштеђен од тих удара. Сада ће он бити “борац против тираније Ђорђа IV и Свете алијансе, заштитник побуњених енглеских радника пред парламентом.” У нашој књижевности “бајронизам није скоро никад (сем у два-три доста безначајна случаја) наишао на онако оштру критику као што је то било у другим књижевностима” (Лорд Бајрон код Југословена., стр. 2-6).

Други део рукописа за ову књигу почев са поглављем о бајронизму код нас шездесетих и седамдесетих година дуго је био загубљен, па је пронађен и објављен тек пре неколико година (Лорд Бајрон код Југословена, Институт за књижевност и уметност у Београду, Београд - Пожаревац, 1989). Аутор је у другом светском рату изгубио живот у логору на Бањици, жртвујући се за своје напредне идеје, због којих му је и лично Бајрон био особито близак, па је из свог времена поручивао: “Толико много сличних социјалних и моралних питања лебде над главом нашег друштва, као што се надвијаху и над Бајроновом генерацијом” (Лорд Бајрон код Југословена, 1931, стр. 1). Знања о Бајрону код нас допуњавала су се па донекле и мењала, о чему сведочи зборник Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима (Институт за књижевност и уметност, Посебна издања, XIII, Београд, 1991), у коме су окупљени радови са научног скупа под истим именом. Још више постајемо свесни колико је бајронизам био и “формативни чинилац српског романтизма” (Симха Кабиљо-Шутић), те је за нас Бајрон подједнако колико романтичарски класик толико и вечно модерни побуњеник, самотник и слободоумник.

Милош Савковић у својој расправи L’influence du realisme francais dans le romans serbocroate полази, како и наслов каже, од групе француских писаца, од реалиста, при чему већ у Виктору Игоу види поборника социјално схваћеног романтизма са јасно израженим идејама прогреса и склоношћу да потпуном сликом друштва изрази уједно и верну слику тога друштва, да би затим Золин натурализам представио као велику школу и наших писаца, а Додеа као великог љубимца наше публике, творца типова, док је Мопасан више долазио до изражаја својим реалистичким дочаравањем простора и својим психолошким анализама. У опсегу ових писаца налазе се разматрања о Балзаку, Флоберу и браћи Гонкур. За прихватање оваквих узора од стране наших писаца, за Јакова Игњатовића, Лазу Лазаревића или Симу Матавуља, на пример, значајно је било свакако и познавање француског језика и француске културе. Савковић констатује да је француска компонента у српских писаца била различита у поређењу са хрватским писцима и да се у сваког од наших писаца понаособ огледа још умногоме различит однос према француској култури, што је значајно утолико што смо у овом случају суочени са сусретом нашег духовног живота не само са француским писцима већ и са комплексом материјалистичке филозофије. Није тачно, сматра Савковић, да је у тој фази доминирао искључиво руски утицај, наш реализам настао је из француских извора: “L’ecole realiste serbocroate a ete cree par l’ecole francaise” (стр. 17).

На методски поступак којим је Савковић дошао до оваквог закључка, ближе се осврнуо Гвозден Ерор (Поредбене анализе Милоша Савковића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1, 1982, стр. 53-64). По Ерору, Савковић се труди да укаже на сваки могући каузални однос, без обзира на његову природу и на ступањ његове вероватности. На тај начин између општих компаратистичких теза о реализму у нашој средини и аргумената прикупљених кроз анализу сродности појединих писаца и дела и кроз истицање француских утицаја на њих, остаје приличан несклад, а поготову без одговора питање да ли су изнађене сродности одиста резултат назначеног утицаја, јер општа или случајна аналогија још не мора бити доказ за то да се претпостави и постојање непосредне везе, што је уопште један од битних проблема у разликовању између генетских веза и типолошких аналогија. У питању су можда и колективни утицаји или је реч о посредничкој улози неке друге литературе. А Савковићева подела на поглавља у којима се говори само о једном писцу неминовно одводи до парцијалних запажања, којима неизбежно прети замка да се аналогије типолошког карактера тумаче као утицаји. Но сродност тема које ови наши писци обрађују, а на коју указује и Савковић, управо потврђује да је она типолошке природе. Посвећујући већу пажњу поређењу елемената фабуле неголи сижејне иградње, Савковић остаје на разини посматрања површинских, углавном спољашњих односа, и не удубљује се у паралелизме “унутарњих”, искључиво литерарних одлика.

За разлику од трагања Илије Петровића када је реч о Бајроновом присуству код нас, Савковићу, сличном по опредељењу за напредно виђење света и друштвених кретања и човеку који је, као и Петровић, овакво опредељење и лично посведочио павши такође као жртва фашизма у другом светском рату, у разматрању продирања првог француског комплекса у структуре наше књижевности (пре тога Русо или Молијер, на пример, делују више појединачно) недостаје оне Петровићеве солидне фактографско-позитивистичке основе, па отуда ни у компаратистичком тумачењу контекста не досеже до неког смисла који би био дубљи и општији од сваког појединачног запажања по себи.

Методски путоказ за оваква истраживања, заснована како на богатству проверене грађе тако и на њеном умесном домишљању, дао је Перо Слијепчевић својом студијом Шилер у Југославији. “Показати како је наша књижевност реаговала на неког великог песника са стране, особито у оно време када се и сама тек формирала у модерном смислу речи, то значи у неколико дефинисати поједине фазе и мане њеног развоја; присуствовати рађању и расту једног великог духовног организма и бележити докле је дошао и чиме се заносио у даном часу. Управо у томе и лежи главна тешкоћа за научне радове овакве врсте” (стр. 3), истиче Слијепчевић у уводу овог значајног рада. Његова трагања почињу од присуства овог немачког песника у библиотекама оног тада малог броја наших учених људи да би се настављала до првих помињања и превођења, те нас воде од питања до питања: “Зашто је истом тада и тада Шилер почео да се прима код нас? Зашто је неки преводилац изабрао баш оно његово дело за превод, за репертоар, за цитат? Због чега ли од шездесетих година за Шилерову поезију остаје мање интересовања но за поезију неких других песника са стране? И надасве, што је као позитиван утицај остало од Шилера том и том нашем писцу, шта ли нашој књижевности извесног раздобља уопште?” (стр. 3).

Но онако како је са Шилером немачка књижевност, богата традицијама, завршавала своје напоре око дограђивања свог класицизма и улазила у фазу када је почела постављати метафизичка питања, и наша књижевност прихватала је од Шилера оно и онолико што је у датом тренутку била у стању да прихвати на свом путу од просветитељског морализма до естетицизма. Из поређења ова два контекста отвара се и поглед како на Шилеров развој кроз поједине фазе тако и на наш развитак, када и у којој мери је овај био у стању да се прилагоди свакој од ових фаза. Сва ова размишљања, међутим, одвијају се пред позадином прелаза просветитељства у класицизам, а класицизма у романтизам, епохе у којој је немачка духовност пресудно утицала на наше стасање у културном погледу, па је Шилер на тај начин у том процесу примања пре свега личност која се најрељефније одваја, понајвише у улози учитеља и предводника у којој се овај немачки песник и иначе јавља код словенских народа, те понајвише преко знања о његовом присуству код нас докучујемо и прилог Лесингов, Геснеров, Гелертов, Виландов па и Гетеов у нашој духовној преоријентацији ка Европи и у изграђивању одговарајућих структура наше колективне свести. За овакав поступак можемо рећи да се ослања на приступ који све појаве жели да види као сведочанства људског духа у његовом континуираном развоју, онако како се превасходно артикулише кроз идеје (Geistesgeschichtliche Methode), о чему смо већ говорили, но у исто време у оваквом покушају који полази од поставке да “нарочито развој књижевног укуса има неку своју логику, свој неки ред, услед кога се ни страни утицаји не примају потпуно пасивно”, већ је реч и о “постепеном колективном доживљавању” (стр. 4), садржано је понешто од потоње теорије рецепције, која ће уместо о колективном доживљавању говорити о колективним -нормама и отуда и о колективном очекивању којим је уједно одређен хоризонт публике (Erwartungshorizont), на што смо се такође већ осврнули.

Петар А. Митропан у излагањима Пушкин код Срба приступа овом великом руском песнику донекле још шире, из угла европске књижевности, те констатује да је у поређењу са осталим словенским књижевностима, и то не само хрватском и словеначком већ и пољском, чешком и бугарском, код нас био раније помињан, а затим говори о његовом интересовању, толико интензивном, за Србе и о условима под којима су се тада остваривале литерарне везе између Руса и Срба. Излагања се потом сасређују на Пушкиново присуство у појединих наших песника. За многе од њих он је ушао посве неосетно у њихов хоризонт, неке је пак на посебан начин дотакао својим генијем, но ипак је само на малом броју оставио свој видљиви печат, те ни Дучић, који је у почетку волео Пушкинове риме да би се касније удаљио од овог узора и само нерадо помињао овај свој “грех младости”, ни сам није био свестан колико је по свему судећи и Пушкину дуговао форму, мотиве и подстицаје своме интересовању за велика остварења светске књижевности. У сваком случају, поезија великог руског песника пролазила је кроз сва раздобља историје наше књижевности, оплођавајући их у већој или мањој мери, с тим што је до пуног расцвата Пушкинове славе у нас дошло тек пошто руска литература у целини није више била сасвим по укусу наше публике. Ситуација је посве различита, на пример, са примањем Шилера у нашој средини. За песникова живота наши људи још нису чули ни за каквог Шилера, потом ће овај бити највише присутни песник у нас, но доћи ће и тренутак када се “Шилерова звезда почела да клони свом западу код нас” (Слијепчевић, стр. 6). Пушкинова присутност је некако равномернија.

Колико оваквим размишљањима о прихватању и присуству неког песника са стране нема заправо краја, те су увек изнова могућа нова открића и нове хипотезе, показује се, на пример, у овом случају у тумачењу везе која је постојала између Пушкина и Бранка Радичевића. Митропан је веома аподиктички тврдио да између ова два песника није било никаквог додира нити да би се могла успоставити нека веза. Онако, међутим, како се одмакло у проучавању садржаја и природе појединих веза а уједно и у тумачењу романтизма, Мила Стојнић ће објаснити да одиста није било “генетских веза” међу њима и да они припадају и “различитим типовима европског романтизма”, с тим што је Пушкин ближи енглеском, бајроновском и франкофонском ламартиновско-сенијеовском романтизму, мада му није био далек ни шилеровски “Sturm und Drang”, док се Бранко Радичевић инспирисао искључиво оним европским песницима који су давали тон у бечким литерарним круговима, но да је на основу нових метода ипак могуће доказати како су ова два песника својим делом, и то сваки на свој начин, остварили одређену синтезу трију етапа у развоју својих књижевности: класицизма, романтизма и реализма, па се зато и може говорити управо о аналогији у њиховом стваралаштву (Мила Стојнић: А С. Пушкин и Бранко Радичевић, у зборнику Прилози проучавању српско-руских веза. Прва половина XIX века, Београд, 1980, стр. 57-77).

Видимо, значи, у коликим је различитим облицима могуће размотрити додире нашег песника са страним песником и откривати заједничке структуре које нашу књижевност повезују са другим структурама, и у којој мери су овакве структуре уједно и отворене, те се непрекидно могу допуњавати новим подацима на путу трагања за свеколиком структурираношћу наших литерарних тежњи и њихових развојних токова. О томе сведочи и шести од наведених прилога о проучавању узајамних веза насталих у времену између два рата. Реч је о књизи Ђорђа Живановића Срби и пољска књижевност (1800-1871). Јер и највећи пољски песник, Адам Мицкјевич, који је од четрдесетих година веома популаран код Срба, за ову популарност свакако је имао више да захвали својим париским предавањима о српској народној поезији и својим патриотским песмама, пре свих својој Оди младости, неголи осталој својој романтичарској поезији. Његова борба за словенство одраз је духа пробуђене словенске младежи, па и наше Омладине.

За време рата, 1942. године одбранио је Ентони Ј. Кланчар магистарску тезу на Колумбијском универзитету Walter Scott in Yugoslav Literature, објављену после рата у “The Slavonic Review” (vol. ХVII, 68, 1948), а о овом утицајном енглеском писцу историјских романа, који се у српској књижевности помиње још 1820. године и кога Вук Караџић 1829. године препоручује као узор у Грађи за леп српски роман, писао је доцније и Милорад Павић: Прилог проучавању Валтера Скота у нашој књижевности, Прилози за књижевност, ХХIII, 1-2, 1957.

Већ смо напоменули да се после другог светског рата интензивно почињу обрађивати овакве теме и ми ћемо их на овом месту споменути у најкраћим цртама. У области српско-немачких веза први се огласио млади немачки славист Рајнхард Лауер (Reinhard Lauer) на тему Heine in Serbien. Die Bedeutung Heinrich Heines fur die Entwicklung der serbischen Literatur 1847-1918, Meisenheim, 1961 (Frankfurter Abhandlungen zur Slavistik 4). Онако као што се Хајне развијао од наивног подражавања народне песме до разарања поетског штимунга непосредно пошто га је успео дочарати својом поезијом, да би на тај начин стигао до реалистичке концепције, развијала се и српска књижевност, једино што ће српској поезији недостајати хајнеовске ироније и што је Омладина прихватила народну поезију из истински наивног одушевљења. Она уједно означава и прву фазу Хајнеове рецепције у нас, док ће друга фаза бити обележена хајнеовском сатиричношћу, а трећа прихватањем Хајнеових дезилузионирајућих ефеката, чиме се уједно и завршава XIX век у српској књижевности.

На значајно присуство традиција немачке класичне књижевности у нас враћа се Драгослава Перишић својом студијом Goethe bei den Serben, Munchen, 1968 (Slavistische Beitrage 17), надовезујући се на Слијепчевићев пионирски рад о Шилеру. За разлику од Шилера, међутим, Гете је веома споро улазио у српску књижевност, па је и његов Вертер преведен тек 1844. године, што је, без обзира на наше опште заостајање, било прилично касно, а ни Гетеова лирика, макар често превођена, није у већој мери утицала на српско песништво, што се може објаснити неуједначеношћу у укусима.

У великом временском скоку, следећа монографија посвећена је Брехту (Душан Рњак: Bertolt Breht in Jugoslawien, Marburger Beitrage zur Germanistik 39), Marburg, 1972. Утицај овог писца на нас уочава се у две фазе - до 1928. године и отада, при чему најпре долазимо у додир са Брехтовом лириком и он ће бити животно близак посебно нашој левици. У другој фази пак подједнако значајна биће техника његовог епског позоришта, па и Деобе Добрице Ћосића инсценирају се по овом признатом узору. У две фазе раздвојиво види Томислав Бекић и прихватање Томаса Мана у нашој средини (Томас Ман у нашој књижевној критици, Нови Сад, 1987). У првој, предратној фази, која почиње 1925. године са објављивањем првих критичких написа о овом великом немачком писцу и његовом делу, у нас се испољава зачуђујућа уздржљивост која ће тек постепено бити превладана, да би потом, захваљујући огледима Пере Слијепчевића, на најлепши начин и наша публика била упозната с тиме да је реч не само о најзначајнијем следбенику немачке хуманистичке грађанске културе већ и о истинском Европљанину, што се тада веома снажно одразило на формирање нашег мишљења. У другој, у послератној фази прихватања Томаса Мана, његова дела се преводе, те ће се и кроз нашу књижевну критику изградити допринос свеопштој слици да је у питању један од најистакнутијих и најзначајнијих романсијера не само немачке него и европске и светске књижевности.

Уз ове монографије постоји и библиографски прилог који би могао да послужи као полазиште да се напише обиман рад о још једном такође великом представнику књижевности на немачком језику. При томе мислимо на Рилкеа и на припреме које су у том погледу извршили Радисав Цајић и Силвија Ђурић својим пописом радова и превода у вези с темом Рилке у Југославији 1908-1975, Београд, 1979. За одређивање места овог песника у нашим разматрањима усмеравајућа је свакако полазна мисао у уводу овој књизи из пера Мирка Кривокапића, наиме да се за разлику од дијалога који се у Немачкој водио о вредности Рилкеовог песничког дела, у нас ова вредност никада није доводила у питање.

Значајан за наша испитивања биће свакако и Кафка, па се у том погледу можемо ослонити на студију Томислава Бекића Кафка код Југословена. Прилог проучавању прихватања његовог дела код нас, Годишњак филозофског факултета у Новом Саду, књига XIV, 2, 1971, стр. 519-554. Интензивна рецепција овог писца отпочиње у нашој средини педесетих година, што је очито у вези са нашим напуштањем догми социјалистичког реализма, када се окрећемо и другим модерним европским и америчким писцима. Слику одговарајућих кретања код нас употпуњују и Бекићеви радови о Хајнриху Ману (Хајнрих Ман код Срба и Хрвата, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књига ХII, 1, 1969, стр. 453-471), и о Штефану Георгеу (Штефан Георге на српскохрватском језичком подручју, Зборник радова Института за стране језике и књижевности, 3, Нови Сад 1981, стр. 337-355). Хајнрих Ман се уклапа у интересовање подстакнуто у нас под утицајем снажних социјалних тенденција у годинама пре другог светског рата, но после рата ово интересовање се губи, док Штефан Георге код нас уопште није наишао на шири одјек, а поготову на неко наше разумевање није могла наићи ни она носталгија за прошлошћу толико карактеристична за аустријску књижевност, за коју је најизразитији представник био Јозеф Рот (в. Томислав Бекић: Zur Reception Joseph Roth in Jugoslawien, Literatur und Kritik, 243-244, 1990, стр. 143-150), као што и са најпризнатијим аустријским песником и писцем, Францом Грилпарцером, располажемо управо примером изразитог одбијања да се неко дело код нас прихвати, те се у овом случају може говорити заправо о “негативној рецепцији” (Душан Глишовић: Grillparzer in Jugoslawien. Der Fall einer negativen Rezeption, у зборнику Jugoslawien – Ostereich. Literarische Nachbarschaft, Innsbruck, 1986, стр. 113-118).

У области проучавања наших веза са великим руским писцима, после Митропановог рада о присуству Пушкиновом, две прве монографије - докторске дисертације одбрањене на Београдском универзитету посвећене су Достојевском и Гогољу (Милосав Бабовић: Достојевски код Срба, Титоград, 1961. и Милица Милидраговић: Гогољ код Срба, 1961). Утицај Достојевског у нашој књижевности, закључује Бабовић, ни по опсегу ни по дубини није издалека раван слави коју је аутор Злочина и казне, Идиота и Браће Карамазова доживео код нас. “Не само код наших филозофа и етичара, већ и у делима наших писаца његов уплив се више осећа у домену мисли него у тематици и стваралачком поступку” (стр. 496). Дисертација Милице Милидраговић о Гогољу није објављена у целини већ једино у одломцима (Гогољ као књижевна инспирација и тема, Израз, 7-8, 1984, стр. 119-120, и Српска књижевност и Николај В. Гогољ, Израз, 1-2, 1987, стр. 49-96, те у зборнику Русскоюгославские литературные связи. Вторая половина XIX начало XX века. Москва, 1975, под насловом Гоголь в Сербов во второй половине ХIХ века, стр. 82-89). Ова излагања би се у смислу наших трагања могла допунити пре свега још радом Витомира Вулетића Н. В. Гогољ и српска књижевна оријентација пре једног века (Зборник за славистику Матице српске, 10, 1976, стр. 27-60). У другом од наведених прилога Милица Милидраговић, позивајући се на оцену Јеремије Живановића изречену још пола века пре тога, закључује: “Ако је српској књизи икоје угледање било од помоћи, њено угледање на Гогоља и његове последнике донело јој је толико добра, колико раније није доносило лутање од једног века” (стр. 96), а Витомир Вулетић разликује три етапе у прихватању овог писца: у првој он је сматран као идеални представник традиционалне Русије, словенске и православне, ослонца српске слободе и српског јединства, но од других управо обратно - као оличење нове прогресивне Русије, која одбацује словенство и православље као суштинске карактеристике руског народа у тежњи да се укључи у Европу; у другој пак етапи, када је српска књижевност кренула путем реализма, он ће постати једним од њених најзначајнијих узора, док је у трећој етапи његово дело постало нераздвојним чинитељем и српске књижевности. Реч је о феномену потпуног урастања неког писца у другу књижевност, за коју су Немци нашли израз “Aneignung” (присвајање) мислећи пре свега на Шекспирово место у својој књижевности.

Анализирајући судбину Љермонтова у нашој средини почев од четрдесетих година до другог светског рата (Љермонтов у српској књижевности, Београд, 1971), Миодраг Сибиновић на питање због чега овај песник улази у нашу литературу тек четрдесетих година налази четири одговора: касну појаву Љермонтова и у руској јавности, негативан однос званичне руске критике према њему, изразито негативан однос руског двора и - степен развоја српске поезије тога времена. “Ипак је домаће аутохтоно стваралаштво предуслов и за оријентацију преводне књижевности” (стр. 17). Но питање је општег методолошког значаја: када и под којим условима неки писац улази у нашу књижевност - то ваља обавезно проучити полазећи од стања наше књижевности. А пошто се ово објасни, грађа се у наставку истраживања може груписати или хронолошки или проблемски (на пример, по књижевним родовима, како чини Сибиновић), но ово такође увек са погледом на нашу књижевност. Српска проза педесетих година у овом случају није била дорасла за прихватање Љермонтова, а седамдесетих година она је већ добила широк избор нових руских писаца који су уметнички надмашили Љермонтова у његовом пионирском послу на стварању психолошког романа, но он је тада цело време присутан у процесу наше поезије, па самим тим у развојним токовима наше књижевности, најпре кроз одблеске бајронског демонизма, но и потом, када је овај био потиснут, а онда је, осамдесетих и деведесетих година дошло до праве плиме интересовања за његово дело, све док Дучићевим супротстављањем на почетку нашег века није престао бити савремеником текућих тенденција у нашој књижевности, те је Љермонтов отада и за нас у статичкој позицији класика светске књижевности.

Оваква периодизација када је реч о присуству страног песника или писца у нас карактеристична је по томе што превазилази оне периоде на које смо склони да делимо нашу књижевност. Велики песник или писац не припада само једном периоду, што доказује и случај са рецепцијом Шолохова (Витомир Вулетић, Михаил Шолохов у српској и хрватској критици, Нови Сад, 1981). После периода упознавања (1930-1940) долази период прихватања и уграђивања (1945-1965), а затим период осмишљавања (1965-1980). Можда је једино Толстој онај писац који у нас наилази на разумевање и прихватање увек истог интензитета (Војислав Бојовић: Толстој у Срба, Београд, 1985). Он је, укупно узевши, највише превођен и највише читан код нас, о њему се највише писало и он је највише и утицао на наше писце, с тим што су се сви они “ма колико се школовали на руским, и изричито на Толстојевим књижевним остварењима, и ма до које мере се у симпатијама поводили за његовим пером - као ствараоци враћали у свет сопствене стварности, и у њеним животним и духовно осмишљеним битностима транспоновали је у властито, изворно књижевно дело” (стр. 336).

Чехову се посебно посветио Зоран Божовић (Чехов као драмски писац код Срба, Београд, 1985, и Чеховљева приповетка у српској књижевности, Београд, 1988). Овај писац је у нашу књижевност ушао 1888. године и до краја ХIХ века био познат искључиво као приповедач. За његово драмско дело сазнало се код нас тек почетком XX века, када је о њему већ била створена одређена слика као приповедачу, која је и утицала на прихватање његових драма, па се он најпре сматрао као “приповедач који се без већег успеха огледао у драми” (стр. 5). Постоји докторска дисертација и о Мајаковском, засада још необјављена (Стојадин К. Костић: Мајаковски на српскохрватском језичком подручју, Београд, б. о. г.). Присуством овог песника у нас позабавила се и Аличе Пармеђани (Alice Parmeggiani: Risonanza di V. V. Majakovski nella letteratura croata e serba, Филолошки преглед, 1-4,1979, стр. 127-134), а везу једног нашег песника са њим, и то Растка Петровића, обрадила је Мила Стојнић (исто, стр. 28-42). Снажан пријем Мајаковског може се тумачити са политичког становишта, при чему је занемаривана анализа његових естетских вредности, на које први указује часопис “Зенит”. А Растка Петровића повезује са Мајаковским сећање на први светски рат, истоветност тема али и сличност у покушају налажења одговарајућих поетских форми.

Уз ове обимне монографије о појединим великим руским писцима постоји и већи број студија које говоре такође о присуству руске књижевности у нас, било да се сасређују на одређену личност или издвајају неку поједину карактеристичну везу. Поготову нас је Витомир Вулетић у том погледу задужио знатним бројем драгоцених прилога, од којих су најзначајнији објављени у две књиге: Почеци српског реализма и руска култура, Нови Сад, 1985, и Руско-српска књижевна поређења. Епоха српског Препорода, Нови Сад, 1987. Из прве књиге издвајамо прилоге Српска. интересовања за Александра Грибоједова у периоду настанка српског реализма, већ споменуту студију о Гогољу и српској књижевној оријентацији пре једног века, затим Однос Срба пре једног века према уметничком објективизму И. А. Гончарова и Сатирична оштрица М. Ј. Салтикова Шчедрина у борби Срба за нову књижевност, а посебно место припада свакако разматрањима И. С. Тургењев на почецима српског реализма. Укључене су такође и две расправе о утицају руске књижевне критике на нас - Чернишевски и српско револуционарнодемократско поколење и Д. И. Писарев код Срба пре сто година. Из друге поменуте Вулетићеве књиге у подручје нашег интересовања улазе нарочито радови И. М. Карамзин и сентименталистичка струја у књижевности српског Препорода, Тема лажи и хвалисања код Гогоља и Стерије и Тема тврдичлука код Пушкина, Стерије и Гогоља.

Главне мисли које из тих прилога издвајамо да бисмо их укључили у нашу слику о присуству свих ових писаца и песника у развојним токовима наше књижевности дале би се свести укратко на следеће закључке: Тургењев је прихваћен не само као писац популаран у целој Европи већ и због тога што је шездесетих и седамдесетих година прошлога века означавао одређен путоказ у условима нашег тадашњег бурног развитка и наглих прекретница у том развитку, путоказ како естетски тако и у мисаоним ставовима, у опредељењима између прогресивних и конзервативних снага, између романтизма и реализма. Тек тада улази у видокруг интересовања наше публике и интересовање за Александра Грибоједова, за његову снажну сатиричну комедију Тешко паметноме, а чврсто место заузеће и Михаил Салтиков Шчедрин својим бритким критикама друштвених прилика, док хладни објективни реализам Гончарова очито није погодовао темпераменту српских читалаца, а поготову их није привлачио онакав тип какав је био Обломов. Но са Чернишевским и Писаровом српска левица онога времена добила је своје главне инспираторе, којима свакако ваља додати још и Бјелинског. О Бјелинском објављен је у нас зборник Наслеђе естетичке и књижевно-критичке мисли Бјелинског, Београд, 1975, а у њему и прилози: Димитрије Вученов: Бјелински и Скерлић, Милосав Бабовић: Полемика Радована Кошутића са Јованом Максимовићем о Бјелинском, Слободан Ж. Марковић: Мисао Бјелинског и српска социјална књижевност између два светска рата, Милица Милидраговић.- Бјелински и Гогољ у српској штампи 40-тих година ХIХ века и Миодраг Сибиновић.- Бјелински у оцени југословенских књижевних историчара после другог светског рата.

Но вратимо се поново прилозима Витомира Вулетића, а такође и временски уназад, у доба нашег сентиментализма. Оно је са нашег становишта осветљено у студији Н. М. Карамзин и сентименталистичка струја у књижевности српског Препорода. Уз Карамзина у српској књижевности прве половине XIX века посебно место заузима и Жуковски. О његовом присуству у нас такође говори Вулетић, и то у студији Романтичарска струја у књижевности српског Препорода и руска култура (Руско-српска књижевна. поређења, стр. 104-106). Уколико пак пођемо још више уназад, пажњу заслужује и студија Милице Милидраговић: Доситеј и Крилов. Идејно-умјетничка и стилско-језичка паралела, Зборник за славистику, 10,1976, стр. 69-95. А ако томе додамо и расправу Угљеше Кисића Горки у нашим књижевностима. Неки елементи Горкијевске фиксације ликова у делима наших писаца (Израз, 1-2, 1988, стр. 89-119), биће да смо ипак прикупили најважнију грађу за наша размишљања о повезаности наше књижевности са руском литературом. Поједине детаљније податке даће нам свакако и библиографије Александра Погодина: Руско-српска библиографија 1800-1925, Београд, 1932. и 1936, и Саве Паланчанина: Руско-српскохрватска књижевна библиографија 1918-1941, Београд, 1979.

Наравно, посебно када је реч о руској књижевности, компаратистичком приступу се отвара поглед у нашу заједничку интегрисаност у византијско-православну цивилизацију и у одређене узајамне везе али и паралеле које у овом случају произлазе из наших заједничких филијација, оних низова прерастања из исте традиције. О томе говори опширан прилог Радована Лалића О узајамном везама између старе српске и руске књижевности (Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 3-4, 1968, стр. 179-202). А незаобилазну помоћ у компаратистичком осветљавању овог раздобља словенске баштине нуди нам дело Димитрија Богдановића Историја старе српске књижевности, Београд, 1980, па не би требало оставити неспоменуту књигу бугарског слависте Боњу Ангелова Руско-славянски книжовни връзки, Софија, 1980. Непосредна веза од грчко-византијске књижевности до наше средњовековне културе предочена нам је и у књизи Радмиле Маринковић: Српска александрида. Историја основног текста, Београд, 1969. С друге стране, компаратистички приступ нам помаже и да ближе пратимо излажење српске духовности из искључиво византијско-словенског културног круга и њено улажење у токове средњоевропске традиције, што посебно јасно произлази из прилога Дејана Медаковића La baroque de l’Europe occidentale et le monde byzantin и Радована Самарџића Барок и Срби 1683-1739, у зборнику Западноевропски барок и византијски свет, Српска академија наука и уметности, Научни скупови, књига LIХ, Београд, 1991, стр. 1-12. и 13-18.

У трагању пак за присуством великих француских писаца у нас наилазимо најпре на рад Мите Костића Волтер код Срба (Глас Српске академије наука, 240, 1960, стр. 49-68), прилог не толико обиман но који ипак веома јасно указује на чињеницу да су у нас Волтера више помињали него што су га читали. Доста грађе о Виктору Игоу прикупила је Јелена Станић-Станојчић (Виктор Иго у нашим новинама и часописима 1838-1918, Анали Филолошког факултета у Београду, 1961, стр. 151-189), те на основу ове нам показује како је интересовање за овог великог француског писца непрекидно расло, да би шездесетих и седамдесетих година достигло свој врхунац, а при крају столећа се полако смиривало, уступајући тада место истраживању појединих посебних проблема везаних за његово дело. Један од тих проблема биће предмет потоњег рада Михаила Павловића (Још о словенској антитези код Виктора Игоа и уопште, Филолошки преглед, 1-4, 1969, стр. 87-98), док је Маргарита Арнаутовић процес нашег прихватања Игоа осветлила сасређујући се на Скерлића (Јован Скерлић и Виктор Иго, Анали Филолошког факултета у Београду 1961, стр. 205-241). Од најранијег детињства Скерлић је фасциниран речју и мислима Виктора Игоа, па већ у шеснаестој години он критички одговара на једну критику Виктора Игоа из наше средине, а са двадесет и седам година он ће са пуно жара преводити Игоове песме. Скерлићева “игофилија” јесте сведочанство о снажним хуманистичким подстицајима које дугујемо и предводнику француског романтизма у његовом врхунцу.

Маргарита Арнаутовић дала је такође и прва испитивања о Стендаловом присуству у нас (Стендал и српска књижевна критика. Стендал, Богдан Поповић и Јован Скерлић, Зборник за историју књижевности САНУ, 7, Београд, 1969, стр. 83-112). Богдан Поповић, студирајући у Паризу, био је захваћен оном кристализацијом интересовања за Стендала, којој су допринели у великој мери и Иполит Тен, Фердинанд Бринтијер и Емил Зола, па се прихватио био да ради и докторску тезу на тему о Стендаловом животу и Стендаловим делима, напустивши због тога оно што је до тада већ био урадио на теми у Бомаршеу. Позив из Београда за професора на Високој школи прекинуо је планове Богдана Поповића да стекне француски докторат, али је увек остао приврженик овог француског писца. Стендализмом био је захваћен и Јован Скерлић, па је Стендалове утицаје налазио код Јакова Игњатовића и Светозара Марковића.

Оваквим радовима могли бисмо додати и прилоге Михаила Павловића (Гијом Аполинер и Југословени, Анали Филолошког факултета, 2, 1962, стр. 169-185, и Пол Февал, Ен Редклиф, Шарл Нодје у Југославији, Анали Филолошког факултета, 8, 1969, стр. 299-322). У раду о Аполинеру исцрпно се говори о његовом интересовању за Југословене, па се само наговештава да ће Аполинеров одјек код нас бити предмет посебне студије. А Пол Февал, који је први закорачио у свет фантастике и постао један од претходника детективског романа, нашао је структурне узоре за своје романе код енглеске књижевнице Ен Редклиф, но вампирске инспирације из наших крајева дугује Шарлу Нодјеу. И у овом случају отвара се питање како ће потом наша књижевност поново примити, управо из француске књижевности, овакве елементе фантастике, од којих су неки по свему судећи изворно управо њени. Непосредно о популарности и утицају једног француског писца у нас говори Радослав Јосимовић (Ролан и Југословени, Анали Филолошког факултета, 8, 1962, стр. 323-331). О Ролану, како о његовом књижевном делу и његовим погледима на књижевност тако и о његовом пацифистичком погледу на свет, одбрањене су у нас докторске дисертације и објављене књиге и студије, а вођене су и дискусије преко радија; он је постао синоним за хармонично разрешавање свих супротности. А о Иполиту Тену као инспиратору одређених поимања у нас како историје тако и литературе писао је Радован Самарџић: Иполит Тен код Срба, Филолошки преглед, 1-2,1976, стр. 1-26. Зрачење Тенових идеја допрло је до нас сувише касно да би изазвало нека сложенија кретања. Почетак дискусије о његовом методу пада у време када су код нас већ на помолу нове генерације, које се неће задовољити решењима научног детерминизма и искључивошћу физиолошких закона. Но и оне су, расправљајући, морале да превладају његове мисли. Као пример могу да послуже Слободан Јовановић и Сима Матавуљ. А поготову се Скерлић, упркос свом живописном сликању, често на начин сличан Тену држао позитивистичког тумачења чињеница.

Наравно, и у овом оквиру се за нас налазе у предњем плану велики синтетички радови, на пример, дисертација Ханифе Капиџић-Османагић: Српски надреализам и његови односи са француским надреалистима, Сарајево, 1966. У овом случају већ се један наш покрет развија паралелно са светским узорима, и он се одликује истим естетским и идеолошким захтевима, а наши надреалисти сарађују и у гласилима француских надреалиста. Односи наше књижевности према песницима парнаса и француског симболизма били су предмет веома обимне и детаљно разрађене докторске дисертације Владете Кошутића: Парнасовци и симболисти у Срба, Београд, 1967, САНУ, Посебна издања, Одељење литературе и језика, књига 16, којој је претходила студија Парнасовци и симболисти у Срба (Анали Филолошког факултета, 2, 1966, стр. 295-310). Круг утицаја се у овом случају даје свести на петорицу наших великих лиричара - Дучића, Ракића, Бојића, Пандуровића и Луковића. Но раздобље мира било је одвише кратко а да се могла остварити оваква кристализација у нас. Ипак, захваљујући парнасовцима и симболистима наше песништво је постало развијено обликом и суштином, способно да се равноправно укључи у свеопште авангардистичке тежње.

После дужег чекања добили смо потом две изузетно значајне монографије о употпуњавању ове опште слике о присутности француске књижевности преко њених великих писаца у нас: Љубиша Монев: Жан-Жак Русо код Срба, Београд, 1990, САНУ, Посебна издања, Одељење језика и књижевности, књига 43, и Љиљана Глумац-Томовић: Француски класичари на српскохрватском језичком подручју, Београд, 1991, с тим што је део и ове тезе већ претходно објављен (Рецепција француских беседника и писаца поучне књижевности ХVII века на српскохрватском језичком подручју.) Далеко испред Корнеја и Расина, од француских класичара је пре свега Молијер непрекидно присутан у нашој књижевности, а од реторичара и великих учитеља посебно нас је задужио Фенелон, његов Теlеmaqие, почев од тренутка када је наша средина суочена да се позабави питањима изложеним у овој књизи. А када је реч о Русоу, овај је на обликовање наше свести утицао тројако, као писац, као педагог и као носилац нове политичке мисли; као писац највише на Милована Видаковића, као педагог најнепосредније можда на Васу Пелагића, а као носилац политичке мисли он се плодотворно одразио у политичком програму који је Доситеј дао српском народу и који је одређивао наша демократска схватања и онда када је Европа у другој половини прошлога века ова схватања у свом средишњем делу била потиснула, успостављајући реакционарне системе и развијајући се све више ка империјалистичким захватима света.

А управо је довршен још један рад на универзитету у Новом Саду - Веселина Марковића: Марсел Пруст у књижевној критици српскохрватског језичког подручја, за који очекујемо да ће ускоро изићи из штампе. Роман овог великог писца, који је пресудно одредио токове европског романа истичући у предњи план трагање за временом као новом, доживљајном категоријом а не више као континуираном низању дана и година, наишао је, наравно, на следбенике и у нас, те поставио нове параметре да размишљамо и у неким другим димензијама о појединим нашим писцима, на пример, о Бори Станковићу (Бранко Милојевић Рато: У потрази за Станковићевим и Прустовим изгубљеним временом, Врањски гласник, 18, 1985, стр. 159-181).

А у покушају да се на сличан начин осврнемо и на присутност енглеске књижевности у нас, пошли бисмо од прилога Павла Поповића (Енглеска. и српска књижевност, Споменица Симе Лозанића, Београд, 1922, стр. 252-255), од уводне констатације, која гласи да “књижевне везе између Енглеза и нас нису тако ретке како би при првој помисли изгледало”, а која је и данас још некако присутна у нашој свести, јер смо често склони да овом проблему присуства неке стране књижевности приступимо више са становишта квантитета, броја преведених писаца, на пример, него из видокруга интензивности деловања једног јединог можда међу њима. У том погледу било је посве природно што је Владета Поповић после другог светског рата поново пошао од Шекспира (Шекспир код Југословена, нарочито у новој Југославији, Зборник Филозофског факултета, Београд, 1952, стр. 281-291). А питање рецепције овог највећег енглеског песника у нашој средини осветлила је и Видосава Јанковић у својој монографији П. А. Казали као књижевник и преводилац Шекспирова Краља Лира, Београд, 1968. У средини католичких Срба у Дубровнику, сазнајемо, настао је превод једног Шекспировог дела, одраз дивљења, но због слабог познавања језика у сваком погледу непотпун, али културолошки свакако занимљив. Детаљне податке даће Снежана Кићовић-Пејаковић у књизи Енглеска књижевност у Срба у ХVIII и XIX веку, Београд, 1973, у поглављима: Ренесанса: У знаку Шекспирове славе, стр. 71-94. и 95-124. Основна линија коју је Владета Поповић био изложио о Шекспировом присуству у нас, у овом случају се употпуњује низом података о првим оваквим траговима у српским крајевима са освитом XIX века, о томе како је овај песник полако али сигурно себи крчио пут и у нашој средини, и како су и наши песници ширили његову славу присвајајући га уједно за нас, те је - како га је Лаза Костић из милоште називао - постао и “наш Вили”. Године 1978. Вујадин Милановић одбранио је докторску дисертацију о критичкој рецепцији Шекспира у дужем временском раздобљу, под насловом: Шекспир у југословенској књижевној критици од првих југословенских помена Шекспира до 1918. Са књигом Душана Михаиловића Шекспир и српска драма у XIX веку, Београд, 1984, најподробније је осветљен временски уоквирен но најзначајнији период у процесу прихватања Шекспира у нашој средини. Анализирајући најпре судбину сваке од Шекспирових драма у сусрету са нашом публиком, добијени резултати се потом обједињују у синтезе сасређене на питања: са којим смо се драмама сусрели, које су остале непрочитане, у којим се нашим драмама може уочити известан Шекспиров утицај, какав је редослед у прихватању мотива и које су од тих мотива посебно прихватали наши драмски писци, но такође и која су наша дела за која се може рећи да постоје само случајни паралелизми или нека општа места као и у Шекспира? Одиста огромно поље истраживања, у коме ће компаратистика наћи пуну потврду оне Скерлићеве изреке: “Од Јоакима Вујића до Шекспира велики је пут”, наиме пут нашег свеопштег развоја.

Такође је настављен рад и на истраживању Бајроновог присуства у нас, које је био започео Илија Петровић. Већ смо објаснили разлоге због којих је толики распон између објављивања првог и другог дела Петровићеве студије. Ваљало би споменути да је у међувремену, у већ цитираној књизи Снежане Кићовић-Пејаковић, такође један део посвећен Бајрону (Мит о Бајрону и стваралаштво романтизма, стр. 197-264), у коме је посебно истакнута пионирска улога Илије Петровића у дотадашњим истраживањима. А зборник Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима отворио нам је перспективу да Бајроново присуство у нас размотримо упоредо са његовом рецепцијом од стране других народа на ширем простору који обухвата и наше суседе, па је Пјотр Кухивчак (Рiotr Kuhiwczak: Reading Byron in East-Central Europe, стр. 33-39) у том смислу показао да, насупрот устаљеним енглеским интерпретацијама, код ових народа Бајрон постаје “култна личност” и под његовим утицајем настаје галерија ликова који нису више “бунтовници без разлога”, већ јунаци јасних мотива, родољуби, који се боре за слободу и независност свог народа, а чије је родољубље и спремност да се жртвују за независност остало актуелно све до у наше време, што као појава подстиче такође и на упоредна истраживања ових књижевности, јер оне јасно показују постојање одређених модела који се могу проверити у свакој од тих књижевности.

Постоји неколико дисертација о другим значајним енглеским песницима и писцима. Душан Пухало у својој књизи Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима, Београд, 1966, којој је претходила студија под истим насловом (Анали Филолошког факултета, 1, Београд, 1961, стр. 67-107). види овакве трагове код Његоша, Петра Прерадовића и Пашка Антуна Казалија. Говорећи о Дикенсу, Нићифор Наумов (Дикенс код Срба и Хрвата, Београд, 1967) закључује да су многи страни писци у нас доживели већу славу, али је зато ово присуство дуготрајније и оно се осећало на ширем простору, обухватајући и позорницу и дечју литературу, па је Дикенс оставио и извесног трага у делима наших писаца, на пример, Чедомиља Мијатовића, Симе Матавуља и Стевана Сремца, али његов утицај није био изразито велик.

А Светозар Игњачевић у својој дисертацији Енглески роман између два рата на српскохрватском језичком подручју (1918-1970), Београд, 1970, на жалост, још увек необјављеној, саопштава да су из најстарије генерације енглеских романсијера, рођених до 1870. године, код нас у њихово време већ присутни Џозеф Конрад, Херберт Џорџ Велс, и Џон Голсворди, а уз њих и њихови савременици Арнолд Бенет и Норман Даглас. Из следеће генерације придружују им се Сомерсет Мом, Ворвик Дипинг и Едвард М. Форстер, а потом, из генерације која је дала великане модерне европске прозе, Џејмс Џојс, Вирџинија Вулф и Дејвид Херберт Лоренс, те уз њих Френсис Брет Јанг, Џојс Кери и Едит Ситвел. Генерацију рођену до 1900. године представили су нам, као најзначајнији, Олдос Хаксли, а уз њега три романсијерке, Маргарит Кенеди, Ајви Комптон-Бернет и Елизабет Боуен, а затим Роберт Грејвз, Лајем О'Флаерти, Арчибалд Џозеф Кронин, Џон Бојнтон Пристли и Невил Сут, а као најмлађа генерација, која још захвата у оквире постављене Игњачевићевим радом, представљен нам је нараштај обележен именима Џон Хилтон (Глен Тревор), Ричард Луелин, Дафне ди Морије, Хјуз, Греам Грин, Розамонд Леман, Хенри Грин, Џемс Хенли, Чарлс Перси Сноу, Херберт Ернест Бејтс, Малколм Лори и Памела Хенсфорд Џонсон. Списак је обиман и са сваком новом генерацијом као да се све више шири. У том процесу реципирања изостали су неки значајнији писци, нема, на пример, Џорџа Орвела, нити су увек превођена највреднија дела ових писаца, но у целини посматрано енглески роман својом тематиком, својим интенцијама и специфичним стилским особинама у пуној мери улази у нашу литерарну свест; енглеска литература и Енглеска тога времена постају нам блиски. Рецепцију енглеског романа из претходног периода до првог светског рата обрадила је Марија Шербеџија у докторској дисертацији: Енглески роман од 1880. до 1914. године у књижевној критици на српскохрватском језичком подручју, која је одбрањена у Београду, 1991. г. Као већ објављену студију могли бисмо овом раду још додати одговарајући напис Бранка Момчиловића Џозеф Конрад код Југословена (Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 1970, стр. 735-750) и прилог Зденке Петковић, Рецепција дела Оскара Вајлда на српскохрватском језичком подручју (1901-1970), Зборник Матице српске за славистику, 38, 1990, стр. 112-137. Свако време је у нас налазило у Вајлдовим делима понешто од онога што је том времену било потребно. Својим преводом списа De profundis, Исидора Секулић је Вајлда уклопила у општи друштвени ентузијазам који је претходио уједињењу, а заједно са дедогматизацијом нашег друштвеног живота и наше књижевности постаће занимљив његов есеј о души човековој у социјализму.

Но у књизи Снежане Кићовић-Пејаковић указује се такође и на везе наше књижевности са добом просветитељства код Енглеза и са Викторијанским добом. Ове везе почињу са Доситејем, који је преводио, прерађивао или позајмљивао идеје Адисона, Стила, Џонсона, Голдсмита, Елизабете Картер, Лока, Берка, Данкомба, Хачесона и Шафтсберија, па је преко збирки Вичезимуса Нокса проналазио понешто и од Хенрија Фелтона, Виљема Мелмота, Ричарда Прајса, лорда Честерфилда и Хју Блера. O тим везама Доситеја са енглеском књижевношћу и филозофијом најподробније је у нашим и енглеским часописима писала Вера Јаварек, која је још 1954. године одбранила на Лондонском универзитету докторску дисертацију English Influence on the Works of Dositej Obradovic. Но прихваћени су једино Адисон и Голдсмит, којима се придружио и Џонатан Свифт, док су остали потиснути из наше свести. Изузетну популарност уживаће Данијел Дефо. А када нас је захватио сентиментализам, уз Оливера Голдсмита на прво место долазе Едвард Јанг и Лоренс Стерн. У доба процвата наше романтичарске поезије, уз Шекспира и Бајрона, сазнајемо и за Скота (о чему сведоче раније поменути радови), Шелија и Мура; тих шездесетих година XIX века јавља се већ интересовање за прозу Викторијанског доба, за Едварда Булвера Литона и Дикенса, а са прелазом на реализам и за романе Текерија и Џорџ Елиот. Велику популарност у то доба стећи ће такође песник Алфред Тенисон.

На овом месту ваљало би свакако споменути студију чији је аутор Јоже Погачник: Модел Голдсмитовог романа у генези југословенске прозе (Умјетност ријечи, 1-2, 1978, стр. 45-58). Од три интерпретације које је Вејкфилдски свештеник доживео у европском културном простору, временски најстарија и због позиције коју је ондашња немачка књижевност заузимала у нас, најрелевантнија је била Гетеова, која је Голдсмитово дело одређивала као друштвено-васпитни роман. Друга пак која је допрла до нас потицала је од Бјелинског - то је роман са ништавним ликовима, туђ свему што је здраво и реално, док је трећа подразумевала да се Голдсмит у том роману идентификује са ироничним Берчелом. Но ми смо, примајући Голдсмита, готово искључиво прихватили Гетеову интерпретацију.

Тамо где се, у хронолошком смислу, зауставила у својим проучавањима наше рецепције енглеске књижевности Снежана Пејаковић-Кићовић наставиће да истражује Мирјана Н. Матарић, која ће 1980. године одбранити докторску дисертацију: Енглеска. књижевност код Срба 1900-1945. Кроз књижевне часописе, указујући тако на специфичан начин, кроз српску периодику, на прихватање енглеске књижевности и велику популарност бројних енглеских писаца у српској културној средини у првој половини XX века.

Иако стоји констатација да се у академским круговима дуго није осећала потреба да се јасније разграничи англистика од американистике, не можемо а да не уочимо да већ крајем шездесетих година почињу на нашим универзитетима да се пријављују и бране магистарске и докторске тезе о присуству америчке књижевности на српскохрватском језичком подручју. У тим синтетичким радовима исказује се заинтересованост за оне америчке писце и за оне књижевне жанрове, чије прихватање подразумева како њихову велику популарност у широј културној средини тако и снажан утицај на књижевна струјања у одређеном временском периоду. Тако је Соња Башић још 1969. године одбранила у Загребу докторску дисертацију Е. А. Рое и hrvatskoj i srpskoj knjizevnosti, и констатујући да је Е. А. По био један од најчитанијих и најпревођенијих америчких песника и приповедача у нас, пратила је његову рецепцију од 1863. године, када је преведена Поова кратка прича Црна мачка, преко преводилачког и критичког интересовања Милорада Шапчанина, Матоша, Светислава Стефановића и Богдана Поповића до Винавера, Горана Ковачића, Исидоре Секулић, Сламнига и Шољана. Седамдесетих година јављају се нови студиозни радови о рецепцији великих америчких песника; Љиљана Бабић пише о Волту Витмену у југословенском књижевном простору (Walt Whitman in Yugoslavia, Acta Neophilologica, Љубљана, IX, 1976), а Дуња Детони-Дујмић брани исте године у Загребу докторску дисертацију Енглеска и америчка поезија XX стољећа у хрватским и српским пријеводима с посебним обзиром на Т. С. Елиота. На Београдском универзитету Илеана Ћосић брани 1975. године докторску дисертацију Америчке драме на сценама београдских позоришта у периоду од 1920-1970. године, и пратећи истовремено присуство америчког драмског стваралаштва у нашој књижевној критици и на репертоару београдских позоришта, уочава велику популарност Артура Милера, Тенеси Вилијемса и Јуџина О'Нила. Њено истраживање тематски и хронолошки наставља Љиљана Контић, која у свом магистарском раду, написаном 1986. године под насловом Америчка драма на београдским позорницама у периоду од 1970. до 1980. године, уочава новине у интересовању наше позоришне публике за америчку драму.

И амерички роман стиче велику популарност и читаност у нашој средини, и то прво социјални роман у међуратном периоду, о чему сведочи докторска дисертација Омера Хаџиселимовића: Амерички социјални роман у критици на српскохрватском подручју од 1918. до 1941. године (Сарајево, Филозофски факултет, 1978), док се интересовање за такве писце као што су Хемингвеј и Фокнер снажно исказује тек после другог светског рата, од педесетих година, на шта упућује, на пример, студија Гвоздена Ерора: Фокнер у нашој критици, (Упоредна истраживања, 1, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1975, стр. 709-766).

Са становишта методолошке мисли у науци о књижевности важно је указати на једно специфично истраживање које доводи у везу америчку и југословенску књижевност међуратног периода на основу типолошких аналогија. Зоран Гавриловић у својој дисертацији Уочавања. Америчка и југословенска мисао о књижевности између два рата (б. о. г.) сматра да је између америчког и нашег народа постојала сличност утолико што смо подједнако позније улазили у модерну културу, те смо морали брже и више да асимилујемо старије културне слојеве. Но у развоју методске мисли једина додирна тачка између два рата као да је била у фројдизму и у психоанализи. Једино што су у нас фројдизам и психоанализа постојали у већој или мањој мери као саставни део надреалистичке концепције, док су у Сједињеним Државама разне психолошке и психоаналитичке теорије долазиле до изражаја као широк подстицај који је знатно богатио анализе и интерпретације књижевних дела.

До сада смо говорили о присуству руске, немачке, француске, енглеске и америчке књижевности у нас, па би, ако је реч о великим литературама које су се смењивале у свом примату у светској књижевности, ваљало указати и на имена великих Италијана и Шпанаца. Шта су они за нас значили? Питање тим занимљивије што се, у поређењу са књижевностима других малих народа, ни редослед продирања великих литература нити интензитет оваквог продирања не подударају често ни приближно.

Што се тиче Италијана, реч је свакако у првом реду о Дантеу. Прилог и нашег научног интересовања свеопштој прослави седамстогодишњице његовог рођења представљао је Зборник о Дантеу (1265-1965), Београд, 1958, у коме са становишта наших истраживања посебно ваља поменути рад под насловом Прилог грађи за Дантеа у Србији, стр. 183-190, а за који су грађу прикупили Момчило Савић и Иво Клајн. Указали бисмо у вези с тиме и на подацима богат реферат Николе Кравцова Данте в литературах югославских народов, у зборнику Данте и славяне, објављеном у Москви 1965, стр. 157-182, док је у зборнику Данте и словенски свет, који је настао као резултат скупа одржаног у нашој земљи а објављен у Загребу 1975, из српског подручја говорено само о Његошу у вези са Дантеом - Мирон Флашар: Данте, Његош и хексаметарско предање, стр. 183-184 (а на сличном скупу посвећеном Петрарки – Petrarca i petrarkizam u slovenskim zemljama, Загреб - Дубровник, 1978, уопште није било речи о Петрарки у српској књижевности). Дантеов утицај присутан је код Његоша у Лучи микрокозми, у визијама и у мотиву песниковог путовања, у аналогијама, у алегорици и у симболици, па и у версификацији, а код Лазе Костића свакако у Максиму Црнојевићу. Петрарка је био близак Дучићу, он је и један од песника које је Андрић веома волео, а Скендер Куленовић, на пример, као да у својој поезији обједињује изворно надахнуће са ренесансним и медитеранским, са петрарковским мајсторством у певању сонета, у време када сонети нису више били ни честа ни популарна форма. Могли бисмо можда понајпре закључити да нам је Данте па и Петрарка долазио посредно, но да су ова два песника крајем XIX и почетком XX столећа у целини били интегрисани у нашу естетичко-културну мисао и да од тада чине њен део.

О овом процесу интеграције италијанских песника и писаца у фази овог времена прелаза дала нам је драгоцене податке Мирка Зоговић (Италијанска књижевност у српској периодици на граници два века, Зборник Матице српске за језик и књижевност, 2,1991, стр. 278-283). Додуше, реч је о невеликом присуству италијанске литературе, но ипак се уз Дантеа и Петрарку преводе и Леопарди, Кардучи, Артуро Граф и Гверини. Али упркос треченту и романтизму, у посредовању као да се већа пажња приклањала делима представника савремене књижевности, Верге, Фогацара, Данунција, Кастелнова, Фарина, Унгаретија и Де Амичиса, па би се могло рећи да су две најпопуларније личности код нас из италијанског литерарног живота у оно време - Данунцио и Де Амичис. О томе је већ сведочио и рад Жељка Ђурића Милутин Бојић и Габријеле Данунцио (Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1, 1983, стр. 79-96). А постоји још неколико радова које би требало навести када је реч о нашим везама са италијанском књижевношћу, на пример, прилог Мате Зорића Први пријеводи и прикази Манцонија у српској и хрватској књижевности (Институт за књижевност, Упоредна истраживања, 1, Београд, 1976, стр. 275-303), студија Никше Стипчевића Присуство Николе Томазеа у српској књижевности (у књизи Два препорода. Студије о италијанско-српским културним и политичким везама у ХIХ веку, Београд 1979, стр. 13-65), и одломак објављен из магистарског рада Милане Пилетић Лодовико Ариосто у српској књижевности (Анали Филолошког факултета, 16, Београд, 1985, стр. 149-179). А у дијахронији виђено, ваљаће још решити и питање неких региона у књижевности, па с тим у вези треба споменути и дисертацију Светлане Стипчевић Италијански извори дубровачке мелодраме, Београд, 1992.

Јер изузев управо у приморским крајевима, код нас није било традиционалне повезаности са италијанском културом. Једино у доба Уједињене омладине српске, када се књижевност доживљава као облик националног буђења, и у средишњим нашим крајевима, који се тада у културном погледу обједињују, покрет италијанског препорода, ризорђименто, и његова књижевност постали су узор и подстицај. Мацинијев и Гарибалдијев национално-револуционарни активизам коришћени су у политичкој пропаганди, а Никола Томазео је тада укључиван и у токове српске књижевности, пре свега својим Искрицама. Но овај подстицај као да је потом јењавао, а на прекретници XIX и XX столећа, као што смо видели, интензитет присуства италијанске књижевности се тада ипак не може мерити са присуством француске књижевности, на пример, у нас, о чему смо већ говорили. Јавиће се, додуше, италијанска књижевност потом још једном као европски феномен, а то ће бити са футуризмом, но и овај покрет у свом непосредном деловању остаје ограничен на наше приморске крајеве, а одразиће се једино посредно, преко Мајаковског пре свега, што значи преко руске књижевности.

У поређењу са италијанском књижевношћу, где је проучавање наших веза с њоме распоређено ипак на више тема, размишљајући о одговарајућим нашим везама са шпанском књижевношћу постајемо свесни, да се у сусрету са њом пре свега намеће једно име, а то је Сервантес. Овај сусрет почиње са Доситејем и он се посебно огледа у Стерији, о чему смо најзад добили и кратак прилог од компетентног зналца, наиме од Љиљане Павловић-Самуровић (Опозиција према доминантном књижевном жанру. Присутност Сервантесовог “Дон Кихота” у српској прози с краја XVIII и почетка XIX века, Анали Филолошког факултета, 19, Београд, 1992, стр. 397-403). У својој брошури за школску лектиру Дон Кихот (Београд, 1982) она је већ била навела и преводе до сада у нас и оцене које су о њему и о Сервантесу дали наши критичари. Битно је при томе да смо дуго времена само посредно долазили у додир с овим великим светским писцем и његовим делом. Но наше интересовање за шпански свет ипак није било малено. Како се овај откривао о томе говоре два рада - Јелене Рајић: Мигел де Унамуно у српским и хрватским часописима између два светска рата, 1924-1940 (Анали Филолошког факултета, 18, Београд, 1987, стр. 53-62) и Кринке Видаковић-Петров: Југословенско-шпанске књижевне и културне везе у међуратном раздобљу: La Gaceta Literaria (Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2, 1989, стр. 321-330). А о томе како су поједини наши велики писци и песници доживљавали Шпанију, њену културу и литературу многе ћемо податке наћи код Андрића (Гордана Ћирјанић: Иво Андрић и Шпанија, Књижевне новине 850-851, 1993); док о заокупљености Растка Петровића Шпанијом говори Кринка Видаковић Петров: Рани путописи Растка Петровића и однос према Шпанији, у зборнику Књижевно дело Растка Петровића (Институт за књижевност, Београд, 1989, стр. 279-298).

Наравно, све ове велике књижевности дају се свести на заједничке традиције, на античку традицију и на хришћанску традицију. Присуство и једне и друге у нас испреплиће се како са утицајима преко ових великих књижевности тако и са непрекидним инспирацијама које су потицале из врела нашег духовног живота. Милош Ђурић и Милан Будимир неизбрисиво су зацртали своја имена у савремена истраживања античке традиције у нас. Од њихових ученика је Даринка Невенић-Грабовац обрадила тему Хомер у Срба, Београд, 1967, Миодраг Стојановић је своју пажњу сасредио у оквире Доситеј и антика, Београд, 1971, а Мирон Флашар је део својих неуморних трагања сакупио под насловом Студије о Стерији, Београд, 1988, с тим што је исте године Војислав Јелић објавио своју књигу посвећену посебној теми Стерија и Квинтилијан, Београд, 1988. Додајмо томе још и књигу Светлане Слапшак под освежавајућим називом Сви Грци назад!, Београд, 1985, која садржи збирку студија о хеленизму у новијој српској књижевности, на примеру Лазе Костића, песништва Анице Савић-Ребац и Борислава Пекића. Наслов књиге, међутим, везан је за један Ракићев стих, за песника, значи, који се, као ниједан до тада у нашој књижевности усудио да тако усрдно презре класичну Грчку.

Општи осврт на присуство античког наслеђа у нашој литератури дао је потом Јован Деретић у чланку Класична традиција у српској књижевности (у зборнику Античке студије код Срба, САНУ, Балканолошки институт, књига 37, Београд, 1989, стр. 13-19). Ми смо у нашим излагањима већ додирнули нашу повезаност са византијско-словенским кругом културе. Припадајући том кругу, ми смо примали и античка завештања. Па и када је знатан део Срба од Велике сеобе наставио живот у Аустрији, те отуда почео да прима основе образовања, поново се напајао античком традицијом. Лукијан Мушцки је био савршено вичан познавању тадашњих модела античког света, с тим што ваља имати на уму да су ово већ били западноевропски модели оваквог познавања. Највећи наш стваралачки продор у антику остварио је Лаза Костић, а посебан је случај Војислава Илића, који је постао обновитељ класицизма у нашој књижевности подаривши овој свежи дах јелинизма.

А хришћанска традиција је уопште веома испреплетена са античком традицијом, па и у нашој књижевности. Од постања словенске књиге до XVIII столећа, развијајући се као и други православни Словени, примали смо хришћанску књижевност посредством Византије. У нашим житијима уз библијске реминисценсије остају присутне и античке реминисценције. А још нико се није прихватио, и тешко би се и могао прихватити, да у обухватном синтетичком раду изложи све мотиве и инспирације којима се отуда одувек напајала наша књижевност. На почетку списка, међутим, на који би се овакав рад могао ослонити налазила би се свакако већ поменута расправа Стојана Новаковића о Варлааму и Јоасафу, коју је у поднаслову означио као “прилог к познавању упоредне литерарне историје и хришћанске средњовековне белетристике у Срба, Бугара и Руса”. У зборницима радова и монографијама о нашим писцима и песницима наићи ћемо неретко на поглавље о њиховом ставу према хришћанству. У зборнику Књижевно дело Растка Петровића, на пример, налази се обимна студија Ђорђа Јанића Растко Петровић и хришћанство, стр. 329-368.

Стари завет пак сматрамо колико као хришћански толико и као старојеврејски споменик литературе, па нам је понешто отуда могло доћи и посредством потоњих јеврејских извора (в. Кринка Видаковић: Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу, Сарајево, 1986). О овим додирима сведочи и књига Књижевно стваралаштво Јевреја у Србији, уредник Љиљана Ђурђић, Београд, 1990. Ко је разапео Христа, гласи, на пример, једна од приповедака Жака Конфина.

Досадашњим излагањем дали смо податке о присуству појединих писаца из великих књижевности у нас и о нашој повезаности с њима унутар свеопште заједничке античке и хришћанске традиције, преко које смо постали судионици у старозаветним јеврејским литерарним мотивима, а у којима је уједно захваћено и најлепше благо древних народа са Истока. Но слику добијену на овакав начин имаћемо да допунимо и са подацима о књижевностима народа које смо склони да означимо као мале народе. У два маха, на пример, Словаци су на веома изразит начин допринели обликовању наше литерарне свести. Ова два раздобља сумирана су у прилозима Ристе Ковијанића Slovensky vplyv na srbskych racionalistov и Ђорђа Живановића Оhlas Sturovho ucenia u Srbov. Оба прилога објављена су у књизи Literarne vztahy Slovakov a Juznych Slovanov, ред. Zlatko Klatik, Братислава, 1968, стр. 117-126. и 194-206, која садржи још неколико прилога о нашим везама са Словацима. А утицају штуроваца код нас, Клатик је већ био посветио књигу Sturovci a Juhoslovania, Bratislava, 1965. Подручје ових истраживања биће затим предмет обимне студије Јана Кмећа Југословенско-словачке славистичке везе, Нови Сад, 1987 (Војвођанска академија наука и уметности, Књига 6), и оно ће и потом увек изнова бити допуњавано одговарајућим компаратистичким радовима, од којих наводимо студије Михаила Харпања: Словачка књижевност у часопису Бранково коло (1895-1914), Зборник Матице српске за славистику, 37, 1989, стр. 125-145. У доба рационализма, већ половином ХVIII века, у Братислави се школује велики број Срба, а међу њима наћи ће се Павле Јулинац и Јован Рајић, а потом Јован Мушкатировић, Јоаким Вујић, Стерија, Коста Трифковић и Милован Видаковић. У Братислави је боравио и Доситеј Обрадовић. Личности које су највише утицале на ова прва поколења наших школованих људи су Матија Бел Фунчик, Јан Томка-Саски и Јозеф Бенцур. А средином XIX века најјачи, најорганизованији и најмногобројнији омладински покрет међу словенским народима изникнуће међу Словацима, предвођен Људевитом Штуром. Још је увек много српских ђака у Братислави, међу њима и Светозар Милетић, инспиратор и предводник Уједињене омладине српске, а неколико година после њега стићи ће и Змај да би се у том граду напајао политичким идејама и литерарним инспирацијама (Живан Милисавац: Словачке теме у поезији Јована Јовановића Змаја, у делу: Literarne vztahi Slovakov a Juznich Slovanov, стр. 218-226). Споменули бисмо у оквиру проучавања српско-словачких веза на овом месту још један рад, који открива значајну паралелу: Живан Милисавац, Корени српске и словачке комедиографије, Филозофски факултет у Новом Саду, Реферати за VII међународни конгрес слависта у Варшави 1973, Нови Сад, 1973. Реч је о Стерији и Јану Халупки, који су, обојица, у свом школовању прошли кроз Кезмарк и тамо унели у себе неколико утицаја који ће пресудно определити њихов рад на комедији.

Са идејама Јана Колара, које су у основи Штуровог панславистичког програма, Срби су и непосредно дошли у додир у Будиму, где је Колар службовао као свештеник. Са револуцијом 1848. године је Праг постао велико духовно средиште Словена, а свог школовања у Прагу сећао се и Љубомир Ненадовић. Но и радови Мирослава Квапила Pokrovke tradice ceskojugoslavskych literarnych vztahu, Рrаhа 1988, потврђују да тада није било неког посебног утицаја чешке књижевности на нас. Напротив, из обимног прилога F. L. Celakovsky a Jihoslovane, стр. 17-46, види се у којој мери је Вук одређивао усмерење ка народној песми и одговарајуће облике научног приступа, онако као што је и Добровски давао Вуку подстицаје за решавање појединих филолошких проблема на путу кодифицирања нашег књижевногјезика. Велики посредник ка чешкој књижевности постаће у нас Крешимир Георгијевић, који је иначе објавио и два значајна рада о Коларовом утицају на Србе (Kollarova Slavi dcera prema Jugoslovenima, у зборнику Literarne vztahy Slovakov a juznych Slovanov, Bratislava, 1968, стр. 147-157, и Kollarova ideja slovenske uzajamnosti kod Hrvata i Srba (nacrt za studiju), у зборнику Slovanska vzajemnost 1836-1936, Рraha, 1938, стр. 63-95). Низом студија и превода са одговарајућим предговорима или поговорима он ће нас упознати са мноштвом чешких писаца и песника, почев од Божене Њемцове и Марије Мајерове преко Ксавера Франтишека Шалде до Јана Неруде, Јулијуса Фучика и Витјеслава Незвала, с тим што је највећу пажњу посветио Карелу Чапеку. Занимљиво је пак да у списку Георгијевићевих радова не налазимо ни најмањег помена о Јарославу Хашеку. Остаје, према томе, задатак да се, полазећи од овакве основе, испита и степен деловања чешке литературе на нас, при чему би и Масарикови филозофски и политички списи свакако улазили у оваква испитивања.

Указујући на књигу Ђорђа Живановића Срби и пољска књижевност (1800-1871) као један од првих систематских приступа проучавању присуства страних писаца и песника у нас, већ смо истакли да је и Адам Мицкјевич своју популарност код Срба имао да захвали пре свега свом патриотском духу и својим словенским осећањима. Ову тему обрадио је Љубомир Дурковић у обимној монографији Мицкјевич и Југословени, Нови Сад 1987, којој је претходило пољско издање Mickiewicz i Jugoslowanie, Poznan, 1984. Срби су са Мицкјевичем долазили у додир како преко Илираца у Загребу тако и преко својих ђака у Братислави. Један од најзначајнијих међу њима, Светозар Милетић, позабавиће се крајем 1847. године Мицкјевичевом поезијом и он ће као мото својој песми Спасова ноћ одабрати два Мицкјевичева стиха. Теодор Томаш Јеж је као емигрант живео у Београду и писао је романе о ускоцима и о првом српском устанку, те његова присутност није остала незапажена, премда ваља бити опрезан према његовом тврђењу да је управо он подстакао Стојана Новаковића да укључи и дубровачку књижевност у видокруг свог интересовања (в. Стојан Суботин: Т. Т. Јеж код Срба и Хрвата, у књизи: Романи Теодора Томаша Јежа (Zigmunta Milkovskog) о Југословенима, Београд, 1966, стр. 197). У својој књизи Из пољско-југословенских књижевних веза, Београд, 1969, посветиће Стојан Суботин потом два поглавља и темама Јулиус Словацки код Срба и Хрвата, стр. 43-96, и Јан Каспрович код Срба и Хрвата, стр. 111-130. Но велики песник пољског романтизма, Јулиус Словацки остао је готово непознат Србима и Скерлић га уопште и не помиње у свом делу о књижевности Уједињене Омладине. Ни најзначајнији песник Младе Пољске, Јан Каспрович, није ништа боље прошао. Ипак, Вацлав Ролич-Лидер као да је такође међу оним песницима који су утицали на Војислава Илића (Мирослав Топић: Вацлав Ролич - први гласник пољског модернизма и одјеци његове поезије код нас, Анали Филолошког факултета, 8, Београд, 1968, стр. 417-443).

А Топић указује и на занимљиву паралелу како у мотиву тако и у стилу на примеру заједничке смрти деде и унука (Приповетка “Кроз мећаву” и њени пољски пандани. Кочић - Прус - Жеромски - Рејмонт, Анали Филолошког факултета, 7, Београд, 1967, стр. 247-315). Паралелама посвећен је и зборник пољске академије наука Роlska-Jugoslawia. Zwiazki i paralele literackie, Вроцлав, 1987, с тим што у подручју српске књижевности залази једино рад о блискости револуционарне поезије Владислава Броњевског и Оскара Давича. А томе можемо додати да је постојала паралела и између Шапчаниновог романа Хасан-ага. и романа Михаила Чаjковског Босна, но објављеном само на руском. Од наших великих писаца интензиван сусрет са Пољацима остварио је Иво Андрић (в. Милорад Живанчевић: Андрић у Пољској, у књизи Polonica, Нови Сад, стр. 203-235). Боравећи на студијама у Кракову, њега је пољски језик “опијао, али онако као што живот опија”, а преко језика на њега је непосредно утицала и књижевност. Изузетно је ценио Јулиуса Словацког, кога често и цитира, па на тај начин овај велики песник пољског романтизма, макар и са великим закашњењем, ипак улази у нашу литерарну свест. Волео је Жеромског, а поредећи Андрићеве хронике са историјским романима Хенрика Сјенкијевича одмах се могу уочити и конкретни паралелизми. Уз то, Андрић је посебно ценио Станислава Виспијанског, песника, представника пољског неоромантизма, и истакнутог сликара.

Пољска књижевност била нам је, значи, у одређеном тренутку посебно блиска, колико као словенска књижевност толико и као књижевност народа подељеног и подјармљеног. Када је избио пољски устанак, 1863. године, најистакнутији српски јавни радници били су на страни Пољака, једини изузетак био је Аца Поповић-Зуб, који је одлучно стао на руску страну. Ове симпатије према Пољацима трајалe су и потом, па су присутне и у Андрића.

Мађари су наши непосредни суседи, са њима смо живели измешани и у XIX веку није било велике разлике у животу српског и мађарског народа у Угарској, па се и сва духовна кретања код Мађара одвијају непосредно пред нашим очима. Пешта је дуго времена и духовно средиште Срба, а мађарски национални покрет је у великој мери довео и до националног буђења нашег народа. С обзиром на овакве развојне токове, Скерлић је у својој књизи Омлaдина и њена књижевност (1848-1871) посебно поглавље посветио теми Мађарски утицај, стр. 311-318, у коме се осврће и на раније епохе, а на почетак излагања ставља занимљиву личност Михаила Витковића. А од мађарских песника и писаца најближи су нам постали Петефи и Мор Јокај. О Петефију писао је у вези с тиме Иштван Пот (Istvan Poth: Petofi in der serbischen Literatur, Acta Litteraria Academiae scientiarum hungaricae, V, 1962, стр. 451456), а разматрања су допуњена у књизи Саве Бабића Како смо преводили Петефија, Нови Сад, 1985.

У средишту наших сусрета са Петефијем налази се свакако Змајево дело. Но оно преко Лазе Костића и Војислава Илића допире до Вељка Петровића, Данила Киша и Ивана В. Лалића. А Мор Јокај нам се понајвише приближио преко Јаше Игњатовића. У два зборника дати су и шири осврти на српско-мађарске књижевне везе. И то у зборнику Szomszedeg es kozosseg. Delszlav-magyar irodalmi kapcsolatok, Budapest, 1972, који је у име Мађарске академије наука уредио Стојан Вујичић. У њему се поново јавља Иштван Пот са новим подацима о Змајевом ставу према појединим мађарским књижевницима и Змајевом раду на популарисању мађарске књижевности код нас. А највише места у овом зборнику запрема студија Имре Борија о везама између српске, хрватске и мађарске авангарде, у којима је најплоднији посредник био Золтан Чука. У другом зборнику пак, који је припремила Српска академија наука и уметности на тему Српско-мађарски односи и сарадња 1848-1867 (Научни скупови, Одељење Језика и књижевности, књига 5, Београд, 1987), литерарним везама посвећени су прилози Божидара Ковачека (Мађарска култура код Срба 1849-1867, стр. 157-172), и Иштвана Фрида (Српско-мађарске културне везе 1849-1867, стр. 173-188). У оба прилога се поново Змај истиче као кључна фигура ове најплодније епохе српско-мађарских политичких и културних веза. Но чини нам се да би на овом месту ваљало споменути и рад Ласла Сиклаја (Laszlo Sziklay: Аdy und unsere Nachbarn, Hungaro-Slavica Academiae Hungaricae, 1978, стр. 307324). У њему се, на пример, говори и о неоспорном утицају Ендре Адија на Вељка Петровића.

Такође и наше везе са Румунима биле су предмет појединих радова. Истакли бисмо пре свега књигу Мирка Живковића Сведочанства о српско (југословенско)-румунским културним и књижевним односима, Букурешт, 1976, и студију Раду Флоре Relatile iugoslavo-romane. Sinteza, Lumina, 6,1968, стр. 219-395. Доситеј се родио на тлу данашње Румуније, Стерија близу данашње границе, а Милош Црњански и Јован Поповић учили су школу у Темишвару, док је Војислав Илић неколико година службовао као учитељ у Турн-Северину, а Дучић, Ракић и Андрић били су на дипломатским дужностима у Букурешту. Највећи афинитет мећу њима према једном румунском песнику показивао је, по свему судећи, Дучић према Дуилиу Замфиреску, творцу сонета у којима се као позадина бира сунчани Медитеран, пре свега Италија. Но и иначе је одржавао везе са Јоном Пилатом, Јоном Николескуом, Виктором Ефтимиуом и Вирђилом Каијанопулом. О присуству највећег румунског песника у нас успели смо да пронађемо само кратку белешку, из пера Раду Флоре: Eminescu in Iugoslavia, Tribuna, Сluj, 24, 1964, стр. 3). Но требало би ову тему што пре обрадити. Бранкова песма, на пример Кад млидијах умрети толико наговештава стихове Еминескуа Ausi prin frunsi usate (Још је једна жеља у мени) да ово сазнање већ по себи подстиче интересовање у обратном правцу. А не би се смело заборавити ни на Јона Карађалеа, на подударност неких Нушићевих тема и драмских поступака садржаних у делу овог најзначајнијег румунског позоришног писца.

Постоје, међутим, и мали народи далеко од нас, но од великог значаја за светску књижевност. При томе мислимо на скандинавске народе и на њихове литературе, које су у једном тренутку толико силовито избиле у предњи план књижевних стремљења и оставиле свог трага и код наших писаца. Већ 1905. године Војислав Јовановић Марамбо објавио је у Мостару Ибзенову драму Росмерсхолм, а 1914. године појавила се књига Исидоре Секулић Писма из Норвешке, с тим што је овој књизи, 1912. године, претходио есеј Скандинавија и јитланд. Исидорино одушевљење за Русију и за руску књижевност као да је тада потиснуто још већим одушевљењем за скандинавски Север, а Милош Црњански ће пола века потом у својој аутобиографској мемоарској прози Код Хиперборејаца, 1966, у поглављима о Стриндбергу, Кјеркегору и Ибзену, медитеранској визији супротставити нордијску визију. Но о томе шта је у нас све написано о Ибзену и Стриндбергу и када и како је који од њихових комада приказан у нас, како су прихваћени Јакобсен, Селма Лагерлеф и Карин Михаелис, који је утицај извршио Кјеркегор, о свему томе засада још не располажемо неком синтетичком студијом, а управо из оваквог навођења наших повезаности са осталим књижевностима видимо како би нам овакав прилог био потребан.

Но специфичност наше књижевности огледа се у приличној мери и у њеној позицији према Истоку. Занос европског романтизма за Исток затекао нас је у ситуацији када се по варошима у Србији још носило турско одело, а испод тог одела крила велика туркофобија, како Скерлић каже у поглављу Источњачки мотиви у поезији своје књиге Омладина и њена књижевност, па је управо парадоксално што су наши песници постали толико занети поклоници источњачке поезије, те певали и песме у којима је обиље турских и арапских речи преовладало над матерњим језиком. На Скерлићева разматрања о овој поезији код Змаја, Јована Суботића, Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Јована Илића и других наших песника, надовезују се излагања Ивана Шопа у његовим књигама Насрединове метаморфозе, 1973. и Исток у српској књижевности, 1982, која обухватају такође и дело Алексе Шантића, Боре Станковића, Бранислава Нушића, Стевана Сремца и Светозара Ћоровића, те би посебно ваљало указати на исцрпну уводну студију оном другом од поменутих дела, под насловом Историјски аспект и методолошке напомене, стр. 9-31), која разликује утицаје турске и шире, исламско-оријенталне цивилизације, толико присутне у нас, и утицаје примљене посредством европских књижевности. Из угла онаквих утицаја турске и шире, исламско-оријенталне цивилизације нико позванији до Меша Селимовић одредио је и Андрићево место Између Истока и Запада, (САНУ, Зборник радова. о Иви Андрићу, стр. 3-11), а Александар Поповић изразио је овај проблем метафорички Иво Андрић и “кућа ислама” (Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, стр. 505-516). Иначе у ову групу радова улази и докторска дисертација Љубинке Рајковић Турски песници и приповедачи код Срба и Хрвата, Београд, 1968, која се временски наставља на фазу нашег романтичарског источњаштва, те је пре свега културолошки значајна својим настојањем да Турке представи не само као освајаче већ и као носиоце одређене материјалне цивилизације и духовности.

Овакво источњаштво, према томе, било је у нама. А она далека духовна пространства Истока откривала су нам се тек потом, посредно. Симо Поповић је своје Индијске приповетке, епопеје из Махабхарате, Београд, 1868, а потом Рамо. Индијске песме. Извадак из из епа Рамајане, Цетиње, 1896, преводио са немачког језика. Рабиндранат Тагора је био први индијски песник кога је наша средина 1926. године имала прилику и лично да доживи. Годину дана пре тога, Исидора Секулић је припремила есеј Поезија Рабиндраната Тагоре (в. Из страних књижевности, II, стр. 380-395), док је Давид С. Пијаде већ 1921. године био превео неке песме из Тагорине збирке Gijantali (Жртвене песме). Оне су несумњиво оставиле трага на пацифистичко опредељење неких наших песника. А Павле Јевтић, који је у Лондону докторирао из области индологије, објавио је књигу Индија, ризница мудрости, Београд, 1939. Но Исидора Секулић оставила је за собом и приказ једног превода кинеске лирике (1929) и текст предавања о јапанској Но драми (1931).

Наводећи и ова два прилога, ми смо уједно и завршили осврт на наше интересовање за стране књижевности. Чини нам се да сада већ можемо рећи који су нас писци и када највише привлачили, на који су начин они долазили до нас, које смо од њихових тема, ликова и жанровских опредељења најрадије усвајали и у ком су се облику њихова дела одразила на развој нашег литерарног поступка, на наш стилски израз и уопште на наше целокупно поимање књижевности. Видели смо да су при томе значајну улогу знали одиграти и представници књижевности малих народа, а можемо на овом месту додати и то да је понекад и какав безначајни представник макар и неког од великих народа одиграо и те како значајну улогу у формирању нашег укуса. Изузетно поучан пример у том погледу био би свакако Август Коцебу, необично плодан писац веома вешто сачињених но крајње површних позоришних комада. Пошто је Павле Поповић већ 1902. године у својим разматрањима под насловом Српска драма у XIX веку у “Српском књижевном гласнику” (в. Павле Поповић: Расправе и чланци, Београд, 1939, стр. 142-240) одредио место које припада и Коцебуу у развоју српске драме у том столећу, Милан Ћурчин је посебну пажњу посветио односу Јоакима Вујића према овом популарном немачком комедиографу (Милан Ћурчин: Kotzebue im Serbokroatischen, Archiv fur slavische Philologie, 30,1909, стр. 535-555), а Драгиша Живковић открио је и неке паралеле са Коцебуом код Стерије (Стерија и Коцебу, у књизи: Европски оквири српске књижевности, II, стр. 38-59).

У том одређивању наше књижевности остаје нам, међутим, још једно питање према коме се ваља поставити, а то је питање међусобног односа не само југословенских већ, уопште, јужнословенских књижевности. Значајан пројекат на проучавању тога односа отпочела је група истраживача у Загребу, окупљена око професора Фрање Грчевића, још 1977. године. Рад на том пројекту пролазио је кроз велике тешкоће а несрећа која је задесила наше народе прекинула је и рад на том послу. Ипак можемо рећи да у оквиру наших размишљања у предњи план не ступају поједини писци који би извршили утицај сличан ономе који су страни писци знали да имају понаособ на сваку од јужнословенских књижевности, већ да је у овом случају пре свега реч о узајамном прожимању, те да постоје одређени паралелизми, узајамне комплементарности и кореспонденције у књижевном развоју када је у питању наше укључивање у европски контекст, из чега произлазе заједнички идејни аспекти и заједничке жанровске и типолошко моделативне сродности и симетрије, те да и начин сарадње међу јужнословенским писцима превазилази уобичајене облике сусрета и додира наших писаца са страним писцима, јер је постојала и непосредна сарадња, на пример, у уредништвима појединих часописа или око издања неких заједничких алманаха, а све се то одвијало у знаку и заједничких друштвених или књижевних покрета и бављења појединаца у разним јужнословенским књижевним центрима.

О резултатима истраживања у оквиру поменутог пројекта говоре три обимне свеске под насловом Компаративно проучавање југославенских књижевности, 1983, 1986. и 1987. године, у којима се износе како теоријска размишљања о приступу оваквом комплексу, тако и указивања на поједине изразите паралеле (између Камова, Цанкара и Боре Станковића, на пример, када је реч о сусрету природе и културе у њиховим делима, или поново Камова и Ристића и Крлеже, ако је у питању модел језичке револуције, или пак између Иве Андрића и Славка Јаневског, уколико се пође од балканске стварности, те између Светозара Марковића и Христо Ботева или Јелисавете Багрјанове и Десанке Максимовић), и сумирања у заједничке оквире, поготову модернизма, зенитизма или књижевне левице, или пак “типолошког јединства авангардних модела на словенском југу”, односно “поетике сувременог југословенског романа”. Не верујемо да ће бити могуће избрисати ове трагове из наше свести да се на простору Јужних Словена градило управо кроз литературу и одређено заједништво. Зборник посвећен Љубену Каравелову и Светозару Марковићу свакако представља један од вредних прилога размишљањима о овим племенитим настојањима (Светозар Марковић и Љубен Каравелов у контексту словенске књижевности и културе, Београд, 1992).

Број радова посвећен присуству страног писца у нашој средини и у нашој књижевности - како смо већ из овог летимичног њиховог навођења могли да се уверимо - веома је велик, но ови радови су уједно и веома садржајни и они обилују подацима на основу којих бисмо одмах могли да приступимо скицирању наше књижевности виђеној из оваквог угла: Који је страни писац из које стране књижевности када и шта унео у нашу књижевност што ће постати њен нераздвојни део? Ово ћемо и учинити, но осећамо потребу да претходно изнесемо нека размишљања о томе како би се оваква трагања могла систематизовати да би такав нацрт постао што потпунији, нека врста историје наше књижевности посебне врсте.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]