Петар II Петровић Његош (1813-1851)

Лажни цар Шћепан Мали

Садржај

Предговор
Лица
Дјејствије прво
Дјејствије друго
Дјејствије треће
Дјејствије четврто
Дјејствије пето

ПРЕДГОВОР

Шћепан Мали био је лажа и скитница, али је знамениту епоху у Црној Гори и у околини учинио именујући се рускијем царем. Његов живот још нико описао није, јербо се само у преданијама главна ствар садржавао, а друге се ситнарије с дугијем временом губе. Докумената слабо се код нас налази, јербо по недостатку хартије често пута и листови светијех књига за фишеке су се употребљавали; стога се и о Шћепану на Цетињу није нашло ништа до ови листић од игумна Мркојевића, којега овдје fac-simile постављам.*

Због важности догађајах и због чудноватости Шћепанове ја сам жељео штогод о њему написати. И, доиста, да случајем не пођох у Млетке у почетку 1847. године, не хтијах ништа вјернога о њему своме роду објелоданити.

Али у Млетке када дођох, потрудим се и којекако уљезем у огромну архиву бивше старе Републике млетачке.

Господин Томазео усрдно прискочи, и би ми на руку; чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчићах три читаве недјеље по свима угловима од архиве копаше, и што год се могло наћ о чудноватом Шћепану и о другијем стварима односећи се Југословенства све исписаше.

О Шћепану сам извјестија чиста сабрао из рапоратах Пасквала Цигоње, изванредног провидура которскога, која је достављао својој влади у Млетке. А провидур их је добивао од својијех ухода са свију крајева.

Што се пак тиче Порте отманске, каква је средства противу Шћепану употребљавала, то се види из рапоратах тадашњега посланика млетачкога при Порти отманској, г. Јустинјани, и тадашњега вицеконсула у Скадру, г. Дуодо. Да све ситнарије овдје ставим што су ова тројица писали, дуго би било; али између истијех неке морам споменути да се увјере читатељи да у дјелу овоме мојега сопственога ништа није што није основано на причању народном и на рапортима више речене тројице.

Оно што народ прича види се у историју Милутиновића; а оно што речена тројица пишу, оно се само у архиви могло наћи.

На примјер, код њих стоји како је патријарх пећки с њега пострадао; како му је Симо Цетињанин са својом дружином барјаке руске направљао и на дар шиљао; како су му Дубровчани различите посластице, различита вина и богату портантину (носила) на дар послали. Тамо је Џаја папагао, сердар (граф) Бујовић; тамо је страдање Шћепаново код Арслановића у Херцеговини, подобно Мазепину; тамо су калуђери, који у шишу (штапу) писма из Русије доносе; тамо су по имену сви главари турски који се налазе у овоме дјелу; тамо је партријарх Есперијус са својом намјером; тамо је архимандрит барски Дебеља, Србин душом и тијелом; тамо је по други пут војска послата од Порте године 1774 - стотину тисућа војске под другим беглербегом румели-валисом - да удари на Црну Гору. Но погибија Шћепанова све то развије и задовољи охолост турску. - Шта су јошт о овоме чудноватоме човјеку писали, именујући га негдје царем и негдје императором, човјек се мора управо чудити кад види какву им је маглу био угнао у тикву.

Ја сам ово дјело јошт 1847. године написао, а данас га на свијет дајем у Трсту на Спасов дан 1850.

Сачинитељ

_______
* Факсимил је био на посебном листу, између спољашњег и унутрашњег насловног листа, а његов прилагођени препис, према издању СКЗ 1901, гласи: "1767. года јави се Стјепан Мали, којега поставише Церногорци царем, и царствова у Церну Гору 7 лет на срамоту турацкому цару и свој Европи и Азији. И сего год[а] посла турацки цар два насилна везира, урумелинскаго и босанскаго, на Церну Гору со бесчисленим војинством, и војеваше на Церну Гору и срамотно пођоше от ње с великијем стидом. И венецински дука посла 27 тисјашт војинства по мору на Церну Гору скупа з договором цара турскога. И они се срамотно вратише и стидно. Ово је свој Европи и цијеломе свијету извјестно. Ови исти, који ово пише, својијема је очима гледа и на рбат муку подносио. Писа Теодосије Меркојевић, својеручно и право, тако био здраво и весело. Амин."

Лица

Василије Јовановић Бркић, патријарх српски
Владика Сава
Теодосија Мркојевић, игуман
Јован Аврамовић Бјелица, прото
Андрија Ђурашковић, поп
Монах
Шћепан Мали, лажни Петар трећи, цар русински
Георги кнез Долгоруков, генерал и посланик царице русинске Екатарине вторе
Вукале, сердар
Нико Мартиновић, војвода
Јово Петровић, сердар
Граф Бујовић, сердар бококоторски
Вуксан Милић, војвода
Драго Вукотић, војвода
Беглербег, серашћер румели-валиси
Осман-паша, везир босански

Караман-паша Дукађински
Шувајлија-паша
Мехмет-паша
Кади-ашћер, врховни бојнички судија
Мула Хасан
Иман Хусеин, свештеник турски
Кадије
Смајо, татарин
Лазо Богдановић Његуш
Бајо Гавриловић, четовођа цуцки
Пејо Маџар, улак
Стражар
Војник
Слијепац
Папагао
Пук
Коло

Не пита се ко се како крсти,
Но чија му крвца грије прси,
Чије л' га је задојило мл'јеко? *
_______
* Текст на табли испред насловне стране првог издања "Лажног цара Шћепана Малог" написан је и ћирилицом и латиницом (издао 1851. године Андрија Стојковић у Трсту, печатња браће Жупана у Загребу, 1851).

ДЈЕЈСТВИЈЕ ПРВО

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

НА ЦЕТИЊУ

1767. године у априлу доводе главари и многи народ Шћепана с
Мирца на Цетиње. Јово Глуходољанин пред њим носи знаме руско;
Перо Дрпа с прочима свира му у дипле; Бошко Томић и
Марко Пјешивац пјевају из гласа.

СЕРДАР ВУКАЛЕ

(пред народом наслонивши се на мач)

ВЛАДИКА САВА

Да...да...

ШЋЕПАН

Ја не знадем што је то дакање,
но ја хоћу чисто и открито
да се збори преда мном и твори.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

(владици Сави)

Што се стидиш од те паралаже?
Гостепримство да не увриједиш?
Код бестидна и срамотна лица
добродјетељ немаде цијене.
Да л' не видиш куда он кубури?
Званијем се лажним освештава
те првенство неко присвојава.

Хука и велика бука од Шћепана и свега народа; да прождру
Мркојевића, али се којекако умире, и народ иште да му се
прочита писмо.

ВЛАДИКА САВА (чита писмо)

"Освештени господин-владико,
и остали врховни главари
од народа храброг црногорског,
сверусинска велика царица
с душевном је скорбом разумјела
да се код вас јесте појавио
самозванац некакав лажави,
а под Петра трећега именом.
Свако знаде, ја мним и ви знате,
да се Петар трећи преставио
јошт тисућу и седме стотине
и шездесет и друге године
у цвијету од живота свога,
од тридесет и шест пуних љетах
и стотину тридест и пет данах,
па ми дође висока наредба
да вам ову објавим истину."

ШЋЕПАН (хитно)

Како ти се то писмо допада,
господине и владико свети?

ВЛАДИКА САВА

Ђаволико веома, Шћепане,
у ружан си поса загазио.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

(владици Сави)

Не чудим се ја једној будали -
у свашто ће она загазити,
но се чудим нашим првенцима,
главом будућ једнога народа,
јошт народа свим злам изложена,
за каквом су отишли памећу,
какав их је вјетар узвијао.
Да л' не видиш чисто Црногорце
јер су злијем трагом обрнули.
Бадава су сви докази наши,
јавне лаже његове бадава -
ђаво им је очи засјенио,
ђаво им је свијест полокао.
Неки кажу да су га познали
ђе се с пушком испред двора шета.
Када цари с пушкама шетају?!
С друге стране - снови и гатања
по свој су се земљи разасули
предскажујућ страшна собитија.

ВЛАДИКА САВА

Ово није ништа до несреће
и грехови неки сустигнули,
те је преврат доша и овоме,
ка све српско што се превратило.

ШЋЕПАН (народу)

Чујете ли оно мудровање?
Они су се мене уплашили
јере ћу им узет власт врховну,
па кад им се власт узме врховна,
предсказују страшну погибију
Гори Црној и њеној слободи.
Ко ће горе, вашу постојбину,
стрмоглавце игда окренути,
ка причају ови духовници?
Ко их може игда окренути
док су таки момци ка лавови?

Показује руком на народ.

Ко их игда може окренути
кад османском гигантском напрегу
пред горама овим крвавијем
челикове споне попуцаше,
када Осман, опити добићем,
у најлуђој својојзи пјаности,
Црну Гору с мора на Морачу
сву прекрива својим љешинама,
ал' јој образ оцрнит не мога?
Доходе им писма нечесова
те ме прате злобом и лажама;
мало им је, кривоклетницима,
е ми круну моју одузеше
и све царство, моју ђедовину,
но ме злоћом гоне по свијету
име царско да мени одузму,
те ми служи жалосном утјехом
у плачноме моме странствовању.

Јако плаче.

Чујте мене добро, Црногорци,
изнова сте мене зацарили
и дали ми божју вјеру тврду
да ћете ме вјерно послужити,
а ја вама труде наградити.
Ви ме сада снова расцарите,
ал' накаж'те и прожен'те грдно
црну капу, ода зла бјелегу,
која лаже међу вама сије,
јербо среће није у народу
којим капа руководи црна.

Старешине и сав народ скоче као бијесни и прожену владику Саву,
Теодосију Мркојевића и њину дружину, којих у све није више од
десетине било. Брже боље потрче, узму владици Сави седамдесет
воловах, подијели их народ.

ШЋЕПАН

Слушао сам, вјерова нијесам
да Кастриот на Пољу задримском
једним махом сабље и мишице
у околу храбре своје војске
воловску је главу одсјекао.
А то чудо данас са очима
ево виђех на пољу цетињском:
Марковићу Лазо с јатаганом
одсјече је волу ораћему
једним махом, ка главу купуса;
паде глава пред њим на пољану,
а страном се одваља трупина.
Средства људе чине великима;
и Скендербег не би онај био
да га Запад није потпирао.

Шћепан поставља уредбе по Црној Гори: озида седам кулах на
врхове од Ловћена за спомен седам великих бојева црногорских с
Турцима; просипље десет дукатах на друм (пут) крстачки да види
смије ли их ко украсти, је ли му уредба јака; повраћа се окружен
са свим главарима на Цетињу уз свирање дипалах и грмљаве
пушаках.

ШЋЕПАН (у скупу међу главарима)

Сад сам свету дужност испунио
кад бесмртне дигох споменике:
седам кулах на седам планинах,
вјечни спомен за витешку дику.
Докле човјек по горама ступа,
докле сунце свој пут не изгуби,
дотоле се вијек протегнуо
храбријема оним јунацима
којима сам дига споменике.
Сада мало могу одахнути:
уредбу сам у земљу метнуо,
знадем народ да ме уважава;
просипа сам на путу дукате -
трећи дан се цијели нађоше.
Није стидно похвалит се право -
ја учиних што нико не мога
откад ове горе поникоше.

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

Долази патријарх пећки Василије Јовановић Бркић, спровођен
од много народа, утекавши ноћу из постеље од Тураках који су
били дошли да га одведу Караман-паши Дукађинском да га речени
паша објеси или на колац удари због споразумјенија које је водио
с Шћепаном. Патријарх приступи смирено Шћепану, а овај сједи,
прима га као цар гордо, не сусретавши га.

ПАТРИЈАРХ

Благо мени и роду српскоме,
богом проста моја страданија!
Нити жалим стада ни престола,
нити лавре, грађу Немањића,
када цара виђу на Цетињу,
над њим барјак, царско знаменије!

Шћепану се вија царски барјак на кули.

Имао сам рашта пострадати
и трпјети муке свакојаке.
То сам свагда у бога просио
да му виђу ја помазаника;
жеља ми се данас испунила,
сад ми жао није умријети.

Плаче патријарх од радости; чини му Шћепан
руком знак да сједне, патријарх сједа.

ШЋЕПАН

Захваљам ти, поштена старино,
за велико твоје усрдије;
твоје жертве и твоје трудове
бог и ја ћу знати наградити.
Такови су ријетки пастири
који радо собом и имућем
притијечу на олтар народњи.
Глас је општи мени потврдио
страданија твоја нечувена
на острву Ципру заточником;
но нам од њих штогод пораскажи,
да мучења спомен дијелимо,
да ти души буде полакшије.

ПАТРИЈАРХ

Господаре, наше сунце јарко,
када зачух да си ти дошао
у нашему крају и народу,
засјаше ми лавре Немањића,
у рај ми се претвори Расија,
српска света земља Палестина;
исто ми се срце обрадова
ка да Душан велики устаде,
ка да Србе позва на освету;
ја ти пошљи онај колач мали.
Да имадох круну Немањића,
шћах ти круну на дар отпремити.
То се зачу у равну Расију
да ти спремих велике поклоне:
царску купу и хата мојега.
Скочи грдни мучитељ христјански,
од Расије паша Карамане,
ухвати ме ноћу у Дечане
и свежи ми руке наопако,
и спреми ме Турком свезанога.
Бацише ме Ципру на отоку.
Кад ми бјеле развезаше руке,
сви ми нокти с руках попадаше.
Ту тавновах четири мјесеца
под подругом и под мученијем;
све сам дане у плач проводио
молећи се небу милосноме
да ми душу узме из тијела,
избави ме муке песијанске.
Кад се мјесец напуни четврти,
пустише ме из клетога ропства.
Како дођох у патријаршију,
јошт с вечера пођем у постељу.
Тек сан први бијах дохватио,
док затрупа неко на вратима;
кад али је момче од христјанах,
утреса се као прут над водом:
"Бјеж' за бога, пресвети патрика!
Ноћас татар стиже из Стамбола
поганоме паши Караману
да ти живот узме на мукама,
на конопу ал' на клетом коцу, -
и сад ће те ухватити Турци."
Ја побјези у чему се нађох,
не одмакох ни стотину кроках,
а манастир опасаше Турци.
Стаде писка јадне калуђере
и црковне проче служитеље.
Ништа не знам што се учинило,
јесу ли их Турци погубили
и бијелу цркву разурили.

Плаче и сви наоколо плачу.

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

ПОП АНДРИЈА ЂУРАШКОВИЋ

Боже драги, на свему ти хвала,
какве власти дарова ђаволу!
Ма ако смо за грех прађедовски
закривили да се измучимо,
ма нијесмо да се истражимо.
Јер ако се листом истражимо,
ко ће ти се за гријех кајати
који паде на српско кољено?
Ко ли ће ти уживат милости
кад се једном на Србе смилујеш?

ШЋЕПАН

Лакше, попе, куд си загазио?
А ево си, опрости ми, боже,
када с богом правду започео.

ПОП АНДРИЈА

Невоља је, драги господаре,
да изиде човјек из свијести
што се чини на свакоју страну;
ка невиност страда од тиранства,
како плаче правда пред неправдом.
Опрости ми, боже свемогући,
када ни ти главу не обрћеш
што се чини по земљи несрећној,
када ти је то најмања миса,
кад неправду сатријети нећеш.

ШЋЕПАН

Стани, попе, да те разаберем.
У бога је тренућ што и вијек,
у бога је вијек што и тренућ;
друкчије се рачуна на небо
но на земљу што ми рачунамо.
Божја дјела распитат је трудно.
Да л' не читаш његову таину
и у моју судбу нечувену?
Може бити да сам ја месија
доведени руком невидимом
да зла ова листом утаманим,
да неправде разрушим олтаре,
да подигнем и окруним правду,
да саберем стадо разагнато.

ШЋЕПАН (у себи)

Е могах ли без ове погрде?
Дивно ли ми враг полока свијест!
Куда ми се ђеде памет празна
да се кажем царом русинскијем?
Је ли ђаво јошт икад човјека
у овакву бруку запртљао?
Што ђавола кривим и биједим?
Ја сам кривац богу и народу.
Просто свашто, - ево сијасета!
Сад ако се народ освијести,
и погледа бистријем очима
какве лажи из прста испосах,
какве б'једе навукох на њега,
не мари ме врћи под гомилом.
Што ће мудрост кад јој вр'јеме није?
Имало се кад мудроват прије.
Држ' се лаже, старе узданице,
држ' овако како си почео;
нека буде свашто на свијету,
биће жњетва боља од посјева.
Од искона и пантивијека
сва причања не могу слагати:
народ овај мора вјеран бити,
за храброст му не треба питати.

ШЋЕПАН (народу)

Да, ево их, не треба двојити,
злобне душе на пакост су спремне,
Турци спремни на зло црногорско -
зна се зашто - кад десе прилику,
а сада је виша него игда.
Клета завист душевна је куга,
без крви се трудно она гаси;
хајд и врагу разлог да нађемо.
Пас и мачка, Турчин с Црногорцем -
не мире се до суђена данка.
Ова вражда ниче на Косову;
неправда је турска посијала,
црногорска смјелост распалила.
Проста била сатанину роду
ћуд опака под црном хаљином,
ал' Млечићи - црн им образ био -
што у вражјем колу поиграше?
Ђе су клетве, светиња христјанска,
те везаше с вама од искона
да су вјечни ваши пријатељи?
Ђе је крвца ваша проливена
те у помоћ њину проливасте
за слободу рода христјанскога?
Ђе је оно пријатељство старо
те с прађедом мојим утврдише
Алексијом Михаиловићем?*
Како ли се љуто потхваћаше
Фрањо Молин, дужде од Млетаках,
да ће остат Млетке са Русијом
докле трају прави пријатељи.
Погазише данас пријатељство.
Гади ми се, и невоља ми је,
кад погледам својијем очима
што Дуодо, Јустинијан пишу.**
Та ово су покрштени Турци:
гадно дишу, још гадније пишу.
_______
* Виђи посланичество Алберта Вимина од стране венецијанске двору рускоме,
тако исто и грамату Алексије Михаиловића, рускога цара, Фрању Молину,
дужду млетачкому, писано из Смоленска 1764. године миробитија 23. дана
новембра мјесеца.
* * Први вицеконсул у Скадру, а други посланик венецијански у Цариграду.

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

ВОЈВОДА ВУКСАН МИЛИЋ (Шћепану)

Ја бих сада све то мудровање,
из дубине што је, да се баци,
да радимо - без шта не можемо.
Напишимо књиге на све стране,
у све наше двадесет племенах:
ко се није нагна на Цетињу,
нек устаје на ноге лагане;
нека момци нареде оружје,
барјактари развију барјаке;
нека свако креће на границу
ка Острогу и ка Једношима
и к зелену Виру црмничкоме;
нека свако стоји на опрезу,
јер небојшу свагда вук изије.

Спремају писма и посланике у сва племена
да свако устаје и иде на речена мјеста.

ВОЈВОДА ВУКСАН

Како мислиш ти сад, о Шћепане?
Ол' предводит у бој Црногорце?

ШЋЕПАН

Управла бих војском уређеном,
али горском управљат не знадем,
која нема топа ни коњиках,
ни познаје уредну команду.

ВОЈВОДА ВУКСАН

Ако мислиш на томе гледати,
то се у нас доживљети неће, -
томе хоће велика прћија.
Па и да је свашта што требује,
тога горе трпјети не могу;
да смо шћели ми на то чекати,
пушке у бој мрчили не бисмо.

Прса наша набречаше
а мишице узиграше,
не даду нам више стати -
у бој треба похитати!
Што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

Одоше сви наречена мјеста да дочекају Турке,
а Шћепан се сакрије негђе украј.

ДЈЕЈСТВИЈЕ ДРУГО

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

НА ЧЕВО

Под шатором Беглербега румели-валиса.

Црногорцима нестаде фишека; шаљу три посланика Турцима у
околу на Чево да ако би како хитрином вратили Турке натраг. А
посланици су по имену: игуман Теодосија Мркојевић, прото Јован
Аврамовић Бјелица и Лазар Богдановић Његуш. Игуман јаше
Брњаша Шћепанова. Срета их паша Шувајлија и уводи под
сераскјеровим шатором.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (умиљато)

Добро јутро у господски шатор!
Како си нам и јеси ли здраво,
господине и господичићу?

Паша је Шувајлија толмач, даје знак посланицима да приступе
руци Беглербеговој; они неће. Беглербег, намрштен, залијек им
даје знак поздрава главом. Посједаше посланици без питања, а
бегови и паше све дубе, само што сједи уз сераскјера Осман-паша,
везир босански.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (прочим беговима и пашама)

Како сте нам, остала господо
у свијету царства најјачега?
Турци стоје како смрзнути - нико ни у нос.

Беглербег даде знак руком те изиду сви Турци испод шатора.
Само остане везир босански, Караман-паша и паша Шувајлија.

То се знаде, честити валису,
да га никад они дати неће.
Па ко има части и образа,
би л' то мог-а икад захт'јевати
од народа једног слободнога?

Разљути се Беглербег, почне турски псовати.
Сви ћуте комат, нико ни у нос.

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

Смију се три паше, а и Беглербег се мало објехнива.

ВЕЗИР БОСАНСКИ

Мусафа ми и мога курана,
у поповој глави има соли.
Та се ваша мени допанула;
из ње чисто видим и вјерујем
да за ону не знате будалу,
но је главом у бестрв утека.
На томе се може прекинути.
Рашта ћемо разбијати главу
о стијени овој крвавојзи?
Али ето румели-валиса -
он је глава и војсци и нама,
он умије свашто разумјети;
нека чини што за боље нађе,
ми смо дужни слушат и мучати.

ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

БЕГЛЕРБЕГ

Та не иде правцем никаквијем,
ту ја видим двострукост велику
и хитрину мудро заплетену.
Тај калуђер пун је лицемјерства,
међу Турке Ал-Акнас не треба,*
јавно дину да пљује у браду.
Што би била једна силна војска,
што би била и што би важила
једна сила коју на бој воде,
један везир а четири паше
и беглербег румели-валеси,
десна рука дина и падише;
што би била и што би важила
када би је такве маленкости
могле вратит и задовољити?
Чим ћемо се показат Турцима,
од којијех цио свијет трепти?
Чим ћемо се показат свијету?
Чим ћемо се показат девлету?
С једном старом багљавом кљусином?
Разберите, Турци, што зборите,
рашта се је ова сила слегла
и потресла Турска до Стамбола.
Рад тога ли што ви говорите?
Није, није, него цара тражи,
прав ли био или лажав био;
ова сила оно име тражи
да га сатре и да га укине,
и да ову шаку одметниках
ал' истражи али је изведе
на пут прави - на шеријат царски,
унапријед да сањат не смију
о другоме цару до једноме,
који држи свијет у рукама...
_______
* Краснорјечиви лицемјер (у Алкорану)

Иште јаје те му га доноси слуга.

Како јајце ово што ја држим -
да му дође у султанску главу -
са помоћом турскога алаха
може бацит свијет да му прсне,
ка ја што ћу ово јајце бацит.

Како која, тако свака гора.
И будале многе то вјерују
да је дошло с неба допуштење
султанима да брат брата коље,
отац сина, а син оца гуши,
те је сарај поста мучилиштем
самом себи, сваком кога може,
те му провре на седморо вратах
крв ђетинска и крв мучитељска.
Е то каже, честити валису,
што је ваша вјера наопака.

Беглербег скочи као помамјен брже боље да их сва три посијече;
већ су џелати пале повадили. Вичу Турци као бијесни на игумана.

ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО

ПАША ШУВАЈЛИЈА (клечећи на кољена)

Аман мало, честити валису!
Камо божје вјере што давасмо?
Њих ако ћеш изгубит тројицу,
удри мене - опрашћам ти главу.
Што ће рећи војске обадвије;
што учини паша Шувајлија.
Свако ће ми на образ пљунути.

БЕГЛЕРБЕГ

Што будалиш, једна Бошњачино,
да ли чуо ушима нијеси?
Опсова нам вјеру и пророка,
а опсова куран и султана
у средину ов'лике ордије,
а управо нама у очима.
Што ће рећи сва наша ордија
кад зачује ово погрђење?
Помрзјет ће листом нас главаре
ако главом не плате каури.

ПАША ШУВАЈЛИЈА

Не изгуби, пашо сераскјере!
На што ћемо поганити руке?
На три старца те су ка три овце.
Да су млађи, бранио ти не бих -
да се други науче зборити,
буди ондје ђе су јачи Турци.

Са много муке и труда одмоли их паша Шувајлија, те их сераскјер
не посијече; попрати их обратно откуда су и дошла. А Брњаш
Шћепанов остане свезан код шатора Шувајлина, показујући се и
посланици и паша да су га свргли с ума.

ДЈЕЈСТВИЈЕ ТРЕЋЕ

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

НА ЦЕТИЊУ

По разбићу Тураках патријарх пећки, владика Сава, владика
Арсеније и игуман Теодосија послије службе божје чине
благодареније богу за побједу над Турцима. Излазе међу народом, који
непрестано са сваке стране врви к Цетињу, благословјају народ.

ВЛАДИКА САВА (к народу)

Сва јунаштва ваша од Косова,
с којима се горе ове диче,
свеколике борбе нечувене
за слободу и за име српско
које памти наша Гора Црна,
све похвале те досле имасте,
све оките вјештијех гусларах
и све оно што се изрећ може
за похвалу правоме витештву -
све ви ово данас надвисисте.
Је л' вишега чуда икад било
откад паде свијет на свијету?
O господи, слава твојој сили
и десници твојој свемогућој,
те притјеца на помоћ вјернима
кад им падне сила и надежда.

ПАТРИЈАРХ (као луд одрадости)

Црква живи над вјерним народом,
народ живи у божојзи цркви.
А црква је божја превелика:
њеном своду крај се наћ не може;
а под сводом нигђе ступца нема.
А вјернога народа је мало
који иде по ћуди господу:
нит је шака нит је пуна капа, -
управо би прегрст напунио,
али га је доста за чудеса
са помоћу бога и слободе.
Алилуја! Алилуја!

Пада патријарх у несвијест. Народ се над њим купи.
Некога жали, неко се чуди што му се догоди.

Доходи Шћепан из Грађанах (племе), из куће Кнежевића, у коју
се био сакрио како су Турцидо на Чево продрли. Примају га, али
с мањим усхићењем.

ШЋЕПА (клањајући се на све стране народу)

Помози бог, јуначки народе,
поможе ти данас мимо икад.
Ја сам кривац пред богом и тобом
јер подигох кулу до облаках,
на њу страшне навукох громове;
ја сам кривац, о народе вјерни,
јер у твоје не стадох редове
да под својом паднем величином,
ал' са славом да на њој останем;
но потоња памет не помаже.
С ђетинства сам у двору подњивљен;
разблажена и млакава душа
стрепи грдно од рата крвава.
Што ћу крити? Када видјех Турке
и њихову силу колика је,
тад помислих чисто у памети
да им у вас ни предручак није,
те се сакрих у тврде Грађане
не би л' како ја један претека,
вашу славу да кажем свијету
да се она с вама не погребе.
Крив сам, знадем, ал' се опет гордим
што сам узрок ја ове побједе,
што сам узрок данашњега пира,
што поводом мојијем срећнијем
алмаз се је најљепши придао
у вијенцу соколова гн'језда.
Овим ћу се увијек гордити;
спрам овога све моје погрешке
малене су, видјет се не могу.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (крстећи се)

Кри се од нас, проклети демоне,
бог ти мајку убио опаку!
Чујете ли, ако бога знате,
безочнога овога образа
у што ти је очи уковао;
не знаде се покрити срамотом,
опета се за цара намеће -
ђаво своју пјесму не оставља.
Чујете ли ка је разгранао?
Околиши тамо и овамо,
док најпосље све у своју торбу.
Ја се стидим његове срамоте
и грднијех лажах и плетења,
а он за то главе не обраћа,
него су му када хора дошла
да изнова о погрди ради.
Чуј, Шћепане, што ти хоћу рећи:
ти јошт мислиш да те не познамо;
цијели те народ већ познаје;
доста си нас држа за будале.
Но врат ломи куд те очи воде
да подругу са нама не збијаш;
носи собом то име велико,
нама оно ништа не требује,
нејмамо га куда камо ђести.
Колач вељи у малену торбу
стат не може док не прсне торба.
Муке с муке и зову се муке,
зло будала најгора уради;
стотине се главах паметнијех
знојем перу док добро ураде.
Ти се сакри како назре муку,
но народу не бјеше скривања;
но да муци врха главе дође,
ал' да му се угаси свијећа.
Но хајд' с врагом откуд си дошао
док нијеси што тражиш нашао.

Плаче Шћепан како младо дијете, пада на кољена и моли народ да
га убију говорећи: "Воли сам од ваше руке умријети него се с овим
именом по свијету скитати". Исправља га и тјеши га поп Андрија
Ђурашковић и брани од Теодосија Мркојевића.

ПОП АНДРИЈА

Немој тако, оче игумане,
срамота је и тешка грехота
на овакво народње весеље
уцвијелит најгору сироту,
а камоли једнога човјека
те је нашим био поглаваром;
чинио је све што је могао,
а што није могао чинити,
за то не крив богу ни народу.
- Ал' се цару не ваља страшити.
- Под крунама има страшљивицах,
у прњама има витезовах.
Он сад друге не има кривице
нако што је срца плашљивога,
а то није његова кривица,
него га је бог таквога дао.
Па помисли, оче игумане,
како год је досад пословао,
у свашто је за нас срећан био:
суд постави у земљу бесудну,
његов поса и ово уради,
те оваку славу задобисмо.
Чуј, народе, што ћу сада рећи:
досада сам чисто двоумио,
а сад виђу објема очима
да је главом царе, како каже.
Би ли икад Отмановић силни
онолику силу отправио
на чесову лажу и скитача
да цар руски није међу нама,
да је није на њега спремио?
Свједочи ли чисто Отмановић
кога данас међу се имамо?
Држимо га, не нагрдимо се.
А чега се бојати имамо?
Нека чете све наими своје
цар сатана у цара Мустафе, -
кад се овој сили опријесмо,
бојати се нејмамо никога.
А гдје Турци омасте пољану
и оставе онолико меса,
засада се неће повратити
на крвава она разбојишта.
Но држите, а имате кога,
нек ви слава иде по свијету
и да ви се до послијед прича.

НАРОД (из гласа)

Држаћемо, а цар је, видимо.
Нек стоструке падну на нас муке,
пуштати га ни издат нећемо
док све наше силе изломимо.

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

Излазе главари на страну и воде Шћепана међу собом.

ШЋЕПАН (главарима)

Мрковић је један човјек врли:
народ му је душа и тијело,
готов се је свагда жертвовати
за народну ползу и напредак.
Што ме гони, чудит му се није;
оно није злоба ничесова,
но уклања народ од олује.
Уважавам искреност његову,
и због исте ја му све опраштам.
У мене је срце милостиво
и желим се с њиме помирити.
Рад нијесам - бог ми не судио-
да на мене штогод старац сумја
злобе сјеме да у срцу носим.

Главари скоче на ноге, скину капе и сви му захвале на његовом
царском великодушију, и оду три четири по Мркојевића те га
доведу Шћепану и прочима.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Што хоћете, земаљски главари,
што се старцем једнијем брукате?
Дајбуди ви ја не требам ништа.

ВОЈВОДА НИКО

Никад нам се бољи не родио!
Треба си нам и требаћеш док си.
Звали смо те сви из договора
као оца да те сви молимо
да се смириш, игумне, с Шћепаном;
ваша распра нама мила није.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Умирен сам са сваким, душе ми.
Зар се Шћепан препао од мене
да му царску круну не уграбим?
Ко шубару носити не може,
њему ништа круна не требује.

ВОЈВОДА НИКО

Није, оче, ни Шћепан такови
да о теби штогод худо мисли,
но се с тобом жели помирити.
Он је човјек срца милостива,
вељедушан, рода великога;
он неслогу мрзи ка ђавола;
он се мањи и од мрава чини,
не да нико да га царем зове;
сам је своје име унизио
и назва се Шћепаном Малијем;
засвијет га нико већ иначе
зват не смије до Шћепане Мали.
Куд ће душе на св'јет поштеније?
Него, оче, сви ти се молимо:
пољуби се и помири с њиме;
он то жели, а ми сви желимо.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)

Свак пред богом самртно гријеши
ко би икад хтио и смислио
вас исправит с ваше наклоности,
када вам је срећа ал' несрећа
са разлогом некаквим обручи;
теже вас је са њом раздвојити
но уставит мутну поточину
која себе ломи провалама.
Што ћу језик бадава тупити?
Мир без рати ствар је од подруге.
Мене Шћепан дивно разумије,
а ја њега јошт боље познавам.
Ви не дате седлат ни уздати,
правда ви је што је вама драго.
Ко је икад на свијет дочека
а од ђеце једне распуштене
штогод друго до вјечите муке?
Тешко томе ко о вама брижи.
Камо Шћепан да се пољубимо,
па га ето, и честит ви био!

Диже се Шћепан те се пољуби с Мркојевићем. Велика граја и
весеље; поче народ коло водити; једно коло води један млади
калуђер, а друго Симо Цетињанин (трговац которски).

ПРВО КОЛО

Што се она чује хука,
што л' грмљаве проламају?
Ондена је страшна мука,
планине се потресају.

ДРУГО КОЛО

Море се је зајосало,
упире се с бреговима;
а небо је помрчало,
те се хори с громовима.

ПРВО КОЛО

Нешто друго ја хоћах казати,
па се нешто занесох на страну.
Млечићи су, знадем, Црногорце
све мрзјели, мрзећи љубили,
ал' нијесу мрзост на видјело
никад приђе досад изнијели.
Ја се чудим што ће ово рећи
и ка им је њихова хитрина
допуштила ту безобраштину.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ти се чудиш што ће ово рећи,
али ја се нимало не чудим,
јербо знадем што је прије било.
Ово њима нијесу првине.
Кад прегази Ћупрелић-везире,
кад прегази с војском Гору Црну
и навали к мору дебеломе,
паде с војском на поље Солило.
Наше много тад бјеше чељади,
да се спасе, у Боки утекло,
а све жене дјецу унијеле
која боја бити не могаху,
нит се крити по тврдим горама.
Срамотно их Млечићи тисућу
похваташе, Турцима предаше;
женске робјем Турци поведоше;
повјешаше крупније мушкиће;
мушку дјецу те у повој бјеху
увис Турци побацаше листом,
дочекај их на врх од ножевах,
онако их носе набодене
пред крвнички шатор Ћупрелића
да угоде нечовјечној ћуди
тиранина богоотпадника.

Коло поје.

ПРВО КОЛО

Клањају се мнаду сунцу дв'је тисуће
                                        витезовах,
целивају матер земљу да им покој
                                        тихи даде.
Хоће братску крв да свете и разуру
                                        њих домовах,
али листом изгинути, - о другоме
                                        сад не раде.

ДРУГО КОЛО

Молитву им сунце прими, земља славан
                                        гроб обећа;
тридест тисућ турске војске како муња
                                        поразише,
све исти дан површише, - је л' јуначка
                                        ово срећа?
Утријеше војску турску, главаре јој
                                        заробише.

ПРВО КОЛО

Сердар Ђикан и кнез Мојаш у Чево се
                                        с војском врате,
воде собом до два паше и Тураках
                                        главних триста
заробљених на Трњине да им покор
                                        Турци плате
Ћупрелићем учињени. Освета је ово чиста.

ДРУГО КОЛО

Босанска се двапут сила на Трњине
                                        сломи село,
турске кости на гомиле изнад села
                                        и сад леже.
Бјеснило је дивље Турке на све наше
                                        краје вело,
бјеснило их бешчовјечно на злочинство
                                        њино стеже.

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Трче архиђакон Петар Сиваља Беглербегова. Сав га народ гледа
како хитро и вјешто коња јаше. Сердар Јово Ђурашковић метне
му свој чибук на ливаду. Он залети хата и у најватренијем трку
сагне се и уграби чибук са земље. Тада га сав народ поздрави
пуцњавом пушаках.

ШЋЕПАН (главарима)

Има сам ја у мојој гвардији
коњаниках толике тисуће
од свакога краја и народа;
Татаре сам гледа и Харапе,
Киргизе сам гледа и Черкезе, -
јошт мојима очима не виђох
нигда муње овакве на коњу
као момче ово што сад виђех.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Није само он од тога посла
него га је бог за свашто дао;
у нашој се земљи нигда није
оваквога момчета дизало
ни дивотом ни сваком хитрином.
Управ су му седамнаест љетах,
више знаде но нас половина;
паметније мисли и ријечи
нит сам чуо нити ћу је чути,
него неће ово наше бити.
А ако му бог сачува главу,
он је срећа овога народа,
он је рођен да довијек живи,
он ће другим бити Скендербегом.

Долази архиђакон Петар. Шћепан га грли и оће да му дарује
свој џефердар. Петар се смије и не хоће дара примити.

ПРВО КОЛО

Што Пипере магла крије?
Што л' топови турски громе?
Што с' око њих пламен вије?
Што л' пушчане јеке ломе?

ДРУГО КОЛО

Топал-паша курбан чини
соколове да задуши,
лава робом да учини,
да порасту Муси уши.

ПРВО КОЛО

Дим на турску војску иде,
турска војска грдно бјежи,
стражњи прве већ не виде, -
тисућа их мртви лежи.

ДРУГО КОЛО

Топал-паша робом оста,
Пипери га ухватише.
Ту падиши бруке доста,
а Топалу и јошт више.

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

Доходи један монах однекуда. Шћепан се диже, срете га и одведе
на страну. За дуго се с њим забави, поврати се на обично мјесто,
сједне и позове монаха к себи међу народом. Монах приступи
патријарху и владици руци и стане дупке пред Шћепаном. Народ
наврви гомилом около њих.

ШЋЕПАН

Духовниче, слушај што ти кажем:
Богу сам се јако зарекао
да на срцу не држим таине
коју нећу на глас објавити
пред овијем вјернијем народом,
него причај право и открито,
на цио глас пред свијем народом,
порашта си ти к мени дошао.

Монах, дрхтећи и обзирући се около себе, вади из штапа шиш
около којега замотаноједно повеље писмо, одвије писмо и даје га
Шћепану. Шћепан отвара писмо, гледа га као да га чита и
одрадости плаче. Народ забјешен шапти међу собом чудећи се што је.

ШЋЕПАН (отирући сузе)

Духовниче, све на уста причај
што си доша и рашта си доша.
Не може се никад исписати
ка из уста у уста предати;
чишће језик него писмо каже,
у писању штеде се ријечи.

МОНАХ

Види дивно твоје величество
што ти писмо каже и говори.
Дали су ми жестоку наредбу
на ријечи да ти све повторим:
жељкује те видјети Русија,
жељкује те ка озеба сунце,
цио народ пречезну за тобом.
Многе су се буне подизале
и многа је крвца проливена
тражећи те народ од велможах
да те пуште и народу даду.
Бог то знаде што још бити шћаше
да им лажа у пук не помога,
те рекоше ере си умро.
Све разлоге и чисте свједоџбе
изнесоше пуку пред очима,
најпослије и гроб ти нађоше
у кому си и ђе си сахрањен.
Тијем пуку очи замазаше,
ал' се опет зуцати почело
да си здраво и ђе се налазиш.
Стога су ме к теби отправили
твоје вјерне које имаш слуге
да те видим, да ти се поклоним,
да их чисто о теби изв'јестим:
јеси ли им здраво и весело,
како ти је међу Црногорце,
чествују ли и слушају тебе.
И то су ми рекли да ти кажем -
како згоду виде и прилику
за тебе ће послат посланике
да се враћаш на твоме престолу.

Шћепан плаче.

ШЋЕПАН (отирући сузе)

О неправдо, ђавољи породе,
је ли ово икад ико чуо
откако је гавран поцрнио
да над празним гробом очитају
опијело живоме човјеку?
Ал' кад чисто пред пуком испане
лаж на лажу, правда на истину,
тешко ти га онда онијема
што ми силом престол уграбише
и толику лажу посијаше.
Тада ће ми триста пута љепше
засјат глава но ми сјаје круна.

МОНАХ

Допушти ми, твоје величество,
да одлазим откуд сам дошао;
не може се ни тренућ трајати,
јер зависи од мога трајања
красна срећа царства цијелога
- па каквога царства великога -
које хоће да дуго живује,
којему су дани тако дуги:
један његов - обичних стотина.

Монах се клања просто и одлази. Устаде Шћепан те га прати, дуго
се с њим разговара и повраћа се међу народом веома весео и
задовољан. Народ се чуди и весели; свак гледа Шћепана с
љубопитством као да га јошт никад нијесу видјели; свак мучи, нико ништа.

ШЋЕПАН (народу)

ПАПАГАО (клањајући се)

Цар... цар... цар... цар...

Народ се смије и крсти од чуда. Различита и знаменита се
толкованија просуше због папагала о Шћепану међу народом.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (у себи, заценут од смијеха)

Враг би овдје пука од смијеха,
с гроба би се човјек насмијао.
Баш је ово - не знам што ћу рећи;
на свијету још ове смјешине
нит је било нит ће, ја мним, бити.
Да кажујем по тисућу путах,
нико ово не би вјеровао.
Ово никад пристојати неће
- што се ради с овијем човјеком -
за причање ни за вјеровање;
све му свира по његовој ћуди,
жели лажи овој угодити.
Патријарх му бјеше отправио
средовјечну, готово неуку
хатурину ону неваљану.
И гдје ће га за петнаест данах
научити, кад му се примакне,
да му клекне на прва кољена,
да му га је лакше појахати!
Опет лаже са свакоје стране
саковане по његовој ћуди;
по ћуди му и папага дречи.
Та ово је ништа ко га знаде,
ма велико чудо ко не знаде.
Да што почнем зборит у народу,
нагазићу на вељу злу срећу.
То ријетко бива у свијету
да истина пред нечистом лажом
смије своје уши помолити;
најљепше је - држ' језик за зубе.
За лаже ми није много стало:
ко се себе не стиди лагати,
тај за свијет не обрће главе;
него ми је стало за другијем.
Али опет у дрхтећој руци
кантар право мјерити не смије.

Коло пјева.

ПРВО КОЛО

Силна ти се Босна слеже на границе
                                         листом наше,
пред њом Ћехај-паша млади и босански
                                         капетани.
На Ублима сила паде - тридест тисућ
                                         ње имаше -
јаничари и спахије и војници све
                                         бирани.

ДРУГО КОЛО

Наша војска нејакашна сломит Турке
                                         не могаше.
Страшна миса Обилића три војводе
                                         опи тада;
су четрдест другах пођу поклонит се
                                         вољи паше,
са ватром му поклон чине и убију
                                         пашу млада.

ПРВО КОЛО

Мртав паша самоседми од витешке
                                         руке паде,
наше браће двадест и шест погибоше
                                         код шатора;
Томановић с четрнаест из окола
                                         здрав испаде.
Данас спомен погипшима видиш -
                                         мрамор до мрамора.

ДРУГО КОЛО

Два сердара тада удре на смућену
                                         турску силу,
разгоне је и ис'јеку, - половина
                                         не утече.
Слободи је пир велики кад јој синци
                                         круне вилу,
као што су под турскијем шаторима
                                         исту вече.

ЈАВЛЕНИЈЕ ДВАНАЕСТО

Долази граф Бујовић, сердар бококоторски, родом из Пераста, и
доноси Шћепану писмо од провидура из Котора у коме га моли
провидур да. се не именује Шћепан императором ни царем, јер
речена имена не звече лијепо у овим крајевима.

ШЋЕПАН (поносито гледећи)

Дану причај, господин-сердаре,
што то траже од мене Млечићи,
с каквим су те образом спремили
кад су своје грдно губавило
сад казали цијелој Европи.

ГРАФ БУЈОВИЋ

Млетачка је воља свагда била
откад си им доша у сусједство,
и данас је како што је била -
друго име узми које хоћеш,
ал' се царем ни императором
немој звати јер ти не пристоји.

ШЋЕПАН (с грохотом)

Зар Млечићи у мојојзи кући
да ме крсте како они хоће?
Што би онда Црна Гора била
кад би она лаву Марковоме
као торба о репу висила?
Па ономе лаву жалосноме
који носи, ево неко доба,
ћуд лисичју, а зечево срце,
те се клања сјенки од мјесеца,
робињама направља папуче.*
_______
* Султаније

ГРАФ БУЈОВИЋ

Знаш, Шћепане, ти си човјек уман,
срећа ти је у крила удрила,
а дјела ти способности кажу.
Но за тебе царско име није;
с тобом би се могло и сложити
но се с мјестом овијем не слаже.

ШЋЕПАН

Ја се звао тако ал' онако,
вама није ни шире ни уже,
само ви се не даје сакрити
опачило ваше ваздакадње
и подмукла подлост душе ваше,
којано је благородној души
много тежа но турска дивљина.
Истим путем којим си дошао
хајде натраг, поздрави Млечиће:
јошт им треба много којечеса
да им дуги порасту бркови,
па што такво да почну зборити.

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРИНАЕСТО

Одлази граф Бујовић. Долази један слијепац који је пјесну извео
о новој побједи на Чево и у Црмницу. Умоле га да је пјева. Почне
гудјети пред Шћепаном и главарима. Пук се нагомила да се не
може кркнути.

СЛИЈЕПАЦ (поје)

Здружише се два велика змаја,
отправише Турке и Латине
- сто и тридест хиљадах пушаках -
да ухвате цара русинскога
те у Црну Гору добјежао,
а заробе царицу слободу.
Цар се сакри у село Грађане,
а царицу бране Црногорци.
На хиљаде падоше јунаци,
потекоше ријеке крваве,
потопише Турке и Латине.
Засја света царица слобода,
засја млада ка на гору сунце.
Благо вама до шест витезовах
те водисте у бој Црногорце,
ваше име никад не умире:
Вукотићу са Цетиња Перо,
и сердаре Поповићу Стано,
војеводо Драго Вукотићу,
с побратимом Милићем војводом,
млад ђаконе, црногорска дико,
са сердаром Ђурашковић Јовом -
благо вама, сиви соколови,
соколови црногорски момци,
ви бесмртну славу задобисте
сијекући шест недељах Турке
преко Чева и подно Црмнице
докле силу турску саразисте
и демону сломисте рогове.

Сврши пјесну слијепац. Шћепан гледа пред собом; боље му се
допадаше пјесна папагалова но овога слијепца. Разлази се
скупштина.

ДЈЕЈСТВИЈЕ ЧЕТВРТО

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (пружајући му чашу)

Узми, књаже, не нећкај се ништа,
ове горе не љубе регуле,
јер су у њих дани предугачки,
те лиш оним што код куће чамју,
кад их човјек не би поткидао
са пјесмицом и чашом ракије.
Док си овдје, треба забацити
свеколике свјетске посластице,
ка да си се изнова родио.

Гледа га кнез љубопитно и попије добру чашу.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)

На здравље ти. Вјешто је искапи,
као да си и приђе почиња

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Не могу се наслушат милине,
јербо су нам све ове литице
оживјеле крупним одзивима.
Та ово је пријатно слушати,
те лиш оном ко га чуо није.

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

Сабраше се Црногорци листом. Излази међу Црногорцима владика,
патријарх, књ. Долгоруков, Теодосија Мркојевић и офицери
руски. Црногорци су дигли капе на пушке, а Теодосија Мркојевић
чита грамату од царице. По прочитању грамате учине Црногорци
у три пута весеље из пушака.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Чуј, народе јединоплемени,
прослављени у свијет храброшћу,
православна велика царица
спремила ме да међу вас дођем,
да вам предам њезину грамату
и њезине свештене ријечи,
те ми даде из уста у уста
вам их предат од слова до слова.
Велико је моје посланије,
царска ријеч аманет највиши,
драгоцјеност највиша на земљи;
р'јеч је царска царства религија.
Ја вам носим страшна сокровишта,
уцијенит уста их не могу;
свака ријеч коју сам донио
по брилијант ваљаде из круне.
Јошт никада в'јести ни вјесника
овакога овдје дошло није
откад ваше горе поникоше.

Ка највиша што си икад чуо,
па је такве ни чуо нијеси.

Свак слуша с љубопитством.

Ево има седам осам данах
откако је доша на граници;
свако му се живи овесели
ка да ново нас огрија сунце;
свак похита кано патријарху
да поуку од њега чујемо
и примимо свете благослове.
Кад код њега, имаш што виђети -
поче вражју просипат поуку
и тровати народ опачилом;
поче кумит што чуо нијеси,
да се земља под нама пропане -
све гологлав а с крстом у руке,
да се народ Турцима предаје.
Сви се томе послу зачудисмо -
да нас куша, сав народ помисли,
јесмо ли му у закону тврди,
љубимо ли слободу јуначку.
Када виђе - кумства не помажу,
поче клети, у кам затуцати,
и на народ проклетства сипати
и некакве крупне анатеме,
ако народ за њим не окрене
да се иде Турцима предати.
Кад виђесмо што хоће патрика,
христјанском га вјером закумисмо
и његовим великијем чином
да се прође таквијех пословах
и да иде откуд је дошао,
да се грдна брука не набија
с лијепијем нашијем законом.
Кумисмо га три четири дана -
ко се годе код њега намјери;
на сва наша кумства не обрну,
нити једном рече: "Хвала богу",
но све прати ону наопаку.
Тад прегнусмо, не знам ни сам како,
ако ће нас све бог саразити -
ухвати га и доведи к вама.
Сад чините од нас и од њега
како знате, што вас душа боли.
А сви бисмо воли погинути
него ишта да му ружно буде.

Свак гледа преда се и снеби се.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (зловољан, крсти се)

Даница се сатаном проврже,
јербо пође против воље божје;
стога с неба паде у тартару
(зло са горим хоћу да покријем):
архистратиг кад први сагреши,
ка ће слаби човјек да не згреши?

Опет ћутање велико, свакоме нешто мучно бива.
Патријарх Есперијус броји бројанице и плаче.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Сад он плаче - и ја ћу плакати -
рони топле сузе покајања.
Великаши и гријеше крупно;
смртна рука над њим власти нејма,
но ће њему за његова дјела
небо судит, а земља не смије.

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

БАЈО ГАВРИЛОВ

Барем саде, оче игумане,
без господе нијесмо сиротни,
но их ево на свакоју страну:
цар и принцип с тридест офицерах,
два владике и два патријарха,
шест сердарах и шест војеводах,
а помањим ни броја се не зна.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Истина је, наша четовођо,
доста их се сада намјерило
(али си се мало забројио);
да бог даде унапријед више.
Што би биле пчеле без матице?

БАЈО ГАВРИЛОВ

Доста их је, мајде богме, оче,
довијала некаква вјетрина,
већ их никад Црна Гора неће
оволико очима видјети;
много би их једном царству било;
оволико чуда за нас није,
него ће се брзо распршати.
Зли смо, оче, ми до бога слуге,
а они су листом празноруки
(сви, до тога рускога принципа).
Слану шаку радо људи лижу,
а на празну не обраћу главе.
Истина је што си ти рекао -
збуњене су пчеле без матице.
А какве су са много матица?

Теодосија Мркојевић од имена оба владике, патријарха Бркића и
књаза Долгорукова моли Есперијуса да даде благословено писмо
онима који су га довели на Цетиње. Есперијус дава писмо и они
одма, прилично његовом званију, испрате обратно вселенскога
патријарха.

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

Долази Пејо Маџар, житељ скадарски а родом из Подгорице, и
доноси писмо владици Сави и Црногорцима од беглербега
румели-валиса; целива владику у руку и дава му писмо; владика
прочитавши исто, дава га књазу Долгорукову. Књаз, не умијући
прости рукопис читати, даде писмо Теодосији Мркојевићу да га
на глас прочита.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (чита писмо)

Какву тицу? Ти си полудио!
Чујете ли лаже безобразне
у чему је снова загазио!
Како се је мога усудити
ствар ништаву од мене искати,
запалит ми образ пред народом?
Како да сам ја овдје дошао
да му чувам и да му надгледам
беспослице и његове тице.
Ово ништа друго бит не може
него са мном набија подругу.
Куд ће већа него ова што је?
Грдни један скитач безобразни,
нити моја слика ни прилика,
наружи ме данас пред народом.
Раван мени да ово учини,
ласно би се мога извидати;
одма бих га на мејдан позвао.

СТРАЖАР

Опрости ми, драги господаре,
крив у томе ја нијесам ништа,
рад аманта доша сам божјега,
више с' бојим бога но икога.

Књаз не одговори ништа, него се срдит на страну нагне. Стражар
одлази, а Теодосија Мркојевић полако приступа књазу и почне му
тихо говорити.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Господаре, коме се противиш?
Зар маленкост једнога будале
да књажевску твоју смути душу?
Пјаницама и лудим људима
опрашта се свашто као дјеци.
Онако га црна памет учи,
ништа знао није куд му иде;
но је хтио искат дозволење
да му врага онога донесу -
мили му је него своја душа
рашта дречи по његовој ћуди.
Твом кољену јесте насљедствено
од искона великодушије:
твоју љутост сви ми чуствујемо.
Да је са шта, не бих ни жалио,
но с никога и с никакве ствари.

Књаз се исправља мало поублажен.

Ја познајем на што ви гудите:
муха ви је у носу уљегла;
није вама стало ни марите
да папага али Шћепан цркне
од жалости један за другијем;
то је друго масло и ковање.
Развеза је боља слабе свезе.
Кад је наврх језика, причајте,
а ево ви од мене ширина.

Уклања се Теодосија мало на страну.

Код нас кривце пушкама гађају,
пушком на трк, како тицу на лет.
Но те молим, свијетли принципе,
од имена цијела народа,
из тавнице пуштимо Шћепана,
- нама треба, а теби не смета -
да на правди божјојзи не страда.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Ако овај самозванац мрски
главом лажу сад не плати своју,
братска љубав, свеза најсилнија,
прекида се данас задовијек
међу вама и силном Русијом.

ПОП АНДРИЈА

Ту љубави чисте братске није
коју један човјек из пакости
би могао собом претргнути.

Књаз разљућен почне се шетати.

СЕРДАР ВУКАЛЕ, ПОП АНДРИЈА, ВОЈВОДА НИКО (из једнога гласа)

Чуј народе, куд смо замлитали:
своју срећу под ноге турисмо,
да се с нама вас свијет калижи.
Би сад дјеца могла видијети
е цар руски данас на Цетињу,
књаз би њега смио изгубити,
затворит га не смје у тавницу
ниже себе, него више себе.
Докле живи - све старијег мнађи
више главе држи и поштује, -
обичај је такви у свијету.
Но вадите цара из тавнице!
Што је принцип пред једнијем царем?
- ка миш мали пред добријем мачком.

Велика хука у народу; поврви народ гомилом, сломи врата од тавнице
и ослободи Шћепана. Велика радост у народу што су га ослободили.
Књаз Долгоруков, јако разљућен на Црногорце, стане неколико данах
у Црној Гори, докле Црногорце добро с Турцима завади, па онако срдит
зато и за многе друге ствари као и Црногорци на њега, - готово утече
с Цетиња у октобру мјесецу године 1769, увезе се на јаз
(у кнежевини грбаљској) у трабакули Лазара Јанковића из Новога и
одведе са собом у Русију Василија Јовановића Бркића,
последњег српског патријарха.

МЕХМЕТ-ПАША (исправљајући се с дивана и свијестећи се од клапње)

Слике нигђе у свијет нејмају,
колико је под богом инсана;
та они су слијепе будале:
што су шћели, могло им је бити
од падише и нашег девлета,
само да се мало опамете
и злочинства своја да оставе.
Ал' бадава свашто на свијету
са једнијем сл'јепијем народом;
драже му је зло и пакост своја
но икакво добро на свијету.
И с њима се на крај не долази
док с' невјерно не утре котило.
А ко би га мога утријети?
Ја се чудим, тако ми сеџаде,
невјернике што наш алах трпи,
из свијета што их не ишћера
ка невјерни народ Ђанбен-ђана.

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

Како сада збиља живујете
са онијем вражијем милетом?
Стаје ли се когод на ћенару?
Чините ли вјере али мира?
Имате ли какве трговине?

КАРАМАН-ПАША

Од замана како је остало,
онако се и сада налази:
нит' имамо мира ни састанка,
но бојеве и вјечна крвљења;
иду наше чете и њихове
свим ћенаром тамо и овамо,
не престају и дневи и ноћи.
Ђе се хвата Турчин с Црногорцем,
Црногорац ђе скучи Турчина, -
један другом не чини амана,
но се бију и сијеку главе;
мушкој глави они не различу,
да је нађу и у колијевци,
но је с'јеку једни другијема;
женско робе и у ропство воде,
ватром пале што сегнути могу;
један другом грабе аиване;
њиве штете, а сијеку воћке, -
сваке јаде на свијету граде,
што се нигђе јошт радило није.

КАДИ-АСКЈЕР

Од постања нашега пророка,
откад паде куран са небесах,
јошт душманин већи не постаде
човјек чојку а народ народу
од Турчина и од Црногорца.
Да л' се су чим досадит не може
невјерноме дина душманину?

КАРАМАН-ПАША

Ни с чим му се досадит не може,
све преноси муке ругајућ се.
Зла свакоја што су на свијету
и што човјек урадити може,
ми смо њима свакоје радили.
Ево има неколико доба
смислимо се ја и Мехмет-паша
да им њина стада потрујемо.
Покри снијег све њине планине,
те им сагна стада у жупине,
у пољима и у продолима
на пушкомет од наших градовах;
двјеста оках ми узми сичана,
узми соли десетак товара,
со и сичан добро измијешај,
пошљи ноћу неколико другах,
посијаше отров на пасиште.
Тек се њини пушташе крдови,
збучаше се, ка имање, на со, -
многа им се стада утријеше.
Памети се посље научише:
испред стадах све иду чобани;
кад опазе отров на пасишта,
не пуштају по њима крдове
докле киша отров не опере.

КАДИ-АСКЈЕР

Хљеб вам царев халал по сто путах,
дин жељкује такве измећаре,
потаман сте ви истински Турци,
такови су ћабу оградили.
Благо вама тамо и овамо:
овамо сте у њедра падиши,
а у нашој дивној тандарихи
сјеђећете за пуним софрама,
уз кољено турскоме алаху
и његову драгоме пророку,
кад зло ново смислити знадосте
којијем се може пакостити
противнику ћабе и курана.

Петар II Петровић Његош: Лажни цар Шћепан Мали

Прво издање је објављено у Трсту, 1851.

Електронско издање по благослову Митрополита Црногорског-приморског Амфилохија, у сарадњи са сајтовима Митрополија Црногорско-приморска и Српска земља Црна Гора, у оквиру Пројекта Растко - Цетиње приредили и објавили: Александар Раковић, Зоран Стефановић, Ненад Петровић, Милан Стојић, Михаило Стефановић и Маринко Лугоња.