Хомер

Илијада

Прво пјевање

У преводу Петра II Петровића Његоша

Пој, богињо, љутост Пелевића
Ахилеса, страшнога витеза,
који многа Ахејцам нанесе
неизбројна чуда и несреће
и могуће многе душе тиште
у адову бездну мраковиту;
витезове и храбре војнике
он предаде лакомим добићем
околичним псима и тицама.
Соврши се воља Кронидова
и од тога дневи несретњега -
отка спору међу се дигоше
и са злом се враждом заједоше
Атрид, пастир људства и народа,
и Ахилес, јунак благородни.

Од боговах ко је бесмртнијех
њих подига на враждебну спору?
Син Лијете и громометника,
Феб, од цара много разљућени,
на војску је љуту кугу посла,
те су од ње гинули народи,
за наказу што Атрид бешчасти
свештеника Хриза беспорочна,
који бјеше старац доходио
ка крилатим ахејским бродовма,
неизбројне откупе донио
заробљену да откупи шћерцу,
и у руке на златноме штапу
св'јетли в'јенац држећ Аполона
Ахеице све је он молио
и Атриде јоште премогуће,
заметнике рати ахеиске:
"Атрејева ђецо обилнога
и мужеви што сте ахеиски,
о да боги вам у помоћ буду
имајући доме на Олимпу
град Пријамов брзо разрушити
и сретњо се дома повратити, -
милој шћерци дајте ми свободу!
Откуп за њу - ево га примите,
почитајте Зевсовога сина
и далеко разитога бога."
Сви једнијем повикаше гласом
Ахеанци да ће је вратити,
свештенику почаст учинити,
блистајући откуп прифатити;
само срцу Агамемнонову,
силна цара, то не било мило;
свештеника гордо је одслао
и страшну му ријеч изрекао:

"Никад, старче, ја да те не виђу
да доходиш пред наше бродове,
нит се овђен сада задржавај,
унапред се не смјеј појавити,
ере помоћ ништа тебе неће
Аполонов скиптар ни вијенац.
Ја ђевојци не дајем свободу;
она вешча у мојему ропству,
у Аргосу, у нашему дому,
отачаства и тебе далеко,
стан откани она облазећи:
и постељу са мном дијелећи;
него одлаз', не иједи мене
ако желиш здраво се вратити."

Цар изрече, а старац уздрта,
покори се царској запов'једи;
тихо оде по круту бријегу
не мучећи шумећега мора.
Од бродовах тамо се удаљи,
па се старац ста молит печални
сину Лете лијепокудраве,
Фебу цару многомогућему:

"Сребролуки, зачуј мене, боже,
о те храниш и облазиш Хризу
и свештену Килу, свемогући,
у Тенедос па и у Скинтеји
те царујеш и могућно владаш,
ако сам ти храм љубезни игда
украсио, жертвом наложио
бедре козје и телче претиле,
зачуј мене, испун' ми желање:
сузе моје освети просуте
од Аргивјан твојим стријелама."

Викао је тако молећи се;
Аполон га зачу сребролуки.
Хитро пође с Олимпа висока,
распаљени гњевом и љутошћу,
лук за плећи и колчан носећи,
крилатијем закрити стрелама.
Страшно стр'јеле за плећима хуче
ударајућ једна о другојзи
у хођењу бога разљућена,
који ноћи подобно иђаше.
Напосљедак сједе пред бродове,
поче метат крилате стријеле;
Аполонов сребром блистајући
лук издаје страховиту звеку.
У почетак сами он нападе
на маскове и все празноскитне,
ал' послијед и народ пристиже,
зујећ стр'јелам' смртоноснијема.
У стану се многи од труповах
запалише, сташе огњи хучат.

Девет данах и све без престана
боже стр'јеле на војску лећеше,
а десети Пелевић собрао
на сабору храбре Ахејанце;
у мисли је то њему метнула
златнотрона и државна Гера,
јер се она жалошћу трзаше
Ахејацах гледећ погибију.
Брзо народ скупштини похита,
а када се наједно скупио,
од скупштине први устануо,
хитроноги Ахилес зборио:

"Како виђу нам треба, Атриди,
препливавши море, вратити се
у домове своје на трагове,
тек од смрти да се сачувамо,
ер уједно рат и педемија
непрестано требе Ахејанце.
Но, Атриди. да ми испитамо
свештеника јал' каква пророка
али каква санах погађача
(а и сни су чојку од Зевеса),
нек нам кажу су чим је раздражен
небожитељ Аполон високи -
за завјет ли какав несвршени,
за жертву ли срдит стотелачну,
ил' јаганче ил' избране козје
претилине он иште мирисне,
да избави сада Ахејанце
од погибне јазве и болести?"

Тек изрече, син Пелејев сједе.
Хитро скочи Калхас из скупштине
Тесторидов, главни тицегатац.
Он је мудри све дивно видио
што је било, што је и бит што ће;
на мора је ахејанске лађе
предводио исти к Илиону
са његовим предвидјења даром,
а од Феба озгор задахнутим.
Он, благијех мислих напуњени,
ста каживат пред скуп Ахеицах:

"Ахилесу царе, да ти кажем
имам наред од љубимца Зевса,
надалеко бијућега бога,
гњев праветни што је Аполона.
Ја ћу казат, ал' ти кад даш ријеч
и кад ми се повјерно закунеш
да си мене рукам', ријечима
готов бранит, ако до тог дође.
Ја се бојим, разљутићу мужа
те врховни владац Аргивјанах,
Ахејанци коме су покорни.
Велике је царе могућности
љут на чојка њему подвласнога,
нако он[у] разјарену љутост
и мрвице смири и покрије,
ал' покриту злобу док испуни
све у срце јадовиту храни.
Расуд', кажи оли ме бранити?"

Хитро њему на то одговори
благородни Пелевић Ахилес:
"Вјеруј, ово и смјеј нам казати,
ко гођ био од кога се бојиш;
кунем ти се Зевсовим љубимцем
Фебу, кому с' ти, Калхасе, молиш,
доклен живим и очима видим,
није нико пред овим лађама
прегле руке ко ћ' на тебе дићи,
кунем ти се, није у свој војсци,
да би назва ти сама Атрида,
којино се са врховном владом
над свом војском горди Ахејанах;
но Данајма откри' гласе бога."
Усуди се срцем Калхас рећи
и ста причат пророк непорочни:
"Феб за жертву није стотелачну
ни за дужно обећање гњеван,
но за стара свештеника Хриза,
Агамемнон ког је обручио;
шћер његову није повратио,
но молење, откуп одбачио.
За њега је Феб покара љуто,
а 6'једама још ће покарати,
руке своје неће уздржати
од пораза и љутога мора
приђ' без плате к оцу не отпуште
свободну му црнооку шћерцу,
док у Хризу свету не ставимо
стомаличну жертву умиљату;
тада ћемо бога умилостит."

Своју ријеч Тесторид докончи.
Из скупа се могућ витез диже,
шировласни Агамемнон царе,
узмућени гњевом и љутошћу;
срце му се мрачно у прсима
са стравичном злоћом напунило,
очи му се ка плам засв'јетлиле,
па Калхаса љуто гледајући
првому му Агамемнон рече:
"Проричниче б'једе и несреће,
пријатно ми јошт никад не каза.
Право, тебе ка да је радосно
толко б'једе људма прорицати;
нит' си када добру ријеч река,
нити си је када испунио.
Ти и сада ради нас кажујеш
и ка ријеч бога пропов'једаш
да је б'једе на народ пуштио
Феб далекометни неба житељ,
светећ оно што сјајне дарове
ја за свобод не примих Хризејди.
У душу сам ја моју желио
у дом увест црнооку дјеву;
Клитемнестри њу бих претпочита,
у супругство узетој ђевојци;
Хризеида од ње није грдња
прелијепим и љубезним видом,
својим умом и својим дјелима.
Ал' пристајем и повраћам исту
кад је иште добро Аргивјанах;
боље желим виђет спасеније
но народа свога погибију.
Али данас треба да ви мене
Хризеиду красну намирите,
да ја један данас не остајем
без награде у аргивском стану,
јер без тога срамотно би било,
а ви данас сви видите дивно
е од мене одлази награда."

Први њему на то одговори
хитроноги Пелевић Ахилес:
"Славом горди, прекориснољубни
Атрид, ђе ће ради тебе наћи
добродушни Ахејци награду?
Ми немамо нигђе на сохрану
опште касе ни општег богатства;
у градове што смо разрушене
ми добили све смо разд'јелили,
а у народ снова што је дато
срамотно би било узимати.
Но је боље - поврати Хризејду
за угодит богу великоме,
а послијед у триш, у четириш
Аргивјани тебе ћемо платит,
ако нама да разрушит Зевес
тврдостјену гордељиву Троју."

Хитро к њему с' обрћући збори
Агамемнон, владавац могући:
"Ахилесу, иако си тако
с ваљатношћу бесмртним приличан,
немој тако брзо умствовати,
јер ни ћеш ме привест ни обратит!
Ти сам хоћеш да наградом владаш,
а ја без ње да сједим мучећи.
Ти ме учиш да ђевојку вратим.
Ако мене на вољу учине,
другом плате мене Ахеици,
моме срцу са толико милом
и љепотом првојзи једнаком;
ако л' реку ере они неће,
ја ћу устат из куће је отет -
али твоју али Ајаксову
ал' награду Одисеја младу.
Доиста је сам уграбит хоћу;
тешко томе до кога ћу доћи!
Ал' о томе и посл'је можемо
и имамо када говорити.
А сад црну да спуштимо лађу,
на свештено море да метнемо,
да возилце силне изберемо,
на гек'томбу лађу их ставимо
и сведемо румено образу
Хризеиду, лијепу ђевојку,
и у њему да главаром сједе
од Ахејан један савјетнијех -
Идоменеј, мудри и разумни,
Одисеи л' Лаертидовићу,
или Ајакс Теламонидовић;
али ти сам од људих најстрашни
на оружју, Пелејеви сине,
хајде с жертвом светом умилостив'
Аполона к-нама, небовлаца."

Страшно њега Ахилес погледа
хитроноги, па му одговара:
"Нестидношћу царе обучени,
пријеварни душом лакомјаче,
од Ахејан ко ће те слушати,
ко ли ће ти поход савршити,
ко л' се храбро с душманином бити?
За себе ли ја сам овђе доша
да Тројане, коњах смиритеље,
завојујем и вјечно разрушим?
Ништа криви преда мном нијесу;
човјек њихов није нигда мене
уграбио коња ни телета,
у пресретњу многољудну Фтију
и богату свакојаким плодом
нијесу ми њиве похарали:
превисоке, шумом покривене,
нас раздвају од Тројанах горе
и немирни хучни вали морски.
За тебе смо ми овђена дошли
на Тројане, те те веселимо,
част, поштење тражећ Менелаја,
да и тебе, псообразни чоче!
Ти за ништа, бестидњаче, држиш,
нити мариш нит га у што бројиш,
ти и мене претиш уграбити
страшна рата награду ми дивну,
неуцјени дар ми Ахејанах.
Али с тобом ја нигда не имам
д'јела равна, награде једнаке,
и цвјетући ако град тројански
Ахејанци храбри раскрхају,
нећеш на то ништа погледати
што ће бреме понајтеже доћи
да га моје потезају руке,
а шићар се кад стане д'јелити,
ти ћеш узет све богате даре,
а ја с малим даром љубезнијем,
не вичући, у стан ћу се вратит,
кад сустанем од ратнијех ђелах.
Не, сада ћу ја у Фтију ходит,
ради мене несрамњено дивну,
дома ћу се на лађама вратит;
посрамљени твојијем нечојством,
ја ти овђен нијесам сумио
умножати добит и богатство."

Агамемнон хитро к њему викну,
заповједник од многијех људих:
"Ништа за то, бјежи ако желиш;
ја те за то ни молити нећу
да рад мене овђена останеш;
другијех ће доста овђе остат;
част ће они мене показати,
особено Зевес промислитељ.
Ти, који си мене понајмрзни
међу царма питомцима Зевса,
ти једина несложнице права,
бој, убиство само ти је драго.
Храброшћу си ти, истина, чудан,
но и она божије је даће.
Дома с' врати и с лађама бјежи
са дружином свом твојом осталом,
те својима влада' Тесалцима.
Ја за тобом духом кренут нећу;
љутост твоју ја за ништа држим,
али тебе јошт, да знадеш, претим:
бог Аполон иште да ја вратим
Хризеиду; ја ћу повратити, -
с мојим друштвом на мојим лађама
послаћу му дивну Хризеиду;
ал' ћу к тебе и кући ти доћи,
Бризеиду сам ћу твоју узет,
да ти јасно видиш, разумијеш
влашћу колик виши сам од тебе
и да сваки има се страшити
раван мене ко би се казао
и надмено са мном се пропиња".
Агамемнон ту ријеч изрече;
Пелевићу са грчином паде,
витешко се ста његово срце
у власите прси увијати
међу двије двојеструке мисли:
ал' ће одмах из ножнице тргнут
свога мача остра и пламена
и рашћерат те га сретну људе,
па убити владалца Атрида,
али своју љутост посмирити
и устећи распаљену душу.
Но у тренућ када различнима
размислима душу немираше,
страшна мача киде из ножнице,
али слеће с небесах Атина;
њу ми посла златнотрона Гера,
која срцем једнако љубјаше
и чуваше оба бојељупца.
Ста Атина за плећи Ахила,
за русе га косе ухватила;
њему само толко би јављена,
из скупа је други не виђеше.
Он с' препаде, натраг се обрати
и без сумње он дивно познаде
свету шћерцу громаметатеља -
страшним огњем очи њој гораху,
и, са лицем к њојзи обраћени,
к њој окрену крилате ријечи:

"О, што си ти, шћери Јегиоха,
овам' сишла с висока Олимпа?
Ал' жељела јеси видијети
махнитило Агамемноново?
Ја ти кажем, брзо ће ми с' стећи:
ови смртни оће брзо своју
кичељиством душу изгубити."

Пелејеву рекла храбру сину
свјетлоока шћерца Јегиоха:
"Наглу љутост укротити твоју,
када јеси бесмртним покоран,
ја сам с неба ради тога дошла.
Послала ме златностола Гера;
вас обадва она подједнако
душом љуби и ода зла чува.
Но остави инад, Пелевићу;
удовољи разјарено срце -
јадовите изговарај р'јечи,
ал' се руком за мач не прифатај!
Ја проричем које ће се стећи
и брзо се оће испунити:
скоро ће ти утроје толико
чуднијема овђе даровима
за обиду тебе се платити;
но се смири и покори нама."

К њој с' обрати и изнова збори
хитроноги Пелев Ахилесу:
"Дужно јесте, о шћери Зевсова,
слушат ваше свете запов'једи.
Моја љутост била колик драго
огњевита, покорност боља је,
јер бесмртним коно је покоран,
и бесмртни њему ће помоћи."

То изрече, стисну моћну руку
на рукодрж мача великога,
тере страшни врже у ножницу -
покори се Паладиној р'јечи.
Шћер Зевсова полеће к Олимпу
у дом свога оца Јегиоха,
к св'јетлу скупу небесних житељах.
Ал' Пелевић јопет благородни
стаде снова љуте зборит р'јечи;
Атрејеву сину говорио,
љутост ништа није устезао:

"О пјанице пасјега погледа
али с душом слабога јелена,
ти никада у жестоком боју
нећеш смјети отисти с народом,
ни ћеш поћи с рати витезима
на засједу срцем се уканит, -
ради тебе то се смрћу каже.
Сто путах је лакше ти и боље
по широку стану Ахејанах
у онога грабити дарове
ко се тебе противити смије.
Ти си један прождирач народа,
јер си царе над презретијема,
ал', Атриде, ти би најпосљедњу
у животу обид учинио.
Тебе зборим и ово говорим
и клетвом ти вељом се заклињем,
скиптром ти се овијем заклињем,
који нит ће гранах ни листовах
већ из себе наново пуштити -
корен једном јесте оставио
на главице, снова не зенива,
наострена мјед јесте са њега
оголила кору и листове,
и сад кога ахејански људи
у рукама судебници носе
поставама Зевсовијех стражах, -
скиптар ови хоће тебе бити
пред Ахејце превеликом клетвом:
време ћ' доћи кад ће пожељети
Данајеви сини Пелевића,
жељеће га сви до ниједнога,
а ти ћеш се мучит свакојако,
дат им помоћ бесилан ћеш бити,
гомилама како од Гектора
чојкубица почну у прах падат;
душом ћеш се ти твојом мучити
сам се на себ' хоћеш срдити ти
најхрабријег што си Ахејанца
усудио с' обеславит јеси."

То изусти, па хитрено бачи
свој из руках скиптар на земљицу,
наоколо гвожђем златним блештећ,
па одмаха сједе међ' царима.
Против сједећ Атрид Агамемнон
поче страшно пријетит р'јечима,
али уста Нестор слаткорјечни,
громогласни зборница пилоски:
р'јечи му се из гласнијех устах
много слађе од меда лијаху.
Современих њему су се људих
покољења два с свијета скрили
који с њим су расли и живјели
у Пилосу много богатоме;
већ он старац над трећим племеном
влада зрело и царује умно.
Он, благијех мисалах пунани,
њим' говори и савјетује их:

"О богови, велика ће печал
доћ на земљу нашу ахејанску;
Пријам ће се много овеселит
и његова гордељива ђеца,
сви житељи Троје преко мјере
оће ви се воздароват духом
кад зачују о чем ви радите,
грку неслог како подижете!
Међ' Данајма ви јесте првизи
у скупштине и у бојевима,
но с', могући, оба покорите, -
ви сте оба млађизи од мене.
Ја сам пређе у стара времена
боље од вас гледа ратоборце,
у р'јечи сам с њима улазио,
поносили с' од мене нијесу;
приличнијех ја њима нијесам
нит видио ни ћу виђет људих,
убојниках како Пиритоја
и Дријаса, народах војводах,
страшни Јексад, Кенеј и Полифем
равни бјеху небожитељима,
и Јегејем порођени Тезеј,
бесмртнима који је прилични.
Ово јесу могући мужеви,
слава синах поземнороднијех;
могући су они много били
и с могућим у бој улазили;
горске љуте они су синове
побивали бојем ужаснијем.
Ал' сам с њима био у дружеству,
и бачивши Пилос, звали су ме
у далеку апијанску земљу.
Радио сам тамо по моћности,
али ко би с њим' се усудио
данас стизат али једначити
од смртнијех људих наземнијех?
Ал' и они савјет су ми често
примовали, ријечи слушали.
Него и ви будите послушни,
е корисно савјете слушати.
Ти, Атриде, колик био силан,
Ахилеса не лишај ђевојке;
њему су је ка награду дали
ахеиски храбри ратоборци.
Ахилесу, ти се тог остави
инадом се с царем препирати,
јере части подобне досада
јоште није један скиптроносни
цар имао нити је достига
којег Зевс је узвелича славом;
витештвом си ти знаменит много,
матер те је богиња родила,
ал' је овђе он силни икога,
владалац је неизбројна људства.
Смири срце ти, Агамемноне,
ја те старац молим, послушај ме;
макни љутост храбра Пелевића,
којино је витез страховити,
обрана је нама Ахејанцма
у истребној рати тројанскојзи."

Хитро њему на то одговори
владац мужах, Агамемнон јаки:
"Све ти право и разумно збориш,
старче, него човјек ови, видиш,
оће овђе да све нас превиси,
охтио би владати свијема
и господит у рати над свима
охтио би запов'једат св'јема,
ал' се њему ја покорит нећу.
Али што су њега сатворили
бесмртници боги храбренога -
зато њему допуштају зборит
мен' бестидне у очи ријечи?"

Гњевно њему ријеч прекинуо,
одговара Ахил благородни:
"Нискијем би ништавцем ме право
сви имали називати људи
када бих ти у све што ми речеш
бесхалачни ја теб' угађава.
Ти то ишти од другијех људих
и владом се над њима узноси,
а ти мене немој запов'једат,
е теб' више ја слушати нећу.
Но ћу тебе другу ријеч казат,
ал' је храни на твојему срцу:
у бој нећу с оружјем у руке
никад изист за пл'јењену дјеву,
нити с тобом нити с ким другијем;
отмите ми штоно сте ми дали.
До користи штоно је другијех
у мом броду храњенијех црном,
супроћ моје воље нећеш ништа
од њих мене узет ни уграбит!
Али дођи и попробуи се,
пушт' и други нека тебе виде:
оће твоја потећ крвца црна
око мога копја убојнога."

Тако оба јесу војеводе,
тучећи се жестоким р'јечима,
с мјеста с дигли и скуп разметнули
пред лађама ахејанскијема.
Цар Ахилес к својим бродовима
хитролетним мирмидонскијема
љут отиша и с њим Менетиде
и дружина — други Мирмидонци.
Агамемнон цар пуштио лаку
своју лађу на сињу пучину
и возацах двадест избранијех,
поставио на њу гекатомбу;
Аполону дар је Хризеиду
сам извео прекрасну на лађу.
Стаде влацем Одисеј премудри,
и брзо се они окренуше,
по путовма влажним полећеше.
У том Атрид маху запов'једа
Ахејанци да се очишћају;
сви се они јесу очишћали,
нечистоту у море бачали.
Посл'је избра савршене Фебу,
великоме цару, гекатомби
козе, телад они сажизали
на бријегу неплоднога мора;
до небесах мирис претилине
излазила с клубећим се димом.

Аргивјани тако су с' трудили
у свом стану, но цар Агамемнон
јоште злобу не бјеше смирио
нит' Ахилу претит оставио.
Он пред собом дозва Талтибија
и са њиме јоште Јеврибата
и клеврете вјерне и гласнике;
тако њима запов'једа гњевни:
"Хајте брже, вјерни гласоноше,
у осјенку Пелејева сина;
Бризеиду за руке узмите
и одмах је мене доведите.
Ако ви је он не шћене дати,
вратите се, сам ћу му је узет:
ја ћу силом к њему управ поћи,
много теже биће преслушноме."
Изговори тако и посла их,
страшну ријеч запов'једећи им.
Нерадо су отишли мужеви
по бријегу хучеће пучине.
К кућама се многим приближујућ
и к хитријем лађам' мирмидонским,
Пелевића пред кућом нађоше
ђе сјеђаше веома замишљен.
Тек дођоше, Ахил их угледа
и нерадост на лицу показа.
Смутише се они обојица,
пред владалца с почитања страхом
стали, ни р'јеч не говорећи му,
нит' га смјејућ штогођ упитати.
Срцем својим то је провидио
и река им Ахил благородни:

"Здрави буд'те, људи теларџије
и гласници бога и смртнијех!
Поближе се овде примакните;
ни у чему ви криви нијесте,
но ве царе Агамемнон посла
за лијепу младу Бризеиду.
Но, Патрокле, благородни друже,
изведи им и дај Бризеиду,
нека грабе и нека је воде.
Ал' свједоци они сами биће
и пред скупом силнијех боговах,
и племеном свега човјечества,
и пред царем овим ненаситим,
ако игда преша снова дође
да ја спасем од гледеће смрти
рат осталу и недокончену;
вјерно, он ум погубивши прети!
Свест садашње с идућијем право
он ни види, нити то умије -
при лађама како обеспечит
спасеније рати ахејанске."
То изрече, и син Менетијев
покори се љубазному другу
и за руку из сјенке изведе
прелијепообразну ђевојку
и даде је он посланицима.
Посланици са њом отидоше
к шаторима ахејанскијема;
с њим' одлази печална ђевојка.
Тад проплака Ахилес прехрабри,
из дружине пође подалеко,
од свијех се насамо одмаче
и он сједе на пучину с'једу,
гледајући на понт тамновидни,
и у сузе руке простираје,
матер своју љубезну молећи:
"Када јеси ти мене родила
већ толико кратковијечнијем,
да ли славе није дужан био
мен' присудит високогрмећи
Зевс Јегиох? Но ме никаквојзи
од почасти није сподобио!
Са могућством Агамемнон горди
цар је мене нечаст учинио,
подвигом ми ратним он награду
узе сада, а са њоме влада."
Он је тако са сузам' кликова,
а његов је глас зачула матер,
у дубину која сједи мора,
у дворове старога Нереја.
Из пјенога мора хитро она,
како лаки облак, излећела,
сјела близу милог свога сина,
лијућега једнак' сузе горке;
матер руком њежно га гладила,
зовући га зборила је тако:

"Што ти плачеш, о љубезни сине?
Каква печал јесте срце твоје
полазила? Не кри', но ми кажи,
да то знамо обојица, сине."
Одговара тешко јој стењући
син Пелејев, Ахил хитроноги:
"Знаш, о мати, кад ти свемогући
река јесте да све мене кажеш?
На свештену ми одисмо Тиву,
на велики на град Гетионов;
град скрхасмо, а шићар узети
донесосмо у нашему стану,
међу собом, каконо је дужно,
ахејански сини разд'јелисмо.
Атрејеву ми дадосмо сину
шћер Хризову прелијеповидну."