Петар II Петровић Његош

ИЗАБРАНА ПИСМА

[хронолошки преглед]

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 30. окт. 1830)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 22. нов. 1830)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 20. дец. 1830)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. јан. 1831)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 4. фебр. 1831)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 9. марта 1831)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 26. маја 1831)
Јеремији М. Гагићу(Цетиње, 20. јуна 1831)
Јеремији М. Гагићу (Црмница, 1. нов. 1831)
Јеремији М. Гагићу (Црмница, 5. нов. 1831)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. дец. 1831)
Хусеин-бегу Градашчевићу (Цетиње, 4. фебр. 1832)
Јеремији М. Гагићу(Цетиње, 19. јуна 1832)
Мехмеду Решид-паши (Цетиње, 17. јула 1832)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 14. окт. 1832)
Вуку Стефановићу Караџићу (Петроград, 1833)
Хасан-бегу Ресулбеговићу (19. марта 1834)
Васу Поповићу (Цетиње, 24. апр. 1834)
Петар II и Сенат црногорски подгоричким и спушким Турцима (Цетиње, 27. апр. 1834)
Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 16. нов. 1834)
Вуку Стефановићу Караџићу (Маине, 7. фебр. 1836)
Јеремији М. Гагићу (Маине, 17. фебр. 1836)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 13. маја. 1836)
Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 6. окт. 1836)
Милошу Обреновићу (Беч, 15. јан. 1837)
Радовану Мрчарици-Пиперу (Варшава, 18. јула 1837)
Милошу Обреновићу (Трст, 3. авг. 1837)
Фридриху Орешковићу (Цетиње, 25. окт. 1837)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 3. јуна 1838)
Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу (Цетиње, 12. авг. 1838)
Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу (Цетиње, 29. окт. 1838)
Ферих-Хасан-паши (1838) [?]
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 10. јула 1839)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 19. јула 1840)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 20. септ 1840)
Александру Карађорђевићу (3. јан. 1841)
Ј. А Турском (21. јула 1841)
Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 18. окт. 1841)
Мехмед-спахији Лекићу (Цетиње, 7. марта 1842)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 21. авг. 1842)
Ј. А. Турском (Цетиње, 23. јуна 1843)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 29. јула 1843)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 12. авг. 1843)
Јеремији М. Гагићу (Котор, 24. септ. 1843)
Александру Карађорђевићу (Цетиње, 27. окт. 1843)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 24. окт. 1843)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 19. нов. 1843)
Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 27. дец. 1843)
Али-паши Ризванбеговићу (вјероватно 1843)
Александру Карађођревићу (Беч, 2/14. фебр. 1844)
Осман-паши Скопљаку (17. апр. 1844)
Осман-паши Скопљаку (24. апр. 1844)
Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 6. маја 1844)
Осман-паши Скопљаку (7. маја 1844)
Осман-паши Скопљаку (12. маја 1844)
Ј. А. Турском (Цетиње, 18. маја 1844)
Габријелу Ивачићу (23. јуна 1844)
Осман-паши Скопљаку (23. јула 1844)
Осман-паши Скопљаку (30. јула 1844)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 14. авг. 1844)
Сими Милутиновићу (Цетиње, 25. септ. 1844)
Петру Перовићу-Цуци (1844) [?]
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 2. апр. 1845)
Василију Берару (Цетиње, 12. апр. 1845)
Пауну Јанковићу (Цетиње, 12. апр. 1845)
Сими Милутиновићу (Цетиње, 12. апр. 1845)
Сими Милутиновићу (Цетиње, 24. јуна 1845)
Сими Милутиновићу (Цетиње, 10. јуна 1845)
Сими Милутиновићу (Цетиње, 19. авг. 1845)
Осман-паши Скопљаку (Цетиње, 22. авг. 1845)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 8. окт. 1845)
Али-паши Ризванбеговићу (15. окт. 1845)
Осман-паши Скопљаку (1845) [?]
Теодору Тирки (Цетиње, 15. јан. 1846)
Јеремији М. Гагићу (10. фебр. 1846)
Јеремији М. Гагићу (26. марта 1846)
Едуарду Грију (5. маја 1846)
Едуарду Грију (17. маја 1846)
Сими Милутиновићу (Цетиње, 30. маја 1846)
Петру Перовићу-Цуци (Цетиње, 4. јуна 1846)
Винценцу Баларину (9. јуна 1846)
Ј. А. Турском (Цетиње, 2. јула 1846)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 16. јула 1846)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. апр. 1847)
Винценцу Баларину (28. јула 1847)
Осман-паши Скопљаку (Цетиње, 5. окт. 1847)
Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 1. нов. 1847)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 11. нов. 1847)
Едуарду Грију (Цетиње, 18. јан. 1848)
Његушима (Цетиње, 16. марта 1848)
Николи Томазеу (Цетиње, 21. апр. 1848)
Бокељима и Дубровчанима (Цетиње, 20. маја 1848)
Бокељима (маја 1848)
Илији Гарашанину (2. маја 1848)
Стевану Перовићу-Цуци (Цетиње, 6. септ. 1848)
Станку Вразу (Цетиње, 20. окт. 1848)
Ђорђу Стратимировићу (Цетиње, 8. нов. 1848)
Ј. А. Турском (Цетиње, 17. нов. 1848)
Неком Тршћанину (Цетиње, 20. нов. 1848)
Јосипу Јелачићу (Цетиње, 20. дец. 1848)
Стевану П Книћанину (Цетиње, 14. јан. 1849)
Меду Пуцићу (23. апр. 1849)
Ф. С. Стадиону (27. фебр. 1849)
Јосипу Јелачићу (3. јуна 1849)
Александру Карађорђевићу (1849) [?]
Александру Карађорђевићу (1849)
Павлу Решетару (5. фебр. 1850)
Францу Миклошићу (Цетиње, 12. марта 1850)
Јеремији М. Гагићу (Котор, 24. марта 1850)
Јеремији М. Гагићу (Пристан дубровачки, 27. маја 1850)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 26. јуна 1850)
Илији Гарашанину (Цетиње, 5. јула 1850)
Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 21. јула 1850)
Петру Маринковићу (Цетиње, 10/22. авг. 1850)
Георгију Николајевићу (Цетиње, 18. окт. 1850)
Илији Гарашанину (Трст, 11. нов. 1850)
Вуку Стефановићу Караџићу (Млеци, 25. дец. 1850)
Димитрију Владисављевићу (Напуљ, 31. јан. 1851)
Александру Карађорђевићу (Цетиње, 12. јула 1851)
В. Ханки (Трст, 21. јула 1851)
Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 5. окт. 1851)
Л. А. Франклу (Цетиње, 12. окт. 1851)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 30. октобра 1830.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
и много високопочитајеми Србе
Јеремиј Михајлович,

Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столи вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које мије говорио на умрли час. Упитам га: "Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?" А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: "Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије." То изговори и у исту минуту предаде душу у руке господње. Но по свему томе и по свој тој жалости која ме је постигла, имам прво тврду надежду на всемогућега створитеља и сирих утјешитеља, па на јединороднују покровитељницу и обранитељницу нашу Росију да нећемо бит заборављени ни височајше њезине милости лишени, уз то и на Ваше соотечественоје к нам благонаставленије.

Ја сам се и од Тураках бојао да не учине какву смутњу на крајину ђе, но ми се чини да неће зашто и не могу, но им се она сила и оно турско старо тирјанство почело украћивати од рати коју су имали с Росијом, која је све славјанство прославила, а све турство унизила - Рос, глава Славјан под покровитељством всевишњаго. Приложеноје овди писмо имаћете чест прочитат и обратно ми га повратит, који се уздам у Вас да ми нећете замјерит јербо Вас много обеспокојавам с мојијем краткоумијем и неученошћу мојом, али можете бит истинито увјерени да ћу бит и пребиват

Вашего Високоблагородија
всеусердњејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 22. новембра 1830.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,

Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и привјазаниках к славимој Росији. Него, по његовому великому нешчастију, нагнаше се неки Черногорци у Котор, и ту чују за њега а ђе се налази, они час потрче у исту кућу на Пуч ђе се налазио и ту га нађу и с њиме се повсују; па отолен брже дођу к нама и к некијема главарима који се бјеху нагнали овђен и кажу ни све што је и како је. Кад то главари разумјеше, те они пишу и за друге главаре, те се овђе окупи и пошљу за губернатора да дође међу њима. И тако он дође међу њима. Запитају га чесову је прешу има у конобу Сима Ораовчанина на Пуч, а оп им одговори: "Имао сам прешу моју, а и за нароцку корист, тер сам писа једну књигу консулу у Дубровник". А они му јопет говоре: "Да ли ти ми нијесмо рекли да твојега добра нећемо? Па и да смо дали тебе у руке да за нас по свијету пишеш, зашто не би писа из Черне Горе, него из Котора?" Пак му одмах узму печат и чина га лише и дођу да им ја дам паспорт. И друго писмо они бјеху написали свиколици да иду два или три Црногорца к Вама да Ве питају је ли Ви што писа, и овако се погоде: ако буде Вама што писа, да га лише чина и да му узму печат, зашто је преступио ријеч свега народа, јер је то написа за њих кад му они нијесу рекли никуд да пише за народ; ако ли пак не буде Вама писа, него их буде преварио, ано да га убију и да му не оставе трага у Черну Гору од његове фамилије. Него, видећи ја то да не може бити без смутње, изидем пред главарима и почнем их молити за све што им је он сад учинио да му опросте. И тако, благодарећи Бога, будет моленије моје услишано и све му опросте. И тако се с нашијем измјеником умиримо.

Бјеху сви главари на скуп кад ме допаде књига од Вас, и ја им они час како прочитах и разумјех Ваше похвале достојне совјете прикажем, и они Вама сви завазда остају обвезани и всесердечно Вас поздрављајући за Ваше преизрјадно наставленије и о њима попеченије.

Молим Вас опростите ми јер Вас много заглушујем, који остајем с истиним мојим к Вам високопочитанијем и с совершеном преданосћу

Вашего Високоблагородија
искрењејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. децембра 1830.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,

Препочтењејше писмо Ваше, писатоје сего теченија 13 (25), а под № 111^м, имао сам чест исправно получит. У истому што ме питате за два манастира, то јест за Стањевиће и за Маине, да Вам објавим како су ограђени и на чију је који земљу. Манастир Маине јест саграђен на земљу (илити у границу) тадер бивше республике млетачке, а почет је градит владиком Руфимом Његошем, ма с допуштенијем венецијанскијем. Него и ово вјерујте да речена республика није ни пару похарчила илити помогла манастир градити или земље штогођ дала да се исти согради, нако само што је та владика купио сву земљу која принадлежи манастиру за готове новце, ма с помоћу митрополије цетињске. А манастир Стањевићи, који не принадлеже држави австријској, почео је градит покојни митрополит Данил Петровић, а дограђени су покојним митр. Петром Петровићем. И како сва права изговарају, граница је испод воде која истијече испод монастира Стањевићах, које и исти Австрици знају, него они друго не раде ништа него да узму Црногорцима свеколико до врх планинах које могу они виђети с мора, а то ми се чини неће нигда бити приђе [него] Црној и кукавној Гори име не погине и затре се. А што опомињете, Ваше високоблагородије, да они неће неправду учинити, вјерујте ми да хоће и да друго ништа власт которска не ради него да покоље Црногорце с околином бококоторском, за што не бих вјеровао да нијесам те прове видио. Престара је пословица: "Чија је сила, тога је и правда". Него како им драго, нека чине како су почели, а ми ћемо их трпјети. А ми, господине, нијесмо кадри ни ове наше јаде држати а камоли силноме цесару његово отимати. То је грехота и помислити а камоли рећи. Ма јопета, колико је гођ силан и могућ, није право да нас сиротињу пршти, па и ђецу великога оца испод истока, него да не бисмо, бисмо и ми наше бранит ради били су ово мало сиромахах голијех и босијех исто ка да су ни ове главице свака пуна свашта ка Лондон, него свакоме је у свијет извјестно ко није игда једном име чуо да ми немамо што никоме дат до камена студенога.

У другом писму, писатом истога 14^га (26) дек., што ме питате за које сам Вам писмо ја писа да Ви га повратим, ја сам Вами писао хоћу ли Вам повратит оне два, то јест што је Вама писао г. губернатор и Ви њему што сте одговорили. Писмо Вам шиљем што су Црногорци за губернатора учинили, а оне два моја што су ми дали свјашченици и народ не могу послати, јербо Сима није дома.

За болијест и за буну учињену у Полонију молим Вас не оставте унаприђе сиромаха да ме не извијестите, јербо сам за то веома смутан. За кнеза српскога што ми прикричујете да имам по сваки начин с њим сношеније, вјерујте одовуда није сад могуће никако, јербо су велики сњегови у планине.

Љубезно Вас поздравља игуман Мојсеј, такођер и ја, који пребивам на вазда Ваш озбиљски почитатељ

и препокорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. јануара 1831.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ,

Разумио сам и из Вашега писма, пак и од нашега Поповића, како Ви захтијевате да Ви ја пошљем два потвржденија која су мени дата од народа, али нијесам могао и не могу зато једино што потвржденије које су ми главари дали јест пропало, а тому је причина: Симо наш га је понио кад је поша на Стањевиће и тако га је стопио, него молим Ваше Високоблагородије, ако сте га преписали, да ми га пошљете, па ћу Ви исто повратит кад га препишем. А наш Милутинович узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство, пак н на Ваше писмо с којијем сте га пропратили к мојему по донду.

Него ја истинито знам да Ви јесте мислили да је он чојак, јербо ја знам истинитога мојега у Вас пријатеља, како што сте били и мојему претку. А он био је поша пред свјатаго Николаја на Стањевиће и ја сам шиља за њега момке у два пута. Он није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио, зашто Ви знате ја нијесам имао чесова ученија, нити сам нимало свијета видио, па мисљах да ће ми што помоћи у ову нашу жестоку муку, а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске. Сада ја не знам што ће бити. Ви знате како је он преступио законе царске када је утекао из Котора, и они га уфатише, хоће га кастигат по закону. Ема нека ломи врат куђ му драго.

Чест имам приложити Вам погодбе које су между солтаном и нашом љубезном Србијом, а то јест ферман царски и антишериф. Може бити да их имате ема, ако их имате, а 'но ове читати нећете, него свакојако када бисте изволили повратити ми их натраг.

Новости одовуда: везир мохур-сеибија дошао је у Ђаковицу и ту учи солдате на екзецир. За скадарскога не чујемо ништа изнова. Препоручио ми је Иванчик да Вам принесем од његове стране всенижајше поклоненије к Вама и к Вашој фамилији, такођер исто и наш игуман Мојсеј Васојевић.

А ја јесам и бити ћу вазда с истиним мојим к Вам високопочитанијем и совершеноју преданостију

Вашего Високоблагородија
покорњејши слуга
РАДИВОЈ ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 4. фебруара 1831.

Ваше Високоблагородије
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,

Имао сам чест получити Ваше високопочитајемоје писмо, писато прошлога јануарија 19 (31)^го, а под № 10^и, и све што ми у њему пишете разумио...

Потвржденија данас Вам не могу обратно послат, ема ћу што скорије. Неке ствари од мојијех писам не толкујете по состојанију жалостнога народа черногорскога, него по дужности како би ваљало даје, али то се све познаје, особито пашћење о добру својего љубимца и како му ваља ђе друго у таквијема вешчима поступати.

Ја сам прошлијег неколико данах стајао на рибник Олач близу Жабљака и ту, вјерујте, принужден сам био народом да се станем с владиком данас сушчествујушчим в Скендерији за произвести ме архимандритом. Потому послао сам к везиру да ми пошље владику и послао га је у Ком, ђе је Иванбег Чернојевић погребен, и ту ме је произвео архимандритом и преиначио ми име с [Радивоја] на Петр, ема то му је било јербо су то охћели главари који су са мном били на исто мјесто.

Потому имао сам три пута описку с везиром за утврдити мир међу Скендеријом и Црном Гором и он у сваком његовом писму пише ми да има збора тајнога са мном, што ми је веома страно било... Дакле, у најпотоње писмо говори: "Знам да си на рибнике и ја ето шиљем спахију Лекића да с тобом моје тајне збори свеколике и у исто вријеме да мир утврдите". И тако пођоше два-три Црногорца и спахију Лекића доведоше и јошт десет Турака на Олеч. Почех га ја насамо упитивати што везир и каква разговора са мном имаде тајна, а он ми одговори: "Послао меје везир и поздравио ти се много да утврдите мир међу собом, зато једино да сиротиња и ваша и наша живи у добро и да не бисте ви што учинили када се он побије с мухур-сеибијом". А ја му одговарам: "Мој драги Мухо, - такво му је име - ти знаш да ја не могу обрнути Црну Гору ка и везир Арбанију у послушаније, него да ја та мир учиним, може који драго Црногорац поштетити га, јербо ја не имам сабље нити конопца, а он то обоје имаде. Али по свему тому ја мислим: да дође мене оли везиру мука, да ми не бисмо један другому чинили пакости, него давали руке помоћи". А он јопета одговори: "Ми све то знамо, него ово ти се везир поздравио и река ми да ти кажем како ће сад на њега мука панут од стране цареве, а да је крив, не би ни жалио... И ово ми је река да ће с тобом држат пријатељство боље него ли га је итко од вашијех старијех држа и валан ни у кога не има узданицу данас у свијет него у тебе, нити данас имаде брата до тебе." А ја му нијесам смио ништа одговорити, јербо ме је страх било да не такне у политику, нако само што сам њему ово одговорио: "Спахија, ти ми поздрави везира љубезно и реци му ово: да ја ћу њему помоћ и бих му рад био помоћ ако могах, једно што је старином мене и свакојему Црногорцу брат, а за друго што ми је комшија". Мир с истијем закључисмо за годину.

Сада ја не знам, В[аше] В[исоко]благородије, чинити што ћу без Вашега наставленија. Везир ће теке им овај рамаџан изиде одити на војску противу мухур-сеибије и ја по свијема зборовима виђу да ће утећ, ако не разби сопротивника, и то нигђе друго него к мене. Сада ме наставите смијем ли га ја прифатит к себе али не.

Чест имам непрестано називати се

Вашего Високоблагородија
покорњејши слуга
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

НЗ. Молим Вас љубезњејше поздравите од моје стране сву Вашу почтенују фамилију, којој желим како и Вама сваког добра и благоденствија...

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 9. марта 1831.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович Гагичу,

Похвале достојњејше писмо Ваше имао сам чест исправно получит у прошасти понедјелник, које је писато прошлога ферфара 21/5^го а под № 18^м бјележеноје, и второје, у истом приложеноје, писато 19/3^го прошлог ферфара, које се касатељно до мене тиче.

Пак у Вашем нотом означеном писму что пишете за везира скадарскога да смо му објешчали се дат покровитељство, Ви будите увјерени да се ми нијесмо њему објешчали нити му вјеру дали да он дође у Црној Гори да га одбранимо од његова цара, него је он нас молио, ако би му дошла мука, може ли утећ к нама да га куђ препратимо. Него ми по свијема његовијема ријечима нијесмо му рекли да смо га ми капци содржати и убранити од љутога и јароснога меча брата сонца, а рођака мјесеца, него ја сам и од Вашега В[исоко]б[лагородија] био совјетован, тер сам мир закључио, зашто виђу да у твојим совјетима, када би се човјек њих држа, не би погрешностих много учинио. Него и ово Вас увјеравам да нас много меч отомански не страши, нити ће не устрашит. Имамо тврду узданицу на всевишњега Бога и на нашего цара. Ема по свему тому добро је не задијеват бољег а и јачега, како, вјерујте, нећемо га ни задијеват за сада.

Јучер дође овђена момак господара Милоша некијема послима до мене... пак ми и једно писмо даде за Вас да Вам га пошљем и у исто га прилагам, уздајући се да ће Вам сигурно доћи.

Новости. Везир ће у суботу прву на војску на низам, па на мохур-сеибију иде, и кажују да ће од све турске земље до Једрене све с њим на цара и да ће моћи он под својом командом скупит 120000 хиљадах војниках. Много слободно Ви пишем, ема имам узданицу да ћете ми простит, зашто Ви знате да сам ја у слободи узрасто, него јопета никому тако слободно не пишем као Вама, зашто држим те у числу првијех мојих пријатељах.

Који чест имам наименоват се Ваш истини почитатељ

и предањејши служитељ
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 26. маја 1831.

Високоблагородни господине
Јеремијо Михајловићу Гагићу,

Данас сам дошао из Брдах на Цетиње, али кад сам дошао, сасвијем сам нашао нечесово волненије, које говоре исти који волненије то пожижу да оно происходи од конта Матеја Периновића из Доброте, а на њега је наслоњено од австријскога двора, али ја сасвијем то не вјерујем да то двор авс[тријски] чини. Него по свему тому народ, како и сами знате, прост је и необуздан и може га смутити и сам Периновић како је почео с новцима... него се молим штогођ ме совјетујте, зашто мене пишу наши посланици, тј. г. Иван и Ма-го, да ће доћи до Ђурђева дне, него да кажем народу да се држи у слоги, миру и јединству. И каза сам. И тако су ми три оли четири пута писали, али сам сваком био преварен. Сад народ је остао без надежде, а ја, како и сам знадеш, трошка не имам да установим такво правитељство које би народ довело до послушанија, а народ је сасвијем сиромашан, а наши непријатељи дају новце за смутити га, а Ви знате да новци многократ учине буну и смутњу и у столичне градове европејске, којизи имају и новацах и војске доста, а камоли неће у један сиромашни народ.

Него Вас јопета молим, ако ишта чујете за наше посланике, објавите мене; ако ли пак не чујете, и тако ми објавите и пишите ми бих лија могао поћи до у Русију и кудијен бих, зашто другојаче не ваљадне, јербо настаје погибељ народња.

Везир ми пише да ће и опета на војску, али пређе ће се затварати него ли војевати изван града.

Остајући Вашего љубезнога отвјета очекујући, јесам и бити ћу

Твој богомољац
и покорни слуга
архи[мандрит]
чер[ногорски] и брцки
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

П. п. Народ је јошт слава Богу у слогу и поздравља Вас г. игуман Мојсеј.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. јуна 1831.

Ваше Високоблагородије,

Чест јесам имао Ваше дражајшеје писмо примити од 15 (27) јунија, а под № 91^м означеноје. Исправно сам га получио и при њему оно од господина Вукотича, за којега ми говорите и расуждајете зрело која га је причина уставила тере сада не пребива с нама у Црну Гору, али ће брзо ако Бог да. Пак за мој пут у Росију што ме совјетујете, много Ви захваљам и на то исто ћу остати за неко вријеме. А вјерујте ми да ја толико и не желим у ова смутна времена тудијена ходити: једно, што ме је страх у животу у ова велика народња возмушченија и болијести, а друго, што ја нијесам искусан у језицима нити у другому ученију европејском, а сувише тога што сам млад љетима исто како и просвјешченијем. Него ми и ово вјерујте да ћу од сваког благоразумнога и просвјешченога чојка примати совјете како и од Вас, зашто Ви објављам да се већ на све наше стране зна твоја добродјетељ. Али сам ја веома узео свободу писати Вама, али то је истино чистосрдечије, вјеруј, него све ме је страх да Вас не наиједим, исто пак да ми не очитате ону руску пословицу: "Гордец'' не терпит'' наставленја, глупец'' не лјубит'' просвешенија и так'' лампаду угасит'' желаја доброј ночи им''."

Писао ми је везир скадарски би ли му могло неколико фамилијах пасат преко Црне Горе у Цесарску, али и на то чекам што ћеш ми рећи и одговорити, ема скорије што можете, јербо ће се он брзо, колико ја могу познат, затварати у град.

Мохур-сеибина је војска већ дошла у Гусињску нахију и покрила Пећ и Призрен и све до Гусиња, који одстоји од Подгорице 16 сахатах а друга је војска на Мат, близу Скадра, и они Скадранин пресјека је мост на Бојану који је био, пак заиста оће се затварат. Веће не знам што ће бити, али за христјане све добро.

Што ме питате тко ми је писар, сада мене није нитко до ја сам што пишем, него што бјеше дошло једно момче, ја мислим Вама извјестно, а именом Стефан Васич, али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију.

Аја остајем љубезно поздрављајући Вас и сву Вашу поштенородну фамилију.

Јесам Вашего Високоблагородија

покорњејши слуга
архимандрит
черногорски и брцки
П. ПЕТРОВИЋ

Не могу ти пером изразити колико те поздравља и колико те љуби срдечно наш игуман Мојсеј.

Твој исти архим.
ПЕТРОВИЋ

Р. Р. У ови исти час дође ми глас да везир скадарски изиде на војску на Љеш, који одстоји од Скадра 5 сахатах.

Јеремији М. Гагићу

Црмница, 1. новембра 1831.

Милостиви господин
Јеремиј Михајлович,

Имао сам чест получити писмо Ваше од 13 (25) прошлога окт., а под число 124^е означеноје, на којему нијесам Вам могао одговорити пређе, јербо сам био у великијема послима међу народом, али сада постављам себе у дужност, ако сам и на путу, одговорити Вам.

Што ми спомињете за динаре који су код Вас да их не можете по мојему прошењу послати у овому времену без вјерне прилике, зато Вас сада молим нека још за неко вријеме код Вас пристану, доклен пошљем нарочито чојка по њих. И заисто јако сам увјерен да је за Вас та работа мучна, али трпите, јербо ни за кога другога не трпите до за својега пријатеља и отечественика, који Ве љуби како своју душу.

Објављам Вам како се је предао неваљали и страшљиви паша скадарски великому везиру у прву суботу, 24^га окт., а 31^га истога окт. пошао је са својом фамилијом на брод пу г Цариграда да се цару поклони. Будите увјерени да се није ови неваљатни ништа-чојак предао, да би га спасла Босна, ако не приђе, а оно би вјерно на прољеће, зашто ови везир што је под Скадар не имаде такве силе да би узео ни мањи град на силу а камоли тврди Скадар. Неваљали Мустафа скадарски имао [је] 1300 људих у затвор са собом, а имао је захире и праха у град најмање рећи за пет годинах, али његово неваљало и страшљиво срце све то учини за ништа. Али сам и то увјерен да неће жив до Цариграда доћи, него ће се лишити главе и свега својега имућа, а то је и заслужио.

Поздрављајући Вас и сву Вашу фамилију љубезњејше, остајем желећи Вам купно свакога благополучија и добра од свевишњега створитеља. Јесам

Вам покорњејши
архимандрит црногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Церница, 5. новембра 1831.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,

Почитајемоје писмо Ваше од 31. октомбра (12. новембра), а под №130^м означеноје, имао сам чест исправно га получит и вјерно га разумјети.

Што у исто опомињете за нашега човјека што смо шиљали к мохур-саибији за преговор, ми тога човјека нијесмо шиљали каквијем другијем образом него само да му внуши и каже да он пише и рече Турцима пограничнијема да се пасају, да не задијевају нека наша селенија (Кучах, Жупе, Дробњаках, Грахова и Сеоцах), зашто се они нешто у тијема мијешају и присвојају их да су њихова. И секретар наш се је вратио, али зато није ничесова одговора имао, него је обећао велики везир, када узме Скадар да ће на то одговорити. Сада он је узео Скадар, не силом но срећом својом и Мустафином неваљаштином, а за вишеречено нама није ништа одговорио.

Имали смо толико писамах другога содржанија... и хоћемо утвердити мир на границе, будите увјерени. А друго, будите и ово увјерени, Ваше [Високо] благородије, да се ми толико не бојимо Тураках у садашње вријеме да нам што учине, зашто су се они и у стара времена, када су били силни неголи данас, кајали кад су наше отечество полазили с војском. Зашто вјерујте даје наше отечество утвердио његов создатељ жестокијем каменом, кршом и стијеном, преко које чојак који се није уз њу родио мучно и миран иде пјешки а камоли каквијем другијем начином, да њезине синове изтребљује, а некали данас да ће ни учинити што када су из числа живијех изишли, само теке што се помичу на карту плајвазом написану. Али и то, имамо узданицу, да ће брзо сјевер избрисати, зашто се на сјеверне стране највише резине налази, али сверх свега ваља и ону српску пословицу набљудавати: "Не бој се, а чувај се".

Покорно Вас молим, отмјено љубими мој Србине, да ми опростите, јербо Вам веома се јесам усудио слободно писати, али вјеруј да је из највишега мојега усердија к твојој доброти, којој навсегда остајем почитатељем и покорњејшим слугом

Вашего Високоблагородија
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. децембра 1831.

Високоблагородни господин
Јеремиј Михајлович,

Почитајемоје писмо Ваше од 27. новембра (9. децембра) под № 148 имао сам чест исправно га получити и при њему остала турска која су Ви мном била послата за превес г их, али виђу Вашим данашњим писмом да нијесте могли моје прошеније и желаније испунити, нити сте имали вјерна случаја учинит га. Ја сам јако увјерен, В[исоко]б[лагородни] Г[осподине], да сте Ви велики отечествољубец и да бисте Ви ради били са свијема силама своје могућности послужити своје драго отечество, али и ово ми вјерујте: ја да не знам Вашу љубов и поштено срце, не бих на Вас ни наслања моје после који требују да се крију, него ја Вас знајући и Ваше благородно срце познајући, ја ћу готов бити и посад ка и досад на Вас наслањати све после од народа који се тичу тијех странах.

Друго Вама објављам за великога везира. Он се налази у Скадру у кући Хусеин-аге Чолака. Он велики зулум чини по Скадру, а особито од пријатељах пашинијех. Вјеша их, сијече их и набија на коље, а реџале Мустафине, који нијесу с њим у Цариград пошли, шиље их у манастир у Урумелију и ту их лишава живота различитијема мученијама...

Ми се сада налазимо у мир с мохур-сеибијом, али разумијем од некијех нашијех пријатељах даје почео једне ствари чинити које се не пристају онаквој особи да ради и које су ниске за велике људе и помислити а камоли чинити. Он је послао неколико људих од своје стране и дао им је велике новце за да чине мутњу у народ црногорски и да га призивају да уљезе под његовијем владањем, пак се тому чудим како он може то чинити и како му то његов султан допуштаје, зашто ја знам да је Порта отоманска у тврдому свезу с нашијема покровитељима... и како он не помисли да ми можемо сјутра да хоћемо сву Арбанију противу њега подигнути и подбунити, али ми нећемо се у такве ствари мијешати, но желимо, ако он оће, мир да је међу нама. Друго, разумјели смо да се спрема да прође преко Бјелопавлићах на Босну на силу без питања ничијега, али ми с помоћу божом не бојимо се њега да на силу преко Бјелопавлићах на Никшиће паса доклен су ни неке крепости Богом создане и утрђене. Али по свему тому не бисмо ради били да се с њим ратимо и да се без преше лије крв љуцка, него, како видим, жеља моја не може се испунит, будући да Турци безпрестано, како и приђе, задијевају пограничне наше Црногорце и не хоће од њих мировати.

Друго, имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи (polizia), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благодјетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним... како што и други народи европејски такве људе рађу и умножавају их ко више може, јербо је премудро изречена ова ријеч: просвјешченије свјет... а непросвјешченије тма. Него сад се и ја много радујем, зашто виђу да се сада омјерило пут ове цјељи коју Вама више опомињем, али све с помоћу свемогућега створенија и нашега покровитеља в[еликога] и[мператора] Николаја I-га, такођер и нашијех пријатељах, којизи намјеравају возвисити род храбријех Славјанах и избавит га испод тешкога и безчеловјечнога и богопротивнога јарма турскога... и ири свему молећи Вас да дате све ово више писано до свједенија кому сљедује.

Остајем Богу Вас и сву Вашу фамилију препоручујући. Јесам и бити ћу Ваш,

Високоблагородни Господине
покорњејши слуга
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Хусеин-Бегу Градашчевићу

Цетиње, 4. фебруара 1832.

По посланому нама игумну Мојсеју имали смо радост примити твоје предраго писмо од 9. числа прошастога јануарија, у које видим пријатељство и љубав које желиш да буде међу нама. То нам је много мило чути, а особито што си зборио на ријечи с игумном Мојсијем, ми све то кабулимо и тврду ти божју вјеру дајемо да ћемо од сада унапредак бити уједно и крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу. Него те молимо како нашега предрагога пријатеља да се држиш јуначки и да се чуваш да те не би садријазем у чему гођ преварио, јербо знаш да садријазем нема велике јакоте, али има наредбе јевропејске, и ми смо тврдо увјерени да ће се садријаземова војска први пут јако побити с Вама, јербо не може бити јошт друкчије. Зато те много молимо да наредиш твојима људима да се мудро владају и да с малим числом војске не ударају на низам.

Много се радујемо чујући од игумна Мојсеја да си у сву земљу твоју прави суд поставио за свакога, будући да таквијем начином можемо се надати у Бога да ће нам помоћи у овоме и у свакоме другоме дјелу.

Ми се често бијемо с низамом садријазема и мислимо овога прољећа скупити војску и ударити на низам који се налази око Скадра. Но за такву војску не имајући џебане, молимо те како нашега предрагога пријатеља да нам пошљеш једно 100 товара фишека да тај низам што је око Скадра разбијемо и да га отолен рашћерамо. То смо наумили овога прољећа по сваки начин свршити. Зато те много молимо да нам ту љубав и пријатељство учиниш. Ако ли не мога послати фишека, а ти нам пошљи аспри, да купимо, али ми радији бисмо готовије фишека.

Ми смо по свој нашој земљи дали знати о љубави и пријатељству са твојијем људима, али ти добро знаш да има по крајинама људих хрђавијех, који би могли штогођ скривити у твојој земљи. Зато те молимо да не примаш у рђаву страну, но да нам за такве људе напишеш и буди увјерен да ћемо их ми жестоко наказати. Али ти знаш да се ми с вама ласно не можемо мијешати, будући да нам Никшићи у томе сметају и побуњују народ против вас и против нас. Зато молимо да пошљеш неколико војске у Никшиће да накажеш те људе који не слушају заповијед ни твоју ни ничију и да ту поставиш твојега човјека да заповиједа и тако ћемо се моћи ласно мијешати. Но тако како у Никшиће налазе се неки муселими који су одбјегли из другијех градова, то ако би ти људи побјегли у нашу земљу, буди увјерен да ћемо ти их свезане послати. Бићеш чуо како се мисирски паша обратио против цара и како је његов син Ибрахим-паша узео један пашалук царев који се зове Сан Ђовани ди Акри, тако исто и друге многе земље устале су против цара, а за то остало ти ћеш знати, будући да чујемо да примаш новине бечке. И да си здраво.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 19. јуна 1832.

Ваше Високоблагородије,

Рад сам Вам писмено представити причину нашега несогласија с Турцима албанскијема и ко је тому почетак, а притом Ваше Високоблагородије може бити совршено увјерено да све ово што ћу Ви представити јест истинито, које би и сами наши комшије Турци посвједочили.

1. Без ни најмање причине уфатише Турци подгорички дванаест нашијех људих, који бјеху пошли да пазарују и свезаше их у синџир и у авсу бачише. А послијед писах ја Афиз-аги, који бјеше забит у Подгорицу, и пушти вишеречене људи, али пошто их неколико намучи у авсу и синџиру. И за то наши не учинише никакве освете, него све гледаху да ће их наказати забит, који бјеше од великог везира послат, но их не кће ни он наказати, нити им мога ништа.

2. Послијед тога дигоше се Турци спушки по наговору подгоричкијех, а све за инат забита спушкога и подгоричкога, и дођоше међу Спужом и нашијем селом Мартинићима, те нађу неке људи који су били дошли да земљу работају без оружја. Почну се Турци договарати и уложише на исте работнике ни криве ни дужне. Пет убише а четири ранише, а наши јошт њих нигђе ни у малој работи не зађели.

3. Исти Спужани по наговору подгоричкому уфатише у Спуж на пазар двадесторо чељади сиромашке и узеше им сваку работу што бјеху купили на пазару и избише их и све их справише онако грдне дома. Подбуни се наш народ да за то учини на Турке освету, али му ми никако не дадосмо, него заваравајући га да ће то дјело извиђети царски забити који су у област зецку, и тако се народ смири и опет поче улазити у пазаре наново.

4. На све то Турци не погледаше пишта што бјеху учинили толике преступке противу пограничног мира и тишине, него наново, у исто доба кад бјесмо пошли с нашом гвардијом у Брда, дочекаше на пазар једнога Бјелопавлића од гвардије и убише на пазар. Потом тога народ се узбуни и поче им искат да им одговоре Турци за оно зло што су им преко мира учинили, но Турци за то и не обратише главе, но се почеше јошт ругати с нашијема. У томе се наши разјарише. Нити кћеше правитељство, нити шта друго слушати, него нападоше на Спужане и Подгоричане и с њима се побише, а потом више путах ударали су кад наши на Турке, а кад ови на наше до последњега ударца Намик Али-паше на Мартиниће. Пошто је то нападеније учинио су неколико тисућах војске I д пошто је много војске учинио изгубити, ево је и нама млого зла учинио не једанпут него пет путах. Покушавајући своју срећу на Пипере и Бјелопавлиће, вратио се натраг с великијем числом мртвијех и рањенијех и више нити су наши на њих ни они на нас нападали.

Поздрављајући искрено Вашу љубезну семеју, имам чест с истиним почитанијем бити

Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
арх[имандрит] черногорски
ПЕТРОВИЧ

Мехмеду Решид-Паши

Цетиње, 17. јула 1832.

Од нас архимандрита црногорскога и Правитељствујушчега сената, везиру Мехмет-Решид-паши, садријазему и управитељу од све Руменлије итд. итд.

Примили смо Ваше писмо, из којега видимо да Ви држите безразложно и лажљиво све оно што смо ми Намик Али-паши, везиру скадарскому, писали и желите нам доказати да Црна Гора припада Порти отоманској и да росијски двор није се никад за нас узимао, нити ће се за нас кад постарати. На ово ми Вам одговарамо.

Прво. Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независимост тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити.

Друго. За увјерити Вас тврдо да је Росија нас јошт одавно под својијем крилом држала и да је за нас мислила, налазимо нуждно јавити Вам како је јошт блажене памети Петар Велики, цар росијски, нама грамоте шиљао као јединовјерному и једноплеменому народу и своју милост и он и његови потомци, прејемници престола, ево за 120 год. нама указивао. Надамо се, дакле, да нас неће у потреби и сада заборавити.

А што Црногорце називате хрсузима и хајдуцима? Зар зашто бране своју слободу и независимост и што знаду уважавати и свој закон почитовати? То се не зове бити хрсузином нити хајдуком, него вјернијем сином отечества и истинијем богопочитатељем.

Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити.

Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити.

И ово имамо јавити Вам за узрок што нам пишете сада даје Црна Гора турска част, а Ви сами прошасте године писали сте нам како једноме слободноме народу и да смо с Вама по комшилуку у пријатељству, а сада пишете противу самога себе и против својијех писама, које свједоче Вашу неправду против Црпе Горе, која је могла прошасте године много штете Вашој војсци у Скадру учинити, али нијесмо кћели мијешати се с хајинима цара Отмановића, а Ви зато посјекосте нам осам Црногорацах у Скадру на правди божјој и посиласте тајно у Црну Гору да се Вама Црногорци предаду и да се буне противу своје законите власти.

А што велите да смо Хусејин-капетану писали и с њим помијешани били противу Вас, на то Вам јављамо да смо ми, истина, њему писали, али зашто? Само зато да прими и да не сијече рају која је била на границе црногорске добјегла и желила у Црну Гору ући, коју Црна Гора није могла примити, зашто не има доста мјеста ни за своје људе, а ми нисмо с њим руку држали противу Вас, него јошт ми смо свагда ради били да га султан освоји и јарамазе да угњети, како што је био исти Хусејин-капетан. Тако исто и из Зете прибјегли су овамо неки од зулума и неки су се од овијех повратили, а неки и сад стоје и желе да се поврате, али не смију, јер су неком оца а неком брата посјекли Подгоричани.

Ми Вам и сад опет предлажемо да се прођете свакога на нас навојштења, него да у миру и љубови живимо, као што се пристоји на комшилуку, и да нико ником ништа не отима. Ако ли пак дигосте војску, то знадите добро да Русија, која нам је до сада 14 грамота послала, неће нас тако оставити, особито зато што узрока не имате никаква да нас не оставите у миру, да по овијема пустијема горама бринемо се себи за ужитак. И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су ви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства.

И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду божу вјеру невино сијеку Црногорце.

Молимо Вас да нам одма одговорите на ово писмо шта мислите, да се и ми знамо владати.

И да сте здраво!

У богохранимој Црногори.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 14. октобра 1832.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Откако сте Ви из Црногоре пошли већ досада трипут су турске чете на Црногору ударале. Први пут попалили су стаје Кучима, другом напали су на пастире црничке, од којих тројицу су убили и двије главе понијели у Скадар, а трећи пут засјели су Врањинашима, који су ишли да беру своје кукурузе, и убили су двојицу, те им главе понијели на дар везиру скадарскоме.

Правитељствујушчи сенат писао је Али Намик-паши, везиру скадарскому, молећи га да своје подчињене одврати од таквог рђавог поступка спрама Црногораца, но да живујемо на сусједству у миру и љубови. Обаче везир није ктио нашем Сенату ни рјечце одговорити, но ми пише да он тај потпис, сирјеч президента и каваљера г. Вукотића, не познаје и Црногорце турском рајом назива. Све ово видићете боље из приложене копије.

Црногорци пак нити су кад раја били, нити ће, ако Бог да, икад бити, јер да они желе бити туђи поданици, већ одавно има тко би их примио и ђе би барем могли бити сигурни животу и совршивати слободно своје богослуженије, а не трнити, као под Турчином, свако угњетеније и ризични живот проводити. Црногорац кад изгуби своју слободу и независимост, он више свој живот не шчитава ни у што и радије свагда овај губи но оно двоје. При свему тому скадарски везир не престаје трудити се како би овај народ у турско поданство довео. Најпослије почео је потајно нашијема пошиљати бињише и берате. Један од ови берата имам и у рукама и жао ми је што ми га не има тко истолмачити. Узмите сада на Ваше благорасужденије све предименовате турске поступке, пак чините закљученије: тко има право тужити се, Турци или ми? Ја Вас молим именом цијелога овога народа да бисте по Вашој удобности о томе изволили јавити коме сљедује, јер знам добро да Ваша препорука млого може учинити, какогод што сте и сада Ви управ највише содјејствовали да се то три хиљаде цекина назначе, иначе Бог зна кад би ти новци дошли. - Хвала вам на усердију и труду које за овај биједни народ полажете.

Приђе неколико дана долазио је овђе г. Симо Милутиновић од јего свјетлости књаза Милоша послат с писмом којега и пошиљем Вама да благоизволите прочитати а потом возвратити га.

Ужички епископ Никифор дошао је у Морачу, од куда ми и пише да жели доћи и стојати у Црногору, почем из разни обстојатељства никако не може остати у Србију. Нешто собољезнованије спрама страдајућег ближњег, а нешто и оскудност духовенства у овој земљи принудило ме је да га примим и да му манастир у Црници опредијелим за живљење и за обучавање клирика, а при том и кажу ми да је добри христијанин који се здраво стара укријепити народ у благочестију нашем.

С чувством отмјеног високопочитанија имам чест називати се

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
архим. черногорски
ПЕТРОВИЧ с.р.

Вуку Стефановићу Караџићу

Петроград, 1833.

Многопочитајеми Стефановићу,

Једва јутрос сјетих се да сам ти обрекао писати из Петробурга. Пространство града, симетрија улицах, величественост стројенија и тисућама овим подобна за мене нова појавленија узроком су томе моме закашњењу. Но како нећу закаснити и како ли ћу сјести писати кад и не знам да сам на земљи, но мислим подигнут Дедаловим крилима да из ваздуха сматрам или у сну да гледам столицу јединовјернога и јединоплеменога цара славенскога, столицу која се у пуном смислу назвати може цара и то управ великога. Сад све то расуди, пак ћеш и сам признати да прије ти досада нијесам могао писати.

Ово ти јутрос полусанљив пишем из гласовитог монастира Александра Невскога, но теке именом монастира, а свијем прочим палате, и јављам ти да сам здраво путовао од Беча до довде, здраво дошао и здраво се сада налазим у мон[астиру] Невском. Наслађујем се предивнијем погледом и прекраснијема зданијама Петробурга, разном искусном архитектуром дворовах царскијех, храмовах свемогућему уздигнутијех и величественима памјатницима воздвигнутијема основатељу ове столице и просвјетитељу Русије, какогод и другима мудрима њему последоватељима-Сваки безпристрасни овђе дошавши мора рећи и рећи ће: "Руски је народ велик, а цари рускога народа велики; свемогућа је рука творца излила благодат на цара Русије и на сав његов дом, свемогућа је воља творца возвисила Русију до овога степена, свемогућа је рука владике излила своје богате даре просвјешченија и човекољубија на дворјане".

Немој рећи да ћу ти послије другаче казати и да је озад Маре са сватовима; Мара или је дошла, или прошла, или је озада. Доиста је Петробург међу најљепшијема столицама европејскима. Љубезно те поздрављам.

Ако примиш коју част од онијех црногорскијех пјесанах, пошљи ми овамо. Ја ове двије мнозини читам, а највише женидбу... Имадем и Хомера на руском језику Гњедићем преведена. Српскије Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима се налазе.

Допушташе ли печатати ту Глас каменштака? Ако су допустили, дај га печатати и пошаљи ми 12 егземплара; ако ли пак нијесу, а ти ми пошаљи матицу (оригинал), пак ћу обист хоће ли га овамо дати печатати.

За друго остајем твој прави и искрени доброжелатељ и слуга

Архим. ПЕТРОВИЧ ЊЕГУШ

Хасан-Бегу Ресулбеговићу

19. марта 1834.

Оно твоје пријатељство које си био са мном учинио на састанку ти си сасвијем искварио твојијем рђавијем поступањем против Жупљана, које си преко вјере чинио посјећ и плијенит. А што ми сада пишеш да ја наговорим Жупљане да теби дођу и да им ти разлоге даш, ја нијесам та човек који ћу луде на душу узет кад не могу поуздано знат хоће ли се здраво кући вратит, јер, да ми нијеси оне на пријевару посјекао, ја би их наговорио некако, но овако не могу никако. И вазде ће ми жао бити што нијеси држао ријеч, а ја сам моју држао и платио 20 талијера за она два Турчина што сам их откупио на твоју ријеч, за које си ми ти обећао те аспре, а сад, ако хоћеш послат или нећеш, како ти драго. Чуо сам да војску периш на Жупљане да удариш; но ја те молим да се прођеш тога и да гледаш љепши начин, е могло би на та начин горе изаћ и за једну и за другу страну.

Васу Поповићу

Цетиње, 24. априла 1834.

Сјутра увече дођи овамо да се учиниш сасвим житељ пустиње цетинске.

Ти знаш какво је моје срце - доста сам ратова, блажени иже в рај внидоша и раја не увидјеша.

Христос воскресе. Алилуја.

Владика ПЕТР ПЕТРОВИЋ

Петар II и Сенат црногорски подгоричким и спушким Турцима

Цетиње, 27. априла 1834.

Владика и Сенат црногорски поздрављамо бегове, аге, спахије и све Турке подгоричке и спушке.

Данас су нам дошли Брђани Бјелопавлићи и донијели неколике главе које су ви посјекли када сте удрили на наше село Јаштреб. Сматрајући ми на вас, иако честа нападенија чините, како и на друго человјечество, ми се нијесмо могли похвалити с овијема главама, нити је наше срце у томе несретноме ђелу никаква задовољствија нашло. Зато ви и шиљемо главе ваше браће натраг и пријатељски ви говоримо да се оставите ударања на наше крајине, јер доиста нас није жеља да с вама у немиру живимо, колико поради нас и вас толико више поради вашега цара, којега да оћете слушати, ми знамо, не бисте никаква нападенија учинили на вама пограничне народе. И знадите добро да смо ми кајил с вама бити у миру и у спокојствију само ако узоћете ви с нама. Ако ли не кћесте, каквом ни мјером узмјерите, онаквом ћемо ви и враћати. А противу воље нашега покровитеља, његовије сојузника и вашега цара никада нећемо одити. Оставимо старе будалаштине и све што је досад неваљало међу нама било, а доватимо се добра и мира, јере ми оћемо ако ћете ви.

Тако знадите и здрави будите!

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 16. новембра 1834.

Особито почитајеми
господин Караџић,

Да сам Вам и приђе одговорио па Ваше писмо од 6^а ноембра, не би згорега било, али се мене доста рано и данас чини. Све ће бити како Бог узоће, а за хартију како ја узоћу. Наручио сам 100 стопах онакве коју сте Ви одабрали. За сада ће доста бити. Милаковић каже да је посла пословице. За слова ни гласа ни појаве. Бог да их сачува од свега злога. Не бих желио да попадну у царству Амфитриде, макар ако би се њима штампавали и укази (фермани) Океанови.

Засад код нас не има бољега појача од попа Јована и попа Васа. Они се код нас славе својијем гласом како Зонтах и Каталани у Европу, а унапријед ако што боље буде, чуће се и до Вас. Вјерујте ми да мање нијесам чека (по Вашему одласку) да се преселим с попришта свјецкога у покој уједињени него Мојсеј из пустиње у објетовану земљу (идјеже течет мед и млеко). Што бих ви дуже писа, све би замршеније било, и зато није потреба којекакве беспослице у поса окрећати.

Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди
па ћеш сваком мио бити,
душом ћу те ја љубити.

Владика ПЕТРОВИЋ

Вуку Стефановићу Караџићу

Маине, 7. фебруара 1836.

Почитајеми господин Караџић,

Ваше сам писмо примио 1^га фебрара, у које не стоји забиљежено када је писато. Ви захтијевате да Вам на њему брзо отпишем. Што знам али Ви брзо али поздно отписујем, јербо не знам колико је Ваше писмо трајало путом.

Ваше ће "Пословице" бити брзо готове, а би и досада да није била мала премјена у штампарији. Што пишете за конат Милаковића, он Ви је понио што сте му писали и ето га к Вама да Вас лично полази. Пјесмознавца и пјесмотворца Јована Ковача нијесам мога добавит, јербо је он у турске руке, али сам добавио Теодора Икова Пипера, ни горега ни горевића- Ови знаде 120 пјесамах доста добријех и ми смо их већ више половину преписали. Када их све препишемо, послаћемо Ви их на дар, но с тијем уговором да их све штампати дате, да буде за удивленије људима ови прости Србин који је оволико пјесамах мога упамтити у своју просту главу.

Моје прошеније које сам да г. Татишчеву за Вас јошт није никаквога гласа произнијело, нити ја о њему ништа знам. Не знам јоште што ће од тога да буде. Могло би што и бити, а лашње ништа. Ја знам да сам Ви дужан одговор из Котора, али сте Ви они који ћете опростити. Кога гође поздрављате сваки Вас троструко одпоздравља (симовскије). Ја љубезно Вас, сву вашу фамилију поздрављам, све Ваше пријатеље и добротворе.

Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди,
па ћеш српству мио бити,
вјечно ће те спомињати.

Твој искрени
В. П. ПЕТРОВИЋ

Јеремији М. Гагићу

Маине, 17. фебруара 1836.

Ваше Високоблагородије,

Почитајемо Ваше писмо од 24. јануара пр[ошлог] имао сам чест примити. Двије жалости које су посјетиле Вашу душу и које су, ја мислим, причина Ваше болести, будите увјерени да су и мене тешке и да су ми увриједиле душу, јербо моја је душа таква да са својима пријатељима и печал и радост дијели. Природа је Вас и Вашу фамилију ту веома увриједила, а још више нашега доброга патриота и пријатеља Фрушића. Вишњи је управитељ дао у руке премену и плач и радост, а оно са својом смјелом руком раздаје и једно и друго. Када сте Ви оздравили, Ви ћете, ако Бог да, са онијема истијема те плачете и веселит се.

Чудо ми је ђе се није Милаковић свратио у Дубровнику да Ви каже причину његова путовања; зар му није дало вријеме. Он се отправио пут Русије ни за какво важно дјело, него за једну малу ствар; узнаћете за коју.

Љубезно ми поздравите, молим Вас, госпођу Евстахију и сву Вашу фами[ли]ју којој желим да творац иза печали посјети душу са радошћу.

Вас поздрављајући остајем с високопочитанијем

Вашег Високоблагородија
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

НЗ. Мој братучед Георгије Петровић дошао је и љубезно Вас поздравља. Другога па Црногорца није долазило.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 13. маја 1836.

Милостиви господине
Јеремија Михаиловићу,

Ваше почитајемо писмо од 14^а пр[ошлог] априла примио сам, из којега разумијем колико је путах Вашој доброти досађивао г. Марко Радонић да Ви за њега ходатајсвујете, то јест за његов повратак у своје отачаство Црну Гору, на које Ви данас имам чест одговорит. Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били и прогнани из Црне Горе. Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су правитељства свој темељ јако утврдила, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није нигда привика узду правитељства врх себе држати. Овђена лако онакви људи како што је г. Радонић могу наћи свободнијех немирнијех главах које ништа не разумију друго осим оно како им њима подобни каже. Њима се оно најљевше и најпоштеније чини. Ја сам истинито увјерен да би исти г. Радонић јопета, како би уљега у Црну Гору, почео мутити и бунити народ и обраћати га противу онијех људих који у народ његово правитељство состављају. Увјерени будите да његово обећање и његова заклетва не би ништа друго била до гола лаж. Дакле, када је отачаство остало без својега врага, што ће му се јопета у дому уводити?

Што се пак тиче мене, будите увјерени да не само један Радонић него и стотина да и[х] онаквијех дође, они не би могли мене ништа учинити, али оно што се чини зло мојему отачаству, оно је моје собствено зло. Што пак кажете да нама више могу учинити зла с прага од Црне Горе неголи из саме Црне Горе, напротив тога они нама ништа не смију нити могу учинити из државе авс-гријске, јербо ће бити наказани законима австријскијема. Ако ли би нама пак штогођ учинили (што се не надам), па не би били наказани законима државнијема, онда би се јавна непријатељска дјела међу нама и Австријом отворила. Веома ми је жао, милостиви г[оспо]дине, што Ваше прошеније не могу испунити, али ћете виђети причине које ми не дају у истоме листу и надам се да ћете ми опростити, јербо Ви знате моје срце и душу: они Вас љубе и почитују како мојега искренога пријатеља, који ће свагда занимавати у њиховоме храму мјесто првога отачаствољубивога Србина. Г. Саво и његов син Г. Георгиј Вас срдечно поздрављају. Ја Вас и Вашу фамилију поздрављајући искрено, остајем с почитанијем

Вашего Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Али-Паши Ризванбеговићу

Цетиње, 6. октобра 1836.

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брцкога, Али-паши Ризванбеговићу.

Примио сам твоје писмо јошт поприђе, али ти нисам има кад одговорити на њем. Ти пишеш да ге честити Отмановић поставио везиром од Херцеговине. То смо чули откако си постао тијем чиновником. А што пишеш е је Грахово у твој санџакат, досад није било и ако си га пријеваром опалио, то си мога кријући учинити вазда, али никаквога поштења ни пред ким не можеш добити за такве твоје поступке. Ја ти кажем да је Грахово мој ђед населио и оно је наше, а посад биће онога коме Бог суди. Што кажеш да си се мислио стати с заповједницима од Котора и Дубровника пошто Грахово смириш за поставити мир међу вашом крајином и ћесаровом, а послијед и с Црногорцима, то је све била твоја пријевара, коју си и учинио над Граховљанима, но такви твој поступак није ти донио никаквога поштења. - Зашто, кад си мислио харати Грахово, нијеси написа мене да идеш с војском харати моје људе, да би се и ја спремио бранити моје границе и људе који су моји? Ја знам веома добро да његово величество султан Махмуд није ти река да хараш погранични народ, но си кријући ударио, а кријући и побјега- Има боја нијеси ни с ким но с неколико Граховљана при помоћи триста и четрдесет Црногорацах, који су били пандурима на својој граници.

Што говориш да мислиш е сам чуо да су два цара у мир, - па у мир њихов ко има право метати прст у рају цареву? Ја моју дужност веома добро знам на конат тога и наредбу коју сам има од мојега високога покровитеља да сједимо с миром од свакога- И ја бих с драге воље с поданицима високе Порте отоманске у мир живио како што живим с људима цара аустријскога, али ти твоју дужност не знаш, но желиш славу добити харајући народ који није подвластан Порти отоманској, и то с пријеваром. - А знај добро да на Црну Гору јошт нико није добио славу. Нећеш ни ти, вјеруј ми, иако се поводом твојега славољубија много наше крви пролило, ма ни турске није ништа мање.

Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово мало число људи посла у Грахово као пандуре, а теке су дошли, твоја је војска ударила на њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју границу, како су се вазда научили Црногорци. -

Него сврх свега тога покоља и крви која је пала и с ваше и с наше стране, ја те молим да се прођеш од Грахова. Нећеш ли се проћ, а ти одговори Богу и твојему цару за све што се досад догодило и што ће се посада око њега догодити.

Милошу Обреновићу

Беч, 15. јануара 1837.

Пресвијетли Кнеже,
милостиви господару,

Почитајемо писмо Ваше од 1^-вога октомбра прошле године имао сам чест примити, из којега видим Ваше драгоцјено расположеније к мени и народу црногорскоме, за што приносим Вашој Свјетлости моју чувствитељњејшу благодарност и молим всевишњега творца да сохрани Ваше за свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу свега славеносрпскаго народа.

Молим Вас, Пресвијетли Кнеже, да ми опростите што нијесам има времена прије Вама одговорити па почитајемо Ваше писмо, будући сам оно примио пред самим мојим одласком из Црне Горе у Бечу поради неких посалах с австријским правитељством црногорскијех ђе се сада и налазим.

Послије доласка мојега у овоме столичноме граду првом дужношћу поставио сам себе одговорити Вама, Свјетљејши Кнеже, на прељубезно мени Ваше писмо и изјавити у томе моје неограничено желаније виђети се с Вама лично и преговорити о многоме што би се тицало до ползе народа славеносрпскаго, но опстојатељства нека неће ми дозволити моју давњејшу нелицемјерну жељу испунити.

Пресвијетли Кнеже, Ви изволите изјасњивати у Вашему писму да у књигопечатњи црногорској јесте познали нека правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатани црковни славенски књига нашег вјероисповједанија. Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци, но и то остављам до тога времена доклен будем срећан виђети се с Вама лично и преговорити како о томе тако и о многијема другијема стварима које би се тицале до среће подвласних нама народах.

У закључењу овога мојега писма имам чест поздравит Вас Пресвијетли Кнеже, наступајућим Новим љетом, којега како и млогих другијех всесрдечно желим Вама проводити са свом пресвијетлом Вашом фамилијом у доброме здрављу, спокојствију и благоденствију за похвалу и радост српскога народа.

С глубочајшим мојим високопочитанијем и преданошћу имам чест бити Ваше Свјетлости милостиваго господара покорњејши слуга.

Владика црногорски и брцки
П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Радовану Мрчарици-Пиперу

Варшава, 18. јула 1837.

Радоване,

Како примиш ово писмо, писаћеш Виду у Бјелопавлиће да нађе троје четворо момчади, но која су лијепа виђети, која ће имати по двије леденице и нож и бијеле шалове; толицињу пиши нека и Тодор Мушикин из Пиперах изабере исто тако ођевене и оружане; нека буду готови кад им пошљемо да нас срету, а ти изабери црногорскијех пешесторо, како на примјер Ђура Прелова, Мишка Никова с Липе, но нека буду лијепо ођевени, јербо иде са мном један човјек стидан; рад сам да их види. И нека ово све буде како ти пишем, и немој да ко за ово зна. И гледајте обијелите куће, нека је све лијепо и чисто како смо ви писали и из Петробурга, и поздрављам моје родитеље и сроднике, и стрика Сава, архимандрита Стефана, попа Николу и Филипа, Михаила, и нека буду весели. Ја сам здраво и нијесам залуду стоја оволико времена.

Владика ПЕТРОВИЋ

И оне камаре на Стањевићима иска обијеле лијепо, то јест оне двије, и скла нека метну ако је које разбијено.

Милошу Обреновићу

Трст, 3. августа 1837.

Ваша Свјетлост,

Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору, и баш на два три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовића, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни.

Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.

Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.

Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.

Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.

Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем

Ваше Свјетлости
предањејши слуга
владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Фридриху Орешковићу

Цетиње, 25. октобра 1837.

Благородни господине,
високопочитајеми и љубезни пријатељу,

Ваше почтено писмо од 13. овог мјесеца мило ми је и повољно било колико икакво писмо што може бити човјеку мило кад прими од свог сонародника који с искреностију свога знанца љуби. Оно ме је у многотрудним мојим пословима, због који писам Вам могао досада одговорити, развеселило, и ништа ми повољније не би било као да ме и унапријед посјетите почесто, баш ако и пс пространима, јер знам да Вам дјела не допуштају на то много времена, а око барем краткима писмима, и надам се да ћете Ви овој мојој пријатељској жељи угодити.

Кад гдје успишете Њиховој екцеленцији господину губернатору далматинскому, молим Вас изјавите им моје високопочитаније.

У време мога и Вашега заједно бављења под Махинама препоручивали су ми г[оспо]да Митар Микула и сердар Буровић из Будве да пишем и да молим њихову екцеленцију, за првога да му сина Марка приме у Задру у духовну семинарију, а за другога да му одреде плату која се даје другима сердарима по Далмацији. Мени је тешко било досађивати њиховој екцеленцији, знајући напред да су им се и други молили за друге конкоренте, па свакоме не могу ни њихова екцеленција жељи испунити. При свем том желио би срдцем и душом да могу помоћи и једном и другом, јер су обојица добри и честни људи, но оптерећени многобројном фамилијом. Из тог узрока молим Вас да бисте имали доброту узети на себе то бреме - пре поручити их од моје стране Њиховој екцеленцији да благосклоно соизволе на моје прошеније.

Хвала Вам на доброти што сте изволили на прочитаније послати ми неколике н[оме]ре "Србскога листа", које Вам враћам, а овај лист и мени долази из Пеште.

Ево Вам шиљем и писмо Вама писано од г-на Караџића, кога можете слободно увјерити да гаја и сада исто као и пре него што је ону књигу о Црној Гори издао љубим и почитујем. Па и зашто би ја на њега мрзио? Он је човјек наш ревностни списатељ, који чест свом народу, а покрај њега и себи чини. Напротив тога, ја би му рад помоћи и подржати га у његовим пословима, те како јошт. О овом га можете увјерити слободно и поздравите га.

Сад Ви примите искрено-илирски пријатељски поздрав од онога који Вас срдечно љуби, почитује, много цијени и с којим се дичи

Ваш
покорни слуга и искрени пријатељ
владика черногорски

П. П. ЊЕГОШ

На полеђини овога писма стоји: Примићете ту пастрвицу да пробате каква је риба црногорска.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 3. јуна 1838.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Сљедујући мудрима наставленијама нашега покровитеља Њ. В. императора всеросијскога, како сам посљедњи пут из Русије дошао овамо, тај час обратио сам се к везирима скадарском и херцеговачком с понуђењем мира и доброг на обојудној ползи основанога сношенија, но дни, мјесто да уваже ова моја мирна подношенија, клонивша се к уштеђењу проливања човеческе крви, одбацили су и с презренијем и јошт већма настојали су беспокојити Црногорце, као што се јавно дознаје из поступака њима подвластни житеља. Од тога доба мало је кад времена пролазило да турски поданици нису накост чинили Црногорцима, час палећи им једно или друго, час отимајући или с намјером да отму животињу, час из пријеваре сијекући и[х] и главе носећи. Најпослије су гдјеког и жива хватали и у ропство водили. Да, милостиви господине, жива у ропство водили! Ово није измишљеније за оправданије моје или Црногораца, него ово је дјејствитељно било. Недавно су турски житељи заробили једнога Црногорца, па јошт заробили у аустријском предјелу. Ово не подлежи никаквој сумњи.

Не пазећи на сва та постојана турска зла, ја сам, имајући свагда у виду свјато набљудавати совјете и наставленија великодушног монарха, којим смо ми облагодјетељствовани и у којему ми сву надежду и нашу садању и будућу срећу полажемо, - ја сам, велим, колико сам кадар био, одвраћао и заустезао Црногорце да злом не враћају за зло Турцима, надајући се на побољшање ови, но препунивши се мјера турски безчовјечија, Црногорцима није другог средства остало него или да им се свете или да им предаду оружје. Дуг чести, презревши посљедно, предизбрао је прво и освету над Коренићима учинио.

Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31. маја (12. јунија) ов. г. за № 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали и да се Турци купе у Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји предјела, чест имам соопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година њиово било него црногорско. Граховљани су од сто година више дијелили зло и добро с Црногорцима уједно. Они су с овима заједно помагајући и Русима своју крв пролијевали против непријатеља. Њима су моји предшественици као и осталима племенима црногорскима шиљали старјешине да им по обичају овоземском суде, и судили су им. Такођер и откако сам ја постао за управитеља, владајући се примјером моји предшественика, моја им је гвардија вазда судила и дан данашњи суди им. Истина да су они Турцима давали понешто, но то су давали од неки земаља и пасишта која су држали до града Клобука. Ја им то нисам никад бранио, нити им и сада браним то давати, само да хоће Турци од њих мировати. И отуда не сљедује да је Грахово турска земља, као што сте га и Ви у предпоменутом Вашем писму изволили тако назвати. И Други црногорски племена има која за гдјекоје земље аустријске плаћају, но она зато не престају бити црногорскима племенима.

Осим тога, треба знати да је Грахово, какогод и остала племена црногорска, често тукло се с Турцима и опет се по обичају ови земаља с Турцима мирило, па Турци, бојећи се Црногораца, нису до 1836. године никад смјели велику војску на њ дизати. Поменуте 1836. године, истина, везир херцеговачки ударио је пријеварно ка Грахово, попалио га и посјекао неколико Граховљана и Црногораца који су им у помоћ били дошли, као што би и свакоме свом племену дошли и долазе кад Турци на које ударају. Речени везир, свршивши зло своје дјело, побјегао је тај час из Грахова, а побјегао је јединствено зато што се бојао Црногораца, који су и спремали да се с њим побију. И тако је Грахово опет остало црногорско, равно као и друга племена црногорска која су Турци кад палили, исто су остала опет црногорска, којима су и насељена.

Кад би ми Турцима оставили сад Грахово, ми би морали и сва наша племена једно по једно уступити им, ако они добијају право притјажанија мјесто тим што га попале. На примјер, кад је при свршетку 1837. године везир херцеговачки имао намјереније ударити с војском на наша два племена, Горњу и Доњу Морачу, да ја зараније нијесам то обазнао и да нисам отправио двије хиљаде Црногораца онамо, он би из пријеваре може бити попалио обје Мораче, но зато ни по каквом правилу ми не бисмо допустили да њима принадлеже докле бисмо кадри били Морачане својим оружјем подржавати. Паша скадарски виђели сте шта ми пише за Црницу да је његова. Да ми херцеговачкоме пустимо Грахово, он би сјутра опет искао Црницу.

Даја нисам кадар ратовати с Турцима, то и Ви сами знате, а да не имам ни намјеренија никаква на завојеванија, о том Вас увјеравам искрено. Притом баш и да сам у стању рат водити с Турцима и да је мном обладало славољубије завојеванија, опет не би ја до тога чак степена неразуман био да предузмем оно што би ми причином било изгубити милост великодушнога монарха всеросијскога, коју милост ја далеко више цијеним него велика каква завојеванија, нити би њом жертвовао Бог зна каквима завладјенијама, а камо ли једноме безплодноме и празноме Грахову подобноме мјесту. Но Грахово је наше, а што нама принадлежи то лако доиста не пушћамо, као што ни други нико своје не пушћа, јер кад бисмо почели то пуштавати, онда би наше мало племе ишчезло међу многочисленима непријатељима. А да је Грахово наше, то је познато и г. полковнику Озерецковскому, који је овдје био и о њему на мјесту идући кроз Црну Гору вјерно извијестити се могао.

Ако што будете доносити о Грахову министерству, можете му донести из овога што ја имам чест Вам сообштити. А да је све ово истина што Вам пишем, ја стојим добар и кадар сам свагда доказати. У случају да министерству буде сообштено онако како што наши непријатељи желе и раде, министерство би се могло за неко време против нас вооружати, но најпослије и у овом случају знам да ће се увјерити и оно о свему овом што Вама сообштавам и мене права наћи као што сам и у овом дјелу прав.

С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Венцелу Фетеру Фон Лилиенбергу

Цетиње, 12. августа 1838.

Ваша Екселенција,

Почтено писмо Ваше од 17^а авг. по р[имском] пуно укора као и свако на мене отпусћено, имао сам чест примити. И ово је готово истога содржанија као и оно од 12. числа истога мјесеца, само што је у овом прибављено да моја воља занима мјесто права и да ово пред њом не ваља ништа. Кад би то дјејствитељно тако било, онда би било с моје стране сувише да се таковим показујем и спрема равног себи, толи спрема Аустријске Империје. Заиста, иако ме тијем укоравате, ја знам да и Ви сами не можете то вјеровати, зашто знате да ја нијесам чак толико глуп чојек да ја таким себе показујем пред чиновницима аустријскима.

Што Ваша Екселенција спомињете да сам ја у Бечу дао Њ. Свјетлости књазу Метерниху и Вама честно слово да ћу ја радити да се границе раздијеле међу Црном Гором и државом Њ Величества императора аустријскога, то је истина. И заиста да је Ваша комисија с таквом справедљивошћу поступала у назначенију граница с каквом сам ја, оне би се досада биле и раздијелиле; но с оним поступањем и намјеренијем како чини Ваша комисија досадашња трудно ће се у томе дјелу успјети.

А што Ваша Екселенција помињете ако ја желим промијенути мисао, ја је другојачије промијенути се могу већ ако би све оне собствености црногорске које захтијева Ваша комисија уступио, па и с тим не би успјео никаква добра учинити, само би противу себе васколик црногорски народ ваоружио. Вашој Екселенцији познато је добро колико сте ме пута увјеравали и Ви и Њ. Свјетлост књаз Метерних да раздјеленије граница међу Боком и Црном Гором гледаће се свршити најсправедљивијим начином, да се не учини ни једноме ни другоме пограничноме племену никакве штете нити узимања собствености, то ли га лишити и онога о чему живи и без чеса не може суштествовати. Ја знам доиста да сте Ви и данас истога мњенија, но будите увјерени да се овамо на граници сасвим против тога поступа.

На питање Ваше Екселенције да кажем шта је моја жеља, чест имам одговорити да би Ваша Екселенција, ако бисте могли, изволили видјети очима собственима како ове пограничне ствари стоје, па онда бисте видјели јесу ли свеколике тужбе па мене справедљиве или лажне. Ја се надам зацијело, како бисте Ви дошли и ствар развиђели, да би се границе свеколике у кратко време раздијелиле. У случају да Вашој Екселенцији важнији послови не допусте доћи, а оно когагод изволили будите послати или наредити да том ствари управља, ја сам готов са свијема могућијема силама порадити да се учини какогод добар доспјетак овоме дјелу које је теже мени исто икоме другоме.

С чувством глубокога високопочитанија и преданости чест имам бити

Ваше Екселенције
предањејши слуга
владика черногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу

Цетиње, 29. октобра 1838.

Ваша Екселенција,

Давно сам ја Вама обећао послати мало вина црногорскога. Моје обећање, ако је и позно, него испуњам. Ја би и давно ово испунио, него сам се нада да ћете Ви заборавит да сам Ви га обећа. Ја сам се похвалио да имам лијепа вина, а сада виђу да овака вина нијесу за таке особе, него је руска пословица: Чјам'' богат'' тјам'' и рад''. Ми бисмо ради били да је природа к нама тако расположена као што је к Италији и к Грецији, него наша природа, како је сама по себи љута, тако је и у својима производима.

С особеним високопочитанијем чест имам Вас поздравити и увјерити Вас о мојој к Вама непремјеној преданости, с којом остајем

Ваше Екселенције
покорњејши слуга
владика черногорски

П. П. ЊЕГОШ

Ферих-Хасан-Паши

1838. [?]

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брдскога, Ферик-Хасан-паши, забиту скадарскоме, пријатељски поздрав.

Примио сам Ваше писмо, које ме веома удивљава видећи да се мећете у туђе послове. Што је Вама стало до нас и до Примораца или ми наше границе [подијелили] или не подијелили. То је Вама ствар сасвијем туђа, по којој се показујете да не познајете своју дужност. Ви кажете да Црница принадлежи Вама. Она, истина, да је принадлежала у старо вријеме Вама, како што је негда Вама принадлежала Арбанија и готово сва друга европејска Турска. Ако је ово увреда, коју мени наносите у Вашем писму, и из Ваше главе, то је знак да добро не знате како ствари стоје. Ако ли је из чије друге главе, то они, који Вас је ово учио да ми овако пишете, није то Ваш пријатељ, јер се с Вама смије. Ово Ваше писмо другојачији одговор иште, но ја желећи бити с Вама као забитом у пријатељству, удаљавам се од свијех нелијепијех ствари које би Вас могле увриједити.

И да сте здраво.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 10. јула 1839.

Ваше Високоблагородије, милостиви господине,

Послије дугог мог списивања с везиром скадарским напосљедок успјео сам и с турском Албанијом учинити мир, но овај је мир тако слаб у својима основима да се врло лако поколебати и нарушити могне. Да нису с друге стране побуђивали Турке не согласити се на моја честа представљенија о миру, он би се, као што и сами гдјекоји албански Турци говоре, и давно и темељно учинио. Не пазећи на слаби основ овога мира, Црногорци га доиста нарушити неће.

С Аустријцима није јошт почето лани прекинуто назначивање граница, но и ако се почне, једва ли ће што од тога бити, јер аустријска комисија нема рјешитељно никакве власти да сама у договору с нашом комисијом забиљежи границе, него се поводи за својима, с Црном Гором граничећим житељима, а ови Бог зна гдје унутра у Црној Гори кажу своје границе. Вјерујте ми да би ја срцем и душом рад био да се могу око граница лијепијем начином с комисијом аустријском нагодити. Но је ли могуће на њена неправедна захтевања, ослањајући се на жељу своји житеља, согласити се и лишити неке Црногорце онога о чему живе? Једном ријечју, границе међу нама и Аустријцима није никако могуће раздијелити што не би од аустријског двора комисија упуномоћена била, јербо ова досадашња никакве власти не има јербо један најпосљедњи сељанин аустријски да рече да не пристајем на то што сте ви комисија раздијелили, аустријска комисија, ако не доспије да га убиједи кано молећи га да пристане, раздјеленије се они час прекида. Ово је причина која чини оволико ларме међу нама. Ја баш и да хоћу склонити се на ово уступљење и тако несправедљивим бити к Црногорцима, неће Црногорци хтјети пустити оно што су и они и њиови преци с крвљу досада бранили. Мене је и лани не малога труда стало удржавајући Црногорце од непријатељски дјејствија против Аустриј[а]ца, који су неправо напали били на Црничане и попалили им стаје, но све једнако чини, на мене се сва кривица бача. Када је био бој међу Црничанима и Аустријцима, ја сам више од двије хиљаде Црногораца у једној гомили зауставио да не ударе на Аустријце. Такођер и по другијема Црници пограничним племенима дао [сам] наредбу да нико не удара на Аустријце, говорећи да су они наши пријатељи. Мене су овоме послу свједоци који су све ово очима гледали господа К. Ковалевски, бивши мој учитељ Француз Жом и аустријски офицер Хартлин.

Чујем, а не знам хоће ли бити истина, да су Аустријци намјерени да граде и затварају воду на црничкој граници, којом се водом Црничани од преко 70 година служе и без које нека племена морала би се иселити. Може бити даје њихова намјера била да тим само даду повод к свађи и непријатељству, будући смо се у том налазили с албанскима Турцима, па да нас јошт већма спрегну и киње. Ако буде истина да ће они ту воду градити и затворити, ја не вјерујем да ће то бити по наредби правитељства, него само мјестнога началства, јер та забрана воде непремјено морала би изнова нарушити на црничкој граници слогу и добро сношеније.

Ми овдје одавна не имамо кише, нити се надамо да ће што родити жито. У сваком случају да би сачувао се народ од глади, наручио сам с прошастом поштом у Тријест г. М. Вучетићу да за мој конат купи и у Котор пошље 4000 млетачки стара кукуруза.

С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 19. јула 1840.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Имао сам чест примити Ваше почтено писмо од 13 (25) јулија под №59, којим сте изволили извијестити ме да сте вексле продали с роком да се плате 29. јулија. По истеченију тог рока изволите, молим Вас, новце отправити по пароходу у Котор на мог брата Пера Томова Петровића, од којега ћете и моје росписке добити.

Истина даје прошла већ година дана откако Вам ја нисам ништа сообштио шта се догађа у Црној Гори и на њенима границама, ал' томе је узрок што нисам имао ништа новога и важнога сообштити Вам, иначе ја не би никако пропустио то. Што се говори у Вјени и ту да смо ми, штоно рек, у одкровеној војни с Турцима ерцеговачкијема и албанскима и што газете разне којешта о нама опомињу, то су само измишленија наших непријатеља, јер ми с Турцима немамо ништа друго осим обичне ваздашње ствари. Они нас често, час овђе час онђе, нападају и штету нам чине, а Црногорци им свете се гђе и колико могу, а може бити каткад да им и у већој мјери зло за зло враћају. Бива често да самовољни Турци ерцеговачки и албански ударе на које село наше и предаду све што им до руке дође огњу и сабљи, па њиови главари, намјесто да их за такова ђела накажу, а они их јошт похваљују и даром даривају. Ово је прави и једини узрок зашто Црногорци морају да истом мјером враћају својима сусједима којом им ови узајмљују.

Ви можете свободно увјерити росијско-императорско министерство да ја сасвим никакве намјере немам покушавати се па завојеванија туђи земаља, нити ја почитујем ишта даје полезно мени и мојему народу што је противно вољи нашега покровитеља. Ја се свето држим совјета императора Николаја, који се у то состоје да са сваким у миру и согласију живимо ко хоће с нама тако. По овима совјетима ја сам свето досада поступао, па и од сада поступаћу, нити ћу се и у што пуштати што би противно било вољи нашега високога покровитеља. С Аустријцима у согласију и добром споразумијевању смо. Земље су на граници измјерене и само се чека да дође г. Чевкин, па да докончамо дијељење граница.

Писма која ми унапред будете пошиљати, молим изволите рекомандовати: Al Sigr. Giovanni Bjeladinovich a Cattaro.

С отмјеним почитанијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. септембра 1840.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Од чести погранични турски нападенија на нас посљедно које се Ови дана догодило врло је знатно за наш крај.

Хасан-ага Хот, буљубаша албански, Мехмед-ага, муселим подгорички, и Мехмед-бег, капетан спушки, скупе кријућ 6 до 7 хиљада војске, с којом пођу на наше село Додоше, удаљено од фортице жабљачке . врсту и по, с том намјером да исто село попале и поробе и да наша поља ту лежећа опустоше. За турском војском ишла су и кола празна, опредијељена на возење из наши поља кукуруза. На срећу, нашима дође Ас прије него што ће непријатељ ударити, те Додошанима, којих се броји до 120 пушака, прискочи у помоћ из другога оближњег села једно 100 пушака. Ово незнатно число људи дочека Турке, који су се већ били селу примакнули, с њима се мало преко ријеке побије, а затим усуди се и ријеку прећи и с Турцима потуку се. Послије кратког боја, који је Трајао сахат, Турци нададу бјежати без озира куда је који могао тако да су наши једне сагнали у саму фортицу. Мртви и рањени од наше стране износи число на 20, а на страни турској има их извјесно преко стотине, Премда се говори да их је и више. Међу турскима рањеницима и поменути муселим подгорички броји се, који је јако обрањен. Овај је бој тако жесток био да су се и рукама хватали за пушке једни другијема и неколике турске пушке донешене су ми онако искривљене, око којих су се чупали, а наши нијесу своје ни једне непријатељима пуштили.

Сви наши старци, па штавише и сами Турци признају да у овима крајевима јошт никад мања шака људи против толико велике силе није се тако храбро као сада поднијела. И доиста овај догађај остаће огледалом ваљатности у љетописима црногорскијема, као што ће у љетописима рускијема остати узором храбрости и самоотверженија поступак штаб-капетана Лито противу Черкеза.

Желећи да ови догађај изволите сообштити министерству, с отмјеним почитанијем и уваженијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Александру Карађорђевићу

3. јануара 1841.

Сијатељни књаз
Александер Георгијевич,

Ваше сам љубезно писмо од 8. окт. примио исправно по г-ну Раду, такођер портрет вашега бесмертнога оца. Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца јединоплемене мени Србије, којега су славни подвиги јошт када сам ја млеко матерње посао јако на таблици душе моје написати и који ће вјечно остати огледало витештва не само међу малијем народом српским него и међу великијема народима и у всемирној историји.

Такођер за оно што сте препоручивали г-ну Раду, што је могуће било од моје стране учинио сам, и унапријед све оно што будем могућ немојте ме поштедити.

Впрочем чест имам Вас поздравити и остати Вашега Сијатељства к услугам готов.

Ј. А. Турском

21. јула 1841.

Премда сте већ разумјели да смо благополучно раздијелили границу између аустријске Албаније и Црне Горе, но не могу пропустити да Вам и ја о томе не објавим, јер знам да је то Вама тако исто мило као што је и мени.

Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао. На овом Вашем дару много Вам и сердечно благодарим.

С истиним високопочитанијем и преданостију чест имам бити.

Али-Паши Ризванбеговићу

Цетиње, 18. октобра 1841.

Од нас П[етра] П[етровића], влад[ике] црн[огорскога] и брд[скога], Али-паши везиру херцеговачкоме, поздрав.

Примио сам твоје писмо, не знам у којему је мјесецу писано, зашто у њем мјесец није постављен. Овоје твоје писмо дошло преко Никшића отпечатано. Ја не знам ко ова твоја писма отпечатаје. Из њега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Прво што ти се жали фукара пивска и дробњачка на наше Ускоке да им велики зулум чине, ја вјерујем да доста од њих трпе, јербо је тај зли и дивљи обичај остао међу њима и Турцима када нијесу граничари у миру, те један другоме сваким злом досађују, али ја не вјерујем да је ово писмо цијела фукара из договора писала и да жели да се Ускоци раселе, него су ово неколика човјека писали који Ускоке мрзе. А што кажеш да су ти Ускоци вазда давали данак од како си ти везиром [поста]нуо на Херцеговину, а када ти га нијесу [дав]али да су ти га све одједном платили. Они може бити да су ти неки пут и давали понешто, него без мојега знања и од мене кријући, како што га и мене многа села турска дају. А што кажеш да су га плаћали одједном када га нијесу шћели лијепо давати, то знамо да су они често пута плаћали и много зла претрпјели, него је и њима свак ко им је што чинио потпуно платио. За то што је досада било не може их нико прекорити. А што пишеш да тија чисто кажем иштем ли ја царску земљу, ја никакве царске земље не иштем, разма што ти пишем, ако желиш мир на граници, како што ја желим, да ми се прођеш од Ускока и од земље, на којој Ускоци живе, јербо ево педесет и више година од како су Ускоци ускочили к нама и отадар су они наши као и остала сва племена црногорска. И вјеруј ми добро, мој пријатељу, да те сви ти људи лажу који ти кажу да се Ускоци могу с њиховога очинства раселити, зашто докле ми трајемо трајаће и Ускоци и оно ... своје пуштат нећемо никоме. Само ти људи што ти то кажу раде о немиру.

Тако знади и да си здраво.

Мехмед-Спахији Лекићу

Цетиње, 7. марта 1842.

Од нас П[етра] П[етровића], владике црногорскога и брдцкога и каваљера русијскога, Мехмед-спахији Лекићу, капиџибаши на коншилуку, пријатељски поздрав.

Примио сам твоје писмо, из којега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Ти знаш лијепо, спахија, да сам ја рад са сваким живјети по граници у миру и љубави ко хоће са мном, а посебно бих рад био с тобом, с којијем сам јошт када сам био дијете уфатио љубав. Сада пишеш да си и ти рад да се наша љубав понови. Ако си ти рад, и ја сам рад да изнова љубав уфатимо и да крајине наше смиримо. Ови ће мир Богу и царима мио бити, а нашијема крајевима свијема рахатлук и добро донијети. Ако си каил миру, како што се ја надам да си, а ти отправи три-четири твоја човјека под Жабљаком, а ја ћу моја три-четири да се ту, ако Бог да, састану и робје размијене и мир међу собом утврде и прогласе. И ако ти хоћеш да смо пријатељи на коншилуку док смо живи, знади добро е ја хоћу. И ову ми књигу по истој сахији отпиши да знам јеси ли каил ка и што пишеш са мном пријатељство поновити.

И да си здраво.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 21. августа 1842.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Примио сам Ваше почтено писмо од 15^а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20^а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества. Како сам за мене овај жалосни глас примио, ја би одма поспјешио дужност родствену учинити упутити се к гробу да га загрлим и над њим се исплачем, у којему је моје младо сунце зашло, мој ангел почива, којега сам љубио више него самог себе и у којему је погребен онај на којега сам највише надежде зидао за будућу срећу његова отечества и мене тужна, - ја би, велим, поспјешио ту дужност учинити да се не бојим да мој полазак не би што противан био мојему милостивоме покровитељу. Зато молим Ваше Високоблагородије да изволите извијестити се од Вашега началства и мени колико је могуће скорије јавити могу ли ја тај жалосни пут предузети или не.

С отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Ј. А. Турском

Цетиње, 23. јуна 1843.

Ваше Високопревосходитељство,
милостиви господине,

За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора. Гавран је коњ млад, пунан огња и тако згодан даје управ весело на њему јашити. Примите дакле, Високопревосходитељни господине, овај мали дар за знак највећега уваженија с којијем Вам га подноси Ваш срдечни пријатељ и покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 29. јула 1843.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Одавно би Вам писао о стварима нашијема и Али-пашинима, али нијесам имао што докле виђу што ће се из тога родити. Ви знате каква је погодба лани међу нама у Дубровник била. Ја сам и онда готово знао, а сад виђу да оно није ништа било осим једна лаж с његове стране. Послијед, пошто је примио одговор из Цариграда, писао ми је једно писмо, у којему ништа друго казао није него што ме опоменуо да сам на царској земљи поданик отомански. Наравна ствар да сам се ја том његовом будалаштином, иако ме је увриједила, насмијао, па видећи и он сам да сам се ја тијем подругао, почело се опет зборити о нашему састанку негђе на наше границе. По кратком времену како је у народ изишла ријеч о састанку, почела су се откривати злоумишљенија турска да намјеравају мене на састанку убити пошто их стало да стало. Утом дође вријеме и од састанка, и ја пођем у Острог, а они некизи дођу у Никшиће. Цијелијех 5 дана варали су ме и чекао сам их када ће изисти на састанку к мени, док ево ти их шести дан ђе иду, но та исти дан, мало прије него што ће они доћи, мени се да чрез једнога пријатеља открити све њихово зло намјереније, зато их и не пустим к себе, нити хћенем с њима станка чинити, јер знам да ни о чему другоме варалице не раде, него да плету мрежу да у њу мене ухвате. Црногорци, који су чули шта Турци раде, и они су се о злу турскоме договарали, па кад виде да ја Турке к себи не примам, онда они те су око мене били и другијех неколико људи од оближњега села скоче на оружје да оне Турке исијеку. Ја сам се свакојако старао да те ствари било не би, и половину Турака учинио сам спасти, а 9 или 10 од њих близу саме границе исијеку Црногорци.

Три пута смо ми досада мир чинили с пријеварнијем везиром херцеговачкијем, и сва три пута је нас на миру преварио. Једном нам је посјекао три чобана и узео око хиљаду оваца, другом посјекао је тројицу, трећом знате колико зла учини када Граховљане на мир пороби, посијече и поплијени, па ни за једну од ове три није нам удовлетворенија дао, и ова му четврта за руком не изиде. Ви који сте близу граница и као консул нашега покровитеља, и сами све ове пријеваре готово знате као и ја. Ја оволико постављам себе у дужност Вама објавити, молећи Вас да доведете ово до знања Вашега началства и да га увјерите од моје стране да са злијема и пријеварнијема Турцима од Босне и Арбаније никако није могуће имати мира ни доброга споразумјенија, нити ће се моћи мир у ове крајине међу нама и Турцима никако установити приђе него би посланици од двора рускога и турскога међу нама мир утврдили.

Ово Вам објављујући, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ, с.р.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 12. августа 1843.

Милостиви господине,

Драго Вас поздрављам са свом Вашом благородном фамилијом.

Знам да Вас много интересује знати што се међу нама и Турцима ради, али Ви немам што важнога писати, само ту неки дан једна 1,000 Арбанаса ударили на једно наше погранично сеоце у коме се не броји но 30 кућах, зажде двије сионице и једну кућу, која је исто тако сламом била покривена, но оно сеоце с помоћу једнога другога ништа мањега изаждену Арбанасе из села. Ту 40 Арбанаса падне мртвијех и рањенијех, а од нашијех никакав не буде мртав, но 5, 6 рањенијех. Овако су ме увјерили они, по овдашњему обичају, који су неколико глава арбанашкијех донијели овамо.

Ми смо у рат са свијема Турцима около нас, како готово свагда што смо. Они су вазда сложни на наше зло, и Бошњаци и Арбанаси. Веома ми је за чудо, господине, да би многи људи радији да су Турци и ови пут, како много пута, преварили Црногорце, него ли е су Црногорци својијема варалицама зајам вратили. Чудо ми је да људи кажу да су Црногорци противу права народнијех сада поступили, а нико не каже даје Али-паша противу права народнијех поступио када моје посланике похвата, три на колац наби, а три по године у синџир држа, и за друге многе невјере које је учинио мојијема крајинама, а и сада да су преварили мене и моје Црно[горце], за то не би пико ни ријечи рекао, но би све ћутањем прошло, како што је пролазило и ово до данас што је нама чинио. У нас је обичај, који се у ови народ у закон обратио: којом мјером ко нама зајми, оном истом да му зајам повратимо. Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би се на ову гору турска џамија поперила и ова шака Славјана своје име изгубила. - Истина да је мучно водити рат 100000 народа црногорскога са 2 милиона Бошњака и Арбанаса, а особито у данашње вријеме када им правитељство цариградско сваку нуждну помоћ у изобилију противу нас даје. Може бити да ће казати ко да ово овако није, али ја најбоље знам који сваки дан то очима виђу.

Дуже немам времена писати Вам, а имао би шта доста, али како би што изнова било, објавићу Вам, молећи Вас да и Ви мене како својему пријатељу што бисте чули објавите.

Молим Вас узмите од тије динара оне 700 рубаља те намирите рускога генерала за мојега братучеда Георгија, а он ће овамо платити.

Впрочем драго Вас поздрављам

Ваш искрени пријатељ и слуга
в[ладика] црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Котор, 24. септембра 1843.

Ваше Високоблагородије,

Постављам у дужност себе објавити Вама да сам јучер 23^г септ. благополучно се повратио из Грахова пошто смо с Турцима премирје учинили, и у идући четвртак послаћу ја мојега секретара Милаковича и Али-паша једнога чиновника у Кастелнови да се саставе и трактатом мир учине Херцеговином и Црном Гором, од кога ћу трактата, како се начини, копију Вама отправити. Ви сте куриозни знати шта је међу нама и Турцима било на Грахову. Турака је по чистима извјестијама било од 12.000 до 15.000, Црногорацах најпре је било 4000 до 4500, но како везир скадарски и Арбанија почне ударати на погранична њима наша селенија, ја будем принуђен отправити 1500 људих по граници арбанашкој да останове везира скадарског, који је сам предводитељствовао Арбанасе. Херцеговци, како су чули да им помага везир скадарски (како што је обичајно да увек Арбанаси Херцеговцима помажу, а они њима у подобне случаје), посоколе се Херцеговци и почну излазити гомилама у предјел граховски. Ја нисам хтјео пуштити да се учини сраженије на граници турској, него смо све чекали да се нашему логору повуче поближе, да се снажније с њим побију. По 500 до 600 људи пуштавао сам те су се с Турцима неколико лута ударали, но не гледајући на превосходство Турака, они нису, слава Богу, успјеха имали, како сами чујете, нити су смјели уљести у равнину граховску до 16^га септ. прошастога. А овај дан ударе около 1000 кавалерије турске и проспе се равнином граховском, наше два посијеку и неколицину ране, но послије неколико сахати буду принуђени с Грахова с бјекством повратити се, носећи собом неколико мртвијех и рањенијех, и оставивши на мјесту сраженија неколико мртвих коња. Док ево ти сјутрадан више кавалерије но први дан и од 4000 до 5000 пјешаца, и ударе сасвим зором на наше крило лијево. Од нашијех до 800 људи више није било, али су имали позицију добру. Четири сахата су Херцеговци са свом силом на њих ударили да их изгнају из њихових засједа, но су ови храбро држали своје мјесто, нису пуштили да Турци ни наручје сламе запале. Наше десно крило, којим су сенатори предводитељствовали, није се могло с једнога мјеста кренути, јербо се на њиховом мјесту највиши напор турски чекао. Но пред сами вечер пође наши 100¹"' другах, који су били у резерву на помоћ лијевоме крилу. У то исто вријеме Турци буду принуђени бјежати, а ови наши пожену до близу крјепости клобучке. У томе сраженију погине много Тураках и кољах, и рањенијех много буде људи и коња, и наши нађу неколико оружија и фишеках на мјесту сраженија, које су Турци побачали, и наших тек неколико буде рањено. У све ове бојеве које смо имали с Херцеговцима било је нашијех 11 мртвих и около 20 рањено; Тураках је погинуло и ранило се около 150 људих и узето им у ове бојеве 60 коњах, а толико их има мртви. Ово научи Херцеговце те не смедоше са свом силом па нас ударити. И послијед ови покушенија почнемо се преписивати ја и Али-паша и војске наше раздвојимо. У овом случају Аустрија се показала спрама нас и биједни Граховљанах великодушно и благородно, за које ћу јој ја за свагда остати признателан.

С отличним почитанијем и уваженијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
в[ладика] черногорски

П. П. ЊЕГОШ

Александру Карађорђевићу

Цетиње, 27. октобра 1843.

Ваша Свјетлости,

О како ми је добро дошло Твоје писмо од 27^а септембра ове године! Општа народа српскога радост, моја је радост. Славна и бесмртна дјела Карађорђа одушевљаваће Србе довијека. Твоје је, срећни и драги књаже, народу српскоме ступљење на престол књажевски празник најдражи њиховим душама - без искљученија цијеломе Српству од малога до великога, а мени драже и милије од иједног српскога сина. Божије су судбе неисповиједиме. Његова је правда над твојом главом књаже[в]ском заблистала за срећу и слапу цијела Српства.

Препоручујући се и унапријед твојој благонаклоности и пријатељству, чест имам назвати се

Ваше Свјетлости [...]

Јеремији М. Гагићу

Цетиње 24. октобра 1843.

Високоблагородни господине,

Знам да сте љубопитни знати почисто што се догодило међу нама и Турцима од Арбаније у оно време када сам се ја бавио на Грахову. Опростите ми јер Вам нисам могао досада објавити, будући нешто зањат пословима, а нешто док дознам праву истину да Вам пишем. Албанци, заклети наши непријатељи, како су чули да се везир херцеговачки дигао с војском на нас и да сам ја пошао и одвео Црногорце противу њега, 1^а септембра ударе на погранично наше племе Пипере су три стране око 8,000 Турака, но послије дугога боја притрчи у помоћ капетан мартиницки су 50 друга. Тај мах обрате Турци плећа, мислећи да виша помоћ Пиперима дође и наши их пожену до у Подгорицу. С наше стране било је 12 људи рањени и мртви, а с турске преко 80. Истина је да су Турци неколико штете учинили у пољу од жита и сијена пиперска, него су и наши у пољу турска сијена попалили и многе винограде турске иштетили. У овоме боју буду Арбанаси грдно посрамјени.

Шеснаестога истога мјесеца ударе Турци на остров наш Врањину, којих је било числом 12,000 и које је предводитељствовао сам паша скадарски. Војска удари на Врањину, једна прегази од турске стране, јербо је у то време вода јако била спличала од суше, а друга дође језером у лађе; лађах је било војени турски с топовима 15, а без топова од 50 до 60. Један се дан цио бише, и Турци не могоше ништа учинити само што блокираше својом флотиљом Врањину, те јој у помоћ од Црногораца нико доћи не мога, а у Врањину је тако мало число било наши да се нису могли турској сили одржати. - И све ово време с турске стране грмјели су топови турски и лећеле бомбе противу Врањине, а највише против моје куле која је била један особити камен у води и у којој је било затворено 25 људи. Они су се храбро бранили и много Турака около себе убили, али залуду водом није им могао нико у помоћ притрчати од турске флотиље и топова. Турци кулу опашу, која је незгодно за бој била направљена, пробију јој зид гвозденима полугама док отворе јаму унутра у кулу и почну у кулу убачати бумбе, 7 Црногораца погину на мјесто, а 18 рањени и испечени од бомба похватају Турци. Тај исти дан кад освоје кулу на Лесендру ударе Турци на Врањину. Они су се и тај дан бранили и не могну им Турци никако одољети, но како се смрачи, видећи да не могу ништа учинити по сви изгинути, навезу се у своје мале чунове и између турске флотиље утеку тврдој земљи црногорској. Ови исти те су утекли, којих је било око 200, на њих сви Црногорци пљују и постали су предметом посмјејанија у свој Црној Гори, јер ту не изгибоше сви, али шта ће учинити двојица противу стотина или 200 људи противу 10,000-12,000.

Седамнаести истога мјесеца опалише Турци село Врањину, у којему је било око 30 до 40 кућа, куће све до темеља разуре. Нашијех буде око 60 људи мртви и рањени и ухваћени на Лесендро и на Врањину. Турака је и више три пута толико било мртви и рањени, али све исто Турци осташе побједитељи на овоме маломе острву.

Деветнаести истога мјесеца дигне се паша скадарски са свом том војском с којом је Врањину похарао и повуче са собом бумбе и топове. Топови су му неки јаки, до 12 фунти кугла потеже. Учини оков под наше село Додоше и почне топовима и бумбама гађати село, али на село не смједне ударити јер сухијем могаху наши у помоћ притрчати Додошанима; но послије једно два сахата окупе се наши до 1,000 на Додоше и побију се с Турцима. Турци плећа обрате и побјегну, а наши их поћерају док и доћерају до фортице жабљачке, која није но по сахата пута далеко од села Додоша. Турака је ту много погинуло, али управо не знам колико. Ови исти дан разбјеже се војска турска, а паша пође у Скадар.

Турци јошт стоје флотиљом око Врањине, на Лесандру их има око 4 до 5 стотина од војника који су на царску плату. Имају неколико топова украј себе и граде фортицу на Лесендру. - Ми флотиље немамо с топовима, а сухом се до њих доћи не може, а топова добри немамо, али, колико узможемо и како узможемо, с њим ћемо се ћерати доклен гођ ови островак оставе. И ако је мали, ал' је нама у њему велика штета. Молим Вас да ово доведете до свидјенија Вашега началства. С чувством мојега к Вам високопочитанија и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 19. новембра 1843.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Знам да Вас интересира зна ти ш га се догађа сад на нашим границама, па зато и не пропуштам извијестити Вас о томе.

Да сам с везиром херцеговачким поновио и утврдио мир, то сам Вам саопштио још у мом писму 6^га овога мјесеца под № 67, и какогод што сам рад да тај мир остаје ненарушим и вјечан, тако би желио учинити мир и с пашом скадарским, но овога не само што није била жеља да се међу нама мир учини, него је још преварним начином завладао црногорским малим островом, зовомим Лесендро. Сва средства, у мојој власти стојећа, ја сам употребљавао и употребљавам како би тај остров опет освојио од Турака, но признати морам да засад никакве прилике није, јер Турци довезли су 15 с топовима снабдјевени бродова и преко 40 превозни лађа, па с првима свуд унаоколо чувају га и бране од нападенија наших, а с другима промјењују и поткрјепљују своју војску на њему. Истина и ми смо наперили два топа, те тучемо укрјепленија која су Турци на поменутом острову начинили, но будући да су наши топови стари и рђави, а к томе ни зрна не имајући доста, па и што их је нису од калибра, зато и не можемо имати жељенога успјеха, али при свем том барем узнемирујемо непријатеље, па и штете им понешто чинимо. Да ми којом срећом имамо неколико бродића с топовима, те би Турци давно чистац с Лесендра, или барем да паша скадарски ту војну на свој трошак води, и тако би Лесендро досад наш опет био. Обаче види се да је то посао саме Порте. Тим се пак јасније види да је то управо њен посао што су и сами Албанесци преко нашег сердара ријечкога и војводе цеклинскога, кад су се ови с њима на разговор састали, чинили ми од стране Порте предложенија и обећања, шта мислите какова? Да ће Порта мени онакова иста права и отличија дати којима је негда она бившега српскога књаза Милоша подарила. Но то су предложенија и обећања заваривајућа, која су кадра опсјенити само онога који при својој сопственој ползи и угодности општим благом жртвује, али никад онога који у срећи свога народа тражи и налази своју сопствену срећу. Не гледајући пак ни на силу и опсјену непријатељску, ни на слаба средства којима би кадар био надвластити непријатеља, ипак увјерен сам, полажући моју надежду на Бога и на покровитеља нашега, да ћу с помоћу њиховом и храброшћу Црногораца свагда тријумфирати над враги.

Молећи Вас да бисте изволили о овом увједомити и Ваше началство, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Али-Паши Ризванбеговићу

Цетиње, 27. децембра 1843.

Поодавно нијесам био у Беч, па зато овијех дана полазим да се мало проходам и надам се, ако Бог да здравље, да ћу се вратити у Црну Гору до два или три мјесеца дана, и мислим да ћу наћи ствари на граници између Црне Горе и Херцеговине у лијепом начину и слоги, зашто знам да ко отуда најмању рђаву работу учини Црногорцу, да ћеш га ти кастигати, а ако Црногорац што ружно коме од туда уради, кастигаће га Сенат и мој брат Перо, који за ово вријеме остаје на мјесто моје. И све што би ти требало да за штогод пишеш мени, пиши моме брату и Сенату. Они ће ти све учинити исто тако колико и какогод би ти и ја чинио.

Објављујући ти ово као мом правом пријатељу, желим ти од Бога здравље.

Али-Паши Ризванбеговићу

Вјероватно 1843. год.

Од мене Петра Петровића, владике црногорскога и каваљера цара рускога, љубезни поздрав побратиму Али-паши, каваљеру цара турскога и везиру све Херцеговине.

Пишем ти само да знаш како примих твоје писмо да желиш да би се на комшилуку уздржао мир међу мојим и твојим људима, и да зла буду резил. Ја ти се чудим што збориш, јер не твориш као што збориш. Како смо у Дубровник уговорили, ја онако и држим и не дам никаквоме херцеговачкоме ускоку у моју земљу, а ти, пошто намјести пандуре, допуштио си им да правим Црногорцима сијеку главе и да ударају на чобане, те их убијају и одгоне пљенове, и раји свака зулума и безакоња чине што никад тако, а ти их јошт дариваш кад ти црногорску главу доносе. Је ли се игђе у свијету чуло да једна страна држи мир и вјеру, а друга да на миру гази вјеру и све што хоће да ради? Ја држим оно што смо уговорили, а ти, ако оћеш, стави по паланкама поштене а не ајдучке људе, који неће јадну фукару прштити. Оваковим се начином може мир обновити међу нама, ако оћеш, а не друкчије. Сад ми отпиши како мислиш на нове пандуре.

Александру Карађорђевићу

Беч, 2/14. фебруара 1844.

Ваша Свјетлост,

Ево већ неколико дана да сам доша у Вјену и не пропуштам ови пријатни случај да Вас драго и свесрдно поздравим. Откако сам овде дошао већ је неколико пута био код мене г-н Вук Караџић, жалећи ми се како му је оно пенсије што му је давала Србија укинуто. Сматрајући ја његове заслуге литературске на ползу нашега народа, пак и његово положеније у ком се налази, с друге пак стране уздајући се у Ваше српско чисто и неразрушимо пријатељство к мени, ја сам истоме г-ну Караџићу обрека да ћу Вас о том молити, и штовише, колико су моје надежде и љубав к Вам неограничене, ја сам горепоменутога увјерио да по мојему писму који дан очекива Ваше милостиво решеније којим ћете му пређашњу пенсију унапред продужавати и оно што му је од ње заустављено досада отправити и тијем њега старца утјешити, а Вашега душом преданога пријатеља удужити. Што [се] пак њега тиче, иако га је стање принуждавало те се неколико противне нама стране придржавао, али будите тврдо и истинито увјерени да ће посада бити Ваш душом и срдцем предани.

Какав ће то Србин бити
који неће Вас љубити?

Опростите смјелости онога који је Вас свагда пламтећом душом љубио, а сад више но икада.

Ваше Свјетлости
искрени и предани пријатељ и слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Осман-Паши Скопљаку

17. априла 1844.

Примио сам твоје писмо од 14. априла ове године, из којега све видим што ми пишеш. Откако заповједам међу овијем народом јошт никада нијесам једнога чојека, не Турчина не кога другога на вјеру преварио, нити мојом вољом никоме каква зла учинио, а од зла сам се бранио ја како што од давнога времена су и моји стари. И да су хоћели турски главари који су око Црне Горе, како што сам ја хтио, не би никаква зла нигђе у ове крајеве било, но би био мир међу Турцима и Црногорцима како што је мир међу Црногорцима и ћесаровцима- Али, Осман-пашо, ти знаш зликовце турске који својега цара не слушају, него свако зло које им до руке дође граде. Граничећи ја с подобнијема људма нијесам мога да се од њих не браним. Истина да су и Црногорци често путах за осветити се подобно Турцима чинили, него штогођ је мени до руке дошло, ја сам то поправља. Ја сам много пута Црногорцима робље турско отимао, обдарива робље даровима и враћа га својијема кућама, како н. при[мјер] диздара жабљачкога са свијема његовијема, и проче. Ово ће теби сваки поштени од тога краја казати да сам ја то чинио који неће лагати.

Што сам ја тебе ланих учинио и је ли Црна Гора с пашалуком скадарскијем у миру била? А ти како чу да мене дома није, преко мира опали оне 20 рибарскијех кућах у Врањину и намјести око ње лађе и топове царске; ухвати 10-15 старацах и богаљах на њу, те их и данас мукама мучиш. Ти знаш и сам лијепо да ништа од овога што си учинио није право, и ја, сматрајући тебе како намјесника царскога у Албанији, знам да се за такве послове хвата не би да те нијесу Албанаси окренули. Што ли кажеш да се ове наше ствари не могу писмом свршити, но да пошљем 2-3 чоека к теби, ти знаш лијепо, Црногорци који готово нигда из својијех гора не излазе, они не знаду оне начине како треба о тијема пословима зборити, но ако те каил миру, како што је мене, макни ми се из овога ништавога острова те си га ланијех узео, па је мир међу нама готов и да се народ поспјеше. Нећеш ли се ни маћи, ја свакојако задијевати никога нећу, но ћу чинити како су ми рекли старији и чекати удовлетворенија од блистатељне Порте отоманске. А ти, ако желиш се, како што ја желим, да све у мир и у ред стане по границама, пошљи к мени Хамзагу Казаза. Он је и прије код мене био, овђе му је доћи исто као и у своју кућу. Ако ли би ко што почео зборити тако или онако, а ти пошљи једнога коџобашу до мене да се разговоримо. Може у толико бити лако и да се сложимо, ако ти усћенеш ка и ја. Што се пак тиче за Додошане, они се више пружавати неће орањем него што су овијех година.

Осман-Паши Скопљаку

24. априла 1844.

Примио сам твоје писмо од 21. априла, у којем много којешта смијешнога виђу. Ти спомињеш аге и дрваре турске да сам ја ланијех побио, а не спомињеш главаре и чобане црногорске који су од Тураках погинули. То тако и бива да се у туђем оку и длака види, а у својему ни брвно не види се.

Свак зна да су ланих Бошњаци на Планиницу против моје воље погинули, али ништа друго није било него су панули у ону јаму коју су за друге копали.

Што кажеш да не пуштајеш царске земље ни прст, ја царско и не тражим ништа, нити ћу тражити, но ја знам царе и царске земље уважавати како се пристоји, а ни своје, чуо си, нијесмо никоме пуштавали лако.

Црногорци да су ланих дома били и да није мир с Албанијом био, ја и ти не бисмо се мразили, нити би ти војске никакве на Врањину дизао, ја то чисто знам. Него сврх свега тога ја никога у моја писма никада нијесам увриједио, па нећу ии тебе.

Што се тиче за пошиљање људих и с једне стране и с друге око мира, кад ми се не хоћеш маћи с тога камена и с те воде, немамо их рашта пошиљати један другоме, него ја, како сам ти у оба моја писма писао, знади чисто да хоћу у миру од свакога сјеђети ко шћене од мене и чекати рјешеније од старијијех, по којему ми се ред владати.

И буди здраво и весело, мој пријатељу.

Али-Паши Ризванбеговићу

6. маја 1844.

Примио сам твоје драго писмо, једно и друго. Што се тиче Ускока, надам се да ће им се турити запт да не смију ни у чије ништа таћи, а за ово што буду досад учинили преко овога мира, наредио сам капетанима морачкијема да се саставе с твојим чоеком који је у Дробњаке и да све једни другијема поврате, и од тога краја надам се да неће ни мене ни тебе глава бољети, но да је и теби препоручено, мој драги пријатељу, немој да ко какво зло Ускоцима учини.

Што се тиче Цуца, ја сам послао сердара цетињскога с дружином у Цуце да свеколико врате те су узели са Никшића који су погинули и да их жестоко оглобе, а за њиову злу освету шта ћу ти дуље причати. Али-пашо, ти знаш лијепо као и ја несрећну работу, освету нашијех крајева, али заисто да нијесу они погани Ускоци посјекли кнеза њиова, Цуце не би смјели ни у што ргнути.

Што ћу ти се фалити, што се рече "туђему се пофали, а својему право кажи", ја Цуцу нијесам кадар за ту ствар мушкетати ниједнога приђе но би ти мушкетао оне који су кнеза цуцкога посјекли, а како би ти њих мушкетао, вјера и Бог и ја би арамбаше од ове чете цуцке мушкетао пошто стало да стало. И како би се кривци мушкетали, тадар би тврди мир по граници свуда био. Но било како било, мал ће се никшицки из Цуца врнути и ја и ти пријатељи за свагда остати.

Осман-Паши Скопљаку

7. маја 1844.

Управо сам примио твоје друго писмо од 3. маја, из којега сам почисто разабрао све што ми пишеш. Доиста не могу да ти се неколико за неке ствари не чудим у ово писмо.

Што кажеш да су моји људи једног Жабљачанина убили и двојицу ранили на својима њивама ђе су орали, познато је свој крајини, и мојој и твојој, да откако сам ја из Беча дошао, није се ни једнога Црногорца кренуло противу Турчина или христјанина Арбанаса кога да му зло учини. А напротив тога твоји топови сваки дан противу Црногораца пуцају, а та исти дан кад је тај Жабљачанин погинуо цијели су дан пуцали топови противу Црногораца који су своје њиве орали, па је истрчао гарнизон жабљачки и на наше неколицину ударио, а наши, ти чисто знаш како и ја, да никога не задијевају. Ја се веома овоме немиру чудим.

Чуо си јучер што су учинили неки твоји људи који су посјекли на кумство двојицу од мојијех. Ја знам да ти за то знавао нијеси, но да је то њихов угурсузлук, али се све опет догони до тебе како су твоји људи.

А што ми пишеш да би много лијепо било да ти једнога мудрога и вјернога чојека пошљем, вјеруј ми почисто, Осман-пашо, да ја чојека од тога посла немам, а доиста да га имам, бих ти га послао, а да ти опет пошљем онога који не би за та поса био, то ми стидно долази. Него што ћемо дуљити работу: смири ово, а можеш лако. Макни ми се из тога шкоља да се поврате у њем ови 20 сиромаха да направе по једну колибу и штогод усију и улове да се хране да не досађују некијема Црногорцима и мени на капију. Ту стварих није око шта говоримо, знаш и ти чисто. Ја ти ово писмо шиљем преко Лесандре, а ти мени, ако ћеш што писати, пошљи ми преко Жабљака у Додоше на Мрђена Савићева.

Осман-Паши Скопљаку

12. маја 1844.

Виђу у твоје писмо од 9. маја што ми пишеш. - Што ми велиш е си разумио да сам по сиротињи подијелио нечесово кремење, да их приправљам бајаги да су готови. Што ће сиротињи кремење? Сиротињи хљеб треба да се нахрани и ја сам многијема хљеба давао који га немају, а кремења никоме.

Што ли се фалиш е си подијелио твојој сиротињи прах да нас дочекају пријатељски, а да међер ти да имаш су чим, умио би се добро фалити, зашто у твоја писма ја не виђу ништа ни једном до нечесове смијешне фале и измишљенијах. Него како гођ пишеш, буди увјерен, мој драги пријатељу, да од моје стране нико никога не смије зађести. А ко дође да њих напада, то се зна да ће се бранити; и буди увјерен да хоћеш ти каја да нико никог у ови вакат не би задио, но би све на рахат сјеђело.

Ј. А. Турском

Цетиње, 18. маја 1844.

Ваше Високопревосходитељство,
милостиви господине,

С особитим удовољствијем имао сам чест получити Ваш високопочитајеми лист од 21 (9) маја, којим сте благоволили увједомити ме да се већ предузела дипломатическа радња да Турци острове Врањину и Лесендро, прошле године од нас пријеваром узете, очисте. Ја почитујем себи за дужност принети моју најчувствитељнију благодарност правитељству аустријскому за то што оно великодушно узима участије у судбу овога народа и стара се водворити мир и срећу у ове крајеве.

Што се пак тиче мога владања на граници спрама Турака, то Ваше Високопревосходитељство можете увјерити цесаро-краљевски свијетли двор да ћу ја, докле сам год жив, свето сљедовати по оној стази коју ми указују два велика и могућа двора, нити ћу се, сохрани Боже, упуштати и у што што би њима противно било, обаче свакоме је познато добро дивља нарав и крвожедност злих Турака босанскијех и албанаскије спрама христијана, а најпаче спрама Црногораца. Више пута ја сам Турке нудио миром, но јесу ли они то знали уважити? Напротив тога, они су то свагда сматрали као неку слабост с моје стране, премда су се овог свог преварнога мњенија често сјећали. Они су свакоме злу били почетак, а почевши једно зло, наравно да су многа за њим сљедовала, а њима је мир какогод и нама од потребе, јер би мир дао спокојни живот овијема крајевима, у које би доста прилично и трговина процвјетала. Па ово се још може постићи ако се не допушти да њихова зла ћуд одржи врх, то јест ако се не допушти да им слободно буде свако зло почињати и продуживати у ове стране.

Ваше Високопревосходитељство, извјештавате ме да су наредбе паши скадарскоме дате набљудавати мир с нашом страном. Такођер ми је то исто дато на знање и од стране руске, но ја виђу овоме објављенију сасвијем противно поведеније реченога паше. Откако сам се год у своје отечество вратио, непрестано је војска паше скадарскога гађала топовима и бацала гранате с бродова и са суха на Црногорце, који су своју земљу работали, но неколико их је стотина готово сваки дан пуцало до 13 (25) овога мјесеца- О овој истини увјериће Вас цио народ црногорски, па и поданици аустријски који су прелазили у ову част Црне Горе и слушали их. Војска пашина 6^а маја убила је два Црногорца и једну Црногорку. Сљедујући вољи два велика двора, ја ником од нашијех дао нијесам да се у више зло с Албанезима упуште, него сам строге заповиједи издао по граници да нико нема зађести Турчина. И могу вас увјерити да неће од наше стране Турке нико зађести, а наравна је ствар, ако Турци узму плијен Црногорцима или посијеку главу, па их ови опазе, да ће трчати за Турцима и побити се с њима ђе се ухвате; или, ако би Турци скупили повише војске да запале село Црногорцима, то се зна да ће га ови бранити. Доводећи Вам то до знања и препоручујући се Вашем и даљем благоволенију, с чувствима отмјенога високопочитанија и преданости чест имам бити

Вашега Високопревосходитељства
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Габријелу Ивачићу

23. јуна 1844.

Из почтенога Вашега писма од 30. римс[кога] јунија видим да су неки Бајице узимали плијен Марковићима из Маина, но то нијесу били Бајице већ други сељани с Цетиња, које сам ја већ тражио и наћи ћу их, па и даћу их казнити за то њихово преступленије. Но то ће бити све забадава, јер да би знали да ће се најпослије и мушкетати, опет ће Марковићима узети плијен, а може бити, како чујем, и убити кога. Узрок пак томе ово је: Неки сиромах сељак цетињски имао је неколико коза, па Марковић из Маина ланих дође и кријућ оћера му те козе. Послијед пак насоче му се те козе на истога Марковића, па да би се још боље о том увјерио, пође у стадо Марковића и нађе свеколике своје плијењене козе ђе им је Марковић покидао уши и рогове поломио. Плијењени сиромах молио је Марковића да му онако нагрђене козе врати и сочбину плати, казујући му да без тога нема чим своју сиромашку ђецу хранити; но Марковић, подругавши се тијем, нити му је хотио козе вратити, ни сочбину платити.

Ово није ствар од процеса, него је Црногорац свој плијен нашао и познао, па вратити му се не хоће. О томе сам писао и Вама, и Ви сте ми изволили одговорити, како год и Црногорцу истоме обећати, да му се то намири, но досад не видим од тога јошт ништа. - Молим Вас покорно да чините како Марковићи да речене козе намире, тако и Побори да намире вола којег су Бајицама узели; и браћа истога који га је узео освједочили су овђе пред Сенатом да гаје њихов брат узео. Како они то намире Цетињанима, ови немају на њих ништа више да траже; не кћеше ли Маине и Побори намирити ове плијенове њима, будите увјерени догодиће се с тога ствар која ће и Вама и мени доста главобоље нанијети. Зато Вас повторитељно молим да бисте колико прије изволили дати наредбу да се то Цетињанима намири, па и ја ћу тад ове лакше снаћи и чинити да се врати Марковићу што су узели и да се унапријед од сваке самовољне освете уступе.

Увјерен будући да ће ова праведна моја молба час прије испуњена бити.

Осман-Паши Скопљаку

23. јула 1844.

Примио сам твоју књигу од 18. јулија ов. год., у коју ми пишеш да су Црногорци побили Пираниће и Спичанина. Истина је да су убили једнога Пиранића, а за Спичана истина није, него су Спичани убили једнога Црногорца који је био прогна г од суда, и ја за то Спичане нимало не кривим, јербо је он то и тражио. А што су убили Љешњани Пиранића, он, иако им је дужан крв био, смјели га убити не би да им нијесу три пута Турци подгорички западали и њихова жита штетили и палили и ошћели њих посјећ. Једном им је запада Користовић су 300 друга у Бери, но није мога од страже посјећ никога, него им је неколико жита упалио; другом Џановић су 60 друга код млина ситничкијех; трећом исти Пиранић су 100 Турака под Стојанову Греду, па им доша глас из четврте да ће опет на њих доћи да их плијене или побију и они пошли чета на газ од Мораче, а не на Ботун, да виде је ли истина е ће ко пут њих пријећи Морачу. Опазили ови Пираниће ђе газе и метали неколико пушаках на њих, и тако чујем да су једног убили, а једнога ранили. Ја одма, како сам ово разумио, њих сам дозва на Цетиње и под кастигу ставио. Него те питам какву си ти кастигу ударио толикијема злочинцима од твоје стране што су сви од како се ја и ти преписујемо пријед зла порадили него Љешњани што су убили овога Пиранића? Јесу ли једном западали Шестани Бољевићима? Опазили су их. Нијесу им могли ништа учињети. Јесу ли другом исти Шестани посјекли два моје чојека? Ти их доиста посла нијеси, али ти је мило било, јербо им нијеси кастиге никакве дао. Јесу ли вишеречени Турци подгорички и зетски три пута западали, како ти је горје показато, Љешњанима да их посијеку и плијене? Посјећи их нијесу могли ии плијенити, него су им жита нека поштетили и попалили. Јесу ли Спужани посјекли Мартинића некрива? Ти свијема овијема преступницима и зликовцима никакве кастиге дао нијеси. Ја не мислим да си их ти наговарао да то зло учине, али ти није противно било е су га чинили. Ја ћу Љешњане кастигати за ово једно које су, чувајући себе, учинили, а ти твојега нећеш ниједнога. Ја знам чисто да су јошт 10 пута учинили више него што су учинили. Него ово су све ствари мале које се догађају међу свакијема граничарима који оружје носе, а нека ли неће међу овијема крајевима који су на то одавна навикли: и међу њима нека највећи мир буде, свагда ће се понешто овако догађати. Него виђи шта ти чиниш. Ти митиш Куче, моје људе, дајеш им аљине свитне, дајеш им пара, дајеш им праха и оружје да мене и своје правитељство не познају. То се не чини тајно него јавно. Је ли тога игђе у свијет? Ма код Вас јест. Него све то радите најпослије за горе своје. Да сам ти ја писа за ово што чиниш, ти би река: "Примам цареву рају, него раја царева цару хараче даје, а не мите се".

Ти си ми пријед у једну књигу писа, па и ову сад, мој пријатељу, да се ја на тебе некоме жалим. То би за мене ствар ниска и срамотна била да се ја на тебе толико жалим, а свијет има очи, види ко што ради. Ја се на тебе немам много жалити, иако си ми на вјеру узео та два ништава острова. Ја да нијесам наставленија од мојијех старијех примио да сједим с миром, с друге стране уклањајући се увреду да не нанесем двору цариградскоме, и ја бих нешто чинио што бих мога за оно што си ти мене учинио; а и ти ово, ја мислим, лијепо знаш, него што ти се мило пред Скадранима пофалити е се на тебе владика црногорски жали. Много си ти мене још којешта у писма вријеђа, него мене није моја учтивост допуштала да се ја у оне нелијепе одговоре пуштајем које су твоја писма искала. Него ти пиши како хоћеш и ради како хоћеш, аја доиста држаћу се темељито онога што сам ти и у прва моја писма писа, и који би год Црногорац учинио какву неприлику твојему чојеку, не бранећи своје имуће и своју главу, од мене ће бити жестоко каштиган, е Турци сваки дан смију, којему је воља, по Црној Гори ходити, како што некизи и иду, и не смије их од мене нико зађести. И вјере ми, ако шћенете Ви, како што ћу ја шћети, о добру радити, у нашијема ће крајевима мир и добри поредак суштествовати како и у осталој Европи.

Друго немам него те пријатељски поздрављам.

Осман-Паши Скопљаку

30. јула 1844.

Примио сам твоје пријатељско писмо од 27^и текућега јулија на које ти сада одговарам.

Прво, што кажеш да лиси знава да су Турци подгорички и зетски западали Љешњанима и да ти ја нисам јавио. Да сам ти јавио е су западали, ти би одговорио: "Нијесу". Да су кога посјекли, како што су чекали да посијеку, ти би одговорио: "Црногорци су у крађу или на какву другу напаст Турака одили". Деветога маја писао си ми за два моја чоека те су твоји људи посјекли да су моји њима крв дужни били и да су се по обичају овије крајева осветили, а данас ми пишеш сасвијем друго, да су у крађу ходили и да су за то погинули. Ово се овако пише, а знаш и ти и ја да ово овако није. Је ли ово работа сама по себи смијешна? Ја од како сам жив, нисам с никим овакове преписке јошт имао.

Ти кажеш да Куче звао нијеси, него да су сами дошли, како ваздашња раја царева, а ја и то ка и ти знам чисто за ваше интриге које чините у Кучима да их мутите с осталијем нашијема племенима. Оваке интриге нигђе у свијет нису приличне једнијема људма који састављају правитељство једне државе и које су ниске к њиховима високијема званијама. Него Кучи су слободни ка и остала наша племена и ја за њих не заводим с Вама никакве препирке док бисте их почели угњетавати или у наша општа стара права ударати. Него сада баш разумјех да је неколико Куча похватано од Ваше регуларне војске, јербо они су слободно тамо ходили како умирници с пограничнима Турцима. Него те молим, мој драги пријатељу, ако је то истина да су похватани, пиши нека их пуште у слободу, а ја ти се јемчим за њих да они не смију, колико ни остали Црногорци, никаква немира на граници чинити.

Што ли ми пишеш за пазар у Врањину, да ти одонда мир држиш од како си наредио да се отвори пазар у њу, то није никада било досад мјесто од пазара, па неће ни отсад, ја мислим, а ти и сам знаш исто ка и ја, него што те људи наговарају да то пишеш и да се не макнеш из тога нашега острова. Они људи те наговарају који су непријатељи свакога добра и мира и внутрењега и изванскога.

Друго немам, него те пријатељски поздрављам.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 14. августа 1844.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Не дао Бог да би ја могао посумњати на свето слово мојега високога покровитеља, сирјеч да би ја посумњао да се Турци неће удаљити с наше два Вама извјесна острова, но опет не могу пропустити да Вам ово не објавим. Турци су преко цијеле године пођешто укрепљавали на поменуте два острова, али се то све чинило као испод руке, но ономад, т. ј[ест] 9^га текућега мјесеца, дошао је један бинбаша с неколико офицера, а јесу ли инженерни неизвјестно ми је. Еле су одма сутрадан, т.ј[ест] 10^га числа, почели јавно градити укрепљенија, на која 400-500 људи већ работају, а чујем да ће их још доћи толико; такођер су им изнова неколика топа приспјели и свакога рода амуниције у изобилију.

Под датумом 4^га текућега августа пише ми скадарски паша да ће он све пазаре од Албаније спрама Црне Горе затворити, а мисли отворити пазар у Врањини. Него ово само је обична клапња турска, јер тко ће му на пазар ту поћи? Оскорбитељне ријечи које албански Турци произносе противу нас и противу онога који захтијева да они горјеречене острове оставе, благопристојност не допушта ми описивати, а није ни потребно, јер њих фанатизм, који их на сваке будалаштине наводи, познат је свему свијету, само ћу нешто да овђен споменем за скадарскога пашу. Један дан у присуствију турскијех муселима који су до наше границе, и пред некијема другијема турскијема старјешинама овако се изразио: "Оће Москов и Нијемац да се владици поврате ове аде, али је мени јучер рек'о инглески консул: 'Држ, не враћај их, него се на њима тврди', па кад тако каже консул, наше ће, валах, и остати". Да је ово паша изговорио то је цијела истина, а је ли њему то што он каже рекао консул енглески, не знам, нити шта друго хоћу знати до оно што ми каже они у којега је цијела моја вјера и надежда. Молећи Вас да ове истините вијести изволите сообштити Вашему началству, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Сими Милутиновићу

Цетиње, 25. септембра 1844.

Свагда ми једнако драги господине Милутиновићу,
Ђе се прса народношћу жежу,
Ту с' ласкања модна не излежу.

Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприш[т]е, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу, - српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Ти готово сам дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу? Ово је што ми не имамо јошт благородне гордости народње, а она се имати не може без правога просвештенија.

Видим, како из твојега писма тако из писма од 22^а августа Настасије, супруге покојнога кнеза Николе Васојевића, да жели знати ђе је и како је он погинуо. Он сеје био упутио с једнијем турскијем ускоком из Подгорице (који се је наша с покојнијем Николом у Васојевиће) да иде пут Србије к својојзи фамиљи, него, како човек који готово бјеше полудио, како и сами знате, премјени свој план и с пута се близу границе српске поврати и опет обрне натраг преко Турске докле дође на границу црногорску наспрама фортице спушке у Косови Луг. Тебе је и мјесто познато. Ускок, спроводник кнежев, који је зла Црногорцима чинио, не смједе унутра у Црну Гору уљести, заиште на граници од кнеза да му плати обећану [награду] што га је довле спроводио и с њиме тумаро даде, но кнез, како убоги сиромах, није има шта да му да. Спроводник му хћедне силом узети нешто, а кнез не допушти. Ту се посваде и упири спроводник пушком и убије кнеза, и отале он утеци. То је било 30^а маја 1844. год. на двије уре ноћи. Ти знаш какве су наше крајине, које су готово свагда у рату с Турцима. Крајичници наши оближњи, како чују да пушка пукне, тако их се 10 слети к ономе мјесту, помисле да Турци кога на крајину убију и, за њихово удивљење, нађу човека у прљаве турске хаљинетине и помисле даје Турчин и шћедну му главу посјећи, но кад виде да глава није обривана него ошишана, не усуде се посјећи га, почну искрај њега викати: ко га уби, и зашто, и ко је убијен? После им се јави ускок испод саме фортице спушке и на вјеру се састане с некима од нашијех и каже им ко га је убио и рашта. Овај биједни и сожаљења достојни сиромах буде укопат у Загарачу, а оно сиромашкога пртљага што је његово било и коњина те неваљала остане под руке од суда, ко се први јави од стране његове супруге да му се предаде. Строги је испит учињен судејскијем начином над онијем селом близу којега је он погинуо, неколико је сељана у тавницу било позатворено, но, када сеје ствар развиђела како је, одпуштили су се.

Убица је онај исти вече утека натраг у Турску. Име му је Гигоје Вукотин, фамилијом Божовић. Он је средњега стаса, нажуте косе, који има око 26 год[ина] тек што му је почела наусница пробијати. Може бити да је та исти убица који је расказива супруги покојнога Николе његову смрт, јербо нам нитко не каже даје у ове оближње градове турске.

Ово је одговор на твоје пријатно писмо од 24^а августа о.г.

Друго ти немам писати до што те молим да препоручиш покровитељству свијетлога књаза и његову правитељству наш народ који се исељава из Црне Горе у Србију, да буду како браћа Срби примљени и да их благоволе населити по онијема мјестима која су физически и климатом прилична њиноме отечеству.

Поздрављајући те љубезно, твоју госпођу и твојега Драгутина сина, остајем

Твој
непремјени почитатељ
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Петру Перовићу-Цуци

1844(?)

Много ми је драго било видјети из писма г-на Живковића да си здраво и да се добро учиш. Ова пријатна новина мене тјеши како год и све оне који имају участије у твојој судби. Моја је жеља да се добро учиш и да будеш доброга поведенија, па ако оправдаш то моје желаније и име Черногорца, ти ћеш ми драг бити како родни син. Од ове двије једине ствари зависи твоје счастије, јер човјеку научену и доброга поведенија сви су паметни људи на свијету дружина и браћа. Ако ли, сохрани Боже, не будеш учити и поведеније добро имати, ти се никад на моје очи нећеш смјети показати, и ја бих много радији био да те и није на овом свијету, но да нанесеш мени, твојој фамилији и Черној Гори стид. Спомени се добро да си ти од онога племена горскога које се свагда отличава[ло] својим мужеством од к[ад] су Турци у Евро[пу] дошли и које се у пјеснама српскијема толико... слави треба... ове... благо... сматраш,... душа свакојега... Черногорца... твојега племена ..а ... дном смрћу... остале је... славна смрт у сраженијама противу врагов отечества. Ова трудна и крвава позоришта порођена су сва благородном гордошћу. Ово нијесу баснословија и Шпарта греческа, но је ово истина Шпарта славенска. Имајући све ово пред очима, пази добро на благородно поведеније и на науке. Сваки је човјек причина својега счастија и несчастија.

Како ваканција испане, пријеђи у пажески корпус, гдје теје угодно било премјестити мојему високому покровитељу.

Овамо су ти сви здраво које познајеш. - Поздрави ми г-на Живковића, којему сам веома обвезан. - Тако исто кажи Давидовићу да су му сви дома здраво, и ово му писмо твоје покажи нека и њему служи за правило.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 2. априла 1845.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Већ од дугога времена не пишем Вам пишта о пограничнијема с нама Турцима. Већ су прошла два-три мјесеца од како нападенија нијесу чинили нигђе на наш крај, а за чесове мале њихове зађевице и не стоји да се пише. Но ево неколико времена да се политика турска к нама сасвијем измијенила. Турци сад обећавају Црногорцима корете (т. је[ст] фермене) и џамадане свитне, златом, сребром или свиленијема гајтанима украшене, фине фесове и свакогодишњу награду поред хаљина у новцу с тијем условијем да Црногорци буду непокорни својему правитељству и да сију сјеме раздора по Црној Гори. Па штовише неће Турци да пуште оку жита или соли на турскијема пазарима купити онијема Црногорцима који су ло два и три конака хода удаљени од пазара црногорскијех и аустријскијех, што ти Црногорци неће примити дарове и обећати им се да ће противни бити својему правитељству. Већ онијех најкрајнијех Црногорацах тс су до Арбаније из Нахије Кучке стотина или двије примили су вишеречене дарове, но нијесу их примили ни из каквога другога узрока него да им је наручније и свободније пазаривати и стада до крјепостих турских пасти.

Паша скадарски чрез своје муселиме дао је од стране својега правитељства јавно прогласити по градовима, с Црном Гором граничећијема, да који год Црногорац хоће бити противан својему правитељству нека иде да прими од њега дарове, који се состоји у аљинама свитнима, богато украшенијема, у финијема фесовима, у житу и у парама, а врстнијима људма и у пушкама сребрнијема, и обећава да ће им се та награда сваке године повторавати макар се Црногораца и на хиљаде појавило. Истина да се ја томе свему ругам и у овијема садашњијема обстојатељствима чудим, али опет постављам себи за дужност сообштити Вам, молећи Вас да изволите довести до знања Вашем начаљству каква гадна и подла орудија политика турскога правитељства употребљава противу нас. Тако исто молим Ваше Високоблагородије да и ово сообштите како је јошт пре неколико дана наново поткријепљена Врањина су неколика топа и с неколико џебхане и војске. - Осман-паша, који ево од неколико времена ласка се са мном, пише ми за ово да се не чудим што он придаје поткрјепљенија Врањини, јербо, вели, да је чуо ђоја да сам ја скупио војску да ударим на Врањину, али он тога гласа није чуо, нити га је могао чути, него само лажама прикрива своје планове, зашто ја, да ми је саму остави прије него што бих рјешеније од мојега високога покровитеља имао, ја не бих једнога мојега човјека у њу пустио.

С отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ, с.р.

Василију Берару

Цетиње, 12. априла 1845.

Г-ну Директору Типографије Књажества српскога.

По оддужега времена дао сам купити по Црној Гори наше народне пјесне и већ их добро число имам у рукопису, којима сам додао и од печатаних оне о Карађорђију. Ја сам намјеравао ове пјесне дати печатати у Лајпцигу, гдје би по мојој жељи могле изићи у великољепном изданију; но почем сад тамо полази г-н Вуковић, вручитељ овога писма, а знајући пак да тамошња типографија превасходи све остале у којима се што досад српскога печатало и да има добре коректоре, па зато и шиљем исте пјесне у рукопису Вама, учтиво молећи Вас да бисте изволили дати их печатати у 8° великом на велин папиру и украсити их образом бесмртног Карађорђија.

Радо бих да то дјело угледа свијет колико пре и што красније може бити, и надам се да ће оно из те типографије таково изаћи да ће се моћи успоредити с најљепшима данашњима европејскима изданијама.

Ако би се тамо нашао какав издаватељ, који би о свом трошку хтјео печатати те пјесне, то би ми мило било и купио бих ја за мене 100 комада; не буде ли тога, а оно нека се печатају о мом трошку који ће Вам бити плаћен средством г-на Васе Васиљевића, земунскога трговца, па кад буду готове, изволите мени послати 200 екземплара, а што ће се чинити с осталијема екземпларима, о томе ћете се разговорити с предпоменутијем г-м Вуковићем, који ће и усмено имати чест препоручити Вам за красоту изданија.

На крају рукописа у оглављенију стављене су пјесне у ред, и по овом реду, молим покорно, благоволите дати наредбу да се и пјесне једна за другом печатају.

Изјављујући Вам чувствованија мојега отмјенога високопочитанија, част имам бити

Ваш покорњејши слуга
владика црногорски

Пауну Јанковићу

Цетиње, 12. априла 1845.

Високородни господине,

Колико ми је год могуће било, толико сам се трудио, па и сад непрестано трудим се, како бих мало по мало распространио међу овим народом образованије и на тај конец завео сам засад мале, а по времену настојаћу основати и више школе, јер сам увјерен да су оне најпоузданије средство којим један народ до образованија и просвјештенија, сљедоватељно до праве среће доћи може. А да бих колико пре ту пожељну мету докучио, заблагорасудио сам пошиљати за границу каткад по неколика младића на науку. Но гдје би црногорска младеж могла лакше получити образованија ума и срца, а да не изгуби нимало од своје дичне народности, ако не у Србији, гдје се и све науке на нашем језику предају? Па зато и шиљем сад тамо двоје дјеце црногорске, а Вас молим да се постарате исходатајствовати од Његове свјетлости књаза српскога дозволеније да иста дјеца записана буду у число ученика у једноме од тамошњих училишта.

Питајући себе надеждом да ће моја молба доиста бити уважена, с отмјеним високопочитанијем чест имам бити

Вашега Високородија
покорњејши слуга
владика црногорски

Сими Милутиновићу

Цетиње, 12. априла 1845.

Предраги Милутиновићу, були ми здрав и весео!

Између осталијех Црногораца који сад за Србију крећу налазе се и два млада Црногорца које шиљем тамо на науке и од којих један је син сердара Андрије Перовића из Цуца, а други је унук протопопа Андрије Пејовића с Цеклина. Чим тамо ако Бог да здраво дођу, они ће се теби јавити, а да ти их препоручујем много, не чини ми се да је та нужда, јер доста ће бити препоручени кад ти кажем да су ми добро мили и да бих рад виђети их по времену овђе наученима и образованима, тако да Црној Гори буду на ползу, а Србији, гдје су се учили, на дику.

Збогом, драги Милутиновићу,
ето тебе Цуца самовољни
што до Бога не знаде никога,
ал' нек позна и предраго Српство.

Твој и твојијех почитатељ искрени
владика П. П. ЊЕГОШ

Приложено овдје писмо изволите предати г-ну П. Јанковићу, па са ђецом како височајше рјешеније огласи.

Сими Милутиновићу

Цетиње, 24. јуна 1845.

Љубезни мој господине Милутиновићу,
буди ми здрав и весео!

У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не допуштају без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и твојијем воспитаником, који ти ово пише, има нешто и друго које блиста светијем правилом искрено срдечнога људскога друштва. Ево к чему води ово, да не замећем: пошиљем ти моје мало дјелце Лучу микрокозма, мном састављену четири прве неђеље прошлога частнога и великога поста- Овијем те дјелцем утврђујем и молим да ми га даш напечатати у тамошњу дивну печатњу, да ми изволиш коректором истога бити, на лијепу карту да се печата, да га у почетку украсиш каквим високим идеалним вигњетом. Нек буде у октаву печатано, по двадесет стихова на свакојему образу; егземпларах нек се напечата 300 или колико ти драго. Трошкове за печатњу, ако мож сам дати док ти их пошљем, добро; ако ли ти опстојатељства не допуштају самоме их дати, а ти се обрати господину Васу Васиљевићу, великокупцу земунскоме, да их за мене положи, и како ми објавиш колико је, послаћу му их преко Тријеста.

Мрави, позвати на биће творцем, састављају своја искуствена мравишта, и пчеле великољепне своје палате. И ја, како твар умна створитеља, треба согласију општем да подражавам.

Унапријед ти за све хвала и чисти поздрав од твојега признатељнога воспитаника.

В[ладика] ц[рногорски]

П. П. ЊЕГОШ

Сими Милутиновићу

Цетиње, 10. јуле 1845.

Љубезни Симо, здравствуј са свијема твојијема!

Примио сам твоје драго писмо од 19. прошастога јунија. Међер си ти заборавио кршно наше стање и положеније теке иштеш новаца на зајам онђе ђе их никада било није и ђе им се сухе и празне горе, и кад их се штогод добије, не дају ни обратити. Ти иштеш новаца у зајам за твоју пивару, а ја би их сутра иска у зајам да имам ђе за хиљаду неопходимости народнијех. Ја сам се до данас питао слатком мишљу да си се ти на тај конат колико гођ успокојио, а колико је моју душу данас узнемирило када сам разумио критическо положеније твојих фамилијарних стварих. Ја бих ти нешто и помогао по слабом могућству моме у отношенију тога, али моја би помоћ малена била спрам твојега искања, и унапријед она зависи од тебе ако би ти могла штогођ поправити твоје стање фамилијарно. Воспитаник је својему учитељу много дужан, него је доиста и признатељноме воспитанику веома тешко кад не може сасвим удовлетворити жељи својега учитеља.

Впрочем драго те поздрављајући, остајем

Твој почитатељ и слуга
в[ладика]

П. П. ЊЕГОШ

Сими Милутиновићу

Цетиње, 19. августа 1845.

Многопочитајеми мој господине Милутиновићу,

Ето Вама од Вашега ученика на дар 200 f., petite ambassade, petite table.

Лучу микрокозма изволите дати печатати 500 комата и за ово изволите узети од г. В. Васиљевића f. 88. Пошто се напечата, изволите ми послати 100 егземплара, а оно 4001 -ну Возаревићу, ако може нека их прода. Ако ли се не могу продати, а оно нека располаже с њима како оће, макар ће их на жертву мишима и мољцима дати. Само удостојите се Ви бити коректором тога дјелца, јер ја мислим да ме Ви понајбоље разумијете.

Збогом остај и буди здраво! Поздрави ми твоје и то двоје ђечице, и приговори им каткад да уче и да буду доброга поведенија.

Твој воспитаник
В[ладика]

П. П. ЊЕГОШ

Осман-Паши Скопљаку

Цетиње, 22. августа 1845.

Од нас Петра Петровића Његоша, владике црногорскога и брдскога и кавалијера цара рускога, Мири Миран Осман Масхар-паши, забиту скадарскому и од Арбаније, пријатељски поздрав.

Видим што ми пишеш у твоје писмо од 18. августа, у које говориш да нико није на твоју вјеру погинуо, него да Црногорци један другога бију и да бјеже по свијету како што и Арбанаси чине. И пишеш ми да ти кажем којега су твоји људи изгубили. Ти знаш ка и ја, а и ја ћу ти казати. Прво, јесу ли Шестани два Годињанина убили? Друго, јесу ли Арбанаси од села Ота два Ивановића, једнога попа којега сам баш ја запопио, а једнога мирскога, убили и плијенили? Треће, је ли Мустафагић подмитио те је погинуо Љутица? Четврто, нијесу ли од стране турске послати ускоци Бјелице те су убили два Лимљанина, а ови су Бјелице и сад у Твој пашалук. Пето, за Клисића из Лимљанах и за Мартиновића из Катунске нахије, који је исто тако од ускока из Турске убијен, јошт се поздраво не зна је ли го било турскијем наговором. Ово је све овако, а ти можеш рећи: "То није ништа било, нити да се од овијех људих ни рађа није ниједан".

Што кажеш да си два консула ии та је ли који Црногорац погинуо, то је смијешно питање, а може бити да си их и пита, него ти, како ми кажују ови те до тебе долазе, један начин говора с консулима држиш, а другојачије с онијема те их дариваш да мутњу чине по граници. Ваља да нећеш зборити консулима како што збориш некијема мојијема граничарима ако ми не лажу, то јест да сви краљеви Турцима плаћају харач. Доиста, ово нећеш консулима зборити, али ја, право рећи, сасвијем и не вјерујем да им збориш што ми кажу, него те само молим како пријатеља поћерај ове убијалице из твог пашалука, како она три Бјелице који су у Сушан., тако и Вујачића те је у Бар, да не причине чесову мутњу на граници.

Што ти се жали Турчин пољски да му Љешњани некакву земљу притискају у Баре, буди увјерен да су то старе ствари и да он теке што ти досађује, јербо сам ја жестоку заповијест дао Љешњанима да не смију ни један крок туђега узети, него само да држе оно што су одавнога времена држали и што су у рат држали. И буди увјерен истинито, ја на то свеколико гледам и они не смију у твојега чојека никакву работу дирнут. Немој ни ти, Осман-пашо, слушати ове злобне Арбанасе да пожижу у тебе ненавист противу Црногорацах. Арбанаси су народ сасвијем други, иако су сада под твојом заповијести, а ти си с нама јединоплеменик, иако су различита вјероисповједанија. И ти се можеш поносити дичном свободом црногорском, ако не у ове дивље ћошкове, а оно барем пред великијем и просвјештенијем свијетом, јер су с тобом једне крви и једнога племена.

Друго немам него те пријатељски поздрављам и у твоје ја чисто пријатељство не сумњам, и да си здраво.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 8. октобра 1845.

Ваше Високоблагородије,

Много Вам захваљујем за цигародјелатеља Луку Џорџи. Он је већ три дана наше младиће научио да цигаре савијају посредствено. Ја се надам у Ваше дружеско расположеније к мене да ћу Вам наскоро захвалити и на дагеротипца. За љубав коју ми показујете, немам Вам су чим повратити нако празном захвалом. Да изволите наредити да и ја Вас што послужим, су чим ће Ве послужити један човјек који је на крају образованога мира и који се очама пред вратима едемскијема, мученик два противна урагана, азијатскога и европејскога, т. је[ст] ураганима просвјештенија и глупости? Дужа оваква размишљенија бачају ме у дубоко униније, како што би и Вас у досаду. Ради тога их и избјежавам.

Поздрављајући Вас драго и Вашега напреднога Владимира и цијелу благородну фамилију,

Ваш срдачни почитатељ и покорни слуга
владика црногорски

Али-Паши Ризванбеговићу

15. октобра 1845.

Једна ствар од давнога времена нечувена догодила се ове године у Корита. Хасан-ага Диздаревић из Коритах и твој каваз Хасан Оџић из Никшићах дођу кући Пера Шапурића, Корићанина, кућу му похарају, за двјеста цекина имућа из куће понесу, сина му од мјесеца дана баце у Неретву и утопе, жену му узму и на силу потурче. Оваквога нечувенога безаконија одавно било није. Раја херцеговачка јесу вјерни поданици царски, на аманет теби дати од Бога и од цара. Ти си вазда био сиротињека мајка и нијеси допуштавао до сада дивљијема и безбожнијема јарамазима да прште рају у твоју државу. Ово зло дјело нијесу зли људи допустили да ти разумијеш, него се надам, када га разумијеш, да ћеш учинити с онијема зликовцима како закони божји и царски веле.

Осман-Паши Скопљаку

1845. (?)

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брцкога и каваљера цара рускога, Мири Мирану Осман Масхар-пашиСкопљаку,забиту скадарскоме и од Арбаније, драги и пријатељски поздрав.

Веома ти зафаљам на твоје лијепо пријатељство које показујеш к мене како к твојему истинитому пријатељу и патриоту. Тако ти исто зафаљам на твој срдачни и красни дар од 22 феса које си мени посла, ја то никада ни од кога нисам гледа, али како од мојега јединоземца добро мије доша и веома ми је ови спомен пријатељски драг. Ако Бог да могло би бити да моје и твоје пријатељство буде сретње за ове мучне и дивље крајеве.

Друго немам него те драго поздрављам и свакога ко ти је срцу драг, и на твоје се пријатељство ослањам како на самога себе.

И да си ми здраво и весело.

Теодору Тирки

Цетиње, 15. јануара 1846.

Ја памтим добро што смо ми говорили у Беч о поезији и о оружју. Ви сте велики љубитељ старога оружја, и ја сам се старао штогођ за Вас наћи, како за својега пријатеља, и баш нађох један комад који је за Вас - велики мач Мусе капетана, славнога војводе Скендербегова. Њега Ви пошиљем. Истинито су ме и тврдо увјерили даје вишереченога старога витеза овај мач, којега је послијед неки ага турски под својијем потписом присвојио када му је нешто око ножница оправљао. Мило ми је да је оваква знатна ствар испала ми за руком да је Вама на дар пошаљем.

Пријатељски Вас поздрављајући јесам

Ваш
покорни слуга
владика црногорски

Јеремији М. Гагићу

10. фебруара 1846.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Чудо ми је откуд је толика сумња код министерства да ја на што друго не трошим паре које су дате на покупку жита и заведеније магазина. Никада ја злоупотребљеније нећу учинити од великодушија мојега високога покровитеља, нити ћу се ја никада пред њим двострук показати. Моја ће истина у чистоти и у невиности пред обожајемим монархом свагда се показати.

Већ сам неколико пута Вама писао, па и сада пишем, молећи Вас да увјерите Ваше началство да достојинство 10 хиљада четврти жита всемилостивјејше мени на устројеније магазина дарованих, ни на што се друго употребити неће до на тај предмет. Што желите имати описаније магазина, ево га: у Црницу су двије куће сеоске на тај предмет узете; у Ријечку нахију исто тако двије куће и ограђени два кошара да се жито у класовима оставља; на Цетиње један магазин поголем; у Бјелопавлиће и у Пипере један магазин и неколико кошара за клас јербо у нас, како Ви је извјесно, мало је кога другога жита до кукуруза. Виша је част овога напуњена била житом у зрну и класовима, али у ове двије-три године неродне народ га је разнио, само у Бјелопавлиће што се налази у зрнима до 600 четврти рускијех. Ја исто тако, како Ви је извјесно, сваке године купујем жито у Боку и у Турску те га раздајем најјевтинијом цијеном у причек народу, како што ћу и ове године то исто, а готово сваке године опет по неколике хиљаде стара дају трговци из Боке на мој кредит најмањом цијеном што се може, те се раздаје народу. Ви знате нашу крајњу нужду. Цијели је народ почувствова благодјејаније великодушнога монарха. Впрочем, ако министерство икакве сумње у поглед овога полаже, нека изволи када хоће оправити својега чиновника да се на мјесто о истини увјери.

Овијем одговарајући на почтено Ваше писмо од 7/19. фебр. № 16, с отмјеним високопочитанијем и уваженијем част имам бити

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

26. марта 1846.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Многопочитајемо Ваше нисмо од 18. марта, № 21, и при оном копију с отношенија к Вами графа Медема од 5^а истога, № 152, имао сам чест получити.

Ја цијеним и уважавам благодјстељно попеченије о Црној Гори министерства високога мојега покровитеља; њиховима благијема и умнијема совјетима ја ћу свагда и у свашто сљедовати колико ми моје мале силе дозвољавају.

Што се тиче обећања Рашид-пашина, оно ће бити ничтожно ка и сва досадашња обећања турска. Турчин се добар показује спрама европејских силах, а спрама нас су Турци они исти који су били у 17^м вијеку. Ја, од како сам био у Бечу па доклегод у неки начин ставе наш вопрос и турски, како што су ми обећали да ће, готов сам у свако доба отвјет дати у теченију тог времена за поведеније моје спрама Тураках. Што се пак тиче поведенија турскога, и то ће се знати, јербо да Ви станем све точно описивати бесполезно би било, и може бити да би ми се с неке стране и замјерило, само ћу Ви напоменути штогод важније.

Прво, паша скутарски има од свог правитељства потајни налог да може од правитељствених новацах до хиљаду ћесах трошити на мутње црногорске међусобне. Друго, ако би села црногорска која су по граници турској какву распру имала једно противу другога, он једнијема шиље џебане на дар колико год хоће, а такођер им даје и обећаје дарове у одијелу од свите, у жито, у оружје, и у паре, који му рече да ће међусобни немир учинити или га учини. Впрочем треба знати да се ово догађа у Кучкој нахији, која је од нас удаљена, па и то у онијема селима ове нахије која су по граници турској. Треће, већ сам Ви писао да су ми у руке дошли до 10 барјака турскијех, које је правитељство турско дало некијема Црногорцима из Кучах ради побуне међусобне. Глупост и нискост овога поведенија турскога Ви ћете лако оцијенити, како би и сваки чесни и благоразумни Европејац.

О овом објављујући Вама, молим Вас да и Ви о том доведете до знања Вашему началству и да га увјерите од моје стране да се ја ни у што пуштавати нећу што би њему непријатно било.

С отмјеним високопочитанијем и уваженијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Едуарду Грију

5. маја 1846.

Ваш почитајеми лист од 14. маја рим. исправно сам примио, у којему ми пишете за жабе Луке Греговића да их нијесу дали пронијети Црничани преко своје нахије. Мени је ово њихово сапротивљење неповољно било јербо је причинило штету како трговцима, тако и онијема који би задобили своју ћирију. Ништа друго том преносу жаба препјатствовало није доједно глупо народње предрасужденије (pergiudizio), почем мисли да иза преноса жаба прео ма какве земље сљедују гладне године. Ви знате што су народи прости у подобнима стварима. Ја сам, да сам се нагнао на црничкоме пазару, не бих могао ништа садјејствовати против овог глупог мњенија. Тај дан мeђу Црничанима мало није било међусобно крвопролитије и да су кренули заоставше жабе да јавно ћерају, без велике се смутње и њихова зла не би прошло. Ово је узрок којијем су жабе заустављене да не иду преко Црнице, којему ћете Ви лако у траг стати.

Што се тиче сваке друге трговине које се може наћи на црногорске пазаре, аустријскима је поданицима слободно ходити и куповати без никакве дације и без никаква питања куда и зашто иду, као и у своју кућу. Вама је ово све добро познато, а мени је исто тако познато биједно црногорско трговање на пазару которскоме, које је свакога дана све горе и даже ево неколико времена докажују ми да им је Котор сасвијем затворен као непријатељима аустријскима, премда они нити су кад били непријатељи аустријски нити ће бити. Ја сам се у садашње стање стварих веома томе зачудио но то је, може бити, особни налог који сте Ви од својега двора примили од како сте дошли на управљање те провинције.

Овом приликом изјављујући Вам моје отмјено високопочитаније.

Едуарду Грију

17. маја 1846.

Што ме изволите питати Вашијем почтенијем листом од 23. маја би ли могао Лука Греговић повратити натраг жабе да их у лађе вози пут Кашћела, Греговића и његову дружину цијели је народ молио да жабе без никакве жалости натраг возе и не да би му ко препјатствовао, него је од свега пазара мољен био да их поврате, него се он с дружином није хтио на повратак согласити, а народ му их не допушти из глупога предрасужденија пренети. И тако жабе остану у неку кућу на Вир, ту затрају и буду по ријечи исте компаније пуштене у црничко поље за освету и на пакост Црничанима рашта их нијесу преко себе пуштили да пренесене буду. Ово веље количество жабах учиниће велику штету усјевима црничкому пољу, него, како је да је, ови вражи посао може му бити; речени Греговић и његова дружина, ако ће жабе изнова купит да их возе натраг, може им бити. Ја ћу дати нужно расположеније да им у то препјатствија не буде, само ме извјестите кад ће поћ да их купе да ја некога тамо пошљем да се на Вир налази.

Сими Милутиновићу

Цетиње, 30. маја 1846.

Предраги мој Симо,

Пошто сам у твом писму од 17. ноемвр[ија] пр. год. прочитао опис вигњета за Лучу микрокозма, одговорио сам ти 23. дек. исте године да на мој рачун заиштеш од г-на Василија Васиљевића f. 55, па да с њима исплатиш у Пешти наручени вигњет, и држим да ћеш бити тако учинио.

Ја сам се надао, а по твоме обећању, да ће Луча из печатње изаћи јошт у почетку ове године, но ево брзо и по године преко рока, а ње, барем овамо, јошт нема. Впрочем, може бити да је она и давно штампана, па ја јошт не знам. А може бити да ти послови твоје дужности не допуштају око ње у печатњи настојати, па да лежи и сад у рукопису. Но било једно или друго, за чудо ми је како ми у толико времена не јави што за њу. Дакле, ако је штампана, пошљи ми 100 егземплара на Тријест преко г-на Михаила Вучетића. Ако ли јошт чама у рукопису, а оно предај је г-ну иншпектору тамошње типографије с молбом од моје стране да је он даде штампати, а ти му за печатање и за вигњет трошак плати.

Не прими ово за потрк к врху магическе горе, него за општу слабост људску; желаније, и по вишој части будаласто, неограничено влада у човјека.

Збогом, и кажи ми како сте тамо, знаш није крв вода.

Твој свагдашњи почитатељ

В. П. П. ЊЕГОШ

Петру Перовићу-Цуци

Цетиње, 4. јуна 1846.

Љубезни сестрићу,

Примио сам твоје писмо ономадне, -т[o] је[ст] 1^га јунија, на којему си заборавио ставити число мјесеца и године, а тако исто не спомињеш у којем се корпусу налазиш. Ово твоје небреженије ја не могу постићи од шта произлази, тако исто твоја празнословија у писмо веома су ме зачудила. Ове, истина, мале ствари, али су на мене чудновато дјејствије учиниле. Требало би, када мени пишеш (а и свакоме другому) да сваку точност строго набљудаваш и да ми о свијема предметима које учиш сообштиш и да ми поособ о свакојему кажеш какав си успех у којему учинио. Училишта су воздвигнута да се остре умови људски а људима који су њима посвећени није свободно да будалају. Прибављам ти јошт 20 дуката у помоћ твојега содржанија и писао сам у Беч. г. Тирки да ти што прије достави дуката 50, од којих теби сљедује 40, а осталих 10 предај Давидовићу. И ако желиш љубав од мене заслужити, учи добро. Спомени се да ћеш послије неколике године давати рачун што си научио. Неколике су године мала ствар. Све што иде већ је на праг од куће дошло. Немој име црногорско посрамити међу младијем нараштајем једино племеника.

Када примиш ово писмо, одма ми одговори на њ и јави ми у коме си корпусу. За овамо не старај ништа. Сви су ти здраво које радо имаш. Сви за тебе жељно питају и поздрављају те како и ја.

Твој ујак

Винценцу Баларину

9. јуна 1846.

Видим из Вашега уважајемог листа од 6/18. овог мјесеца да је дата свобода заточенијема Црногорцима противу свакојега права народњега у тавницу скадарску, и тај ми је Ваш глас пријатан. - Турци су и данас непријатељи христијански како што су били у четрнаестом вијеку, само да могу; они да су могли скрити од државах христјанскијех, те би то неколико Црногорацах, како су их ухватили, исјекли; они су све они исти зли и бесчеловјечни варвари, иако се у лажавој маски пред Европејцима показују. Ви их добро познајете како оно прозорљиво лице које се од дужега времена међу њима бави, па зато није потреба да их Вама дуже карактеризирам.

Вашу неусипну дјејатељност и человјекољубиво состраданије, које сте к поменутијема заточенијема показали, ја душевно чувствујем. Оно је похвала достојна и пуну благодарност заслужује. Ови похвални Вам подвиг одзваће се и пред престолом Вашега премилостивога, а нама свагда благонаклоњенога императора. Моја би благодарност к Вама онда испуњена била када би за ово похваљено дјело к страдајућима по мјери Вашијех заслугах видио Вас награђена. -

Впрочем с чувствима срдечне моје благодарности пребивам.

Ј. А. Турском

Ваше Високопревасходитељство,
милостиви господине,

Мислим да Вам није неизвјестан противу свакојега народнога права бесчеловјечни и злобни поступак сераскер Рашид-паше спрама 85 Црногораца, а тако исто и спрама неколико поданика аустријских. Но овијема буде одма дата свобода, а над Црногорцима, затворенима у погану тамницу скадарску, обнаружи се она злоба којом су свагда Турци напојени противу овог народа. Да Турци нијесу принуђени показивати се у пријеварној маски образованија пред просвјештенима силама европејскима, они би поступили с поменутима Црногорцима у Албанији готово онако као што се с бијелима људима поступа на острвима Зеландије.

Речени невини Црногорци страдајући у тамници турској, гдје су мучени глади и жеђу, а највише ужасном Турцима својственом нечистотом, имали су у Скадру једног јединог заступника, којега је душа бољела за невино страдајућима, а то је био г-н д-р Баларини, аустријски вицеконзул у Скадру. Овај благородни каваљер непрестано је посјешчавао, бодрио, потпомагао Црногорце и с пашом је често у распру ступао за овај бесчеловјечни поступак. Овим сјајним подвигом человјекољубија Ваш је вицеконзул благородност своје душе показао и ону свагдашњу благонаклоност коју пресвијетли двор аустријски има к овој шаки народа горскога.

Мене је г-н Баларини у овоме дјелу веома задужио ија му остајем вјечно благодар[ан]; но благодарност је једна само искрица која сјеца на душевни олтар, а отолен се као електричном жицом преноси ономе тко човјека овако високо задужи. Ја само оволико могу, а ово је мало. Ви пак можете оно што требује, само ако изволите. Тога ради и обраћам се Вашем Високопревосходитељству молећи Вас како ону сјајну особу која је мени свагда добро расположеније и пријатељство показала да благоволите исходатајствовати код Вашега премилостивога цара г-ну Баларини награду, достојну његовој заслузи и части аустријскога имена по изложеноме дјелу.

Впрочем чест имам назвати се са свагдашњим мојим к Вам високим уваженијем

Вашега Високопревосходитељства,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 16. јула 1846.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

У нас је ову годину суша да је такве не памти садашњи нараштај. Њиве ни своја сјемена нијесу донијеле; народ је цио без жита, ово је горе но куга. - Скадарски паша од имена својега правитељства обећаје јавно свакојему Црногорцу дати жита на дар да се преране за ову годину, само који се Црногорац јавним противником своје власти покаже. Ова крајност могла би лако неку побуну код нас учинити. тјесно ми отвсјуду.

Всемилостивјејше пожалованије мојега високога покровитеља на покупку жита ја ћу употребити на помоћ народа, па и све друго што узмогу, али ће то све мало бити, јербо је сунце спржило све, а народ је без ништа. Са душевном горесћу ово Вама сообштавам, налазећи неку утјеху у том што ће Вас, како мојега јединоплеменика, тронути моје мучно стање.

С истинитим високопочитанијем чест имам назвати се

Вашега Високоблагородија,
милостивога господина,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

П. П. У исти час дође глас ла сабира паша скадарски војску многочислену да удари негђе на пашу крајину. Поводом тога служи му неурожај Црне Горе. Посљедствија ћете овога разабрати каква буду. Ја само у дужност себе постављам ово Вама објавити. - В. Његош.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. априла 1847.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Сутрадан пошто сам ја изишао из парохода, сирјеч 26. прошастога марта, премамљени митом, а највише житом и хљебом на ову гладну годину, неколика села црногорска од Нахије црничке објаве се непријатељи својему правитељству. Паша скадарски, који је о томе и радио, одма пошље међу њих на помоћ им око 3-4000 војника, хљеба доста и џебане. Ради тога буде принуђен Сенат отправити 2000 Црногораца, предвођенијех мојијем братучедом Георгијем, сердаром ријечкијем, сердаром цетињскијем, и тако ове 2000 Црногораца ударе на прво од побуњенијех села, у којему је била војска турска и џебана, и послијед упорнога боја опале неколико кућах у селу Бољевиће и Турке изаждену. С наше стране било мртвијех 19, а рањенијех око 20 људи, међу којијема је и мој братучед малу рапу добио од зрна од кумпаре, а с турске стране около 60 мртвијех и рањенијех кажу даје пало. Црногорци у овоме боју похватали су били и неколико живијех, но, бивши све христјани, даду им свободу.

У нас је велики глад и мука. Паша скадарски је изнио по граници на неколико мјеста хљеб и жито и свакојему га Црногорцу дава на дар на сву његову чељад, само ко ће у буну противу својега правитељства ступати. Милостиви господине, не можете вјеровати шта се ради! Толико хиљада црногорскога народа што даром храни и што им дарива сребрна оружја и хаљине, како Вам је познато; на буну их подиже, дава им џебане и захире колико им је год воља, и сувише војске. Из преднаведенога моћи ћете разумјети оно затрудненије у којему се налазимо. Ради тога молим Вас да јавите ово Вашему началству.

С особеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Винценцу Баларину

28. јула 1847.

Колико ми је трудно Вас изнова обремењавати мојијем писмом, него пријатељско Ваше к мени расположеније и нека дужност мојега званија дају ми свободу Вам писати.

Грдне и бесчеловјечне интриге паше скадарскога које употребљава по границама црногорскијема Вама су боље познате неголи иједноме Европејцу. У овијема интригама што се може видити она злоба душе хијенске са којом су Турци млијеком материним задојени и првенствовали свагда пред најзлобнијема варварима који су се до данас на свијет показивали. Паша је скадарски толико новцем, хљебом и разнима стварима даровао Црногорце. Рашта је то раздао? Жели крви црногорске, жели се ње напити. Његова су наставленија била која је давао онијема Црногорцима те су га мамили: "Сјеците, робите, палите и изтребљавајте плодове и усјеве. За то ћете велику награду свиколици од цара примити, у којега је блага као воде у море". Најпослијед, да му је све за руком изишло, шта би учинио? Једно зло и крвопролиће које би се најпослијед највишијем злом турским завршило. Хиљада или пет хиљада Црногораца да су погинули све једно бива - Црна Гора има простора. За једну годину би могла набавити милион житеља, али права турска душа не живи ако не дише злом христјанскијем. Јесу ли вишеименовани послови сходни с духом деветнаестога вијека и с намјеренијама младога султана преобразоватеља?

Интриге су пашине готово добиле ону цијену за коју су, али се јошт код њега у Скадру налазе четрдесет-педесет Црногорацах, које је ове гладне године домамио на хљеб и на мито и у тајство их код себе уставио (које тајство готово је вид ропства добило). Они се данас налазе у Скадру у најжалостнијем стању, готово су сви бони и губави од нечистоте, умиру и муче се. Истина је да они не заслужују мојега никаквога вниманија, али ме опет њихово жалостно стање боли. Коме ћу се за њих обратити да их избави од те муке ако нећу Вама, мојему искреному пријатељу, каваљеру човјекољубиве и благородне душе и консулу онога могућега двора који је свагда великодушним благоволенијем дисао к Црногорцима? К Вама се обраћам, Високоблагородни каваљеру, молећи Вас да употребите Ваше могуће влијаније и Ваше познато благоразумије да освободите страдајуће Црногорце, који противу свакојега права народњега страдају данас у Скадру.

Извините ми великодушно за ову досаду и изволите сохранит ме у Вашему драгоцјеному пријатељству.

Осман-Паши Скопљаку

Цетиње, 5. октобра 1847.

Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.

Дошло мије твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.

Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.

Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. - Ево опште наше несреће!

Ова је несрећа и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. Што се пак тиче мене самога и ове шаке народа, ја поштења нимало више не желим но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом, но се нешто друго жели, јербо је крвава храна и голо поштење. Ја бих рад да сам се малко доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога народа како свети талисман (аманит, запис) чествовати и у њедрима носити.

Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хајдук значи chevalier (Ritter). На примјер, каваљери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Орашанин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки.

Истина је да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их изобуздана и дивља сила турска насили, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче, оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворено. Кад је година иколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам се лане неколико мјесеца уклонио у Беч и у Млетке навластито да ову муку очима не гледам, а друго ја сам срца жалостива, па бих све своје разурио, а свакојако ми је мало што и остало. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: "Шта овај човјек којешта пише и снијева?" Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубнима мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.

Владика ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 1. новембра 1847.

Почитајеми г-н Караџић,

Већ је вријеме да Вам дајбуди на треће писмо одговорим. Молим да ово не припишете љености или другој и горој работи. Вама је неколико повише но другима моје стање извјестно. Ради тога ми се лако код Вас и извинити. Бог и ја сасвим знамо моје положеније. Паклена се мрежа разастире. Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе. Даје човјек постојан, што би требало даје, ја бих јој најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило, но се припела на гору те бјеска и довукује на себе громове, злобе и зависти, како златна игла потресне стријеле облачне. Не, Боже ме сачувај! Ја сам највиши грешник на земљи када што противу ње помислим, - она једина нас издваја од проче животиње. Е, даје груба маса дивљине, злобе, тирјанства и глупости слијепе не окружава, ово би била најсветија, најсилнија одаја душевно-електрическога телеграфа.

Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новога завјета. У томе послу не има се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога и моје мјеније не би важило ништа како неопитно и неосновно.

Особито би ми драго било када бисте пријатељски од моје стране поздравили г. Савку Николића и њену напредну и благородну ђечицу и да их увјерите да ми је спомен о њима свагда пријатан.

Поздрављајући Вас и Вашу поштену фамилију, остајем

Ваш почитатељ и слуга
в[ладика] црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 11. новембра 1847.

Ваше Високоблагородије,

Ето и Вас, добро дошли! Слава Богу што су Вас вјерно силе служиле на толико далеком путу. Сада треба неколико отпочинути док се душевне силе у ред ставе иза буре великога, разбалованога и смијешнога свијета. Пријатни свој кров једино је убјежиште од смутнијех и несмисленијех бурах. Ово ја судим по себи, јербо мени свагда сопутствује противни вјетар, а прибјежишта за мене, по прилици, не има до у гробу. По срећи Вама је сасвим другојаче. Вашему је бродићу вјетар у крму, а убјежиштем се благијем и пријатнијем наслаждавате. О судбино, судбино, рашта си к мени тако строга? Ја сам твој великомученик! Звијезда под којом сам се родио ваља да је сателит раскаљенога Меркура те не може благе зраке на мене пружити. Мојему ангелу хранитељу ваљда јошт глава мрчи од некаквога Бакусовога пира. Доиста је удивленија достојно да се све наше ствари на обратни дурбин гледају; ал' да: што хоће људи, то и вријеме трпи. Тако, на примјер, кад Црногорци почну самовољно радити као што су свагда, тад кажу: "Владика је човјек слаб, па би требао строжији и способнији човјек да њима влада". Кад се преступници накажу, онда веле: "Владика влада строго, тирјански". Када Турци нас пуште, те мало отпочинемо, онда кажу: "Већ Црногорци нијесу они први, него им је управленије данашњега владике јуначкоме духу много повредило". Кад Црногорци не мирују но се свете и гоне с Турцима, онда кажу: "Томе је узрок славољубије данашњега немирнога и крвожеднога владике." Свака се наша побједа крије и назива суровом, дивљом, и Бог зна каквима именима. Турска се побједа пак похваљује и за њу се каже: "Одржали су ти и ти Турци сјајну побједу над одметницима, непокорницима, ордом дивљом која само своју самосталност безаконим правом оружја и силе подржаје и пр. и пр. и пр." Свачије је право оружја свето и најзаконије до нашега. - Еј, кукавна Црна Горо! Сирота пука, она не принадлежи племену људскоме, но је из неба пала или из ада искочила, те је се свак туђи. За наше подвиге и борбе, за свободу, за име славенско, за христјанство не има благородне симпатије. Наша крв, наша страдања и муке не заслужише человјеческога состраданија.

Ја знам добро да Вас, како благороднога брата Србина, наше стање интересира. Него што бих Вам новога јавио кад су Вам извјестне интриге које Диван употребљава преко скадарскога паше? Оне су готово сваки дан јаче, т. је[ст] виша обећања и трошкови, само да је код нас анархија и да се једном докаже Црногорцима да оно што ја радим није добро.

Има нешто и ново: 25^га пр. октобра удари кријући на наше Ускоке у Тушину 7-8 хиљадах Тураках, но малина нашијех покажу се јуначки, што је мало кад било: потуку и порањавају около 100 Тураках, узму 30 коњах, ухвате 40-50 живијех, но су то христјани били те их не посијеку, но им само узму оружје и тако расћерају Турке као орлови кокошке. Турци су нашима мало штете учинили, само што два ђеда слијепа посијеку, јошт тројицу убију и двојицу ране.

При Вашему приложено писмо од мојега сестрића Цуце примио сам, али ми је за чудо да ми ништа не пишете јесте ли га виђали, како је, је ли какав успјех учинио у наукама и каквога је поведенија. Учинили бисте ми љубав кад бисте изволили штогод о њему напоменути ми, јербо, како је да је, не може да ме неколико не интересира.

Поздрављајући Вас и Вашу почтењејшу фамилију остајем

Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Едоарду Грију

Цетиње, 18. јануара 1848.

Изволите наћи у Вашему окружију купце, ја ћу одма принудити Црногорце да их продају, па и то не за ону ц[и]јену што би кћели Црногорци, већ коју погађачи назначе.

Да пак мирачка земља томе подлежати не може, то Ви и сами знате, јербо Мирчани без ње никако суштествовати не могу што се не би раселили, аја ни могу, нити ћу согласије дати на раселеније Мирца. Ради тога и молим Вас да изволите изнова представити стање мирачких ствари пред очима Вашега началства, молећи га покорно од моје стране да се удостоји погледати на стање мирачко и да по својему познатому благоразумију друго расположеније дјелу мирачкоме удостоји се учинити.

Нимало нека се не чуди В[аше] Високоблагородије што је мени противно да данашњим даном Ви тако поступате с Црногорцима. Али Ви кажете да испуњавате власт царску. Е добро, кад је воља царска да се сваки дан Црногорци бију, плијене, робе и различнијема другијема начинима бесчесте, нека буде тако; ал ја сам увјерен да би се и царска воља гнушавала подобнијех злодјејанија, а не да их јошт проузрокује. Впрочем Ви чините, па знате и ради шта чините.

Прошле године поробљена је кућа Балића у претурији кастелновској. Ви сте говорили да су је поробили Црногорци. Ја сам се пак толико мучио да томе великоме из речене куће изнешеноме благу у траг дођем и најпосље сам дознао да кућу, о којој је ријеч, нијесу Црногорци поробили него људи од Вашега окружија, и између 40 и неколико разбојниках који су ту кућу поробили, били 7, и то од најнезнатнијех Црногорацах, а остали су сви били од Вашега окружија; па послијед, кад су ту срамотну крађу дијелили, Црногорцима мало што и дали, но је све остало у лупежах од Вашега окружија. А за ово ће Вам све казати чисто неки Васо Каланџија, који им је друг био, а ето га сада у вашој тавници. Ви ћете може бити рећи да ја правдам Црногорце, но то би било против моје чести и интереса кад бих криве правдао, као што је противу моје чести када прави страдају.

Ја мислим да сам већ на опиту многократно показао колико је мени драго добро согласије међу Црногораца и Бокеза, а и поданас ћу, ако Бог да, у свакоме случају колико узмогнем и што се до мене дожене. Ради тога се и Вама молим и препоручујем Вашему пријатељству да не допуштавате такова насилија и бесчеловјечија да се чине, него да се и сада благо и праведно у тој провинцији с Црногорцима поступа, како што је свагда од како њом Аустријци владају.

Његушима

Цетиње, 16. марта 1848.

Би ли ко могао вјеровати да ће се догодити што се догађа? Ја ви залуду пишем, залуду заповиједи шиљем да зла и погана ђела не чините поданицима ћесарскијема; него видим што се надао нијесам, да за моје заповиједи главе не обрћете. Ако радите ту буну противу ћесара, ћесар је велик: за њу чути или не чути; ако ли је радите за инат мој, то сами своју кућу разурате. Које било да било, добро је да ве познам какви сте ми. Као сваком што сам писао и заповиједи шиља, тако ви и сада залуду пишем. Устајте на ноге сваки ако ме чут хоћете и не дајте на границу његушку да се догоди никакво злочинство у Боку. Нећете ли ме послушати, а ви се разберите што учинисте, да мени образ нагрдисте, међусобни суд разуристе и себе у ништа бачисте.

Николи Томазеу

Цетиње, 21. априла 1848.

Почитајеми господине Томасео,

Примио сам Ваше писмо од 31. марта н. с., које ме веома удивило. Није ми нужно било напомињати дужности к човјечеству, јербо су оне свети аманат који је природа дала свијема освјестјенима људима. Ко обожава свободу и ко је управо свободан, он подобноме себи не жели ни твори обиде, јербо гази обожајему светињу ногама. Зла клевета! Бог знаде када ће се племе славенско испод њене гадне анатеме освободити и када ће га зора истина обасјати. Особито пак противу овога свободнога гнијезда клевета вјечно грми. Је ли крвавије странице у свемирној историји од црногорске? Је ли страшније, витешкије и дуже борбе међу неједнакостју јоште свијет видио него што је видио борбу црногорску посље паденија царства на Косову? Злоба и клевета све су ово од свијета колико су могле криле и наопако га представљале из ова четири узрока: прво, што смо Славјани, које клевета по свуда гони; друго, што су наши сусједи свагда били непријатељи свободе, противу ње су тврђи кордон држали него противу чуме; треће, фанатизм троструки, паклено сјеме неслоге, који је нашему народу више зла учинио но све иноплемене силе и оружје; четврто, што су Црногорци у гдјекојима непристојностима ученици турски, те ураде гдјешто по обичају турскоме.

Да! цијела се готово Еуропа данас служи једним шиболетом. Исти шиболет употребљавају Црногорци ево четири вијека и по: он приличи човјеку, да није буран и крвав.

Жица коју цијело Ваше писмо пролази из двије је струке упредена; ја их обје дивно видим.

Будите здраво и весело!

Ваш обични пријатељ
Владика црногорски

Бокељима и Дубровчанима

Цетиње, 20. маја 1848.

Објавленије

Од владике и свијех Црногораца драги поздрав нашој браћи од обје цркве Бокељима и Дубровчанима.

Чујемо да у овоме преврату ствари у свијету и до вас доходе некакви позиви и ласкања од туђинаца. И то знам да се ваше скупштине на различите партије дробе, ради тога и ми, како вама најближа браћа и највећи доброжелатељи у свијету, шаљемо вам ово објавленије којијем вам чисто дајемо на знање.

Прво, молимо вас, како нашу браћу, да сва друга намјеренија и позиве одбаците на страну, а да будете срцем и душом привржени својој народности и сасвијем вјерни и послушни Јелачићу, свому јединоплеменому бану од троједине краљевине, који је под круном ћесарском.

Друго, ако пак, сачувај Боже, покажете се невјерни својему бану и примите се туђина, а своје добро одбаците, знадите чисто, ми ћемо постати ваши заклети непријатељи, с нама ће се многи ваљасти јунак од та два окружија здружити, и крв ће се издајническа немилице пролити и куће издајническе у пепео разасути. Ви знате да се ми не умијемо шалити, но пазите добро што ћете радити.

Треће, у случају нападенија каквога непријатеља на вас, ми смо у сваки час готови вама на помоћ притећи и за вашу свободу с вама уједно нашу крв пролити.

Тако знадите и да сте здраво!

Бокељима

маја 1848.

Од мене, владике црногорскога и брдскога Петра Петровића Његоша, свему свјашченству, капетанима, кнезовима и свему народу бокешкоме поздрав.

Чуо сам и увјерио сам се да је сва Бока у договору здружена и непокорна се показала својему законитому ћесару Фердинанду I без икаква узрока или невоље, него по примјеру други манити народа који ће себе и вас без икакве потребе упропастити.

Бока је и Црна Гора тако спојена као душа и тијело, један народ и дух, један обичај и језик, и један без другога не може ни живјети ни умријети, и зато вас ја у срцу не разликујем од Црногораца и готов сам вазда с вама зло и добро дијелити. Али ја данас не видим да вам је икаква невоља но права ваша обијест. Зато вас отечески совјетујем да се ви те обијести прођете и да се својему ћесару покорите као прави синови својему оцу. Ако ли ме пак не шћесте послушати, знадите да ћу вам ја с дозвољењем аустријске владе - с мојим Црногорцима назвати добро јутро и да ћу вам грђи но Турчин бити, а ви знате да се ја не шалим.

Тако знадите и да сте здраво!

Илији Гарашанину

2 маја 1848.

Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.

Стевану Перовићу-Цуци

Цетиње, 6. септембра 1848.

Предраги сестрићу,

Видим из твога писма од 6. прошастога августа да си ти рад поћи у Беч слушати философију и друге теби нужне науке, да си ти жељу своју средством г-на Матије Бана молебно предложио Његовој свјетлости књазу српскоме и да се он на њу саглашава. Што се мене тиче, ја не само што нијесам томе противан, него јошт и душевно желим да ти у вишем свијету, гдје се науке у најбољем цвијету налазе, свој ум просвијетиш и да се образујеш, па зато и дајем ти пуну власт да своју жељу у дјејствије привести можеш, с тим обаче примјечанијем ако књаз српски доиста за добро налази тај твој полазак у Беч и ако ти он по свом великодушију благоволи одредити плату да онамо можеш науке свршивати.

Дајући ти ово на знање за твоје управленије и поздрављајући те, остајем

Твој доброжелатељ и ујак
владика црногорски

Станку Вразу

Цетиње, 20. октобра 1848.

Почитајеми г. Враз, братски те поздрављам.

Усрдна ти хвала за дивни дар који си ми послао. Ко је удаљен од свјесних људих и од литературнога свијета, тога и мала ствар ограши, па јошт када је дар братски.

Чудна времена потреса, догађаја, преобразовања, уздигнућа, па и времена нестрпјења! Ноћи се молим да што доброга сним, а дању да ми што добро у новинама донесе. Сто путах је лакше ономе ко се бори но ономе који чама код куће. Да Вам могу што на муци помоћи, најсветију бих дужност под небом испунио. И да је иоле споразумјења било, могло се с нашега краја веће помоћи но се икому чини, па помоћи без муке пјевајући. Иде ли наша ствар на ге стране правцем? Хоће ли се наш народ свијету показати народом благородним и достојним самосталности своје или ће вјечно обожавати туђе вериге, које им већ толика вијека готово препилише врат и сатријеше народност?

Ја видим страшне погрешке. Мени се чини да се од правог циља далеко одступило. Боже дај да се варам. Ако се сада сагријеши, дуго ћемо тај гријех кајати. Онај силни и напредни Ваш напрег и подвиг, ако се на зло окрене, тешко нашему народу. Она благородна, усрдна и велика ваша жртва, ако се принесе вражјем олтару, изневјерена је наша народност. Ја сам и стрепио и питао се надом доклен није Б[ан] лишен главнога началства, а сада, чини ми се, видим што је.

Јошт нешто. Ја сам се чудио што се то с нашим г. Гајом урадило, док ми сада раскажу све потанко каква је збиља несрећа слијепога демона код Вас донијела да своје злобно и отровно сјеме и код Вас посије и да порок баци на општега угодника наше народности. Зар је код вас непознат М[илош]? Та, људи, Бог буди с вама, оно је пакосни и лаживи несрећник којега грде сви пороци најгаднијега тирјанина.

Збогом, г. Враз, братски ти поздрав са свим народољупцима од твојега почитатела

Владике П. П. ЊЕГОША

Ђорђу Стратимировићу

Цетиње, 8. новембра 1848.

Високородни господине
Ђорђе Стратимировићу,

Прими, српски млади витеже, за знак признатељности овај дар од мене. Овоје лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим? Он је јединствена бојна награда твоје собраће у соколовом гнијезду. Који би знак на твоја јуначка прса љепше пристао од овога? Прими га, дакле, с оном искреношћу и усхићењем с којим ти га шаље с најусрднијим братским поздравом

Владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ

Ј. А. Турском

Цетиње, 17. новембра 1848.

Ваше Високопревосходитељство,

Истина је да су Црногорци спремни да буду у помоћи својој браћи Хрватима, једно по јединоплемености, а друго по њиховој прирођеној наклоности војничке трудове сносити. Видећи ја да моја собраћа Срби и Хрвати показују се најавно да правцем иду наклоњени к народности и к поредку, и мене је иста мисао одушевљавала која и Црногорце, ако устанак Србах и Хрватах не би била слијепа нека подстрека, која би на обште наше поруганије пред свијетом служила. Када би ово посљедње било, Боже ме сачувај од тога участија, тада би ја њих за најпосљедњи народ у свијету држао, тада би ми се мрско било њиховијем братом називати. Ако су они најсрамотнији пут издајства законости своје среће изабрали, па кад бих ја у томе њиховим участником био, онда би се крио од сунца и од људих.

Ваше Високопревосходитељство, свагдашњи мој пријатељу, срдачно Ви захваљам на примјечанија у Вашем писму. Ви мене познајете добро, ради тога и увјерени тврдо можете бити да се мојом вољом ништа предузети неће што би ме с овом шаком народа свободнога учинило отпадником од правога и опамећеног свијета.

Овим вас увјеравајући и одговарајући Вам на Ваш драги лист од 2. ноемврија н. с. под №2484 пр., чест имам остати с обичним уваженијем.

Вашега Високопревосходитељства
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Неком Тршћанину

Цетиње, 20. новембра 1848.

Почитајеми господине,

Драг ми је позив којим ме браћа Славјани тријестински позивају за својега сочлена у њином Збору. - Основатељима истога Збора служиће на велику чест ако он буде славјански. Наше ствари свеколике имају велику главу а слабе ноге, те не могу опстати, па ја се и томе друштву бојим да не пође трагом за прагскијем. Е, сиромаси Славјани, што би Европа без робовах да јој није њих. Та морао би mein Herr збацити рукавице, а ефендум бенум побацити чибук, па се иједан и други побратимити са трудољубијем да им њина срећа у нарок није поклонила Славјане.

Да, наше је племе имућe других народах као проча животиња, и ко има више стадо, он је богатији. Ко се иколико сумљао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино пословање види. Може ли што гадније на свијету бити од њине сљепоће? Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије, наново к веригама трчи да га свежу.

Куда би та срећа за мене самога и за ону шаку народа славјанскога да је наше велико племе правога вјероисповједанија освијешћених људих! Та и нашима би од вјековах за свободу мученијама убрзо конац дошао! Али бадава, Славјани једнако за ропством теже.

Поздрав ти братски са свима пријатељима које имаш у Тријесту и са правим Славјанима

Владика црногорски

Јосипу Јелачићу

Цетиње, 20. децембра 1848.

Ваша Свјетлост,

Свакому се напретку Твојему радујем како сопственоме своме, јербо је Твој напредак народни, а то се зна и мој како Твојега собрата. - Свијетли Бане, трудно ли је Твоје свето званије, но величествено и дивно. Тебе је тајна судбина на челу Јужних Славјанах поставила, Тебе срећа с дивнима напредностима вјенчаје, али се види, све твоје изопачују. Спаса си престол, династију и све њезине посљедоватеље, учинио си им услугу какву им нико јоште није учинио од њина постања, па Твоји задушници послије неколико дана мјесто захвале намећу Далмацији стари гвоздени јарам. А Далмација је Твоја бановина. Далмација за дивним братством не чезне, али што је сирота крива кад не види даље од носа? Али сада, или хоће или неће, морати ће [се] трсити талијанства.

Сваки народољубац, цијели народ наш у Тебе је очима упро и к Теби руке пружио како небом посланоме Месији. Твој је задатак велик, њим Европа нови вид добива, он миче гадну љагу са лица силних Славјанах, који до дана данашњега ништа друго нијесу били до продани и жалосни робови и надничари других народах.

Ах, драги Бане, већ земља од ове мрске неправде стење, душе су благородно мислећих Славјанах у вјечној муци, стиде се свијета и људих због овога нискога стања у којему смо спрама других народах европејских, нашом собраћом. Ради чега мимо проче народе овај зли нарок нас прати? Рашта смо привикли робовати, рашта своје силе не познавамо? Рашта неко слијепо задахнуће управља Славјанима, те се самовољно у туђе вериге вежу? Ја сам, истина је, с овом шаком народа под анатемом тирјанства и шпионства свободан, али шта ми је боље када гледам около себе милионе моје браће ђе стењу у туђе ланце?

Веома ме је обрадовало потоње Твоје писмо од 7^га октобра. Нек их буде туга! Може им бити називати Тс баном далматинским. Нека именују како хоће, само нека је Далмација у Твојој руци, да се једном саставимо. Несносно ми је оно што Ти прво званије и мјесто у царству обећаше па одступише, - од свашта ће одступити, и што се снажном мишицом не узмогне држати, оне све треба за ништа сматрати.

Желио сам, да ми је могуће било, послати Вам у помоћ неколико Црногорацах и готови су свагда на Твој глас а на корист општу. Ништа ме досада на свијету није интересирало толико колико Твој посао. Ради тога би велику задужбину учинио да ме чешће удостојиш Твојим неоцијењеним писмом. Свако, мало и велико, моли Ти Бога за здравље и за срећан успјех, аја више од свакога, који с највишим почитанијем остајем

Ваше Банске Свјетлости
предани слуга

Стевану п. Книћанину

Цетиње, 14. јануара 1849.

Високородни господине,
Стефане П. Книћанине,

Дико рода нашега! Ти ми потпуно оправда име војниках Душанових и Карађорђиних. Моја и свакога правога Србина велика је признатељност к Теби. Ти си се из саме благородне гордости роду на жртву дао и страдајућој браћи у помоћ притекао. Ради тога ћу те ја вјечно љубити и вјечно уважавати. И из чисте признатељности к Твојим подвизима шаљем Ти на дар лик бесмртнога Обилића. Он ће добро пристати на прсима побједитеља томашевачког и спаситеља Панчева. Зато га прими, млади војводо витезова србијанских, с оном искрености и усхићењем с којим Ти га шаље уз најусрднији братски поздрав

владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ

Меду Пуцићу

23. априла 1849.

Почитајеми графе Почићу,

Хвала ти на братској успомени, на красном дару којим си ме обдарио. Та ово нијесу Талијанке но китне и гиздаве Српкиње које ће сваком родољупцу душу ограшити. Што је твој умотвор, он блиста у светом храму нашијех музах чистим вјероисповједанијем народним. Дубровник је јединствена дика књижевности наше, а ти си дика његова. Еј, кукавни Срби, свачија их сабља сјече, истријебити их не мога, никакви их тирјански ланци не могаше одржати да робују, а глупи их мисионери са својима лажама окужише и утријеше: разлучише Србе пуке и невине, сваки на своју страну, отуђише брата брату, крваву сабљу међу Србима извадише и отискоше ријеке братске крви те провреше. Бог знаде хоће ли се Срби када од ове смртне ране излијечити.

Драги Графе, данас су настала времена од пословања за оне којима ништа своје није урађено. Ја сам се у почетку нешто надао, него данас видим да је засад југославенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи. Што је Бановина (Троједна Краљевина) и Војводство? То су мртве историчке ријечи, друго ништа. Југославени силе своје не познају, па и заслуге своје не виде. Стога они себе и предају слијепо у безусловно ропство туђину. Ово је вјечна мука за оне који су њихови и за оне душе које ово осјећају. Него све једно бива кад наша браћа не умију разумјети што је дична свобода.

По наредби мојој до који дан доставиће се г-ну П. Мартелинију имена овдашњих пренумеранта на "Дубровник-цвијет народне књижевности".

Збогом г-не Почићу, братски ти поздрав са свима народољупцима шиље

твој почитатељ и слуга
владика црногорски

Ф. С. Стадиону

27. фебруара 1849.

Ваше Сијатељство,

Она иста чувства чистога пријатељства која су ме свагда одушевљавала спрама сусједне Аустрије и данас ме одушевљавају. То ја у себе чувствујем, тим се руководим и ово ће Вам моја дјела освједочити и тисуће Ваших поданиках. Ја ћу оваквим и унапријед остати, и због тога моје се име не да злоупотребљавати, нити се к њему могу никаква опака толмачења односити.

Истина је ја сам љубитељ благоразумне свободе која дичи и облагорођава човјека. Она је наш жртвеник којему се најблагороднији производи овога горскога гњијезда јошт од пантивијека приносе. Него је и то истина, стотине путах дјелом освједочена, да сам ја највиши непријатељ анархије, која је гора лего куга. Та мене је анархија више главобоље дала но иком у Европи.

Ја не имам причине бити непријатељем Аустрије, иако је досадашња аустријска политика на наслов Црне Горе и мрзила, али се никада није покушавала противу наше свободе, него одселе надам се да ће и код Аустрије бити благородна симпатија к Црногорцима.

Што се тиче мијешања неких општинах црногорских у послове бокеске, тога је противу моје воље пођешто досада бивало, и може бити и посада да штогод буде, и томе није друго ништа причина до близост општинах и кршно горско мјестоположеније, ђе је мука сасвим то укинути најстрожијема запрекама доклен су гођ у Боки комешања.

Истина је да моје влијаније јако дјејствује на народ бокески и ако Бокезима буде олакшица соразмјерна њиховом биједном крају, неколике моје ријечи довољно ће бити, ако је угодно аустријском правитељству, да се они поврате сасвим у послушаније. Ако ли им пак остану на врат исти терети који су им наметнути ево неколике године и које никако по њиовој биједности сносити не могу, ја се у то нипошто мијешати нећу, јербо би противу своје чести поступао.

О, колико ми је драг овај случај да Вам честитам Ваш срећни напредак, који ће за народ цијеле империје срећан бити и Вас обесмртити, и да вас искрено пријатељски поздравим.

Овим одговарајући В[ашему] Сијат[ељству] на Ваше драгоцјено писмо, остајем Вашега Сијат[ељства] засвагда пријатељ и

покорњејши слуга

Јосипу Јелачићу

3. јуна 1849.

Веома ме је удивило Ваше писмо од првога травња о. г. Преласка црногорског с оружаном руком у Боку Которску сасвијем није ни било, даже и најмањих немирах веома се мало догађало, којијех је свагда пођешто бивало, каноти међу наоружанима опћинама које су привикле често путах домаће спокојствије нарушавати. Ја сам свагда из свих силах настојавао, како што и данас настојим, да невредимо спокојствије опстане међу Боком и Црном Гором. Мене је к овоме интерес Црне Горе водио, мене је на ово заклела из ђетињства најјача и најсветија свеза и љубав братска. Драги Боже, ове ће ријечи Вам цио народ бокески једнијем гласом потврдити.

Што се пак тиче уплива мојега братскога совјета на Бокеље, он је истина доста јак, и ја сам га готов у свако доба на ползу собратску употребити, него у том случају ако се Бокељима учини олакшица сходна њиховом биједном стању. Онда чисто се уздам да ће једна моја ријеч сва комешања бокеска утаманити. Ако ли сви терети несносни, од неко доба на Боку наметнути, остану Бокељима на врат, ја се у том послу не бих могао умијешати, јербо бих поступио противу сопствене чести. О овом мије нешто и г. Штадион писао, и ја сам њему исто овако за Бокеље одговорио. Збогом, светљејши Бане. Желим ти од бога здравље, у сваком предпријатију срећни успјех.

Твој собрат и најискренији пријатељ.

Александру Карађорђевићу

1849. (?)

Ваша Свјетлост,

Не могу пропуштити овај згодни случај да Вам се и писмено не поклоним чрез г-на Јанковића, тако исто и да Вам моју свагдашњу жељу не напоменем. Војводство на слабе гране стоји, па и да је сасвим освобођено од Маџара, за Српство никаква напретка, како Срби за себе не војују него за туђина. Хвала Вашој Свјетлости и Вашој Србији до неба за благородна и велика Ваша пожртвованија. Куд би та срећа српска мјесто Војводства да се онда на Босну окренуло. Да једном може букнути ентузиазм силнога нашега народа у Турској, с подобним мјестоположенијем Србима нико не би могао врха главе доћи. Мени се види да ми ово свагда можемо урадити само кад шћети буде Ваша Свјетлост и Ваша Србија. Ја сам о овом послу говорио и с г-м Јанковићем, који ће Вам моје намјереније расказати колико га је могао разумјети.

Не замјерите мојој искрености и будите здрави и весели за срећу и дику цијелога Српства

Ваше Свјетлости
особ. почит. и слуга
в[ладика] ц[рногорски]

Александру Карађорђевићу

Ваше сам драгоцјено писмо од 29. маја по г-ну Матији Бану примио, такођер и од њега сам много којешта доброга разумио. Ваша благородна пожертвованија и велика помоћ нашој браћи у Војводству Вама су пред Српством освјетљали образ и бесмртно име у повјесници оставише. И то ми је драго било чути да сте све оне грдне партаје које куже Србију сповршили. И у најпросвештенијема народима не смије се човјек сасвијем (себи?) одати и у расположеније бацити, а камоли неотесанима простацима, којизи најблагородније поступке и опхожденија знају криво толковати и на зло употребити. По вољи Ваше Свјетлости назначио је г-н попечитељ! Гарашанин г-на М[атију] Б[ана] да се с њим могу споразумијевати и Вама доводити до знања о нашој општој ствари. Мени се онај начин допала и смијем исповиједати пред Богом и Српством, како мало споразумјеније буде и чим томе иколико благопријатно време дође, да ће много лакше него што нам се чини желајему цјел постићи.

Павлу Решетару

5. фебруара 1850.

С удивленијем сам разумио да су ми од власти заустављена у Тријесту нека зрна топовска, а тако исто да сте ми и Ви у Котору зауставили неко мало количество селинтре. Ја се не могу домислити што значи тај поступак противу мене, јербо како сам гођ постао владиком овога народа свагда сам с једнаком ревношћу дјејствовао за содржаније доброга согласија и пријатељскога споразумјенија међу Црногорцима и поданицима аустријскијема. Ја сам сто путах у мојему малом кругу дјелом показао пред оба речена народа, ја сам ово дјелом засвједочио у садашњем потресу Аустрије, сочувавши провинцију бокеску од совршене њене погибије. Ја сам мислио, иако је мој круг дјејствија мале", да су моја поступања у самоме двору аустријскоме извјесна, него видим да се варам и да су пријатељству сасвијем противни докази, касајући се мене, представљени. Никада са мном правитељство не би могло овако поступати као што је сад поступало к једноме, ако и маломе, но искреноме својем сусједу, јербо то није правитељство дивље и грубијанско, него правитељство просвјештене империје аустријске, које је свагда досад своје благоволеније к мени показивало. Мени досад забрањено није било, колико сам хтио, за овај мали крај набавити оружја или амуниције из Аустрије. Ја се и сада нијесам томе никако надао, нити се надам да ће се тај непријатељски поступак противу мене учинити, који сам у сваку згоду и у свако вријеме био и бити ћу по мојој возможности Вам искрени и прави пријатељ. Ја се уздам и молим Вас да ми пустите по мало селитре те сте ми у Котору зауставили, и да пишете Вашој власти да ми отпусти опа топовска зрна из Тријеста; тако исто и унапријед што би ми од потребе било да ми не буде забрањено набавити.

Францу Миклошићу

Цетиње, 12. марта 1850.

Почитајеми господине Фр. Миклошићу,

Доиста се стидим што 12^а марта одговарам на Ваше ми драго писмо од 25. новембра 1849. године, али је највиша причина овоме моја болест, јербо готово има 4 мјесеца да здрав сасвим нијесам, а кад је човјек растројена здравља, не хоће му се писати. Г-ну сам Милаковићу наредио и он је давно Вам послао старе србуље, преписане факсимиле г-м Вуковићем. Надам се да сте Ви давно речене преписе примили. С нестрпјенијем очекујем Ваш ријечник. Та то је светиња славјанска, која је до данас трунула у талогу невјежества, заборављена народом забаченим самим собом. Ја се надам да ће он највећа драгоцјеност нашега жалоснога књижевства бити, јоште кад је Ваше рукотвореније.

Не знам је ли Ваш лист јошт почео излазити. Ако је почео или кад почне, ја ћу се жељно на њем пренумерирати, а тако исто и г-н ће Милаковић Вам посилати пођекоји прилог за њем. Ви сте на мјесто те можете велику ползу принијети силноме но кукавоме и слијепоме југославенству.

Збогом, драги Миклошићу, буди ми здрав и весео за дику свога рода. То ти жели твој

почитатељ и слуга

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Котор, 24. марта 1850.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Хвала Вам на свагдашњој Вашој љубави и пријатељству. Увјерен сам да је избор Ваш за учитеља Стефану добар, али ја од Стефана доста зебем. Истина је он има добра талента, али је под великијем преображенијем укопат. Код њега је посао беспослица, те му се правога посла не да дохватити, а највише га штети његова несмислена поезија, која му памећу окреће и лажнијема га преварама засљепљује. Због овога ја сам на њега много викао, по, како ми се чипи, није на мој савјет главе обратио, а изволите му и Ви напоменути за ову ствар која ће вјечну несрећу његову проузроковати.

Ја сам јучер сашао у Котор, јербо веома страдам од прсах, и премјена ми је воздуха учинила побољшање, а и доктори ми обећају да ће ми поправити здравље. Мени је веома теготан овај слазак био, али невоља брода не гледа.

Поздрављајући срдачно Вас и Вашу благородну фамилију, с почитанијем остајем

Вашега Високоблагородија пријатељ и покорни слуга

Јеремији М. Гагићу

Пристан дубровачки, 27. маја 1850.

В[аше] Високоблагородије,

Изволите примити овај мој тастамен. Ђе му је сигурније, откуд би вјерније но отолен изишао, него у консулат мојега вис[окога] покровитеља и код Вас мојега пријатеља? Ако се догоди да ја умрем, молим да копије од истога пошљете у Црну Гору и Вашему началству. Ако ли ја оздравим, а Ви ћете ми га изволити послати кад га заиштем овако запечатана.

Ваш пријатељ и слуга
в[ладика]

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 26. јуна 1850.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Ево мене опет у Црној Гори. Не допуштише ми љекари италијански и тријестински ни да бање чиним ни да воде пијем, а велика запара италијанска веома ме бјеше ослабила, тако да не могах готово на ноге стати. Ја пожелих за некоје вријеме повратити се у своје отечество. Многи ме томе и совјетоваше да се у родни климат повратим, да ако се штогод опоравим и док се вријеме мало олади, па снова да пођем у Италију. Ја узмем совјет од најбољи лекара чим ћу се у то вријеме ја овде видати. Ја сам сада доста слаб, али се надам, ако Бог да, скороме побољшању здравља.

Поздрављајући Вас и Вашу благородну фамилију, остајем с високопочитанијем

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Илији Гарашанину

Цетиње, 5. јула 1850.

Ваше Високородије,

Видим у Вашем уважајемом писму од 14. пр. јунија да је благоволио свијетли књаз са согласијем Вас, његови совјетника и помоћника, изнова примити на трошак књажевства мојега сестрића Стевана Перовића у новозаведену Вашу Академију. Ја мњеније Ваше одобравам и сасвијем сам с Вама согласан, тим више радујући се што ће Академија пожелану цељ достићи, како ће ученици под строгим надзором бити, јербо цијела свобода ученика чини невјежом и калашем. Фала свијетломе књазу и господару и Вама, његовим совјетницима, што се, ако и каткад, сјетите овога српскога крвавога крша. То ће Вам за чест у потомству служити када нам народ ускрсне духом.

Ја сам веома слаб био и [због] исте слабости био сам до Италије, али нити ме је помогла промјена ваздуха нити љекара, јербо сам од дана до дана све гори бивао, тако да сам после изнемогао био, и тако по нужди и савјетима после мјесец дана повратим се у родни ваздух којему сам привикао, дако се мало поокрепим да се могу у страној земљи лечити. Откад сам дошао на Цетиње, побоље ми је, али сам јошт доста слаб.

Драги и почитајеми г-н Гарашанину, српске ствари, колико су назадне у нашем веку, није чудо е ме је готово уморила ова крвава и бурна катедра на којој сам се попео ево 20 година. Сваки је смртан и мора умријети. Мени ни с чега сада жао не би било до што нијесам неки напредак у цијеломе народу нашем видио и што ми се није дало да на неки начин основу утврдим внутренему управленију црногорскому, те се бојим е би се после мене све оне несреће повратиле у Црној Гори које су пријед мене биле, те би остао у вечну невољу овај народац мали, необразован, но војинствени и силни духом и срцем. Нема једнога Србина који више за Српство послује и мисли од Вас, нема једнога Србина којега Српство [више] искрено љуби и почитује од Вас, и нема једнога Србина који Вас више од мене љуби и почитује.

Шаљући Вам и препоручујући Стефана, остајем с најискренијим братским поздравом

Вашега Високородија
покорни слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 21. јула 1850.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Кажева ми је мој сестрић Стефан колико Вас и Вашу благородну фамилију интересира знати о мојему здрављу. То су чувства српска, чувства собратска, чувства искрености, којима су благородне душе задојене и њима се питају. Ја сам јошт доста слаб, али сам много бољи него онда када сам имао удовољствије у Вашему поштеноме дому бити, и чини ми се да ми иде неколико набоље.

Поздрављајући Вас и Вашу благородну фамилију остајем

Ваш
пријатељ и слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Петру Маринковићу

Цетиње. 10/22. августа 1850.

Поштени господине доктор Маринковић,

Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечно блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао на неки та[и]нствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима- А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.

Досадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. и проч.

Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весео, и не заборави твојим драгим воспоминанијем

Твојега
искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога

П. П. ЊЕГОШ

Георгију Николајевићу

Цетиње, 18. октобра 1850.

Драги прото, Црногорска је пјесна:
Ко ћ' уфатит маглу у висине,
Ко ли Гору Црну покорити!

Нека се Турци фале и говоре што им је драго, ми за њихове пријетње не маримо. Имали смо се кад од Косова познати једни с другијема. Остали народи пека мудрују како им је и од трага, нека дипломатизирају с Турцима, нека се гладе и лажу колико им је драго, нека у својим отечествима и на својим огњиштима христјани вежу пријатељство с јазичницима; доиста ми и Турци, доклен год једноме траг из Европе не погине, оном ћемо здравицом напијати којом смо и досле. Највјештија клупка дипломатическа да оснују своју пређу између Турске и Црне Горе, мучно би нас и Турке сложила, а пољубила никада. Истина је, Турци су спрама нас силни, спрама нас богати, алије страшније гордости крушеније када слабији силноме ужене дим у нос. Ја мислим да млади султан преобразоватељ са својом благошћу неће бити поклапан, јербо се не слажу благост и поклапност.

Даје лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна или медена. А како ће и бити лијепа калаје једнако сироту дивљи таласи турски нападају и потресају? Та, свештени едем да гаје оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. Црну Гору је свакојако зло пратило, у њој малопријед није смио ни Европејац свободно ући, него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по конопима у бродове трговачке европејски пацови те се пресељавају из Европе у Америку. Ово се исто догодило с покојним Милутиновићем и с истим Милаковићем, али је данас слава Богу друкче. Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може човјек, кад хоће, радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа јединци синови - све радо на жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега.

Збогом, драги прото, будите ми здрави и весели!

То Вам од срца жели

Ваш почитатељ
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Илији Гарашанину

Трст, 11. новембра 1850.

Ваше Високородије,

Сви они неповољни гласови који се разносе о намеренију једне партије, које је намереније вредити општељубљеном књазу и правитељству српском, исто и напретку целог Српства, - сви су ови гласови ђетињско плетење и празни пуф у ветар. Будите спокојни, поштени и драги Србине, и немојте никада помислити, а толи веровати, да ће владика црногорски бити сочлен којекаквих ветрењалах, а толи сочлен партије која противу мене и целога Српства светиње дејствује. Са стране црногорске будите сасвим мирни. Ми к Вама друго не гајимо до чисте братске искрености. Ми се ни у чем не пуштамо без Вашега согласија, а с Вашим согласијем свагда смо готови. Ви најбоље прилике видите, Ви сте највећи пријатељ српскога народа, а друго је све трице и кучине. Та и новци не могу све учинити, дајбуди ђе се опште несреће и срамоте тиче. Највиши је аманет и светиња маша после имена Душанова име Карађорђијево. Које овоме имену противник тај није Србин, но губави изрод српски.

Да ми је икако могуће, рад бих био за много нешто са Вама разговарати, а не би ни Вама противно било.

Ја још од прсах страдам и због тога сам зимус принуђен био оставити наш строги климат и презимовати у италијанском благом климату. Ово су ме сви лекари саветовали.

Да Вам је мој сестрић препоручен ако добро учи; ако ли не учи, нити га препоручујем, нити за њега марим.

Овим Вама одговарам на Ваше поштено писмо од 10. октобра ове године. Ово моје писмо имати ће чест вручити Вам један мој човек за којега сте желели да до Вас дође.

Збогом, дико рода. Буди ми здрав и весео. То Вам из свег срца жели

Ваш највећи почитатељ
и покорни слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Вуку Стефановићу Караџићу

Млеци, 25. децембра 1850.

Млетке, на Божић латински 1850.
Почитајеми г. Караџић,

Ево ме у Млетке. Боже мој, какву сам велику промјену у кратко вријеме оћутио и видио. Оно јутро кад пођем из Беча умало се до Љубљане не смрзнем. Послије три четири дана пођем сухим из Тријеста пут Млетаках преко Крањске и Горњега Фријула. Да мећава очи извади, ни помагај кола ни хаљине, по дрхти те дрхти беспрестано. Када сађи у равницу италијанску преко ријеке Лизонца, срети нас, да не речем љето, еле свободно могу рећи наш лијеп сетембар. Ево ти и по варошицама и градовима свуд питоме руже под ведрим небом цвјетају, а ми од запаре све хаљине у које се бјесмо замотали поскидај са себе. Ово мије путовање пријатно било и лако ми је као са сном пало, јербо сам дивни комад земље видио, предјел за мене сасвим нови. Али што је најљепше и најпривлекателније, пријешавши ријеку Пјаве, те готово од ове ријеке те до мора код Млетаках и до града Местре цијела је равница посута дивнијема и великољепнијема становима љетнијема (кампањама), у којима су љетовали патриције млетачки. Ово је један пљенителни вид. Овди се вкус, сила искуства и негдашње богатство млетачко види. Около пута има земље и пјесковите, али је по вишој части барљива и конавлима испрестризана, те је трудољубије недостатак природе сасвим побиједило. Двадесет и осми час мојега путовања удари, и ја приспијем у Млетке и намјестим се у гостионицу Императоре д' Аустрија на Великом конавлу. Доиста не бисте угонетали какву великољепну и богату квартиру имам. Да је владика црногорски Нијемац па да га Нијемци како свога брата свесрдно дочекају и угосте, и опет не знам би ли ми овакву квартиру без Шенбруна на много мјестах нашли да дају.

Већ сам казао да сам на главном конавлу. Овај је конавао у Млеткама то што је у Петрограду Невска улица. Моја се квартира састоји из двије мале и једне велике собе, не бројећи салу из које се улази у квартиру. Моја велика соба у коју сједим дуга је 15 лакатах, а широка дванаест лак., а висока четири сежња, има четири прозора, два од истока на Пјацу свет. Самуила, а два од југозапада на Великом конавлу. Сваки је од ових прозора по сежањ широк, а по три сежња висок, пред свакојијем је по балкон од финога камена изнесен, над свакојијем се балконом по шатор на чекрку шири. Зидови су од собе вјешто ишарани, а особено њен свод. По њему су се разлећели анђели и виле са цвјетовима, роговима изобилија, са стријелама, са крунама, са трубама и са клавирима; завјесе су на прозорима од фине бијеле и плавушкасте материје, а висе о златним окруњеним облуцима на рококо. Соба је застрта двоструким ћилимом, доњи је дебео и мек, а горњи сав накићен зеленијем цвјетовима, који се састоји од црвене и вишњеве масти. Насред собе до круглога стола прострта је велика тигрова кожа, а под столом је пред великим канабетом прострта дивна сеџада. Три зида су украшени са три скупоцјене старинске картине, а четврти великим огледалом са златном, у фигурама и прочим украшенијем, оправом на рококо. Покућство је два велика мраморна стола у лијепу оправу и на дебелим пернатим ногама, то се зна на рококо, и све у злато. На једноме се пише, а на другоме под стаклом играју лијепи часови са златнијем фигурама на индијанскоме слону. Поред њих два мраморна ваза како два цвијета дубе. Између часовах и вазовах два мајсторска трострука свијетњака стоје, које држе два златна оклопника убивши са својим копљима по једну аждају. Овај стол под огледалом стоји. Трећи стол округли зајело стоји насред собе покрит танкијем и финијем ћилимом. Ја на њему по вишој части држим дивит од кристала црвенога имајући на сриједи мајсторски колчан те седам из њега пера вире како стријеле из колчана Аполонова, опјеванога Омеровим гуслима.

У соби је велики и модерни фортепјано, једна велика од црвено плаветнога атласа софа са зелено златнима на чекрку ногама, велики канабет, осам полтронах и осам модернијех столицах од зелено бијелога атласа са јакима пернатијема и позлаћенијема ногама, све на рококо. У једном куту стоји фортепјано, а у друга три пред три полтроне дубе три мала стола, два су са зеленом свитом на бијело-златним ногама, а једнога држи Харап на глави, црнога лица и ногах у харапском златноме ођелу. Друге су обије собе колико ова сама, али су застрте и веома лијепо украшене, а сала је двапут толика колико моја соба простором а мало те не и висином, и она је великољепно урешена.

Можете ми вјеровати да ме ова дивна квартијера готово напола мање стоји него ли онај погани вигањ у Бечу код "Римскога императора". Истина је да је љетос за ову исту квартиру неки дука италијански плаћао на дан по сто франаках, али једно су дуке европејски, а друго без отачаства рашћерани Срби.

Дивне Млетке, али су богме у рђавој кожи, грдно су се по њима посукале прње и јачине, а грдна спрдња бива када Турчин или Лацман опрња. Лацман се закрпити не да, но од њега крпе одскачу, а Турчин по три вијека једну хаљину крпи док од ње направи кводлибет од Азије и од Европе, т. ј[ест] смјесу истока и запада, од свијех народах и мастих.

Много бих јошт којешта писао, али ми не да јека од великих звонах, но једнако тутњи дан и ноћ, и Бог зна када ће овоме крај бити да мало почину.

Ја сам са здрављем доста добро. Што сам ближе екватора, то ми је све пријатнији воздух. Може бити да с љубазнијем нашијем Тирком etc. и екватор једном пређем. Тамо би ми, мислим, најбоље било. До који дан одлазим за Напулу. Како сте Ви, то ћу из Вашега писма видјети. Поздравите свакога ко се мене сјећа. Вас особено поздрављајући

Ваш почитатељ и слуга
влад. П. П. ЊЕГОШ

Димитрију Владислављевићу

Напуљ, 31. јануара 1851.

Напула, 31. јануара 1851.
Поштени г. Владисавјевићу,

Треба се држати старога вина и старијех пријатеља ако се жели човјек колико-толико на земљи с истином и с весељем познати. Ја се сит напутовах и тобож по омјери путујем; кад погледај за собом на путовање, кад ево по земљи идем, а по вјетру путујем, као комета што снује по зраку или, чистије и приличније казати, као кртина испод земље што баврља тамо-овамо сљедујући кривијем правцем својијем. Ох, не, не! Грехота је на путовање викати. Ко не путује тај не живи, тај не знаде што је свијет, што је свијетска мјешавина. Свијет је књига отворена у којој треба учити што је свијет. Свијет је позориште смијешно на којему се треба у различитим и свакобојним маскама показивати. Данашњи вијек (у свијету) фабрицира људе људском мајсторијом и лукавством као што се фабрицира брилијант његовим прахом. Стога се човјек данас у свијету цијени по начину брилијанта, тј. што има више лицах (facie) човјек или брилијант, то је скупљи. Видимо из овога, драги Србине, како страшно људи у просвештенију напредују, само што им се лице натраг окренуло те назад гледају. (Ја сам у писању исто као у путовању, нигда се не умијем једнога правца држати, но све тумарам).

Да, збиља, лијепа Италија. Над њом се благословено, лијепо и благодатно небо шири и смије; у њој је јогунаста природа у својој дивоти, у својој прелести вјечно окруњена и весела: земља класическа, колијевка величија римскога. Ах, Рим, величествени Рим! Те развалине великога Рима. Кад човјек у њему дође, не знаде али га удивленије потпири у више усхићење, али му жалост више душу угаси и опечали над гробницом величија свијетскога. Доиста су се код мене ова два елемента борила као зла свекрва са добром снахом кад се за косе ухвате и боре се около старјешинства у кући при којој ће остати.

Развалине Илиона, Вавилона, Тиве и Перзепоља ништавне су спрема развалинах римскијех. Ни страшни усови сњежани, који се отисну стрменицама великијех планинах, опусте и обезобразе горду планину, на тисуће горде јеле и борове почупавши са собом у провалама повуку те стрмоглавице из оне грдне масе корењем к небу дубе, - ни овај опустошајући ужас не учини тако страшно и жалосно впечатљеније на душу човјеческу као развалине великога Рима! - Вријеме је силно, страшне зубе има, оно је стравило и свемогућему небу а камоли кукавној земљи, ђе се све лако крши, ђе све на слабоме темељу стоји. Дан данашњи на римскијем развалинама дубе храмови католическога мира. Ови су храмови пуни, како и многа друга знаменита зданија, одломцима великога Рима, величија римскога, те их показују као светињу, као успомен прошле њине славе, или, да се право каже, над њима кукају као сиротна фамилија што кука над оружјем, одором и остацима великога и могућега оца.

Светије отац тако к мени добар био да сам могао ђегођ мије воља била ући, у свако готово доба мени је све отворено било, све ми се покажевало с вниманијем и с добром вољом. Шест данах сам стајао у Риму или, правије рећи, шест данах сам трчао по Риму. Ако ме питате што сам видио, молим да ме питате што нијесам видио. - Видио сам свашта, што Вам нећу казати (не могу) пређе се сами собом не прошетате по бријегу жалосноме мутнога Тибра. У ове сам шест данах бављења у Риму велики материјал у глави скупио, тако да су ми њим натрпане све галерије, све клијети мождане. Толико је чудо овога материјала да се не би у све магазине од Калкуте смјестио. Ту су споменици старе Азије, Европе и Африке свакоструки; ту су величествене развалине бањах, дворовах и садовах императорскијех; ту су фори римски; ту су развалине јазическијех капиштах; ту су колоне, обелисци, фонтани с различнијема чудеснијема фигурама; ту су статуе, фигуре, богови, полубогови, богиње, виле, цареви, управитељи различити, филозофи и јунаци вјештином људском из мрамора створени; ту су мраморни и гранитни величествени вазови из импер[аторских] бањах; ту су урне и гробнице Августове и Константина В[еликога] од мрамора и источнога алабастра; ту су тријумфална врата, цирки, пирамиде и неимовјерни водоводи; ту се висе храмови христијанства на колонама окупљенијема од разуре великога Рима. На врху свега реченога материјала стоји ми Колосео и храм свет. Петра, а више свега ми стоји и сјаје картина Рафаелова Преображеније: као прелестна Даница веселим лицем осветљава грдне и мрачне клисуре страшним громовима издробљене. Да, храм светога Петра, он је величествен, он је важан, а сто путах би важнији био да има лице (fassade) собора миланскога. У Риму што не има крста не има ни стања. Овде ухиљени и мрачни јазически вјекови на себе носе крст страданија, иначе би их из Рима прогнали или под земљом закопали.

Ви ћете рећи шта овај човјек ради, као да Рим већ није описан, та описаније Рима већ дјеца на прсте знаду! - Е, драги мој Србине, свак са своје точке ствари гледа, свак другојаче очали на очи носи. Неко описује Рим с картинама да новацах добије, неко описује карневал римски(Рим), те претвара храмове у театре, неко се моли и клања римскијема развалинама да га задахну духом поезије, да се покаже на попришту свијетскоме, неко плаче за јазическијем храмовима а хвали христјанске, неко плаче за Цезаром а хвали Брута, те ни сам не знаде шта ради. Збиља, имах заборавити, овди приложене стихове уписао сам на врх куполе свет. Петра у Риму. Ако Вам се допадну, пошаљите их у које хоћете новине да се печатају. - С каквом сам жељом трчао да видим реткости римске, нијесам имао времена ни да поздравим светога оца.

Дошао сам у Напулу ево неколико дана, те ћу Ви о њојзи само штогод напоменути. (Доиста Бог је све створио, што сам ја досада видио, шалећи се, али када је мјесто створио на коме је Напула саграђена, доиста је мало размислио како ће га створити). Напула лежи до мора готово као број 3, с које год је точке човјек погледа. Напула ни на што друго не наличе до на Напулу, тако је њено мјестоположеније очаратељно, тако је Напула дивна! Кводлибет је напулитански јединствен под небом; у њему се двије крајности у највећем степену виде: лукс и убоштина. У њему је дивно море окићено паропловима и свакоруким лађама, у њему су дивни увршћени палаци и вјечно зелени и цвјетући садови, у њему су дивна кола с великољепном уресом, у њему су коњи од сваке одабране врсте, у њему се једна магарад под туалетом поносе, а друга под тешкијем теретом стељу; у њему су прости коњи, говеда и пашчад, у њему су стада козах на свакоју почекалицу; у њему су првокласне даме и каваљери европејски; - то све уједно иде, свакоје својим путом, једно другоме не смета. - Ви ћете ми рећи: треба виђети Кантон, Калкуту, Тифлис и Цариград, ђе се мијешају гомилама скакавци европејски са саламандрама азијатскијема, па онда поњатије о кводлибету имати. Ја и сам знадем да је љубопитно виђети даму китајску на ногама као стојалама, носећу дијете на леђима а ђе пуши. Чудновато је виђети Арапа црна као ђавола ђе наг скаче на дромадеру. Тако је исто смијешно виђети ђе слон у ковчегу на леђима носи чељад као што бечки сељанин носи у клијетку на леђима кокошке на пазар.

Ја знадем да ја и моје здравље Вас много интересирамо. Слава Богу, ја са здрављем све на боље идем. Истина, спрва сам се удивљавао куд се зима камо ђела, као међед американски кад дошета из Америке у Европу, те мјесто својега дана овђе нађе ноћ, и тако дању спава а ноћу трезнује, држи ноћ за дан; тако и ја држим напулитанску зиму за прољеће. Ја сам свуд пријатно сусретан и добро виђен. Италијанци су тако пријатни и Весели к странима као што је небо к њима. Једноме јунаку старе Греције нијесу готово до два крока из Напуле до у Црну Гору, један крок из Напуле у Барлету, други из Барлете преко залива адријат[ског] те у Црну Гору. - Ја сам од истока најближи сусјед с Јужном Италијом и при свем том љубопитство на себе велико обраћам, као да сам мандарин небесне империје.

Много којешта новине клапњу о Босни и о њеном преобразовању, али ја мало што од свега тога вјерујем, јербо знадем Турке и турску вољу к преобразовању. Ништа ми није противније но кад какав сиромах плашљиви новинар претписује Марсове законе свијету, а шушне ли му миш у соби, сто му грозница у срцу; или када великодушије лавско описује, а кад срете на улицу керче колико мачку, по двадесет корачаја од њега замине.

Ја мислим засад је доста написато. Ово се највише из узрока пише да видите да ја нијесам од онијех људих којизи, како свој круг оставе, промијене глас као пашче кад екватор пријеђе.

Молим покорно све ми по истини објавите што се у Босни збива.

Молим не заборавите ми свесрдно поздравити дичне наше Србе тријестанске. У мени је тоска по родине, нигђе Срба чути ни виђети колико да сам запануо на остров Јаву. Пуне су ми уши млакавила и туђинства, па се бојим нехотице да се не прелијем у туђем калопу.

Будите здрави и весели. То Вам од срца жели

Ваш почитатељ и слуга
влад. П. П. ЊЕГОШ

Александру Карађорђевићу

Цетиње, 12. јула 1851.

Ваша Свјетлост,
милостиви господару,

Хвала Вам на Вашем к мени добром вниманију. О, куда би та срећа [за] српски род да су совјетници дичне Србије јединодушни, те да не трче к непријатељскима, те њима шпијају и издају шта се у Совјету ради! То је грдна рака сваком добромислећем Србину по сриједи душе и срца. Да није ова несрећа, ја знадем да Црна Гора не би Србији полусестра била, но цијела и родна сестра. А куд су друге напредности које та подла злоба збија?

Живила Ваша Свјетлост и Ваш добри Гарашанин и Книћанин! Све ће добро бити, све ће у ред доћи.

Ваш предани
влад. П. П. ЊЕГОШ

В. Ханки

Трст, 21. јула 1851.

Поштени господине,

Хвала Вам на Вашем изјашчном умотвору који сте ми послали. Драго ми је свагда име Ваше било, па ми је и дар од Вас драг, а особено овакови дар.

Мало Славјана пишу, а млоги су почели пискарати. Да смо силни морално како смо физически, нигдје се мрачнога облака на нашем поднебију не би могло видјети, али... Ја се никад домислити и начудити не могу откуд Славјанима ово сјајно име којим се називају, ако нијесу они сами оно име којим су познати у свијету претворили, тј. од schiavi прозвали се Слави или Славени.

Ја сам болестан и поскитао сам се по свијету здравља ради, а да сам здравији и код куће, бих Вам се ситан натужио на моју залудњу и слијепу браћу Славјане.

Господину доктору Фанти од моје стране срдечно благодарите за његов успомен.

Будите здрави и весели, г. Ханка, а тако исто и приљежни за ползу рода на Вашем славном попришту, и изволите ме сохранити у число Ваши најискренији почитатеља.

Владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 5. октобра 1851.

Почитајеми господин Караџићу,

Примио сам с провођеним ми Вашим драгим писмом двије књижице: "Гусле", превод господина професора Франкла, и "Пјесне" господина Бранка Радичевића. У преводу судити не умијем, а Бранко је приличан пролећњему лептиру који лети с цвијета на цвијет. Он исто по запуштеној српској ливади ради.

Давно би на Ваше писмо одговорио да ми мртвило даде, него из каквог Вам стања пишем, доста је и оволико, јербо када тијело страда и стење, душа се вије у олујама. Ово ћете писмо изволити предати гос[подину] Франклу. Ово је одговор на његовом писму.

Поздравите ми све Ваше и моје пријатеље, а особито Вашу поштену фамилију. Желећи Вам здравље и тихе мирноће, остајем

Ваш почитатељ и слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Л. А. Франклу

Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени господине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може видјети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота - трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди.

Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем,

Свијет је сад божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Збогом, господин Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.

Владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ