Слово о Игоровом походу

Руски спев из XII вијека

Превео на српски Петар II Петровић Његош

Слово о Игоровом походу је руско епско дјело у коме се описује неуспјели поход кнеза Игора Свјатославича против Кумана у прољеће 1185. године. Дјело је написано убрзо по догађају који је у њему опјеван. Његов рукопис је пронађен 1795. године, а дјело је први пут штампано 1800. Његош је из Слова о Игоровом походу превео четири одломка. [из Енциклопедије Његош]

Запјев

Лијепо л' је нама попјевати,
по старински пјесну удесити
о ратиштах тврдога Игора,
Свјатослава јуначкога синка.
Запјевајмо све кано је било,
оставимо жарка маштанија
вјешта пјевца старога Бојана,
који знаде вјешто укитити,
час се дрвљем и тамо и амо,
час се зорно мрким вуком вући,
сада лећет небу под облаке
и ка оро парати га крилом.
Он пјеваше прошли дана збића,
не пјеваше каконо се пјева
(танким гласом и слабим ријечма),
већ он пушћа десет соколовах
да напану јато лабудовах -
соко писне, лабуд пјесму дава, -
ил' пјеваше старцу Јарославу,
ил' пјеваше храбру Мистиславу,
Мистиславу штоно посијече
на очиглед војсках кнез-Редедју,
ил' пјеснички вјенац он свијаше
та Роману Светослављевићу.
Чујте браћо, р'јечи од истине:
то не било десет соколова
нит лећело јато лабудова,
веће Бојан, у истину пјевац,
прстим' својим струне покретао;
вјешти прсти а живосне струне -
лако њима пјеват славу кнезом.
Запјевајмо, вељу, пјесну дивну
од старога светог Владимира
све до дана Игора јуначког,
којино је крјепост ума свога
божествено разавио дивно
и витештвом прса набрецао,
дивним пићем духа јуначкога,
чим испунив храбрено војинство
на земљу га пути половачку
да војује за Русију мајку.

Помрчање

Храбри Игор пушћа очи своје
да сунчане испитају тајне,
али сунце свијетло не бива
мрак јер сакри коње и јунаке
(божја воља казује се вишња).
Тада Игор гласно бесједио:
»Браћо моја и дружино врсна,
боље нам је умријет јуначки
нег' плијеном постати душману.
Посједнимо брзе коње своје,
па их чиле, браћо, поиграјмо,
до тиога Дона не станимо«
Јунака је жеђа обузела,
дивна жеђа бесамртног пића:
»Ил' ћу дати русу главу своју
ил' јуначки напити се Дона
и не жалит сквасити калпака.«
О Бојане, старог доба пјевче,
да маши се танахна гудала
и затреси златне струне редом,
запјевај нам кано славуљ с гране
ил' ка муња прос'јецај облаке,
опјевај нам славу Игорову,
де се вини Тројанову зиду,
па нам причај пророчкијем гласом:
»Н'јесу оно тице соколови
те прел'јећу свуд широка поља,
већ је оно јато плашивица
те побјеже Дону великому
(ками б'једни да побјећи могу!).«
Велес-бога унуче преславни,
и још реци: »Добри коњи вриште
близу Суле, а звонови јече
у Кијеву богохранилници,
трубе трубе с Новгорода стара,
барјаци се вију у Путивљу.«
То изреци, јер све тако бива.
Храбри Игор чека брата свога,
брата свога Всеволода кнеза.
Док и њега ето, брату спјеши,
сила му је дивљег бика снага;
како паде, бесједити стаде:
»О Игоре, мој брате једини,
Свјатослав нас оба породио.
Седлај, брате, коње брзоноге
и на њима притежи колане;
коњаници чекају те моји,
за мејдан и[х] и родила мајка
на јуначком одњихала шлему,
одранила на копљу убојном.
Они знају стазе и богазе,
вични кланцу, вични пријелазу, -
- њима броди ђе приспију води;
у њи сабље изоштрене муњом,
за тетиво тулци приготовни;
мрким вуком по пољу се вију
своме кнезу да добију славе,
њему славе, себи име, чести.«
..................................................

Погибија

Откад сунце наже на заранке,
па отале док нојца завлада
и за њеног дугога трајања
до сванућа дана божијега
бој се бије селена се тресе:
оштре стреле воздух просјецају,
а ломе се сабље о оклопе,
прште токе, кр'ају челенке
и крше се копља од челика.
Бој се бије у земљи туђинској,
тутњи земља коњу под копитом,
црвеном се залијева крвцом,
топлом крвљу из срца јуначког.
Ај Русијо, постојбино њина,
крв је твоја и туга је твоја!
Али стани мили побратнме,
почуј гласе, звоном се разлјежу:
Игор чете окупљава своје
жалећ милог брата Всеволода.
Два се дана држаше јуначки
и трећега још до половине.
Тада војска стаде Игорова
и барјаци земљи полегоше
на обали Кајале ријеке;
брат за брата више не разнава.
Ту се златна чаша испразнила,
златна чаша руменога пића;
неста вина, нестаде весеља,
с ког је земља наша невесела.
Свате Руси напојише редом,
себ' узеше причешће божанско,
тер за своју земљу умријеше.
Од жалости проникнула трава
и дрвље се сломило од рана,
те од јада црној земљи пада.

Плач Јарославнин

Закукала кукавица сиња
у прозорје прије б'јела дана.
На глас њезин кука Јарославна,
Игорова вијерница љуба:
»Створ' ме, боже, кукавицом сињом
да полетим пут Дунава ладна,
да исквасим самур-одијела
у Калаји, у води студеној,
не би л' тешке уминуле ране
на Игору, господару моме.«
Опет рано цвили у Путивљу»
на високом окну без биљура,
вјетар зове и њему се моли:
»Нашто душеш, нашто љуте стр'јеле
од крвника на крилима својим
носиш против господара мога?
Зар ти мало да облаке крећеш
и високе врхове савијаш?
Зар ти мало што море узбуниш
и по њему кораб лаки бачаш,
већ ми душу ковиљем развијаш?«
Рано јадна на прозору тужи:
»Дњепре реко, што протичеш славно,
камене си преломио горе
и просјека земљу половачку,
те носио Свјатослава војску,
ухитио пука Кобјакова,
па пренеси господара мога,
пренеси га, молим ти се смјерно,
да усану вреле сузе моје!«
Цвили јадна, до бога се чује,
и нариче, да је земљи тешко:
»Св'јетло сунце, лучо божествена,
сваком св'јетлиш, сваког гријеш дивно.
Зашто жаром жестокије зрака
ти сагорје војску мога бана,
те у пољу без водице ладне
стр'јела њини опусти лукове
и б'једом им тулац испуњаше?«