Милорад Павић: Историја српске књижевности - Барок

Књижевне прилике у XVII и XVIII веку (до 1774)

Друштвени оквири

На Балкану, на простору некадашње византијске империје и несталог српског средњовековног царства, разапета на тромеђи континената, филозофија и религија (православља, католичанства и ислама), раскомадана немирним и променљивим границама две велике империје – аустријске и турске, на југу пресечена и млетачко турском границом, расута у области туђе етнички и језички, српска књижевност се остваривала током XVII и XVIII века у једном лутајућем народу, највећим делом и столећима већ подвлашћеном турским, аустријским и млетачким завојевачима, у средини без редовних културних и друштвених институција, без политичког и културног средишта, у оквирима једног огромног подручја. На најудаљенијој северној тачки оно је досезало Хеб у Чешкој, где су писане Хронике грофа Ђорђа Бранковића, и Сент-Андреју у Угарској, где се преноси с Дрине средиште књижевне школе Рачана, и где настају Венцловићеви списи. Најјужније тачке њене омеђене су Хиландаром, – где се уобличују у ово време нова стилска ликовна схватања, под утицајем веза с италијанским копном, и пише поезија високе патетике – и Јерусалимом, где настају неки од српских путописа XVII века. Између Сарајева на западу, где у овом раздобљу бораве српски путописци и песници као Гаврил Тадић и Висарион Павловић, и римничке штампарије на истоку, у Влашкој где се штампају српске књиге и састављају први барокни стихови српске књижевности на двору, и у част једне румунске принцезе и српске песникиње, Јелене Басарабе, ова пространа област затвара низ књижевних средишта. Њихова жижа једно време бива Пећ и њена патријаршија, политичко средиште српског народа, где делују песници Арсеније Чарнојевић и Арсеније Јовановић Шакабента, или Црна Гора, где стварају песници као Чарнојевићев сродник и "примас српски" Андрија Змајевић и низ драмских писаца у Боки или други низ црногорских писаца на Цетињу, као Данило Петровић Његош и Василије Петровић Његош; да би се затим књижевно средиште померило далеко на север, у Сремске Карловце, где ће наставити свој рад Чарнојевић и Шакабента, а започети Козачински, Орфелин, Рајић и други.

Стварана с обе стране аустро-турске и турско-млетачке границе, ова књижевност била је добрим делом исте судбине као и односи "хришћанске Европе" и турске империје. Њено укључивање у западноевропске књижевне токове XVII века имало је и своје политичке узроке и било је условљено специфичношћу тадашњих односа између Истока и Запада. То је време када су раздобља добрих односа између Пећке патријаршије – тада јединог духовног, па и политичког средишта поробљеног српског народа – и отоманске Порте припадала прошлости.

Крајем XVI и почетком XVII века, напоредо са процесом слабљења отоманског царства, са појавом сељачких буна које изазивају кризу турског феудалног поретка, српска црква, чији су интереси такође угрожени овим процесима, ступа под патријархом Јованом (1592 – 1614), и касније све више у отворену борбу против туске власти, ослањајући се и на устанке и покрете српског народа у том раздобљу. Тада долази и до промене политичке оријентације Пећке патријаршије. Српска црква, као представник српског народа, у својој делатности и преговорима од краја XVI века почела је тражити протекторат страних сила над својим народом. Она се почела обраћати Хабсбурговцима, владарима у Италији, римском папи, па и руском цару. Једно време је чак била склона да уђе у савез са римском црквом, с циљем да у турској царевини заштити своја права и права народа који је заступала. Прва половина XVII века сва је у знаку додира са Западом и с римском црквом. Под патријархом Пајсијем (1614-47) обнављају се преговори с римском куријом започети за време патријарха Јована. Године 1642. емисар римске курије Фр. Леонарди долази на преговоре у Пећ. За време кандијског рата, у којем су учествовали широки слојеви народа на једном пространом подручју, првог ослободилачког рата који је окупио велике масе Јужних Словена у борбу против Турске, под патријархом Гаврилом Рајићем (1648-56) долази опет до преговора с римском куријом посредством црногорског епископа Гаврила. Манастир Морача деценијама бива средиште тих додира. Колико преоријентација узима маха, види се и по снази отпора који се јавља у редовима саме српске цркве према овом новом курсу. Будимљански епископ Пајсије, који је био одређен да иде у посланство у Рим, био је у томе спречен, потказан Турцима и убијен, а патријарх је морао напустити своју столицу и избећи из земље, што му није спасло живот. После краћег затишја и измирења српске цркве с турским властима под патријархом Максимом у другој половини XVII столећа, долази крајем века, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, поново до тесних додира српске цркве са Западом и до отвореног стављања народа и клера на страну аустријских трупа у аустријско-турском рату, што се завршава познатом сеобом српског живља 1690. године са ондашње турске територије на територију аустријске империје. То је време енергичне политичке делатности грофа Ђорђа Бранковића, за дуже време последњег световног владара српског народа, који планира ослобођење једног дела некадашње српске државе од Турака и, уз помоћ Аустрије, стварање самосталне државне организације Срба између аустријског и турског царства.

Промене које су настале током XVII века у односима српске цркве према Истоку и Западу изузетне су и с озбиљним политичким последицама. Док у XVI веку рођена браћа Соколовићи заузимају водећа места на челу отоманског царства и српске цркве, један као цариградски везир, други као пећки патријарх, дотле крајем XVII века два сродника, обојица Црногорци, Арсеније III Чарнојевић, српски патријарх, и Андрија Змајевић, "примас српски" и надбискуп барски, заузимају водеће положаје на челу православног и католичког дела тог истог народа, па су те ингеренције изражене и у њиховим титулама.

Управо у тим преломним тренуцима, током столећа у којем су врхови српске цркве окрећући се од турске империје почели тражити ослонца на стране, западне силе, или Русију, започео је напоредо с политичком преоријентацијом и један аналоган процес културне и књижевне преоријентације на нове књижевне узоре који су важили на Западу, на Јадранском приморју или у украјинској варијанти западне схоластике. Истакнуте политичке личности српског народа, које су формирале његову политику у овим временима, у исти мах су и весници нових, књижевних схватања и естетских норми, весници преоријентације са књижевности средњовековних континуитета на нову књижевност барокне епохе. Патријарх Пајсије, песник и прозни писац, који оживљује књижевну и преписивачку делатност у Србији свог времена, обележава својим историјским делом прекретницу; Змајевићев Љетопис и Хронике грофа Ђорђа Бранковића представљају прва прозна дела српске књижевности новог барокног стила; Арсеније Ш Чарнојевић, као и његов наследник Шакабента, црногорски владари Данило и Василије Петровић Његош – сви су песници, и писци, као и она влашка принцеза Јелена Басараба, која у римничкој штампарији издаје српске књиге, украшене понекад и силабичком поезијом – барокним "виршима".

Ова нова оријентација у српској књижевности XVII века није, међутим, била једноставна, и тешко ју је поредити са преласком у барок оних европских књижевности које су имале ренесансу у западноевропском значењу речи. Српска књижевност у XVII веку није прешла само из стила у стил него и из цивилизације у цивилизацију. Јер, српска књижевност спада међу оне књижевности источноевропске или византијске цивилизације које дуго, све до пропасти византијске државе нису делиле судбину књижевности на Западу, па нису могле ни имати етапе у књижевном и културном развоју аналоге онима у немачкој, француској, енглеској или италијанској средини. У време византијске хуманистичке обнове у IХ веку, под снажним утицајем философа Фотија (820-891) и античке грчке културе, Ћирило и Методије иницирају словенске, па и српску писменост. У једној каснијој хуманистичкој обнови ове врсте у византијском свету, под утицајем философа Михаила Псела (1018-1096) који иницира такозвану ренесансу Комнина (византијска династија на власти од 1081 до 1185) удара се основ српске државности и културе. Први српски краљ Михаило крунисан је 1077. а чувена династија Немањића долази на владу 1166. Отада српска култура и књижевност иду ка брзом процвату у ХIII веку када достижу један од својих врхунаца. Дакле, стара српска књижевност од IХ до XVI века настаје у сфери византијских културних зрачења и припада цивилизацији источног хришћанства, да употребимо терминологију А. Тојнбија, па, што се ренесансе тиче, прима хуманистичке подстицаје са византијског извора много пре настанка хуманизма у Италији. Нека као примери послуже два важна момента међу онима који су књижевност западне ренесансе учинили ренесансном, и нека то буду најопштији: враћање античким грчким узорима и грчком језику (уместо средњовековне латинштине), и друго, стварање књижевности на вернакуларним језицима. Ако се ова два начела примене на српску књижевност у XV и XVI веку, одмах ће се видети да за њу вреде другачија мерила.

Грчки језик и антички свет узора (са свим посредовањима цркве, која се морају подразумевати) у крилу старе српске књижевности никада није ни био напуштан као један од основних, трајних чинилаца књижевног стварања, као иницијатор и праузор у важним књижевним питањима као што су нормирање речника и синтаксе, настанак азбуке, стил, версификација, итд. Стварање књижевности на народном језику и превод Библије на вернакуларни језик у српској књижевности не јавља се у ХV веку, него је у том столећу већ вишевековна традиција. Словенски језик српске редакције, дакле књижевни језик старе српске књижевности, одавно је "свети" језик и још од IХ века он има ону привилегију у односу на грчки коју вернакуларни језици на Западу стичу донекле у односу на латински језик тек у ренесансним временима. Тако је стара српска књижевност учествовала бар у две од оних чувених хуманистичких обнова византијског света: најпре у ренесанси IX века која је овде већ поменута кад се под окриљем њеног идејног инспиратора Фотија рађа ћирило-методијска словенска књижевност и у њеним оквирима зачињу се и основи старе српске књижевности; потом у ренесанси XI века и касније јављају се први велики представници старе српске књижевности, почев од св. Саве надаље. Иако и у XV веку стара српска књижевност прима, као што је упозоравао Д. Павловић, хуманистичке подстицаје, тада је то бар трећи пут да једна византијска хуманистичка обнова утиче на њу. Са таквим пртљагом и са три ренесансна удара, ако се тако може рећи, српска књижевност је негде средином XVII столећа упловила у барокне воде.

Тако би се можда развојни лук српске књижевности могао сагледати наједан нов начин, својствен само овом геопоетичком положају у којем се та књижевност налази. Назире се ту једна дуговека ренесанса византијске провенијенције која се протеже од школе Ћирила и Методија до Светога Саве и других писаца старе српске књижевности, да би се у XVII веку српска књижевност почела укључивати у западноевропски барок.

Бар три хуманистичке обнове византијског света, оне из IХ, XI и XV века удариле су печат овој ренесанси српске књижевности која је део византијске цивилизације. Тек потом, прикључујући се западноевропским књижевним тежњама, српска књижевност је упловила у воде барокног стила. То је био, мада својеврстан, ипак историјски гледано, логичан потез.

Како се српска књижевност окренула из овде већ поменутих политичких разлога Западу у XVII столећу, природно је што се прикључила управо ономе стилу који је тада тамо владао тј. бароку. Ако се узму у обзир посебне околности под којима је ово прикључивање извршено, биће јасно да се српски књижевни барок није могао понашати сасвим као барок у некој другој западноевропској књижевности, и да су у крилу тог стила српске књижевности превазилажене сасвим другачије стилске наклоности претходног периода. Отуда особеност барокног стила не само српског, него и руског, отуда оно што модерни истраживачи називају и "ортодоксним" бароком. Могло би се, најзад, закључити да је тек са преласком српске књижевности из барока у класицизам и предромантизам, криза "усвајања" прошла и да се српска књижевност почела у смени стилова понашати мање или више онако као и остале западноевропске књижевности. Посебности њене барокне фазе, међутим, могу се схватити као њени недостаци само ако се полази од поједностављених схематских схватања, у којима се не може сагледати основна вредност сваке књижевности – а то је њен особен тон који чини европску књижевност богатијом.

Гашење српског барокног стила није, међутим, протекло у политичким приликама бољим од оних у време њеног настанка.

Омеђена немирима и ратовима на аустро-турској граници, сеобама Срба из турске у аустријску (1690. и 1738) и из аустријске у руску царевину (средином века), српска књижевност се даље, током XVIII столећа, развијала у крилу једног лутајућег, "странствујућег" народа, лишеног јединствене територије, под влашћу исто тако лутајуће цркве – поглавара који се селио с народом. У тим сеобама и немирима исцрпле су се и опале и снаге српске барокне књижевности. Када је 1766. године Пећка патријаршија укинута, а потом у Карловачкој митрополији седео митрополит који, после терезијанско-јозефинских реформи школства и читавог духовног и политичког живота у аустријској царевини, готово није више имао других ингеренција до верских, у тренутку када је црква престала бити једини представник феудалне организације, а грађански сталеж се почео јављати као све пресуднији политички фактор и економски такмац црквене хијерархије – све су се те промене одразиле и на књижевном плану.

Са једним раздобљем, јасно политички омеђеним, подударили су се, дакле, и важни почетни и завршни акценти српске барокне књижевности. Она је трајала око сто педесет година – од средине XVII до краја XVIII века отприлике, алије створена између 1648, када се у Трговишту пишу први силабички стихови барокне поезије српске, и 1770. године отприлике, када су већ завршена највећа прозна дела рокајне књижевности XVIII века – Рајићева Историја (1768) и Орфелинова монографија о Петру Великом (1770). То је тренутак када се завршава осамдесетогодишња битка за добијање штампарије и када Курцбек почиње рад на штампању српских књига у Бечу, тренутак када излази први српски часопис, Орфелинов Магазин (1768), у којем је штампан један сонет у похвалу жена. И у области усмене књижевности то је раздобље јасно омеђено појавом, касније широм Европе чувеног, Фортисовог дела Viaggio in Dalamazia (1774), којим симболично почиње један нов, "предромантички" одсек у историји читаве српске, и не само српске, књижевности. То је био јасан знак да су времена једне нове књижевности и једне нове читалачке публике била на видику и да је судбина барокног књижевног дела заувек прешла из руку писаца у руке читалачке публике.

Гео-поетичка слика српске књижевности у доба барока

У барокном раздобљу српска књижевност је напустила стилску традицију старе српске књижевности и прихватила нове узоре и нове каноне укуса. За ту нову књижевност карактеристично је да црпе нове импулсе у периферним регионима који се граниче са западним или другим пограничним подручјима територије на којој живи српски народ. У Босни XVII и XVIII века књижевност фрањеваца писана на народном језику и штампана или прештампавана ћирилицом (Дивковић, С. Матијевић, Павао Папић, Посиловић, Маргитић и др.) утиче и на српске писце да се одлуче за народни језик (Рачани, касније Доситеј). Славонија такође пружа такве могућности (прештампавају се ћирилицом и читају дела М. А. Релковића и Вида Дошена), а у Београду бораве хрватски писци Бартол Кашић и Витезовић, чије дело Стематографија прерађују и преводе Жефаровић и П. Ненадовић. Полемички верски списи захватају обе књижевности – српску и хрватску – и у тим полемикама учествују са хрватске стране. А. Вернтл, И. Шимуновић, А. Канижлић, К. Пејачевић, А. Мулић, а са српске Орфелин, Крста Пејкић и други. Сви ти додири преносе и нове стилске барокне одлике. Утицаји приморског барока, међутим, још су снажнији. Дубровачки барок, богат и стваран на језику разумљивом у веома широком подручју, версификацијски, тематски и жанровски зрачи на писце Црне Горе, посебно Пераста, Доброте и Котора (Змајевић, Иван Антун Ненадић и други), фрањевачка књижевност Далмације (Качић посебно) утиче и на српске писце (Теодор Добрашевић, млади Доситеј, Стефан Новаковић и др.), а песме из приморске књижевности продиру у рукописне песмарице српске лирике XVIII века уносећи и са те стране маниризам у српско песништво (Стијепо Ђорђић).

Дела барокне историографије Орбина, Јакова Лукарија и Ивана Луцића налазе одјека код српских писаца XVII и XVIII века Пајсија, Бранковића, Василија Петровића, Рајића, Пишчевића и других. Барокни славизам, осећање словенске узајамности, помаже ово прожимање српске књижевности са књижевношћу која се развијала у њој граничним подручјима, у Славонији, Босни, Далмацији, Дубровнику, а у барокним временима веома цењена и вољена народна књижевност бива спона више између српске и хрватске књижевности. Поред ових утицаја са Запада, на српску књижевност барока делују и импулси са Севера, из Немачке и нарочито из руске и украјинске књижевности. Певана песма бележена по рукописним зборницима XVII и XVIII века у Србији и Хрватској често има заједнички музички репертоар са немачком популарном песмом певаном и бележеном у српској средини и у оригиналу. У хабсбуршкој монархији, која држи велики део територије са српским живљем, додир са немачким језиком и са књижевношћу на том језику неминован је. Посебно версификација српске рокајне песме трпи ове немачке утицаје и строфика многих песама српског рококоа може се упоредити са строфиком немачке барокне или рокајне песме. Пресуднији је, међутим у овим питањима утицај Украјине, преко ње Пољске и Русије. Ово окретање словенском Северу имало је посебне политичке разлоге. Реагујући на појачану активност католичке противреформације, која је морала усвојити нове методе реформације и која је веома агресивна кроз цели XVII и XVIII век, српска је књижевност (да би јој се са успехом супротставила) прихватала те исте методе. Пошто су се ти методи наметали и у другим крајевима на границама религија, као на граници пољско-украјинској у XVII и XVIII веку, и како су тамо били добро разрађени током XVII столећа, није чудо што је у српској књижевности руски утицај из Украјине добро примењен.

Тако је српска књижевност, кад год је требало поделити благодети и плодове богатог усменог песништва, кад год је требало наћи модерне изворе за националну историју, када се требало служити народним језиком и делима писаним на том језику, била отворена за западне утицаје. Кад год се требало користити одбрамбеним механизмима против агресивности званичне религије Запада, подизати заклоне у области вероисповести, школства, језика, писма и полемичке књижевности, она се окретала словенском Северу. Тим сложеним посредним путевима текао је и барокни утицај са Запада на српску књигу, често преко Украјине и Русије.

Зрачења украјинске и руске барокне књижевности

За борбу против моћне институције каква је била, на пример, централа за ширење католичанства (Collegium de propaganda fide), основана 1622, а њој су од првог дана стајали на располагању новац, штампарије, углед, политички и дипломатски утицај, школе, "сјеменишта" и универзитети, низ високо образованих писаца широм Европе, спремних да се заложе за њене интересе, могућност растурања књиге чак и у областима под турском управом требало је имати бар приближно ефикасна средства А српска књижевност се нашла у тој, у првом реду политичкој борби наоружана једино својим дугим традицијама, које с методима језуитске пропаганде нису имале ништа заједничко. Без књига и штампарија, без школа, она се морала ослонити на најближег "природног" савезника у тој борби – на књижевност Украјине, која је с језуитском званичном пропагандом у Пољској већ водила сличне борбе током целог XVII века, и имала разрађену полемичку књижевност неопходну у тим борбама, засновану управо на истим принципима на којима је почивала и језуитска пропагандна књижевност.

Јер, и Украјина се, као и Србија, једва избегавши турску опасност, у XVII веку нашла у оквирима једне "хришћанске" (пољско-литавске) државе, у сфери аспирација католичке цркве. Није случајност што се код Срба интерес за Украјину и Русију живље буди баш у таквом моменту.

Са своје стране, руски писци и штампари током XVII века знали су за несташицу књига у словенским земљама под турском и аустријском влашћу, и своје су књиге штампали имајући у виду и те читаоце. "Та верско-језична солидарност Руса с православним Словенима под Турцима јасно се огледала у предговорима многих црквених књига минеја, октоиха, библија, триода, који су током XVII века штампани у Кијеву, Москви, Јевју, не само "в обшчују ползу великаго и славнаго народа россијскаго" него и ради "прочих народов преслачаишаго језика словенскаго". Из Русије слате су књиге на све стране где год се богослужење врши (пише у једном предговору из XVII века) "богоугодним језиком словенским, в Великој и Малој Руссији, в Сербех и Балгарах и по иним странама". Те књиге растуране су међу Србе на различите и често необичне начине. "С бројним калуђерима с православног Истока долазили су у Русију од XV до XVIII века и многи српски црнорисци: обични монаси, игумани, архимандрити, епископи, па и покоји пећки патријарх, који су поред других дарова доносили собом у знатном броју и рускословенских црквених књига..." После турских пустошења и упада у Црну Гору 1712. и 1714. године, Владика Данило је отишао 1715. године у Русију. Том приликом је молио за помоћ "у новцу, у одеждама, у црквеним стварима и у књигама за обнову попаљених и опустошених цркава." Исте године Петар Велики издао је грамату којом се црногорском владици излазило у сусрет, и овај је из царске "казне" донео, поред црквених сасуда, свештеничких одежди и "в цркви потребније к свјатој служби књиги". Овом граматом Петра Великог озакоњено је одашиљање књига из Русије у Црну Гору и Србију, што се наставило деценијама. На тражење српског свештенства у аустријској монархији и Турској, књиге су из Русије биле слате непосредно патријарсима, митрополији у Карловцима или манастирима. Године 1703, по налогу Петра Великог, патријарху Арсенију Ш Чарнојевићу послат је велики број књига. На молбе митрополита Мојсеја Петровића (1718. и 1721) послао је руски синод 400 буквара Теофана Прокоповича, 70 граматика Мелетија Смотрицког, речнике и друге књиге, а такође и комплете "служабних" књига за већи број цркава. Митрополијска библиотека у Карловцима постала је тако у исто време и средиште за растурање руске књиге код Срба. Она је стално расла, и у њу су укључивани и фондови приватних библиотека, као библиотека руског учитеља Максима Суворова са 74 свеске. Из митрополијске библиотеке као главног стоваришта куповали су епископи, свештеници и црквене општине потребне им руске црквене и друге књиге. Тако из митрополијске библиотеке у Карловцима допуњавају своје библиотеке: 1734. манастир Комоговина, 1737. бачки владика В. Павловић, 1742. будимски посланици, а конзисторијалним расписом од 27. децембра 1751. позива митрополит Ненадовић свештенике да дођу у Карловце "у двору књиге купити". Сличан позив упутио је 1752. и братству фрушкогорских манастира. Али, потребе су биле такве да их ово није могло подмирити у потпуности. Књиге штампане у Русији нису тражили само православни него и унијати, како о томе неколико пута сведочи Пишчевић, који је и сам из Русије слао неким унијатским свештеницима руске књиге.

Руско-српска књижарска трговина представљала је због свега тога веома уносан посао; толико уносан да се свештенство богатило препродајући руску књигу у Угарској, а Срби су, тражећи од аустријских власти дозволу за отварање штампарије, наводили као један од јаких разлога и то што би се на тај начин стало на пут великом одливу средстава из Аустрије у Русију која се дају на књиге. "Све већа потреба руских црквених и школских књига писао је један познавалац ових прилика – изазвала је формирање читавих трговачких компанија руских путујућих књижара по Угарској и Турској у XVIII веку. Трговци једне такве компаније, "Четир Москова", 1736. су "по вилајету херцеговачком" продавали "либра и иконе". Нарочито је била занимљива трговачка компанија састављена од мужика Сергеја Васиљевича Бутурлина, који би по који пут са 40 товара руских црквених књига, икона и крзна путовали за Монархију преко Кијева, Пољске, Украјине, Волина и Галиције. Караван би се делио у два дела, један би кроз Молдавију, Влашку преко Дунава ишао у Бугарску, а други преко Лавова и Јарослава до Еперјеша, где су по аустријској тарифи плаћали 40% царине и продавали књиге међу православнима по целој монархији. Распродавши сву робу, враћали су се обично преко Токаја (одакле би понели токајског вина) натрагу Русију." Тако се почела нагло развијати српско-руска књижарска трговина, и српске манастирске и црквене славе, вашаре, вароши и села где Срби живе почеше да посећују руски трговци с књигама "Народ их називаше 'Москови', 'москали' или 'Московити', дочекиваше их као 'утјешитеље православија' и куповаше њихове 'душеполезне' и 'душеспасителне' књиге радо и много, те их дариваше манастирима и црквама 'за душевни помен', 'за своје здравље', за 'отпуштеније грехов' итд. Таквих поименице познатих 'Москова' било је по Турској и Угарској много" (Мита Костић).

Резултат је био преовлађивање руске књиге бар у оквирима српских манастирских књижница. У карловачкој архидијецези било у 1732. године у 104 цркве и код њихових свештеника у Срему укупно 1146 црквених књига, од којих 465 србуља и 681 руска књига, а 1753, приликом пописивања манастирских библиотека у Срему, нађено је у њима 852 руске књиге и 344 србуље, међу којима су 180 њих биле рукописне. Стога није без основе питање шта су ти нови списи нудили српској читалачкој публици, ко су били њихови састављачи и како је настала та књижевност, која се толико разликовала од старије руске књижевности да је постала у великој мери и одједном актуелна и далеко на југу, у једној другој словенској литератури.

"Она је – како каже Остојић – израз особитих политичких и културних прилика у којима се нађоше западни и јужни крајеви Русије кад потпадоше под власт Литавске и Пољске. Што целом овом периоду даје нарочит карактер, то је утицај латинизма. А латинизам се увлачио због све већег утицаја пољске државе и римокатоличанства. Формално православље је сачувало извесна права у римокатоличкој Пољској, али је било притешњено, стога се заподенула борба у XVI и XVII веку. Литература је добила полемички карактер. Главна сврха полемике беше: доказати чистоту учења источне цркве и потпуну сагласност западно-руске цркве с њом. Снагу своју црпла је полемичка књижевност из школске учености. Јер се православље могло бранити само истим оружјем којим су се борили противници. То оружје беше школа, која се развила особито од времена кад су се у Пољској, а затим и у кнежевини Литавској, утврдили језуити. Језуити су успели да силно подрију и протестантизам и православље. Православље се морало бранити истим средствима – средствима просвете. У ту сврху су се образовала црквена братства, која су у другој половини XVI века организована сила: у њима су се прибирали присталице православља, и одатле су се основале оне православне школе којих је најзнаменитија представница постала доцније кијевска колегија Петра Могиле, потоња Кијевска академија. Уз богословску полемику, као главну врсту ове књижевности, развило се и схоластичко духовно беседништво, које су духовне школе и теоретски и у пракси веома неговале; даље, школска драма, силабички стихови, нешто уметничке поезије..."

У руској књижевности XVII века тим новим барокним стилом захваћен је био у први мах само један њен део – онај у Украјини и Белорусији, који је с пољским бароком био у тесним и не само географским додирима Духовно средиште тог стилског покрета била је после 1644. године управо Кијевска академија. Први знаци барокног стила јављају се код великих полемичара с почетка XVII столећа, код Ивана Вишенског (умро око 1625), једног светогорског аскете, који је дао сатиричне слике живота, и разрадио једну мистичну утопијску идеологију у својим окружницама и другим списима. Његов стил је ишао за гомилањем речи и инсистирао на необичним, запањујућим спреговима. Међу другим прозним писцима било је и таквих који су, као унијат И. Потиј, писали и на украјинском и на пољском. Исаија Копински (умро 1634), митрополит кијевски, писао је сажете поуке, које се свагда на уму могу имати и наизуст научити, "... в требованије страстнаго сопротивоборца". У другој половини века развило се беседништво. Ј. Гаљатовски (умро 1688) јавио се и као теоретичар беседништва, као проповедник и полемичар у списима против католичанства, Јевреја и муслимана; Лазар Баранович (1620-1693) писао је песме и беседе на украјинском и пољском; Антониј Радивиловски (умро 1688) био је аутор проповеди писаних за широке слојеве народа и у популарном стилу. Позни представници кончетистичког стила Димитриј Туптало из Ростова (1651-1709) и Стефан Јаворски (1655-1722), аутор списа против протестантизма, касније су радили у московској Русији, као и Теофан Прокопович (1681-1736), писац драма и песничких дела, који се определио за отпоре према барокном стилу, поткрепљиване у Москви, где се свештенство опирало методама коришћеним у Кијеву и украјинско-пољској полемичкој књижевности. Песништво, највећим делом анонимно, раширило се и почело снажно продирати у најразличитијим језичким видовима, од чистог црквенословенског до народног језика. Најтипичнији барокни песник Иван Величковски био је мајстор малих форми, аутор и преводилац епиграма, и писац стихова који су својим графичким обликом дочаравали и ликовни доживљај. Драма је била заступљена готово искључиво комадима писаним за школско позориште, различитих језичких и поетских вредности, а научна књижевност долази до изражаја у историјским списима, као што је Синописис, или у лингвистици, у речницима, или граматици црквенословенског језика од М. Смотрицког (1577-1633). Москва, где свештенство дуго даје отпор увођењу новина са Запада, укључује се у барокни стил касније. Барокну версификацију и барокну проповед у Москву преноси после 1656. питомац Кијевске духовне академије Симеон Полоцки (1629-1680). Покрет који је он основао прихватила је група Украјинаца који су почетком XVIII века такође живели у Москви (Туптало, Јаворски, Прокопович). Под Петром Великим отварају се нове могућности за ширење западних утицаја, а снажан замах добија рад и у области преводне књижевности. По царском налогу, преводе се на руски велики историјски списи Европе: Баронијусова Дјејанија, Театрон Стратеманов и Орбиново Царство Славена. Четрдесетих година дворско позориште добија нов замах у драмама с балетом, а Тредјаковски (1703-1769) и Ломоносов (1711-1765) реформишу руски силабички стих и својом поезијом упућују руско песништво правцем акценатско-силабичке версификације, али и даље у барокном или рококо-стилу. У другој половини XVIII века барокни стил оживљава у делима Украјинца Григорија Сковороде (1722-1794) и В. Петрова (1736-1799).

Сви су ови писци, о којима је уверљиво писао Д. Чижевски, природно, били у тесној вези са пољском књижевношћу, и преко ње су до њих стизали утицаји западноевропског барока. Онај продор латинизма, утицај језуитског школства и беседништва, честа мешања Украјинаца с Пољацима, чести одласци православних на католичка училишта, где би привремено примили унију, а затим се враћали да тако стечену науку и књижевну вештину, беседнички занат или педагошке способности поново ставе у службу своје отаџбине и православља – све је то дало један посебан вид оном делу руске књижевности XVII века који се почео први барокизирати – књижевности у Украјини. Отуда није чудно што се против тог новог вида модернизованог, често двојезичког, пољско-украјинског "заграничног" православља почеше јављати отпори. "У половини XVII века су почели Руси из Кијева долазити у Москву. Ортодоксни Московљани су криво гледали на ове "Литовце" који су, по њихову мишљењу, били заражени "латинском јересју", те им је њино православље било сумњиво. Заиста, Кијевљани и Западни Руси нису се тако слепо држали предања и слова као Московљани. Ови се нису бојали уносити у књигу и оно што су задобили из светскога знања, говорили су о астрономији, историји, користили су се старом митологијом и није им ни на ум пало да би се спомињање астрономије и митологије у црквеним беседама могло узети за "јелинско волхованије и идолослуженије", о чему, напротив, московски људи нису ни најмање сумњали..."(Т. Остојић).

Таквог отпора било је и иначе. Јавио се он на неочекиван начин, и далеко на југу, на Светој Гори, и то од стране исто тако ортодоксног грчког православља, које се осетило угрожено утицајима нове књижевности из Русије. Један од српских писаца XVII века, хиландарски духовник Дамаскин, аутор лепих писама и преводилац руских књига, који је преносио "руске речи на свој језик добро и благо", иако му речи у руском изводу беху "тврде, не по језику", морао је због овог свог интересовања за руску књижевност да претрпи страшна гоњења и понижења. Његов случај изазвао је жестоку расправу у Кареји, где је 1650. сазван такозвани атоски сабор, "који је расправљао о руским штампаним књигама. Између њих и грчких књига било је знатних разлика, то се на Атосу запажало и око тога су се стално гложили монаси грчки и словенски. Дамаскин је указивао на чињеницу да се један српски рукопис XVI века потпуно слаже с руским штампаним књигама. Довели су Дамаскина у цркву, обукли га у црквена одејања, посадили га насред цркве и ставили му "московске" књиге у руке. Око њега су се сакупили сви светогорски старци, који су били с епитрахиљима. Називали су Дамаскина јеретиком, који се служи јеретичким књигама и не крсти се као Грци. Решавали су се да спале Дамаскина заједно с руским књигама. Том суђењу присуствовали су и Турци. Дуго су бешчастили Дамаскина, па су га најзад позвали да сам књиге баци у огањ. Опирао се много, а они су му претили да ће се и сам наћи у огњу. Горко је плакао Дамаскин пре но што је извршио оно на шта су га принуђавали. Морао је још да положи заклетву да се неће крстити другачије но Грци, па је онда предат Турцима. Дуго је држан у оковима и осуђен је да плати велику глобу." (Ђ. Сп. Радојичић) Ови отпори, овако жестоки и наоко овако неочекивани, говоре несумњиво о томе да је продор руског барока у књижевност Срба на Атосу узео маха веома рано, већ током XVII века. Ту је, уосталом, на Светој Гори, боравио и радио један од првих украјинских барокних писаца, полемичар и мистик Вишенски. Да би се схватила суштина овог спора, потребно је имати у виду чињеницу да су српски писци везани својом делатношћу за Хиландар и иначе у ово време радили на преношењу и превођењу украјинске барокне књижевности. Око године 1669. српски списатељ, иначе по народности Рус, Самуило Бакачич, превео је на Светој Гори, где је боравио једно време у хиландарском скиту, "на језик србски от рускаго" дело чувеног украјинског барокног проповедника Гаљатовског, Месију истиног (Кијев 1669), можда још с неке рукописне верзије. И сам Дамаскин којем се на Атосу судило, има додира са срединама у којима је негован украјински барок. Он је у преписци са Србима у Русији, а такође и са својим земљацима у Влашкој, где се у то време, тридесетих и четрдесетих година, штампају руске и српске књиге у штампаријама које подиже и издржава влашки војвода Басараба. Слова за те штампарије добавља Басараба из Кијева, а међу штампарима и "коректорима" има, поред Руса и Срба, и Македонаца. Ови Срби и Македонци су редовно у вези са Светом Гором. У Трговишту 1649. ради на једној књизи Јован Светогорац, родом из Босне, а већ споменути Мелетије Македонски, у жељи да се ода "художном делу типографском", одлази из Свете Горе у Кијев, тамо учи штампарство, 1631. и 1632. већ је као "типограф" у Пољској, и најзад око 1635. ступа у службу Матије Басарабе, за чији рачун путује поново штампарским пословима у Кијев. Дамаскин је такође у вези и преписци с војвоткињом Јеленом Басарабом, Српкињом, управо око једне књиге која се прерађује с руског. Јелена је и сама под утицајем "нове науке", по њеном налогу преводи се једна књига с латинског, а њени текстови упућени Дамаскину у виду предговора Пентикостару из 1649. пуни су позивања на античке писце, Плутарха, Лукијана, Теогнида и друге. У тој књизи, која је рађена по Дамаскиновим инструкцијама из Хиландара, налазе се први познати нам огледи силабичке поезије српске у пољским тринаестерцима, који постају основни стих српског барокног песништва, а грађени су по угледу на пољско-украјинску барокну версификацију. Стихови анонимног песника из круга Јелене Басарабе носе наслов Епиграма, па се не само стилом, него и жанром, малом песничком формом под овим називом, везују за омиљене облике барокног лирског песништва у Пољској и Украјини, где епиграматску поезију пишу Пољаци: Кохановски, Потоцки, Коховски; и Украјинци, као Величковски и други. Током целог XVIII века српска поезија служиће се тада уведеним пољским тринаестерцем.

Веома је значајно, дакле, што се утицај украјинског барока може констатовати већ код писаца који пишу на српскословенском или народном језику, дакле, пре продора руско-словенског језика у српску књижевност. Јеротеј Рачанин је, на пример, на Синају 1704. нашао књигу украјинског барокног писца Гаљатовског, Месију правдивог (1669), и своме путопису у света места, писаном на српском народном језику, додао исписе из Гаљатовског. Капријан свој буквар (1717) саставља према руском узору, а Венцловић, који у тренутку кад рускословенски преовлађује преводи још увек дела украјинских писаца на српскословенски или на народни језик, показује несумњиву верзираност у области украјинске и руске књижевности. Поред "поученија" штампаних у "Литови при краљу пољском Жигмунду, при митрополиту кијевском Јоне" и у Москви "при цару Петру" 1697, Венцловић познаје и преводи с руског и један типичан облик полемичке књижевности: "препирање христјаном с римљани", то јест полемички спис о предностима православне цркве над католичком. "Псалтир московски", који такође спомиње, можда би могао бити Рифмотворни псалтир Симеона Полоцког, а од беседника Венцловић чита и преводи најважније представнике украјинске и руске барокне омилитике: Копинског, Гаљатовског и Лазара Барановича.

Године 1733, у тренутку када руски утицај још није сасвим освојио, дела украјинског и руског барока већ су почела продирати у српске јавне и приватне библиотеке. Београдска митрополијска библиотека има дела Теофана Прокоповича (Десјатословије и Регламент духовни), Гаљатовског (Кључ разуменија), Полоцког (Обед душевни и Вечера душевна), Барановича (Меч духовни), Исаије Копинског (Алфавит духовни), граматике Смотрицког, и друго. Како међу њима није било дела Камен вери од Јаворског, ова је књига накнадно купљена приликом попуњавања фондова библиотеке. Године 1751. из тог дела Јаворског Рајић је начинио извод. Од историјских дела овде су заступљена оба велика списа западне историографије која је Петар Велики дао прерадити и превести: Баронијусова Дјејанија у Скаргиној пољској преради, али у руској верзији, и протестантски Театрон (Позор исторически) Стратеманов, такође у руској преради. У исто време, дакле 1733, начињени су пописи неких приватних библиотека. Између осталог нађена су дела украјинске и руске барокне књижевности: сечујски владика Максим Гавриловић имао је у својој библиотеци Јаворског (Знаменија пришествија Антихристова), београдски духовник Стојко имао је дела Прокоповича, а бачки владика Софроније Томашевић кијевско издање Исповеданија православнија вери – ваљда популарну Књигу о вери кијевског игумана Натанаила.

Средином века, када је визитациона комисија 1753. пописала библиотеке фрушкогорских манастира, у њима је већ била одомаћена богословска, полемичка и историјска књижевност руског и украјинског барока. Том приликом су нађени списи Гаљатовског, Кључ разуменија у Врднику, Бешенову, Ремети, Хопову, а Месија у Врднику; Барановичев Меч духовни, у Бешенову, Ремети и Беочину; Обед душевни Полоцког, у Хопову и Шишатовцу; Камен вере Јаворског, у Хопову, Врднику, Беочину; Прокоповичев Регламент духовни, у Дивши, Беочину и Хопову; Богомислије Јоана Максимовича, у Дивши и Хопову; Алфавит духовни Копинскога, у Хопову, Дивши (3 примерка), Ремети, Гргетегу; Патерик печерски, у Раковцу; Могилин Требник, у Гргетегу. Баронијусова Дјејанија имале су књижнице у Хопову, Врднику, Шишатовцу и Ремети, а Стратеманов "Позор исторически" (Театрон) у Хопову и Ремети. Те књиге и такве књижнице затекао је млади Димитрије Обрадовић када је с једним другом из Темишвара побегао у Фрушку Гору, 1757. године, и оне су утицале на његово формирање док се касније, са нових књижевних позиција сентименталне грађанске књижевности и просветитељске идеологије, није одрекао, поред старе средњовековне књижевности и књижевности украјинског барока. Та књижевност, међутим, зрачила је и васпитавала генерације писаца пре Доситеја и била један од основних чинилаца образовања читавих стотину година, од средине XVII века, отприлике, до средине XVIII века, а и касније. Из дела украјинских аутора који су писали и на пољском (као Баранович и др.) и из дела украјинске књижевности која су стајала под утицајем пољског барока, језуитског школског театра и реторике, дошла је у српску књижевност, поред технике силабичког стиха, пракса и теорија барокног беседништва (према Гаљатовском, којег преводи Венцловић) и црквена и школска драма. У беседама ове епохе српска публика почела је слушати проповеди необичног, новог стила, пуне живописних и бизарних детаља, грађене по једној новој схеми "схоластичке реторике" која је обухватала и детаље из области минералогије, астрономије, биологије и другог. Као реквизити беседништва јавили су се ту, донети из дела Гаљатовског и пољско-украјинског беседника Барановича, представници животињског света: фантастичне птице са моралним својствима људи, људи у којима препознајемо карактеристике животиња; драго камење које симболизује свеце и Христа; траве, биљке, и кише које симболизују кретање човечијег унутрашњег живота и кретање човечије смрти; небеске сфере, Сунце, звезде и Месец који симболизују Богородицу са плаштом који штити и прсима која насићују млеком. Само ако се имају у виду ови заобилазни путеви западних књижевних утицаја преко Пољске и Украјине, може се објаснити чињеница да се у Венцловићевим беседама налази паралела стилски сасвим адекватна беседништву у Хрватској и Словенији истог времена; код Хабделића или Светокришког, на пример. И српско позориште, колико данас знамо, примило је у првој половини XVIII века у три маха утицаје овим путем. У Венцловићевој драми, врсти ораторијума, препознају се јасни трагови пољског рустичног театра с краја XVI века, који и данас живи на пољским позорницима; један од твораца школског позоришта код Срба, Козачински, био је у вештини писања за позорницу ученик Теофана Прокоповича, а ваљда већ од средине века по српским манастирским школама читају се и умножавају руски позоришни комади с балетом, са преписа доспелих овамо, изгледа, непосредно из Русије, и по налогу с двора царице Јелисавете.

Српска се књижевност, дакле, није определила за ону идејно-стилску варијанту књижевности коју су препоручивале и за коју су се онако енергично и онако сурово залагале ортодоксне цркве у Москви и грчком делу Свете Горе током XVII века, па и један део српског свештенства у Угарској у XVIII столећу. Положај српске књижевности имао је аналогија управо с положајем украјинске књижевности, и тај моменат животности, тај готово практични разлог, однео је превагу. Јер, те књижевности стајале су на граници религија и на граничним прилазима својих народа и култура. Њима је био, како је говорио Лазар Баранович, "в сии полнија брани времена всего полезнее меч". Онај мач који се, према Венцловићевим речима, попут језика у устима носи.

То је време када српски вертеп користи Сковородине песме, а грчки проскинитариони – путописи и водичи по светим местима Палестине – преводе се у српској књижевности понекад посредством украјинских и руских верзија, као што је случај са штампаним водичем Христофора Жефаровића. Историчари, као гроф Ђорђе Бранковић или Јован Рајић, у својим историјама Срба чине честе и неизбежне осврте на руску историју и преко њихових дела, која доживљују велику популарност, српска се читалачка публика упознавала и са руском прошлошћу. Баронијусова историја цркве чита се код Срба у Скаргиној пољској преради, али у руској редакцији петровске епохе. Парадокс је да се чак и Дубровчанин Мавро Орбин са својим капиталним делом Il regno deli slavi (Пезаро 1601) код Срба чита у рускословенском преводу израђеном по налогу Петра Великог и објављеном у Русији 1722. године. Барокни славизам, тако типичан за српску историографију XVII и ХVIII века, често се обраћа руским читаоцима. Тако су списи Атанасија Даскала Србина, Павла Јулинца, Василија Петровића-Његоша или Захарије Орфелина посвећивани руским царицама, царевима или највишим личностима на руском двору. Кончаревићева рукописна историја Срба још увек се чува необјављена негде у Украјини, а један настављач Бранковићевих Хроника свој рукопис оставио је у Москви, где се и данас налази. Најзад, треба истаћи да уз онај школски, нормативни утицај руске барокне версификације који се огледа код писаца српског барока од Венцловића до Рајића и Орфелина, делује иједан слој руске рокајне версификације у веома широким круговима српске не нарочито образоване публике, која у рукописним зборницима песништва у XVIII веку преписује Сковороду и друге песнике у оригиналу, бирајући оне песме и ауторе који се радо певају. У вези с тим треба рећи да и руком писани уџбеници за Карловачку српско-латинску школу, на којој предају руски учитељи, обилују барокном поезијом у пољским тринаестерцима, која је једним делом преузета из руских извора, као што је случај са поетикама оног времена (Нотингемски рукопис и један рукопис Матице српске), или са другим приручницима, као што је онај из пера непознатог карловачког магистра настао 1734. године и сачуван у Бечу.

Насупрот оном току интересовања српских писаца и читалаца за руску књижевност, који је текао независно од тога је ли руски језик прихваћен или не, јавља се са доласком Максима Суворова, Емануила Козачинског и других руских и украјинских учитеља и песника у српске школе у Београду и Сремским Карловцима тридесетих година ХVIII века један нов снажан подстицај интересовања за руску књигу и културу подржаван овог пута и приближавањем српског књижевног, школског и црквеног језика руском. Тада се ствара под утицајем руских учитеља, руских школских програма и уџбеника – као што су буквар Теофана Прокоповича и граматика Мелетија Смотрицког – рускословенски језик српске књижевности, који је уједно био и језик зрелог барока код Срба. Тај рускословенски језик донео је многобројне промене у српску књижевност. Он је омогућио и потпомагао увођење риме и силабичке версификације у српску књижевност, мада се мора напоменути даје барокне силабичке и римоване поезије било код Срба и у XVII веку, дакле, пре продора рускословенског језика. Даље, рускословенски језик потиснуо је језик старе српске књижевности и црквеног обреда, који је негован као српска реценсија старословенског језика од IX до XVI века. У исто време руско-словенски језик је у барокној епоси одложио увођење народног језика у књижевност, за шта су били ударени темељи још у XVII столећу и за шта су се залагали неки од најугледнијих писаца (на пример, Венцловић) који у првој половини XVIII века нису прихватили рускословенски. Тако је народни језик оснажен поново тек у време класицизма, када диглосија српских писаца овог правца уводи народни језик за дела писана ниским стилом. Најзад, увођење рускословенског језика онемогућило је касније мешање изражајних варијанти високог и ниског стила, мешавину црквеног и народног језика код Срба, јер они нису били истог порекла, пошто је црквени био русизиран. Тако у српској средини није било могућно у XVIII веку остварити ломоносовски "посредствени стил", који је оплодио руски књижевни језик путем мешања црквеног с народним језиком. Отуда у српској књижевности словеносрпски није имао могућности да се развије, јер је садржао елементе два различита језика (руског и српског), а не елементе истог језика у служби цркве и пука, каквим је располагао Ломоносов.

Песме са руском тематиком природно налазе место у таквим приликама у српској усменој књижевности као што је случај са оном "народном песмом" о Петру Великом коју Орфелин уноси у своје издање монографије о Петру Великом (Венеција 1772), или са оном песмом о полтавској бици коју је написао у Риму 1710. дубровачки песник Игњат Градић одмах после победе Петра Великог над Швеђанима код Полтаве 1709. Спев је Градић послао у Русију српском писцу и руском дипломати Сави Владиславићу, који је учествовао и сам у бици, па је у заоставштини Владиславића овај спев о "Полтави" могао, можда, видети и Пушкин, јер се, пишући своју Историју Петра I, интересовао за Владиславића, који је био у присним везама са Пушкиновим претком Абрамом Петровичем Ганибалом.

* * *

Напоредо са многобројним подстицајима и додирима, који су ишли из руске књижевности ка српској, одвијао се један природан реципрочни процес, утицај српске књижевности на руску у XVII, XVIII и почетком XIX века.

У XVII веку руски монаси преносе са Атоса у Русију српске утицаје и у зборнике житија уносе животе српских светитеља (нпр. св. Саве). Уз то, српско рукописно наслеђе послужиће преко мисије Арсенија Суханова 1643. за основ никоновске ревизије црквених књига у Русији. Српски путописац и дипломата у служби Петра Великог Сава Владиславић (око 1664-1738) превео је чувено дело дубровачког историографа Мавра Орбина Il regno deli slavi (Пезаро 1601) на руски или неку врсту рускословенског језика. Превод је израђен по налогу Петра Великог и штампан је у Русији 1722. године, па се тако отворио пут да дубровачки историограф и српска историја, којој је он посветио највише пажње у свом делу, нађу пут до руских читалаца и руске јавности. Уз то, познато је да је Сава Владиславић на пијаци робова у Цариграду купио и поклонио Петру Великом једног малог црног дечака, који ће касније постати познат под именом Абрам Петрович Ганибал. То је прадед по мајци песника Александра Пушкина и везе Ганибала и Владиславића остаће и даље срдачне, те ће Ганибал пратити Владиславића на дипломатском путу у Кину као командант војног обезбеђења. На том путу у Кину нашао се још један српски писац уз Владиславића – Иван Крушала, а на новоповученој граници између руског и кинеског царства Владиславић ће на крају своје мисије (о којој пише и путопис) подићи храм посвећен св. Сави српском. Поменути Владиславићев путопис по Кини писан је, у ствари, као поверљиви извештај за руски двор, али носи и несумњиве књижевне врлине.

Следећи Србин који се прославио у руској средини био је Макарије Петровић (1734-1765) из Темишвара. Он је као професор реторике и философије на Московској академији стекао знатан углед, а његове беседе представљају узоре руске омилитике XVIII века. Као што је Козачински везивао две књижевности и био руски и српски писац једновремено, тако је исто Петровић био и српски и руски списатељ, веза између две књижевности.

Међу оним списима српског XVIII века који су оставили највидније трагове у руској средини свакако је капитално дело о Петру Великом Захарије Орфелина (1726-1785). Житије и славнија дела государја императора Петра Великаго (Венеција 1772,I-II), најраскошнија српска књига читавог столећа, најлепши пример барокне опреме једне штампане публикације, у ствари је једна историја Русије која се у свом већем и завршном делу претвара у монографију о Петру Великом. Посвећена је руској царици Катарини II и убрзо после изласка толико је била тражена у Русији да је године 1774. при Императорској академији наука у Петрограду изишао руски превод овог дела у редакцији М. М. Шчербатова и В. А. Тројепољског. Венецијанско издање Орфелиновог Житија Петра великог имао је касније у библиотеци Александар Пушкин и, пишући своју Историју Петра I, на десетак места он се изричито позивао на Орфелина.

Са таквим основама у области руско-српских веза ушла је српска књижевност у другу половину XVIII века и у своју просветитељску фазу.

Однос писаца барока према књижевном језику

Однос писаца српског барока према језику условљен је њиховим сложеним положајем и укрштањем многих утицаја. Током XVII и XVIII века српска књижевност барока стварана је на три различита књижевна језика: на српско-словенском, на народном, говорном језику и на руско-словенском.

Српско-словенски језик српска књижевност барока наследила је из старе српске књижевности (IХ-ХVI века) и то је био језик црквених књига и обреда и у овоме раздобљу. Али, у овом раздобљу тај се језик (нешто измењен) почео употребљавати и у профаним списима (Бранковићеве Хронике) и управо ту добија барокни стилски набој. Бранковићева реченица широког распона, богато разуђена, вуче порекло од стилских напора XV века. Понекад главни глагол реченице има посебне одлике: писац препушта читаоцу да га одреди, а сам даје тек низ синхронизованих партиципа, тако да Бранковићева реченица, свакако јединствена у читавој српској књижевној историји, представља један од два најважнија стилска напора читаве епохе. Треба истаћи да српско-словенски језик (термин је Бранковићев) негује и већина других писаца барока (Пајсије, Чарнојевић, Шакабента, Јевтимије Светогорац, Венцловић и други Рачани). Веома је карактеристично за српску барокну књижевност да се народни и српско-словенски језик нису мешали, али да су често у истом делу стајали један до другог у различитим улогама, пошто је језик молитве, или других списа за црквену употребу увек био српско-словенски.

Појава народног језика у српској књижевности барока има веома сложене узроке. Народни језик био је у извесној употреби и у старој српској књижевности и утицао је на језик њених правних, медицинских списа и повеља, а с друге стране био је вековима у употреби као језик народне књижевности, као и богате ренесансне књижевности у Дубровнику. Увођење народног језика у српску књижевност одиграло се у XVII веку, и носи печат ондашњих прилика. Као што је реформација морала изазвати католичку реакцију, тако је и снажење католичанства у противреформационим процесима морало изазвати, свуда и увек када је долазило до контакта између источног и западног хришћанства, православну реакцију на католичку противреформацију. Тако су средства која је западна црква преузимала од реформације као најефикаснија, морала бити уведена и у методе православне цркве. Једна од важних ставки тог метода, који захтева широко пропагирање вере, јесте увођење народног језика у пропагандну црквену књижевност, па је тако и у српску књижевност барока уведен народни језик, мада то у ствари није у потпуности одговарало ономе што се догађало у реформацији, која је насупрот латинизму уводила народни језик, док је у српској књижевности народни језик стајао према црквеном језику старе српске књижевности, који није био грчки, него српско-словенски језик. У сваком случају, популарисање у најширим масама на њиховом нивоу и језику католичке пропаганде, појачана агресивност језуитског реда и католичанства у целини, изазвали су током XVII века посебно у пограничним регионима источног хришћанства према западном (у Украјини, у Србији и Црној Гори) потребу својеврсне реакције. Само тако се може објаснити програмска тежња књижевне школе Рачана – Јеротеја, Гаврила Венцловића, Григорија, затим Исаије Ђаковића и других од Гаврила Тадића до анонимних писаца и песника Црне Горе и Боке, да се изврши широка популаризација црквене књижевности, да се свештеничке посланице народу, црквене беседе, драма и световна књижевност, као путописи и писма, да се готово цела једна нова књижевност створи на народном језику. Српски су се писци тако неосетно нашли на позицијама истоветним са својим земљацима из Босне и Хрватске који су као Бартол Кашић, Дивковић, Качић, Релковић и други радили на ширењу књижевности на народном језику. У биконфесионалној Боки Которској, у песништву Змајевића, Баловића, Ненадића, Луковића и других анонимних песника, народни језик се користи попут сличне праксе дубровачких песника ренесансе и барока. Треба истаћи да је књижевну праксу на српско-словенском и на народном језику пратило и писмо. Црквена ћирилица је била везана за дела настала на српско-словенском, док је за народни језик, посебно код Венцловића, била у употреби поједностављена ћирилица. Од шест писмена која касније Вук уноси у своју реформисану ћирилицу Венцловић већ употребљава три (ћ, ђ и џ), а Ненадић је тражио да се правопис и језик књига намењених народу прилагоди сврси, "да се изговара онако како се штије". Међутим, тек нова времена донеће заокрет ка усвајању грађанске ћирилице; барок ће остати на симбиози два језика и два писма, који се могу срести и у истоме делу.

Поремећај у тај однос унео је страни језички утицај. Негде тридесетих година XVIII века, у време када прилив руских уџбеника и књига и долазак руских учитеља у српске школе на територији ондашње аустријске империје постаје пресудан, почиње се уводити руско-словенски језик у српску цркву, наставу и књижевност. Под притиском наредби митрополита Јовановића и Ненадовића, који искључују из обредне употребе све књиге које нису штампане у Русији (до чега долази због политике бечког двора, спремног да унијаћењем одроди српски живаљ у монархији), српско-словенски језик, језик старе српске књижевности, био је потиснут, а могућност природног мешања народног језика и језика цркве онемогућена, јер после увођења руско-словенског то више нису били исти језици. Тим новим језиком, руско-словенским, међутим, барок је на велика врата улазио у српску књижевност и руски извори и узори остаће пресудни у стварању највећих писаца српског рококоа као што су Орфелин или Рајић. Руско-словенски језик донео је српској књижевности две ствари пресудне по њен даљи развитак: увео је модерну барокну силабичку версификацију у српско песништво и допринео потпуном потискивању старог српског књижевног језика са његовим версификацијским обрасцима, прекидајући у исто време везу између народног језика и језика старе српске књижевности, која је последњи пут дејствовала у раскошном језику Гаврила Венцловића, другом великом стилском напору барокне епохе.

Путеви ширења књиге

Путеви ширења српске барокне књиге нису уобичајени. После успона старих српских штампарија ХV-ХVI века, у тренутку велике кризе, када турска сила допире под Беч, српска књижевност остаје без сопствених могућности за ширење књиге, без штампарија и у средини која непријатељски гледа са обе стране турско-аустријске границе чак и на писмо те књижевности. Тада долази до обнављања преписивачке делатности, раније вековима коришћене по манастирима, само што се ова делатност сада ставља у службу много ширих потреба просвете и профане књижевности. У недостатку штампарија преписивачко-илуминаторска делатност постаје важна брига самих писаца и готово сви барокни писци српски на неки начин су и преписивачи и илуминатори књижевних списа, а скоро сва најважнија дела српске књижевности барока остају у рукопису, као Венцловићев беседнички опус од близу 20.000 илуминираних страница, Хронике грофа Ђорђа Бранковића на око 2700 страна, већина песничких заоставштина XVII и XVIII века, од Змајевића, Чарнојевића, Рачана, до Козачинског, сви стари српски путописи од Тадића до Јеротејевог, драмски текстови на Северу и у Боки, драмска дела Баловића и Ненадића, историје Змајевића и Бакачића, епистоларна књижевност, анонимна поезија Пераста и Доброте, мемоарски списи итд. И дела страних књижевности шире се у преписима. Гаврил Венцловић је у својим списима оставио расут, али стилски изванредан превод библијских текстова и када би се сви ти фрагменти сакупили показало би се даје српска књижевност имала један класичан превод светог писма на народни језик већ у првој половини XVIII века. Ова симбиоза преписивача и илуминатора донеће и нови профил књижевног ствараоца, који је често у оквирима исте барокне стилске наклоности напоредо неговао књижевни и ликовни израз, као Змајевић, Баловић, Тадић, Рачани, нарочито Венцловић, Жефаровић, Орфелин, Арсеније IV Јовановић и други. Полемички списи, који због своје антикатоличке усмерености нису могли бити објављени све даје за то и било техничких могућности, такође су ширени у преписима и остала је у рукопису читава једна полемичка богословска књижевност српског барока од Рајића, Орфелина, Теотокиса, Дионисија Новаковића и других.

Поред ових, било је у српској књижевности XVII и XVIII века списа који су ширени у преписима зато што нису још имали статус праве књижевне речи. Такав је случај са рукописним песничким зборницима – "песмарицама" или "ђачким поџепницама", који се шире по Србији, Хрватској или Боки често бележећи различитим писмом исте песме, углавном певаног лутајућег репертоара усмене и уметничке књижевности не само српске и хрватске, него и руске, или немачке. Такве зборнике састављају: у Црној Гори непознати Пераштанин око 1690. године, у првој половини XVIII века низ бокељских записивача, а на Северу негде на ратиштима Евгенија Савојског настаје првих деценија XVIII века такозвани Ерлангенски рукопис, велики зборник народног песништва и барокне поезије богато илуминисан иницијалима, који воде до Жефаровићевог и Орфелиновог ликовног барока. Песмарица Теодора Добрашевића (1763) и низ других почеће крајем XVIII века да примају и песме нових стилских схватања – класицизма и предромантизма. Сви ови напори на плану преписивања књиге нису могли, међутим, да задовоље потребе српске књижевности. У недостатку сопствених штампарија она се испомагала на два начина: бакрорезном књигом и објављивањем у штампарским средиштима ван своје средине, у Венецији или у Русији. Узалудна борба од близу једног столећа (1690-1770) за добијање српске штампарије, довела је српске списатеље у положај да почну објављивати своја дела далеко од постојбине у туђим штампаријама. Тако они објављују у Трговишту, Делском манастиру, Дугом пољу, у Римнику, Блажу и Јашију у Румунији; у Бечу Жефаровић спрема своја бакрорезна издања (1741-1748), а Орфелин наставља ову праксу бакрорезног отискивања књига у Сремским Карловцима (1758-1778). Године 1754. венецијански Грк Димитрије Теодосије тражи од млетачких власти одобрење да отвори ћирилску штампарију, и у њој после 1761. он и његови наследници почињу штампати српске књиге. Венецијанска штампарија објављује историјска дела, Орфелинов часопис Магазин (1768), низ буквара, календара, уџбеника, црквених књига, поезију итд. Српске књиге штампају се и у Бечу, Будиму, Пештину, Халеу и у Русији. После 1770. године све више је српских штампарија Поред званичне бечке Курцбекове штампарије, Будимска универзитетска штампарија, и друге, настављају рад на објављивању српске књиге, али оне већ стоје у служби новог укуса и другачијих стилских тежњи које се удаљавају од барокних канона.

Читалачка публика

Читалачка публика барокног доба имала је важну, можда важнију улогу него читалачка публика претходних епоха. Њен углед и утицај био је огроман. Иза великих напора који српску књижевност XVII и XVIII века бацају са Истока на Запад, из једне књижевне сфере на умору у другу до које се мора пробијати са великим напорима; иза борбе за нови књижевни израз, за освајање новог стила, за актуализовање књижевности; иза упорних покушаја да се реформишу књижевни језик и правопис, да се омогући растурање књиге преписима, бакрорезним издањима и штампаном речју – стајао је као покретач свега тога угледни и моћни читалац књижевног дела. Борба за мецену, високог покровитеља и наручиоца књиге, у свом посебном и за ову епоху карактеристичном облику, једна је од важних особина барокне књижевности уопште. Читалац у том раздобљу постаје важнији од писца и његов потпис и лик налази се испред потписа творца књижевног дела и њему припада угледније место него самоме писцу. Књиге се посвећују високим личностима, владарима или црквеним великодостојницима, који су у исто време наручиоци, заштитници писаца, финансијери издавачких подухвата и читаоци. Понекад име писца није ни сачувано, али је остало у заглављу књиге богато калиграфски исписано име свемоћног читаоца, који се јавља као једини потписник књижевног дела. Први силабички барокни стихови српске књижевности у XVII веку посвећени су једној кнегињи, Јелени Басараби, уџбеници српских школа посвећују се митрополиту Вићентију Јовановићу, Жефаровићева Стематографија (1741) посвећена је патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, а песник ове књиге Павао Ненадовић млађи посвећује своје стихове Жефаровићу, док се његово име једва назире. Богато илустрована Орфелинова дела носе на челу раскошне посветне странице: Маловажное привјетствије епископу Мојсеју Путнику (1757), Омологија (1758) и Калиграфија (1759) митрополиту Павлу Ненадовићу, монографија о Петру Великом руској царици Катарини II. Драма Емануила Козачинског носила је посвету у облику балетске нумере митрополиту Вићентију Јовановићу, који је присуствовао првом извођењу, епистоларна књижевност има највише адресате, Марију Терезију, грофа Ђорђа Бранковића, надбискупа барског Андрију Змајевића, хиландарска братија обраћа се кнезу и већима Дубровачке републике, итд. Змајевић свој Љетопис посвећује папској курији, Атанасије Даскал Србин свој спис о разорењу српске земље "царевни и великој кнегињи" руској Софији, Бранковић своје списе сопственом наследнику на српском престолу или аустријском двору и цару, Василије Петровић М. И. Воронцову, који му је посредник код руског двора, итд. Грбови и портрети у медаљонима гравирани на посветним страницама српске барокне књиге сачували су ликове својих читалаца, док ликови неких од најистакнутијих писаца епохе до нас уопште нису дошли (Орфелин). Та публика навикнута на помпу, церемонијал и блесак јавног живота, тако карактеристичан за барокно доба, држала је до тога да се појави на насловним страницама српских књига, и када то није могло бити остварено редовним путем, онда је та и таква публика стављала накнадно свој потпис на књижевно дело, бележећи као празник дан када је спис прочитан. Читава књижевност записа на белинама српске барокне књиге говори о љубави за читање, о бризи за одржавање књиге, коментарише садржај, бележи луталачку судбину књиге, која мења власника често и судским путем, или се за дебеле новце откупљује од Турака да не би била уништена У таквим приликама ничу и прве велике приватне и јавне библиотеке српске – оне у митрополији београдској и карловачкој и оне по списатељским домовима Бранковића, Змајевића, Василија Петровића, Венцловића, Орфелина, Рајића, и других. Приватне библиотеке овог доба све више се пуне барокним делима домаће и стране књижевности, као што је случај са књижницама Н. Милутиновића, С. Пантелејмоновића, М. Несторовића, браће Рашковића, Симеона Чернојевића од Маче, А. Теофановића, А. Исаијевића, В. Марковића, Пантелејмона Хранисаљевића и др. На супротном крају ове друштвене лествице, при њеном дну, стоји друга, многобројнија, али посебно усмерена српска читалачка публика – читалац "просјак". Барокни славизам, који полаже наде за ослобођење балканских хришћана од турске власти уз помоћ једноверног и истонационалног руског (а у XVII веку и пољског) народа, окупља на заједничким интересима и најшире слојеве српског народа, ону полуписмену или сасвим неписмену тежачку или војничку граничарску масу, сабрану око проповедничких амвона српских цркава у аустријској империји, спремну да за слободом и кором хлеба пређе границе царевина и одлута из Турске у Угарску, из Срема у Русију. Та маса је страсни поклоник књижевне речи када она погоди њене интересе, она ствара прве писце од заиста широког угледа и незапамћене прође, као што је Венцловић, који у првој половини XVIII века већ носи терет чисто књижевне славе. Тај покрет за демократизацију писане речи осетан и у хрватској књижевности (Витезовић, Хабделић, Качић, Дивковић) обраћа пажњу писца на најниже класе и у барокном славизму обједињује интересе свих слојева српског друштва од врха до дна. Ти читаоци са дна друштвених слојева, то су они "чатитељи" и они "слишитељи" којима се обраћа Бранковић у својим Хроникама рачунајући очигледно и с неписменом публиком свих узраста којој ће његово дело бити читано. То су она шарена друштва ходочасника којима се обраћа и за које пише Гаврил Тадић на народном језику свој водич по светим местима, да му се касније придруже Арсеније Чарнојевић, Јеротеј Рачанин и други; то су она "браћа красојевићи", "љубодрази", "браћа Дрињани", "лупље, неверни безаконици" којима се Венцловић обраћао са своје коморанске предикаонице, пишући у предаху од других послова своје списе на народном језику упрошћеним правописом за "некњижевне", "за сељане и просце људе", "простим људем на разумност". То су они необуздани горштачки ратници о којима владика Данило Петровић Његош пише 1700. године да се "бога не боје, а господи до руке не доходе", и за које је састављао своја слова "крупна и чатовна", да се могу "добро читат и разумјет". То су они за које је Змајевић писао свој Љетопис народним језиком и ћирилицом сликајући српску историју, они за које је Иван Антун Ненадић састављао своје списе на популаран начин, стрепећи да иначе, "освем књижевнијех и разумнијех, не би остали, а ђеца навластито, ни умјели штјети и користно разумјети". Вештина слушања уздигнута је у тим временима до култа, и чак претпостављена уметности казивања или писања. Тако је чин прихватања књижевног дела био признат и на овом најнижем нивоу за чин креативнији од песничког чина, а српски барокни писац остао у сенци премоћног "потписаног читаоца" мецене с једне стране и с друге у сенци ограничених моћи "читаоца просјака" или неписменог слушаоца књижевног дела, који је у масама стајао пред њиме.

Књижевни токови српског барока >>