Zoran Stefanović

Pohovani leptiri, upišulje iz tragedije

Recenzija drame Milorad Pavić, "Zauvek i dan više", Bata/Orbis/North American, Beograd 1993.

Objavljeno u magazinu "Košava", vršac, 1994

Milorad Pavić je pisac jeftinih modela, koje samo on, pod celom kapom nebeskom, mora preskupo da plati. Jeftinih u smislu one njegove parabole o jeftinim i skupim prorocima - jeftini su oni koji će nam tačno reći i najdalju budućnost, koja nam je i onako beskorisna. I u Hazarskom rečniku i u Predelu slikanom čajem i u Unutrašnjoj strani vetra Pavić nam je donosio očigledne inovacije, jednostavnog i savršeno skladnog organizma. Ta, naizgled prirodna, otkrovitost odisala je toliko pavićevskim duhom, da je za ostale stvaraoce besplatan i očigledan model uvek bio beskoristan. I to će izgleda i ostati tako. Na drugoj strani, sam Pavić se uhvatio u kolo koje ga tera da iscedi i sledeću formalnu inovaciju, uz uvek skup napor, i to da bi je upotrebio samo jednom. Međutim, granica se uvek brže doseže no što se to očekuje (koliko je strahovito iscrpljujuće bilo oblikovanje dela tako kondenzovane energije kao što je Hazarski rečnik?), a Pavićev instinkt za uzdržavanje od prekoraka ne treba potceniti.

Odlično jašući na talasu medijuma globalnog sela, Pavić izgleda koristi stečeno da se otisne van već preuskih rešetki pisane reči. A boljeg okvira za to od dramaturgije nema. Naivniji bi to razmatrali na široko promovisanom filmu Dragana Marinkovića Vizantijsko plavo, međutim u pitanju je bledunjav film koji suštinski nije uspeo da oživi iskričavost i zamamnost Pavićevog sveta, ostajući na nivou hladne parabole koja će odlično vratiti uložene pare. Jedan Dejvid Linč (naročito sa svojim Twin Peaks opusom) daleko je točniji pandan Pavićevoj poetici iz sveta TV i filma, nego što je Vizantijsko plavo. No, krivica teško da je u Paviću, već u nezahvalnom odnosu kolaboracije sa rediteljem i koscenaristkinjom. Tamo gde se energije ne mešaju i ne razblažuju, stvar je drugačija.

To se odlično vidi na primeru drame Zauvek i dan više, poklonjenoj kao desert uz novo izdanje sabranih priča (indikativan izdavački transfer). Knjiga je temeljno opremljena bio-bibliografskim podacima, od kojih se najdragocenijim čine oni vezani za dodir Pavićevog opusa sa dramskim umetnostima.

Formalna inovacija je, ovoga puta, u mogućnosti prekompozicije drame: tri prologa - stabilna sredina - tri epiloga; te roditelj može birati: jal' će po volji komediju, jal' tragediju. Fabula je vezana za romansu Kristine i Petkutina (homunkulusa grofa Avrama Brankovića), motiv poznat iz Hazarskog rečnika, ali sa delom uklopljenim citatima i situacijama iz drugih Pavićevih dela (opcija Copy/ Paste Pavićevog programa za pisanje vredno radi). Međutim, ključni zamajac je potpuno nov, i po tonu i po pripovedačkom mehanizmu, tvoreći jezgrovito i uzbudljivo delo. Osim napajanja na sopstvenim starijim motivima, u drami se oseća i bogata naslaga srednjeevropskog i srpskog baroka. No, koliko god da neoprezniji prikazivač može da razglaba, recimo, o venclovićevskoj umešnosti kojom se koriste prave i lažne poslovice u Zauvek i dan više, ironično je da se radi o terenu za koji je kompetentna samo jedna osoba na planeti - stručnjak za predvukovsku književnost, profesor Milorad Pavić.

Neprocenjivo je bitna činjenica da svi fascinantni elementi metodi iz Pavićeve proze i poeziji postoje neokrnjeni i u drami, na momente obećavajući nam i stepen više u budućim scenskim postavkama. Pažljivo je izbegnuta opasnost preglomaznosti ili prekomponovanja teksta, tako da ceo začudni mehanizam odnosa i situacije teško može biti doveden u stanje "neprirodnosti", kao što je, recimo, u Marinkovićevom filmu. Zahvaljujući biću pozorišta, ionako namenjenom ekstremnim stilizacijama, nema opasnosti da zreo i sočan Pavićev jezik u drami ostane u okviru hladne konstrukcije. U svakom slučaju skladno funkcionisanje jednog sveta i u drugom medijumu je značajniji efekat nego inovativna forma. Sama koncepcija o komponovanju dramske potke ionako će brzo pokazati da li su predloženi elementi ravnopravno jaki i na sceni kao što autor smatra. Pošto rediteljski instinkt nikad ne treba preceniti, ostaje da zaključimo da je u ovom slučaju žilavost autorske po etike bitnija.

Ne zaboravimo da srpska književnost oskudeva sa velikim dramama i autorima (ovde isključujemo dubrovačku književnost, koja je kod Srba danas na nivou rudimentnog organa). Ma koliko bila superiorna u prozi nad hrvatskom, srpska književnost što se dramaturgije tiče, nema stvaraoca formata jednog Slobodana Šnajdera, relevantnog i u svetskim okvirima (i koji ima više nego jednu dodirnu tačku sa Pavićevom poetikom). Teror sterilnog realizma ili komedija naravi posustaje, ali bi ova Pavićeve drama mogla biti ona vrsta lapota koji je bio nužan za proboj nove dramske poetike. Ona ne sme i ne bi trebalo da bude pavićevska, ali će scenske postavke Pavićeve drame (medijski potkrepljene autorovom harizmom i statusom) verovatno predstavljati strahovitu moralnu injekciju najmlađem talasu poetike začudnosti.

Drama Zauvek i dan više možda i nije u dramaturgiji malj one vrste kakav je Hazarski rečnik u prozi, ali barem sličan malj u perspektivi obećava. Što se samog autora tiče, bez prejudiciranja treba iščekivati zanimljive plodove novih njiva koje je prisiljen da obdelava.

Ključna novost je, u stvari, sledeća: Pavić je prešao u opštežitelje.