Јасмина Михајловић

Роман као приручник за гатање

Роман Милорада Павића "Последња љубав у Цариграду"

Роман Милорада Павића "Последња љубав у Цариграду", с поднасловом "Приручник за гатање", састављен је од 22 (0-21) поглавља. Та поглавља носе називе карата Тарота, тачније Велике Аркане (или Велике тајне), која служи за прорицање судбине и везује се својим најдубљим пореклом за елеусинске мистерије у Грчкој. Ово дело јесте својеврсна романсирана интерпретација тарот-карата, један оживљени тарот, где је свака карта постала засебна прича, јер свако поглавље кореспондира на дубинском нивоу са основним значењима и симболиком поједине карте.

Књига је подељена на седам целина: Уводни део - који садржи тзв. Посебни (нулти) кључ, Првих седам кључева, Других седам кључева, Трећих седам кључева, Схематски приказ неких начина отварања у тароту, и на Садржај, који у овом роману има посебну функцију зато што су у њему дата уз наслове поглавља и основна значења карата. На тај начин Садржај уз схеме бацања карата, прераста у специфично опште упутство за прорицање судбине помоћу тарота. На крају књиге налази се и додатак са осам табли тарот-карата од којих читалац може направити свој шпил за гатање. Свако поглавље такође, има на почетку слику (репродукцију) карте чији назив носи. Ликовна интерпретација 22 карте ("Major Arcana") овог пута иде ка нечему што се може назвати "византијским таротом", а чији је аутор сликар Иван Павић.

Радња романа смештена је на крај XVIII и почетак XIX века (са једним кратким пробојем у XX век), дакле, у доба Наполеонових ратова и рококоа којим одише читава књига, и дешава се на широким просторима од реке Лабе до Венеције, од Трста, Сремских Карловаца и Земуна, до Цариграда. Главни и сучељени ликови припадају српским трговачким и уметничким породицама Опујића и Тенецких, које су у књизи супротстављене и тиме што ратују међусобно за "туђ рачун", у француској и аустријској војсци.

Али, то је пре свега и изнад свега љубавни роман где ова 22 кључа представљају женски кључ Павићеве приче о идиоритмицима и општежитељима, која нам је позната, али у мушком кључу, из "Предела сликаног чајем". Наиме, "Последња љубав у Цариграду" је роман који на измаку XX века, на павићевски начин говори о положају и судбини жене у мушком свету; о моделима понашања и типовима жене у односу на тај задати мушки свет победника и поражених, усамљеника и братстава, и њеној могућности да буде изван и изнад тих мушки наметнутих подела - да буде нешто треће. Нешто као трећа ципела, како се каже у тексту.

Тако овај "Приручник за гатање" садржи "Кључеве велике тајне за госпође оба пола".

* * *

Павићев тарот-роман на један специфичан начин наставља Павићеву игру са читаоцем. Док су "Хазарски речник" и "Предео сликан чајем", као роман-лексикон и роман-укрштеница имали за предложак модел који долази из традиције писаног, "Унутрашња страна ветра", као роман-клепсидра, и "Последња љубав у Цариграду", као тарот-роман, имају за образац један предмет. У случају овог последњег романа принцип је нешто измењен утолико што је реч о једном култном предмету (картама за гатање) и што је још значајније - начин употребе предмета рефлектује се на роман пост фестум, после читања књиге, и обрнуто.

Читалац и читатељка "Последње љубави у Цариграду", пролазиће овога пута кроз Павићев роман, од почетка ка крају, степеник по степеник, али ће склопивши књигу моћи да баце карте што иду уз њу и да онда из палог распореда, накнадно скоковито ишчитају своју судбину из одређених поглавља што су се отворила у тарот-картама, читајући их сада на нов начин.

Може се говорити о најмање три могућа типа читања "Последње љубави у Цариграду". Читалац може да изабере било који од њих, а може и да их комбинује. Први тип подразумева читање романа без обзира на карте, то је онај класични начин на који се читају сви романи.

Други тип претпоставља употребу карата без обзира на роман, уз помоћ схема на крају књиге и основних значења тарота који су дати у Садржају. То је тип читања окренут књизи као класичном приручнику за гатање.

Трећи тип омогућава читање карата с обзиром на роман. Ту су карте у служби тумачења слојева и значења романа. Реч је о учитавању тарота у роман, о гатању у служби књижевности. Свака карта је у специфичном сагласју са симболиком одређеног поглавља. Оне су кључ за једно од отварања романа. Читалац који је упознао тарот учитава то знање у књигу од поглавља до поглавља.

Треба, наравно, узети у обзир и могућност читања о којој говори Чедомир Мирковић. Најпре се баце карте, па се онда читају одговарајућа поглавља романа која су везана за оне карте које су пале.

Према томе, постоје два основна нивоа читања. Први је, могло би се рећи, класичан начин, а други ниво читања, онај накнадни, јесте читање сопствене судбине сваког појединачног читаоца. Књига као предложак, као приручник за гатање, у том другом ступњу читања, улази у живот сам, меша се са њим, а тиме омогућава и сегментарно ишчитавање текста и ишчитавање текста у другом кључу од оног транспарентног, датог као ниво романескног догађања.

Тако се сада у слојевитој Павићевој прози јавља један нови слој значења - који сваки читалац понаособ ишчитава у односу на свој живот. Ту се дакле, јавља лични ниво читања, а сама књига добија нову димензију - добија значење и сврху употребног предмета.

"Последња љубав у Цариграду" је лако проходан роман и биће, вероватно, велико изненађење и за књижевну критику и за читаоце. Мислим чак да ће бити најчитанија Павићева књига. То је узбудљив, брз и напет роман који се чита лако. Сав у једној целовитој енергији, свежини, радости и снажном лирском и еротском набоју. Тај лирско-еротски набој књиге основна је боја, тон и везивно ткиво свих догађања, езотеричних наслага, унутрашњих одјека, чежњи и тајни јунака, њихових смрти и васкрсења. Књига саткана од жижних тренутака љубави и смрти.

Свако поглавље садржи најмање два обрта, било акциона, било смисаона или стилска од којих застаје дах. То је књига у коју се може заљубити, и која се може читати убрзо и други пут, управо због те заљубљености, због уживања, због жеље да се буде са јунацима још једном, тачније заувек и дан више. А ово је и књига која се може, баш због свега наведеног, носити са собом као некакав профани реликвијар, као књижевна амајлија.