Милорад Павић: Класицизам

Класицизам

Гео-поетичка слика

Открића Херкуланума (1737) и Помпеје (1748) пробудила су у европској јавности средином XVIII века веома жив интерес за античке споменике и Антику уопште. Шкотланђанин Роберт Адам 1764 објављује резултате истраживања Диоклецијанове палате у Сплиту, а за њим следе и други. Можда су најлепша илустрација тог новог стања духова, те археолошке грознице, тог новог "ходочашћа на Југ" којим је и Гете заражен на свом "италијанском путовању", писма једног дубровачког свештеника, филозофа, физичара, математичара и писца, Руђера Бошковића (1711–1787), који је од својих археолошких интересовања створио одскочну даску своје светске научничке каријере. Овакве археолошке наклоности епохе подстакле су интересовање за грчку и римску класику, које је испунило другу половину европског XVIII века у низу области – од сликарства до књижевности. Део тог покрета представља и класицизам у српском сликарству и српској књижевности.

То враћање Антици половином XVIII века, неокласицизам, како су га називали они стручњаци који су појам класицизма резервисали за француски XVII и енглески рани XVIII век, или једноставно класицизам, термин који је, чини се, преовладао шездесетих година XX века, у ликовним уметностима има сасвим одређено место. Што се књижевности тиче, Рене Велек је, пишући 1965. о класицизму у Француској, Енглеској и Немачкој, закључио "да се у трима размотреним земљама ,класицизам' односио на три оделита књижевна тела. – на француску књижевност седамнаестог века, на енглеску књижевност позног седамнаестог и раног осамнаестог века, и на немачку књижевност веома позног осамнаестог века – који се jако разликују по суштини и форми, полагању права на ауторитет и величину, па чак и по својој вези са Антиком. Описати ове разлике значило би писати књижевну историју трију земаља током двају векова" У сваком случају, увођење барока као стилске формације која у европској уметности и књижевности испуњава време између ренесансе и класицизма, потиснуло је класицизам ближе ка XVIII веку.

Што се српске књижевности тиче, постоје сасвим ваљани разлози да се ту под појмом класицизма прихвати покрет напоредан ономе у руској и немачкој књижевности друге половине осамнаестог века. У најновијим истраживањима совјетских историчара руске књижевности та) покрет се смешта у другу половину XVIII века, па се и ту средина XVIII века сматра временом кад преовлађује стил руског класицизма, или се чак ова граница помера на шездесете године Исто важи и за модерне историчаре словеначке књижевности, који у својој области виде у ово исто време једну епоху с два напоредо трајућа стила, а то су класицизам и предромантизам.

Разлози за подобну периодизацију и у српској књижевности веома су једноставни, алтернатива не постоји. Делећи утицаје немачког и руског класицизма, као и заједничке школске класицистичке узоре, српска књижевност имала је и сопствене разлоге да се веже за ова) "неокласицистички" покрет Европе.

Тек пошто нас је барок довољно одвојио од наших византијских осећања сродности са старом српском књижевношћу и преко ње са грчком Антиком, у једном новом стилу насталом после барока имало је смисла и ефекта поново се укључивати у оне европске оријентације које су звале натраг ка античким изворима, и то римским.

Јер, ранији бројни повраци у свет Антике у склопу сличних хуманистичких обнова византијске цивилизације нису у крилу српске књижевности могли добити боју западноевропског класицизма, него су носили и даље печат византијских грчких препорода и нису могли послужити српским класицистима као одговарајућа паралела у прошлости за њихове идеале Ти повраци грчким узорима доживљавани су, напротив, у српској књижевности као враћање домаћем средњем веку, а не као интернационална категорија и водили су пре у предромантичке воде него ка класицизму Зато се и у српској књижевности само покрет везан за латинску Антику и њене књижевне ауторитете може назвати класицизмом То, наравно, не значи да су се српски писци у другој половини XVIII века, када се под утицајем западноевропског класицизма окрећу класицистичким обрасцима, искључили сасвим из византијског посредништва. Доситејево дело, на пример, непосредно се преко грчких класичних оригинала везује за Антику, али то ипак иде кроз несумњиву верзираност истог писца у области византијске литературе и теологије и чини га пре предромантичарем него класицистом. Постоје, дакле, и хронолошки разлози што се у српској књижевности о класицизму може говорити тек у другој половини XVIII века, а не раније.

Српски класицизам се, с друге стране, и версификаторски може сасвим добро упоредити са руским и немачким силабичко-акценатским класицистичким системом који представља, у ствари, доста добро транспоновану античку (латинску) метрику у модерне језике, за шта немамо паралелу на пример у француском класицизму, који остаје на силабизму. С друге стране, и српски класицизам се највећим делом прикључује оним европским књижевностима чији класицизам "није римовао", везујући се тако за изворнији облик.

* * *

У средњем Подунављу, на линији између Карловаца, Новог Сада, Пеште и Беча, где је у XVIII веку био смештен највећи број српско-латинских школа или пак, класичних високих училишта које су похађали и Срби, налазе се и средишта српске класицистичке књижевности, под изразитим утицајем античких, у првом реду римских класика Најдаља тачка је Беч, где у XVIII столећу делују класицисти прве генерације, Алексије Везилић и Трлајић, а најранији класицистички центар су Карловци, са јаким школским класичним средиштем још из прве половине XVIII века. Ту се настава изводи уз помоћ бројних уџбеника класичне поетике и реторике и ту делују и касније класицисти као Мушицки, Магарашевић, Никанор Грујић и други Вршац са латинистом Хедлом, Стеријом, Малетићем, Арновљевићем и Нешићем чини јако класицистичко средиште, а уз Вршац јавља се и Рума са својом класичном полугимназијом још у XVIII веку, "срећна у синовима", како гласи један стих о њој из тог времена Ту, у Руми, учили су или деловали Атанасије Стојковић, Георгије Хранислав, Василије Суботић и Константин Богдановић Нови Сад и Пешта спадају међу водећа средишта класицизма и ту се, у Будиму, штампа велики број класицистичких дела српске књижевности, ту су школовани српски класицисти и ту они и делују, као Сава Текелија, Јован Хаџић, Јован Суботић (који је везан и за Беч), Стефан Стефановић и други Најзад, ту је и Сомбор са учитељском школом од 1778 и приватном класичном школом Василија Ковачића(1798 1805) и са писцима као што су Јован Берић, Платон Атанацковић, Аврам Мразовић, Исидор Николић, Димитрије Налбановић, Николај Шимић и др.

Сви су ти центри и писци узели учешће у стварању српске класицистичке књижевности, уносећи у световно и црквено беседништво умеће и структуру античке реторике, у прозу античку стилистику, а у поезију, где су били најплоднији, класични размер и строфику – античке песничке форме (еолску лирику – алкејску и сафијску строфу, хексаметар, елегијски дистих), покушавајући на махове да српски стих подвргну строгој дисциплини древне квантитативне версификације.

Класицизам српско-латинских школа

Класицизам је у српској књижевности институционализован кроз српско-латинске школе, које се јављају у српској средини на територији аустријске империје (смењујући понекад грчке школе и грчки утицај) од тридесетих година XVIII века. Латинизам тих школа условљен је на два начина и долази са Запада, од аустријске и касније мађарске администрације, која се једно време води на латинском, и са Истока, из Кијева са тамошње духовне академије на коју одлазе често и српски студенти и на којој се настава изводи на латинском. Тако се већ у окриљу барокне књижевности почиње јављати један класицистички слој чији су извори такође двојаки и везују се за одјеке византијске хуманистичке традиције у српској књижевности барока, јер интерес за антику српска књижевност XVII и XVIII века наследила је једним делом из старе српске књижевности, док се с друге стране овај класицистички слој јавља у српској књижевности захваљујући барокном хуманизму западне провенијенције и латинизму школе.

Са оснивањем српско-латинских школа у XVIII веку у Београду, Карловцима, Новом Саду, Руми, Сомбору и другде, јавља се и низ приручника за ове школе, од којих је део руског порекла и ширен је у преписима, али се јављају и штампани приручници за учење латинског језика – буквар (1766), граматика (1767) – а највећи део потреба подмирује се страним штампаним приручницима ове врсте за латински (Ренијус, Целаријус) и грчки језик. У склопу оваквог образовног програма српско-латинске школе обухватају и целогодишњу наставу из поетике и реторике и тиме се удара основ новој класицистичкој песничкој пракси и класицистичком беседништву.

Рукописни уџбеници поетике и реторике, писани на латинском и прилагођавани потребама српских школа, или састављани за њихове потребе, а касније на граници XVIII и XIX века писани на српском и штампани, систематски обрађују античке књижевне предлошке. Примери су узимани и настава је извођена у српско-латинским школама у XVIII веку с позивањем на ауторитете античких књижевности (Хомер, Цицерон, Салустије, Цезар, Тит Ливије, Корнелије Непот, Тацит, Курције Руф, Вергилије, Овидије, Хорације, Езоп, Федар, Теренције, Плаут, Катул, оба Плинија, Помпоније, Валерије Максим, Аурелије, Светоније, Марцијал, Сенека, итд). Посебна пажња посвећивана је у класи поета версификацији (подуке о стопној организацији стиха, о слоговима, о квантитету, итд), а у класи ретора стилистици (јер је реторика схватана веома широко). Поред античких песника, који овако кроз латинизам школе и кроз њен систем утичу на развој српске књижевности, долази и до секундарног утицаја других класицистичких књижевности Европе, тако да се уз немачки утицај (Фос, Клопшток, итд) јављају и преплићу са српским класицизмом рефлекси из мађарског и нарочито руског класицизма. Тај школски класицистички слој у српској књижевности најпре оставља видније трагове на рокајним песницима друге половине XVIII века, који нарочито од 1780. године преузимају каталог античких божанстава, митолошки декор и реквизит. То све код ових, често анонимних песника (чија су дела сачувана у зборницима такозване грађанске поезије), остаје на површини и још не представља прави класицизам, мада се чак и каталог рима проширује захваљујући митолошкој лексици коришћеној у то време не само у српској, него и у немачкој и мађарској средини на територији ондашње Аустријске монархије.

Антички узори

Класицизам и предромантизам први пут у историји српске књиге доносе уз наслеђене из барокног доба руске и немачке утицаје, нове, дотле српској књизи непознате узоре. Први пут у историји српске књижевности у XVIII веку јавља се један јак и јасно тражен романски утицај најпре класичан, а потом и модеран. Реч је о утицајима римске класичне и француске књижевности.

Као што је већ истакнуто, српско-латинске школе, које су преовладале средином XVIII века међу Србима под Аустријом, унеле су типично класицистичко образовање у онај слој српског друштва на тадашњој угарској територији, који је у том тренутку имао највећи број питомаца у тим школама. То је био грађански сталеж. Том сталежу је латинско школство одговарало и зато што је латински био у то време званични језик угарске администрације и права Тако је она генерација која је из крила српског грађанског друштва ступила на сцену током друге половине XVIII века, носила већ једну класичну културу, везану више за латинске него за грчко-византијске узоре претходних генерација.

Та и таква публика са карловачких, пештанских, румских, петроварадинских, новосадских и других класичних училишта, од књижевности је природно почела очекивати дела која одговарају тако формираном новом укусу. На тај начин је утицај класика, и то римских, први пут у српској књижевности дошао до видног изражаја. Писци који су раније били однеговани на узорима руским и немачким, на версификацији барока и рококоа у Украјини и Аустрији, сада су одједном морали да се вежу за нове каноне укуса и песничке праксе, условљене класицистичким образовањем читаоца књижевног дела као и "римским" узорима његовог ствараоца.

Када су на Темишварском сабору 1790. године представници српског народа у аустријској империји упутили адресу императору Јосифу II, они су овог просвећеног владара назвали "Марком Аврелијем србским". Ова алузија на римског цезара и писца, заштитника философије и мецену школства из II века н. ере, морала је имати једно популарно значење у оном времену, приступачно слојевима које је сабор представљао, грађанству. Очигледно, у адреси није била реч само о конвенцији која ће на највишем месту бити примљена с разумевањем, него и о заједничком језику, о међународној шифри споразумевања добро уведеној и познатој и онима који је шаљу. Може се поуздано рећи да је у српском друштву на међи XVIII и XIX века постојала једна знатна класична култура веома раширена и прихваћена и у средњем сталежу.

Средином XVIII века по рукописним зборницима српских манастира преводиће се Езопове басне и преносити Езопова биографија, као што је случај са зборником хоповачког јеромонаха Спиридона Јоановича. Тада и касније у Венецији код Теодосија, у Бечу код Курцбека и другде, штампају се и књиге за потребе Срба на грчком, или се преводе с овог језика.

Орфелинов часопис Славено-сербскиј Магазин (Венеција 1768), показујући јасне концепте просветитељске идеологије, ипак плаћа дуг и класицистичком укусу, који овде наступа заједно са просветитељством. Он има муке да усагласи захтев за напуштање латинског језика у корист народног, за шта се залаже на почетку часописа, с прилозима који дају класицистичку боју бројним страницама његовог Магазина. Орфелин ту наводи латинске "пословице" ("unus nullus"), преводи с латинског Писмо кесара Диоклецијана к далматијском народу које је датирано "од сазданија Рима 1050. године, поспешенијем великих Богов наших, Дија, Ираклија, Јовиша и великија богињи Артемиди", приказује три уџбеника латинског језика (Донатов, Целаријев и свој) и хвали латинску поезију Теофана Прокоповича.

Међу најважније тренутке овог интересовања за Антику у XVIII веку спада појава Доситејевих Басана (Лајпциг 1788), где се налази сакупљен велики број превода и прерада грчких и римских баснописаца Појачани интерес за класику у српској средини крајем века инспирисан је и другим Доситејевим делима у којима се, нарочито у Собранију (Беч 1793), јавља низ одјека античке парадигматске мисли и анегдотски материјал преузет из дела Плутарха, Диогена Лаертија, Елијана, Полијена, Зосима, Херодота, Аристотела, Цицерона, Светонија, Валерија Максима и других, све пропраћено књижевним портретима античких личности које Доситеј даје у свом делу. Колико је последњих деценија XVIII века интересовање за класичне писце порасло у српској средини, може се пратити к по разним записима потоњег митрополита и песника Стефана Стратимировића (1757–1836). У једној обимној рукописној свесци из младих дана Стратимировићевих остало је доста трагова његовог интересовања за античке теме и његових исписа из лектире античких писаца. Фриволни рококо елементи француских галантних песника с краја века мешају се ту са сентенцијама на латинском и наводима или преписима оригинала Енеиде, Метаморфоза, Катона, Цезара, Сенеке, Хесиода, Аусонија, Јувенала, Лукреција, Тацита, и других. Из Хорацијеве Ars poetica има у три маха извода, а Есхилов Агамемнон цитиран је у француском преводу.

У којој мери је школски класицизам постао важан елеменат у јавном саобраћају Срба у Аустрији види се и из српског речника објављеног код Курцбека (Беч 1790, 1791), у који су биле унете одреднице из класичне митологије и објашњени многи елементи античког живота (Троја, Катон, Еол, Александар Македонски, древни Римљани, Вулкан, Цицерон, амфитеатар); дата су и објашњења о античким обичајима као што је онај да се прориче по лету и крику птица, итд.

Античка философија добија у то време (Будим 1799) прве модерне преводе у српској књижевности. С посветом српској омладини, Димитрије Николајевић Дарвар дао је преводе из дела Кевита (Кебета) Тивејског и из Епиктетове стоичке философије. Прво је апокрифно дело Cebetis tabula приписано грчком философу из 400. године пре н. е. Кебету Тебанском, који је (према Платонову казивању у Федону) био пријатељ Сократов, а друго је Мануале, Епиктетов познати Приручник (код Дарвара Ручница) који се обично издаје заједно са псеудокебетовом Табулом.

Почетком XIX века, када су српске публикације бројније и могућности објављивања веће, овај интерес за Антику још се јасније испољава.

У првих десетак година излажења Летопис Матице српске (1825–1835), нарочито у време док га уређује Магарашевић (до 1829, дакле), може се сматрати класицистички обојеним часописом, правим и најзначајнијим гласилом српског класицизма, мада ни друге периодичне и њему сличне публикације не заостају много у таквој оријентацији. То важи чак и за Вуков "забавник" Даницу, која има и сама класицистичких "прилога". У четвртој свесци Летописа (1826) у рубрици "Преводитељи класически списатеља", набројано је преко 70 књига античких аутора који су преведени у Русији, што је истакнуто као пример. Илустрација и графичка опрема Летописа у то време стилски прати овакву оријентацију. Од посебног је интереса у том смислу да класицистичка обојеност Летописа престаје после Магарашевића или, тачније, после прекида у излажењу часописа у 1835. и 1836. години, што је у литератури већ запажено.

Античка грчка књижевност има видно место у српској штампи и периодици првих деценија века. Хомер је, на пример, превођен у више наврата. Године 1832. издао је Петар Демелић у Будиму у засебној књизи свој превод трију првих певања Илијаде, у хексаметрима "али без цезуре и шпондеја, које ми немамо", а 1833. у Летопису и одломак из четвртог певања, уз који је уредништво донело и одговарајући фрагмент у руском Гнедичевом препеву. Јован Хаџић преводио је Илијаду у асиметричним десетерцима народне поезије, али је његов превод I и XIII певања објављен тек 1858. у II књизи Дјела Јована Хаџића. Јосиф Горјановић преводи Бој жаба с мишеви (Летопис, 1841,1). Anacreontea су превођена у више махова у Летопису: Лукијан Мушицки дао је преводе 1825, Јефтимије Јовановић 1828, Јаков Живановић 1830; следе преводи у Голубици (1839,1842,1843,1844). Сапфину поезију преводили су у Летопису Петар Демелић од Пањове и Јован Пачић. Јован Миоковић је 1814. године у Будиму издао Житије Езопово "с придодатком неколиких баснеј", и с Езоповом сликом, преведено с руског. Занимљив је превод Јевтимија Аврамовића из Ксенофонта, Икономија (Трговачке новине, Београд 1826).

Посебан утицај извршила су почетком XIX века у српској књижевности Плутархова дела. Још Доситеј Обрадовић инспирисао се Плутархом у својим списима, а Вук Караџић, Ђорђе Магарашевић и Јевтимије Ивановић, припремајући животописе славних људи свог и других народа, имали су пред очима Плутархове Упоредне животописе. Јевтимије Ивановић, парох карловачки (који је носио и надимак "Плутарх") објавио је, угледајући се на Плутарха, а по Бланшару и Шилеру, четири књиге животописа знаменитих људи (11809, II 1834, III и IV 1840. и 1841) под насловом Нови Плутарх, приопштивши уз њих и Плутархов животопис. Слично је учинио и Вук када је свом зборнику животописа српских устаника дао назив Српски Плутарх или житија знатни Србаља у Србији нашег времена. Од превода из Плутарха на српски изишла су три веома рано, сва три из Етичког зборника. Писац уџбеника грчког језика Георгије Захаријевић преводио га је у два маха. Најпре је у Будиму 1807. с грчког превео и објавио Слово Плутарха Херонеја о воспитанији детеј, а затим је 1808, опет у Будиму, дао превод дела Зерцало супружества ("Плутарха Херонеја слово о должности супружества... с јелинскаго на прости гречески дијалект пренешено; на славено-сербски же преведено"). Плутара Херонејскаго делце о воспитанији детеј у исто време (Будим 1808) преводио је и Јован Рукослав. У Будиму 1807. уз свој први превод из Плутарха Захаријевић је превео и "слово Исократа ретора о благонравији јуности".

Латински писци заузели су више места у оквиру класицистичких интересовања српске јавности почетком XIX века. Интересовање за Цицерона наставља се и у првим деценијама XIX века. Године 1800. један писац из сомборског класицистичког круга, Николај Шимић, завршио је свој превод Цицероновог списа о пријатељству (Laelius de amicitia), који је под насловом "Лелиј либо разговор о дружестве" припремио за штампу у Будиму. Како је Цицерон изгледао у Шимићевом преводу може се видети из његовог рукописа који је сачуван:

Сцевола

Мој љубезни Фани, ти би јоште прилежнејше о сем настојал, јест ли би ти недавно бил в вртоградах Сципионових, где су разсуждали о Республке. Каквом он тогда себе показал справедљивости заштитником, против оштроумних Филонових речи!

Фани

Сије вајстину било справедљивејшему мужу лако заштитити справедљивости!...

Исти преводилац, Николај Шимић, превео је и у засебној књизи објавио у Будиму 1811. Сципиона сон (Somnium Scipionis), у ствари саставни део шесте књиге Цицеронове Републике (De republica libri sex). Стеван Лазић дао је превод Цицерона О пријатељству у Новинама србским 1821, бр. 27 и 28; а у Летопису (1827, част 1) одломак под насловом Из Кикерона (О неправди и дужности); Ђорђе Магарашевић објавио је превод под насловом Дужности у Летопису (1826, част б и 1827, част 8); Павле Стаматовић поново је превео Сан Сципионов (Сербска пчела 1830, бр. 1). Јаков Живановић из Цицеронових Тускуланских испитанија објавио је најпре одломак у Летопису (1830, бр. 23), а затим и засебну књигу у Бечу 1842. под истим насловом. Јован Хаџић преводио је Цицерона у Летопису (1830), а у Голубици 1839. и 1842. и у Огледалу србском 1864. Петар Демелић, преводилац Сапфе, преводио је и Цицеронова писма у Летопису 1832 (част 3); преводили су га и А. Арновљев и Стефан Недељковић у Летопису 1834. Григорије Лазић издао је засебно Дијалог Цицеронов о пријатељству (Београд 1836), Марка Тулија Цицерона књигу о дужностима у Београду 1854, итд.

Корнелија Непота, који је послужио Вуку Караџићу као један од образаца за рад на његовом Српском Плутарху (1822–1829) преводио је Милош Светић (Јован Хаџић) у Летопису 1827. у два маха, у Летопису за следећу 1828. опет у два маха, а затим у истом часопису 1829. и 1830; Матеј Костић превео га је и издао у засебној књизи 1845. у Новом Саду.

Лукијан Мушицки преводио је Катонове сентенције 1815. године и оне су објављене у трећој књизи његових Стихотворенија (Нови Сад 1844, стр. 165–192). Салустија је преводио Петар Теодосијевић, Увод и предложеније повести о созаклетију Катилине, ЛМС, 7, 1831, 26 и 27; 8, 1832, 30; 1833, 34. Вергилијеву Енеиду преводио је Јован Хаџић (у Летопису 1825 I књигу, у Летопису за 1826. годину другу; у Голубици 1842, почетак). Одломак из IX књиге превео је Ђ. Шупица опет у Летопису за 1826 и 1831; Г. Д. је превео одломак из I књиге Енеиде у Летопису 1831, а Вук Маринковић је у истом часопису 1826. и 1827. и 1827. дао превод II књиге. Ти преводи су само у два случаја у хексаметру (Хаџић и анонимни преводилац у Летопису 1826) а у осталим случајевима у асиметричном епском десетерцу.

Хорације је највише превођени и највише цењени песник српског класицизма. Мушицки и Павле Берић преводе га исте 1817. године; Берић у Новинама србским (1817. св. 12) а Мушицки "са безбројним парафразама и имитацијама" али и са преводима (као Epist.1,8 1817), у својим Стихотворенијима (1,3) али и у Летопису (1825, 1 и 1827, 11). У Новинама србским после Берића преводе га Аноним: VII оду из IV књиге (1821, 52) и Аврам Мразовић (1821, 15). Атанасије Теодоровић (Божидар Божидаревић – Б. Б) и Јефтимије Јовановић преводе га у Летопису 1825. и 1826. Највише превода из Хорација даје Јован Хаџић и они су сакупљени у другом тому његових Дјела, али су испевани и објављивани раније, у Летопису највише. Ту је само у 1826. години Хаџић десетак пута објављивао преводе из Хорација Његових превода има и пре и после тога у истом часопису; 1825; 1827. у два маха; 1828, 1830. Засебно Хаџић је издао Писмо Писонима (К. Орација Флака о Стихотворству књига, Беч 1827), а с превођењем овог писца наставио је и у часописима Уранија (1838) и Голубица (1839,1840,1842 у три маха). Преводе из Хорација давали су у ово време још и Сава Мркаљ (објављено у Голубици за 1839. годину), Исидор Стојановић у Летопису (1833) и многи други касније током XIX века. Било је и подражавања Хорацијеве поезије (Летопис 1831). Хорација 1821 прештампавају у српској књижевној периодици у оригиналу, књижевни додаци Новина србских стално доносе преводе из овог песника, преводи се и "размером народни наши песама", а касније средином века сјајне преводе Хорација даје Јован Стерија Поповић. У прози Атанасија Стојковића, у роману Аристид и Наталија (Будим 1801) запажени су бројни ставови и парафразе из Хорација.

Омиљеног песника српско-латинских школа, Овидија, преводили су А. Мразовић: П. Овидија Насона Печалних књиги V (Будим 1818) – и П. Овидија Насона Од Понта књиги IV (Будим 1818), као и Василије Суботић у Летопису 1831 (Her. 14). Суботић је на истом месту и исте године преводио и Тибула (Albius Tibullus). Матеј Костић је преводио и Ливија у Српском народном листу 1842. године. Басне су после Доситеја преводили с латинског Филип Пејић у Летопису за 1826. Езопове, а у Летопису за 1830. Федрове. Сенекина дела преводио је Георгије Георгијевић у Летопису: 1825. "Писмо о пријатељству"; 1825–1826. избор изрека, а 1826. два писма Сенекина. Још два Сенекина писма превео је у Летопису за 1832. и 1833. годину Антоније Арновљев. Епиграме Марцијалове преводи у ово време Јован Хаџић у Летопису 1830 (1. Авиту, 2. Тишу, 3. Елиц; 4. Фидентину, 5. Сабидију, 6. Фидентину, 7. Лелију). Најзад, једно писмо Плинија Млађег превео је у Летопису 1834. Матеј Костић.

* * *

Поред превода из античких књижевности класична култура допирала је до српског читаоца почетком XIX века и на друге начине. Има много текстова античких аутора или информација о њима, њиховим делима, њиховој поетици и језику и у књигама друге врсте. У Моралној философији коју је издао у Будиму 1807. Јефрем Лазаревић, налазили су се на латинском и у преводу "различних древних философ разговори", а у другом делу истог аутора, у Собранију моралних вештеј (Будим 1809) били су "древних философ и славних мужеј... разговори". Уз књигу Содружество древних богов (Венеција 1810) Јефрем Лазаревић дао је кратку "историју о разоренију Троје" и једну похвалу Сократу. У Видаковићевој књизи Љубов к младој муси сербској (Пешта 1812) била су штампана упоредо писма на латинском и на српском језику, Димитрије Дарвар објавио је у Бечу 1820. једно слово на грчком, а дело Георгија Поповића Пут у рај (Будим 1815) било је "собрано из настављења... древни философа" и других аутора. У књижевним додацима Давидовићевих новина излазили су 1821. преводи с грчког, а у огласу за роман Телемак од Фенелона најављује се у додатку митолошки речник, из којег ће читаоци познати "имена богова, богиња, царева, хероја, градова и река", једном речи "древност и древних Грека баснословије – митологију". Мразовићево Руководство к славенскому красноречију (Будим 1821) уџбеник је реторике урађен према Цицерону и Квинтилијану, и пун је примера готово искључиво из дела античких писаца Из Цицерона су као из основног школског штива навођене читаве странице стилских обрта, а Хорације са својом Ars poetica ("О художестве пиитском") наводи се сваки час. Затим, ту су преводи фрагмената и стихова из Овидија, Аристотела, Вергилија, Сенеке, а у стиху су преведене басне из Хорације и Федра. На крају дела, у "прибављенију", Мразовић је дао примере. Слово Александра Великог против Скита, Слово скитског посланика пред Александром Великим, Слово Александра Великог својој војсци уперено против Филота, Слово Филотово као одговор на напад Александров, Слово Сервија против синова Луција Јунија Брута, Слово Тула у заштиту Брутових синова, Слово Луција Јунија Брута против својих синова, а додат је препев једне Овидијеве посланице у стиховима ("Котију, царју тракијскому покровитељства у њего просјашта"). У Летопису Георгије Георгијевић, преводилац Сенеке, даје низ моралних прича: Сократова смрт, о Александру Великом и Дарију, о Помпеју, Децију, о Аристотелу, Платону, Антистену, један од наслова тих повести гласи: У Лацедемону се старости највеће почитаније давало.

Лукијан Самосаћанин имао је очигледно много читалаца и у српској средини овог времена. Дело приписивано Јоакиму Вујићу Суваров и Кутусов у царству мертвих, Разговор у сенном царству" (Пешта 1814) очигледно представља актуализовану парафразу познатих Лукијанових Разговора мртваца, а у Будиму 1834, излази једна мистификација приписана славном Самосаћанину То је, како се сматра, полемичко-памфлетски спис Ђорђа Захаријадеса под насловом: Филосерб Критон, Суд самогласни или забавно дело Лукијана Самосатеа "преведено с јелинскога на славеносрбски језик". Најплоднији је утицај Лукијана на Стерију.

Најзад, треба подсетити да сви преводи из класичних књижевности на српски, који су настали у ово време нису угледали света као, на пример, Трлајићев превод једне похвале Марка Аурелија.

Не треба, међутим, закључити да се класична култура српског друштва крајем XVIII и почетком XIX века кретала, када је реч о познавању античких књижевности, само у овде оцртаним оквирима преводне литературе. Класични писци читани су и куповани и у оригиналу или, пак, у немачким или другим преводима. Класична литература и на тај начин је постајала својина образованог грађанског друштва. Подбележник Максим Атанацковић, на пример, имао је у својој библиотеци у Новом Саду Цицеронов спис О дужности и Езопове басне у оригиналу; трговац Андреја Хаџи-Вулко дела Овидија и Корнелија Непота на латинском; Јован Поповић Пеци Fabulae Aesopi; капетан Јоаким Панић Römische Alterthumer; адвокат Петар Бугарски Fabulae Aesopi и Titi Livii opus; сенатор Григорије Савић Historia Graeca у два тома и Цицеронова писма на немачком. Темишварски епископ П. Петровић имао је у XVIII веку Епистоле Салустија, Плаутове комедије, Хорација у руском преводу из 1744, Демостенове беседе, Курцијусову биографију Александра Великог, "библиотеку грчких филозофа", Сапфу, Лукреција, Сенеку и анакреонтски зборник. Вук Караџић је имао у библиотеци оригинал познатог Непотовог дела De viris illustribus с упоредним руским и немачким преводом, а Вуков пријатељ Адам Драгосављевић из Шиклуша поредио је Вуков портрет Хајдук-Вељка (из Данице за 1826. годину) са Ливијевим портретом Муција Сцеволе, служећи се Ливијевим оригиналом.

Очигледно, један велики део интересовања српске читалачке публике, културне јавности и штампане речи последњих деценија XVIII и првих деценија XIX века био је посвећен напорима да се упозна и приближи савремености антички свет, свет древних република и грађанских идеала Атине и Рима, који су у добу европских револуција поново добијали значај.

Став класициста према књижевном језику

Однос класициста према језику књижевног дела условљен је класицистичком поетиком. Теорија о три стила, за коју се залажу и српски класицисти, претпоставља одговарајући језички израз на сваком од стилских нивоа – високом, средњем и ниском, па се та трихотомија одражава и у званичним актима као што је меморандум Миријевског бечком двору о српском језику и писму из 1781. Миријевски у том акту даје слику српског језика подељеног на словенски, словено-српски и српски, што одговара, у ствари, ломоносовској теорији о три стила и језика (словенски, рускословенски и руски). Класицисти српске књижевности, међутим, у својој пракси од познобарокних и рокајних песника (упознатих са класицистичком теоријом о три стила, као Рајић и Орфелин) и касније класицисти прве (Стојковић) и друге генерације ( Мушицки) остају на доломоносовској теорији о три стила и два језика – на славјанском и народном, српском језику. Диглосија српских класициста има низ узрока:

1. утицај Квинтилијана, код кога ће се наћи супротстављање језика престонице језику пука;

2. уплив руских теоретичара пре Ломоносова (Прокопович, Тредјаковски);

3. различити положај српског језика у односу на руски, јер је у XVIII веку стари српски језик, језик средњовековне књижевности, потиснут и замењен русизираним језиком (рускословенски). "Посредствени стил" Ломоносова у руској књижевности могао се неговати у истој језичкој материји, док је код Срба мешање високе изражајне варијанте и ниске изражајне варијанте значило мешање различитих језика (црквенословенског са јаким руским примесама и српског);

4. мешањем славјанског и српског умањивала би се улога славјанског језика српских класициста као интернационалног језика словенског класицизма, који је требало да буде пандан интернационалности латинског језика;

5. мешање изражајне варијанте високог са изражајном варијантом ниског стила водило је понекад (према осећању класициста) натраг ка барокном стилу;

6. најзад, ту је страх од "хаоса" ако се помеша изражајна варијанта високог стила са изражајном варијантом ниског стила – ствар на коју су упозоравали и ауторитети из других средина (Кораис, Копитар).

Диглосија српских класициста у пракси је била негована по правилима античке поетике. Дела нискога стила (писма, епиграми, комедије итд) писани су на релативно чистом народном језику (Трлајић, Стојковић, Мушицки, Стерија), а дела високога стила (ода) на славјанском језику. Ту поделу следило је понекад и писмо. Оде и друге песме високога стила Лукијана Мушицког испеване су на славјанском језику и штампане у две књиге црквеном ћирилицом (која се ту очигледно јавља као писмо изражајне варијанте високога стила), а његови епиграми и друге песме писане ниским стилом испевани су на народном језику и штампани у засебне две књиге грађанском ћирилицом. У оваквим назорима треба тражити узроке што је и Стерија своје Даворје (1854) објавио црквеним писмом.

У време када је Вук Караџић 1808. године учио школу у Београду класицисти српске књижевности начинили су један одсудан заокрет баш на плану језика. Те године Мушицки је испевао прву песму високим стилом, али на српском језику, а не на славјанском. Тако су класицисти отада (пошто је пример Мушицког слеђен и прихваћен) и српски народни језик сматрали изражајном варијантом високог стила. Вук је од њих могао преузети принцип да се славјански и народни језик не смеју мешати, али није прихватио њихово двојезичје. Остаје, међутим, чињеница да је пут којим су класицисти дошли до употребе народног језика у књижевности подигавши га на ниво средства достојног високог стила (sublimis) био другачији од Вуковог и преваљен пре Вука.

Песништво српског класицизма

Песништво српског класицизма обележено је у првом реду употребом античких песничких форми, дотада непознатих српској књижевности. Ти антички песнички облици (стопна организација стиха, интересовање за квантитативну версификацију, напуштање риме, античка строфика) у српску књижевност дошли су непосредно из античких (у првом реду латинских) извора. Па ипак, мора се напоменути да је ово порекло комбиновано понекад са варијантама античких форми негованих у српском и руском бароку. Такав је случај већ са првим уџбеником који долази из Русије, одомаћује се по српско-латинским школама и бива прештампаван за потребе српске младежи у Аустрији, са Граматиком Мелетија Смотрицког (1619,1721,1755). У верзији која је у употреби током XVIII века она има систематски обрађен одељак О просодији стихотворној. Подуке из овог уџбеника су потпуно класицистички усмерене; говоре о стопама (кратке, дуге, двојевремене), о квантитету слога, а потом се разматрају "стихотворенија мери", дводелни ритмови (спондеј, пирихиј, трохеј, јамб) и троделни (дактил, анапест, амфибрах, амфимакр, вакх, трибрах, тримакр итд). Даље се говори о хексаметру и пентаметру, о елегијском дистиху, о Сапфиној строфи, "фалејском" стиху, асклепијадском (хоријамбском) стиху, итд. Слично је са другим уџбеницима с почетка XVIII века, па кроз њих у српску књижевност допиру и први огледи античке версификације, јер се уз правила наводе и примери.

Тако је сафијска строфа у украјинској римованој варијанти (аабб) дошла и у српско песништво веома рано, потпомогнута свакако и популарним мелодијама на које су певане Хорацијеве оде у сафијским строфама широм Европе по латинским школама. Најранији огледи класицистичке версификације, колико данас знамо, сретају се у рукописним уџбеницима преписиваним или писаним за потребе српско-латинских школа у време доласка руских учитеља у Подунавље тридесетих година XVIII века. Једна ода Дунаву у римованој сафијској строфи и још неколико ђачких песама у истом облику сретају се у рукописном зборнику непознатог карловачког магистра из 1734. године (данас у Бечу), а низ песама у сафијским строфама садржи и рукописна поетика из 1729. руског порекла преписивана за потребе карловачких српско-латинских школа (варијанте данас у Нотингему и Новом Саду). Ову традицију школског неговања сафијске строфе, и то оне с римом и певане, преузима српски класицизам од барока и управо сафијску строфу осамдесетих година XVIII века уводи као основни облик свог песништва Алексије Везилић.

1. Прва генерација класициста

Рани класицизам са траговима рокајне моде у српској књижевности обухвата генерацију песника која се исказала током три деценије између 1780. и 1810. године отприлике. То је уједно и време делатности Доситеја Обрадовића, који својом културом, својим класичним образовањем, својим огромним ауторитетом веома много значи и за класицисте српске књижевности, мада не пристаје уз њихов покрет, издвајајући се у првом реду својом версификацијом (силабизам) и својим односом према три стила и два језика класициста, које не узима као мерила своје књижевне делатности, него се оријентише на модернији став, против диглосије, а за употребу једног језика у књижевности: Па ипак, Доситеј класицистима говори њиховим језиком, његово дело је пуно реминисценција и позивања на Антику; године 1789, у тренутку када избија француска револуција и Београд бива ослобођен од Турака, Доситеј пева о "златном веку" и "милим временима" једним речником који је разумљивији био класицистима него што је нама данас:

Житељнице премудре Парнаса,
Пијерије, Пинд и Хеликона,
Вашега је то достојно гласа,
Код Дунава што бива и Дона...

С обзиром на овакву оријентацију Доситејеву, која је (сем у баснама) углавном нагињала предромантичарским схватањима, један други песник онога времена сматран је у српској књижевности утемељитељем класицизма. То је био Алексије Везилић (1753–1792) полазник латинских школа у Пешти и универзитета у Бечу, први песник новије српске књижевности који је штампао збирку песама. Његове књиге (1785. и 1788) обухватиле су поред песама у псеудохексаметру (-U-U-UU/-U-U-UU)и низ ода у сафијским строфама са римом (аабб), за које је сам напомињао да се могу певати према мелодији Хорацијеве чувене оде Integer vitae... Те кратке оде, од по једне до две сафијске строфе, посвећене су најчешће српским и хрватским официрима из пограничних јединица према Турској, или пак српским писцима од Симеона Пишчевића надаље. Хорацијев утицај овде је видан не само у версификацији, него и тематски, па Везилићева збирка песама Краткое написаније о спокојној жизни (1788) већ од наслова парафразира Хорација. Остали песници овога круга, као Глигорије Трлајић (1766–1811), Гаврил (Георгије) Хранислав (око 1770–1843), Атанасије Стојковић (1773–1832), негују римовани псеудохексаметар, или прави хексаметар, диглосију (која се нарочито испољава у разлици између језика њихових писама и њихових свечаних ода или песама поводом смрти појединих угледних личности). Хранислав уводи у српску књижевност римовани елегијски дистих (који као да антиципира праксу Војислава Илића), пише оде на латинском у Сапфином размеру и у асклепијадским строфама, а и рокајну немачку лирику; латиниста је и вршачки песник Joachim Hцdl (рођ. 1725). Његов латински опус обухвата низ спевова у хексаметрима и елегијским дистисима, пригодно песништво и пасторалну поезију. Тематски везан за Вршац и Београд, Хедл је дао стихове чија је елеганција и течност запажена и поређена са Овидијевим (Хорањи).

Најистакнутији песник овог круга свакако је Атанасије Стојковић, један од најбољих песника српског класицизма уопште. Његова песма На смерт бесмертнаго Јоана Рајича (Будим 1802) испевана у два плача представља један од најозбиљнијих напора српског мисаоног песништва. Писана у хексаметрима, она и на формалном плану доноси новине у српску књижевност. У литератури је запажена савршена организација стиха код Стојковића и управо његови неримовани хексаметри приближавају се античком обрасцу са успехом. Са тим хексаметрима у српском песништву долази до једне важне промене: до напуштања изосилабизма. Песник "обе вечности" (прошле и будуће), елегичар застао над гробом Рајића по којем "дивље ноћи страшно корачају", Атанасије Стојковић унео је у српску књижевност један акценат на граници класицистичког и предромантичарског сензибилитета, али и једну нову песничку форму. Држећи се античког правила да се хексаметар гради од смењивања троделних и дводелних стопа, Стојковић је саздао свој стих тако да он, остајући правилни хексаметар, осваја несвакидашњу разноврсност одмора и броја слогова. Од одмора хомерског стиха Стојковић чува две цезуре, а од дијереса буколску; стих му се креће у распону између 13 и 17 слогова и тако се дактил и трохеј у српском песништву први пут почињу смењивати наједан начин који остварује изворно звучање хексаметра, док изосилабизам напушта. Пошто је песма поводом смрти једног песника према класицистичкој поетици припадала узвишеноме стилу, Стојковић је своје хексаметре посвећене Рајићу састављао на славјанском. Дубока мисаоност ове поезије лакше се може пратити ако се текст пренесе на савремени језик, као што је овде учињено:

Плачи, о Ти, како да Те назовем,
род или племе или отаџбино? Плачи, смирења му
видећу вели венац и благости. Рајић је тужним
Србима свештено одсад и свето име на веки.
По бесконачном прошлих он векова стазама руком
Очинском вођаше нас. Он времена нам предака бурна,
страшних часова и зла, и родољубља правог
и величине наше – авај у вечност прешле
описа бојама живим, хероја храбрих и верних
и врлих световладатеља чудна прегнућа.
Сви они, срушене сада Србије, беху сви чеда.
Тако огромна смрти коса Империје сече
и једним чупа силним из корена махом.
О неусрећиви спомен! Чему та велика верност?
У срцу мојем дечачком лежаше сумње огањ;
Чисти душе, распалио си га Ти! Како чувства
срце ми проницаху! Како ускипе крв ми сва!
Како се румењаху и горијаху образи моји
нежно, док ми, као отац, ме грлећи дуго,
к Музама германским пут благосиљаше ти.
Око моје кроз спокојну радости сузу гледаше
предивна дела твоја и високи им врх достизаше
једва: облаком. врх покривен што грози и небу.
О што не даде Парка ужасна, златним српом.
вечно пупећи венац усекав, младо да чело
Ти украсиш моје? Но, сени пресвета, на зло
мој устремљујући огањ и ову жеђ не прими.
Частољубље је обала највидовитијих душа;
без њега пак дивна смртних дела би била
у најдубљем сну. Није ли и твој дух истински велик
кротко летео на крилима частољубља тајног
к циљу великом стремећ? Од обећања, ко Те,
ко Те, о кажи, одврати? Али што призивам
дане ишчезле и већ находеће се у броју безмерном
година пре потопа што беху? Нека. Прими и зато
оно што моу иш даши; једноставну песму и чисту сузу...

Стојковићев формални експеримент стојао је доста усамљен. Остали песници српске књижевности његова времена, нису класицизму прилазили увек као версификацијском подухвату. Они су, у склопу једног веома слободно замишљеног класицистичког програма, сматрали да је довољно ако се ослоне на акценатско-силабички стих и населе песме митолошким и историјским реквизитима Антике. Та рокајна фаза српског класицизма и даље је римовала, па читав класицизам XVIII века носи тај печат риме, све до појаве Лукијана Мушицког (ако се изузму напори Стојковића). Песници као Везилић, Михаило Владисављевић, Трлајић, Хранислав, сомборски песнички круг (Јован Берић, Аврам Мразовић, Налбановић и други), па и сам Стојковић понегде, као, уосталом, и млади Мушицки пре 1808. године, плаћају дуг овој рокајној традицији, римују своје песме и оде и прикључују се класицизму у оквиру једног минималног програма. Па ипак, напори прве генерације класициста српске књижевности били су дочекани са разумевањем и симпатијама Не само да су их прихватили као велико освежење и поздравили као осниваче нове песничке школе рокајни песници рукописних зборника с краја XVIII века (Авакумовић), а касније Мушицки, Стерија и остали класицисти у XIX веку, него су их почели подражавати и предромантичари као Милован Видаковић, Михаило Витковић, Дошеновић или Јован Пачић, који су (сви класично образовани) платили свој дуг угледу класицизма понеком песничком формом (сафијска строфа код Видаковића и Витковића) и чешће митолошком тематиком (Пачић, Дошеновић, Соларић и др.).

2. Школа Лукијана Мушицког

Други талас класицистичког песништва српске књижевности везан је задело и углед Лукијана Мушицког (1777–1837). Готово као да се Мушицки нашао на челу српске књижевности, бар њеног класицистички усмереног крила, у часу када је место дотадашњег врховног књижевног ауторитета Доситеја Обрадовића 1811. остало празно. Једна од првих ода које је Лукијан Мушицки испевао у новом облику (Алкејев метар) и са употребом народног језика као изражајне варијанте класицистичког високог стила, настала је баш поводом Доситејеве смрти. Студирајући на пештанском универзитету философију и права, Мушицки је био у прилици да се бави естетиком и поезијом и да прати предавања код угледних професора (Шедијус, X. Г. Хајне, Дисен). Дела немачке књижевности од Канта и Хегела до Гетеа и Хердера, француске културе, енглеских, италијанских и руских писаца, представљају само део лектире Мушицкога и Скерлић гаје с правом сматрао "најобразованијим српским писцем свога времена". античке књижевности биле су у првом плану интересовања Мушицкога и он их је читао у грчком и латинском изворнику. Век је провео као монах, у сталним сукобима са митрополитом Стратимировићем, такође песником, преводећи писце Антике (Хорације, Катул, Анакреонт, Вергилије) и певајући песме по узору на њих. Формално, његова версификација и строфика спадају међу најразноврсније у српском класицизму и десетак античких песничких форми Мушицки је пренео у своје дело и учинио својином српске књижевности. Искључио је из својих песама риму после 1808. године и унео римски размер у њих (алкејска строфа, хексаметар, елегијски дистих, фалекијски стих, алкмански метрум, прва и друга архилохијска строфа, први питијамбски систем и трећа асклепијадска строфа). Оде, песничке посланице, елегије, епиграми и пасторална поезија Лукијана Мушицког издати су постхумно у четири књиге Стихотворенија (Будим 1838. и 1840. и Нови Сад 1844. и 1847). Песништво Лукијана Мушицког имало је три знатне врлине: представљало је у свом времену веома утицајан и подстицајан књижевни опус, створило школу и зрачило веома широко у простору и времену. Поред своје версификацијске разноврсности, оно је значило читав један национални програм и оде Мушицког, као Глас народољупца или Глас арфе шишатовачке, учене су напамет. Циклус ода Мушицког "к себи самоме" представља веома успелу збирку исповедног песништва:

Друже! ја сам ти већ на среди сиња
Мора. Бурја ми чун колеба страшно.
Ја т ' не остављам весла;

Отгони таласе дух.

Морскиј различан Гад све покрај мене
Плива; уздиже врат; чељуст отвара;

Грозно скрежеће зуби!

Ал ' ме прогутат не сме.

Зар му не да Нептун; да ил му с ' чини
Даје дух мој сам бог.
И слаба мишица Људска јача у беди:

Сече и препоне дух.

Томе служи сав свет, – добија, губи;

Свему причина он. Где јачиј живот,
Тамо победа спеши.
Дрема у миру и лав.

Његова амбиција да буде пригодан, да буде у служби дневних потреба свога народа, данас не изгледа као некада недостатком, него пре врлином. Коришћење релативно чистог народног језика у одама, увођење низа нових песничких врста, чине Мушицког најинвентивнијим песником српског класицизма и његове родоначелничке одлике су несумњиве. Поред ових врлина, Мушицки је имао и један посебан дар – дар да однегује млађе песнике, да се бави као ретко ко у српској књижевности пре и после њега књижевним подмлатком.

За Мушицким и вођени његовим ауторитетом у књижевност су ступили сви важнији песници српског класицизма XIX века. Поред Стерије, другој генерацији српских класициста или школи Лукијана Мушицког припадају: Павле Берић (1798–1842), Јован Хаџић (1799–1869), Владислав Стојадиновић Чикош (1805–1844), Василије Суботић (1807–1869) и Стефан Стефановић (1807–1828).

3. Стеријин песнички круг

Трећи талас класицистичког песништва у српској књижевности окупља се око Стерије и јавља се у тренутку када класицизам доживљава кризу. Узроци кризе видни су још око 1830, када се осећа одсуство Мушицког (који је тада у Хрватској на новој дијецези), а посебно после његове смрти (1837). Разлози кризе су поред овог губитка, који је ожалио и сам Његош, у ствари много дубљи. Романтизам са Вуковим покретом добија силно на снази у то време и класицисти сада почињу да прибављају романтичарско покриће, као што су некада предромантичари прибављали класицистичко покриће за свој рад. То се све осећа и у песништву класициста. Летопис у то време губи класицистичку боју, Хаџић поставља питање: народна песма или класицизам – Хомер или Вишњић? Стерија пише похвалу рими, која у трећој генерацији класициста поново улази у песништво обнављајући култ класициста XVIII века (Везилића посебно), строфика се не држи стриктно античких песничких форми, и оне у часописима после 1845. године више не преовлађују као дотад. У оквиру те кризе необично делује позни успех треће генерације класициста, који обнављају са новим замахом своју делатност око средине века. То су: Јован Стерија Поповић (1806–1856), Никанор Грујић (1810–1887), Ђорђе Малетић (1816–1888), Јован Суботић (1817–1886), Димитрије П. Нешић (1817–1867) и Светозар Вујић (1819–1883). Значајно је да ова генерација класициста критички преиспитује версификацију Мушицког и његове школе и опредељује се за теоријско разматрање проблема стиха и поезије уопште (Стерија, Малетић, Суботић).

Тон читавој групи даје Стерија, једна од најкрупнијих личности српске књижевности уопште. Његово класично образовање стечено је у Вршцу, Темишвару и Пешти (1824/26), а потом је студирао права у Кежмарку, да убрзо постане професор латинског и писац уџбеника за овај језик (латински буквар, латинска граматика и у исто време – 1844 – реторика). Његове ране оде на српском и латинском, преводи са грчког везани за грчку револуцију (1825) показују класицистичку ерудицију. Преводи из Хорација и Овидија, веза његовог комедиографског и сатиричарског опуса са античким узорима, његов увид у друге европске књижевности, посебно немачку, показују да јасно изражена ерудитска нит води од Доситеја преко Мушицког до Стерије. Стеријина класицистичка версификација, за разлику од версификације Мушицког, има и римовани и неримовани репертоар, при чему античке песничке форме само делимично задовољавају Стеријина интересовања. То су: елегијски дистих, алкејска строфа, римована сафијска строфа (што, с обзиром на то да ову строфу није користио Мушицки, представља везу са Везилићем и XVIII веком).

Овако сведеном репертоару античких форми Стерија додаје барокне (пољски тринаестерац) и романтичарске облике силабичког римованог песништва. Његово "еолско метричко рухо" (Сапфин и нарочито Алкејев метар) и посебно његов елегијски дистих добијају другачије звучање после његових теоријских истраживања на плану метрике, дакле после 1854. и појаве Слогомерја.

Чудно створење са малом снагом и жељам ' огромним,
С педи живота мером, тежњом од себе већи;

С вољом ка добру, са дели ка злу, несталан и нагао,
Непостојанству одан, с постојанством користи тражећ,
То је човека твор, сам загонетка себи.

Телом од земље создан, по глибу се порока ваља.
Виспреном ума искром пределе тражи неба.

Као што лице земље камените частице носи,
Поред чувства меких тврдо је срце наше.

Као што на лицу земље са ружама расте кукута,
Менљиве прси наше благост и горкост крију.

Као што лице земље непрестанце окреће се кругом,
Вртлогом страсти човек нема станишта нигде...

Као при олуји мора, где ветрови звижде причу,
Страстима надвикан не чује с ' разума глас.

Тек кад ућути бура, кад војне с ' уталоже шкодне,
И кад следства наших дела искусимо зла:

Трезан се јавља разум са страхом да представи прошлост...

Стеријине комедије везане за узоре античке књижевности (Плаут) или европског класицизма (Стерија Молијера преводи са грчког), његов сатиричарски опус у прози (Милобруке и Календари Винка Лазића), Стеријин сатирични Роман без романа (1838, незавршен), његова Реторика (1844) и Слогомерије (1854), па чак и његове историјске драме и трагедије (Наход Симеон, 1830; Смрт краља Дечанског, 1841, итд.) носе јасне трагове класицистичке естетике и печат Аристотелове Песничке уметности. Стеријино песништво однеговано је на поезији Овидија и Хорација, његов скептицизам и стоицизам, у новије време доводи се у литератури у везу са каснијим латинским песницима (Лукреције Кар), а његов морал са моралом "римске републиканске аристократије" (Марко Аурелије и приручник Епиктетов код нас преведен 1799). Стеријин класицизам имао је својствен тон и облик, везан за позно доба јављања и за судбину треће генерације класициста; "то је класицизам без конвенционалне митологије", "бидермајерски неокласицизам" у којем се открива"отпор према романтизму" (М. Павловић).

* * *

Допринос класициста српском песништву могао би се оцртати у неколико важних области:

1) Донели су обнову стиха и строфике, и покушали увођење квантитативне версификације. У овој области класицисти су освојили неколико практичних норми у покушајима да се приближе античкој версификацији: увели су античку строфику у српску књижевност, укинули су риму, напустили силабизам, одмор српског стиха учинили померљивим, покушали да се умерено приближе античкој квантитативној версификацији, где се стопа организује на основи унапред задатог смењивања дугих и кратких слогова (а не наглашених и ненаглашених како је случај у акценатско-силабичкој версификацији). При томе, српски класицисти ослањали су се на акценатски систем српског језика, који поседује дуге и кратке акценте, па су дуге делове стопе покривали у преовлађујућем броју случајева дугим акцентима, а кратке неакцентованом речју или кратким акцентом; чували су позицију (попут античких песника слог пред удвојеним сугласником сматрали су дугим), користили су "двојевремени слог" (syllaba anceps) који може бити и дуг и кратак, и дужине српског језика да би остварили спондејско звучање стопа. Њихов покушај увођења квантитативне версификације изазвао је теоријску полемику у европским славистичким круговима (Копитар, Добровски, Шафарик, Вук, Берић, итд.) као и низ реаговања класициста на ту тему (Стерија, Малетић, Ј. Суботић), а њихова песничка пракса у вези с тиме постигла је једно посебно звучање српскога стиха. Када се дуго читају песме српског класицизма (и кад се заборави на тонску метрику и риму на коју је српски читалац тако навикао) одједном се осети да дуги и кратки акценти српског језика добијају једну нову улогу, коју нису у овом песништву имали никада раније ни касније.

2) Класицисти су остварили нову геометрију песничке реченице српског језика: веома смела опкорачења и инверзије (реч понекад сече граница стопе и стиха) више спајају стихове него што их деле, ударају им печат и чине разазнатљивим поетски напор класициста.

3) Класицисти су извршили жанровску обнову српског песништва уневши у њега оду, натпис, епиграм, епитаф, елегију, посланицу, сатиру и епиталам, при чему је ода српског класицизма (посебно она Мушицког или Стерије) била и остала жива хроника једног периода српске историје, будући да је била везана свакодневним ангажманом за сва важнија збивања и личности свог времена.

4) Класицисти су и тематски обновили српско песништво бар у три области. Једно је специфичан "горки патриотизам" и скептицизам њиховог родољубивог песништва, друго је пејзаж, који они уносе у своје оде и посланице ( Мушицки, Хаџић, Стерија, Ј. Суботић и други), а трећа новина је у области мисаоног песништва, где се посебно негују песме "генезе" и метафизичког чувства (В. Суботић, Н. Грујић, Стерија итд.). Посебно је карактеристичан однос класициста према античком миту који се јавља у њиховој оптици и у хуморном или сатиричном кључу, за шта постоји покриће и у Антици (Лукијан, Batrahomiomahija и сл.).

Песнички пејзаж српских класициста нашао се на граници једног новог, предромантичког укуса, а њихово мисаоно песништво, попут онога Василија Суботића, антиципира Његоша. Најзад, треба рећи да славјанске оде Мушицкога, које су данашњем читаоцу остале неприступачне, представљају интелектуалну поезију европских видика и оквира, каква је ретка у српској књижевности пре и после класицизма.

Класицистичко позориште

Српско класицистичко позориште има мању улогу но позориште у другим европским књижевностима класицизма Разлог је у томе што српско класицистичко позориште и драма нису институционализовани, позориште и драма се не негују у српско-латинским школама (за разлику од барокне драме, која има значајну потпору и у српској средини управо у школском позоришту). Еклога као облик придворног носећег театра (замењује вертеп барокне придворне драме), псеудокласицистичка драма и трагедија, дијалог и нарочито комедија представљају српски класицизам на сцени.

Еклога са античким или домаћим именима пригодни је драмски облик који се пише и игра у вези с одређеним поводом (устоличења, празници, смрт знатних личности). Тај алегорични импровизовани театар, писан по узору на Вергилијеве симболичне екологе, под античким именима крије песникове савременике (о чему говоре програми дељени уз представу) и често геснеровски предромантички сензибилитет, а у области форме, рокајни стих са римом ( Мушицки, Хедл, Хаџић, Малетић, Нешић и др.).

Псеудокласицистичка драма и трагедија показује слично удвајање осећајности. Везана за некласичне узоре (Шекспир) и за домаћу историју средњега века (Немањићи), историјска драма српске књижевности у ово време показује да је уза све романтичарске наклоности свој склоп дуговала и даље класицистичкој поетици и теоријској мисли Антике и класицизма (Аристотел, Хорације, Боало, Готшед).

Ближе класицистичком театру је стајала комедија. Треба одмах рећи даје њено порекло везано за "придворно позориште" и барокну трагедокомедију. Јер, српска књижевност класицизма је шаљиви театар наследила из барокних времена. Тада се бар у две области јавља заметак потоње комедије. Прво, у Трагедокомедији Козачинског и сличним делима, која већ у наслову назначавају спој не толико два позоришна жанра колико спој два стила – спој узвишеног и ниског (неукрашеног), тј. метафизичког и реалистичког театра, јављају се интерлудије (међуигре). Оне имају за циљ да забаве и разоноде гледалиште у предаху између чинова трагедије. Сличну улогу има други, профани део вертепске игре са ликовима из народа и на језику широких слојева. Из та два заметка – интерлудије и другог дела вертепа, – родиће се укус за комични театар у српској позоришној публици, која ће крајем XVIII века прихватити на овим основама најпре преведену, а потом и изворну шаљиву игру и комедију. Важно је напоменути да се почетком XIX века, када веселе игре већ пуне српске позоришне куће, вертеп са својим комичним другим делом још увек "носи" и живи с обе стране Дунава. Тако се напоредо одвија један процес гашења лакрдије XVIII века и јављање комедије XIX столећа.

Преводна књижевност ове врсте од Емануила Јанковића и његових превода Голдонија (1787 и 1789), до Доситејевих времена и његове верзије Лесингове комедије Дамон (1793, 1808) увод је у оригинално стварање у области комедије. Доситеј о њој пише:

"Комедија је једна игра која представља нешто увеселително и шаљиво, у коју не улази никакво жестоко и свирепо прикљученије и где при концу намјереније началнога игре лица всегда благопоспјешно излази и благополучно се свршава. При првом погледу дакле, комедија се не чини ништа друго до весело и шаљиво времена пробављеније, но отмени и општеполезни на свету људи знали су се и с овом приликом ползовати, и дали су человеческом роду у игри и шали прекрасне и превисоке науке...

Људе развесељавати, и њима чрез игру и шалу к всевисочајшеј и прекрасњејшеј добродитељи настављеније давати и пут показивати, и таковим средством њиово савршенство и благополучије приузроковати, од овога болше учинит им се не може. "

Овим кратким предговором уз свој превод Дамона Доситеј је увео комедију у српску књижевност. Не знамо, на жалост, какве су и које биле оне комедије које помиње Орфелин, не знамо чија је била Комедија о нежному воспитанију детеј, играна 1793. у Темишвару. Али, за овим репертоаром следи један новији, који је боље познат. Голдонијева комедија Терговци (1787), "наравоучителне комедије" Ф. К. Штарка Зао отац и неваљао син (1789) и Ј. Ј. Енгела Благодарни син (1793) и с немачког у стиховима преведена комедија Оскорбљени младожених (1803), претходе Јоакиму Вујићу, који даје тридесетак превода из европске драмске продукције. Поред других комада, то су и забавни позоришни комади, "веселе игре", "веселе с песмама игре", "волшебне игре", "Lustspiel" и како их све не назива Вујић: Љубовнаја завист чрез једне ципеле Јозефа Рихтера, Слепи миш и Шнајдерски калфа К. Ф. Хенцлера, Знајеми вампир непознатог италијанског аутора, од којег је исту веселу игру превео и А. Арнот (1835), Набрежноје право и Девојачки лов А. Коцебуа, Обрученије непознатог немачког писца, Сваке добре вешти јесу три К. Албрехта, Звекетуша капа, превод с мађарског, итд. Михаило Витковић, Лазо Зубан и Марко Карамата следили су Вујића, преводећи често исте комаде које и он, и сви су ти комади играни на позорницама прве половине XIX века. Крајем тридесетих година јавља се један нови писац заинтересован за комедију.

Пре оне, 1830. године, када је Стерија написао познате речи како је, најзад, опредељујући се за комедију на прави пут изашао, појавило се дело Лазара Лазаревића (1805–1846) Пријатељи (1829). То је била комедија у једном чину, која је одмах и играна у Загребу и у Београду, у Театру на Ђумруку (1841/2). Потом је ушла и у први домаћи репертоар Српског народног позоришта. Та мала комедија интриге (позната и под именом "Неста блага, неста пријатеља"), поред верних супружника изводи на сцену три чанколиза, који у невољи свог негда расипног, а сада осиромашеног домаћина, виде прилику да се домогну наклоности његове лепе жене. Та три једва назначена лика, који ће на крају неславно завршити осрамоћени врлином верне супруге, најављују Стерију. Нарочито богати и стари Грк Дима који, мада опхрван кашљем и тврдичлуком, облеће око младе жене. "Његова је сва радост и забава новце пребројавати, везане у кесицама у сандуке затворати, па на сандуци спавати...", каже за Диму његов супарник, доктор, који не пропушта прилику да уплете латинске речи свог позива и својих дијагноза у разговор. Најзад, трећи удварач је ишпан, који говори поштапајући се увек истом узречицом и пева песме у којима се могу препознати стихови оновремених поџепница грађанске лирике.

У то време, 1830, јавља се и Стерија са својим комедијама. Као што је познато, између две фазе рада на историјској драми, 1827–1830. и 1841–1848, Стерија се окреће комедиографском послу. То "излажење на правац", како је ту своју оријентацију назвао сам писац у једноме писму Вуку, стилски је слојевито. Поред комедија које очигледно имају узоре у класичној или класицистичкој комедији ту су и бидермајерски комади, који показују да се и овде бидермајер може схватити као "дериват класицизма".

Стерија је сматрао да су "људи од природе више смеју него плачу склоњени", да им се мозак може само уз помоћ смеха "осолити" и да "у шали казана истина више но сува материја дејствује", да се гледалац најлакше "исправленију" наведе "кад се сам својим будалаштинама смејати почне". Почео је писати своје весело позориште имајући на уму "мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику" и трудио се "такво дело написати које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове му брига и домашњих незгода пуно разгалило а при том – ако уши слушати има – и науку живљења придодало". Он је желео да се његови комади, као што је Хорације препоручивао, схвате на "ползу" али и као забава - унтерхалтунг, и он наводи на немачком ову реч да би је узеле на знање ондашње прециозе које се могу видети у његовим комадима и којима се извињава у предговорима својих књига. Писао је он своје комедије као"Епикура ђак", убеђен да је својој публици добро познат, али да је и она њему, иако незнана, "врло добро позната". Он је материјал за своје комедије све до имена и надимака црпео из живота, из новина и ондашњих разговора како сам каже, или са вршачке пијаце, како каже његов биограф. Правдао се што износи мане свог народа на видело смелим речима: "Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили колико је ко од предака наших јуначких глава одрубио, а не и где је с пута сишао, донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи". Био је уверен да комедија помаже више но трагедија и зато што у њој нема места моралисању: "Комедија није процес гди судија сентенцију (пресуду) ex allegatis et probatis изрећи мора" или: "Зар није доста поученија кад нам се један карактер као подсмејателан излаже?" С таквим мислима Стерија је загазио у њему нову област комедиографске делатности.

У тој области најпре је дао комедије карактера: Лажа и паралажа (1830, после 1835. прерађена), Покондирена тиква (1830, прерађена 1838), Тврдица или Кир Јања (1837), Зла жена (1838); нешто касније он прелази на комедију нарави и пише: Женидбу и удадбу (1841), Београд некад и сад (1853) и "весело позорје" Родољупце (после 1848).

Везе ових комедија са античким и другим класицистичким узорима су такве да се морају имати на уму када је реч о стилској формацији којој припадају. Плаутовог Тврдицу ("Ћуп" Aulularia) већ 1856. године довела је критика у везу са Стеријиним Тврдицом, Павле Поповић је, с друге стране, показао какве су биле Стеријине везе са француским класицизмом XVII века, са Молијером, којег је Стерија преводио и с којим су га поредили савременици. Лажа и паралажа, према тим истраживањима, додирује се са Смешним прециозама француског комедиографа, тако да се могу назрети и паралелни ликови у обе комедије. Покондирена тиква носи знаке читања Молијерових комедија Смешне прециозе, Учене жене, Грофица од Ескарбањаса и, нарочито, Грађанин племић, при чему су упоређени карактери Феме и господина Журдена, а расплет у Покондиреној тикви са расплетом у Смешним прециозама. Даље, упоређен је с разлогом Стеријин тврдица са Арпагоном из истоимене Молијерове комедије. У једном огледу Тодора Манојловића доводе се у везу Стеријини Родољупци са Молијеровим Тартифом, а комедија Лажа и паралажа носи и наслов и тему о надметању лажљиваца једне Плаутове комедине (Pseudolus). Најзад, полазећи од "црквенословенског" језика којим се служи Ружичић у Покондиреној тикви, М Токин је реконструисао првобитну природу овог лика (каснијом Стеријином прерадом измењену). У њему се доиста може назрети клирик-лицемер везан за вршачку богословију, али и за лик Тартифа из Молијеровог позоришта. "...ми имамо у његовим комедијама – писао је Павле Поповић о Стерији – српског Харпагона, српског г. Журдена, српске прециозе, српске учене жене, све типове из Молијера, који су из наше средине извађени", или – како је рекао сам Стерија: "Ја сам написао Тврдицу за Србље како год Молијер за Французе".

Доиста, Стеријина комедија носи видна обележја класицистичког позоришта. Као што је већ напоменуто, комедија у општем склопу Стеријиног драмског стварања има у односу на трагедију оне разлике и као врста се издваја од историјских позорја Стеријиних на ономе плану који је оцртан у Аристотеловој поетици. Стеријина комедија се не служи као трагедија метафоричним, искићеним високим стилом, него свакодневним језиком (у том смислу она је реалистичка, као што је и античка комедија у том смислу реалистичка), језиком којим се служе људи из пука – "гори" од оних какви гледају на позорницу. Имена Стеријиних веселих личности измишљена су (за разлику од имена у трагедији, где су митска или историјска), а измишљени су углавном и догађаји "прича је састављена према вероватности". Најзад, треба истаћи да су све Стеријине набројане комедије (сем Родољубаца) конструисане по свим правилима античке поетике – оне строго чувају три јединства препоручена у класицистичким приручницима – јединство места, времена и радње. Оне се све одигравају у једној кући и пред њом, или у две суседне куће, оне све трају у непрекинутом току збивања 24 часа или нешто преко тога, како је још Аристотел препоручио ("један обилазак сунца или нешто дуже").

Иако је Стеријина комедија, у целини гледано, везана за једну и временски и просторно сасвим одређену средину – за Вршац тридесетих и четрдесетих година XIX века (и делимично за Београд), ликови те комедије довољно су општи да би се могли примити и ван тога круга, и када се Стерији у његово време пребацивало да се ван Вршца не може схватити, то је због језичке куле вавилонске у којој се крећу његови комични ликови, а не због њихове локалне боје. Напротив, у његовом "веселом позоришту" наћи ће се галерија ликова какви се препоручују у свакој класицистичкој поетици. У Стеријиним комедијама по реду изласка у свет појављују се пред гледаоцима: лажљивац, женик-варалица и расипник, превејани слуга, прециоза, лаковерни отац, преварена девојка, тврдица, слуга глупак, трговац под стечајем, кокетна жена, упорни младожења, припроста удавача, погоспођена простакуша-завидљивица и њена чанколиза, отмени лицемер-занесењак, препредена слушкиња која угађа ћудима господарице, неотесани слуга који се тешко уживљава у "нобл" улогу "лакеја", занатлија који се не да за нос вући, џандрљива и добра жена као двојнице, патријархална старица зачуђена пред новим обичајима, еманципована девојка, настрани млади господичић, каћиперка с говорном маном, лажни родољупци, и једна личност из живота, поштени вршачки грађанин под пуним именом и у сопственој улози из 1848 – Арсеније Гавриловић. Треба загледати у Боалоову Песничку умешност па видети да су код Стерије заступљени сви ликови који су тамо набројани. И више од тога.

Поред ширине која захвата у живот и која је обезбедила до данас Стеријиној комедији једно од почасних места на сцени, има једна посебна одлика Стеријиних веселих комада. То је сценска полиглосија – коришћење више различитих језика на позорници, црта некада критикована, данас веома модерна, особина која је некад одбијала, а данас привлачи гледаоце Стеријиним комедијама.

Мешање страних језика са српским текстом Стеријиних комада има, међутим, једну посебну, драматуршки веома засновану улогу. Француски језик у Лажи и паралажи и Покондиреној тикви, славеносербски у Лажи и паралажи и црквенословенски и словачки у Покондиреној тикви, грчки у Тврдици и мађарски у Родољупцима, немачки језик расут на више места, дају једно посебно обележје Стеријином комедиографском поступку. Ти језици нису само средство којим се јасније издвајају поједини ликови, више од тога, они су лозинке распознавања читавог једног слоја или врсте, они су део интриге, злоупотребљавају их, одбацују или навлаче као маске личности из Стеријиних комедија и довољно је као "код" чути како при нападу на мађарске револуционаре из 1848. излети уз пут мађарска узречица ономе који их напада, па да у гледалишту блесне, у својој јасноћи улога лажног родољупца: "Нека и пет цркава сазида, како се зна да је маџарон, ки!" (што значи напоље! на мађарском). Ти језици су улазнице у највише друштво, обележје патриотизма или издајства, средства обмане и лажног представљања, знаци престижа и моде, предмет обожавања и изопачавања, извор неспоразума и комике, средство потајних књижевних и верских обрачуна самог Стерије са славеносербским језиком предромантичара (Лажа и паралажа) или са црквеним језиком православнога клера (прва верзија Покондирене тикве). Они су извор смеха и средство политичке исповести разочараног Стерије, који се враћа "горком патриотизму" класициста. Кроз шаренило тих језика назире се Балкан и његово трусно тло, а из Родољубаца, који и стилски и жанровски излазе из области класицистичке комедије и антиципирају идејну драму, види се Ибзен и његово страсно ангажовано позориште.

Осим овог главног класицистичког комедиографског тока Стеријиног стваралаштва, четрдесетих година јавља се као потреба позоришних кућа у којима Стерија сарађује и један низ не увек изворних веселих позорја, кратких комедија и лакрдија, као што су: Превара за превару (1842), Симпатија и антипатија (1842), Волшебни магарац (1842), Џандрљив муж (1847, планиран још 1838) и Судбина једног разума (после 1847). Објављене постхумно, оне су понекад игране још за Стеријина живота, а њихови извори су тражени у немачкој књижевности. Овај споредни део Стеријиног комедиографског опуса важан је, међутим, из више разлога.

Стерија, који раније није показивао нарочиту пажњу за конструисање интриге него је, како је још П. Поповић запазио, био вештији у сликању карактера и у комедији нарави, у овом споредном правцу своје делатности одједном је испољио неке нове особине. Указујући на везе Стерије са Коцебуом Д. Живковић је показао даје у такозваном "београдском периоду", почетком четрдесетих година, Стерија почео више пажње обраћати ситуационој комедији. "Зла жена, писана још пре београдског периода – каже Живковић – па Женидба и удадба, Џандрвљив муж, Симпатија и Антипатија, Београд некад и сад, све су то драмска дела у којима у први план избија интрига, а оцртавање карактера је мање у интенцији пишчевој, те тако сва она већ могу да подсећају на Коцебуа", који је, опет, једном својом сценом из Хиперборејског магарца одјекнуо и у Стеријиној комедији Судбина једног разума. Тако се у овој области Стерија одједном додирује са једном новом стилском формацијом, тек недавно уоченом у српској књижевности и карактеристичном за средњоевропску литературу XIX века. То је бидермајер, чији је представник у области немачке драмске продукције, Август Коцебу (1761–1819), један од најпревођенијих комедиографа у српској књижевности онога доба. Од Аврама Мразовића у 1808. године Коцебуа преводе неуморно Јоаким Вујић (Крешталица, Набрежноје право, Жетва смерти, Шпањоли у Перувији, Ла Пејруз), К. Поповић "Камераш", Михаило Витковић, Димитрије Исаиловић, Аркадије Белан, Ђорђе Малетић, Лазо Зубан, Никола Ђурковић и, најзад, Стерија. Тако се око превода Коцебуа, Ифланда и других писаца немачког бидермајера ствара и у српској књижевности нека врста бидермајерске оријентације, која наставља линију "рококо комедије" и ствара "мост између романтизма и реализма". Та "национална комедија лаког жанра" и тај бидермајерски стил могли су допринети популарности Стеријиног комедиографског дела и он је, оријентишући се у том правцу после четрдесетих година, свесно плаћао дуг укусу најшире публике.

Стеријине комедије и поред тога нису за живота писца достигле популарност његових историјских комада и њихов прави позоришни успех је постхуман. За Стеријина живота неке нису никако ни извођене. Када је реч о комедијама, прва и последња представа које је Стерија за живота имао биле су: премијера Тврдице (почетком септембра 1838. у извођењу новосадског "Летећег дилетантског позоришта") и представа овог истог позорја 1850. у Суботици. У међувремену, за једну деценију (1838–1848) Стеријине комедије игране су у Новом Саду, Загребу, Сомбору, Карловцу, Београду, Смедереву, Новом Бечеју и Кикинди. Реприза Тврдице била је у Новом Саду 30. X 1838. (исте године је изашло и друго издање ове Стеријине комедије); премијера Зле жене била је у Загребу (15. јула 1840), Лаже и паралаже такође у Загребу (19. VII 1840), Покондирене тикве у Загребу (22. VIII 1840), док је реприза ове комедије одржана крајем истог месеца. Волшебни магарац игран је први пут у Београду у "Театру на Ђумруку" 8. фебруара 1842, а 14. маја исте године у истом позоришту играна је комедија Симпатија и Антипатија. Најзад, Џандрљив муж изведен је први пут у Београду у "Театру код јелена" 6. новембра 1847. године.

Тако је Стеријин комедиографски опус остао готово неоткривен савременицима и судбина његових комедија остала је потпуно у рукама будућих нараштаја, који су је прихватили заборављајући успех "жалосних позорја" Јована Стерије Поповића.

Можда се тиме може објаснити Стеријин оштар суд о позоришним веселим играма и лакрдијама омиљеним у то време, изнет пред крај живота у једном тексту који је тек недавно у целости објављен. Стерија је према оваквом позоришту и његовој мисији био веома строг. Он је сматрао да "све што нема већу цељ него смеј подизати, треба да се из театра нашег протера", он је оне лакрдије, "шале и веселе игре", које су пуниле српска и немачка позоришта у његово време сматрао "погубним и смртоносним" и тражио је да се над вратима српског театра упише Демостенова изрека: "Нећу да купим оно за што ћу се доцније кајати". Он је, према изјави датој 1852. у чланку О театру и театралним делима, сматрао да је позориште "лек за болести моралне, сваки народ има своје сопствене болести и тешко и лекару и болеснику, кад се на ово не пази..." Тако је Стеријина визија позоришта и његове улоге обухватила и теорију смешног, која је ударила основ Стеријиној комедиографији узимајући смех као лек.

* * *

Комедија (ако се изузме весела игра) није нарочито негована у српској књижевности онога времена. На конкурс који је расписао "Театар на Ђумруку" у Београду 1841. године Марко Карамата је послао једну преведену веселу игру и једну комедију, Дон Педро или два дана из живота једног лакомисленика, за коју се сматра даје оригинална. "Театар на Ђумруку" играо је иначе од страног репертоара ове врсте Голдонија и Коцебуа, а у Панчеву је Никола Ђурковић 1844. године играо, а 1845. у Сегедину објавио комедију Пијаница, у ствари посрбљену немачку прераду Шекспирове предигре уз Укроћену горопад.

Беседничка вештина класициста

Српско класицистичко беседништво упадљиво одступа од норми које важе за барокну омилитику. Прво, оно је плод школске спреме, реторика се учи у свим српско-латинским школама као посебан предмет и једна читава година посвећује се искључиво њој. Има стандардизоване приручнике и ти приручници се везују за античко беседништво, за Квинтилијанов педагошки концепт и за Цицеронову праксу са разуђеном, вешто нијансираном реченицом (период). Даље, класицистичка реторика има богатију теорију од праксе (у бароку је обратно) и беседничку вештину изводи из цркве у друштво. Њен положај у школском систему обезбеђен је већ поделама на седам слободних вештина, при чему реторика спада у такозвани тривијум усмених, нематематичких дисциплина (са граматиком и логиком). Први приручници класицистичког беседништва сретају се у српској средини од тридесетих година XVIII века и писани су на латинском, а преписивани (најчешће са руских и украјинских предложака) за потребе српско-латинских школа. Тим уџбеницима приопштава се најчешће топика (loci communes), а деле се на пет делова (inventio, dispositio, elocutio, memoria, actio). Подела говора по циљу показује како класицистичко беседништво прелази у подручје профаног. Та подела предвиђа три беседничка рода: 1) говор на суду; 2) саветодавни говор (са подврстама: политички говор и ђачка вежба политичког говора –suasoria) и 3) похвални или кићени говор (са подврстама: надгробни, свадбени, рођендански, утешни и поздравни говор; честитање). Српско класицистичко беседништво са својом разрађеном теоријом и неадекватно раширеном праксом саставило је пуно столеће у српској књижевности.

Сви важнији приручници реторике у српској књижевности: анонимни посвећен митрополиту Вићентију Јовановићу Praecepta artis oratoriae из 1736. године, Мразовићева реторика (Руководство к славенском красноречију, Будим 1821), која је део тривијума истог аутора и Стеријина Реторика (писана 1844, објављена постхумно) имају једну важну заједничку прту, коју деле и остали, мање значајни приручници ове врсте. У свим тим реторикама материја је захватана веома широко, примери су навођени не само из Цицерона и других узора античког беседништва, него и из античке и новије поезије или прозе, тако да је намена ових приручника превазилазила њихов назив. Са обимним одељцима посвећеним топици и књижевним фигурама, са исцрпним подукама о реченици (периоду), класицистичке реторике српске књижевности у ствари представљају праве стилистичке уџбенике и припремају своје читаоце и кориснике не само за беседничке задаће, него много шире, за списатељски позив. Није случајно Стерија истицао да се на реторици изграђује реченица једног писца и напомињао да је најбољу реченицу изграђену на Цицероновом периоду имао у српској књижевности Доситеј. Такав однос српских класициста према реторици нама данас изгледа веома модеран и могућно је њихове напоре пратити у новом кључу сада, када је реторика поново на дневном реду модерне науке о књижевности и лингвистике (Жан Полан, Ричардс, Барт, Тодоров) и када се истиче њена неопходност, а чињеница да се лингвистика бави речима, а реторика уланчавањем речи, обезбеђује јој посебно место као "књижевној семиотици".

За разлику од овако неговане и развијене теорије беседништва, пракса српских класициста у области беседништва је мање значајна. Црквене беседе (омилије) онога времена претежно остају у рукопису, а саветодавно беседништво добија нешто изразитије место. Најрепрезентативнија врста је политички говор везан за два важна тренутка у историји српског народа Једно је темишварски сабор од 1790, на којем је Сава Текелија(17б1–1842) одржао у својству посланика на латинском свој чувени говор залажући се у једном несвакидашњем реторском полету за инкорпорирање српске нације у аустријски правни систем и поредио ситуацију у Подунављу са ситуацијом у Француској, где је у том тренутку револуција била у јеку. Други датум који је донео једног великог беседника српском класицизму била је мајска скупштина 1848. у Сремским Карловцима, на којој је Никанор Грујић држао своје чувене беседе, да се и касније на Словенском конгресу у Прагу потврди као аутор чије орације "иду у најбоље ствари српског црквеног беседништва" како је истицао Скерлић. Поздравно слово и остали облици пригодног беседништва, посебно школског, неговани су такође, али је надгробна беседа остала друга репрезентативна врста српских класициста, па надгробна слова издавана често у малим књижицама представљају беседништво Платона Атанацковића, Гаврила Хранислава, Никанора Грујића и Јована Суботића, који својим Словом Јовану Стерији Поповићу о парастосу (1856) достојно представља српско класицистичко беседништво у антологијама реторских састава.

Прозне врсте (басна, сатира, роман и биографија)

Проза српског класицизма креће се између сатире, биографије и басне, три рода наслеђена из Антике, али негује и неке врсте својствене тек новијој књижевности, као што је есеј, док је српски класицистички роман негован само по изузетку.

Басну је српски класицизам наследио из српске средњовековне књижевности (где се јавља спис о Езоповом животу – Слово о Јосопу) и из барока (када езопска и Федрова басна улази и у програме српско-латинских школа), па Венцловић и Доситеј у својој лектири имају басне још у првој половини и средином XVIII века. Писци басана у српској књижевности класицизма стоје под утицајем античке басне, али и новијих немачких аутора (Гелерт, Лесинг, Блумауер, Хердер) и њихова оригиналност је неједнака (М. Максимовић, К. Богдановић, Стерија, И. Стојановић, Ј. Вујић, Ј. Стејић). Најчувенији писац басана у српској књижевности је Доситеј и његова збирка остала је класична у свом роду. Још у Далмацији око 1770. он обилато уноси басну у своје ране списе (Ижица, Венац од алфавита), а године 1788. издаје у Лајпцигу у истој књизи са другим делом аутобиографије Езопове и прочих разних баснотворцев сразличитих језика на славено-сербски језик преведене басне. Изворима Доситејеве збирке посвећена је обима литература. Према најновијим истраживањима (М. В. Стојановић) Доситеј се служио грчким оригиналима и преводио из дела Езопа, Галена, Афтонија и Игњатија Ђакона, а с латинског је преводио Федра, Федровог appendix-a, Авијана, Анонима и друге латинске парафрасте. Поред тога код Доситеја има Лафонтенових, Лесингових и Фенелонових басана. Са својим изворима Доситеј веома слободно поступа и прилагођава басну потребама српске публике. Иако већ у наслову истиче да су басне преведене на славено-српски, Доситеј у тексту није избегао диглосију карактеристичну за класицисте и у баснама је остао најближи класицистичким жанровским и језичким нормама Његово развијено наравоученије (поука) не користи исти језик као сама басна. Језик наравоученија, пун словенизама, склопљен у дуге хармоничне реченице цицероновског типа (период), упадљиво се разликује од језика саме басне, који је готово чист народни и негује сасвим другачију, једноставнију и најчешће сажету реченицу.

* * *

Сатира се у српској књижевности класицизма негује у стиху и прози. Најистакнутији сатиричари у прози су Михаило Максимовић, писац дела Мали буквар за велику децу (Беч 1792), Константин Богдановић (1811–1854), аутор низа сатира по часописима, и Стерија са својим збиркама сатира: Календар Винка Лозића (1830, 1832. и 1835) и Милобруке (настале између 1833. и 1855, неке остале у рукопису). Репертоар класицистичке сатире креће се од просветитељске идеологије код Максимовића (антиклерикални став, критика нездравих обичаја у друштву, сатира на женски пол) до веома широког репертоара код Богдановића и Стерије, где се систематски стављају под лупу сатире читаве области људске делатности (балови, коцка, лекови, алкохолизам, помодарство у различитим областима од лудовања за славјанским језиком до женског каћиперства и неприродних брачних веза). Стеријина сатира има понекад дијалошки облик и везује се и тематски и тоном са његовим комедијама, а циклус текстова који се бави симболима у сатири спада у најзанимљивије покушаје у српској сатири уопште (Граматика људи, Рачуница људи, Географическо описаније истиних жеља).

* * *

Трећи род српске класицистичке прозе наслеђен из Антике је биографија. Она се развија на узорима античких биографија (Плутарх, Корнелије Непот), али се реализује као пантеон славних људи српског народа, па се велики број угледних писаца бави овом врстом (Доситеј, Лазар Бојић, Јевтимије Ивановић, Сава Текелија, Георгије Магарашевић, Михаило Витковић, Мушицки, Константин Богдановић, Платон Атанацковић, Стерија и други). Биографије српског класицизма и њихови узори утичу и на биографску радњу романтичара, Вука у првом реду, који под Плутарховим именом и под утиском читања класицистичке биографије даје портрете вођа српске револуције. Посебну пажњу биографији поклањају српски часописи овог времена и један низ класицистичких биографија настао је по наруџбини или за потребе српске периодике.

* * *

Српски класицизам интересовање за роман испољава највише кроз превођење предромантичких и псеудокласицистичких дела европских књижевности са темама из Антике (Мармонтел, Л. X. Николај, М. М Херасков, Виланд, Фенелон и др.). Сви ти романсијери и њихова дела преведена између 1776. и 1820. показују исто интересовање преводиоца и читаоца за античку књижевност, историју и митологију, па чак и законодавство, и редовно су снабдевени додатним објашњењима или митолошким речницима преводиоца, који треба да упуте читаоца у античко мишљење, право, историјске прилике древног Рима или да му објасне поједине славне личности Антике.

Једини оригинални роман српског класицизма је Стеријин Роман без романа (1838, други део постхумно). Ово изузетно дело српске књижевности XIX века и једно од најбољих дела српске новелистике уопште, надовезује се на Стеријин сатирични опус, његова жаока је упућена против плачљивог сентименталистичког романа попут Видаковићевих дела и представља успео спој спонтаног, сатиричног текста и алегорије иза које стоји несвакидашња ерудиција. Везан за просветитељску сатиру и античку дијатрибу, Роман без романа носи трагове читања Лукијана са Самосате, Хорација, Вергилија, Хомера, Сенеке, Овидијевих хероида итд. С друге стране у њега су уграђена искуства новије књижевности сатиричне и просветитељске (Блумауер, Батлер, Виланд, Стерн, Рабенер, Лесаж и нарочито Сервантес). Теорија смешног испољена код Стерије у роману и другде ослања се на ставове Жана Паула, Филдинга и Стерна, али и на знатно старији слој везан за Хорација и Аристотела "Постојао је вишеслојни класични елеменат у књижевној грађи Романа без романа који је Стерија постепено усвајао и критички развијао" (М. Флашар). Та вишеслојност, међутим, није угрозила читљивост овога дела и оно представља управо том својом врлином српски класицизам на најбољи начин.

Почеци српске есејистике

Када је реч о Доситејевој чувеној збирци басана (1788) имамо стално две могућности – да басну и наравоученије посматрамо као херменеутички напор, као нераздвојну целину текста и његовог читања, и другу – да наравоученије уз басну схватимо као целину која може да се посматра и независно од басне. У овом другом случају Доситејева збирка басана отвара једну нову страницу у историји српске књижевности, развија есејистику.

Већ у Венцловићевим текстовима из прве половине XVIII века има таквих који се баве књижевним делом, његовим настанком и структуром, па се могу схватити и као нека врста огледа. Прави есеј, међутим, може се наћи у српској књижевности тек касније, у доба просвећености, у другој половини XVIII века. Орфелинов часопис Магазин (1768) има већ збирку текстова о различитим предметима и неки од њих су писани сасвим по угледу на есеје које негују у то време руски и енглески часописи. По угледу на текстове из руских Эжемесячния сочинения Орфелин саставља уводни текст свог магазина, који би се могао схватити као представник ове врсте. Ту је размотрен проблем књижевног језика, ширења књиге, избор подесних публикација и жанрова који ће популарисати науку, па се у ствари овај први есеј у српској књижевности може схватити као есеј о есеју. Орфелин ту препоручује зборнике који би краћим текстовима обухватали различите теме, како би сваки читалац нашао оно што му одговара, али и сви читаоци заједно у једној књизи ону разноликост коју иначе омогућују само скупе и велике библиотеке. Полазећи од те идеје Орфелин у заглавље свог часописа ставља назнаку Собраније разних сочињениј и преводов, што инспирише Доситеја да изда сопствено Собраније разних наравоучителних вештеј (Беч 1793, Будим 1807), збирку различитих текстова чији други део излази постхумно као Мезимац (Будим 1818). Треба, међутим, имати у виду и све оно што је у претходном одељку речено за Доситејеве поуке уз басне из 1788, за његово наравоученије, које се може схватити као есеј. Као есејистичка материја може се такође схватити и понешто од текстова објављених у почетку Доситејевог књижевног рада, у његовим Совјетима здраваго разума (Лајпциг 1784), а Доситеј први у српској књижевности употребљава и назив за есеј – "опит" позивајући се на Монтењове огледе. Тако се Доситејев есејистички опус прилично шири и обухвата већи део његових најважнијих књига, али се, наравно, у оквиру тих књига никако не може све сврстати у есејистику. Ако се пође од уверљиве индикације да се низ наравоученија у Баснама може схватити као успела есејистика, онда то важи и за друге Доситејеве текстове исте врсте а поготово за оне засебне, стваране с намером да посвете пажњу једној материји у есејистичком облику и смислу. "Заслужан као стилиста, приповедач и хумориста, Доситеј је, најзад, задужио нашу књижевност и као писац есеја, који је код нас он први почео да негује. На његове есеје, који чине најоригиналнији и најбољи део садржаја његовог Собранија, није била обраћана велика пажња..." – записано је недавно.

Још у Совјетима наћи ће се три огледа: О љубави (по чему је љубав најблагороднија страст и што ваља мислити о њој), О злоби и О добродјетељи (Добродјетељ је избирати најбоље). У Баснама има више наравоученија која би се могла схватити као огледи; поред оног који је у литератури већ истакнут и назван Есеј о "старима и новима" (уз басну бр. 142), таквих проширених и самосталних огледа има близу четрдесет. Тематика ових огледа веома је разноврсна и показује да се дужа наравоученија доиста одвајају од басне и иду за својом сопственом логиком и циљем. Ту су огледи: о бради и вери, тј. о спољашњим и унутрашњим обележјима (уз басну о лисици без репа која је искала да се и друге лисице лише репа); о самообмани и ласкању; о лицемерју; о верској трпељивости; о греху као незнању и злоби која смета човеку да сазна истину; о радости и тузи и вештини у злу се не понизити и у добру се не узнети; о лажи и учтивости и о томе зашто људима истина није мила; о самољубљу и самохвалисању; о еколошком проблему и нужности да човек дарове природе "на опште добро" и животиња и растиња употребљава; о максими познај себе самога и о потреби да не иштемо што није за нас, као и о одговорности оних који узимају и дају (владара); о срећи и несрећи и о нетачном схватању детерминизма; о добром беседнику и брбљивцу, о вештини говорења и слушања, односно о речитом без учености и ученом без беседничке вештине, о теми: нико није пророк у своме селу и о прогањању највреднијих људи у примитивним срединама; о детињству народа и држању старих и увођењу нових обичаја, о смрти, крвној освети и потцењивању сопственог и туђег живота; како се ваља пред лукавим владати, с нападима на језуите и на тајна друштва "илумината" (масона), о најкориснијем начину читања, при чему не ваља ни претерати, али ни дан не оставити без прочитанога ретка; о лажи из незнања и лажи из лукавства; о разумном и неразумном "својељубију" и о владару који је често "најпреваренији човек под небом"; о нехуманости целибата; о исхрани тела и исхрани ума и о страху од смрти; о сујети и лажном представљању и лажном суђењу; о користи од туђе зависти и о разлици између зависти и такмичарског духа; о користи од сумње и о погрешци да се истина брани лажју; о томе да нико није без мана и о отпору читалаца према новим списатељима, о високоме звању које не може донети више памети и врлине; о деизму; о жени и о човеку и о доброти срца без разума; о ограничености човечијег видика и о онима који су заточени у страсти и лакомство као Одисејев Грил у прасеће обличје; о опасности од неучених лекара и учитеља (свештеника), против сукоба између хришћанских цркава; о релативној дуговечности човека и животиње с указивањем на кратке, али испуњене и дуге неиспуњене животе; о релативности сиромаштва и о томе да је сва земља рај и да се може схватити да и Тамиш из раја извире. Најзад у последњем, најдужем огледу, Доситеј говори о неправедном гоњењу праведних и начинима да се то избегне, са низом примера (Авељ, Јосиф, Сократ, Христос, Кристијан Волф, Лесинг).

У Собранију Доситеј се више но у огледима из Басана приближава књижевним питањима. Већ први је везан за питање укуса читалачке публике и упућује на разлику између списатеља и његовог дела: Чему се има надати за живота онај који што пише и на штампу издаје. Остали огледи из првог дела Собранија обухватају следеће теме: О несогласију наши желанија, О важности и благопотребности доброга имена, О услажденију размишљенија, О пријатељем и пријатељству, О љубави ко отечеству, О љубави к наукама, О славним женами, О начину с великом ползом читати и Кратко слово на похвалу добродјетељи. Два огледа у Собранију, међутим, обухватају више тема одједном и у поднасловима оне су назначене. То су: О неколико различитим вештма (Чему ваља млад човек да се учи, О пристојном употребљенију науке, О добром и злом употребљенију времена, О употребљенију благошчастија и злошчастија) и чувени оглед Доситејев о укусу: О неким различним вештма и прво о вкусу, који има и додатак О целости и беспритворности карактера и о притворству.

Драгољуб Павловић, који је први, ослањајући се на истраживања Павла Поповића, разматрао Доситејеве текстове у Собранију као есеје, подвлачи да су они изворнији у другом делу Собранија, дакле у Мезимцу, који је издат после смрти писца Ту су огледи: Јест ли полезно у простом дијалекту на штампу што издавати, Како ваља благоустројити и приготовити разум и срце једнога детета..., О дужном почитанију к наукам, Је ли човек макина или није – оглед који је посебно привлачио пажњу истраживача, О лажи и о лажљивцу, О љубави живота, О подозренију и зазорству, Шта ваља старији младим да казују, О учењу историје, О задовољству, О искуству у содружествам себе благопријатним. показивати, Назначенија како ваља мислити о истинољубљу, О мужеству над барјаком истине и чести, Како нека противоречија могу у исто време истини сагласна бити.

У вези са овом плодном есејистичком делатношћу треба поставити питање у којој мери је оправдано овакву делатност Доситејеву сврстати у класицистичку књижевност. Ваља одмах рећи да у Доситејевим зборницима, као и у Баснама (укључујући и наравоученија уз басне), има много предромантичког материјала и укуса. Ту су источњачке повести и анегдоте, ту има (баш у Баснама) одељака који су права русоистичка похвала природи (на пример, у поруци уз басну Феникс и Голубови), има, даље, позивања на безброј писаца који не спадају у класицистичку књижевност или међу њене узоре, од Петрарке наовамо, или, пак, на византијске изворе и средњовековну историју. Најзад, језик Доситејевих Собранија (као и језик наравоученија без басни) спада у словено-српски, како га сам писац назива, и показује отпор према диглосији класициста, јер допушта мешање славјанизама и народног говора. Па ипак, два су основна разлога што се есејистика Доситејева може претежно сврстати (са поменутим оградама) у класицизам. Већ је запажено у литератури о Доситеју да есеј касније, у романтизму "као књишки род губи претходни значај и облик" (Ј. Деретић), то јест да се после Доситејевог времена мења. У сваком случају губи ерудитски концепт доситејевског есеја. Друго, у Доситејевој есејистици преовлађују над свим другим антички извори и узори. Питању Доситејевих узора и извора у Собранију посвећена је посебна пажња у науци о књижевности, нарочито после појаве студије Павла Поповића на ову тему. Већ тада се могло утврдити да Доситејеви есеји дугују неким од најистакнутијих узора енглеске есејистике (Адисон) и да као књижевна врста Доситејев есеј дугује облику својих енглеских и других претходника. Ипак, он је доведен у везу и са Плутарховим Моралним списима и Плинијевим Писмима (П. Поповић), а М. В. Стојановић је показао, бавећи се античком парадигматском мисли у Доситејевим делима, како је широко у Собранију Доситеј захватао у античке изворе. Он се ту ослања на историјско-биографска и морално-философска дела хеленских писаца римског периода (Плутарх, Диоген Лаертије, Елијан, Полијен, Зосим) и на писце класичног периода хеленске и римске књижевности (Херодот, Аристотел, Цицерон, Светоније, Валерије Максим). Треба узети у обзир и митолошке елементе које Доситеј користи у својој есејистици, а потом и античку провербијалну мисао. Новија литература истиче да "античка анегдота као и други наводи долази у Доситеја готово увек парадигматски, тј. као етичко-илустративни елеменат, који је најчешће, посебно у анегдотским поглављима Собранија, обрађен систематски и са одређеним етичким смислом. У другим делима – Животу, Наравоученијима, Мезимцу – парадигматски елементи долазе спорадично да у згодној прилици илуструју Доситејево моралисање..."

Ако се Доситејева есејистичка делатност погледа у целини, видеће се да она обележава стални успон, који ће Доситеја довести до врхунца у последњем делу. "Доситеј је у Мезимцу коначно овладао формом есеја и створио свој оригинални есеј." С друге стране, Доситеј развија своју есејистику и у другим правцима. Писмо-есеј у његовом делу понекад се може по вредности изравнати са његовим најбољим огледима као, на пример, писмо Харалампију, или писмо Шакабенти, које је писано исте године кад су изишли Совјети здраваго разума и припада врсти тамо негованој. Треба, најзад, рећи да има мишљења према којима је Доситеј најоригиналнији управо у области есејистике.

* * *

Од Доситејевог есеја о укусу полази једна линија која превазилази оквире и важност есејистике и у српској књижевности изграђује однос према уметничком делу. Естетички ставови Доситејеви већ су грађени на претпоставкама класицистичке естетике, а у основи његовог огледа о укусу стоји "Расправа о читању класика и изграђивању доброг стила" енглеског писца XVIII века – Фелтона. Настављачи Доситејеви у овом правцу, као Јован Хаџић, Стејић, или Василије Суботић, даће прилоге класицистичкој естетици почетком XIX века, Хаџић је уз свој превод Хорацијеве Ars poetica1827. дао дужи поговор у којем је изнео ставове "рационалистичко-кантовске естетике", полазећи од претпоставке да укус "у средини између ума и чувства стоји". По Хаџићу, разум ограничава машту да не би у "царство блуђења зашла" и повлачи границу између ученог (класицистичког) и народног песништва. Посебну улогу играла је естетика Кантовог следбеника В. Т. Круга (1770–1824), који је међу српским писцима био превођен и цењен као естетичар тридесетих година века. После Благоја Г. Нешића који је у Летопису 1834. године објавио чланак Теорија лепи художества прожет класицистичком естетиком, Јован Стејић је поменуо Круга, тврдећи да је у својим огледима Забаве за разум и срце популарисао Кругову философију. "Он истиче и важност формалног обликовања дела. А његово схватање стила и основних стилских вредности изразито је класично" (Д. Јеремић). Василије Суботић, класицистички песник, дао је у Летопису 1838/39. један шири извод из Кругове естетике (Наука о леном, Наука о узвишеном, Наука о естетичком сродству, Укус или естетичког суђења сила). Тако су читаоци Летописа "Суботићевим преводом из Круга добили у целини изложен естетички систем Кантове философије" (Д. Живковић). Од четрдесетих година јавља се један нови узор и са Ђорђем Малетићем, који у Голубици 1840. преводи један Шилеров естетички чланак, настаје фаза "кантовско-шилеровске естетике" у српској књижевности. Напоредо с њом од 1840. јављају се покушаји формулисања нове, романтичарске књижевне теорије, мада и раније, већ у огласу за збирку песама Јована Пачића 1826, Шафарик говори о песништву на један нов начин, који уводи романтичарска схватања у српску књижевност.

Према истраживањима Д. Јеремића и Константин Богдановић, сатиричар и баснописац, заузима једно од важних места у српској критици овог времена: "Богдановић у ствари, представља једног од највиђенијих представника естетичко-критичке мисли у прелазном периоду од класицизма ка романтизму".

* * *

Доситејевим стопама ишао је негујући есејистику и његов пријатељ песник Павле Соларић. На жалост, његови опити нису се сачували. Остао нам је само њихов садржај и имајући га у виду треба двоструко жалити за овим губитком. Наслов једног обимног Соларићевог рукописа, од којег је само последњи део имао преко десет табака, гласи: Опит о человеку. Тај оглед Соларићев претресао је следеће теме: предрасуде, срећа, вера у бога духовност, бесмртност душе, виша зла бића, наука о ђаволу, пад Адама.

У области есејистике Доситеј Обрадовић је имао још једног верног следбеника. Како је то већ Скерлић запазио, био је то Јован Стејић (1804–1853), политичар и лекар књажеске породице Милоша Обреновића. Преводилац с немачког, писац једне антропологије, Стејић је оставио за собом највише зборника, од којих неки и у наслову носе назив огледа: Забаве за разум и срце у две свеске (у Бечу 1828. и у Будиму 1831), Сабор истине и науке (Београд 1832), Огледи умне науке (Будим 1836) и Нови прилог за душевну забаву (Нови Сад 1839). Један од најумнијих критичара Вукових реформи, Стејић је осамдесетих година XIX века још увек имао читаоце и поштоваоце, а његови скупљени списи изишли су у Панчеву у Народној библиотеци браће Јовановића 1885/1887. године. Уз њега, јавили су се и други, мање значајни списатељи, настављачи Доситејевог есејистичког рада, који су се кретали у кругу његових идеја и концепата, као Јеврем Лазаревић, који је 1809. дао Собраније моралних вештеј, Димитрије Тирол, који у својој немачкој граматици (Будим 1830) даје и огледе као: О чесности, О ласкању, Како се ваља у срећи и несрећи владати, и многи Други, често анонимни, који својом есејистичком делатношћу пуне ондашњу периодику.

Тако би се у закључку могло рећи да је српска рана есејистика, она Доситејева у првом реду, подељена стилски на две тежње: класицистичку и предромантичку. Где год преовлада ерудитски концепт те есејистике, везаност за античке узоре или за басну, где год се језик примера удаљава од језика поуке чинећи диглосију, та есејистика се може сврстати у класицистичку. Тамо где преовлађују оријенталне слике, анегдоте и примери, где се из енглеских извора јавља сентименталистички елеменат и преовлађује концепт мешаног језика, есеји ће се приближавати предромантизму.

Напомене и основна литература

Класицизам у српској књижевности је проучаван најпре на версификацијској основи и прилази из овог угла су претходили другим и бројем преовлађују над оним ређим текстовима, који су се бавили покретом класициста у целини. Тако су овом питању стиха српских класициста дали прилоге В. Ћоровић (Лукијан Мушицки, Летопис Матице српске, 1911, IX), С. Матић (Принципи уметничке версификације српске, Годишница Николе Чупића, Београд 1930, књ. XXXIX), А. Петравић (Класична метрика у хрватској и српској књижевности, Београд 1939), С. Јосифовић (Антички узори метрике Мушицкога, Зборник Философског факултета у Новом Саду, 1956,1), С. Петровић (Стих; у зборнику Увод у књижевност, Загреб 1969), Ж. Ружић (Српски јамб и народна метрика, Београд 1975), М. Стојановић (Еолско метричко рухо Стеријине поезије, Balcanica V, Београд 1974), Ж. Ружић (Стеријино "Слогомерје" и његова класична метрика, Зборник историје књижевности САНУ, 9, Београд 1974). Уз овај низ студија јављали су се ређе обухватнији огледи о класицизму у оквиру ширих тема, као у прилозима Ј. Скерлића (школа објективне лирике, годишњица Николе Чупића, 1910, XXIX), Д. Живковића (одељак у књизи Почеци српске књижевне критике, Београд 1957), М. Павића (Од барока до класицизма – избор студија, Београд 1966,1973). Посебни истраживачки пројекти били су посвећени и неким другим областима које спадају у овај низ питања око српског класицизма, као монографије М. Кићовића (Јован Хаџић, Нови Сад 1930), М. В. Стојановића (Доситеј и Антика, Београд 1971) или М. Флашара (Реторски, пародистички и сатирични елементи у романима Јована Стерије Поповића, Зборник историје књижевности САНУ, 9, Београд 1974). Засебан одељак о песницима класицистима дао је М. Павловић у предговору својој Антологији српског песништва, Београд 1964, стр. 28–38. Упоредном праћењу књижевних и ликовних појава помогао је знатно обиман пројекат Народног музеја у Београду Класицизам код Срба, I-VIII, Београд 1965–1967, као и синтеза Д. Медаковића, Српска уметност у XIX веку, Београд 1981, где је посебно поглавље посвећено класицизму и бидермајеру у српској уметности (стр. 73–114). Како српски класицизам није био обрађен у Скерлићевој Историји нове српске књижевности, Београд 1914, ни у његовој монографији Српска књижевност у XVIII веку, Београд 1909, 1923, резултати свих ових истраживања нису били систематски коришћени у области књижевноисторијске синтезе (упор. М. Павић, Скерлић и питање стилских формација, у зборнику Јован Скерлић у српској књижевности, Београд 1980). Идући за овде набројаним путоказима и истраживањима својих претходника и својим, писац ових редова дао је синтезу посвећену српској књижевности класицизма (М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма – класицизам, Београд 1979 и потом: М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд 1983, стр. 255–408.)

Треба подсетити даје од пејоративног термина ("псеудокласицизам") (који је користио и Скерлић) и од омаловажавајућег третмана стилског опредељења (нео)класициста модерна наука о књижевности одустала (упор. И. 3. Серман, Русский классицизм, Ленинград 1973, стр. 5–25). Чини се, међутим, даје термин псеудокласицизам подесан да означи она дела која стилски не спадају у књижевност класицизма, али се служе неким спољашњим ознакама класицистичког репертоара (митолошки декор, тематика из историје или књижевности антике, епиграфи из античких писаца и сл), паје у том смислу овде тај термин коришћен и примењиван на романескну преводну књижевност која својом суштином и склопом спада у сентименталистички стилски ток, иако носи неке спољне назнаке додира с класицизмом (М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979, стр. 512. и 500).

Остала литература о проблемима овог раздобља и писцима:

С. Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност, Београд 1869. – Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Нови Сад 1906. – Ј. Скерлић, Српска књижевност у xviii веку, Београд 1909, 1923. П. Поповић, Преглед српске књижевности, Београд 1909. – Ј. Скерлић, Историјски преглед српске штампе, Београд 1911. – Ј. Скерлић, Писци и књиге I (Београд 1964) – Т. Остојић, Историја српске књижевности, Београд 1923. – А. Ивић, Архивска грађа о српским књижевним и културним радницима, Београд-Суботица 1926. и друге књиге исте серије – М. Костић, Прве појаве француске културе у српском друштву, Сремски Карловци 1929. – М. Костић, Гроф Колер као културно просветни реформатор код Срба у Угарској у XVIII веку, Београд 1932. – С. Матић, Принципи уметничке версификације српске, годишњица Николе Чупића, 1932, XLI, стр. 135 и даље. – А. Шмаус, Василије Суботић, Венац књ. XVII, св. 8 и 9–10. – В. Стајић, Новосадске биографије, I-V, Нови Сад 1936–1940. – П. Слијепчевић, Шилер у Југославији, Скопље 1937. – П. Поповић, Расправе и чланци, Београд 1939. – С. Шумаревић, Позориште код Срба, Београд 1939. – В. В. Виноградов, Очерки по истории руссккого литературного язика XVIII-XIX, вв. Лейден 1949. – К. Петровић, Историја Карловачке гимназије, Нови Сад 1951. – С. Матић, Опис рукописа Народне библиотеке, Београд 1952. – М. Томандл, Српско позориште у Војводини, Стари Бечеј 1953. – Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини II, Нови Сад 1959. – М. Лесковац, Антологија старије српске поезије (допуњено издање), Нови Сад-Београд 1962. – Српска штампана књига XVIII века – каталог уз истоимену изложбу, Београд 1963. – А. Ивић, Архивска грађа, Београд 1964 (са Представком Марији Терезији 3. Орфелина), – Г. Михаиловић, Српска библиографија XVIII века, Београд 1964. М. Павловић, Антологија српског песништва, Београд 1964. – Театар Јоакима Вујића (приредио В. Петрић), Београд 1965. – Б. Маринковић, Српска грађанска поезија, I-II, Београд 1966. – 3. Гавриловић Антологија српског родољубивог песништва и Антологија српског љубавног песништва, Београд 1967. – М. Лесковац, Из српске књижевности, III, Нови Сад 1968–69. – В. Ђурић, Говор поезије II, Београд 1969. – Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, I-III, Београд 1970,1977, и 1982. С. К. Пејаковић, Енглеска књижевност у Србији у XVIII и XIX веку, Београд 1972. – 3. Орфелин, Представка Марији Терезији (приредио и превео С. Костић), Нови Сад 1972. – Die Aufklаrung in Ost-und Sudosteuropa, Köln-Wienn 1972. – Лексикон писаца Југославије, I, Нови Сад 1972. – А. Стојковић, Аристид и Наталија – Фисика (приредио и коментарисао Ј. Деретић), Београд 1973. – А. Младеновић, Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII почетком XIX века, Реферати за VII међународни конгрес слависта у Варшави, Нови Сад 1973. – Г. Добрашиновић, Објављенија, Зборник историјског музеја Србије, Београд 1973 (са Прилогом библиографији засебно издатих огласа). – Р. Јовановић, Драма (Српска књижевност у књижевној критици, књ. 11), Београд 1973. – Р. Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века, Нови Сад 1973. – Т. Петровић, Из историје српске књижевности, Нови Сад 1974. – М. Мојашевић, Немачко-југословенске културне везе, Београд 1974. – Н. Гавриловић, Историја ћирилских штампарија, Нови Сад 1974. – В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736 до 1860, Београд 1974. – М. Павловић, Поезија и култура, Београд 1974. – Зборник историје књижевности САНУ, Одељење језика и књижевности, књ. 9, Београд 1974 (посвећен Стерији). – Д. Јеремић, Мерила раних мерилаца – естетичка схватања првих српских критичара, Врњачка Бања 1974. – В. Вулетић, Сербска Летопис Георгија Магарашевића и типови руских часописа двадесетих година прошлог века, Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд 1975. бр. 5, стр. 395–408. – М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске, Нови Сад 1975. – М. Павић, Језичко памћење и песнички облик, Нови Сад 1976. – Ђ. Живановић, Георгије Магарашевић, Нови Сад 1976. – С. Леовац, Портрети српских писаца XIX века, Београд 1978. Н. И. Толстой, Литературный язык у сербов в конце XVIII– начале XIX века, Национальное возрождение и формирание славянских литературных языков, Москва 1978. – Б. Стојковић, Историја српског позоришта, Београд 1979. – В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Нови Сад 1980, стр. 13–87 и passim. – П. Плавшић, Павле Платон Атанацковић, Домети, 1981, бр. 27, стр. 117–125. – Л. Чурчић, античка књижевност код Срба између 1768. и 1850, Рад Матице српске, Нови Сад 1981, стр. 89–92. – Ђ. С. Костић, Новине српске за 1817. Годину, Књижевна историја, 1981, 53, стр. 125–155.

Литература о најистакнутијим писцима српског класицизма, Мушицком и Стерији, дата је уз био-библиографске прилоге о њима у овој књизи. Исцрпнију литературу о класицизму видети уз дело М. Павића, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма – класицизам, Београд 1979, стр. 511–541.

 

Пројекат Растко / Књижевност / Милорад Павић
Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ