Moram da kažem da ovo o čemu je govorio Zoran Gluščević, nadovezujući se na kolegu Radovića, da je to nešto što je vrlo blizu, za mene, suštinskih stvari i to suštinskih stvari u ravni "biti ili ne biti". Imam jedno čudno iskustvo, Zoran Gluščević ga je večeras ovde formulisao na neki način. U Engleskoj sam stekao to iskustvo. Nije to niko napisao, ali ako ste pisac i ako idete za sudbinom svojih knjiga, a one trče uvek brže od vas i morate da ubrzavate i vi, pa vam mnogo toga promakne, ali mnogo više toga i prođe pored vaših ušiju i očiju, onda možete da čujete na trenutke neke stvari ili između redova da pročitate ili neka podznačenja da shvatite iza reči, iza onoga što se kaže. U jednom trenutku, u Engleskoj, ja sam imao otprilike osećaj da oni tamo misle: "Nije moguće da je to tako dobro kao što izgleda, taj nam je negde podvalio samo ne znamo gde". Čak ima jedna kritičarka (koja je inače veoma lepo pisala o meni) ali ima jednu ovakvu rečenicu. Kaže: "Ipak on pokušava da nam proda bruklinski most". Dakle, sve to zajedno, veoma je čudno iskustvo, a naročito onaj katalog imena žena kritičara koji je Jasmina Mihajlović večeras pročitala, taj katalog izgleda kao katalog brodova kod Homera. To, zaista, ovako kad se skupi i mene je šokiralo. Ali da ostavimo te postmodernističke utiske u krhotinama.
Da vam kažem možda nešto o umoru. Mislim da je umor jedna od dominanti našeg, ovog, trenutka. Svi smo mi od nečeg umorni. Na nesreću, većina nas je umorna od istih stvari. Najveći broj ljudi je umoran od ovog strašnog života koji vodimo i koji se svaki čas prekida u ratu. Vladeta Jerotić napisao je, svojevremeno, ogled o Meši Selimoviću postavljajući jedno od ključnih pitanja svakog uspešnog pisca. Šta se dešava kada napišete izuzetno delo? Šta čini i šta može da čini Meša Selimović pošto je napisao roman "Derviš i smrt"? Drugim rečima, tu je Vladeta Jerotić pokušao da odgovori na pitanje: Kako je i zašto baš na taj način bilo napisano Selimovićevo sledeće delo "Tvrđava" i da li se pisac izvukao iz omče koju je samome sebi spremio pišući "Derviša i smrt". Ja sam sa velikim zanimanjem pročitao taj ogled i zaključio da je svaki takav slučaj različit jer i meni se postavilo pitanje, takvo pitanje uostalom postavljala je i kritika, kuda i kako posle "Hazarskog rečnika"? Odgovor je, međutim u mom slučaju bio upisan u moj život. Mogao bih reći da sam nehotice nadmudrio i sebe i one kritičare koji su hteli da me zazidaju u "Hazarski rečnik" kao u kulu od slonovače i da me tamo ostave za uvek. To nije bilo mogućno učiniti sa mnom jer pre no što sam 1979. seo da odavno zamišljeni "Hazarski rečnik" stavljam na hartiju, ja sam već imao na umu drugi projekat, "Predeo slikan čajem", čiji je prvi deo "Mali noćni roman" bio objavljen još 1981. Dakle, ja sam se po objavljivanju "Hazarskog rečnika" 1984. samo vratio već započetom romanu "Predeo slikan čajem" i završio ga i objavio 1988. Tako sam zahvaljujući spontanim naklonostima najpre prema jednoj pa prema drugoj romanesknoj građi poštedeo samoga sebe dilema u kojima se našao Selimović posle "Derviša i smrti". Nešto kao književni kvasac bujalo je i raslo i u mojim knjigama priča, veoma dugo, naporedo sa pisanjem moja dva romana. Još od 1973. i "Gvozdene zavese" neke moje priče su htele u roman. Tako u pomenutu dilemu koju je opisao Jerotić nisam ulazio ni posle "Predela slikanog čajem" je se roman o Heri i Leandru "Unutrašnja strana vetra" prirodno razvijao čim sam imao dovoljno snage da ga donesem na svet. Naravno da je između ovih romana protekla uvek po godina ili nešto više umora. Između knjiga postoji nešto kao ciklus u koji se uklapa i bremenita žena; Ne može pre roka, ali i ako bude pre roka to će oštetiti plod. Međutim, ne može ni posle roka. Ako roman ostavite da se ohladi s njime je gotovo, biće oštećen. Naravno da se sada može postaviti pitanje kako se nije ohladio "Predeo slikan čajem" ostavljen na celih pet godina. Odgovor je u logici i ekonomiji baš tog romana "Predela slikanog čajem" a ne načelne prirode. "Predeo..." ima dva dela. Prvi je život junaka pre odlaska u svet drugi posle odlaska u svet. Prvi pre, drugi posle uspešne ljubavi. Prvi pre bogatstva, drugi posle sticanja bogatstva. Prvi deo je život junaka pod jednim imenom, drugi deo pod sasvim drugim imenom. Prvi u jednoj, drugi u drugoj struci, i tako dalje. Razlika između Svilara na Svetoj Gori, iz "Malog noćnog romana" i Razina u Americi iz onog drugog dela tolika je da je prekid u pisanju doneo plodove koji su u trenutku kada je završen prvi deo bili još nezreli. Ali da se vratimo umoru koji je već pomenut. U Parizu, u muzeju "Pikaso" prikazana je hronološki, sa mnogo dokumenata, i nadasve sa mnogo slika i skulptura svaka faza razvoja ovog dugovekog umetnika. Idući tako iz faze u fazu zapazio sam vrlo lako kako Pikaso povremeno trpi strahovit zamor. Tada on stoji u mestu i vidi se da nema snage da preskoči crtu. Ali Pikaso ne bi bio Pikaso kada taj zamor ne bi iskoristio na najekonomičniji način. Vi vidite da on nema snage da sa prtljagom svoje prethodne faze i sa prtljagom evropske likovne tradicije, koji mu takođe pritiska pleća, skoči preko crte; onako umoran, on to ne bi uspeo. Ali, pravi potez dolazi posle umora. Moglo bi se pretpostaviti da će tada Pikaso preskočiti na drugu, novu, obalu, obalu odmora, i sposoban da ponese sav prtljag koji ga je onako umornog pritiskao i sprečavao mu skok. Ali ne. Naprotiv. Pikaso je umoran, ali ne od prtljaga nego od sebe, pa tako umoran nema snage, ne za skok, nego da odbaci prtljag. Jednom opet osvežen i odmoran on odbacuje s lakoćom deo prtljaga i skače preko crte veoma daleko dok se najzad posle više takvih umora i zastanaka ne otisne bez ikakvog prtljaga, pravo i nepoznato, lak i spreman na sve. Umor, dakle, treba koristiti ne kao predah pred skok nego kao predah pred odbacivanje prtljaga kojima smo u umetnosti svi opterećeni. U tom smislu računam da su za mene radile ne samo beline mojih knjiga ili prazni plavi list u sredini mog najnovijeg romana, nego i beline i umori u mom životu. I gde smo sada? Verovatno opet na jednom umoru koji dolazi od tri romana završena i objavljena u jednoj deceniji, između 1981. i 1991. godine. Sada taj umor ne vodi više prema rešenju romanesknih problema, jer pisati četvrti roman posle tri prethodna nije nešto što bi me privuklo. Tako danas pokušavam da shvatam šta je moj prtljag u ovom času i šta me opterećuje. Dakle, šta treba sledeće da odbacim da bih se našao opet suočen sa čistom, belom hartijom i sa svim onim nepoznatim što treba sa nje? Čini mi se, i voleo bih, kada to ne bi bilo toliko vezano za hartiju kolik za ono što od mene traži sve ove duge godine i decenije rečenica koju sam naučio od besednika i narodnih usmenih pripovedača, a ne iz knjiga. Možda će to biti pozorište. Ukratko, možda je hladno olovo štamparske reči u ovom času za mene prtljag koji treba odbaciti i prikloniti se toploj, živoj, reči iz usta glumca.