Milentije Đorđević

TRI TEZE O POETICI ROMANA MILORADA PAVIĆA

Pošto sam dosad najčešće bio u prilici da govorim o piscima koji su vremenski (a i prostorno) dovoljno daleko, moja misao i asocijacija nije morala imati one okvire i obaveze koje ima u ovom trenutku. Danas sam, evo, u prilici da govorim o piscu koji je tu, kraj nas pa je i moj posao dvostruko teži i odgovorniji. Prvo, reč je o srpskom piscu koji je već probio okvire nacionalne književnosti i sigurno zakoračio u svetsku i drugo, u pitanju je pisac koji se podjednako dobro razume i u poslove pisca i u poslove kritičara. Gospodin Pavić mi neće zameriti ako se odmah na početku poslužim jednom malom poštapalicom iz domena njegove poetike. Reč je o jednoj priči koja bi odgovarala trenutku a mogla bi glasiti ovako. Vidim kritičara (razume se i sebe) kao lisicu koja bi iz stupice želela da izvuče komad mesa, ali tako da i meso dobije i da sama ostane čitava. Naravno, svestan sam da je to nemoguće. Posao je, dakle, delikatan i ja ću se potruditi da ne naličim onim studentima medicine (opet po Paviću) koji "uvek misle da (pacijent) pisac boluje od one bolesti koju upravo (oni) proučavaju". Čini mi se da sam vodio računa i o tome da ova moja skromna zapažanja ne budu suviše dobro obavljen posao, kako bi to opet Pavić rekao, jer bi to bilo pogubno i za kritičara i za pisca. Naposletku, imao sam u vidu i činjenicu da je piščevo "ukrštanje reči" jače i vrednije od kritičarevog. To nam na svoj način i dokazuje raspored snaga ovog okruglog stola: jedanaest prema jedan. Jednim istim romanesknim tokom proći će jedanaest "plovila", tražeći svako svoju stranu, dubinu i svoj vetar. Piscu i delu se ništa neće dogoditi - tok reke će ostati onakav kakav je i bio.

1. Primenjena estetika recepcije

Čini se da u srpskoj literaturi nije niko toliko vodio računa o svom čitaocu kao što je to činio Milorad Pavić. On oseća duhovnu blizinu svog čitaoca zato mu se često obraća, savetuje ga, pojašnjava mu nejasno, daje mu uputstva kako da što lakše savlada enigmu teksta, a ponekad se sa njim i bezazleno šali. To komuniciranje sa čitaocem koje je svojevremeno tako vatreno osuđivao Emil Zola, ne treba kod Pavića shvatiti kao pomodarstvo ili obični romansijerski hir. U kontekstu, pak, šire književne istorije gledano sve to i nije ništa osobito novo. U "Evgeniju Onjeginu", čuvenom romanu u stihovima, na primer, Puškin je bio sklon da vodi neku vrstu krnje konverzacije sa svojim čitaocem ("Čitaoče plemeniti/ rodbina vaša kako živi?" Ili "Moj čitaoce dobre volje(...) hajdmo da sa tihog huma / slušamo kako šapće šuma" itd.) Hulio Kortasar je svojevremeno zapisao: "Što se mene tiče, pitam se hoću li ikad uspeti da ih uverim kako je upravo čitalac jedina ličnost koja me zanima - utoliko što bih želeo da bar nešto od onoga što napišem doprinese da se on preobrazi".

Nakon nekih novih saznanja u nauci o književnosti, a naročito nakon objavljivanja "Estetike recepcije" Hansa Roberta Jausa mnogi pisci su, čini se, svesno počeli da znatno više pažnje posvećuju trouglu autor - delo - čitalac. Čitalac tako prestaje da bude konstanta, već je u svetlosti ove teorije postao promenljiva. Razume se, promenljiva vrednost postajalo je i književno delo u njegovoj recepciji. Zapravo, književno delo nikad nije ni bilo niti će biti matematička veličina koja je jednaka za starog Grka i za modernog Evropljanina. "Istorijska implikacija očituje se u tome što razumevanje prvih čitalaca može da se od generacije do generacije u lancu recepcija produžava i bogati, pa dakle, odlučuje o istorijskom značenju jednog dela i iznosi na videlo njegov estetički rang".¹

Pre no što će čitalac, recimo, započeti da čita "Hazarski rečnik" on će naići na onu praznu stranu koju Pavić posvećuje čitaocu koji "neće nikada otvoriti ovu knjigu", a prvim stranicama iste knjige on budućem čitaocu daje savet "da se ne laća ove knjige bez velike nevolje³, a tu je i duhovita parabola koja pre svega treba da pojasni smisao trougla pisac - delo - čitalac. "Zamislite - veli Pavić - da dva čoveka drže na lasima uhvaćenu pumu. Ako hoće da priđu jedan drugom, puma će napasti jer će se lasa olabaviti, i samo ako obojica jednovremeno zategnu ona je podjednako udaljena od obojice. Onaj ko čita i onaj ko piše zato teško dolaze jedan do drugog, jer je između njih zajednička misao uhvaćena na uzicama koje vuku u suprotnim smerovima. Ako sada upitamo tu istu pumu, odnosno misao kako ona gleda na ovu dvojicu, ona bi mogla reći da na kraju uzica oni koji su za jelo drže nekoga koga ne mogu pojesti". Pavić takođe duhovito zapaža da je "čitalac pelivanski konj, kojeg moraš navići da ga posle svakog uspešno ostvarenog zadatke čeka kao nagrada komad šećera". No, ni na kraju romana on ne zaboravlja svog čitaoca, poziva ga da nakon čitanja izađe "pred poslastičarnicu na glavnom trgu svoje varoši" gde će naći svog parnjaka čitaoca i uporediti tzv. ženski i muški primerak knjige. Ovim on zagovara i neku vrstu malog čitalačkog hepeninga.

U romanu "Predeo slikan čajem" Pavić još ozbiljnije pristupa osnovnom postulatu estetike recepcije. Dakle, ne samo da iz jedne knjige stalno iščezavaju priče, nego se tamo i stalno nastanjuju nove povesti. "To je stvar čitanja a ne pisanja". Pavić ne naseda lako shvatanju da je književnost stvorena samo za stručnjake. I on kao i Valter Bulst zna da je "najveća bruka filologa što veruju da je književnost stvorena samo za filologe". Delo kao živi organizam obiluje intencionalnim i ekstencionalnim porukama, a one vremenom mogu jačati ili slabiti zato i delo treba sagledavati u sinhronom i dijahronom sklopu. Jaus je taj fenomen objasnio na primeru Geteovog i Valerijevog "Fausta" i Geteove i Rasinove "Ifigenije". "Danas više niko ne može - veli Jaus - predvideti u kolikoj je meri upravo ona drama što je odista važila za jevanđelje nemačkog humanizma i generacijama đaka u nemačkim gimnazijama prenosila duh vajmarske klasike - Geteova "Ifigenija" - izgubila klasičan autoritet. Ona stoji u onoj najužoj grupi dela što ih brucoši kao obaveznu literaturu odbacuju."²

Zanimljivo je pomenuti da je Milorad Pavić kao istoričar književnosti isticao aktivnu ulogu čitalaštva. "Čitalačka publika baroknog doba imala je važniju ulogu nego čitalačka publika prethodnih epoha. Njen ugled i uticaj bio je ogroman".³

Bezbroj je primera u svetskoj književnosti da su pojedina dela padala u zaborav i da su se zaboravljena dela ponovo čitala. U knjigama koje su zaboravljene iščezle su one bitne priče, a nove se još nisu pojavljivale. U njima se još nisu nastanile nove povesti, kako bi to rekao Pavić. Kako će se, recimo, poruke "Hazarskog rečnika" prelomiti u recepciji nekog budućeg čitaoca, to je pitanje na koje danas nije moguće sasvim pouzdano odgovoriti. Naš savremenik, između ostalog vidi dosta jasno analogiju između Srba i Hazara, ali da srpsko pitanje nije tako aktuelno ko zna da li bi ta crta "Hazarskog rečnika" bila danas tak uočljiva.

2. Sumatraizam i kosmički princip sveopšte povezanosti

U romanu "Predeo slikan čajem" ovaj svet se doživljava kao svet naporednosti i veza. Ako, recimo, postoji rezidencija "Plavinac" J. B. Tita kraj Dunava, onda negde mora postojati njen parnjak. Pavić ga nalazi na reci Potomak kraj Vašingtona. Ako na ovim prostorima postoji brionski raj, onda Pavić smišlja njegovu kopiju negde na dalekom američkom arhipelagu. Istina, on to u ovom romanu pretežno konstruiše, ali nesumnjivo ima u vidu činjenicu da princip sveopšte kosmičke povezanosti neumitno deluje. Ne znamo zasigurno da li je to preuzeto od Crnjanskog ili urađeno po uzoru Bodlerovih univerzalnih analogija ili je sve to jedna postmodernistička varijacija, ali zasigurno znamo da se baš tom principu u Pavićevim romanima pridaje velika važnost.

Hazari su izumrli, nestala je i njihova čudesna kraljica Ateh, ali, Pavić 1982. godine pronalazi jednu drugu Ateh, konobaricu hotela "Kingston". Duša hazarske kraljice živi u nekom novom telu. Neko će možda reći da ovde može biti reči i o teoriji reinkarnacije, ali ostavimo to stručnijem istraživaču.

U romanu "Predeo slikan čajem" postoji jedna divna sumatraistička priča koja nam ukazuje na postojanje principa sveopšte povezanosti ljudi i stvari na svetu.

"Negde na obali južnih mora, gde su zvezde najdalje od svojih slika, putnici nekog broda pojeli su ogromnu kornjaču. Posle pet stotina godina njenu ljušturu našao je na istoj obali neki mornar i sklonio se u nju da prenoći. Ujutru ispavan i veseo protnuo je kroz otvore oklopa ruke, noge i glavu i spustio se u more i posle pola milenijuma opet odzvanja od udara jednog srca opet ume da pliva.

Tako tvoje srce odzvanja u meni". (str. 151)

Negde na obali južnih mora, recimo na Sumatri ili na snežnim vrhovima Urala, neki novi Crnjanski doživljava novu "Sumatru". I pisac opet ne zaboravlja čitaoca, njegovo srce, njegovu misao, istovetnu, nadgrađenu ili posve novu. Svet ne može da postoji bez takvih naporednosti: pisac i knjiga, čitalac i knjiga. Uostalom, i svi Pavićevi noviji romani svoju kompoziciju zasnivaju na ovome. "Hazarski rečnik" svojim muškim i ženskim primerkom, hrišćanskim i jevrejskim izvorima, jevrejskim i islamskim; "Unutrašnja strana vetra" svojim levim i desnim početkom, Herom koja je parnjak Leandru, itd. U dubljem filozofsko-pesničkom smislu svet po Paviću počiva na principu naporednosti. Pisac kao u nekom čarobnom ogledalu vidi duhovne obrasce svojih predaka ili svojih udaljenih savremenika i govori samo o tome neprestano, istu priču u obliku druge forme, kako bi to rekao Šklovski.

3. Čudesno ili Na nekim iskustvima nadrealističke poetike

Još je svojevremeno Dostojevski u pismu N. Strahovu iz 1869. zapisao: "Imam svoj poseban pogled na stvarnost i umetnost i ono što većina naziva fantastičnim i izuzetnim predstavlja za mene ponekad samu suštinu stvari". I u "Hazarskom rečniku" i romanu "Predeo slikan čajem" i u "Unutrašnjoj strani vetra" Pavić koristi čudesno i fantastično kao jednu prepoznatljivu romansijersku nit. Pojam čudesnog, znamo, vezivao se najčešće za romantičarsku i nadrealističku poetiku kao i za latinoameričku školu "realismo magico". Andre Breton je i rekao "čudesno je uvek lepo, čak je čudesno i jedino lepo". Naravno, Pavićevo čudesno nije čudesno u nekom nadrealističkom ili kakvom drugom smislu, to je, rekli bi smo pavićevsko čudesno. Od mnoštva čudesnih priča i situacija iz sećanja se ne briše lako priča iz "Hazarskog rečnika" o dr Isailu Suku koji, nakon dobro prospavane noći, iz usta izvlači "mali ključ sa zlatnom drškom". Tu takođe srećemo priču o hazarskoj princezi Ateh koja je na svakom kapku noći ispisivala po jedno slovo iz zabranjene hazarske azbuke. Svako pismeno je moglo ubiti onoga ko ga vidi i pročita.

U "Unutrašnjoj strani vetra" Heroneja Bukur, svojom dugom kosom se obuvala umesto kašikom za cipele. Svom ljubavniku Janu Koboli ona je dolazila s mesečevim zrakom, a kada joj ovaj odrubi glavu, ista glava, nakon dugog mirovanja, krikne muškim glasom.

Otkud ovakve čudne konstrukcije u Pavićevom romanu? Nesumnjivo da Pavić kao veliki književni znalac i erudita zna sve o fenomenu čudesnog u književnosti. Izvesno je da je znao i za onu poznatu tezu Karla Gustava Junga da čudnovata slika pa i čudnovata priča mogu buditi psihičke energije, dakle da svojom energijom "elektrišu" neke druge. Ako dolazi do susreta takvih energija onda je ona piščeva, kao intencionalnija i jača, sposobna da oplemenjuje slabiju, čitaočevu. Cilj romansijera je tako postignut, u smislu onog Kortasarovog preobražavanja čitaoca. Ali sve ovo nije i jedina veza. U romanu "Predeo slikan čajem" Pavić beleži: "Od rečenica istrgnutih iz raznih poglavlja jedne knjige može se načiniti takva priča da padneš u nesvest". Sasvim je jasno da tako komponovane iskidane rečenice najviše podsećaju na nadrealistički metod le cadavre exqis, igra presavijenog papira koja se sastoji u sastavljanju jedne rečenice ili jednog crteža od strane više lica u kojoj ni jedno ne može da vodi računa o prethodnim doprinosima.⁴ Istina, Pavić nema u svojim romanima priču od istrgnutih rečenica, ali bi neke takve iz svesti ili literature istrgnute rečenice mogle da budu nukleus poglavlja ili dela. Jasno je takođe da Pavić nije zagovornik nadrealističkog stvaralačkog postupka u kojem je centralno mesto imala spontana proizvoljnost, odnosno podsvest. Reč je samo o nekim sličnostima polaznih poetičkih načela.

Ne smemo a da na kraju ovog kratkog razmatranja ne napomenemo da je Pavićeva poetika mnogo složenija i da nesumnjivo zahteva sveobuhvatnije istraživačke poduhvate. Ona je zasnovana na modernim (postmodernim) ali i tradicionalnim zahvatima. Naša namera zato nije bila da govorimo o svemu tome, već da ukažemo samo na one momente koji su nam se u ovom trenutku učinili bitnim.