GOSPODIN DAVID SENMUT, ARHITEKTA

Toga dana upravo razvedena žena mladoga arhitekte Davida Senmuta oseti se posebno usamljena. Odmah je znala šta treba da učini. Najpre je bacila pogled na reke. Oblaci tog dana nisu mogli da premoste vodu. Vijugali su duž desne obale Dunava idući u suprotnom smeru od njegovog toka i zajazili vetrove kod ušća Save. Bivša gospođa Senmut grozničavim prstima raspakova majušnu kutiju uvijenu u zlatnu hartiju. Unutra je ležalo nešto čarobno, čemu ona, dan ranije tamo u prodavnici kristala gde ga je kupila, nije odmah mogla da pogodi namenu. Divan stakleni puž pun ružičastoga praha i zaptiven ružičastim voskom s fitiljem na sredini. Bilo je to nešto kao ukrasna sveća. Poklon za njenog bivšeg muža. Htede u jedan mah da nešto kao posvetu napiše na ljušturi puža, ali se predomisli. Nije imala poverenja u jezik.

Ona je znala da je jezik samo mapa misli, osećanja i sećanja čoveka. Kao sve mape - mislila je ona - stotinama hiljada puta jezik je umanjena slika onoga šta pokušava da prikaže. Stotinama hiljada puta sužena slika ljudskih osećanja, misli i sećanja. Na toj mapi mora nisu slana, reke ne teku, planine su ravne, a sneg na njima nije hladan. Umesto orkana i vetrova nacrtana je tamo samo majušna ruža vetrova...

Tako umesto da nešto napiše, bivša gospođa Senmut pažljivo odstrani zaptivku od voska, baci u lavabo ružičasti prah iz staklene ljušture puža i na njegovo mesto iz bočice na kojoj je pisalo "Eksploziv velike razorne moći. Zapaljivo!" usu srebrni smrtonosni pesak. Zatim pažljivo u staklenu ljušturu vrati zaptivku od voska s fitiljem na sredini.

Pošto je opet puž bio u svojoj kutiji, bivša gospođa Senmut zamota poklon zlatnom hartijom i poveza mašnom.

- Ovome David zasigurno neće moći da odoli - promrmlja ona, stavi kutiju s mašnicom na crtaći sto koji je do nedavno pripadao njenome mužu i izađe iz stana.

Mladi gospodin arh. David Senmut nije više tu stanovao. Posle razvoda on je morao da iznajmi zasebno boravište, ali se jedan par ključeva od starog stana, gde je sada živela njegova bivša žena, nalazio i dalje kod njega. Smeo je da uđe kada god hoće pod uslovom da u to vreme tu nije bivša gospođa Senmut. Mogao je da gleda televiziju, smeo je nešto da popije, ali ništa nije smeo da odnese. Takav je bio ugovor. U protivnom, a njegova bivša žena je dobro znala zašto tako postupa, brava bi istoga časa bila promenjena, a policija obaveštena šta u stanu nedostaje.

I ovoga dana arhitekta Senmut je svratio u vreme kada je znao da neće zateći svoju bivšu ženu. Oprao je zube svojom starom četkicom, popio jedan viski sa sodom i seo. Ali, mesto ga nije držalo. Smrkavalo se kada je na svom crtaćem stolu primetio kutiju u zlatnoj hartiji s mašnicom. Nije odoleo. Uzeo ju je kao da nešto krade, a zapravo ju je stvarno ukrao. I sišao na ulicu.

Lutao je malo gradom, gledajući u kojoj će gostionici ukrasti još nešto i uvrebati priliku da već ukradenu stvar svoje bivše žene razgleda. Tada je u izlogu jedne radnje s ženskim rubljem primetio spavaćice naslagane na tezgi. Ušao je ne dvoumeći se. Tamo je bila mlada prodavačica koja je mogla odgovarati njegovoj nameri. Znao je iz iskustva - ako kradeš, moraš onog drugog prevariti pre no što mu kažeš dobar dan. Posle je kasno. Čim je ušao, bacio je pogled na spavaćice poređane na tezgi i savesno složene u kutije. Nijedna od njih nije bila broj četiri. Rekao je dobar dan i spustio svoje stvari na sto. Zatražio je da kupi jednu spavaćicu.

- Broj četiri. To je broj moje žene - rekao je.

- Ove ovde na tezgi su broj 3. Broj četiri je na polici - rekla je devojka. Uzela je merdevine i popela se da dohvati traženu robu, a on je pokušao da sa tezge smota jednu od spavaćica broj 3. Ali devojka se već spustila s robom u ruci, u tesnoj radnji malo ga gurnula sklapajući merdevine i zapahnula mirisom na uvozna opojna ulja. To ga je omelo u pokušaju krađe. Tada joj on stidljivo reče:

- Znate, ja u ovome nisam najveštiji. Da li biste umesto moje žene probali spavaćicu? Približno ste iste građe... Mnogo biste mi pomogli...

Ona ga odmeri pogledom teškim najmanje kilo i trista grama. Ali, na njegovo iznenađenje, pristade. Uđe u kabinu da navuče spavaćicu, a za to vreme gospodin arh. David Senmut ne odole. U drugom pokušaju smota u džep jednu od onih spavaćica broj 3. ostavljajući na tezgi uredno zaklopljenu kutiju tako da se ništa nije moglo primetiti.

Kada devojka izađe iz kabine u spavaćici on pomisli zasenjen njenim izgledom:

- Kao da je prvi put vidim. Kad god ti se tako nešto učini to je isto kao da si nekog video u prethodnom životu. Ovakvoj bi vredelo graditi kuće, biti joj staratelj, bilo šta, čuvati decu, postati obožavalac ili prijatelj...

Tako je mislio. A reče:

- Znate, ja ne mogu da kupim tu spavaćicu. Preskupa je za mene.

I izlete iz radnje s plenom u džepu. Jedva je stigao da ponese svoju kišnu kabanicu.

Posle obilaženja nekoliko kafana da utuca vreme, posle dve ili tri sitnije krađe cigareta, oko ponoći kod kuće, ili tačnije ispred iznajmljenoga stana, on nađe svoj telefon izbačen na stepenište. Zbog neplaćenih računa stan mu je bio otkazan. Očajan, on u susednom kafiću uključi za trenutak telefonsku sekretaricu i presluša poruke. Bila je samo jedna. Javljala mu se njegova bivša žena. Njen glas iz kutije bio je umiljat:

- Znam da si dolazio. Znam i šta si uradio. Opet si nešto ukrao. Malu zlatnu kutiju sa mašnom. Ali, ne boj se, nisam te prijavila policiji. Za sada. Ovoga puta samo si uzeo poklon koji sam ti spremila za Božić...

Na tom mestu on naglo prekide poruku i poče da pretražuje džepove. Ali kutije u zlatnoj hartiji s mašnicom nigde nije bilo. Lupao je glavu da se seti gde ju je mogao zaboraviti, ali ništa mu nije padalo na um. Još jednom je pretražio džepove i tada napipa nešto čiji oblik nije mogao da prepozna pod prstima. Izvadi iz džepa skupocen muški upaljač u kožnoj navlaci ne sećajući se kako je ta stvar dospela u njegov kaput i kada ju je i kome ukrao... Na upaljaču je pisalo:

Ako me triput zaredom kresneš, ostvariće ti se želja.

(Ukoliko niste pročitali poglavlje Gospođica Hatčepsut,
idite na to poglavlje. Ako jeste, idite na središnju kopču pod naslovom Kći koja se mogla zvati Niferure)

// Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Stakleni puž //