Илија Бакић
Између планета и митова
„Индиго“ Слободана Шкеровића, Библиотека „Сигнал“, Београд, 2005.
Поезија Слободана Шкеровића (1954) сабрана у књизи „Индиго“ бави се темама потпуно несвакидашњим за текућу песничку продукцију; наиме, 12 дужих песничких целина, од којих су неколике саздане из одвојених сегмената-краћих песама, осликава светове у распону од оних астрономско-планетарних, до других који су специфична мешавина митологија и митема прошлости и садашњости и фантастика будућности. Када се, у коначном сагледавању књиге, сви представљени светови споје и помешају, читалац пред собом има богат, шаролик, егзотичан универзум који је јединствен упркос контрадикторностима, разапет у свим временима и просторима који су доступни. Егзотичне планете, негостољубиве али фасцинантне по титанским борбама елемената, походе бића која једном (можда) јесу била потомци Homo Sapiens Sapiensa али су сада далеко одмакла на путу ка ономе што је Артур Кларк добронамерно називао „космичком будућношћу човечанства“. Њихови доживљаји простора и времена, облици егзистенције, вредносни системи тешко да су нам разумљиви али су путовања која предузимају и призори којима присуствују толико фасцинантни да одузимају дах. Трагање за зачудним јесте битан елемент таквих егзистенција, циљ коме вреди потчинити се и жртвовати. Други „хероји“ Шкеровићевих стихова, пак, такође јесу измештени из овдашњег времена у неко друго, погодбено будуће доба, али су њихове везе са прошлошћу човека (а и наша садашњост за њих је прошлост давна) јаке и живе. Одреднице које ново везује за старо јесу митови свеколиких старих цивилизација (од египатских, античких до далекоисточних) „зачињени“ позивањима на елементе популарних култура XX века. Слободно мешање и поигравање оваквим садржајима резултира несвакидашњим, лепршавим визијама. Када се њима дода и иконографија научне фантастике, тумачење се усложњава јер се отвара сасвим нов, а једнако могућ начин ишчитавања по коме људи из будућности, способни за непојмљиве нам подухвате, једноставно „оживљавају“ старе фантастичне приче и преузимају улоге хероја и божанстава, искушавајући у стварности задате ситуације и обрасце. Овакви заплети знани су из многих дела научне фантастике, од којих су најубедљивији романи Роџера Зелазнија или Дена Симонса. На ове темеље свакако се надовезују и искуства поетских авангардних покрета и школа, закључно са сигнализмом и његовим правцима сцијентизам и космизам, који у немерљивим простор-временима Космоса откривају нове песничке хоризонте. Након што је неспутано створио оригиналне светове својих песама, песник се (одбијајући да се креће шематски) побринуо да и тон сваке буде другачији. Отуда је говор поетских „хероја“ покадшто враголаст и врцав, са пуно шепурења или са различитим дозама нихилистичког сагледавања ствари из окружења; у другим песмама, пак, превладавају мистика или танани осећаји из предела љубави и меланхолије. Тако је свака песма обојена другачије, са другачијим гласом који је чини посебном, способном да стоји сама као независна целина; сабране у књигу песме творе јединствени космос који је заокружен али који се, такође, може надограђивати новим песмама и књигама. С обзиром на то да је неколико песама, према датумима на њиховом крају, наста(ја)ло у раздобљу од 1977. до 1995. г. врло је могуће да је песник наставио да ствара у правцима које је већ отворио и почео да осваја, те је за очекивати и надати се да ће и ти стихови бити доступни читаоцима. До тада, Слободан Шкеровић се открива као песник интригантних тема и интересовања и поетског нерва који је способан да у себе уклопи и минуциозну прецизност и широке потезе и чисти емотивни лиризам и разиграни интелектуализам.
(Текст је објављен у Сигналу „Време Сигнализма“ (Градина, Ниш, 2006)
Датум последње измене: 2007-10-14 15:39:40