Илија Бакић

Елементи научне фантастике у поезији сцијентизма

Развој науке који убрзано и бесповратно мења свет, ставио је на велике муке свеколику Уметност. Глобално успостављање нове, технолошке, хај-тех, цивилизације као круне процеса започетог индустријском револуцијом, од када, по правилу геометријске прогресије, убрзава захватајући све шире области живљења, битно мења положај човека, као јединке и врсте, у садашњем тренутку и онима који долазе. Међутим, упркос промени параметара који дефинишу и одређују егзистенцију, у етаблираној се Уметности и даље осећа одређена нелагодност па и одбојност према новинама. Као да се све оне дешавају превише брзо и чине се појединим уметницима превише краткотрајним и варљивим спрам општих и вечних тема којима они намеравају да се баве. Тако на делу постаје очигледан одређени степен конзервативизма тих уметника коме је корен у затвореном и окошталом схватању саме Уметности. Неоспорно је, наиме, да се Уметност, у свим својим облицима, бави „вечитим и општим“ темама људске егзистенције и тај базични ниво препознатљив је у свим уметничким творевинама, у свим епохама и културама. Оно што је различито јесу појавни облици, тј. онај слој дела који је условљен конкретним временом, друштвом и појединцем који ствара. Но, како историју човечанства можемо сагледати као низ система организовања живота који се непрестано и све брже мењају, десило се, или боље речено, дешава се да се спољно окружење уметника мења тако снажно и радикално да он не може да га прати-спознаје. Тако стваралац (пре свега мислимо на етаблиране, оне који заговарају проверену статичност као залог трајности и вредности) долази у раскорак са сопственим временом што може да резултира поменутим конзервативизмом који уме да се прерушава (нпр. у локалистичким нишама) пред глобалним процесима; следствено томе и аутори који покушавају да сагледају ширине промена бивају скрајнути и ниподаштавани.

Поезија као краљица Уметности речи претендује на врхунске узлете и сензације те је, по природи ствари, ближа идеалу вечитих вредности, што, опет, подразумева и већу резерву према тренутном и новом. Отуда је „поетско“ бављење напретком науке и технике и променама које оне доносе било сведено на издвојене покрете и правце апартне од етаблиране матице (која још зазире и од дадаизма и надреализма који су прослављали Homo ludensa, скривени, необуздани лик ствари који је недовољно академски „озбиљан“ мада надреализму није била страна и непозната револуција у психологији и психијатрији с почетка XX века; сличан је био однос и према футуристима и сличним заговорницима технолошког напретка капиталистичког друштва).

Чини се да су за већину уметника неинтересантна било каква дешавања у световима науке те они на њих не обраћају пажњу иако су корени промена читавих устројстава у којима живимо управо у њима. Понекад се може стећи утисак да у круговима етаблираних уметника кружи - баук науке.

*

Сцијентизам, песнички правац који је својим првим књигама зацртао Мирољуб Тодоровић, иновативан је и препознатљив по свом тематском интересовању (уз који следе и одговарајући помаци на нивоу језика које таква поезија користи). Поеме „Планета“ и „Путовање у Звездалију“ као основну тему 'обрађују' космичка путовања и однос човека према, назовимо га тако, секундарном окружењу, и по томе се разликују од свих поетских творевина етаблиране литературе тог времена. Оно што ова дела још битније издваја јесте да се иза тема налази и свеукупно другачије сагледавање и самеравање света и људске егзистенције. Тодоровић напушта усвојени концепт који у најширој визији види човека на нивоу планете Земље, тог примарног матичног окружења и његово постојање и судбину диже на следећу, вишу степеницу, смештајући да у још шире, (готово) бескрајно окружење - Космос, Универзум. Захваљујући наукама отворени су нови хоризонти и двери других светова и димензија. Спрам овог богатства којим је окружено, човечанство је тек „трун у Божијем оку“ а досадашња антропоцентрична и антропошовинистичка схватања постају смешна. Ова нова слика битно релативизује досадашње вредносне системе и развој читавог човечанства у протеклим епохама.

*

Иако је интелектуално-уметничка заводљивост простора, који су отворени развојем науке, огромна, она је готово потпуно остала без одјека у етаблираним Уметностима. Једино место на коме ове теме опстају јесте жанр научне фантастике који је, у академским круговима, без обзира на своје квалитете (а они су, као и свуда, различити, од безвредних до ремек-дела), презрен као паралитература (посебно код нас, пошто се ситуација по том питању у свету мења у правцу признавања 'равноправности', уметничке и вредносне, научној фантастици).

*

Путовање у свемир, на друге планете, знане су теме књижевних дела из античког доба, почев од Лукијана Самосаћанина. Бројни аутори су се отиснули у космичке авантуре употребљавајући разна средства (материјална или спиритистичко-езотеријска), што је био покушај да се задовољи жеља за откривањем новог, непознатог, недохватљивог, оног што је иза и изван. Наравно, подсмех је био стални пратилац оваквих дела.

*

Тек у XX веку када су физика, технологија и космологија учиниле космичка путовања вероватним (а затим их и остварила), вековима стара идеја добила је подлогу у реалности. Истраживања све савршенијим средствима откривала су и откривају мноштво готово фантастичних појава (квазаре, црне рупе, беле патуљке, позадинско зрачење, небројане галаксије, планете које круже око других сунаца...). Корпус ових знања прате и бројне теорије и хипотезе на њима засноване. Научна фантастика користа доступна знања и уграђује их у свој 'свемирски' сегмент. Машта се надовезује на оно што је познато и хрли даље. (Наравно, још увек постоје и дела која се не обазиру на науку у својим причама, као што има и оних која управо инсистирају на научној утемељености чињеница којима баратају.) Наука је, у сваком случају, променила многе каноне овог жанра, успоставила нове редове величина по којима се одређује постојање, а конкретни успеси астронаутике дали су овим делима додатну дозу уверљивости.

*

Тодоровићеве поеме носе у себи спознају о непостојању односно престанку неприкосновености човечанства у Свемиру, о моћним законима по којима је саздано и ограничено, по којима функционише оно и читав Универзум што се шири у непојмљив бескрај. У тим и таквим оквирима путовања кроз 'секундарно окружење', на друге планете, нужна су како да би се открило оно непознато ван људи, тако и да би се открило оно у њима. Космичка судбина човечанства (о којој говори Кларк) појављује се као излаз из једне и улазак у другу фазу развоја човека, у којој ће се наша врста сусрести са својим ограничењима, превазилазити их и хрлити према новим хоризонтима који изједначују Науку и Уметност, Науку и Лепоту (што већ сада назиремо у предивним знањима теоријске физике која усхићују као и најбоља поезија). У таквој структури највећи изазов биће сусрет са другачијим облицима живота и интелигенција (сићушним или великим као планета). Загонетка спознаје туђинске свести биће доказ дораслости човека највећим Тајнама.

*

Осим интереса за науку 'греси' научне фантастике јесу и њена окренутост будућности односно немиметичко спекулисање тј. маштање. За 'озбиље и темељне' људе размишљање о будућности, посебно оној даљој и космичкој, доказ су недораслости, неприпадања свету трезвених, окренутих садашњости и краткотрајној будућности (у којој се требају остварити одговарајуће замисли започете данас или јуче а усмерене према сопственом бољитку). Све што искаче из овог шаблона и није са обе ноге укопано у збиљи не може наићи ни на какво одобравање и поштовање узрочно-последичних људи. Тако долазимо да контрадикторности на којој се базирају размишљања већине обичних појединаца и уметника. Материјалистички концепт стварности инсистира на извесности а, такође, отвара мноштво погледа у будућност. Дода ли се овоме и наслеђени отпор према било каквој будућности другачијој од оне која је Светим списима разних религија одређена као 'права', јасно је зашто уметничка дела окренута будућности (и машти) наилазе на одмахивање и слегање раменима и, у најбољем случају, сврставају се у омладинску и дечију лектиру, заједно са бајкама и сличним садржајима (уз заборављање да су бајке огољени шаблони вредносних система по којима сви живимо).

*

Научна фантастика најчешће се 'појављује' у прозном облику. Но, то не значи да не постоји и научно фантастична поезија. Ова и оваква поезија дели судбину жанра ' презрена је (можда чак и више од прозне браће), појављује се у специјализованим часописима за научну фантастику што ограничава њену доступност и, по принципу гетоизоване егзистенције, има своја посебна удружења која додељују годишње награде најбољима и сл. Основна карактеристика највећег дела жанровске, научно фантастичне поезије је њена изразита наративност. Разлози за ову тенденцију су двојаки: стварање нових и другачијих светова захтева бројна објашњења што одузима и ограничава простор за чисте метафоре а није занемарљива ни потреба песника да буде што јаснији и пријемчивији. Стога је ова поезија често блиска епском поетском кључу.

*

Тодоровићеве поеме „Планета“ и „Путовање у Звездалију“ баве се сасвим препознатљивим научно фантастичним темама - путовање у свемир, сусрети са ванземаљским животним облицима и (не)објашњивим феноменима. Песник успева да нарацију сведе на најмању меру и да је 'субјективно' обоји тј, да уместо пуког набрајања све догађаје представи из визуре путника. На тај су начин чудеса 'очовечена', представљена из перспективе човека што нужно подразумева и одређени степен њихове прераде и прилагођавања чему се придружује и (не)свесна митологија којом је успостављена веза будућих и прошлих путника и њихових подухвата на основном нивоу (који се не мења кроз векове) - сви су/смо путници у непознато, недодирљиво, вртоглаво непознато.

*

'Очовечење' је један од важних проблема у научној фантастици. Наиме, тежећи да се што верније представе чудеса свемирских путешествија, односно дешавања на њима, писци пречесто заборављају људе који су у свемирским бродовима и скафандерима и таква дела постају пука ревија техничких домишљатости чиме се потврђује теза о литерарној безвредности научне фантастике. Јер, 'главни јунак' овог жанра, као и свеколике Уметности, јесте - човек и без покушаја да се сагледа његов положај у било којој ситуацији, његови доживљаји, физичке и психичке промене, нема ни ваљаног уметничког дела. У том трагању за човеком и његовим местом у будућим световима, неминовно је спознати и једну од константних црта људског понашања - покушај да се све 'митологизује', да се од свега прави прича која одговара одређеним обрасцима по којима се сви понашамо, по којима смо научени да спознајемо свет. Ти обрасци се, наравно, мењају али је то изузетно спор процес и није директно везан за развој техничких цивилизација (мада га оне свакако убрзавају). Својеврсни раскорак техничког и духовног нивоа, њихови међусобни утицаји у неким будућим световима, велика су и важна тема научне фантастике с којом су спремни да се ухвате у коштац само сериозни уметници који нису пуки, фанатични обожаваоци техно-прогреса.

*

Како је већ речено научна фантастика користи, за своје потребе, научна знања, хипотезе и теорије. Сходно томе, за оваква дела је нормална употреба посебног језика - термина којима поједине научне и техничке дисциплине 'баратају'. Овакав дискурс даје потребну дозу уверљивости уметничким делима (коју конзументи очекују) али и отвара нове, обичном језику тешко доступне видике. Наравно, питање баланса 'обичног' и 'специјалног' језика, њиховог довођења у везу која неће бити на уштрб једног од њих, већ ће се успоставити однос 'симбиозе', допуњавања, изузетно је осетљиво. Успешно решавање овог проблема зависи од мноштва разноврсних и за свако појединачно дело специфичних услова а полазни репер за све употребе специјалних језика је претпостављена количина истог у 'општој употреби' а која може бити премашена у одређеном степену (који, опет, не сме бити превисок да се не би изазвао контра-ефекат, одбојност читалаца према ономе што се не разуме).

*

Употреба 'научног' језика у Тодоровићевим поемама функционише на неколико нивоа. На првом, њиме се дефинишу феномени Космоса на егзактан начин који поезија не познаје. Тако у песми 'срастају' два (често опречна) принципа и начина мишљења и изражавања. Спој се, у почетку, може чинити готово богохулним, посебно када песник почне да употребљава и математичке формуле као помоћно средство тј. као облик песме. У тим се тренуцима ставља на пробу не само 'еластичност' медија поезије већ и (можда и више) отвореност песника и читаоца, спремност да се прихваћени шаблони (који упорно дају богохулну узбуну) и дефиниције преиспитују и да се, у крајњем, изнова постави питање „шта јесте а шта није поезија?“

*

И, како се то већ мноштво пута (увек када је нека новина у питању) потврдило, поезија поседује далеко већу снагу него што то већина (аутора, теоретичара, читалаца) очекује. Тако се и строги, сувопарни језик науке уклапа, чак и трансформише и открива своје 'уметничко лице' (је и наука је уметност) а 'стандардни песнички језик' бива прочишћен и допуњен новим значењима. На дубљем нивоу ова симбиоза (која ће прерасти у јединство) потврда је да ссу емоције и интелект нераскидиво срасли у целовитом бићу самосвести.

*

Научна фантастика развијала је своју специфичну иконографију у оквиру које значајно место имају и бројни научни и псеудо-научни термини, кованице и скраћенице. И светска научно фантастична поезија преузела је део тог искуства и користи га према својим потребама. Обзиром да су Тодоровићеве поеме пионирски подухват на том пољу у нашој поезији, сва језичка решења која је применио оригинална су и нова и представљају кретање по потпуно непознатим територијама док су духовите сложенице зачетак песникове интерне иконографије.

*

Сцијентизам је несумњиво продор у сам корен поезије, разоткривање могућности које она носи а које традиционалним приступом никада не би биле спознате. Нове теме, нови начини изражавања и средства којима се граде метафоре, шире територију поетског и у, дотад, непесничке сфере које јесу и нова лица света. Наравно, почетни кораци у ново имају своја ограничења: нужност да се поштују изворна значења научних термина, да се поштују „lege artis“ постулати (иначе ће се сва новина изврнути у пародију) могу да 'тешко падају' управо због непостојања узора на кога би се песник угледао. Велика непознаница је и количина знања коју читаоци поседују односно треба да поседују да би 'правилно' разумели понуђене садржаје. У сваком случају, оваква поезија захтева веће ангажовање како ствараоца тако и конзумента али и понуђене визије својом заводљивошћу и интригантношћу оправдавају уложени труд. Тодоровићеве поеме „Планета“ и „Путовање у Звездалију“ управо због комплексних визија које доносе остају раритети у нашој поезији.

*

Трагом Тодоровићеве авантуре кренуло је још неколико наших песника који су, краће или дуже, остајали верни сцијентизму. Један од осведочених 'сцијентиста', коме се константно враћа, је и Слободан Вукановић. Његов најсвежији рад на овом пољу је поетска књига-плакат (штампан у форми плаката, на папиру у првом и металу у другом издању) „Није за њежне“. Ово дело је такође окренуто научно фантастичним мотивима, као и неке раније Вукановићеве књиге.

Вукановићева пажња је у овом делу фокусирана на 'овоземаљску' будућност и промене које она доноси у структури и организацији живота на родној нам планети, на продоре у саме кодове који одређују врсту, њено постојање. Захваљујући таквим могућностима сагледавају се развоји генерација, откривају 'успешни гени' који су кључеви опстанка да би, у крајњој инстанци, почетак и крај људи био препознат у „звијездама пахуљицама свемира“. Напредак науке омогућио је и другачији продор у микрокосмос (осим оног у корене ДНК) и комуникацију са другачијим овоземаљским обликом живота - биљкама, које нас окружују и за које не маримо превише. 'Исповести' цвећа откривају човека гледаног из другог угла. У том другом, кривом огледалу итекако су видљиве и његове слабости и саможивост и бахатост. Роботика, развој механичке интелигенције, такође је повод за преиспитивање устоличених, укорењених, самољубивих представа о Човеку Победнику које воде у јалово самозадовољство.

*

Спознаја илузија о својој важности мотив је и у песмама о крионичким људима који 'варају' природу и одлажу свој нестанак да би се, после вештачког сна, пробудили у свету који не разумеју, који им је стран и коме они не требају; у песми о „новом божанству воде“, са дозом здравог хумора, говори-пева се о стварању нове, аква хомини, врсте зарад које се 'обични' људи одричу делова свог тела.

*

Вукановићева поезија мање посеже за специјалним, научним језицима што је одређено самом тематиком књиге али то нимало не умањује препознатљивост мотива из научнофантастичног жанра. Митолошки слој, очит код Тодоровића, и код Вукановића функционише и дограђује 'очовечену' слику будућих времена у којима се постављају питања препознавања сопственог идентитета и одлучује о кретању новим путевима постојања.

*

Закључимо на крају овог фрагментарног, те самим тим непотпуног и, свакако, недореченог, осврта на елементе научне фантастике у сцијентистичкој поезији М. Тодоровића и С. Вукановића, да је реч о неоспорно занимљивом поетском правцу, односно песничким књигама које плане свежином и надахнутошћу те отварају, за неке нове генерације стваралаца, просторе који обећавају богату жетву дела високих и трајних вредности.

1997.

(„Сигнал” Но. 18, 1998.)