Илија Бакић

У клопкама лажних стварности

 („Хватач душе“ Звонка Сарића, издавач: Сигнум, Београд 2003.)               

Настављајући своју уметничку авантуру коју карактерише отвореност према сваковрсним неоавангардним изазовима, песник, прозаиста, рокер, mail артиста, практичар и есејиста Звонко Сарић се у новом роману упутио ка сасвим новим, неочекиваним хоризонтима. „Хватач душе“ је, у првом слоју, научно фантастична приповест о будућности, и то оној коју сагледавају писци припадници тзв кибер (или сајбер) панка. Основне контуре њиховог „лика ствари које ће доћи“ јесу паралелно постојање реалне-физичке и виртуелне-електронске стварности; ову потоњу оличавају компјутерске матрице и вештачке интелигенције усађене у њу. Обе стварности нераскидиво су повезане и утичу једна на другу; оно што се дешава на виртуелној Суботичкој пијаци, од договора и купопродаје постигнутих на мрежи све до виртуелних убистава, очитоваће се на улицама и у собама „обичне“ Суботице; процес иде и у обрнутом смеру: симпатије и сукоби у физичком свету настављају се у матрици. И структура моћи пресликана је: компанија Galaxy управља у оба града, гуши ситне предузетнике и усрећује широке, безличне масе пука док независни маргиналци покушавају да опстану и изборе се за голу егзистенцију. Додају ли се реченом назнаке о неолибералном капиталистичком поретку, владавини интерконтиненталних компанија и претећој глобалној еколошкој катастрофи, добија се слика позорнице на којој јунаци романа покушавају да нађу своју „нишу“, свој дом, зараде довољно да не морају да брину о оброку за сутра, пронађу сродне људе, љубав и остале „ситнице које живот значе“.

Сарић успева да, на темељу жанровске, изгради сопствену густу романескну иконографију а затим се, одбијајући да причу исцрпи на презентовању чудеса једног другачијег времена и вредносног устројства, усредсређује на праћење судбина главног јунака и ликова који га окружују. Мартин Вуков, момак у најбољим годинама, сумњиве прошлости оличене у каријери повременог ситног криминалца који се вратио на 'исправан' пут, помало писац, новинар, трагач за подацима на мрежи, кибер каубој-плаћеник, опседнут женама и жељом да раскине погрешне везе а погоди која ће бити права, уплиће се у потрагу за несталим историјским документом што ће га одвести у лавиринт завере и завере у заверама, у чијим позадинама блиста Galaxy име. На крају не открива већ му бива откривено да је, у игри са великима, делимично изгубио али и да му је, као својеврсна награда али и доказ да је његова улога одавно укалкулисана у широке планове, поклоњена породица и сигурност. У оштром преплитању микро и макро планова и интереса, такав резултат, половичан губитак/половичан добитак, највише је што може остварити (условни) „слободан стрелац“ (јер, сасвим је могуће да су сви његови потези били предвиђени па, дакле, нису могли да изненаде оне који су игру организовали и водили). Када се осврне на сво насиље коме је, посредно и непосредно, присуствовао и остао мање-више физички неогребен, односно када спозна у које је људе улагао своју емотивну енергију а који су га изневерили, Мартин мирне душе може себи, у реално-виртуелном огледалу, рећи да је задовољан оним што је добио и са чим креће у једну извеснију и сигурнију будућност која није претерано материјално богата али нуди насушно потребни мир духовни.

Сарићева визија оштра је и згуснута. На сразмерно малом броју страница он успева да прецизно ослика егзотично и хаотично мешање стварности, са безброј детаља, истовремено пратећи, кретања и просторна и временска, својих јунака. Отуда роман одише специфичном атмосфером и емотивним набојем који, пак, према панк канонима, никада не клизе ни близу патетици и/или сладуњавости. С друге стране, аутор се определио за реченицу која се слободно шири пратећи асоцијације што прози даје песнички квалитет а од читаоца тражи концентрисано и активно праћење; уколико му пажња попусти и одлута врло лако се може десити да изгуби нит не само приче већ и мноштва врцавих рукаваца-излета у историјске епизоде и анегдоте везане за ратнике, музичаре или писце.

Сарић дакле, у својој прозној стратегији, инсистира, с једне стране, на свакодневном и данашњем читаоцу препознатљивом што је залог идентификације која ће у трену откривања новог и непознатог имати двоструку ефекат: у првом налету не губи се тло под ногама јер читалац има неку упориште у обичном, тривијалном  да би, у другом налету управо то тривијално појачало ефекат зачудности непознатог. На ову и овакву играрију са очуђењем, која тражи и везује пажњу, наставља се и поменута поетска  разиграност односно слобода асоцијација што, у крајњем, нагони читаоца на врло активан чин 'конзумирања' романа. Али, писац се не зауставља само на причи, он шири поље своје књиге уносећи у њу визуелне елементе, колаже који истовремено и руши превласт текста и допуњују га другачијим сензацијама, брзом изменом визуре и новим 'следовањима' асоцијативних низова.  Овако започето разбијање прозне љуштуре кулминира у сегментима-пасусима који откривају Сарићева размишљања о моћи и немоћи прозе односно форме романа у контексту авангардних искустава са коначним освртом на сигнализам и могућност исписивања сигналистичког романа. Овај задатак могуће је испунити (за разлику од писања надреалистичког романа које није успело), закључује Сарић, управо зато што сигнализам има другачија, дубља упоришта како у садашњој стварности тако и у ономе што ће тек пристићи (а што је присутно, као клица, и данас). Наравно, рецепт за сигналистички романа не постоји али су његови обриси видљиви и аутор, управо «Хватачем душе» креће ка њима, утирући могући пут према прози другачије сензибилности, захтева, интелектуалних понуда и домета.

„Хватач душе“ Звонка Сарића представља се као вишесмислен и интригантно заводљив роман који храбро, и успешно, спаја и развија прошлости, садашњост и будућности, физичке и електронске стварности те визуре писања и читања, инсистирајући на чињеници да сваки од сегмената има безброј лица чије сагледавање зависи од тренутне позиције посматрача и учесника.       

„Знак Сагите“ бр. 12, 2003.