Слободан Шкеровић
Slobodan Skerovic
О Шкеровићу
Поезија Слободана Шкеровића доживљава се као ток, као јединствен, непрекидни солилоквиј, али и нестишани излив, вербална лавина која покушава да на особен лирско-реторички начин, са имагинативним преливима, „тамо где је све разрешено […] где Пенелопа престаје да тка и чека“, сагледа, а потом поново, поетским средствима обликује свет, његов садашњи тренутак, његову прошлост и неизвесну будућност.
У свом тексту (манифесту) „Поезија је гнев“ ( Сигнал 25-26-27, 2003) овај песник ће устврдити да су „око и свет једно“ и да „реч носи у себи све“. То свевидеће око, ту „Питију што исијава сјај“, као и речи које у себи садрже искуства будизма, индијске, староегипатске, кинеске и античке митове и легенде, проткане сликама и мотивима science fiction-а и америчке џез-културе, јасно уочавамо у стиховима збирке Индиго. Настала на таквим темељима, али и на искуствима раног сигнализма (сцијентизам и космизам), ова ће поезија својим ритмом, паралелним токовима певања и речима што се „троше и ломе изнова“, произвести низ естетски кохерентних и рафинираних слика, које ће нам својом поетском магијом отворити унутарње просторе бића и језика, али и тајанствене и недокучиве митске и астралне пејзаже.