Слободан Шкеровић и Тамара Лујак

Слободан Шкеровић: У знању се може наћи упориште (разговор)

Слободан Шкеровић (1954), сликар, песник, прозаиста, есејиста, члан Удружења ликовних уметника Србије (1996) и Удружења књижевника Србије (2008), аутор је многих збирки песама (Срца, Индиго, Црна кутија, Загрљена деца…) и есеја (Химера или Борг). Разговарали смо са њим о језику, поезији, границама људског ума и разним другим темама…

Извор: Mixer.ba

Шта је за Вас језик: алат, ритам, боја, слика, симбол…

Језик је средство и стварност. Без језика, људска стварност била би сасвим другачија. Поетски језик је начин којим се открива поредак у тој стварности као и наш лични однос према њој. Човек који нема контролу над језиком и не разуме да је у језику представа њега самог, не може ни да спозна себе. Једноставно, из онога што говоримо види се и ко смо.

Може ли се човекова историја посматрати кроз историју језика?

Језик је аморфна творевина коју чине знакови, а затим се ти знакови организују у систем који треба да очува значење. Исто се дешава у историји. Претпоставља се да постоји хаос и да га треба уредити. Пошто сваки човек ствара ред на свој начин, неминовно је да се то одражава и у људском друштву као и у језику. Постоји сукоб, постоје конвенције... Оно што је битно јесте да језик није унапред дат систем, већ се он стално мења и треба га схватити као динамичку целину која се може моделовати и, што је најважније, изнова стварати. Језик трпи насиље друштвеног система. Упоредите језик поезије и правнички језик, на пример. То су две крајности. Поезија никог не кажњава... У уметности важи принцип дељења, а у историји принцип дужничког ропства. То се итекако види у језику.

Свака криза почиње критиком језика. Зашто?

Криза је процес којим се деконструише догма, протокол, у језику и мишљењу, који се устали и који спречава да човек буде радознао и да истражује, да прекорачује дозвољено. Језик који није у кризи јесте мртав језик за мртве душе. Криза је довођење система у стање распада, а систем искључиво почива на тумачењу, које је језичка структура. Због тога политика тежи да оствари монопол над језиком и да цензурише све оно што нарушава представу о себи коју непрекидно производи а која јесте она сама.

Како се писац бори против пропадања језика?

Пропадање језика почиње оног часа када се нешто не сме рећи. Такав језик стварају људи којима није стало ни до какве истине, већ само следе инерцију конвенционалног која служи да се одржи њихова представа о себи као о нечем вечитом и непроменљивом. Наравно, пропадање језика на овакав начин исто је што и пропадање друштва и личности у њему. Лошим језиком говоре они који немају шта да кажу. Они који имају шта да кажу, воде рачуна о томе да језик следи њихову намеру и то је оно што највише обнавља и ствара језик. Мислим да је Оскар Вајлд у свом „Доријану Греју“ уметнички одговорио на ово питање.

Да ли је човек неодвојив од речи?

Човек је одвојив од речи. Када не би било тако, ко би онда говорио? Машина... Може се приметити у коликој мери језик заузима место људи – то су сви они протоколи којима се људи служе у политички коректном свету. Такав говор онемогућава промишљање и језик постаје неслободан, скраћен и осакаћен, без финесе и духовитости.

Има ли мишљења без језика?

Промишљање се одвија изван сфере говора, језиком само покушавамо да обликујемо своје искуство у препознатљиве облике којима касније можемо по вољи да се служимо. У том смислу језик је сигнал који означава постојање ума који се објављује.

Шта је за Вас песма, шта поезија, а шта поетски језик?

За мене је песма инструмент којим провоцирам оно неизрециво да се прикаже у облику препознатљивом човеку. Поезија је искуство које се унапређује откривањем механизама у појавној и непојавној сфери. Поетски језик је различит од говорног језика утолико што је он моћ која је способна да ствара овај први. Поетски језик је заправо метод којим се обзнањује искуство уз помоћ знакова-речи који чине говорни језик. Погрешно је мислити да је поетски језик просто извештавање о мислима и осећањима. Он је итекако алатка која уводи ум у област разума и чула и обратно.

Да ли је песма начин да се оде даље од себе или начин да се у себе порине?

И једно и друго значе исто, пошто се кретање у свемиру догађа у свим правцима, а не само, како је то код многих владајућа конвенција, праволинијски. Песма мора да покаже да су све ствари непосредно повезане међу собом и да не постоји део искуства који није умрежен с другим деловима. Песма је увек интерактивни систем који сведочи о правом стању ствари. Искуство које поезија саопштава није нанизано по правој линији, већ се сви делови преклапају и тако се објављују, као један удар. Због тога је у поезији битан набој енергије, много више него речи саме, које се бирају тако да пружају што мањи отпор док проводе ту силину, е да се она не би потрошила у превише украса и стилских фигура.

Има ли добрих учитеља данас (у уметности, књижевности)?

Сигурно да има. Па читава област свевременске уметности је свакоме на располагању. Уметници, људи, повезани су заједничким искуством, а начин на који се то остварује јесте поетски језик – то јест онај језик којим сâмо искуство говори. Нико не може сам све од почетка до краја. У уметности је најважнији референтни систем којег уметник открива и допуњује својим искуством. Тај референтни систем уметности је главна ризница знања, много старија од најстаријих библиотека.

Сваки је писац политички ангажована индивидуа. Зашто?

То је чињеница, јер свако ко нешто ради изван владајућег система због тога буде на удару, пошто политика жели да све стави под надзор. Уметник мора добро да познаје политичке механизме како не би настрадао или нанео штету другима. Најопасније за систем је када неко постоји изван њега, а уметност, као што знамо, стварају уметници а не друштво.

Од чега човек највише пати?

Човек највише пати од незнања. Поезија је само један начин да се открију узроци патње.

Како човек као јединка опстаје у мноштву?

Човек уопште не опстаје у мноштву. То је заблуда које сваки песник мора да буде свестан. Мноштво не производи поезију, оно производи историју, борбу за опстанак, али не и сам опстанак.

Како је могуће постићи јединство човека и света?

Човек у свету не може да опстане јер је то свет привремених појава. Због тога се јединство човека и света остварује на нивоу личног искуства, уколико човек преведе свет, то јест живот у своје искуство. У противном, човек остаје на милост и немилост догађајима које не разуме.

Шта је човеку теже: да се измири са крајем или бескрајем свемира и зашто? Постоји ли апсолутни бескрај?

Човек не може да се помири с коначношћу. Проблем је у томе како превазићи оно непостојано у људској природи. Измирење је у томе да се човек не идентификује с непостојаним, али оно што је постојано је у области ума, где постоји као знање. У знању се може наћи упориште које иначе не постоји у свету, то јест у телу. Читава битка којој је поприште човечанство је у вези с тим, од рушења Вавилонске куле, која је симбол колективне свести и ризница знања. У данашњем свету влада иста политика као и у древно доба, изражена као питање копирајта, које је у суштини отворена намера да се спречи да људи стичу знање и да га међусобно „бесплатно“ деле. Та акција се састоји у једноставном и једностраном преименовању и превођењу суштинског проблема на ниво економског, а економија успоставља непремостиву препреку том саучествовању. Због овога сам и рекао да се проблем не може решити у мноштву, тј. у друштву. Овај проблем се решава на личном плану и кроз лични однос између људи. Наравно, систем то назива – пиратеријом!

Постоје ли границе ума?

По дефиницији, ум је неизмеран. То у пракси значи да се знање увек може стицати. Човек који непрестано стиче знање нема разлога да се осећа ускраћеним. Граница човечије спознаје је друге природе. Она је условљена формално људским, јер спознаје ума преводимо с апстрактног нивоа на конкретни, рецимо на језик или слике, итд. Уметност је ту да покаже да се дешава управо то, она је та која помера границу људског и мапира област знања. Са стране видљивог и опипљивог света, изрази су људски, али с оне стране, у апстрактном, човек је такође апстрактан. Најгоре је ако се поверује да човек има капацитет да у себе прими апстрактно, а да при томе остане „обично“ људско биће. Уколико је и умно биће, онда је превазишао своја биолошка и друштвена ограничења.

Колико је некад човек био близак природи а колико је то данас?

Због најновијих технолошких постигнућа, граница између природе и технологије је у доброј мери избрисана. Човек може да се прилагоди природи, али може и да је у потпуности мења. Ни једно ни друго неће произвести идиличну ситуацију. С мог становишта, не видим јасну границу између природе и технологије, оне су исто. Премоћ човека се постиже на позицији стицања знања о свету. То је оно што многи не разумеју и због тога падну под утицај логике природе или технологије и тако, у оба случаја, постану жртве механизма који је од њих одвојен.

Писац, сликар, фотограф, скулптор… сви су они уметници али им је начин изражавања другачији. Шта је то што имају заједничко?

Метод је оно што је заједничко. Аналитички метод који омогућује да се свет види у саставним деловима, у свом изворном стању. Овај метод показује на који начин се од тог расутог и неповезаног мноштва (хаоса) ствара свет тако што се он тумачи. У уметности ово тумачење указује на апсурдност фиксације на оно што је непостојано као да је заувек дато као нешто чврсто. Уметник тражи динамичко решење које не дозвољава да ствари постоје као уображена, замрзнута представа. Насупрот томе је тежња да се од свега створи догма, а тамо где влада догма, немогуће је бити креативан. Уметност је увек на супротној позицији у односу на утврђени поредак. „Провокација“ или „сумња“ основна је уметничка мотивација.

Да ли је уметност вид побуне против сопствене судбине?

Уметност је побуна против поретка, као што је поредак побуна против слободе. Деконструкцијом очигледне стварности, уметник показује постојање једне друге судбине, оне која се односи према креативном делању. Једно је судбина у животу, а друго судбина оног који је у стању да се вине на другу страну. Област апстрактног је де факто стање побуне. У тој области нема представљања и то је оно што здрав разум и чулно биће не могу да схвате. Ту се дешава енергетски преображај човека и човек од крви и меса у њему не може да опстане. Али, то је област ума и онај који себе доживљава као осовљеног у уму, има сасвим другачију судбину од оног који покушава да се учврсти у својој привремености.

Да ли је уметност, да Вас цитирам, од овога света?

Уметност је дејство ума на свет. Због тога је она место сукоба вечног и непостојаног. Уметник је често прогањан или омаловажаван, јер се уметност никако не може преварити и поверовати искључиво у материјалне и разменске вредности. Политика увек тежи томе да створи своје вечне идоле, а уметници су принуђени да праве компромисе, најчешће под економском уценом, и величају оне вредности које су супротстављене слободи духа. Мислим да је Платон унео велику забуну, имајући у виду уметност која је у функцији система, а то је само примењена уметност. Тврдња да уметност имитира стварност није тачна. Уметност једноставно препознаје стварност као фиктивну и тако је и третира. То је оно што највише смета, јер је световна власт „од Бога“ дата, вечна и непроменљива... У ствари, лако је видети у многим случајевима, да је уметност творац света, односно људске ситуације – стиче се такав утисак из простог разлога што уметност сагледава право стање и због тога може да „ствара“ или „предвиђа“ догађаје, пошто су они последица неумитности коју опажа.

У ком се правцу креће уметност данашњице?

Од кад је Енди Ворхол прогласио сваки људски производ за уметност, уметност је под ударом стварности и полако али сигурно бива протерана из ње. Оно што се представља као уметност, само наликује уметности. Управо се ту види да је мимезис својство политичког ума који безуспешно имитира оно што је вечно. Треба јасно разликовати уметност од оног што је имитира и хоће да заузме њено место. Данашња уметност чини исто што и увек – уметник се користи увидом и показује климаве темеље свеопште уобразиље.

Како гледате на свет: да ли је он мрачан, сив или…

...или жут! Свет је ипак онакав каквим себе видимо. Човек који се бави собом, у смислу да увећава знање, не може да буде депресиван. Они који то не чине, зависе од забаве која их скупо кошта.

Допада ми се Ваша дефиниција: „Геније је онај који непрестано учи, спознаје“. Зашто је важно усавршавати се?

Једноставно, због тога што је то могуће. Не постоји права граница, али многи се понашају као да она постоји. Људи постану задовољни собом и мисле да ће остати на тој позицији до које су досегли. Ствар је у томе да уколико престану да уче, почну да деградирају. То је неизбежно. Боље је увећавати знање него га препустити забораву.

Како сами проналазите своје место у свету?

Тако што се издвајам из њега колико могу. Сваки уметник то ради, јер је свестан да је суочавање са собом – суочавање са светом. То је оно што свет добија од уметника, додир, прикључак с оностраним. То је слично као прича о Еросу, који је ту и дела, али је невидљив. Психа живи на рачун тога, али, уколико тај однос престане, уколико се негира онострано као сила-знање, Психа пропада, дегенерише. У свету је све то помешано. Једни се спасавају а други срљају у пропаст. Боље име за зло је – незнање.

Разговор водила
Тамара Лујак