Miomir Petrović

Pankration

(roman u dvadeset dve slike)

˛ Pankration (LAT: pancratium) 776 bc. Part of the Olympic Games on ancient Greece. Combined wrestling and boxing and ended in the submission of one contestant. Famous ancient Greek wrestler was Milon of Croton..."

The New Encyclopaedia Britannica

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELj

Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, jun 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANjE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović

Štampano izdanje

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dimitrije Tasić
UREDNICI: Radoslav Bratić, Jovan Radulović
RECENZENT: Radoslav Bratić
LIKOVNO-GRAFIČKA OPREMA: Rade Rančić
TEHNIČKI UREDNIK: Pera Stanisavljev Bura
LEKTURA: Nevenka Nedeljković

IZDAVAČ

DP BIGZ - Izdavačko preduzeće

Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Za izdavača
Snežana Knežević

Slog, štampa i povez
Vojna štamparija Beograd,
Generala Ždanova 40b

Prologomena I

Da bi izbegao hladno uporište vetra što mu je neko vreme hoda služilo kao naslon za leđa, on hitro skrenu iza prvog ugla verujući da je pronašao zaklon, svestan da se izgubio u onih nekoliko prvih koraka boravljenja u jednom tesnacu o čiji se otvor, upravo onaj za koji je tek zamakao, protrljavao čudnovati zvuk vazdušnog strujanja, neki vrisak.

Čoveku bi neprijatno to njegovo novo boravište u mraku i u letu se priseti jedne Apolinerove priče u kojoj je junak polako počeo da se stapa sa zidovima grada kroz koji je, neopažen, danima lutao, te pomisli da bi njegovo prisajedinjenje sa izlokanim ciglama tog prolaza moglo biti dobar način za nestajanje. Za izbegavanje vetra što je bivao sve silovitiji, kao da se, pomislio je, plaši da stane. Čovek je nastavio dalje prateći prvi ljudski glas, ili mrenu glasova što je, negde u daljini, možda i ne baš tako daleko već više skriveno u nedostupnom a bliskom delu lavirinta, počeo da se odvaja od memljive i ugažene zemlje boje cigle. Glas ga nije daleko odvodio, ali prateći taj čudnovati krvotok ulica koji nikada ranije, a da je na hiljade puta prolazio ovim delom grada, nije primetio, oseti strah.

Kada je preplićući svojim koracima najzad došao do izvorišta tog glasa, ili buketa različitih glasova, čovek je u jednom jedinom trenu, u kopreni trenutka, primetio da je na tom mestu već ranije, tokom zaplitanja u čudan koloplet ulica, boravio, i tada zalutavši na isti način. Već u sledećem trenutku, čovekovu svest zaposela je još sumanutija misao, misao da je glas za kojim se poveo bio zapravo njegov sopstveni.

U tom trenu, čitav grad učini mu se drugačijim, i taj lavirint u koji je tako neoprezno zašao, prepuštajući se ljigavim pogledima popločanih zidova, ta dorćolska memla u kojoj se našao prosto ga sunovrati u ponore samosagledavanja od kojih je, a da se setio to tek tada, na kraju uzaludnog putešestvija, pokušao da pobegne, možda da zaboravi sve ono što zaborava ne da nije bilo dostojno, već naprotiv, zaborav nije bio dostojan tog života.

Uzaludan, pomislio je Novak, uzaludan je sav trud da se iz ovog memljivog lavirinta izađe, jer izlaz zapravo postoji samo u nama samima, i baš zato što je samo postojanje nesigurno i večito podvrgnuto stalnom preispitivanju, izlaz je nepostojaniji nego da je preko devet visokih planina. Već u sledećem trenutku, ponovno se bacio u preplitanje koraka i utvrđivanje pravog pravcijatog izvora glasa koji je samo na prvi pogled omogućavao izlaz iz tunela, a da je zapravo bio samo dalje propadanje u mračnu rupu koja nije nudila izlaz.

Prolegomena II

Uzalud se Novak iz petnih žila trudio da pronađe pravu, najpogodniju, ne poremećenu i ničim ometanu poziciju iz koje bi samo jednim, veoma blagim, gotovo nesigurnim pokretom prsta prepustio celo svoje telo šklopotu fotografskog aparata, pri čemu bi makar jedan uhvaćen detalj Drinčićeve ulice počeo da zuji i umotava se, gotovo usisan, u objektiv naprave što je uspevala da zaustavi vreme, da ga uvuče u sebe i preispita ga u tim unutarnjim pretakanjima iz jedne u drugu svetlosnu komoru, iz jednog u drugi optički detašman, da ga prouči, zaglavi u jednom jedinom trenu već bivšeg postojanja.

Dorćolske ulice, prekrivene čak i u tananom, letnjem, vazdušnom strujanju koprenom sitne, od sunca narandžaste prašine sa krošnji starih platana, sve te iskrivljene kapije iza kojih se krila i mogla osetiti memla sa zadahom nekog skromnog, običnog, čak marginalnog života, ti nahereni kućerci iza čijih bi se neomalanih, ispucalih, izjedenih, raspadnutih prozorskih ramova moglo sagledati i jedno sentimentalnošću obojeno postojanje i opstajanje Cigana, Cincara, divljih Srba, izbeglica, Jevreja, porodica doteranih izanđalim traktorima iz Šida, recimo, ali odmah, tik uz njih, i prisustvo starih beogradskih porodica što su izolovane na rečnom nasipu, obrubljene seoskim tarabama silno pričale o prvim tramvajima i nestrpljivim iščekivanjima prvomajskih parada, kasnije o maloletnim prestupnicima za kojima je jezičina zlog glasa palacala više nego za ratnim zločincima jedne zemlje u raspadanju, dorćolske ulice prebogate za oko fotografa nisu se tog dana nudile njegovim tankim prstima pribijenim, znojavim stiskom, na okidač japanskog tehničkog čuda što je sve moglo učiniti samo od sebe, osim izabrati povoljno strujanje, razlomljeni fluid slike koja bi nastala.

Novak je samo zacoktao jezikom i prateći tragove na pločniku ulice, tragove otpalih delova gipsanih fasada što su snežili i u letnje doba, preplićući svojim nervoznim koracima, kao posmatran sa strane, kao praćen nekom uhodom čije lice se nije moglo videti, krenuo dalje uz ulicu nailazeći na dobro mu poznate novije, socrealističke nastambe za spavanje, tako nepristojno zgurene tik uz kolovoz pridržavajući znojavim dlanom svoj aparat.

Vreva Bajlonijeve pijace i čitav jedan, vlažan zadah je putovao od kupole ciglane i neosveštane crkve sve do pijačnih vodotornjeva, tramvajskih šina, sam osećaj da je sada ponovo bliži gradu i da izlazi iz jednog prostora što ničim nije bio omeđen učinio je da Novak prebaci i sebe samog iz jednog vremena što nije ni teklo već se javljalo kao fotografska tvorevina, reciklaža vremena, u potpuno drugo, realno, životno, u vreme prolaska, susretanja, mimoilaženja sa drugim ljudima što su svojim aktivnostima, tako zajapureni od avgustovske vreline, zaneseni nad svojim voćnim i povrćnim kesama, štekovima cigareta pazarenih kod kutijaških prodavaca, kod Ciganki sa grimiznim velovima i plastičnim papučama na nogama, tako spremni da odgurnu, odbace telom, bez ikakvog naročitog razloga, svoje sugrađane, da se proguraju do tramvaja praveći mesta svojim kolonijalima u vrećama više nego sebi samima, drugim ljudima što su tako besomučno aktivni, u stvari što su pozivali na život, prost, uobičajeni, srpski život u zemlji omraženoj od sviju, u zemlji omraženoj još više od samih zemljaka, pozivali na beskonačno postojanje na ovom prostoru, u Beogradu, gradu čije su dve reke, činilo se, više odnosile vreme nego što bi ga dovlačile iz dalekih krajeva pred noge stanovnicima.

Tako je, ipak se odlučivši na tramvajski prevoz jer je ugledao nahereno, žalosnim sledom nekih trošadžijskih okolnosti klonulo i pokleklo telo crvenog tramvaja, uleteo u zatvarajuće čeljusti automatskih vrata i kako je dočekao na svoja pleća zabrane ustajalog vazduha i zadahe ubuđalih, neprovetrenih peškira, i kako su prva cimanja ogromnog vozila počela da kidaju po unutrašnjosti gradskog prevoza i tela i njihove inercije, tako je, dakle, pomislio: Ipak se krećemo, idemo iz ustajalog Beograda!

I zaista, njegovo telo, ili je to bio njegov duh, praćeno japanskim fotoaparatom, neizbežnim pratiocem profesionalnog fotografa, i neprestanim zvukom škljocanja i zujanjem premotavanja filma unutar kućišta, počelo je da se kreće nekim potpuno novim stazama. Ili mu se to samo činilo.

Prolegomena III

Novak je nervozno prekrio oba prozora zavesama, shvativši da je pred prizorom istopljene, užarene, od toplote iskrivljene čuburske ulice počeo da tone ne više sam u sebe, kako je to do pre pola godine moglo izgledati davljeniku, već, kako više nije imao ni sebe u koga bi utonuo (urušavajući se tiho i bez daška vetra poput oronule zgrade), da tone, tako uspravan, u parket jedne sobe, u centru jednog stana, u centru jednog grada, grada što je i sam po sebi bio prestonica. Prestonica čega, više niko nije znao. Grad pod njegovim nogama kao da je vremenom, polako, neumitno, tiho počeo da se pretvara u svoju suprotnost, u jedan pripremajući, gromoglasni krik životinje što se nije mirila sa činjenicom da je ranjena i da je otpočelo njeno sporo otpuštanje iz života.

Potom je besno prošao vrhovima prstiju kroz kosu grubo zarezujući noktima kožu glave. U stvari, svaki put kada bi prešao svojim dugačkim prstima kroz kosu, a to je iz puke nervoze činio veoma često u obliku sopstvenog, osobenog tika, u njemu bi se javio čudovišni osećaj u čijim se mučnim porama pojavljivala slika u kojoj su otisci prstiju, ti unikatni i ko zna zašto na odebljaloj koži urezani tragovi jednog života, otpadali i kačili se za vlati kose ne bi li, nešto kasnije sa glave, umesto peruti, otpadali upravo oni, a sa njima i čitav jedan identitet izdeljen na deset potkožnih polja.

Pre svega, bila je to sadržina i jednog sna koji se s vremena na vreme ponavljao. Moglo bi se reći kako je čovek od avgusta prošle godine prestao da spava, počeo da sanja i najgore moguće se budi, uvek podjednako okupan sopstvenim znojem i iznova preplašen da bi za koji trenutak, možda već u sledećoj sekundi, respiratorni organi prestali da rade, da bi se za koji trenutak mogao potpuno i neopozivo ugušiti.

Gušenje je tako za njega dobilo obličje uzanog tunela kroz koji se moralo proći da bi se, nešto kasnije, taj tunel sve više i više sužavao i koliko bi god rasle nada i upornost onoga koji je puzio tunelom, što se laktovima i kolenima otirao o njegove skliske, zemljane zidove, toliko je rasla i nemogućnost da se isti okrene i požuri nazad.

Iako svestan da je gašenje disajnih organa ili nedostatak kiseonika nešto što bi najpre zahvatilo mozak, Novak je vremenom postajao uvereniji da će sopstvenom gušenju, sve do kraja, prisustvovati u svesnom stanju. Da će se prvo ugasiti svi drugi organi i njihove životoudisajne funkcije, da će to redom osećati i odbolovati do kraja opsadu koja će trajati, da bi se tek potom ugasila i sama svest. Tako je sam trenutak usnovljenog gušenja bivao, istovremeno, i onaj prvi trenutak buđenja posle koga bi čovek iskočio iz kreveta, rukama pokušavajući da zadrži uznemireno srce od izletanja iz grudnog koša, onaj tren spoznaje vlastite nemoći i dalje neprohodnosti tunela u kome je opstajao.

Bila su to lepljiva buđenja natopljena suvim i neizbežnim strahom, strahom od same smrti, ma koliko je to i njemu samom apstraktno zvučalo, buđenja ispunjena kratkim i nervoznim disanjem. Disanjem na škrge.

Novak, u početku, nije snovima pridavao neku veliku važnost, tim pre što su se uvek kretali od jedne do druge krajnosti. Od potpunih apstrakcija u kojima ne bi postojao ni on sam kao junak sna, do potpunih uobičajenosti (samo usnovljenjem naglašenih), u kojima nije bilo ničeg zloslutnog, ničeg što bi upozoravalo na neku konkretnu opasnost. Kasnije, kako se to tokom godine pretvorilo u hroničnu bolest, uporno je pokušavao da ih rastumači, da u njima, što je bilo i najprirodnije, istovremeno pronađe i znake upozorenja vezane za nastupajući dan. I, naravno, nikakve veze između realnosti i usnovljene realnosti nije bilo te ga je svaki naredni pokušaj da analizira san bacao u sve veću fjaku.

A do pre prošlog leta Novak je bio izuzetno prilježan spavač, jedan od onih koji su sa radošću stupali u prostore sna ne bi li pobegli od dana a retko se budili tokom noći. Izgledalo je tada da je njegov san toliko dubok da se posle buđenja, rasterujući sitne koprene snoviđenske slike, čovek dugo i krvavo borio da shvati ko je i gde se nalazi, izgledao je, nekom ko bi ga sa strane posmatrao kao premoreni ratar, težak na slamarici koji spava pod grimasom samrtnog hropca. Kasnije, to isto sladostrašće izbegavanja realne koprene dana, u svoj svojoj lepljivosti svučenog zmijskog svlaka sna i spavanja, prestalo je da se pojavljuje.

Tokom godine, ako je jedan san imao oblik tunela u kome se guši a drugi otisaka prstiju koji polako otpadaju sa glave, snovi u množini, snovi kao pojava u njegovom životu dobili su sliku dvokolica što su ih vukla dva pobesnela, zapenušana konja koje je besomučno šibao po leđima i gonio nevidljivi vozač (nevidljiv, ali sasvim sigurno, veliki neprijatelj) ne bi li pregazio spavača. Lice tog neprijatelja Novak nikada nije uspeo da sagleda, jer bi svaki put istovetno bio obuzet brzinom rada nogu i samom putanjom bežanja, da su tandrkave dvokolice uvek ostajale za leđima dok je ispred spavača bio samo trnovit i nepodesan put. Zato je sa velikim strahom otpočinjao sve te pripreme za počinak a budio se s još jačim osećanjem progonjenika koga samo što nisu stigli njegovi gonioci. Sa svojim ružnim namerama.

Možda je slika otisaka prstiju koji su otpadali bila potpuno izmišljena, samo metaforična manifestacija nervne neuravnoteženosti, ali možda je i počela da se gradi početkom ovog avgusta, prilikom povratka kolima u Beograd iz vojvođanskih manastira, kada je u redu, ni sam ne znajući zašto, bio primoran da čeka nekoliko sati zbog spore kolone beskućnika iz ratom spaljenih delova bivše zemlje, kolone koja je tekla sporije i zagonetnije, tako stvorena iz zemlje, neočekivana, nenajavljena, nepozvana, neobjašnjiva, dakle, sporije od svake ravničarske reke prema njegovom gradu.

Tučeni jakim suncem, te i od fizičke strane neba mrcvareni kao lešina (iako su sa metafizičke strane to bili odavno), bez ikakve pomoći na sremačkom putu punom rupa i vododerina, u prikolici prikačenoj za polupokvareni traktor, članovi jedne porodice, tupo i umorno, ugaslo i bezizražajno zurili su u njegova kola, u njegov sat na kroz prozor nehajno izbačenoj ruci, u kutiju cigareta na komandnoj tabli, i žvakali. Žvakali su bezvoljno, držeći obema rukama neke dehidrirane jabuke. Njihove šake, svih njih, bile su potpuno crne, prilično ispečene (reč oprljene, činilo mu se, bila je i suviše benigna), i Novak se pitao, zbunjeno ih gledajući, kakav li su to oni požar preživeli kada su im od čitavog tela gorele samo ruke. Ili, šta su to vadili iz vatre!?

Te šake, od najmanjih do najvećih među članovima porodice, bile su crne, sa njih je još neopran gar kontrastirao sunčeve zrake, ponegde su bile i crvene poput ružinog pupoljka, na onim mestima sa kojih je otpadala koža. Prsti su im bili toliko svetli na samim vrhovima, sa druge strane, sa njih je koža očigledno nekoliko puta nestajala pre no što je vazduh stizao da je imalo zaceli da je to naprosto bila boja peska, ili možda samo malo ružičastija, slična boji nekog prekuvanog jastoga.

Kolona je više stajala nego što se kretala, pored Novakovih kola je opstajalo u tom tupom redu još samo nekoliko sa gradskim tablicama, te je kontakt bez ijedne progovorene reči, kontakt pogledima stidljivo povijenim i kamufliranim, bez ijednog gesta koji bi neopozivo pokazao svest o prisustvu drugih putnika, trajao beskonačno dugo, obostrano zapreten u sramotu i šok. Naravno, Novakov šok morao je biti mnogo manji. Užas koji je samo nekoliko sati preživela ta porodica, užas koji se, nedogledan, beskonačno produžavao na sremačkom putu u svoj svojoj zastrašujućoj realnosti, nije se mogao meriti nisačim. Ipak, i čovek je bio paralisan, i to ne zato što je prizor bio toliko iznenadan i nepojmljiv (pa je svest profesionalnog fotografa, jer neko bi drugi na njegovom mestu smesta zgrabio fotografski aparat što je ležao na zadnjem sedištu i škljocao koliko ga prsti nose, sve unaokolo ne gubeći dah, ne časeći časa, pa je, dakle, svest pokušavala da ga izbriše već u trenutku nastanka i urezivanja u razum), već zato što ga je godinama očekivao, provodeći svoj život u zemlji beskrajnog pripremanja na apokaliptični udarac.

Tako su satima životarili jedni pored drugih, porodica sprženih šaka i jedan čovek u kolima. Novak se u tim trenucima borio samo za očuvanje sopstvenog razuma, razuma koji su neumorno napadali svi članovi te porodice svojim crveno-crnim šakama ali i on sam svojim, čvrsto, do prestanka protoka krvi stegnutim rukama oko volana. Iako se nikuda nije kretalo, već samo stajalo.

Koliko je god puta pokušao da iz svog grla iscedi neku rečenicu, neko pitanje ili makar uopštenu psovku (jer ostali civili su se bar tako sjedinjavali, malograđanski, bez većeg uplitanja sa izbeglicama u koloni) pred tom nesrećom koja je poput gustog dima najednom obavila sve ljude, iako je sunce sijalo da nije moglo biti jasnijeg, kristalnijeg dana, isto toliko puta je sebe u tome sprečio, da ne bi došao u poziciju da uvredi ili možda razgnevi, ili da, njihovim odbijanjem kontakta sa njim, sebe ne dovede u opasnost.

Od čega?

Od pucanja po svim šavovima tu, na sremačkom putu, od opasnosti da polije iz kanistera benzinom i sebe, i svoja kola, i sve njih, pa ih zatim, sve zajedno, ritualno spali, od krika što ga je mogao ispustiti bilo prvo on ili neko drugi, u jednoj mahnitoj inkantaciji koja bi svima probila bubne opne, dok bi nebo, nezainteresovano za te ljudske izrasline na svojoj kori, kao i obično samo mudro ćutalo. I možda, samo možda...gledalo.

A zatim se odvažio, bez reči uzeo kutiju prve pomoći sa zadnjeg sedišta nadređujući je onoj drugoj, fotografskoj, izašao iz kola ostavivši vrata otvorena i ključ u bravi, i prvo čistio i previjao ruke najmlađem detetu, onom što je i pored sve svoje slomljenosti, ukačeno tim dečijim duhom još nespremnim na unutarnji poraz, najvedrije moguće svojim pogledima kontaktiralo sa njim (nemo izgovarajući marku automobila), a zatim redom svima ostalima. Bez ijedne reči, članovi porodice pružali su ruke, bojažljivo i ćutke ali u isti mah i utučeno, ako ne i zgroženo milošću čoveka. Na samom kraju, nisu rekli ni hvala, niti izgovorili jednu jedinu reč, utopljeni u duboku, Novaku se činilo, razapinjuću uvređenost pred situacijom u kojoj su, eto, oni stajali na tom drumu putujući nekuda gde nisu znali šta ih čeka, bežeći odnekuda gde ih baš ništa više nije očekivalo. Ili je taj mogući razgovor prekinuo pokret kolone?

Ako je nešto zapamtio od tog leta, onda je to bila slika šest, sedam pari sprženih šaka sa kojih je otpadala koža. I otisci prstiju sa njom.

Zato je i kasnije, tokom čitave godine, pa i posle njenog trajanja, Novak sanjao kako otpadaju prsti sa njegovih šaka, tražeći u tome tajnu poruku vezanu za njegovo lično postojanje, umesto da je prihvatio činjenicu da je ta slika bila toliko vizuelno i idejno čista i jasna, da ju je bilo nemoguće sanjati u integralnom, repetitivnom obliku. Jer se i podsvest, kroz izostanak realistične emulzije sna, borila protivu prizora. Sećanje na taj avgust za njega je bilo sećanje na kolonu suncem i strahom sprženih ljudi, na kolonu koja se sporo kreće, toliko sporo da je svaka čestica prašine tog dana putovala brže, na gotovo ritualnu povorku u kojoj nije bilo mesta za religijski zanos. Već samo za žrtvovanje. Bezrazložno, bez nekakvog smisla koji se mogao naknadno upisati, smisla koga bi se neko iz povorke ili neko iz njene okoline mogao sećati, a koji je, moralo je biti, nekada postojao.

Taj mesec je bio i mešavina neke apstraktne nesreće što je obitavala svuda unaokolo, u kojoj se plivalo ili po kojoj se plutalo, i jednog realnog, mada primalnog straha. Straha od smrti. Sve to okupano toplotom. Infernalnom.

Još jednom duboko uzdahnuvši, primakavši se svojoj postelji u koju nije bio rad da gleda, Novak nevoljno i u prvi mah besciljno premesti pogled ka pluti iznad radnog stola i ka fotografijama raspetim i krvoločno pribodenim, učvršćenim pribadačama. Učinilo mu se da su mu se sopstvene fotografije osmehnule.

Trudio se da postepeno i sistematično zamenjuje fotografije iznad radnog stola, urađene uvek u istom formatu, što je zavisilo od mape slika na kojima bi radio. Tako bi sleva na desno, od gornjeg pa sve do poslednjeg, najnižeg reda, svakoga dana skidao po jednu fotografiju i na njeno mesto dovodio, u pravom smislu te reči, onako kako slepac ispituje novi prostor, po jednu fotografiju iz nove mape. Tako bi metamorfoza stanja njegove svesti i duha bivala očiglednija, jer bi, posle dugog posmatranja, uočivši kako jedna nova serija i novi fon slika počinje da osvaja prostor plutane table na zidu, mogao da vrši korekture, da daje upute svojoj kreativnoj energiji (tada je verovao u "kreativnu energiju" kao u silu otpora potonuću u kapilarne treptaje galopirajućeg straha), da odluči šta treba pojačavati ili naglašavati.

A kada bi i poslednja slika bila zamenjena novom, ona prva u prvom redu morala je biti sklonjena da bi se pojavio neki novi smisao. Tako je, poput maratonca što svakoj trci prilazi kao prvoj i poslednjoj, onog trkača što stalno kontroliše sopstvenu produktivnost, on sam, koliko je to bilo moguće kritički ocenjivao svoj rad i analizirao svoje privatno, lično, životno stanje u kome se nalazio.

U tom trenutku njegovog sporog, učmalog prisajedinjavanja sa fotografijama, na zidu je vladala metamorfoza u kojoj su slike iz nove mape (portreti marginalaca, socijalno najnižih oblika života u gradu), zamenjivale one iz stare mape (prostitucija u Beogradu). Ulični prodavci benzina, tezgaroši i nakupci vodoinstalaterskog alata sa buvlje pijace, pljeskavičari na prilascima železničkoj stanici, bezubi semenkari ispred "ponovo rade" bioskopskih dvorana, prosjaci sa lažnim i zloslutnim osmesima na usnama spremni da zbog izostanka devalviranog novčića bace najgoru moguću kletvu na zamoljenog prolaznika, Ciganke obučene zbrda-zdola kao kakvi mutanti postnuklearne kataklizme, svi oni, dakle, sada su zamenili raskokane Rumunke u lihtplavim cipelama nalakćene groteskno na automobile, razgaćene provincijalke kojima su nedostajali gotovo svi zubi ali ne i pomodne minđuše u nozdrvama, na primer, prve javne gradske travestite što su pućili svoja smrdljiva usta na fokus kamere.

Prebacivši se na taj uobičajeni koordinatni sistem fotografa, Novak je morao pomisliti kako je i na jednim i na drugim portretima strah od smrti, u svojim poslednjim animalnim trzajima lažne razuzdanosti tela i duha, počeo da se preliva s jednih na druge stanovnike ovoga grada.

Kako je sve to postajalo očevidnije i kako je, sasvim verovatno, svako lice s fotografija (i kada ga je birao, i kada ga je razvijao, i kada ga je sušio, i kada ga je objavljeno u nekim novinama gledao), upućivalo samo njemu jasnu poruku:

"Upitaj se šta je s tobom? Upitaj se kako je moguće da sam ovo Ja, ovakav, a da dišem isti vazduh koji dišeš i ti? Mi smo sugrađani, da li je moguće da se i ti ovakvim osećaš, ali još nemaš hrabrosti da to sebi priznaš?"

1.

Fijuk trolejbusa, prozujavanje električne naprave što se više gotovo nigde u svetu nije upotrebljavala, ili i jeste ali kao turistička atrakcija, fijuk pa grmljavina naherene lađe što je prohuktavala Tolbuhinovom ulicom parajući svojim nauljenim smradovima pneumatika letnji vazduh jednog, naizgled napuštenog grada, cela ta kompaserija odvlačenja pažnje nije mogla ostaviti ni čoveka uronjenog u fotografije što su napasale njegove zamućene oči i Novak, prenuvši se iz letargičnog pokušaja ponovnog uspostavljanja mentalne ravnoteže, makar pred san potrebne, dohvati naglo, jednim hitrim pokretom, kao da ga je nekoliko sati planirao pa se uz preveliku odgovornost nije usuđivao na takav skok, dohvati, dakle, pismo što je ležalo presavijeno na njegovom radnom stolu i nehajno ga rasklopi.

Pre svega, nije li to pismo bila najkonkretnija materijalna veza sa starim Kratovcem čiji su portreti bili njegova najnovija, potpuno neplanirana pasija, izdvojena iz siline različitih, razbarušenih planova i želja, veza sa potpuno slepim čovekom jednom nogom duboko ogrezlim u samu smrt, čovekom do koga je, munjevito i kao po projektu, došao preko svog komšije što je i sam obavljao pravne poslove u Savezu slepih i slabovidih, videvši ga samo jednom na prelazu ispred Karađorđevog parka kako je, potpomognut tim istim komšijom, više snage ulagao u odupiranje toj nepotrebnoj mu pomoći, drhteći više za bezbednost komšije i pomagača nego za svoju ličnu sigurnost, već na prvi pogled ostavši prikovan za to izbrazdano lice čija je plemenitost naglo bivala zamenjena jednim skoro bezubim osmehom starca koji kao da je pozivao na samo prokletstvo, za lice sa koga je belina beonjača, paradoksalno, emitovala postojanost i bezbrižnu sigurnost, udaljenje od sveta što ga je okruživao do te mere da se čoveku moralo pričiniti, makar na tren, da je sam slepac okruživao svet svojom nemogućnošću da ga obujmi, definiše, pregleda, analizira, možda samo ta istančanost sluha i verovatno svih drugih instinktivnih radnji prikovala se u jednom jedinstvenom trenu za Novakovu pažnju. Znao je čovek da su takvi procepi između sasvim racionalnog slikarskog plana i s druge strane, potpuno irealnog, nagonskog i prečesto pogrešnog fokusiranja na novi prizor češće štetni nego korisni, ali je u tom susretu, i nastavku malo niz park, praćen tom dvojicom sve do ulice Ognjena Price, ili sam kao pratilac njihove šetnje, dok je sunce pod nepravilnim uglom za to doba godine padalo na kompleks Onkologije, tamo iz pravca iz koga su oni došetali njemu pred noge, u tom je susretu, dakle, i nekoliko tek reda radi progovorenih reči osetio potrebu da snimi to lice što je delovalo, okupano podnevnim suncem kao zmijski svlak, kao nešto što neprestano otpada, iscureva, kao da se svlači jedno iz drugog, kao da polako sve otiče pa se (u smislu kičerskih perpetuum mobile fontana za kućnu upotrebu) ponovo vraća na jedno isto mesto odakle će ponovo pocureti nadole, prema zemlji, potom i potrebu da se, dakle, njime, bez naručioca ili naredbodavca, malo izrazitije zabavi.

Tako je između njih dvojice brzo uspostavljen kontakt, ali koliko se god trudio da u prvih nekoliko sesija otkrije pravi razlog pristajanja na jedan, za slepog čoveka sigurno pomalo tugaljiv i uvredljiv položaj da bude fotografisan (kakve je samo Novak borio bitke da bi uslikao i najobičnije ljude, čak i članove njegove familije što su kao američki Indijanci živeli u strahu da će im sam čin slikanja oduzeti dušu), i to fotografisan bez ijednog pravog razloga, bez ijednog pravog objašnjenja, sem, naravno, neutažive, impulsivne potrebe fotografa da zadovolji svoju glad, koliko se god trudio, dakle, da ne bude pogrešno shvaćen ali, istovremeno i sam ne shvatajući zašto je stari Kratovac dozvoljavao njihove susrete, odnosno zašto je uopšte, tako penzionerski tačno i uljudno, dolazio uvek u zakazano vreme u Novakov stan što je istovremeno bio i foto-studio, čovek u prvo vreme nije došao do pravog objašnjenja.

Tek, eto, njihovi su susreti vremenom počeli da postaju sve zanimljiviji, i posle Novakove usiljene šale jednom prilikom izgovorene ("Ako ikada poželite da se kandidujete za predsednika Saveza slepih i slabovidih, gospodine Kratovac, makar ćete imati pregršt odličnih fotografija za plakate, pošto i sam povremeno radim one velike panoe za predsedničke izbore"...), nešto se u smirenom, opuštenom, starom, slepom intelektualcu i vlasniku nekoliko fakultetskih diploma Brajevom azbukom savladanih otvorilo i starac je, naprvo malo stidljivo a potom sve češće, i što je još važnije sve lepše i lepše otvarao priče.

I zaista, posle nekoliko susreta, u onim trenucima kada je Novak uspevao da svoje potpuno neopravdane sesije zakazuje između jurnjava ka preživljavanju, kada je već broj ispucanih filmova premašivao i najpragmatičnije fotografske zadatke, čoveku postadoše zanimljivije Kratovčeve priče od samih portreta.

Onda je jednom prilikom, već se sprijateljivši (tako je pomišljao Novak u tom periodu njihovih viđanja), starac svojim neobično sigurnim, za te godine neverovatno mirnim i stabilnim prstima što ih nisu mimoišle staračke pege ali jeste staračko drhturenje, taj čovek bez porodice i naslednika, funkcioner sumnjivo funkcionalnog udruženja, izvukao, dakle, iz džepa jedan presavijen komad papira i potom počeo da priča nešto, naprvo neshvatljivo, o čoveku koji je upravo došao sa raznih ratišta na kojima je njegovo postojanje obitavalo, o čoveku koji je izgubio tamo oba oka, dakle ratnom invalidu o kome je Savez (izgovorio je to sa dozom autoironije, kao da ni sam, svaki put kada bi izgovorio reč "Savez", nije verovao u postojanje tog tela) preuzeo brigu.

Namotavajući aparat starije proizvodnje jer je njime pokušao da uhvati pečat pojavnosti svog novog slikarskog modela, Novak je prečuo priču hvatajući je nehajno samo za repove i prirepke dok je sve ostalo strujalo oko njega oduzimajući mu priliku za zainteresovanost, stupajući retroaktivno u kontakt sa tom pričom tek pošto je okom, svojim veštim okom okrznuo predmet što ga je starac izvukao, držeći ga precizno i mirno vrhovima kažiprsta i srednjaka. Tek pošto je ugledao pismo.

Starac je tada prvi put progovorio jasno, progovorio fokusirano na jednu važnu, veoma važnu stvar, prvi put, činilo se Novaku, mogao je da čuje apsolutno sve pore šumova što su se stali javljati, što su stali kružiti oko zadatog predmeta.

"Mladiću, vreme je da i vi učinite nešto za nekoga ko još ne bi dugo obitavao ovde, među ljudima. Pogledajte ovo pismo. Napisao ga je taj nesrećnik svojoj ženi pre par godina. Sa ratišta. Vidite da li tu ima nešto što bi vas zainteresovalo."

Starac nije skoro ni pružio ruku, dovoljno je bilo što je blago smanjio stisak svojih mirnih prstiju i papir je zalepršao prostorom precizno se smeštajući na drveni, ko zna u kom delu podruma iskopani stočić, pronalazeći svoje mesto tom ekscentričnom radnjom osobe što je neprestano ostajala u dubokoj tami, preciznije nego što bi to iko drugi uspeo da učini.

2.

"Toliko smo kratko podšišani da zima ulazi i pod vunene kape, crne lopovke koje su nam dali pre dva dana. Mogu da vidim kod drugih i osetim kod sebe, kako na pojedinim delovima glave, bez ikakvog reda, čak i na onim zaštićenim kapom, rastu jedna po jedna, tamnoplave mrlje, kako se koža na tim mrljama poleđuje sve do samog otpadanja, pa čovek više ne zna da li da se češe po glavi i pravi rane ili da pusti. Noć je odavno pala i sada je dubok sneg oko nas, izgleda kao belo noćno nebo što reflektuje gotovo sve zvezde sa gornjeg, crnog neba, toliko pravilno da imam utisak da hodamo po velikom ogledalu u koje nam propadaju noge. Psi koje su nam dali u napuštenoj kasarni grabe napred i mi pokušavamo da ih stignemo, ali teži smo od njih pa sve više i više tonemo. Ne znam još koliko ni gde smo. Izašli smo iz Bogića Dola i daleko je za nama svetlo poslednje seoske kuće, tamo prema istoku. Prema zapadu, biće da nismo toliko daleko, linija razdvajanja. Psi i dalje grabe, onaj stariji, vučjak se utišao, bolje, njegovi urlici su odjekivali i sankali se, sunovraćivali su se niz obode planine, topeći, činilo se, glatku mrzlinu snega. Najzad, nanjušili su nešto. Četvoro nas je, peti, jedan suvi mladić iz Sevojna, ostao je u šumarku. Povraćao je tako svetlu, rozikastu a opet, činilo se, beskrvnu sluz da smo videli kako danima nije ništa jeo. Ima li rozikaste sluzi u čoveku? Možda neka nova, peta žuč. Ćopavi vadi dve baterijske lampe, pokušava da osvetli parče snega što su ga psi izrovali. Bradati uzima ašov i kopa u snegu. Stenje. Ćopa se presamitio, psuje i mape i lampe i pse. Oni ponovo reže. Nešto su nanjušili. Pitam se gde je linija fronta. Kopam i ja. U leđa me udara, baš me ubija u krsta kruta torba sa aparatima. Poneo sam dva, uvezana u džemper da se ne zalede. Po ovoj tmini blic ništa ne vredi. Bradonja besno kopa, radi više od boraca. Brada mu grebe površinu glača, tamo gde još nije prokopao. Umoran je. Svi su prestali da ga opominju, da ga smiruju. Treba im sada jedan takav. Bradati đavo, negde iz Like, odakle li je?

Stariji vučjak je potpuno miran ali odbija da pogleda u rupu koju zbog njega kopamo. Još gore, pogledava negde u noć, čulji uši kao da ga sada ne interesuje ono zbog čega je toliko grabio u sneg. Čeljust mu se kesi i dah poleđuje ispred nje. Bradonja psuje, sada svi gledamo u iskopinu, ništa se ne vidi. Vadimo ih. Dva ili tri tela. Toliko su zaleđeni da se moglo desiti da su stajali i dva, tri dana a da ih ništa nije promenilo. Jedan u uniformi. Bradonja pokušava da strgne sa rukava vojni amblem. Krpa se, onako zaleđena, mrvi pod njegovim prstima. Kao da je bitno. Njemu jeste. Sada psuje.

Druga dva tela su u svetloplavim, radničkim odelima. Oči su im uprte u zvezde. Toliko su naplavela njihova lica da su boje indiga. Začudo, pored širom otvorenih očiju koja emituju užas, grimase su im mirne. Usne jednog od njih sklopljene su tako mirno, tako napućeno, izgleda kao da je cmoknuo tu priliku koja mu se pred kraj ukazala. Drugi u šaci steže motku. Držak od lopate, odakle mu lopata!? Treći, onaj koga najviše čistimo od snega, izgleda da ništa nije primetio pred kraj. Njegovo lice je mirno, iznad desnog oka obrva mu je izdignuta, njegovo lice je lice plavog, modrog stvorenja što u miru svoje trpezarije čita sportsku stranu novina, i jedina reakcija je čuđenje povodom rezultata. Bolje za njega. Uši su mu svetlocrvene, verovatno je na tom mestu virio iz snega. Bradonja im jebe krvavu majku, da im jebe mater u onu pičku nenormalnu..., nije mu jasno jesu li to njihovi ili naši.

Ponovo traži onu raspadnutu krpu sa ramena uniforme. Svima šiju ista odela. Moja uniforma ima iste džepove kao kod jednog njihovog na čije sam telo natrapao prekjuče.

Ne mogu da slikam. Nije mi muka, stomak mi je toliko zaleđen da se creva ne miču ni gore ni dole. Povremeno osećam kako moje telo ne luči ništa. Čak ni pljuvačku. Ćopavi prepoznaje čizme uniformisanog. Nisu naše. Bradonja mi nešto viče. Uznemirio je pse. Traži mi da slikam, kaže da su me samo zato i poveli. Ne mogu.

Postavili smo tri tela jedno pored drugog. Jednom ne možemo da izbacimo držak iz ruke. Dva naša borca se smeju. Onom blaženom pokušavam da ispravim noge. Povijene su u smrzotini negde u kolenima. Njegovo telo izgubilo je statiku. Klati se levo, desno kako vetar dune. U vazduhu mirišem sneg. Onaj suvi, lepršavi što ne daje ni grudvu od sebe. Vučjak njuši otvorena usta jednog mrtvaca. Nabija njušku unutra. Počinje da čupa, bori se sa ružičastim patrljkom ukrućenog mesa, klize mu zubi u zaleđenu površinu jezika. Bradonja kopa po džepovima onog drugog. Ćopavi pušta vučjaka da rastrže. Uzimam torbu za aparate, udaram džukca, urlam, pokušavam da ga oborim, zubima sam ga zaklao. Džule se sada okomljuje na mene. Davimo se u snegu.

Očnjaci su mu balavi, njuška je potpuno izrodila čeljust koja ispada, udvojilo se njegovo lice, sada je čeljust ispred psa. Kvase me bale po licu, ne uspevam da ga savladam. Derem se koliko me grlo nosi. Ćopavi udara kundakom psa u slabine. Ovaj se povlači. Bradonja zove za baterijsku lampu, pronašao je neku ispravu. Naši su, ovo su ipak naši...

Onda, bljesak. Zatim, tup udarac. Neko nas gađa. Ne, ne nas...neko gađa šumarak iz koga smo izašli. Tamo gde je ostao onaj iz Sevojna da povraća. Šumarak sada gori, plamti svaka bezlisna grana. Dok projektili lete iznad glava, psi laju i trče u krug. Taj krug se širi. Onaj blaženi, kome sam pokušao da ispravim noge, sada se smeška. Njegovo plavo lice reflektuje narandžastu svetlost neba kojom smo sada okupani. Polazimo. Niko više ne obraća pažnju na mene, sem onog blaženog mrtvaca sa narandžastim osmehom. Oko mene padaju vatreni opiljci granata koje nas prebacuju. Upadaju u sneg sa vrelim šištanjem čelika, moja ogledalska, ledena površina se puši. Pomišljam kako liče na one čvoriće buđi i vlage na našem starom ogledalu u predsoblju. Deformišu pogledanog, bubotke i rupe javljaju se na licu onoga koji se ogleda. Idemo odavde.

Naš novi posao, iskopavanje leševa.

Posle teksta potpis "Tvoj Ivan" i potom ništa. Još je ostalo mesta za belinu papira, jednog jedinog lista umašćenog hemijskom olovkom, sitno ispisanog lista.

Novak nije primetio kako je dan neumitno zamro za vreme njegovog koncentrisanog čitanja, štaviše, za vreme plutanja po tuđim krhotinama uspomena koje to možda i nisu bile, jer su opstajale toliko jako i uporno da je bilo neverovatno čak i pomisliti da bi neko pronašao dovoljno prisebnosti da zapiše ovakve stvari, Novak, dakle, nije ni primetio kako je dan otišao sa prozorskih okana. A prozori su bili jedino što ga je izolovalo od već kasnopodnevne vreve na prometnim ulicama, od buke trolejbusa.

Čovek je pomislio da je možda najstrašnije vezivno tkivo njega samog sa ovim parčetom papira, kukavičkim jajetom što ga je stari Kratovac ugurao podno Novakovog gnezda ne pitajući ima li dovoljno prisebnosti to biće da se uopšte uputi u tkivo, među pore i nerve samog teksta, možda ga predajući njemu baš iz tog nepoverenja, da je ta najčvršća veza potekla upravo iz jedne banalne činjenice da je to biće, taj Ivan (pomislio je tokom prvog čitanja njegovog imena na Ivana Gorana Kovačića, slepog pesnika pronašavši simboliku i u toj okolnosti) bio fotograf. Dok je još imao oči. Baš kao i čitač. Povijen nad svoj radni sto samo je lagano zaklopio papir. Mogao je u tom trenu osetiti kako je nešto polagano počelo da se udvaja u njemu samom, praveći dve polovine koje bi uskoro mogle poremetiti statiku figure na stolici pa bi, uz neveliku buku, samo tren posle popuštanja, i jedna i druga polovina pale na pod rasturivši se u hiljade komadića. Tako je bilo, naizgled nemotivisano, bezrazložno i posle susreta sa porodicom oprljenih šaka.

Čovek je osećao tu, u svojoj radnoj sobi, posle trećeg čitanja teksta nit jednog potmulog, radioaktivnog strujanja. I ponovo je njegova glava, makar mahinalno, poletela ka plutanoj tabli na zidu i fotografijama, prema metamorfozi jedne mape slika koje su gutale one druge, prethodno postavljene. U tom trenu sve mu se učinilo plošnim. Kao da je neka treća mapa fotografija počela da se pojavljuje iza, pa sve više i više ispred ove prve dve što su i same bile u borbi. Kako je neumitno počela neka neplanirana, fotografska promena u kojoj bi obe serije (o prostituciji i o marginalcima) uskoro progutale treća mapa slika. Sa jednog filma koji možda i ne postoji, koji možda nije ni postojao. Bespomoćno je zapalio cigaretu.

Možda u trenutnom zapošljavanju svog razuma i nije mogao sagledati šta ga je čekalo, tek organizam je, činilo se, veoma dobro znao šta ga očekuje, emitujući nemušte signale o samom čekanju, toliko uporno da se vlasnik tog organizma morao zapitati o čemu se, zapravo, radi...nije li se čekalo na još jednu, četvrtu, neplaniranu metamorfozu u kojoj bi, jedan drugi organizam počeo da zamenjuje ovaj postojeći. A te promene Novak se tada veoma uplašio, možda upravo zato što je ona jednom već nastupila a da to tada nije primetio. Možda u onom avgustu. Ili se tome nije ni odupirao. Jednom kada promena zavlada, pomislio je, ništa je više nece izbaciti iz tela.

3.

Aparat je ponovo okinuo i usred naglo poremećenog zujanja, zvučnog isijavanja mehanike što je morala služiti zaustavljanju vremena, petrifikaciji samog prizora koji će registrovan i nanovo otkriven u razvijačima, tečnostima što su gotovo alhemijski ocrtavale nove obrise naizgled prepoznatljive stvari, predmeta ili događaja, koji će, dakle, poslužiti kao alibi, kao dokaz za sudskog veštaka da se izvesni nivo realnosti ipak nekada desio, što će sigurno posvedočiti i o postojanju aktera realnosti, doduše u vremenu pre i posle usnimljenog trena, čovek je, istovremeno instinktivno menjajući baždar na svetlometru i drugom rukom podešavajući potpuno drugačiji ugao halogenke, posmatrajući iz prikrajka staroga Kratovca koji je u tom trenutku (mislivši, valjda, da ga Novak ne gleda, ili možda upravo znajući da ga posmatra) svojim obnevidelim licem i ustima široko razvučenim u poluosmeh prosto gutao nove zrake svetlosti što su ga šarali, verovatno izazivajući oči da se podsete svog fantomskog uda, skrasivši se mirno i uljudno u studijsku stolicu, ni sam ne znajući zašto je baš njega ovaj mladić izabrao za svoj model i kome to skoro iscurelo lice može činiti prijatnost da te fotografije uopšte i gleda, čovek je u deliću sekunde morao pomisliti i na ono što mu se uvek, u istovetnom deliću, javljalo, osećanje da više, posle ovog okidanja neće nikada uspeti da kvalitetno slika, da uhvati trenutak (kao što je i vožnja bicikla bila stvar koja se, jednom naučena, više nije mogla zaboraviti ali koja je iznova bivala obavijena strahom da se neće ponovo uspostaviti ravnoteža), posle čega se mahinalno podsetio rečenice nekog, njemu već nepoznatog estetičara, rečenice koja je, tako očigledna i prosta, oduvek pružala odgonetku njegovog posla: "Fotografija mehanički ponavlja sve ono što se više nikada neće ponoviti u životu".

˛ Da li ste možda stigli da pogledate ono pismo što sam vam ga ostavio juče, mladi gospodine?" razbile su reči izgovorene kroz promuklu tubu mnogih nabora i grlenih spazama taj naizgled postignuti momenat potpunog smiraja, zaustavljanja vremena pod širokim snopovima svetla što se razlivalo preko prostorije, ipak iznenadivši čoveka koji se i sam, čitavog jutra, pripremao da uputi direktno pitanje starcu.

"Jesam...moram priznati, nekoliko puta sam pročitao pismo...A taj Ivan, on je, rekoste, izgubio oba oka", pravio je Novak tim koncentričnim krugovima neki zabran, možda sebi odstupnicu, "u ratu, i sada je prepušten Savezu?"

"To ste već čuli, Novače, ali da li pogađate zašto mi je bilo važno da baš vi pročitate pismo?" rekao je starac pokušavajući da ne primeti nervozne pokrete drhtavih prstiju trostruko mlađeg čoveka od sebe, kojima ga je nameštao u novu pozu njihovog neobičnog poznanstva.

˛ Pretpostavljam zbog toga što je čovek fotograf...bio fotograf", Novak je uzvratio suvo i ne gledajući ga, možda iz uobičajenog straha onoga koji može sagledati pogledom svet prema nekome ko ga obujmuje sasvim drugačijim mehanizmima nego što bi to bile oči.

"Hm...to mi nije bilo blisko razmišljanje, moram da priznam. To je jedan nesrećnik oko koga već nekoliko meseci nijedna od naših usporenih komisija (pa vidite samo kako ćemo izgubiti i dve penzije dok se neko nakane), ne može da odluči kome, u stvari, njegov slučaj pripada. On se sam i prijavio u rat a prethodno je bio fotoreporter nekog velikog, pretpostavljam, lista iz Banja Luke. Nesreća...", zamrle su reči već na Kratovčevim usnama ali je njegovo lice zadobilo neku grimasu produžene reakcije, možda očekivanja (o, da, Novak je baš tako protumačio starčeve poteze) da sagovornik nastavi rečenicu.

"A, kako mu se to desilo...šta, samo oči..?"

"Pa, vidite, vi ste mlad čovek, možda su vam te neuralgije današnjeg vremena bliže nego starim ljudima (mi pre svega od sedamdesete godine sasvim drugačije gledamo na vreme u kome smo, znate, proživite nešto i potpuno se šćućurite pod neko stakleno zvono i počinjete da manje razumete ljude oko sebe, pa, to je i prirodno), upravo u tom grmu leži zec. S jedne strane on ima lekarska uverenja da su mu oči, oprostite, stradale dok je bio u nekom zarobljeništvu, đavo bi ga znao gde, s druge strane, oni iz Zaštite na radu tvrde, ili je to samo mišljenje jednog prpošnog, da prostite, lekara, da je on sam sebi...izvadio...znate na šta mislim", izrekao je starac sa takvom lakoćom iako je sadržina njegovog iskaza postala zastrašujuća, možda još strašnija slepom biću nego što bi to moglo delovati onome koji o svojim očima ne razmišlja, kao što ne razmišlja ni o svojim plućima, noktima, kosi, i Novak se lecnuo, neki neizdrž se uvukao u njega, kao da je daljim otvaranjima blende pokušavao da razori započetu nit njihovog razgovora.

"Bože gospode, šta li je taj nesrećnik video...kada...ma, ajte, nemoguće je...", samo od sebe izletelo je to iz njega, "mislim, zaista se o tom strašnom ratu svašta priča ali shvatate, čovek posle određenog vremena ne može ni da se dogovori sa sobom da li to samo televizija pumpa krvoločnost suprotne strane ili je sav taj užas tačan.." Novakove reči počele su da ne veruju jedna drugoj, čovek se sav upleo u tu lažnu formu hladnokrvnosti i sam je prekinuo u pola rečenicu.

S druge strane, starac nije ni obratio pažnju na njegove reči. Izgledalo je da je u tom trenutku Novak mogao imati toliko prisebnosti da analizira njegovo lice (a kasnije, vraćajući se na analizu prizora jasno prisetio nečeg što u prvi čas uopšte nije registrovao), kao da su i njegove uši postale slepe u predviđanju da će nedovoljno fleksibilan duh njegovog fotografa izabrati nepotrebne i nepromišljene reči, te se starac samo prestrojio u svojoj navalentnosti da čoveka uvuče u "priču" i nastavio dalje.

"Znate, to su stvari o kojima, zapravo, i ne vredi pričati. život je to što je život doneo, i ništa više. Tako vam je to. Trpite i trpite i to je vaš život, mislim, to trpljenje...ali eto tog Ivana u Beogradu, kod kuće sve popaljeno a ovi...oni su ih prodali...i tako je čovek ovde, oni ga šalju u "Rudo", pitam vas, šta će slep čovek na "Rudu", nije on nogu izgubio...a doveo je ženu sa sobom. Dece nisu imali. I žena mu je, da bi sve bilo groznije, jako bolesna. Potkrovlje na Dušanovcu. Pa ja ne mogu da vam objasnim koliko je sreće taj čovek imao da uopšte dobije nešto, pa znate li vi koliko je tih beskućnika, boraca što žive po podrumima, ako uopšte i žive. Nego, žena je iz Srbije, pa je neki njihov kum kuma, rođak, đavo će ga znati ko i šta uspeo da im izdejstvuje to potkrovlje".

Skupivši hrabrost da potpuno dovede u opasnost celu priču, pomišljajući na trenutak da je možda najbolje i zaboraviti na taj hir, tu ludost da slika bez potrebe starca i da dopušta da ga isti uvuče tako duboko u pore neke dušebrižničke, možda staračke priče, on koji nije ni sa svojim roditeljima provodio više od sat vremena nedeljom ne bi li izbegao te sipljive, staračke priče o problemima koji i nisu problemi dok se prećutkuju one najgore moguće muke (kao da one ne predstavljaju probleme nego tetka kojoj su isekli telefon a ona je uredno platila i čekala u redu, u pošti nekoliko sati da bi joj i ovako neljubazna šalterska službenica zagubila uplatnicu, pa eto šta se desilo.....bah, užas!), Novak se odlučio za frontalni nastup.

"Nije mi jasno...zašto mi sve to pričate, gospodine Kratovac!?"

"Vi ste čovek umetnik, iako ne mogu da vidim kakav, iako tu vašu umetnost nikada nisam ni mogao da upoznam kao što neke druge, slobodno mogu reći, znam. I taj drugi čovek je fotograf. Bio. Ne verujem umetnik, ali ipak...neki kolega. Ne znam ni sam, možda sam pomislio da bi njegova priča (a znate kako je u Savezu, tu retko ko i dolazi i kada dođe onda mu kuvamo i kafe i tako, potrebno je družiti se, pre svega nije li i Savez osnovan po ukazu Ministarstva za zdravlje baš zato da bismo se viđali i pričali), pa mi je, nesrećnik u više navrata ispričao gotovo celu svoju priču o tom oslepljenju u koju ni sam nisam mogao da poverujem a, verujte, pričao je tako opušteno kao da se nikada ništa i nije desilo, taj Ivan Kovač", tada je Novak morao pomisliti da je čitava ta podudarnost, ili možda bi to bila pogrešna reč, ta neka povezanost, jer i sam je pomislio na Ivana Gorana Kovačića kada je prvi put pročitao njegov potpis, a sada baš Kovač, možda je sve to već pomalo smešno više nego što je strašno, "i čitava ta priča, nadam se da vas ne zamaram, Novače, toliko se urezala u memoriju jednog ovako starog čoveka, a znate, u ovim godinama gotovo da ništa i ne može da vas zaintrigira, kada ste pola života već proživeli tako kako ste proživeli, toliko da je stvorena gotovo potreba u meni. Znam, reći ćete, starac je posenilio i sada više ne zna ni šta čuje a kamoli šta govori, ali, verujte, ako bih osetio tokom prepričavanja te priče da sam vam makar malo dosadio, oprostite mi, odmah bih to mogao primetiti i odmah bih prestao prepričavanje".

"Ne znam šta da vam odgovorim", počeo je Novak tada već odlažući aparat u tvrdu kožnu futrolu, pokušavajući da maksimalno pažljivo, neuvredljivo, odvrati čoveka od pokušaja da ga uvuče, pa nije li već i sam, bez pomoći neke tužne ljudske storije bio zaglavljen, tako mu se činilo, u bestežinski vakuum sopstvenih snova i neke nedostatne klaustrofobije, možda samo nervne napetosti (proizvedene ko zna kada ali one koja je mukotrpno čekala u prikrajku, čekala da se razviju posebni uslovi, kao, recimo kod herpesa, pa da u svoj svojoj snazi hrupi napolje, na površnu kože), dovoljno neraspoložen na onaj način na koji se pri svakom novom udisaju vazduha ispušta čitava kakofonija duboko upretenih izdaha kada se pred svest stalno postavlja jedna visoka zabrana mogućeg odustajanja od sebe samog, "bez ikakve uvrede, molim vas, nisam siguran da mi je u životu potrebna još i tuđa muka. Mislim, ja ne mislim da bilo čime umanjim stradanje tog čoveka...i moram vam priznati da me je, da li potresla ili samo takla ta priča, preciznije, pismo koje ste mi dali...ali, ne vidim mogu li ja tu išta pomoći. Ne mislite li da je dovoljno, pa i sami kažete, nedobronamernog uplitanja čitavog tog birokratskog aparata, nestručnog postupanja s njegovim životom, da je potrebno da se u čitavu priču, makar indirektno, i ja umešam, dovoljno nestručan za pružanje odgovarajuće pomoći.˛

Novak se uveliko zapetljao u sopstvene reči i u sledećem trenutku, osećajući dobro poznat svrab zagonetke (koja ne samo da se otvarala pred njim nego ga je, činilo se, uvlačila u svoje tmaste pore), poziv da se zagonetka reši, u sledećem trenutku je, dakle, njegovom svešću protutnjala čak i misao da starac ovim putem želi da razgali Novakovu dušu, da zapravo izdejstvuje nešto sasvim drugo, recimo čin plaćanja za ove sesije, pre svega ljudi Kratovčevih godina su se i snalazili na mnogo nedostojanstvenije načine ne bi li ikako preživeli vreme gladi i degradacije, pri čemu starac uopšte ne bi bio kriv za tu misao, jer sam je fotograf prvi ponudio (doduše, stvaralački zaintrigiran njegovim likom, tim umornim licem baseta, engleskog baseta, licem što je išlo, činilo se, naruku samom protoku vremena topeći se pred fotografskim okularom pa se ponovo vraćajući na stanje prethodnog istopljavanja, ali o svemu tome starac nije morao da razmišlja, jednostavno je mogao poželeti da mu Novak plati za snimanje) da nešto petlja sa njim, čovek se ni po čemu nije "uturio" Novaku na uslugu. Ipak, Novak je ubrzo odbacio ovakvu pomisao, jer su se koncentrični krugovi priče koja je stala vezivati njegovu volju za sebe bili toliko komplikovani, iskonstruisani, usisno jaki poput srca rečnog vira, da je bilo nemoguće pokušati tako banalnu akciju tako komplikovanim putem. Čak i za slepog čoveka.

Kratovac je samo duboko uzdahnuo i njegove su se beonjače (koje poput drugih slepih ljudi nije krio, ili samo pred Novakom nikada nije nosio tamne naočare puštajući da se inače neprijatan prizor preokretljivosti zenica što su bez ikakvog optičkog povoda lutale levo, desno, često se sunovraćujući ili zaletajući ispod i iznad kapaka) gotovo preplavile nekom refleksivnom opnom, kao da je svetlost Halogena 233 počela svoj nagli zaokret od njegovog lica nazad ka svom izvorištu, i čovek je prešao rukom, rukom koja je prvi put malo zadrhtala (Novaku se učinilo tada da su novci ipak, ipak iza svega), prešao, dakle, rukom preko svog lica prosto ispijajući i poslednje kapi tečnosti iz veđa, kapaka, obraza i nosa, na neki način cedeći ono poslednje što bi uskoro, makar u Novakovom poimanju likovnosti tog lica, i samo iscurilo, i samo se pretočilo u vrat i, nadalje, ramena i potom izgovorio rečenicu što nije odmah imala nikakve veze sa dosadašnjim tokom njihovog razgovora i nadalje, poznanstva uopšte, prosto se upinjući da otvori novi i naizgled potpuno novi krug.

"Novače, izgleda da ste se lepo smestili u ovom prostoru. Istina je da svaki put kada uđem u vašu zgradu osetim memlu i trošnost, pretpostavljam, samog ulaza. Da vam pravo kažem, Čubursku ulicu i zamišljam godinama kao trošnu, sklonu padu, kao neki urbanistički zaokret u odnosu na Tolbuhinovu, Kalenić pijacu pa i sam park, tamo, prema Pejtonu, ali osećam kako je potpuno nova stvar kada se uđe u ovaj vaš prostor. Sve odiše, dozvolite mi, nekim mirom, možda je to zbog ovih debelih tepiha, ovaj prostor kao da je sasvim sigurno izolovan od ostatka kuće. Znate gde ja živim?"

Novaku se učinilo da je otvaranje novog kruga oko iste stvari ipak svojevrsno odmorište od njihovog, u poslednjem trenutku neočekivano napetog, zategnutog razgovora (čovek se pokajao što je uopšte izazvao takav zaokret jer je ustaljenost, melodičnost Kratovčevog glasa bila na tren uništena te i sama njihova zajednička, za tih nekoliko viđenja uspostavljena harmonija jednog koji ne pita suviše i drugog koji ne može da vidi, ali onda se, otvaranjem novog kruga ponovo uspostavila), odmorište u kome je Kratovac uzimao novi dah i isponova pokretao šunjanje oko Novakove volje.

"Ne, bojim se da mi nikada niste rekli, mislim, znam da ste negde ovde, na Vračaru."

"Vidite, ovde sam i odrastao, u Šumatovačkoj ulici, u broju 42, znate onu dvospratnicu, predratnu, četiri stana samo...ali to sam bio primoran da menjam za neki manji prostor, još u ono vreme banaka i one, kako su govorili, piramide, lanca novčanog, već su tu penzije postale više nego skromne, ako smem da kažem, bezobrazne, pa sam menjao taj stan i dobio mansardu. Sve je to išlo preko Saveza slepih i slabovidih, uglavnom, da ne duljim, dobio sam mansardu u jednoj veoma čudnoj zgradi, rekao bih zdanju, da, čudnom zdanju. To vam je, ako ste prolazili tuda, jedna predratna šestospratnica između ulice Pasterove i ulice Dr Subotića. Da, iznenađeni ste....to vam je inače zgrada isturene katedre za anatomiju Medicinskog fakulteta između, bojim se, neprimamljive zgrade Onkološkog instituta i Dispanzera za decu zaostalu u razvoju. Ali ne žalim se. Kada čovek neke stvari ne vidi, onda ih i ne oseća. Da, da, to vam je velika, bojim se i jedina prednost slepih ljudi. Jednostavno, to konzervira malo nervni sistem, mislim, ta selekcija. Ne vidite, doduše jače osećate i čujete ali polovina ljudskih nerava, sigurno je tako, troši se na vizuelnom. Vi to morate znati, to vam je i posao, verovatno i inspiracija...", nastavio je čovek svoj, reklo bi se, izveštaj Novaku, pokušavajući da u talasima novih reči, iskaza, negira, uništi svaki mogući komentar (pre svega i sam je Novak zadrhtao kada je pokušao da zamisli tu zgradu, zapravo, njeno okruženje svim tim bolesnim ljudima. Nije li i on uvek zaobilazio Pasterovu ulicu i sva preplašena lica ljudi što su nekoga dočekivali, ili predavali bolnicama, pa još u poslednje vreme okot, prosto okot Ciganki (što su prosile ispred bolnica očekujući da će sujeverje i zatečenost ljudi pred bolešću i materijalizovanim, konkretnim strahom od smrti odrešiti njihove kese), onako kako je zaobišao komentar, dakle, prebivališta koje se prosto prirodno nudi za neku psovku, uzdah ili coktanje u onim naplivima ljudske energije koja bi da izbegne, pretekne, prevari, otera svaku povezanost sa bolesnim ljudima.

"Uh, pa tu vam nimalo nije jednostavno...a, kažite mi, koliki je to prostor, kako, Vi imate samo potkrovlje te zgrade!?" upleo se fotograf u pitanja, u konkretnost svojih pitanja iako nije želeo ni da nastavi priču o tome ali tada je već bilo kasno, novi odsečan napad mogao je potpuno destimulisati, naljutiti čoveka.

"Da, to je jako dobar prostor. Faktički, za sedamdeset kvadrata stana u Šumatovačkoj dobio sam skoro sedamdeset kvadrata ali po znatno nižoj ceni. Uspeo sam da nešto prištedim, a, da vam pravo kažem, uplašio sam se kao i svi stariji ljudi, da će me neko izigrati. Jeste, da ostanete u ovoj zemlji još bez krova nad glavom, onda zaista možete sami da se spakujete u grob", izgovorio je to u jednom dahu, ponovo zapetljavajući nevidljive niti, krijući ih negde u sebi, i potom se nasmejao sopstvenoj muci.

Novak je klimnuo glavom. Potom izvukao cigaretu iz zgužvane kutije što ju je kupio od kutijaša u Hadži Melentijevoj ulici koji je izgledao kao da su ga, zajedno sa njegovim paklicama stranih cigareta, izbacili iz voza te se ugruvao i izgužvao ništa manje od paklica (a možda i jesu, pomislio je dok je pružao novac), i pre no što će zapaliti sugestivno klimnuo glavom u potrazi za znakom dozvole, shvativši u sledećem momentu da je bolje da se ugrize za jezik jer Kratovac to nije mogao videti (ipak, ostao je zaprepašćen činjenicom da je starac klimnuo glavom ne remeteći tišinu, valjda osetivši zvuk razvijanja providne folije sa kutije). Među njima se za trenutak stvorio dim i Kratovčeve nozdrve su poskakivale par sekundi nesviknute na duvan ali je časno prećutao svoj otpor prema pušenju.

4.

Ponovo je pogledao savijeno pismo, prilazeći rukopisu sa zebnjom ili odustajanjem, onako kako se prilazi grobovima najvoljenijih. Potom je pokušao da u ponovnom čitanju prvog reda odagna ono, inače prirodno, osećanje u kome su, pri iščitavanju jednom ili više puta pročitanog teksta, više navirali utisci vezani za stanje duha pri prvom čitanju nego što bi došlo do pravog razumevanja, poniranja u smisao. Nešto slično onome, pomislio je, što se u svesti fotografa javljalo kada bi se iz mraka komore pojavljivali prvo grubi asocijativni obrisi slike, pa tek onda pravo stanje stvari. I uvek bi ti grubi, prvi i gotovo neprepoznatljivi obrisi u svesti onoga koji je slikao značili mnogo više, spontano bi ga vraćali u trenutak okidanja, dok bi potpunija slika koja će proviriti iz tečnosti razvijača kasnije pokazivala da baš ništa nije onako kako je fotograf očekivao da će biti. Uvek neki sekund zaustavljanja pre ili kasnije. Potom je odustao od čitanja.

Unapred svestan da će to biti nemoguće, Novak nije ni pokušavao da se te večeri odupre onom podrhtavanju svesti, nezaustavljivom obrtanju i smenjivanju na prvi pogled nimalo povezanih slika, jednom drmusanju cerebralnih kanala o koje su svom snagom udarali talasi čulnih prikazanja, da se odupre, dakle, talasanju koje nije pratilo prirodne zakonitosti (kao što bi posle udarca jednog venca vodene površi o obalu dolazilo do rasprskavanja velikog dela vodene mase, do slabljenja brzine kretanja tečnosti pa bi se samo mali, neznatni deo vraćao prema epicentru talasanja, tamo gde je bačen kamen, dok postepeno ne bi pronašao mir na rubovima kopna). Njegova svest je zaista bezrazložno podrhtavala, izazvana jedino nesrazmerom svih razumskih stega, učvršćivača za egzistencijalno tle i lavine slika, sećanja i strahova vezanih za razrušena područja bivše zemlje, to podrhtavanje, dakle, bilo je sve jače i jače i Novak je ponovo legao u krevet, gde ga san nikako nije hteo, otežan usled neverovatno velikog pritiska zemljine teže, ponovo je pokušao da pošalje svoje telo u ko zna koju po redu šetnju po kući koja neće doneti ni mir ni otrežnjenje već samo posteljicu podnošljivosti kojom bi nekako amortizovao užas što je počeo da kola po glavi. Uostalom, njegov mir počela je narušavati i iznenađujuće čulna slika, ili čulna zebnja odlaska u stan starog Kratovca (pre svega, protiv svoje volje je i pristao na tako nešto i možda je to bio svrab zagonetke, priče tog napaćenog čoveka), zebnja prouzrokovana prisustvom bolesti, bolnica, mirisa dezinfekcijskih sredstava. Da, čovek je počeo čulnu pripremu za odlazak u Pasterovu ulicu.

U onom momentu kada je još iz daljine primetio prve obrise ljudske horde, zapravo, nekoliko maramama zabrađenih žena, potom gužvu ispred taksi stanice i tek onda izmršavela, sporohodajuća, gotovo levitirajuća bića u prugastim ogrtačima i plastičnim papučama (prvenstveno žene čije su kratko podšišane kose, na nekim mestima čak potpuno prosenjene delovanjem radijacije, stvarale već od njihovog torzoa jednu neobičnu konfiguraciju tela pa bi na to došle njihove izražene, od neuhranjenosti ili ispijenosti lopatice, ključne kosti ili samo laktovi što su kroz tanki nanos preostale kože pretili da će pocepati i to malo mesa, izbijajući u spoljni svet, potom i nekoliko muškaraca koji su oko svojih zabrinutih lica i nervoznih pogleda skoro svi imali poveze, čalme, gazu, zavijen nos ili još češće vrat ali ih sve to nije sprečavalo da naizgled mirno stoje nalakćeni na žardinjere i puše cigarete (kao da su to bila poslednja uživanja u duvanu), ali uskoro i decu, takođe odenutu u prugaste ogrtače samo što su se brže i nehajnije kretala, verovatno pokušavajući da dohvate onu izgubljenu ali ne i prekinutu nit detinjaste igre i smeha), u momentu, dakle, kada je prolazeći pored mnogobrojnih preko noći postavljenih kućica sa brzom hranom u obliku isparavajućeg mlevenog mesa i svežih zemički, nadrealnih zbog ozbiljnosti mesta (da bi sve bilo apsurdnije ne libeći se da protiknu kroz svoje šibere i zvučnik sa zavijajućim zvucima muzike što je bila reklama sama po sebi), kada je već jasnije mogao čuti šuškanje plastičnih kesa u kojima su se nosili zabranjeni ili poludozvoljeni pokloni za bolesnike, voće, keksi, i pretežno hrana koju pacijenti nisu ni smeli da jedu, Novak se hitro okrenuo i zavio na levu stranu, preko izlokane betonske stazice po obodu Instituta.

Već posle nekoliko koraka, tamo gde je prozračno letnje sunce već zamiralo preprečeno razvijenim krošnjama, dok se stazica grublje savijala, praveći skoro oštar ugao oko službenih, komunalnih ulaza u zgradu, kada je ugledao kosinu ulice Dr Subotića (pomislio je tada da se ta ulica u svom sunovratu, strmoj putanji pravo u krug bolnice, sve do Kliničkog centra, polagano približila samim krugovima pakla, da je to ulica niz koju možda i ne bi imao hrabrosti da se spusti sve do kraja) slika je postala manje opterećujuća i blizina drveća mogla je prolazniku uliti i neku sigurnost da je priroda blizu, da sve nije tako nadrealno kao što je na prvi pogled izgledalo. Ubrzo, ugledavši zgradu koju mu je Kratovac opisao mnogo vernije, realističnije do ove što je stajala pred njim, Novak je odahnuo, shvativši da je kraj putešestvija blizu. Prošao je pored uniformisanog vratara sa oklembešenim pištoljem o kuku i razmenivši nekoliko rečenica sa njim, osećajući pri tome da je usled nekog neobjašnjivog straha, straha koji kao da se odbijao o vinilske pločice izlizanog poda ustanove što je mirisala na hloroform, njegovo telo počelo da se vlaži, znoji, kako su kapci postali teži, kako mu se prispavalo, produžio je kroz prostrani i opusteli hol isturene katedre Medicinskog fakulteta pokušavajući da se, poput upregnutog ciganskog konja sa štitnicima na očima, ne okreće ni levo ni desno da ne bi video suviše tih čudnih naprava za mučenje (zapravo školskih učila)i potom pritisnuo dugme za lift.

"Kako neko uspeva da svaki dan prođe ovuda?" upitao se, coknuvši već u sledećem momentu usnama (čovek je bio slep i pošto ništa nije video nije ni čudo što nije morao ni da se bori sa prikazama straha). Ušao je u lift puštajući da se vrata bešumno zatvore za njegovim leđima i tek je tada mogao ponovo da progleda, da osvoji prostor oko sebe, da odahne.

Zaista, potpuno organski razdvojena bila je celina mansarde, odnosno Kratovčevog stana u odnosu ne samo na okolinu već i na samu zgradu. Vinilske pločice na tom mestu razgraničenja (između službenog dela zgrade i stana) bile su zamenjene mekim itisonom, ipak dovoljno nenametljivim, kao da je nova podna obloga još neko vreme poštovala prostor posle koga će nastupiti zaista stan, lično odredljiva, osobena celina totalno druge namene, i već pošto je stupio na drugačije tle, pošto su njegovi tabani osetili prigušivač mekanijeg tla, odvažio se i sa većom lakoćom poterao sebe kroz koloplet dugačkih hodnika što su iz lifta vodili ka ljudskoj nastambi, hodnika cija je intenzivna prirodna svetlost (usled ogromnog svetlarnika, možda i čitavog plafona od mutnog stakla) ipak vređala oči primoravajući na žmirkanje. Zapitao se koliko je snažno starčevo slepilo, morao se zapitati oseća li starac ovolike salve svetlosti i da li to pozitivno utiče na njega?

Na kraju hodnika, drvena površina ulaznih vrata sa uredno isklesanom pločicom i imenom ("Dr Svetolik Kratovac") prvi put pomislio je da starac mora imati i ime. Doduše, pretpostavio je da je doktor nekih, nemedicinskih nauka, ali ga je ta svetlost u imenu od rođenja slepog čoveka iznenadila, dakle, ta drvena površina naterala je čoveka da zastane u čudu. Čudo, naravno, nije poticalo od suviše neobičnog prizora što se otkrio pred njime već, naprotiv, upravo zato što je deo hodnika sa vratima na sredini delovao toliko uobičajeno, toliko slično milionima ostalih zgrada po zemlji ne odavajući nikakvu svest o kontekstu u ostalom delu zgrade i o kraju bolničkog kruga. Zvono. Uobičajeno zvono. Izolovani hodnik na vrhu isturene katedre Medicinskog fakulteta. Po izlasku iz tipično bolničkog lifta. Zgrada je, pre svega, morala barem nekada služiti kao regularna bolnica, pomislio je Novak i još jednom pozvonio.

Stan je zaista bio čudan, i prostorije u kojima je stanovao Kratovac nisu mogle izbeći tu sudbinu neuobičajenosti lokaliteta onako kako je deo hodnika pred vratima to činio. Pre svega, prostor je bio omeđen tankim, montažnim zidovima, urbanistički uzaludan pokušaj da se imitira stambena celina i, povrh svega, prozori, visoki, ogromni prozori izdeljeni nehajno ofarbanim lajsnicama, postavljeni samo na jednoj strani stana, verovatno na mestu neke bivše ostave za bolnički materijal, odavali su nezgrapnost iluzije da se ovde može stanovati. Odnosno, da tu može stanovati čovek koji vidi.

Tako je dnevna soba, neki čudan gemišt salona i radne sobe (uostalom, sve je brižljivo održavano podsećalo Novaka na život urednog, od rođenja slepog pa samim tim taman toliko izopštenog ljudskog bića iz sveta svih ostalih bića da je bilo i primorano na takvu urednost, jednu vanživotnu, vantelesnu, reklo bi se, urednost), dakle, gemišt rada i odmora bila osvetljena isključivo dnevnom svetlošću, ogromnim slapovima svetlosti neba ali je i gledala na zadnju stranu Onkološkog instituta u Pasterovoj, praveći, time, nepodnošljivost boravka u njoj. I Novaku je bilo previše neugodno da tu sedi, da čeka uredno pripremljenu kafu koju je Kratovac, snalazeći se superiorno, poput mačke, u svom stanu, donosio ljubazno gosteći svog fotografa. Ovog puta, Novak je došao bez kamere, bio je to sasvim drugačiji kontakt sa domaćinom, ali je sam Kratovac uporno ponavljao njihove do sada utvrđene ritualne radnje, kao da je mladić došao sa aparatom, kao da je u pitanju njihova sesija.

Dan se polagano odmotavao u dnevnom boravku u kome je čovek sedeo kao prikovan (prekorevajući sebe što je uopšte tako lakoverno naseo na ideju o dolasku ovde, pa zar mu nije bilo dovoljno što je čovek stanovao u potpuno prokletom kraju gde niko normalan ne bi došao iz Šumatovačke ulice), kao privezan za fotelju bez ikakve moći, bez ikakve kontrole kojom bi odlepio svoj pogled sa osunčanih prozora Onkologije prekoputa, od belih i šarenih odora što su, s vremena na vreme, promicale iza tih prozora (pojavljujući se najčešće odozdole jer bi bolesnici ustajali iz kreveta), i Novak je ponovo osetio kako tone kroz svoje sedište dok naizgled održava dijalog na uobičajenom nivou. Dijalog koji je ličio na sve prethodne, pre i posle snimanja, reči koje su šetale, nevažne, od čoveka do čoveka (a zapravo su se odbijale), jedino je bio duži, ali, opet, kao da se očekivao fotografski zahvat posle razgovora i ma koliko je Kratovac bio neusiljen, ma koliko je svaka reč izgledala nehajna, lako otpuštena, Novak je morao upitati ono što ga je najviše zanimalo.

"Gospodine, nije li malo neprijatno to samo saznanje da je prekoputa vaše dnevne sobe bolnica? Bolnica u kojoj ljudi najviše, više nego u svim drugim bolnicama u Beogradu...umiru!?" izletelo je to iz Novakovih usta, uperio je to pitanje sadistički, grubo, već dovoljno iznerviran što se starac pravio da je sve to u redu, štaviše, što je terao, tim izbegavanjem, i Novaka da pomisli kako je sve u redu.

"Ne, da vam kažem, to je vama mnogo napornije jer otkada ste došli gledate u bolničke prozore i, prirodno, kako vas oči vode, mislite o tome. Meni je samo malo, ponekad, uveče to neprijatno, a i to je bivalo ranije kada sam se uselio pa sve dok se nisam navikao, a i navikavao sam se teže samo zato što sam star čovek a starci teško podnose promene, ali ponekad noću, leti, znate, naročito, kada su mi prozori otvoreni (jer ovde vam je glavna nepovoljnost što leti ugreje krov pa je kao u pećnici), ponekad se noću čuju jauci...", a potom je Kratovčeva rečenica počela da se sama od sebe gasi, jer verovatno je i on sam na trenutak bio zaleđen tom izjavom (navići se na ljudske, samrtne jauke!)"...ali i to prođe."

Tu je i starac bio potpuno neubedljiv i kao da je, učinilo se Novaku, tada, tu, u tom trenutku započela metamorfoza u kojoj se pojavljivao pravi razlog poziva u stan. Otkrivanje karata čega se mladić i pribojavao.

"A sada ću vam ispričati šta je tokom prvog našeg otvorenog razgovora Ivan Kovač rekao.˛

Bila je to rečenica bez pogovora, bila je to naredba i fotograf se osetio prosto neuravnoteženo, kao da je tlo pod nogama nestalo, cimnuo se na fotelji u ubeđenju da će pasti dok mu je kroz glavu samo fijuknulo osećanje anesteziranog, hipnotisanog čoveka koji pada pod tuđu vlast. Samo je klimnuo glavom. Krenuli su. Već nekuda.

5.

Nikada do tada glas starca nije bio toliko čist kao kada je, već obasut sutonom čije je svetloružičasto obasjavanje hrupilo kroz prozore, zajedno sa svim odbljescima o bolnička okna, počeo da priča povest tog neznanca o kome je vodio neku čudnu brigu, brigu bez, činilo se, konkretnog upliva ako se nije računalo uvođenje još nekoga, tek glasno je prokliznuo lako, bez staračkog drhtaja, bez nasilne artikulacije u borbi sa vazduhom, onako kako je povremeno i progovarao Kratovac (ali samo u odsutnim trenucima) ali tada zaobljeno, potpuno, kao sa automata, bez nepotrebnog naglašavanja, prosto kao izgovaranje pesme ili duge rečenice, bez tačke, sa mnogobrojnim zarezima. Novaku se učinilo da je tom glasu (kada je prvi put otkako su se upoznali zažmurio puštajući priču da potpuno ovlada njime, ili samo ne opirući se tom zagrljaju, kada je pokušao da priču sagleda na način slepog čoveka, organizujući samo sluh, on koji je oduvek organizovao samo vid, još od prvih fotografija što ih je ugledao u nekoj monografiji grada, kada je pokušao da se izjednači sa pripovedačem), da je tom glasu, dakle, potreban još samo zvuk pucketanja praiskonske vatre oko koje je sedela publika ruku još uvek krvavih od dranja kože neke praiskonske zveri pa da situacija u kojoj se našao bude kompletna, definisana, objašnjena njegovim napregnutim, iziritiranim čulima.

"Znate, i kada je čovek počeo da priča i prvo što nisam uspevao da shvatim bilo je to da li je priču izmišljao predamnom, podsmevajući se meni, drugom čoveku bez vida u razgovoru, da li ju je izmislio ranije ili se ona stvarno desila...naposletku, da li je on bio jedan od aktera te prve epizode ili ne. A priča je počela otprilike ovako...

...Noć se već odavno uselila u kraj, sklopila je svoje somotaste veđe preko proplanka i moglo se učiniti da je čitava poljana, naizgled mirna i opuštena u iščekivanju mraka, zatreperila nekom rosom, odsjajem, pa je u tom prizoru možda probuđenih svitaca ili samo kratkotrajnog odsjaja zvezda uskoro zavladao šum. Isprva je bio nerazaznatljiv i samo je izoštreno uho moglo taj šum da izdvoji iz ostalog podrhtavanja prirode u promeni koja je počela da kola po obližnjim šumarcima i nad površinom potoka urezanog u kotlinu severno od sela, a potom se jasno definisalo pucketanje da bi prizorom zavladao miris. Bio je opor, ali budući da je dolazio u talasima, pod mrenama vetra bilo je nemoguće odrediti poreklo ili pravac prostiranja. Onda se u njegovim čulima javio plamen, možda ukus plamena i čovek nije više oklevao. Pogledavši prema selu u dolini, u prvom trenutku je ostao zapanjen količinom vatre što je lizala sve do poslednje kuće u naselju a potom je do njega lako došao miris upaljenog kerozina. Protrljao je ruke. Na proplanku je postajalo hladnije, kao da su upaljene kuće (koje je tada već počeo da prati huk ne vetra već izdimljavanja prema nebu, sličan noćnom huku ravničarske reke) usisavale sav vazduh među svoje užarene grede. Zatim su prostor proparali rafalni pucnji. Izgledalo je da su u daljini, mada do sela nije bilo više od četiri stotine metara i njemu je sinulo u pameti da sukobi još nisu završeni i da je preostalo još par ljudi što će se međusobno poubijati. Osetio je kako njegove ruke kreću same, oslobađajući se automata što je bio prebačen preko ramena, kako ispituju uniformu ustanovivši da je sav u dronjcima, da je pocepan i blatnjav više nego što je očekivao.

Nije ga iznenadio šušanj što je došao sa leve strane. Ljudski koraci, bat otupelih stopala protiknuo se do njegovih ušiju ali ga ni to nije iznenadilo jer je očekivao da se još neko od ratnika povuče sa položaja što je davno bio osvojen. Nije se ni mašio automata, jer seljani su davno bili pobijeni, tek sporadičan otpor snašao je vojsku i on je bio odmah ugušen, nailazeći je morao biti iz iste jedinice. Zaista, uskoro je iz šumarka izašao bradati ratnik, jedan od nedavnih pridošlica, i čovek je poželeo da ga pozove po imenu ali ga se nije mogao setiti iako su prošle zime bili zajedno na zadatku, kada su iskopavali leševe iz snega. Ratnik ga je ugledao, prebacio automat preko ramena i prišao mu nudeći ga cigaretom. Zapalili su u tišini.

Otpuhivali su dimove. Nisu se ni gledali. Nisu gledali ni prema selu, jednostavno su ćutali i gledali ka suprotnoj strani načuljivši uši kao da im je zvuk dogorevanja i puškaranja mogao izmaći a oni su ipak želeli da ga na miru, uz cigaretu oslušnu do kraja.

-Jebi ga...možda treba krenuti- rekao je pridošlica ne gledajući čoveku u oči, više sam za sebe.

-Aha- nehajno je uzvratio pokušavajući da se seti nečega što je odavno odnela vatra u dolini.

Osetio je neki neizdrž u tom muklom opstajanju pored drugog ratnika i taman kada je pomislio da će najbolje biti da odšeta negde drugde i usamljen sačeka svitanje (te mogući pokret jedinice), nevoljan da pije rakiju, nevoljan da jede, nešto je kapnulo na njegovu čizmu, pa onda ponovo. Onda je ugledao gazu na levoj pod laktici onog drugog, zaprljano, ukaljano parče čak i nedovoljno pričvršćeno, i shvatio da je to krv što kaplje sa njegove rane.

-E, sranje...ponovo se razjebala- izrekao je drugi i taman kad je zaustio još nešto obojicu su prenuli nečiji koraci, bolje rečeno šušanj po vrhovima travki, kao da je neko skijao po visokoj, od noći uspravljenoj travi i popinom prasju. Primetivši kako ni drugi nije podigao automat, čovek se smirio i napregao oči ne bi li video ko to dolazi. Uskoro se pred njih, izbatrgavši se iz trave, pojavio ćopavi i čovek je coknuo usnama prisetivši se da je i on bio sa njima na istom zadatku, već pomalo strepeći od koincidencije što je počela da osvaja.

I on se dogegao u tišini i samo klimnuo glavom. Potom su sva trojica pogledala ka selu koje se već survavalo samo u sebe kao da je vatra nalegla na krovove ne mrveći, začudo, samu konstrukciju koliko su prvo temelji nekoliko kuća u isti mah počeli da posustaju, zacvilela je građa i onda je počelo urušavanje.

Bradonja se nakašljao.

-U brumu one kuće u podnožju, izrešetane granatama toliko da vetar što šišti kroz nju podseća na neprestano nadletanje neke glomazne, transportne letilice koja nikako ne odleće, ona još uvek leži u upljuvanoj postelji i više nikoga nema na njoj. Pijani i sjebani od glavobolje, pilula i kerozina što su ga pili mesto rakije, vojnici leže na zemljanom podu oko njenog kreveta- rekao je u jednom dahu, ispisujući poemu, i čoveka nije iznenadio njegov govor već je i tu neobičnost pripisao dugotrajnoj izolaciji od sveta živih, normalnih, od sveta ljudi.

-Je li ubijena...ta devojka!?- upitao je reda radi pripalivši drugu cigaretu.

-Od kurca, misliš!?- prošištao je ćopavi kroz smeh i čovek je tek sada primetio koliko je on tek odrpan kada su se nogavice prosto svlačile same sa njega, rascvetavajući se poput kore od banane.

-Ne, još je živa- suvo je odvratio Bradonja.

-Zašto ih nisi sve pobio?- ponovo se zacenio ćopa ali je i Bradonja odmah, kao zapeta puška odvratio.

-Zato što je to sada verovatno svejedno. Živi ili mrtvi, ljudi su učinili to što su učinili, njihove su ruke stvorile to što su stvorile. Sada više ništa neće izmeniti stvar – rekao je to sugestivno kao da tu nije bio kraj njegovog iskaza i samo dodao: Krenimo!

-Pa zar se već ne krećemo?- pitao je prvi i nasmejao se nemo više sam sebi nego drugoj dvojici.

Bradonja je duboko uzdahnuo.

-Dobro pitanje, brate. U poslednje vreme i ja osećam kako stojim čak i kada se krećem. I čitav ovaj svet, ova kugla koja se pretvara da se okreće dok, u stvari, i dalje stoji, počinje da mi ide na kurac!- onda je naglo okrenuo glavu prema ćopavom i nastavio: -A ti...kada smo se prvi put sreli iza štale, u klisuri, drao si nožem kožu sa onih zarobljenih pizdurina. Pomislio sam kako sam te nekada ranije sanjao. I onda sam se setio, video sam te u snu kako koračaš površinom nekog ogromnog jezera. A onda, onda se voda pretvorila u blato i ti si i dalje hodao ali su ti noge propadale kao u testo..

Ćopavi je pljunuo. Kao da nije želeo da odgovori, isprva, ali se onda predomislio.

-Sereš, mnogo...Mada...bio sam jednom pored takvog jezera. Čini mi se da je to bilo u Mađarskoj. Tamo smo često odlazili i donosili u duguljastim, plastičnim flašama....- nije stigao ni da završi kada je Bradonja nastavio.

-....Benzin! Balaton, to je jezero Balaton. Vidiš, nisam te slučajno sanjao...onda ću te zvati Balaton!- delovao je oduševljeno zbog svog novog otkrića prosto tražeći odobravanje od onog prvog, a potom ga je prvi nenadano prekinuo kao da je pitanje što će ga postaviti dugo kuvalo u njemu pa se najzad odvažio.

-A kako će biti moje ime?-, slegnuo je ramenima postajući sve odlučniji da se upusti u vir što je rastao pred njim, da pođe sa ovim ljudima nekuda. Balaton je kao napeta puška progovorio.

-Ako ti ja dam ime, jer prvi put kada sam te video škljocao si aparatom nagnut nad pobijene i popaljene, nije ti tada smetalo ni dimljenje leševa što ti se uvlačilo pod uniformu, nije ti smetao ni smrad crkotine...ime bi ti bilo Škljocalo...ili Snimač!- u njegovim očima naglo je zasvetlelo neko usijanje, možda prelivanje vulkanske lave od interesovanja za ovog čoveka što mu je, mora biti, naglo porastao u očima tada, zbog svoje izdržljivosti, nezgroženosti, štaviše opčinjenosti leševima.

-Još uvek smrdim na njihova telesa- uzvratio je fotograf skromno.

-Nekada davno, pročitao sam priču- otpočeo je Bradonja- u kojoj je glavni junak bio slikar po imenu Avelino. Slikajući posmrtne maske uginulih od kuge on je toliko verno stvarao da su njihovi duhovi nastavljali da žive na njegovim crtežima obraćajući mu se noću, tražeći uporno od njega da ih ponovo crta ne bi li im oživeo i tela, sve dok on nije potpuno poludeo...Dao bih ti ime Avelino – završivši u nekom prelazu iz govora u monolog, gotovo promrmljavajući poslednje reči sebi u bradu kao da je velika tajna negde duboko u njemu počela da isplivava napolje, preteći da ga razotkrije, odgoli pred drugim ljudima, kao da je bilo potrebno da zašije svoja usta, da prikuje jezik ne bi li je ponovo uterao u podrumske kanale odakle se oslobodila.

Čovek je samo klimnuo glavom i polako prepustio svoje postojanje, dakle, sve ono što je o sebi mislio, novom imenu koje će nositi tu definiciju. Postajao je sve nervozniji i žudeo je da negde krenu. Bradonja je naglo prekinuo njihov razgovor i mašio se zavoja na levoj ruci odmotavajući zavoj, puštajući da se krv sliva skroz do šake pa potom izvukao čistu gazu iz džepa na nogavici. Vešto je zamenio tkaninu.

-A kako ćemo tebe nazvati, ranjeniče!?- otelo se Avelinu ne iz zlobe, više iz potrebe da negde krenu.

-Kada sam zaklao svog prvog Hrvata, dok je nož prolazio kroz grkljan, mekano kao kroz glavicu kupusa, rekao mi je :"Kazimir,

zovem se Kazimir". Pomislio sam koliko glupa imena imaju ti Hrvati i odgovorio mu: "Zvao si se!". Onda sam ga ubio- infantilno je zevnuo Bradonja kao dečak koji se hvalio svojim malenim nestašlukom, recimo razbijanjem komšijskog prozora, nudeći to kao ilustraciju, potvrdu svoje hrabrosti, odvažnosti, temperamenta, zaboravljajući potpuno na već obezvaženi objekat svoje hrabrosti.

-Onda će ti ime biti Kazimir, protiv uroka- konstatovao je Avelino i već mu je u tom trenutku postalo lakše što više nije Ivan nego Avelino, što Bradonja postaje Kazimir i što je ćopavi postao Balaton, tražeći u tim novim, nekrštenim imenima što su ih jedan drugom nadenuli, možda još tačnije nego što su to učinili roditelji ili kumovi budući da nisu mogli znati koja će to imena zaslužiti, izvojevati deca svojim budućim delima, tražeći u njima, dakle, jedan fotografski blank kojim će prekriti svoj život, spaljujući tom preeksponiranošću sve što je do tada video i uradio.

Krijući svoj aparat, jedan jedini što je preostao posle nekoliko zamena za cigarete i lekove protiv bolova, Avelino je zatvorio ranac, proverio još jednom šaržere što su bili zalepljeni izolir-trakom za rukohvat automata i požurio za Balatonom i Kazimirom koji su već krenuli prema šumarku. Uskoro su sva trojica, ni sami ne znajući gde se tačno nalaze i koliko je linija razdvajanja blizu, krenuli niz brdo, ostavljajući, a da se nisu ni jedan jedini put okrenuli, pa čak ni pomislili na selo, pokolj i devojku što je silovana ležala u nekoj od kuća, osećajući, verovatno, u toj posramljenoj obamrlosti i predanosti svim novim životnim tokovima (ili pre paklenim), osećajući, dakle, vatru što je počela da se širi oko njene postelje (možda zahvatajući i pijane, drogirane silovatelje što su polegali oko nje), ostavljajući, dakle, popaljeni kraj. Trebalo je krenuti prema reci i granici sa mirnim područjem.

Tako besciljni i odrpani, Avelinu su njih trojica zaličili na čopor vukova ali se onda nasmejao sam sebi konstatujući "Jadan mi je to čopor od trojice", ipak, već u sledećoj sekundi osetivši kako nenadano njime počinje da struji neka nova, ubilačka, ogromna, preplavljujuća energija, snaga, elan, pomišljajući kako i u jednom jedinom vuku, zapravo leži čitav čopor. Kazimir je vodio bez reči i ni Avelino ni Balaton nisu pomišljali da bi bilo dobro upitati za cilj njihovog putovanja, jednostavno su se šćućurili uz njegove skute osećajući koliko strah toliko i poštovanje prema predvodnikovoj odlučnosti, prema ignorisanju bola (ipak, jedini je on bio ranjen), ne osećajući više ni glad, ni žeđ, ni hladnoću, samo su koračali, oko njih se širio zveket oružja, ipak, hodali su u tišini kao da je bilo nemoguće progovoriti, pazeći da za sobom ne ostave dezerterske tragove, jedino je Avelino izvadio, po prvi put otkako su napali selo svoj fotografski aparat i jedino je zujanje, premotavanje filma, zveket mašinice koji ostali nisu ni čuli, prosejavanje kratkog, bledog, magnezijumskog svetla sa njegovog blica prekinulo noć na trenutak, pretapajući postojanje čopora u jednu sliku....

....i otprilike tu, kažem vam, Novače, Kovač je završio svoje prvo kazivanje. Vidite i sami, iako ljudima u starosti senzacije ne predstavljaju ništa, naviknete se vremenom da skeptično gledate na sve stvari (iz tog razloga, znate, penzioneri nisu toliko ni kivni na ovo stanje, mi se mnogo ne uzbuđujemo oko ove besparice, možda nas zato često i svrstavaju u pristalice onih sa kojima se ne možemo slagati ništa više od vas mladih ljudi ali samo, jednostavno umemo da ćutimo), i pored svega toga nisam mogao da zaboravim na to prvo kazivanje. Glas mu je vremenom dobijao neku metalnu boju i Ivan Kovač je nastavljao svoju priču, znate, on bi mi je do kraja i ispričao, makar to trajalo i nedelju dana, da ga nisam...taktičnije koliko sam mogao prekinuo. Ali, znate, nije on delovao preterano uzbuđeno, da me ne shvatite pogrešno, nije on to pričao kao ludak koji se svakom sledećom rečenicom sve više upliće u svoje kazivanje. Ne, potpuno smireno. Zato se nije ni uvredio kada sam ga prekinuo. Sledeći put nastavio je baš tamo gde smo stali....a, oprostite, niste mi rekli, šta vi mislite o toj priči?"

6.

Koračao je sporo, noge kao da su se zabadale u razdrljeni, pohabani, nekoliko godina već nepresvučeni asfalt Karađorđevog parka, kao da je svaki naredni koračaj bio znatno teži od prethodnog i Novaku se učinilo da je čak i količina vazduha što su ga primala pluća u svom uobičajenog udisaju, potiskivanju vazduha direktno u najzapretenije alveole njegovih respiratorija, da je čak i ta količina bila omeđena, nekom nevidljivom stegom smanjena i čitav je hod bio praćen nezaustavljivim brumom automobila što su se gotovo survavali niz bulevar prosto se zakucavajući u petlju pred Autokomandom.

Pogledao je dva, tri puta na ulicu i uspeo da makar ponovo prizove tu optičku senzaciju što ga je od rane mladosti intrigirala, te šare, repovi automobilskih farova i kola su mu ponovo zaličili (naravno samo zbog tog zahuktavanja, sunovrata) na uznemirena tela nekih divljih zveri što su potpuno koncentrisane, fokusirane na plen koji pokušava da pobegne u neki zaklon (a to su im u mraku, kao divljim mačkama, recimo, sijale oči ogrezle u glad ili krv što će tu glad utoliti), pa su pri tome iznedrivale i krik, urlik budućeg pobednika koji će rastrgnuti žrtvu. Ili je možda ponovo sam sebi izgledao kao plen.

Ipak, Novak se nasmejao. Ta priča, pre svega, nije bila uopšte neinteresantna i Kratovac je zaista imao sve osobine dobrog pripovedača. Možda je njegovo slepilo bilo razlog za to, za mogućnost da potpuno uroni u priču što ga je osvajala (i koju je sam osvajao), za mogućnost da uđe u telo i dušu aktera priče, štaviše da uvuče i svog slušaoca u tmaste perivoje jednog prepričanog dešavanja (dešavanja života). Sa druge strane, Ivan Kovač je zasigurno morao biti toliko poremećen, sigurno lud kad je bio u stanju da nekog stranca davi svojim izmišljotinama (o, da, nije bilo nikakve sumnje da je Kovač izmislio sve to i verovatno to učinio pred Kratovcem, iz ko zna kog razloga), ne prezajući da svaki sledeći venac započne na završnoj laži prethodnog, čineći to (ukoliko je starac zaista verno prenosio njegove reči ne ugrađujući suviše svoju pripovedačku samostalnost) u savršenom redu, u filigranskoj preciznosti.

Zaista, bilo je neophodno poneti aparat na sledeći razgovor, a do sledećeg razgovora moralo je doći (Novak je postajao sve sigurniji u to, starac je zaista imao načina da ga hipnotiše), prvenstveno zato što je čitav vizuelni aspekt priče gradio svoju sugestivnost, uverljivost u činjenici da su prekoputa prostorije, iza prozora neki ljudi zaista odumirali polako, neki ljudi zaista bolovali. I neprestano u laviranju između odluke da gleda kroz prozor, tako voajerski, sa alibijem, zaštićen od bilo kakve reakcije, da se približi maksimalno tom intimnom trenutku prepuštanja sili nezaustavljive, neizlečive bolesti i odluci da zažmuri i pokuša da neobičnu priču usisa u sebe koncentrisan (poput svog pripovedača) samo na značenje pripovesti, na skrivene tajne poruke vezane za njegovo lično postojanje. Tako je, već ušavši duboko u Rankeovu ulicu, Novak terao svoje misli u tom nesvesnom građenju kolopleta odbrane i amortizovanja novih, nenadanih i neugodnih senzacija u pravcu licne kreativnosti, i pomislio je, dakle, kako bi idealna pozadina za stvaranje starčevog portreta zapravo i bili prozori ogromne bolničke zgrade u kojoj su ljudi jecali gajeći tek malenu nadu u nastavak svog života, u stvari čekajući samu smrt da nastupi, kako bi se u toj pozadini još svetlijim prikazali njegovi upali obrazi i lice bez vida.

Ipak, Novaku je još samo nekoliko koraka bilo moguće da se otrgne nitima priče što ga je počela upetljavati i osvajati, vezivati i zarobljavati poput Liliputanaca koji su svoje oštre konce obmotavali oko usnulog Gulivera. Bilo je nečeg u poetici starčevog pripovedanja, možda i u sklopu same priče, neke liričnosti i pesničkog nadahnuća uvreženog u veoma morbidnu sadržinu, nečeg što je osvajalo i omamljivalo slušaoca i morao je pomisliti kako je Ivan Kovač (možda, ukoliko je bio sličan njemu samom), izgubivši vid na ko zna koji način, rastajući se sa makar hipotetičkom mogućnošću da i dalje fotografiše ustvari dobio ono željeno čulo svakog fotografa, čulo ispipavanja mrklog sveta vrhovima prstiju, razvijanja filma u unutarnjoj mračnoj komori i dodavanja, obogaćivanja snimaka potpuno novim elementima suštastvenije vezanim za prirodu života. Tako je čitava sesija (tog puta isprojektovana sa Kratovčeve strane) bila još zanimljivija, jer je samo u činjenici (a možda je to bila i netačna vest) da je Ivan Kovač bio fotograf, Novak pronalazio još veće zanimanje za sebe samog, smatrajući da bi priča mogla pomoći i njemu u saznanju o sopstvenom fotografisanju.

Dok je šarka na ulaznim vratima, verovatno nenauljena još od podizanja tog, sada prilično oronulog zdanja, izgrađenog negde pred Drugi svetski rat pod strogom prismotrom finansijera i budućeg kućevlasnika koji je zahtevao debela, dvokrilna orahova vrata sa malim od zamagljenog stakla izrađenim prozorima, dakle, dok je ta šarka zaškripala svojim jezivim tonalitetnim azbučnikom, skalom što je podsećala na najstrašnije scene iz Transilvanijskih legendi, Novak je progurao svoje telo u memlu i hladnoću hodnika, nervoznom rukom opipavajući zid što je ostavljao svoje poslednje, suve i već užutele boje na otiscima prstiju ne bi li pronašao prekidač za svetlo, grčevito to radeći (kao da će svetlo neštedimice pomoći u borbi protiv zebnje što je počela osvajati). Najzad, upalio je svetlo. Gole sijalice, neravnomerno i bez ikakvog reda postavljene po spratovima i pod konstrukcionim nišama svoda (prepunog rastegljive, gumaste paučine), osvetlile su prilično neuglednu unutrašnjost zgrade, te je Novak (iako je još od detinjstva upravo tu postavio markere duhovnog postojanja pa bi se i u mrklom mraku, potpuno slep tu snašao), sada već mirnije udišući vazduh krenuo uz stepenice posle kojih je jasno onjušio mirise svoje jazbine.

Čudno, pomislio je, Kratovac je već pri prvom dolasku tačno ocenio stanje zgrade koju nikada u životu nije mogao videti, služeći se, valjda, kao i ja sada, samo mirisima.

Otključao je vrata i, zaista, pred njim se za tili čas razvila čitava, sumanuta, nezaustavljiva paleta, zapahnuo ga je miris što je u trenu sasušio onu oznojenu ugroženost sa njegovih ustreptalih leđa, miris glicerinskog sapuna, toplog hleba i razvijača za fotografije, miris sigurnosti. Ipak, negde u dubokoj noći, pošto je rutinirano i bez uzbuđenja, po ko zna koji put rasprostro po svim sobama sve one plastične konopce i po njima pokačio razvijene fotografije iz nove mape koju je trabalo završiti, šaka još smrdljivih po špiritusu i sumporu, Novak je, pomažući se samo stopalima skinuo cipele i ne mučeći se da brižljivije opere ruke ili umije lice legao kao proštac na krevet zarozavajući posteljinu svojim naglim i neuravnoteženim pokretima. Pred njim je stajao san šireći svoje ruke. A potom je ga je san usnio.

Iz nozdrva nikako nije mogao odagnati miris paljevine i vetar što je kružio, činilo se, svim prostorijama oronule kuće i samo još više nanosio smrad dogorene materije ne puštajući ni usnama da zagrabe veću količinu vazduha. Prvi put je bio u tom prostoru, ali opipavajući šakama svaku iole obliju površinu na koju bi naišao prateći koloplet sopstvenih stopala ne bi li utvrdio njenu pravu prirodu materijala, ipak, dakle, dobro se snalazio. Pre svega, svaka naredna soba kuće u koju bi stupio mirisala je na još veću i jasniju paljevinu, dogorevanje nekih njemu nepoznatih materijala i čovek je, plašeći se da bi ga neko mogao čuti a ipak dovoljno upleten i zainteresovan da sazna gde se i zašto nalazi, otvarao sledeća vrata, iza njih sledeća sve dok miris nije bio požar sam po sebi, sve dok poslednja vrata pred koja je došao nisu bila u plamenu. Čekao je. Potom se odvažio i zgrabio usijanu kvaku. Ništa se nije desilo, nikakav bol nije omeo otvaranje i pošto su zarđale šarke zacvilele svojim besnim, demonskim glasom, pred njim se ukazao potpuno neočekivani prostor. Bila je to soba, ali prvo što je stigao da primeti bio je svež vazduh što je strujao unaokolo, ni pomena kakvoj vatri, i za sobom je, stupajući zebljivo, ostavio miris dogorevanja. S druge strane soba je bila nešto između prostorije, zatvorenog prostora i staklene bašte. Na samoj sredini raslo je drvo i njega je čovek prvo primetio. Bilo je šuplje, strašno isprepleteno životom i odumiranjem, sa pojedinih strana potpuno zdravo i zeleno, sa nekih crvotočno ili trulo dok je kroz razgranatu krošnju, nalik na baobab, zjapila duboka (do korena, a možda i niže) šupljina čiji je vir prosto mamio da se u njega stupi. Onda se odmakao začuvši prodoran fijuk vetra kroz šupljinu, kao da se Panova frula razvila u svom spevu upravo vetrom produvana. Primetio je (mada su se slike uvećavale i smanjivale, izoštravale i šarfovale pred njim u montažnim sekvencama promenljivog intenziteta) u nekoliko kratkih bljesaka, sićušnih intervala, u uglu sobe, iza drveta, metalni krevet sa čeličnim ramom sličan onim zatvorskim ili logoraškim i na njemu, u lokvi pre sluzi nego krvi (svakako neke smese različitih tečnosti i izlučevina) ugledao je devojku sa raspuštenom, masnom i ulepljenom kosom, razdrljene haljine i teških, pletenih čarapa na stopalima, raskrvavljenu i polusvesnu kako svojim čvornovatim šakama navlači ostatke tkanine na međunožje, radeći to kao u transu, instinktivno, sa matericom gotovo ispražnjenom na ukaljane plahte, pretučenu, polumrtvu devojku a potom i nekoliko muškaraca koji su ležali oko kreveta u sličnoj besvesti ili transu. I oni sami su bili ulepljeni u krv i spermu, obučeni u ostatke nekih neidentifikovanih uniformi, raspojasani, kratkoošišani, upljuvani, među čitavim tucetom razbacanih praznih flaša u kojima je, moralo je biti, bila rakija ili sličan alkohol. I svi oni, i devojka i muškarci, samo su ječali, ujedinjeni u nekom bezizlazu, sjedinjeni nekim strašnim batrganjima koja nisu urodila plodom, jedan od njih još je cimao svoj oklembešen i ispražnjen ud pokušavajući, valjda, da iz njega iscedi još koju kap semena ali ubrzo je i on prestao da se trudi i pridružio se zajedničkom jecaju.

Naprotiv, Novak se nije osetio nimalo neprijatno u njihovoj okolini i kao da nijedan jedini pramen malopređašnjeg straha od drugih u ovoj prostoriji nije ostao, jednostavno je znao da mu oni neće nauditi, da su suviše vezani za taj ritual u kome ih je zamalo prekinuo (ali to se nije desilo i oni nisu pokazivali nikakvu svest o njegovom prisustvu) da bi ga uopšte primetili. A onda je devojka ustala. Zateturala se na svojim klimavim nogama, pri ustajanju čitav slap sluzi strkaljao se niz butine natopivši grube čarape, ne pokazujući da ga je uopšte videla krenula je prema vratima (a on kao klipan samo je i dalje stajao između nje i vrata ne mogavši da se pokrene), stala pred njega i zajaukala što je više grlo nosilo po prvi put sklanjajući ruke sa rupišta svog pola, vadeći ispod ostataka haljine neko ljigavo parče mesa (ploda ili samo delova materice), pružajući ga njemu, baš njemu ni krivom ni dužnom, polako, kao da je on carinik pred kojim se treba sve izvaditi da se ne bi izazvala sumnja ali sa bojažljivim pogledima nevinog pred uniformom (bilo kojom uniformom).

˛ Evo, ovo ti dajem jer si od početka to i tražio. Slikaj je, snimi je, ne daj da se zaboravi ovaj deo mog tela", devojka je rekla mirno, više nije bilo jauka na njenim usnama.

Potom je naglo došlo do promene i činilo se da neka usisna sila vuče Novaka unazad, devojka i čitava soba postajali su sve udaljeniji, ili se to samo tako činilo, nekoliko momenata kasnije ni njega više nije bilo u sobi ali je prizor još uvek bio tu, potom se slika izokrenula i on je mogao sagledati sebe kako, okupan prodornom, crvenom svetlošću mračne komore razvija fotografiju velikog formata na kojoj se jasno videla devojka kako mu pruža parče svoje materice, soba ili staklenik sa šupljim drvetom na sredini i muškarci, povijeni u svom i samo njima poznatom bolu.

Pri buđenju je Novak osetio kako mu nešto para stomak i potom je, oborivši upaljenu lampu sa stolica pored kreveta, samo skinuo jednim kružnim pokretom balaste znoja sa svog lica i usana sunovraćujući se ponovo na krevet pomislivši: "Dobro je, sanjao sam samo ono o čemu mi je starac pričao...ovo je samo ponavljanje već poznatih događaja."

7.

Nije, u stvari, ni stigao da odgovori slepom starcu na njegovo pitanje. Šta bi inače mogao da misli o priči koja nije pokazivala u okviru svog narativnog sklopa nimalo vezanosti za realnost (možda tek negde u tragovima), delujući na slušaoca kao san kome nema kraja i koji, posle nekoliko bezuspešnih pokušaja (slušaoca) da mu udahne pravila života ili čak i mašte (ali sistematične, kanalisane mašte), nije više tako zanimljiv koliko je nepredvidljiv, u kome se niko ničega ne plaši jer je bivao sve neorganizovaniji i neorganizovaniji, gotovo smešan u svojoj suludoj razuzdanosti. Dan je bio pretopao za obojicu, za fotografa i za pripovedača, i pošto su izgledali jedan drugom dovoljno iscrpljeni tom žegom što se, činilo se, uvlačila među sve razodenute pore na telu, Kratovac nije insistirao na tome da se dugo zadržavaju u njegovom neobičnom stanu.

Doduše, neko vreme proveli su tu i starac je ipak dozvolio Novaku da napravi nekoliko snimaka dok je sedeo u fotelji naspram prozora i uhvati tu pozadinu (Kratovac nije bio siguran da je ona, tako morbidna "mora biti morbidna čoveku koji može da vidi", promrmljao je, prava scenografija za islikavanje njegovog lika ali je uz navaljivanje, ipak pristao), dakle da uhvati pozadinu sastavljenu tog dana od prizora bolesnica koje su na prostranoj terasi Onkološkog instituta, na samom krovu koji se odlično video sa Kratovčevih prozora, prostirale svoj sitni, lični veš prepuštajući se, reklo bi se, uobičajenim pričama o viziti, rođacima, receptima, prateći jedna drugu (verovatno, pomišljao je Novak) samo niz stazu običnih, banalnih priča i asocijacija ne dozvoljavajući da bilo koja od njih počne da priča o tegobama, zračenju, operaciji, šavovima, fiziološkom rastvoru, samoabsorbujućem koncu, injekcijama trodona, bocama kiseonika, ne dozvoljavajući da iko pomene pravu prirodu njihovog zajedništva.

Kratovac je delovao prilično nervozno zbog vrućine što se činila pogotovu jakom na njegovoj mansardi i nije odmah počeo priču. Samo je zamolio Novaka da ipak siđu do ulice Dr Subotića i da prošetaju. Zaista, kako nije bilo vreme poseta, tek sredina nedelje i sredina dana, u lavirintu staza kroz bolničke parkove nije bilo mnogo prolaznika. Ipak, samo je slepac mogao da uživa u šetnji po bolničkom krugu, pomislio je Novak i svestan da će mnoge druge stvari omesti njegovu pažnju pošao za njim (kao da starac treba da vodi njega a ne on starca), u tom trenutku gotovo željan priče.

"Znate", gotovo je uskliknuo Kratovac, "Život suviše često nije ono što se čini da je sasvim je moguće, ako mi dozvolite da se i ja malo upustim u filosofiju sudeći da se u današnje vreme u nju svi smelo upuštaju, sasvim moguće da je on nešto potpuno suprotno te da mi o njemu nemamo uopšte objektivnu sliku. Znate li vi, Novače, šta je on dalje ispričao...?

.....Proplanak je bio opasan tolikim mrakom da je bivak Avelina, Kazimira i Balatona, iako na otvorenom, pored žbunja bio toliko samom prirodom zakamufliran da ga niko nije mogao opaziti. Spavali su razdvojeno i na oprezu, sa puškama dovoljno nadohvat ruke kako bi, prilikom napada na jednog, druga dvojica mogla da odreaguju rafalnom vatrom. Putovali su skoro čitavu noć i potom je Balaton, posustavši, naterao drugu dvojicu da ostatak noći prespavaju tu i da krenu u samu zoru jer se pred njima već pružala duboka šuma u kojoj ih dnevna svetlost ne bi otkrila. Bili su već dovoljno odmakli od spaljenog sela i znaci života, iako još nisu počeli da se pojavljuju, osećali su se u blizini. Po Kazimirovom proračunu, do same reke i granice zaraćenog dela zemlje i onog mirnodopskog delilo ih je tridesetak kilometara. Zemlja je bila pusta i, iako su putovali noću, samo je poneki pramen goveđeg vonja otkrivao da se negde u blizini nalaze ljudi. Na njih nisu nailazili, i bolje, pomišljao je Avelino, jer bi ih Kazimir po kratkom postupku sredio. Doduše ni sam Avelino nije nalazio potrebu da fotografiše, jer je svuda oko njih bila jeziva pustinja.

Primetivši da je Kazimirovo disanje dovoljno plitko da nije mogao biti u snu. Avelino, kome san takođe nije dolazio, polako je otpuzao do njega pazivši da nikako ne probudi Balatona koji je, istini za volju, izgledao najumorniji. Kazimir se trgnuo. Avelino mu je pokazao prstima da ćuti.

-Znaš- počeo je tiho – Balaton je pokušao da me pokrade. Išli smo uz onaj šibljak i jasno sam osetio žmarce. Prvo sam mislio da mi trnje cepa košulju. Onda sam se okrenuo. Njegova ruka bila je na mom ramenu. Ti si išao napred. Pokušavao je da mi u hodu skine foto aparat sa ramena. I video je da sam ja primetio. I ladno je nastavio...

Kazimir je odmahnuo rukom, promrmljao nešto bunovno sebi u bradu i taman kada je Avelino pomislio da mu nece ni odgovoriti,

iscedio je iz sebe:

-Jesi li siguran? Bio je mrak...uostalom, priča se da u onim šibljicima žive vampiri – rekao je Kazimir i potom se prigušeno nasmejao.

-Verujem u ono što verujem – to je uspelo da naljuti Avelina – a verujem u ono što vidim i što mogu slikati. To je bio on. Ali, ja sam se uplašio. Samo me je pogledao, oči su mu sevnule i kao da sam osetio plamen na obrazu. Nisam smeo da ga ubijem. A hteo sam.

-Znam ja da je Balaton lopov, ako me to pitaš, odgrizao je taj majci i bradavicu kada ga je dojila. Vidi mu se na licu. Ipak, dobro da ga nisi ubio. Treba da nas je trojica, jedan da čuva od danas, jedan od juče, jedan od sutra – uzvratio je Kazimir spreman da odmah ućutka Avelina ako bi se ovaj usprotivio.

-A kuda smo uopšte krenuli? – sasvim je nesigurno pitao prvi, iskreno kao da je čitav razgovor otpočeo na nekom drugom mestu u drugo vreme.

-Idemo po jednu devojku, jednu devojku koja nam može pomoći da na miru umremo. Znaš, da bi neko umro, neko mora da ga ubije. To je tajna koju ne znaju drugi. Kada je nađemo, spraćemo krv sa naših ruku – čovek je odgovorio toliko ozbiljno da je Avelino samo mogao da klimne glavom osetivši u tom trenutku istu onu nemoć kao tokom prethodne večeri kada je Balaton pokušao da ga pokrade.

Ljudi su još neko vreme ležali u tišini i taman kada je jutarnja vlaga počela da se spušta na zemlju uvijajući njihove kosti u naramke studeni, Kazimir je bučno ustao galameći sve više dok je organizovao pokret. Bilo je to tik pred zoru i morali su da požure kako bi došli do šume. Kazimir je samo besno šutnuo Balatona i ovaj je, pljujući, prenut iz ko zna kog sna, opsovao nekoliko puta ipak se vojnički podižući sa zemlje što je već počinjala da se natapa rosom. Nekoliko minuta kasnije prostor je okupala, došavši nenadano u jednom naletu vetra, činilo se, krvava zora i ljudi su mogli da se već malo bolje ogledaju te je Avelino iskoristio trenutak okinuvši nekoliko snimaka na ovu dvojicu. Izgledali su kao da ih je izbacila zapenušala, prljava, mutna reka. Neobrijani, musavi, još odrpaniji, jedino uredni u održavanju automata, umrljani krvlju. Začudo, Kazimir se nije protivio slikanju iako su sve činili da ne ostave nijedan trag. Možda misli da će me se otarasiti, prozujalo je Avelinu kroz svest.

Trava pod njima je već počela da poleže pred naletima gustog jutarnjeg vazduha i ljudi su koračali u tišini, na udaljenosti od pet metara jedan od drugog, razbijeni u strelce. Šuma je zvala, činilo se, svojom gustinom, u unutrašnjost obećavajući sigurnost a možda i koji izvor vode (jer su zalihe već počele da presušuju, a pili su iako im se nije pilo i nisu jeli ni osetili glad otkada su krenuli), i oni su joj se približavali proređujući svoj korak, grabeći ka njenim somotastim, zelenim naborima. Tik pred prvim redovima stabala Kazimir je zapevao prvo tiho, sam za sebe, a što je šuma bila bliža sve jače i jače. Pesma je bila tužbalica na makedonskom i Avelinu se činilo da ju je već negde čuo. Verujući da je Kazimirova procena dobra (te da ga niko živ nece čuti) prepustio se zagonetnim i nerazumljivim rečima, melodiji otpevanoj bez sluha ali ipak omamljujućoj:

Saslušavši do kraja Avelino se nije mogao oteti utisku da čovek to nije slučajno zapevao, i da postoji makar neka simbolika u pesmi koju Kazimir nije mogao i da je hteo, izbeći. Ta ga je pomisao, iako apstraktna i ničim vezana za njihov put podsetila na Kazimirovu priču o nekoj devojci. Čoveka je prošla jeza. Ni Balatonu se nije svidela priča te je palacnuo svojim jezikom:

-Je li, bre, ti si Makedonac!?

Kazimir ga je samo prostrelio pogledom i suvo odgovorio:

"Možda sam i Makedonac. Ko će ga sada znati, ne sećam se više...što, je l to tebi važno?"

Balaton nije ni odgovorio, skupio je svoja široka pleća u jedan savršen luk mišica što su probijali i ispod uniforme gradeći čitavu kartografiju njegove divlje snage, zapalio je opušak (jedan od desetak što ih je lihvarski omađijano čuvao i neprestano prebrojavao po džepovima) i samo nastavio dalje. Šuma je bila ogromna. U to su se uverili tek pošto su stupili i krenuli svojim razgranatim, razdvojenim stazama po njenim skutima, širila se prema istoku i pogled je sezao samo nekoliko koraka ispred, stabla su ponegde bila poređana logikom onih što su nekada pošumljavali kraj a ponegde toliko razbarušena u svojoj prirodnoj divljini da se nije moglo proći ni posle silovitog krčenja kundacima automata, pa su njih trojica nekoliko puta skretali i uvrtali potpuno zaobilaznim putanjama. Svetlost se lomila o krošnje i Avelino je, hodajući u dnevnoj pomračini dubokog hlada, nekoliko puta, štedeći blic, snimao te prozračne trake svetlosti što su se sunovraćivale ka zemlji prekrivenoj lišćem. Nisu se čule ptice, one zaista nisu puštale svoje vapaje, ali se Avelinu činilo da su tu, prisutne, da ih posmatraju i da sa kljuna na kljun, po čitavoj šumi prenose vest da su ljudi u njihovom prostoru. Bilo je neobično nailaziti na snopove trakaste svetlosti na onim mestima što su nekom čudnom prirodnom logikom ličila na gradske trgove i raskršća. Ipak, tragova ljudi je bilo. Prvo je Kazimir nagazio čizmom na neku providnu tvar i šumom se prolomio zvuk cepanja materije što je već po svom tonalitetu delovala veštački. Bila je to plastična flaša mineralne vode, providna ali na nekim mestima žućkasto zelena od vlage i buci što se nahvatala. Kazimir ju je natakao na svoj nož i podigao visoko iznad glave, obraćujući se Balatonu sa smehom na usnama (kao da mu je poručivao: Evo flaše u kojoj si prenosio benzin iz Mađarske, možda si je i sam tu ostavio!), na šta je ovaj samo otpljunuo u njegovom pravcu. Nešto kasnije, Avelino je ispod jednog drveta spazio poluraspadnutu tkaninu nekog bivšeg kaputa i tek što je pomislio na to da i druge obavesti, Balaton je dotrčao i odmah pokušao da pronađe džepove ili makar da ispita postoji li nešto zašiveno u naborima. Lopovčina, pomislio je Avelino i krenuo ka Kazimiru da mu to i kaže (već u sledećem trenutku se ugrizao za jezik i okrenuo na drugu stranu osetivši se kao školarac koji je za sve što mu je smetalo tužakao starijeg i snažnijeg druga).

Naišli su na staru traktorsku gumu koju je Balaton, pronašavši je, šutirao i kotrljao niz šumsku stazu podvriskujući poput malog deteta, sve dok ga Kazimir nije zaustavio jednom kamenicom što je udarila u njegova leđa. Avelinu su obojica u tom trenutku zaličili na pećinske ljude, i on sam sebi među njima, na jednog Krapinca što je pronašao točak i drugog kome je to smetalo. Hodali su čitav dan ipak ne nailazeći na ljude, potom čitavu noć. Šuma je počela da se proređuje.

-Bilo je krajnje vreme – rekao je Avelino pogleda uprtog u ređe pošumljenu dolinu što se prostirala ispod njih, prisećajući se da je nekada čuo priču o rimskim legijama što su sasvim neočekivano naišle na ogromnu šumu na području kasnije nazvanom Šumadija (prostirala se, sećao se da je čuo, od Kosova do Dunava). Prostrana šuma u kojoj su bili podsetila ga je na to. Negde u podne, prvi put od ulaska u šumu trojka je obedovala. Kazimir je ponovo previo svoju čudnovatu ranu koja je zaklokotala krvlju i nanova navlažila njegov rukav. Ne osećajući glad, jeli su hranu što će je samo izbaciti iz svog organizma u istom obliku u kojem su je uneli, ne razgrađujući je i ne pretvarajući u snagu. Uopšte, pomišljao je Avelino, otkada su njih trojica bili sjedinjeni na putu bez cilja, hrana je samo upadala u njihove čeljusti, ljudi prosto nisu žvakali, bilo je to prodiranje hranljive materije u organizam, nije se moglo čuti ni mljackanje, ni žvakanje, nije se čulo ni gutanje, jednostavno, ljudi su trpali hranu a ona je, činilo se, njih žvakala. Potom su zaspali, jer je iz šume trebalo izaći po noći. Avelino je pomislio kako se već dobro svikao na drugu dvojicu, pa čak i na Balatona (od koga je, doduše, skrivao aparat kako je znao i umeo), i u sledećem trenutku, negde pred navlačenje slankaste opne sna na oči, pomislio: Možda smo se i ranije kretali zajedno, možda se nismo upoznali na frontu, možda ranije... I potom je usnio.

Ležao je u rupi iskopanoj usred neke smrdljive, žute zemlje i gledao nebo nad sobom. Bez ijednog oblaka, bez daška vetra, bez sunca (ali jako osvetljeno), bez nekih loših poruka na sebi, prizor neba je ipak izazvao nervozu u čoveku. A nije se pitao otkuda on u rupi. Potom su, naglo, nenajavljeni i nepozvani, na obrub zemlje u kome je stajalo nebo hrupili neki ljudi. Pogledi su im bili odsutni, ipak, gledali su ga. Pojavio se sveštenik. Bio je to slep starac, sede brade povijene nagore, kao u nekog drevnog Asirca. Počeo je da kadi i peva opelo. Onda je shvatio. Bio je to njegov pogreb. Među drugim licima, a da ni za jedno nije mogao da veže tanane niti svog sećanja, pojavilo se jedno koje je prepoznao. Bila je to njegova žena, odnosno žena čoveka koji se tada zvao Ivan Kovač. Na njenom licu nije bilo brige, pogled je bio utrnut u nekom bolu što je premašivao razlog dolaska (Avelino je odmah osetio da ona ne žali zbog njega), njene usne bile su blede i čvrsto stegnute u neodobravanje, neodobravanje svog života pa tek onda njegove smrti. Upravo je ona bacila prvu šaku zemlje i uskoro je, pod snažnim zamasima nevidljivih grobara ali vidljivih lopata, nad čovekom zavladao mrak. Protegao se po svojoj rupi. Bilo je prostora. Nije se plašio. Dobro je disao. Pokušavši da se bolje namesti, čovek je laktom udario u zemljani zid i potom se čitav taj zid urušio podižući oko sebe prašinu, otkrivajući podzemnu prostoriju. Kao što bi neko ušao u prostoriju kroz niski podrumski prozorčić, Avelino se skotrljao unutra. Bila je to trpezarija neke kuće. Osvetljena žutim, umašćenim, muvljim izmetom uprskanim sijalicama, na sredini veliki sto za ručavanje. Na njemu, žicama uvezano telo. Raskrečeno, bačeno na trbuh. Devojka. Krv se polagano slivala iz oštrih zasekotina žice. Naga. U prostoriju su upali Balaton i još jedan muškarac. U prvi mah bilo je logično da je drugi Kazimir, ali lice, pokriveno vunenom, lopovskom kapom sa prorezima za oči i nos, lice mu, dakle, nije odmah mogao videti.

Taj drugi, izvukao je odnekud tešku, drvenu batinu (držalju neke lopate ili sekire) i pružio mu je.

-Kost o kost, kost o kost, kost o kost....!!! – Kazimir je kriknuo na njega. Čovek je zgrabio batinu i probudio se.

Obliznuo ga je ledeni poljubac. Čovek se trgnuo rasterujući san. Balaton ga je drmnuo metalnom preklopkom automata. Oko njih je već uveliko bila noć. Opazio je nešto dalje Kazimira koji je već pakovao ruksak. Krenuli su brzo i tiho. Bez ijednog šuma, kao da su se njihova tela suljala niz mahovinaste prilaze dolini i pošto su došli do proplanka, mogli su videti široku reku čija su se siva leđa presijavala od mesečine a iza nje, na drugoj obali upaljena svetla nekoliko kuća. Nisu im bile potrebne mape. Sva trojica morala su u istom trenutku pomisliti: Da, ovo je granica ratnog područja. Ipak, niko nije to glasno prokomentarisao.

Kazimir je naredio Balatonu da siđe do obale i potraži čamac. Bez komentara, Balaton je repetirao automat i počeo da se spušta. Avelino je pomislio kako je Kazimir zaista bio ona vrsta čoveka koji nije morao dugo da preti, da se zamara naređivanjem, kako je bio potreban samo jedan mig pa da ga poslušaju bespogovorno. Kazimir mu je prišao. Nisu se pogledali. Obojica su pogledali prema reci. Kazimir je pripalio cigaretu ne ponudivši ga. Avelino je odmotao foto aparat i načinio nekoliko snimaka reke. Pri svakom okidanju, u trenu kada je fokus podrhtavao inertno prativši zaklapanje blende, čoveku bi pred oči bi mu došao delić slike iz njegovog sna. Pokušao je da se ne obazire na to. Onda je upitao predvodnika:

-Jesmo li blizu?

-Jesmo, Avelino – Kazimir je počeo izbegavajući da mu se pogled sretne sa njegovim – još nekoliko koraka koji će nam se učiniti rastegnutim kao večnost i stići ćemo na mesto odakle smo možda i krenuli. Ukoliko čovek beži od sebe, znaš, pobeći će samo k sebi. Zato i idemo po tu devojku. Učinila je nešto strašno i mi ćemo je kazniti, nju i još nekoliko bića, kažnjavajući, ustvari, sebe – i potom je dovršio nerazgovetno govor, ponovo šarajući tim neobičnim sklopovima tišinu što je vladala oko njih.

Onda je ponovo progovorio, kao da je neodlučnost da nastavi prethodni iskaz za trenutak bila zamenjena prosvetljenjem – U huku protekle noći, negde pred crnu tišinu kada je priroda minula premorena od neprestanog hoda istruljenja i umiranja, menjanja i stalnog svlačenja svoje životne opne, Balaton je poželeo da te opljačka i zapali!

Avelino se trgnuo.

-Ta uštva! Znao sam. Gleda me ispod oka otkako smo krenuli –

zasiktao je – Kada sam ga prvi put ugledao, dok je spaljivao ljude u jednoj kući, pogledao me je svojim užarenim očima i rekao : Pisni samo nekom o tome šta si video, o tome šta jedan čovek moce da učini ako se stvore pogodni uslovi, samo pisni i bićeš spaljen kao oni!

- Možda zato i hoće da uzme tvoj aparat, možda se plaši da si ga snimio nekada za vreme njegovih neljudskih radnji. On je ratni zločinac – Kazimir je dolivao ulje na vatru.

-Misliš da mi nismo? – Avelino je već osetio studen.

- Ne mislim. Ali, kada čovek pogleda oblike tuđeg zločina, sopstveni zločin postaje uvek lakši, providniji, dok se tuđi čini pravim, materijalnim. Pripazi se. Kada budemo ponovo stupili među ljude, oni nas neće gledati onako kako se mi međusobno gledamo. Posmatraće nas kao mrtve. Znam ja to, bio sam jednom ovakav među živim ljudima! – završio je Kazimir i Avelino je prvi put primetio skrušenost u njegovom tonu, strah ili možda melanholiju, (mora da je zaista Makedonac, zato priča tako neobično, pomislio je).

- A šta ako smo zaista mrtvi, Kazimire? Tako bi se mogao objasniti ovaj spori protok vremena oko nas. I ovaj utisak da stojimo i kada se krećemo? – čovek nije mogao poverovati sopstvenom jeziku.

Kazimir nije stigao da odgovori jer ih je naglo prekinulo pucketanje suvih grančica, čitav žamor Balatonovih koraka.

- Pronašao sam čamac...nego, čudno je ovo mesto. Pronašao sam nekoliko uginulih životinjica. Tri kunića, pored njih dve sove, na onoj strani nekoliko vodenih pacova, čak i jednu mrtvu vodenu zmiju. Kao da preko ove reke caruje neko nepoželjno carstvo. Iako je tamo mir a ovde rat – rekao je u jednom dahu i moglo se primetiti kako mu niz čelo klize kapi znoja.

- Preko reke je motel. Tu je cilj našeg putovanja – pokušao je da ga smiri Kazimir.

- Spalićemo motel! – kliknuo je Balaton.

- Polako – vođa je već kretao put obale.

- Opljačkaćemo motel! – čovek nije odustajao.

- Polako – odvratio je vođa.

Avelino je zaostajao pakujući kameru u krpe:

- A šta ako nas neko prepozna? Možda smo jednom već bili tamo? – upitao je.

- Biće strašnije ako nas niko ne bude prepoznao – uzvratio je vođa i naredio pokret....

.....vidite, Novak, i pored toga što je dva, tri puta Ivan Kovač iznova prepričavao onaj san, svaki put menjajući sve u njemu, ređale su se tu, znate, najrazličitije varijante pa se moglo učiniti da ga je neko naterao da taj san uključi u svoju priču a on se nije onda najbolje snalazio u povezivanju sna sa ostatkom (pa se batrgao pokušavajući da sebe i mene uveri u verodostojnost sna), ali, svejedno, u tom drugom navratu njegove raspričanosti Kovač je prvi put pomenuo svoju ženu, onu koju je zaobilazio i u sasvim pragmatičnim razgovorima u Savezu slepih i slabovidih, kao da i ne postoji. Znate, da sam tada bio pribraniji, bilo bi mi logično da je nije bez potrebe, tek tako pomenuo već da će i ona stupiti u naš maleni, tihi pakt jednog pripovedača i jednog slušaoca. Zaista, nekoliko sati pošto ju je prvi put pomenuo, ne izgovarajući glasno njeno ime (Božana, nešto kasnije je ipak prevalio njeno ime preko usana), stavio me je u poziciju bez izbora, naterao me da je upoznam...˛ , starac je sedeći na klupi što se klatila između kocke trotoara i bolničke aleje, ispred Instituta za neurologiju i dalje žmurio kao što je to činio tokom pripovedanja, terajući nesvesno (ili svesno) i Novaka da zažmuri. Zažmurio je, dakle, kao da je to stvaralo neku razliku, i Novak je, prilično ošamućen samom pričom i prilično nehajan za ovaj preostatak razgovora što je ličio na racionalan, realistični prirepak jedne fantastične poeme, morao da se zapita da li je starac zaista bio potpuno slep ili je njegovu, pretpostavio je, tamu, ipak narušavalo neko svetlo, neki fotografski blank, i zatim je, vrativši se ipak nekako na samu priču, upitao čoveka:

˛ Čekajte malo, hoćete da mi kažete da vas je tog istog dana Ivan Kovač upoznao sa svojom ženom...kako, rekli ste da su vaši razgovori bili u prirodi, gde ste mogli da nabasate na njegovu ženu, još i on, on je slep, kako...˛ , zamrlo je glupo pitanje na njegovim usnama.

˛ Hoćete da pitate, kako dva slepca uopšte hodaju ulicom najpre, a naročito kako uspevaju da sretnu nekoga, ili još gore, da odu do nekoga?˛ , Kratovac je zazvučao gnevno.

Novak se uvukao u sebe, ponovo pripalivši cigaretu i duboko uzdahnuo. Dan je već počeo da se gubi i u vazduhu se mogla osetiti ona tanana, prohladna nota što je upućivala na to da je jesen blizu i da je samo pitanje trenutka kada će ona, ta jesen, zavladati (a da neće doći odnekuda već kako je i sada tu, sklupčana, oprezna, kamuflirana u svom čekanju da se razviju posebni uslovi za njen razvitak), i osetivši kako je uvredio starca isprva ga je oblio maleni sram ali se pošto poto njegovo biće uzjogunilo već u sledećem trenutku, kočopereći ga i obaveštavajući kako oni nisu ni prijatelji, ni kolege, ni rođaci, ni vršnjaci, kako je moguće za tili čas rasturiti taj njihov čudan odnos i zaputiti se (koracima kojima bi se već zaboravljalo na sve), preko Bulevara JNA, Karađorđevog parka, Rankeove, sve do Čuburske gde bi, za tili čas, nastavio život pre Kratovca.

˛ Da, to veče, ako vas baš zanima, na njegovo insistiranje i uz pomoć jedne gospođe iz Saveza (koja vidi, ako vam je to toliko bitno), Kovač me je poveo do bolnice gde je ležala Božana Kovač.˛

8.

To veče, vraćajući se kući, natovaren sa nekoliko plastičnih kesa punih namernicama, žutih plastičnih kesa čija se presijavajuća politura istezala i prosenjavala već pošto bi prvi paketići bili spušteni u nju, krećući se Zečevićevom ulicom sve do pijace, gde je trebalo dokupiti nešto, Novak, kao nikada pre primetio koliko je grad bio pust. Razlog za to nije se mogao pronaći u "godišnjim odmorima", jer je čitava zemlja te godine bila na "kolektivnom odmoru", a još je manje bilo novaca da bi se nekuda otišlo. Ne, Novak je osetio zloslutnu samoću što je odzvanjala mračnim ulicama, što se odbijala o trošne i naherene zidove čuburskih kućica i pokušavajući da u sebi definiše to čudnovato osećanje (on, kome su pozicije svetla, ugao sunčeve svetlosti bili od presudnog značaja za raspoloženje, rad, snimanje, pa čak i neku sitnu, trenutnu životnu filozofiju, u svakom slučaju presudne za samoosećanje), pokušavajući, dakle, da tačno odredi šta mu je smetalo, njemu koji je iovako zazirao od mase. Pomislio je: strah. I zaista, već u sledećoj sekundi, osluškujući odjeke sopstvenih cipela, gegajući sa onim žutim kesama levo, desno, dohvatio je svojim čulnim membranama neki opšti, činilo mu se, strah, strah sviju od svega.

Čitav koloplet ulica, zapravo, zaličio je na lavirint cerebralija, na neku moždanu strukturu i on u njoj, kao da je bio prenosilac nekog neobjašnjivog straha, kontaminator što je prodirao sve dublje i dublje, zapravo, straha je bilo i pre njega i sve je ličilo na zatišje pred buru, kao da su ljudi počeli da namiču roletne, da zatvaraju drvene kapke na prozorima, da i otirače za cipele što su stajali pred vratima uvlače u kuće, kao da je neka strašna zaraza ulazila u grad. Sa jednog prozora oglasila se ptica u kavezu, njen je urlik upućivao je na kakadua (iako je bilo sigurno da se radi o manje egzotičnoj ptici), i Novak je osetio kako je i to zapravo poziv na ukrcavanje pred potop što će uslediti, potom je iz kapije zalajalo neko nesrećno kuče koje je poznavao od ranije i nije morao da se upilji u tablicu ("Pazi, opasan pas"), dok ga na kraju, šuštanje nekoliko besnih, psećih repova uz podrumske prozore kuća, između parkiranih automobila i kuća obrubljenih raskomadanim kesama za đubre nije podsetilo da nijedan strah nikada nije zakoračao u grad bez besnila. Nekoliko lutalica, predvođenih čupavim šarovom čije je telo bilo dugačko koliko i neki od parkiranih automobila, nekoliko lutalica, dakle, samo je fijuknulo Zečevićevom ulicom tražeći u skrivenim porama igre zapravo mesto za svoju nagomilanu agresiju, jedan bič zahuktalog, žvalavog psećeg tela samo je ošinuo Novaka i njegove kese, ostali su ga pratili lajući na svaki automobil koji je štrčao izvan parking-prostora (kao da su u svoj svojoj omađijanosti snagom i energijom ispravljali ljudske greške, kao da su ukazivali na to da se njihovo besnilo i sadržalo u tim ljudskim greškama), i uskoro je isprepleteni, zatalasani organizam psećih tela samo zavio za ugao dražeći one retke, privezane, dvorišne pse, a potom se sve umirilo.

Novak je obrisao znoj sa čela i koračao dalje osetivši strah od pasa i njihove brzine tek pošto je sve prošlo, nagomilani strah, napliv, talas koji ga je još više unespokojio, i tim osećanjem zanet već je izbio na pijacu i ulicu Gorkog. Ljudi su se najednom stvorili u gotovo fantastičnoj sekvenci njihovog umnožavanja, tripliranja, i čovek je pomislio kako se strah može videti na njihovim licima zakamufliranim poniranjem u svakodnevne obaveze. Išli su odrpaniji nego ranije, skrušeniji i gladniji. On ih je posmatrao, trudeći se da deluje ponosno i plodno, tako okrućen, zauzet kesama dok ga je nezaustavljivo obuzimao taj neljudski strah (o, da, Novak je morao pomisliti da je neljudski), osećajući kako se između poze dostojanstva i unutrašnjeg titranja zebnje zapravo guši. Ljudi su počeli da mu uzvraćaju poglede, zbog toga je postajao sve nervozniji pa je stalnim pokretom prstiju kroz kosu pokušavao da prikrije sve to što je u njemu kolalo. Da prikrije titraje nekoga ko je čekao da se život koji mu je podarila priroda završi, promeni, iskrivi, izobliči, najzad, da postane podnošljiviji usred jedne zemlje koja više nije mogla biti podnošljiva.

I po ko zna koji put tog dana, posle druge Kratovčeve pripovesti, rekao je sebi: Više ništa neće biti isto kada se priča bude odvila do svog kraja! Poželeo je u tom trenutku, zapahnut zadahom nauljenih pneumatika trolejbusa, nešto suludo, nešto što niko ko ga je iole poznavao ne bi ni u ludilu uvrstio u njegove želje, da uzme u ruke jednu od svojih dragocenih kamera, priključi produžni okidač na nju i slika sebe. Da se slika automatskim okidačem koji je ispucavao kompletan film za samo nekoliko sekundi, nag i povijen, urušen u sebe, ne bi li kasnije, na miru, mogao sagledati svoje telo usred jedne metamorfoze, usred procesa koji je svakog sledećeg jutra, posle svake starčeve rečenice, posle svake izmišljotine Ivana Kovača, donosio bitne promene, važne simptome nadiruće bolesti. Prisećao se, dok je gurao telo kroz gužvu iznemoglih a, opet, pogledima ljubopitnih ljudi što su kupovali konzerve u malim radnjama sa polupraznim rafovima, da mu je kroz glavu ponovo prošla dobro poznata rečenica: "Fotografija mehanički ponavlja ono što se više nikada u tom obliku neće ponoviti".

Ispred njega je nenadano iskrsao muškarac u ofucanom, bledobež bolničkom mantilu sa plastičnim papučama na nogama, bio je to mlađi čovek ali požutelih zuba presvučenih nikotinom, optočen gustom i prljavom bradom i iskesio mu se u lice. Njegova brada se pomakla, Novaku se učinilo da je pokušao da mu se obrati, ali iz usta, naprotiv nije izašao ni jedan jedini zvuk, možda neko škripanje. Novak je pokušao da ga izbegne, njegov nagli trzaj telom ulevo nije iznenadio besprizornika, on je posegao za svojim desnim a Novakovim levim, isprečujući se na putu, i tada je zaista promrmljao nešto, međutim iz njegovih usta, pre zvuka izleteo je tračak hloroforma a potom i sledeći, alkoholnog vrenja. Novak je ponovo osetio kako strah počinje da se sliva niz leđa, kako je njegovo telo počelo da emituje neke otrove što su izbijali sami od sebe stvoreni, potom je pokušao da još jednom izbegne nasrtljivca i ovog puta u tome je uspeo. Pijana budala ostala je za njim, ali strah, on je još uvek bio na leđima. I Novak je grabio kući.

To veče, pošto je pripremio sebi poparu koju je progutao u dahu, u gutljaju što se kao kod plovki samo nanizao brideći u jednom grlu, zaličivši sebi na Ivanove ili Avelinove opise obeda u šumi (pomislivši pri tom kako je besprizornik sa ulice u bolničkom ogrtaču zapravo zaličio na sve njegove maštarije o obličju junaka Kazimira, tako bradat, polupijan, smrdljiv sa poluludim pogledom), Novak je uzeo Jašiku uvek postavljenu blizu vrata, koja je služila samo za naprasne, neplanirane izlete van kuće, namotao film proverivši otvore blende i eksponažu i prišao svom starom, napuklom ogledalu tu u predsoblju kuće i studija. Okinuo je jednom i fleš ga je potpuno zaslepio razaslavši svoje tačkaste, granulovane svetlosne senzacije po čitavom predsoblju, rastvarajući se na pramenove vazduha i putujući na njihovim plećima zašao u skoro sve pore nevelikog prostora, a Novak je pomislio: Ako počnem da sam sebe slikam sve češće i češće možda će se demoni sirotog Doriana Greja probuditi i početi da postaruju, unesrećuju, sakate, tu nakazu na fotografijama dok će iz mog sopstvenog života zauvek biti izgnana metamorfoza umiranja i straha od smrti! On, koji nikada nije voleo da se nađe sa druge strane objektiva, koji je, poput njegove davno počivše babe, gajio u sebi (iako fotograf) odbojnost prema slikanju kao da bi taj čin trenutnog, blještećeg sublimiranja predstavljao izbeljenje, blankiranje, razbleđivanje duše (onako kako su to mislili američki Indijanci ne dopuštajući doseljenicima da ih fotografišu iako su im prethodno dopustili da ih pobiju, kupe, korumpiraju, napiju "vatrenom vodom", skalpiraju, odvedu im decu i uzjašu žene), on je, dakle, poželeo da se slika, da sam sebe slika, da zaustavi protok vremena na jednom jedinom prizoru svog opstajanja.

A onda, tokom večeri, primajući na svoje grudi tek malo ogrnute kožnom jaknom nalete smoga nošenog košavom, držeći se jednom rukom za ogradu Brankovog mosta, uperio je nekoliko puta kameru prema Novom Beogradu, prema lažno velelepnom hotelu na drugoj strani reke, kameru dekoncentrisanu i svetlosno prevarenu žutim sijalicama ulične rasvete na čijim su se staklenim stomačićima borila mnoštva uhvaćenih i svetlošću privučenih muva i bubica da izađu i još jednom pokušaju da prežive, okinuo je, dakle, nekoliko puta iako mu se učinilo da će razviti u svojoj komori samo mrak. Pod njim se valjala reka. Odvodila je u tmaste perivoje svojih rukavaca, između ada i nasipa, odvodila je samo vreme i Novaku je naglo postalo hladno, rešio je da ipak zaustavi taksi i vrati se kući odakle je izleteo poput taneta, tako ciljno, tako spremno da učini nešto sa svojom energijom, da pobegne od sebe u neki zamišljeni posao, da ne dovede sebe u neobjašnjivu opasnost od čekanja na sledeći susret sa Kratovcem.

Kasno uveče bio je zadovoljan što je besciljno lutao ulicama i preuzimao na sebe odasvuda odašiljani strah što se od zastoja na drumu u Sremu pričinjavao sve realnijim i jasnijim, Novak je još jedino bio osvetljen plavom, monohromnom svetlošću televizijskog ekrana sa kojeg su curele poslednje emisije pred kraj programa, zadovoljan, dakle, što se toliko izmorio da je san već počeo da šušti u njegovim ušima. Na programu je bila neka istorijska emisija skinuta i navrat-nanos simultano prevedena drhtavim glasom nesigurnog i slabo plaćenog prevodioca (verovatno "skinuta" sa BBC-ija) i čovek je kroz magle sna što ga je već natapao mogao čuti tog smotanog prevodioca kako (intonirajući i podešavajući glas kao i originalni narator BBC-ija, samo što je to kod njega zvučalo patetično i neautentično) govori o prvim Olimpijskim igrama u staroj Atini objašnjavajući koje su to discipline u to vreme bile najpopularnije, izgovaravši: "...Pankration, jedna od najpopularnijih zabava za posmatrače i najkrvaviji sport za rivale bio je mešavina današnjeg rvanja i boksa. Veoma grub sport nije imao nikakva pravila sem da je jedan od sportista mogao i ubiti drugog. Kasnije će se iz surovosti Pankrationa, latinski Pankratijuma, roditi grčko-rimski stil rvanja, ali u to vreme čupanje za kosu, kidanje očnih kapaka, griženje za vrat i istrzanje udova nije bila retka pojava. Jedan od najpopularnijih boraca bio je Milon iz Krotona koji je po predanju do savršenstva doveo zahvat kojim je, golim prstima, vadio oba oka iz duplji svojih protivnika posle čega bi umirali, što je publika uvek iznova pozdravljala..."

Na ekranu su se smenjivali glumljeni, kostimirani prilozi gde bi se u prašini dva muškarca davila i poluanimirani crteži sa drevnih posuda gde su se jasno videla obnažena, zategnuta, agresivna muška tela kako kidaju jedno drugo sve dok čovek nije skrenuo pogled sa ekrana pomislivši : "Šta ako je Ivan Kovač, u nekoj bosanskoj vukojebini na isti način izgubio oči, a potom i dušu, šta ako je Avelina oslepeo Kazimir, ili Balaton?" A potom je zaspao.

9.

Novak je ipak prodro u dubinu noći, skrivajući se iza njenog tamnog platna poput starovremskog fotografa što bi se svio uz svoj aparat prekrivši i sebe i njega zavesom od mrkog tila. Po prvi put Kratovac ga je pozvao posle večere što ju je obavljao u studentskoj menzi sa specijalnim bonovima Saveza na uglu između Bulevara Revolucije i Beogradske, pozvao ga je zapravo ne bi li ga Novak sačekao na tromeđi, na samoj Slaviji pa bi otuda krenuli zajedno (pri čemu bi ga mladić pridržavao i vodio), uz tramvajske šine sve do Pasterove. Zaista, zastali su samo jednom ispred Meteorološkog instituta i ugledavši ga na klupi osvetljenog tamnoplavim odbljeskom ulične svetlosti što se reflektovao o savremeno zdanje za njegovim leđima, iza malenog parka (što je začudo uvek bio pažljivo pokošen, sređen i omeđen iz prostog razloga što je mesto bilo suviše nepoželjno, tako prometno i zagušljivo, blizu bolnice i blizu daleko privlačnijeg parka kod hrama Svetog Save), ugledavši ga, dakle, u toj kosmičkoj, nestvarnoj svetlosti Novak je napravio par slika.

Kasnije, već su ušli u istureno odeljenje za anatomiju medicinskog fakulteta gde je starac smestio svoje obitavanje, u vazduhu se mogao osetiti jedva čujni, ritmički uzdah aparature za veštačku ventilaciju, jedini šum koji nije toliko remetio tišinu koliko telesni mir nekoga ko je stajao ovako blizu bolnice (pa se strah od nepoželjnosti prizora toliko duboko uvlačio da je bilo gotovo nemoguće razmišljati o bilo čemu drugom sem o bolesnicima).

Zaista, posle nekoliko minuta jedva uspevši da se obuzda od unutarnje veoma nemirne fascinacije što ju je iznedrilo putovanje kroz prazne, hladne, bledom svetlošću zujavih neonskih lampi osvetljene hodnike Kratovčeve zgrade, čovek je u trenucima tišine mogao opaziti da se taj šum ventilacije s vremena na vreme pojačava gradeći svoju usisnu snagu na potiskivanju dima i smoga opazivši da ga neodoljivo podseća na naučno-fantastične prizore (pomislio je, iz "Stalkera") u kojima je uvek preovladavao neki čudan brum vazduha što svojim svojstvima nije bio naklonjen ljudskom biću. Celim krajem, zapravo, širio se neki čudnovati miris tišine, tišine što je, naravno, imala svetlije ili tamnije nijanse (a miris upravo zato što bi ga čovek u stvari usisavao u sebe mnogo više no što bi tišinu uspevao da odgonetne i definiše samo čulom sluha), i tu su atmosferu njegova čula i te kako uspevala da odrede i da se nje klone i ranije, u kasnim noćnim povratcima kući i postelji. Ipak, čovek nikada nije ni pomislio da bi se mogao naći usred noći, u unutrašnjosti te tišine. Pogledavši kroz prozor, očekujući da ne vidi mnogo upaljenih svetiljki u Onkološkom, iznenađen prizorom nekoliko potpuno osvetljenih soba gde su pacijenti sedeli na svojim krevetima gledajući zujave TV aparate ili pričajući još uvek nespremni na spavanje (posle koga bi mogle, po jutru, doći i operacije ili otpuštanja onih neizlečivih), Novak je zapazio i nekoliko prozora na prvom ili drugom spartu sa kojih je sijala neobična, narandžasta ili mnogo zagasitija, recimo bakarna svetlost. Pomislio je da su verovatno to prostorije za zračenje i niz kičmu su se čoveku vrlo brzo slili neki žmarci, poput zrikavaca akustično dobujući po nervima.

Starac je ćutao. Njegove su ruke vešto petljale oko rumunskog električnog čajnika i sobom se uskoro razlegao miris mente. Dok ga je posmatrao premestivši pogled sa prozorskih okana, Novak je uronio u tišinu diveći se Kratovčevim nežnim ali sigurnim, postojanim pokretima prstiju, čijim je vrhovima (verovatno po polituri zdelica) prepoznavao šećer, mleko, cimet i činilo se da se starac potpuno zatvorio u sopstvenu tamu, da je u njoj obitavao neko vreme zaboravljajući na gosta (gosta što je i sam pokušao da utiča svoje disanje, da smiri telo ne bi li se zakamuflirao potajno među zidove i nameštaj kako bi mogao odgovoriti tom svom voajerizmu), kao da je, dakle, Kratovac prepustio svoje pokrete i ritualne radnje duboko nesvesnom strujanju što ga je proizvodilo slepilo samo kontrolišući njegove potajne želje, vukući ga niz tamne prevoje i okuke. Izgledalo je da je u potpunoj harmoniji sa svojim telom ali i da telo nije bilo deo njegove volje ili duha, već kao da je bilo stopljeno sa nevidljivim mu prostorom, deo nečeg spoljašnjeg, nečeg diktiranog izvana što je tek jedva priznavalo postojanje njegovog bića. Tako je Kratovac uspešno savladavao prostor i vreme iz telesnog nepoznavanja svoje spoljašnosti, zbog same tame kojoj je bio prepušten bez ikakvog prava na negodovanje.

Novak ga je tiho zamolio da napravi par snimaka. Kratovac je klimnuo glavom ne vraćajući se u Novakovo vreme, tek otvarajući tom nesvesnom radnjom mali tunel između svoje tame i Novakove svetlosti. Prozujao je snimatelj svojim elektronskim blicem nekoliko puta kupajući prostoriju a starac se nije ni mrdnuo. Samo je posle četvrtog snimka naglo zaustavio vazduh izvijajući vrat, poput jelena koji je svojim tananim, prenadraženim čulima registrovao neku promenu u šumi i Novak je postupio isto. Zaista, posle nekoliko sekundi mogao je čuti zvuk koji je omeo Kratovca. Bio je to sićušni brum, nalik izvijanju onih ventilacionih uređaja, ali manje pravilan, potmuliji, kao da je dolazio sa veće daljine, sa mesta gde je bio razgovetno ispušten pa je u svom putovanju gubio na zvučnosti. Onda se opet ponovio. Bilo je to zapravo izdisanje ljudskog bića, možda pre izdisanje nego jauk. Ponavljao se ritmički pravilno i možda i ne bi bio jasan da je vazduh makar malo strujao napolju, ali u muku letnje večeri on je lako putovao, utemeljivao sebe i svoje poreklo sasvim razgovetno. Bio je to prigušeni krik pri svakom izbacivanju vazduha.

Novak je zanemeo. Postojalo je nešto u vazduhu te večeri što je zaista povlačilo po okolini neku nelagodu i zvuk se zalepio za nju, objašnjavajući, činilo se Novaku, nešto što zaista nije bilo objašnjivo, neki apstraktni strah od smrti, strah koji je jedno živo bice ispuštalo poslednjim atomima snage, strah što ga je drugo biće (nesvesno ali uvek u blizini tog istog, uopštenog straha) osećalo, strah koga se (njega samog) odvajkada plašilo. Kratovac je tutnuo šolju sa čajem u Novakove šake i suvo izgovorio:

"Kada metastaza osvoji više od trideset procenata organizma oni jauču bez volje za umiranjem, bez snage prema životu. U pravu ste, Novače, tada umeju da zvuče strašno."

Novak je ćutao. A onda se nakašljao stavljajući starcu na znanje da je vreme da otpočne priču. On, on je to sasvim elegantno, kao prilikom kretnji kroz vazduh, i učinio.

"Potom je rekao, i učinilo mi se, znate, da je u tom trenutku pokušao da zaplače (iako to nije mogao učiniti budući da su mu oči i sada, dok pričamo, uvezane u debele jastučiće gaze), bio sam siguran da mu glas drhti iznutra, da on zaista place, rekao je dakle da su prešli u tom času reku. Znate, i pre no što sam čuo ostatak priče mogao sam da se zakunem, u jednom jedinom trenutku, da je taj prelazak reke za njega bio definitivno opraštanje od ovozemaljskog života, ili možda da je tog trenutka oslepeo a ne mnogo kasnije kako ćete saznati....

Ledena poljana, učinilo se Avelinu, potpuno je svetlucala mrakom, iako to nije mogao bolje sebi da objasni, tu ogromnu površinu neosvetljenu čak ni mesečevim zracima koja je svetlucala ali, izgledalo je, ne iskricama svetlosti već iskricama mraka i vrlo brzo pošto su se iskrcali (dok je Kazimir iz neobjašnjivih razloga gurao čamac niz reku kao da im više nikada neće biti potreban), pred njima je, tek što su izašli iz priobalnog šipražja, izronila poljana. Na svom severnom delu ona je zaista, tamo u daljini, pokazivala tragove života prosto objašnjavajući da je mir sa ove strane. Tu, na liniji horizonta što se slabo ocrtavala, zaista je bio neki put. Avelino je primetio čak i jedno vozilo koje je promaklo krajem, nečujno, udaljenije nego što je moglo isprva izgledati. Pored linije puta zaista je stajala zgrada. Oniža, razvučena, ličila je na motel, i Avelino pomisli kako do sada nije video nijednu zgradu otkako su krenuli. Ipak, desno od zgrade iz koje su dopirale mutne, prigušene svetlosti prostiralo se ogromno polje što je završavalo močvarnim, činilo se sa daljine, područjem pošumljeno razgranatim stablima, suviše udaljenim jedno od drugog da bi se moglo imenovati šumom. Posle njega nailazio je rukavac reke.

Balaton je nervozno šljapkao po blatnoj obali trudeći se da ne pogleda prema prvoj zgradi u poslednjih nekoliko dana, trudeći se da ne zapazi tragove prvih ljudi na koje su naišli. Prostorom se razvio vetar i naprvo nije bilo moguće definisati zvuk, ali nešto kasnije on se kristalizovao, čudan, nalik na Panovu frulu.

- To su šuplje bukve kroz koje struji vetar – rekao je Kazimir i krenuo obazrivo po polju.

- Pljačkaćemo!? – bojažljivo je upitao Balaton.

- Glupo biće, zar ne misliš da postoje mnogo komplikovaniji zadaci od samog pljačkanja – razdrao se Kazimir ne pazeći da li će ga neko čuti – potrebno je da uradimo nešto mnogo više.

Avelino je počeo da šapuće, negde u sebi stihove što ih je otpevao Kazimir ("Devojko, bela Marije, što sinok mnogo sedovte?...Sa nok mi streji kapale, sa nok mi pciti lajale!")

Nisu dugo hodali do motela, činilo se kao da je Kazimir toliko dobro poznavao bogaze kroz koje su se probijali da mu nije bila potrebna svetlost. Uskoro, protiknuvši se pored jednog jedinog parkiranog automobila, ljudi su presekli duž boka zgrade, pravo prema žbunju osvetljenom sa niskog prozora. Bez pitanja i bez oklevanja, prateći Kazimira, sva trojica su se približila prozoru.

- Prvo ćemo posmatrati. Moramo da ocenimo situaciju dobro. Moramo da vidimo koga ima i gde su. Onda ćemo upasti – prošaputao je predvodnik gužvajući prstima svoju bradu i oni su slušali.

Načičkani na široki prizemni prozor, ljudi su, pazivši da ne dodirnu jedan drugog i zveketom oružja ne skrenu pažnju na sebe, uprli poglede u unutrašnjost prve životom ljudskim prošarane prostorije na koju su naišli posle nekoliko dana. U vazduhu se moglo osetiti neko čudno brujanje, kao da su se rukavci svežeg vazduha borili i preplavljivali sa onim drugačijim, teškim vazduhom sumpornog ukusa koji se izvijao nad močvarom. U sobi, zapravo duguljastoj prostoriji recepcije, sedela su dva čoveka za visokim, nezgrapno istesanim stolom,

u stvari tezgom. Avelino se primakao bliže. Mladić od nekih dvadesetpet godina, obučen robusno, u jevtinoj kožnoj jakni i lacnozapadnjačkoj majci sedeo je nemirno na svojoj stolici,

vrteći se napred, nazad, oko i ispred nje i čoveku se moglo učiniti da je njegov davno izgubljeni mir sav, u svoj svojoj nerazgovetnosti nekog unutarnjeg haosa, bio zgusnut, najočigledniji u tim nemirnim, crnim očima što su zasužene iako nije bilo suza letele levo, desno kao maslinke na uljem poškropljenom tanjiriću, mladić je, dakle, otpuhivao dugačke, avetinjski blede dimove cigarete i posmatrao tim nestabilnim pogledom onog drugog, starijeg, posmatrao ga je kao da rentegnski snima svaku česticu, svaki rasterski gram njegovog lica. Nasuprot njemu, zagledan u tek ovlaženo dno dugačke, zelenkaste flaše rakije, terajući svojim osobenim tikom vrhovima prstiju masne pramičke kose, prebačene preko ćele što je potkopala svoj put posred njegove glave, sedeo je stariji. Na njegovom licu bilo je nekoliko velikih bradavica i sav, onako ulepljen u alkohol, izgledao je kao da je neka masna industrijska, otpadna voda rešila da ga u poslednji čas izbaci na obalu ne gutajući svojim čeljustima njegovo telo. Mladić je nervozno ugasio cigaretu gnječeći je palcem, bez pomoći drugih prstiju, i Avelinu se u trenu moglo učiniti da je baš taj pokret nekada video, da mu je taj pokret vratio nekoliko zgusnutih senzacija u kojima je možda, nekada ranije, i video tog mladića. Možda, a možda mu se i učinilo. Mladić je gledao onog drugog i kao da je na njegovom čelu sijala ideja o produžetku nekada davno započetog razgovora, usne su mu se micale u neutaživoj, činilo se, potrebi da izgovori te reči koje je pripremao, koje su vibrirale negde na usnama što ih je stiskao ipak odlažući taj trenutak. Stariji je samo podrignuo.

- A što se ti, onda, nisi pobunio, Danilo!? – siknulo je pitanje, prosto ispaljeno iz dugo ciljanog i nameštanog nišana.

Stariji je ispio ono malo rakije što se našlo na dnu, podrigujući, i lice mu se začas, kao da su obnovljene reči između njih dvojice naglo podsetile na muku i čekanje da ona prođe.

- Ma, jedi govna, dete! Šta sam mogao da uradim? Glavu da izgubim, a? Ti bi to voleo, mali, da sam glavu poturio na panj!? Ne znaš ti koliko je glava važna stvar. I nećeš znati sve dok ti guzici ne bude bilo toliko mrzlo da ne mož da sediš! Tek onda znaš koliko je važna glava! – urliknuo je taj Danilo ne povlačeći se u sebe, kako je izgledalo, njegove su pijane reči tokom iskaza postajale tromije, natopljene znojem i mamurlukom.

- A tebi je glava na guzici? – odvratio je mladić prosto nastavljajući tu dugačku partiju jakim udarcem.

- Jebem li ti mater bezobraznu – ponovo je zagrmeo Danilov glas ali se telo, začudo, nije ni pomaklo s mesta, kao da su reči odvijale jedna drugu negde duboko u svesti a ne kroz grlo pa napolje – Ne možeš ti to da shvatiš! Ti, bre, ne možeš ni peškire po sobama da promeniš kako treba a mene si našo da ispravljaš!

- Ma, ne, samo te pitam, lepo te pitam, što nisi pokušao nešto da promeniš? – insistirao je mladić.

- Ma... – otego se odgovor kao da ga je toliko puta izgovorio da se rečenica sama odmotavala kroz neki neispravni magnetofon -...jebeš mu mater. Prvo je izgledalo tako jasno. Čisto ko dan. Izdajice. Pizde. Napravili smo im zemlju. Napravili smo narod od njih. Narod, bre, od mađarskih i austrijskih klozetara!

- Ti si pravio narod od nekog, a!? čime, bre, majke ti!? Koji smo to Mi pravili narod!? – mladić se zaklatio na svojoj stolici.

- Pa jesi li ti, Grigorije, magarče jedan, učio istoriju!? –

odgovora isprva nije bilo – Batali...ne možeš ti to da razumeš. Lako je tebi kad si balav. Ti prošlu zemlju nisi ni upamtio. Kad te majka odma skine sa sise, brže prohodaš! – zaklatio se Danilov odgovor.

Grigorije je slegnuo ramenima :

- Dobro, ajde, nek je tako. Samo kaži, pošto je tebi sve to jasno, što si se onda toliko potresao, što ti je pritisak skočio, što si se kljukao reglanima i nifelatima i cepao rakiju preko toga dok si gledao Tele most Sarajevo-Beograd sinoć!? A, odgovori mi!? – zapeo je.

Avelino, Kazimir i Balaton, tihi i sklupčani u Rašomonsko klupko nemo su gutali njihov razgovor i činilo se da u svakoj izgovorenoj rečenici Kazimir pronalazi (klimao je, pre svega, glavom) objašnjenje svog dolaska na ovo mesto i da je potrebno samo još malo vremena pa da i ostala dvojica shvate zašto su ovde. Iza staklene pregrade, Danilo je zajecao:

- Jebeš ga...skupilo mi se tu negde, kao pesnica u grlu da se zaglavila. Čovek i žena...lepa žena. Ona tamo, on ovde. Gledam, znaš, a ima nešto u tim vezama, u tim žicama, đavo će ga znati, pa kad jedno govori u kameru ono drugo ga odmah vidi, al ga ne čuje. Zvuk kasni. Pa kad ga čuje, a ovaj već otvara usta za treću stvar. I nikako se ne čuju. A pričaju. Jedno u klin, drugo u plocu. I ne razumeju se. A istim jezikom govore. Ko da ih taj jezik ne razume. Dok bi se oni razumeli. Onda se gledaju. Jedno u drugo, a između njih staklo ekrana. Ko ribe, bre, ko da su u dva akvarijuma. Onda grcaju, onako, vidi se da im je neprijatno da plaču pred tolikim ljudima. A i što bi? Ne pominju ni žive ni mrtve, ni srušene kuće, baš o veselim stvarima pricaju. A gutaju govna.

Čovek je završio i Avelino je, skriven, mogao osetiti kako je jedan deo čoveka iscureo, leđa su mu se povila kao da, paradoksalno, teret nije spao sa njega već se povećao, pomislio je ratnik da je verovatno svaki put kada je pričao o tome, Danilo u stvari dodavao po mlinski kamen na sebe. U sobi je nastala tišina. Grigorije, mladić, ponovo je zapalio cigaretu držeći je palcem i kažiprstom. Ćutao je. Kao da su se u njemu pripremale davno pokrenute, ali uvek, iz nekog razloga, zapretene stvari.

- A ja imam pilonidalnu cistu – suvo je rekao.

- Šta, bre, imaš? – probudio se onaj drugi iz čudne opčinjenosti još ne podižući svoj pogled sa prazne flaše. Mladić je, prvi put otkada ga Avelino posmatra, ustao sa stolice, šutnuo nogom jednu njenu nogu oborivši je i urliknuo.

- Pilonidalnu cistu! Sve sam knjige o tome konsultovao: Može nastupiti kao posledica nenormalnog zatvaranja u naboru stražnjice, iznad čmara, pre rođenja ili kao stečena bolest. To je šupljina, slična apcesu, koja sadrži dlake i loj. Cista je duboka 2,5 santimetra. Nekada nastupe bolovi posle kojih se cista širi i produbljuje dok se ne provali i isprazni. Međutim, ni tada nije zalečena, jer se posle izvesnog vremena ponovo zagadi˛ Vidiš, sve sam napamet naučio. Ima da dokažem da je to nervno oboljenje – pobedonosno je završio.

- Čekaj, sad pa ti, šta si ti to video tako strašno u životu, da ti od nerviranja pukne bulja – zgranuto ali sa primesom podsmeha upitao je Danilo pa onda još vatrenije, gotovo se prisetivši nastavio – Video si ti kurac! Ja sam u tvojim godinama...- ne stigavši da završi jer je Grigorije ciknuo.

- Video sam, pička ti materina, dabogda nisam video to što sam video, dabogda me mrak pojeo kad sam video to što sam video, bre, govno nije crno kao to što sam video dabogda nisam video, jebem li im majku u pičku onu nenormalnu.... – gejzir je šiknuo iz njega.

Potom se ućutao i tek posle par sekundi nastavio:

- Pa je l znaš ti, budalo matora, kako se oseća čovek kome su krpili sestru ko krpenjaču!? Ne znaš!? Lepa je bila moja Marija. Dobra u školi, dečka nije imala...Tamo pred Svetog Trifuna, moji su bili kod kumova, ona išla drugu smenu u školu, ja se vraćam odavde, uljopali smo se od vinjaka...Dođem u dvorište, popaljena svetla svud po kući, kapija otvorena, vrata razglavljena. Odma sam se otreznio. Uđem unutra, sve razbacano, ko da je bomba pala. U meni se spalo, oću da se zaledim, usro se. Stojim tu u predsoblju, hoću da stojim tu dok sam živ, ne mogu da se maknem, ne smem da pisnem. Uđem u kujnu. Ona leži preko stola. Gola. Živa. Krvava. Ječi. A sve po njoj zaudara. Žicama je privezali na sve četri noge od stola. Osetila me. Kaže: "Biće dobro, Grišo, Grigorije, biće dobro". A onda, vidim, niz noge lije krv, a oni još pišali, bre, PIŠALI po njoj! Jebali je, pa i pišali. I onda se više ne sećam. Pao u nesvest, kažu. Tek, sećam se jakog svetla. Milicija. Ispituju me, seru nešto, potpisujem papire. Dva kera sede oko furune, greju se. Ko da ništa nije bilo. Mariju odvezli u bolnicu. Keva i ćale...šta da ti kacem. Kao, naći će ih, ovo je pravna država. Ja skočim, krenem da davim tog inspektora. Stave me u samicu, da se ohladim. Posle kažu, neki povratnici s fronta. Kao ona dala izjavu da su bili u uniformama. Došao taj inspektor, doneo mi ratluk, kafu. Gleda me. Neće oni daleko. Da potpišem njenu izjavu, ona nije u stanju. Ode. Gledam onu šoljicu, kafu, tacnu... – i dok je čovek govorio, dok su se napolju Avelino, Kazimir i Balaton već nekoliko puta stresli od hladnoće što je hrupila u polje (Kazimir i Balaton odavno su prestali da slušaju razgovor dvojice recepcionera, tada je Kazimir već predlagao da odu do drugog upaljenog svetla u zgradi), dok je on govorio talasali su se udari tetanusa, ponegde bi se stresao od te temperature, od tog unutarnjeg zla, šetao je levo, desno.

Danilo je pažljivo slušao čoveka i u jednom jedinom trenutku, u sudaru potpuno mu (izgledalo je) nepoznate priče, apstraktne i ničim vezane za mladića sa kojim je radio, koga je mislio da poznaje, u tom trenutku alkohol je iščilio iz njega, leđa su mu se ispravila. Gledajući ga, Avelino je poželeo da ga fotografiše, pomislivši: Evo kako se samo telo javlja, kako se uzdice da odbrani ljudskost. Onda je upitao Grigorija:

- I...zbog toga ti se pojavila ta...cista!? – pokušavajući da bude što trezniji i blaži.

- Jok. Uzeo sam onu kafu, slomio šoljicu o zid pa...svud po telu. Jednu bradavicu sam otkinuo, znaš, potpuno sam popizdeo, pa onda i u... – nije želeo da završi. Danilo je u tišini izvukao novu flašu rakije i ponudio muklo mladića. Ovaj je par trenutaka,

verovatno još uvek obitavajući u prostoru i vremenu neobične priče, posmatrao čas čoveka, čas flašu, a potom je uzeo čvrsto u ruku i otpio malo.

Na drugoj strani, Kazimir je samo lagano naslonio svoju maljavu šaku sa prljavim, nepodsečenim kandžama na Avelinovo rame i šapnuo:

- Ajde, ove budale će se pobiti same dok stigne vreme da ih ukebamo.

Avelinu se, pak, učinilo da je priča što ju je izrekao mladić sa druge strane stakla groznija od svih prizora koje je ne samo video već i snimio, pomislio je kako su reči, tako nesavršene, reči bez ostatka, reči kojima se definisao nekadašnji, nečiji zločin, nekadašnja, nečija patnja uokviravale u jedan vremenski izdvojen, nepromenljiv trenutak, događaj, koji se, kao na fotografijama što su zaustavljale ljudski život, više nikada neće ponoviti (i baš zato uvek ostati mnogo grozniji nego dok se realno odvijao). Jedno je bilo rovariti po utrobama leševa ganjajući se sa poludivljim krmcima i psima, nešto drugo bilo je slušati priču o patnji.

Kazimir i Balaton su ga ostavili tako opčinjenog, u stvari je to uradio Kazimir puštajući da čovek sam shvati cilj njihovog putovanja, obojica su otišli dalje, prema močvari i stablima šupljih bukvi da se odmore, spavaju, pojedu nešto naloživši mu (koristeći tu njegovu omađijanost), naredivši mu, dakle, da sam ode do drugog osvetljenog prozora i proveri ko je i šta u motelu. Ne mogavši da lako odvoji poglede ali i telo od prozora iza koga se odigrala čudna ljudska prica, Avelino je zašuštao kroz žbunje niz zid zgrade.

....umorni ste, Novače, možete da prilegnete ovde, znate, ne valja žuriti kuci umorne glave a po jutru, mogli bismo otići do Božane Kovač", Kratovčeve reči promicale su, curile niz Novakove uši i on se samo spustio na dvosed puštajući da mu glava klone, bez volje da se i dalje odupire, svestan jedino svoje nesvesti, nekontrole, hipnoze u koju ga je pripovedač uveo. Nije ga kosnula ni ta sugestivna rečenica "mogli bismo otići do Božane Kovač". Samo mu se spavalo.

10.

"Zašto je izabrao baš mene?", upitao se dok je jutro savlađivalo bokore mraka. Nije li, mislio je, Kratovac predvideo i njegovo stanje, onaj susret sa porodicom ugljenisanih šaka, taj strah koji se uvukao u njega i pre slučaja Ivana Kovača, nije li baš on, Novak, izabran za sve ovo (verovatno izmišljenu priču koja je u svojoj simbolici tek skrivala neku konkretnu radnju što se zahtevela od njega) zbog svoje malodušnosti, zbog toga što je svojim crnim mislima prizivao stvaran kontakt sa stvarnom pričom, nisu li možda njegove mape fotografija bile, u vremenu koje je mirisalo na smrt i istruljenje, suviše dobronamerne prema trenutku koji je snimao, možda je crni đavo pohlepe za stvarnijim prizorom, pejsažem (za kojim žudi svaki snimatelj) uslišio njegove podsvesne želje, možda je slepi Kratovac namerno prolazio svakodnevno Karađorđevim parkom nudeći svoje fotogenično lice da bi ga uveo u potpuni užas? Novak je, dakle, počeo da kopa po unutarnjem smislu priče u koju je bio uvučen, tražeći u njenom odvijanju razloge za svoju ulogu. Ulogu koju još uvek nije mogao da vidi, ma koliko nazirao njenu neizostavnost.

Ispred neba i čoveka, nad čitavim krajem, činilo mu se, podigla se crvenkasta membrana, u kojoj su i ptice što su proletele u dva-tri navrata u svom razjedinjenom jatu bile pod jednom neprirodnom patinom dana koji se još uvek nije u potpunosti nadvio nad grad, i Novak je samo uspeo da upali još jednu cigaretu i pošalje dim jednim nadljudskim udisajem u prazne prostore iznutrica koji su zavijali svojom umornom cikom. Kratovac, kao što je i pretpostavio (ali možda ne baš Kratovac već on sam, Novak, onaj koji se nije odupirao više ničemu, koji je puštao da priča kroči u njega znajući, od samog početka, da mu ta priča uopšte ne prija ali je još puštao da ona kroči unutra, nervozan usled zagonetke koja kao da je pitala: Kako je moguće da te ovako nedefinisana, apstraktna priča u kojoj se, istini za volju, još ništa nije desilo ali verovatno predosećaš da će se tek desiti, kako te ta priča toliko povređuje, na koji to način!?, i baš zato spreman da gorku pilulu žvaće do kraja), dakle, Kratovac je želeo da njih dvojica već po jutru, u prvom vremenskom tesnacu vizite posete Božanu Kovac.

A kako se ničemu nije više odupirao, ipak verujući da je protekla noć bila jedna velika greška, da je pokazao slabost samokontrole i da će u sledećoj sesiji (o, da, siguran da će sledeće sesije ipak biti) pokazati mnogo više odlučnosti i staviti tog slepca na njegovo mesto, kako u njemu nije bilo ni otpora ni voljnosti, začuđen poreklom te izuzetne energije čoveka koji je obitavao u mraku, što cele noći nije spavao, čak ni ono malo što je pre svitanja Novak prodremao na neudobnoj sofi, tako je, dakle, poslušno popio šolju jutarnjeg čaja koju je starac nečujno spustio na stočić pored ležaja i navukao jaknu.

Sam taj odlazak sa mansarde bio je dovoljno čudan, ali ne i nepredvidiv i u činjenici da je zamalo zaboravio futrolu sa svojim fotoaparatom i rezervnim punjacem za fleš. Ipak, setio se u poslednjem trenutku, ili se to setio starac što je samo oklevao na vratima, zaklatio se u trenutku kao da mu, onako slep, ukazuje na nedostatak kamere u njegovoj pojavi.

A onda, dva povijena tela, jedno staro i iskrivljeno kao poluosušeno stablo iz priče Ivana Kovača i prirodno pognuto, ali i ono mlado što je pod ruku vodilo starca, neispavano i u svakom slučaju zgranuto svojim sopstvenim ponašanjem, dva su se tela popela ulicom Dr Subotića i vrlo lako zašuštala prostorijama Onkologije. Glatka, reflektujuća, hladna površina teretnog lifta sa tihim i hitrim, pokretnim vratima i elektronsko zvonce što je označavalo poziciju vozila, ta neonska svetlost koja nije dopirala niotkuda ali i odasvuda, i miris ispranih plahti, gotovo miris štirka (začudo bez primese arome sredstava za dezinfekciju koju je čovek morao očekivati), sve to odmah je izazvalo mučninu u Novaku. Taj dugi, dugi put ka željenom spratu, i povremena škripa usled trljanja kućišta po nekom nenauljenom delu sajle, i druga jedna škripa, šištanje respiratorija Kratovca koji je samo upijao svojim čulima putovanje liftom, sve je to bilo suviše neobično, nepripremljeno, šokantno a svemu tome se čovek nije više mogao odupreti. A onda, poslednji sprat. Sunce je već raslojavalo sve fuge, nabore, odmarališta, proširenja hodnika i moglo je izgledati da su dva povijena tela zapravo ušla na neku orbitalnu stanicu (iz jevtinih filmskih produkcija, ne toliko tačne, verovatne scenografije koliko sugestivne) sporo se krećući usled neprilagođenosti bestežinskom prostoru, a ne kročila u bolnicu.

Jer, tek je ovde nastajala bolnica, tek se ovde miris obolelih mogao jasno dešifrovati, izdvojiti, hol je bio prepun raznih vibracija, mnoštva ljudskih tela, posetilaca, lakših bolesnika ili tek primljenih pacijenata i tu je vladala atmosfera železnicke stanice, kolodvora, tu se čovek još uvek mogao osetiti bezbednim, a kasnije, već pri prvom koraku na spratu bilo je jasno da se tu i umire.

Božana Kovač ležala je na krevetu tik pored vrata, pored nje, na metalnim, belim pijedestalima ležale su još tri žene, svaka u svojoj tišini, ne pokrećući glavu da vide ko to ulazi, ne mičući usnama, ne kontaktirajući ni jedna sa drugom (a ponajmanje sa trećom). Božana Kovač postala je u Novakovim ocima sve što je Ivan, njen muž, tek morao postati, više ne mit, ne zamišljena ljudskost, već živi objekat preuzimajući (moglo se naslutiti) sve personifikacije svog muža i njegovog postojanja na sebe. Bila je tu, stvarna, živa i čoveku je morala biti čudna ta unutarnja reakcija, jer šta bi se tek desilo da je ugledao samog Kovača, odnosno Avelina, junaka jedne priče, tako je čovek stajao napola na vratima bojažljiv, nervozan kao da je pred njim ležao Kentaur ili Herakle, bilo koje mitsko biće. Božana Kovač, naprotiv, ležala je sasvim mirno, ljudski, nije spavala, to je odmah mogao oceniti, ali je mirovala sa dva bela, pamučna, vlažna jastučića preko očnih duplji. I pošto je to sagledao (te dve krpice natopljene vodom), čovek se trgao, uplašio od suviše jasne simbolike, prepao u jednom jedinom delicu sekunde: Nije li možda i ona, u zagrljaju surovog Pankrationa, izgubila oči?

Žena je zajaukala. Prvo tiho, onda jasnije. Kao da je prvi zvuk koji je ispustila naveo Novaka da pogleda i njeno telo, da se odlepi od tih jastučića. Prekrivena do grla, taman toliko da je ispod pokrivača izvirio kolir od šarene, gotovo providne tkanine, njen položaj bio je pognut, izlomljen negde u kuku, nepravilno je ležala i Novak nije mogao oceniti da li je ona toliko izmršavela usled bolesti, da li je opaka tvar u njenom organizmu ispila sve slojeve mesa ostavljajući još samo kožu da opstaje tu, na kostima, ili je taj čudni položaj uticao da pokrivač niže glave bude praznjikav. Tek, ona je promrmljala nešto sebi u bradu i tananim, venavim šakama, prstima sa dugim, jako dugo ne posečenim noktima, skinula svoje pamučne naočare. Iza njih, zasijale su svetloplave oči, oči ribe što je dugo bila u mračnim, neprozračnim dubinama i još se nije navikla na plavetnilo plitkijih delova mora.

˛ Božana, dobar dan, sećate me se...Svetolik Kratovac? Kako ste danas?˛ , starac je upitao gotovo siguran da je skinula povez sa očiju, familijaran sa njom već u prvoj, potpuno kolokvijalnoj rečenici.

Novak je odmah zamerio starcu što je pozdravlja tako sterilnim, uštogljenim pitanjem, pa žena nije mogla nikako biti dobro i bilo je jasno kao dan da je njegovo pitanje čak neumesno, on je dobro znao kako joj je i otkuda to pitanje, tako nedotupavno...a onda se primirio, postajući svestan da on sam ništa ne može upitati, da je toliko bezizlazna situacija ove posete da on ne bi ni takvu glupost rekao, nego još veću.

Već u prvoj rečenici otkrio je, dakle, koliko je i njemu samom neprijatno, neprijatno verovatno zbog činjenice što njenu bolest nije mogao ZAISTA videti, možda ne bi ni smeo, a koliko je bio svestan neprohodnosti tunela u koji ju je sudbina uvela.

˛ A ovo...ko je ovo, koga ste mi to doveli..?˛ , počela je žena bez ikakvog uvoda, prosto otkrivajući da su Kratovac i ona bili u nekom dosluhu, u nekom zavereništvu, mnogo više no što se to učinilo Novaku, zapravo, kao da je tim nestrpljenjem pokazivala kako nema još mnogo vremena pred sobom i da se mora početi sa tim planom, dogovorom koji je stajao, neizgovoren, između njih dvoje, da se ne sme časiti časa.

˛ To je mladić o kome sam vam pričao, Božana, Novak mu je ime. On je fotograf kao i vaš suprug. Danas je došao da vas vidi˛ , izdeklamovao je Kratovac brzo i u jednom dahu (Novak nikada do tada nije video strah u tom čoveku koji je, izgledalo je, sav svoj strah podelio sa mrakom u kome se našao još od svojih najranijih godina i moglo je ličiti da je Brajeva azbuka pod njegovim prstima, svi ti napisani i pročitani redovi, samo služila dešifrovanju udesa koji se desio, koji ga je zatekao još od rođenja, a sada se plašio, poput nepripremljenog đaka pred tablom), dakle, izgovorio je to pravdajući se a da Novak nije, u tom momentu, pronašao ni tračak snage da se sam javi (kao kada ga je otac predstavio, govoreći u množini, za sebe i njega, novom razrednom starešini u školi "Svetozar Marković" u Hadži Milentijevoj), da sam, u svoje ime nešto prozbori. Samo je klimnuo glavom, tako ukočen, zatečen, u strahu da ne uvredi bolesnika kome je došao na noge.

Bilo je jasno da je tada potpuno bio u Kratovčenoj vlasti, ali i da je slepi mag bio u vlasti ove bolesne žene, i mladić nije baš ništa učinio da izmeni taj poredak stvari. Božana ga je dobro zagledala, odmerila ga je od glave do pete, kao da su njene prozračne oči rentgenski snimale njegov organizam, ne napravivši ni jednu jedinu grimasu. A Novak je otrpeo, smeškajući se blesavo (u tom je smešku, zapravo, bio sublimiran poslednji zabran realnosti koji je čovek držao grčevito uz sebe, ono poslednje normalno što je mogao učiniti), i potom se blago naslonio na ram njenog kreveta. Žena je ponovo uzdahnula i pokušala da promeni položaj.

˛ Kada čovek umire, on to jasno sanja. Ja sada to znam. Znaju i lekari, ali šta vam je naš narod, samo da im niko ne dirne u njihovu džebanu, ćute, mršte se...izem ti ljude koji studiraju nešto što se ne da izlečiti. Ja razumem zubar, pedijatar...ali da se ovde dođe, da vam svaki dan poneko umre...ne znam, nisam više pametna. Je l znate da sam sinoć sanjala jednu pesmu. Sanjam kao da Ivan i ja idemo obalom nekog jezera. Hladno je a mi ćutimo, samo se para iz usta vidi. I ja onda recitujem..."

Otpočela je bojažljivo, sa tim akcentom Bosne, uvijajući svoje reci u ruho nečeg prirodnog, kao da se plašila da je reči ne zabole više od prave boli, i onda počela da recituje:

Nisu još dugo ostali. Ženi je, odmah pošto je završila svoju pesmu, naglo pozlilo, počelo je kašljanje i pljuvanje u kome su slepi starac i omađijani čovek bili samo smetala. Potom joj je bilo bolje i još nekoliko rečenica je izmenila sa Kratovcem iz kojih se moglo još jednom videti da među njima postoji neki dogovor. Novak je samo ćutao i puštao da se njihovi glasovi odbijaju od tela drugih dveju žena što su ležale pored ne slušajući ništa (jer, verovatno su se preko dugih noći dovoljno naslušale jedna druge), pa se potom odbiju i o zidove. A onda se ona obratila baš njemu :

˛ Slušajte, hvala vam što ste ovde...budite pažljivi prema Ivanu Kovaču, on je razum izgubio fotografišući sve to...tamo...i ako ikada razvijete njegove filmove, nemojte ih dugo gledati. Od toga sam i ja ovu bolest dobila˛ , rekla je nežno, gotovo majčinski i Novaku se učinilo da je skoro i namignula. Potom su otišli.

Već u hodnicima, dok su se sudarali sa kolicima na kojima je stajao doručak, logoraški, oskudni obed, praćeni mirisima koji su bili sve samo ne bolnički (neko je čak doneo u posetu lonac sa paprikašem i mogle su se čuti kašike kako zveckaju kao u nekoj menzi, a niko od osoblja se nije ni pobunio), već, dakle, tu, prisetivši se onog što je u jednom dahu svoje zbunjenosti progutao ("ako ikada budete razvili njegove filmove"), Novak je počeo racionalno nazirati svoju ulogu. Ali, kada je upitao Kratovca za Ivanove snimke, on je samo, i sam stresavši uzbuđenost i neprijatnost zbog posete, samo odmahnuo glavom:

˛ Ne, Novače, ne znam zaista ništa o filmovima. Niti mislim da je u svemu što mi je ispričao Ivan Kovač fotografisanje imalo neku bitnu ulogu. Doveo sam vas kao umetnika, kao nekoga, jer, dozvolićete, ja vašu umetnost ne bih znao oceniti i kada bih bio u stanju da vidim stvari i slike, ali kao, sigurno, čoveka koji se bavi pogledom, proučavanjem svega što je vidljivo, doveo sam vas, dakle, i još jednom vam zahvaljujem jer ste mi malo ublažili nervozu, samo da vidite kako ta žena izgleda...ne, ne treba da mi je objasnite, mislim, ja nju kao da dobro vidim, i sav taj bol. Ne, doveo sam vas da vidite kako izgledaju osuđeni na smrt. Pre svega, nije li i moje staračko lice bilo povod našem poznanstvu. Nema nikakvih fotografija, ukratko, ili ih meni Kovač nije pominjao. Ono što bih vam ispričao, sledeći put, meni je bilo strašnije od bilo kakvih fotografija. Zamislite, u sledećem susretu, Kovač mi je ispričao da je MENE video tamo, u tom motelu.˛

"Kako to sad, vas!?", izletelo je iz Novakovih usta i već je bio spreman da se, onako umoran i besciljan, razjari, da ga otera u pičku materinu ("šta se, kog vraga, ovaj covek zeza samnom i zašto ja, glupan, uopšte dolazim u bolnice kojekakve..."), a onda je Kratovac okrenuo glavu prema njemu, dok su već ulazili u lift, i to lice bilo je sivo zeleno, kao da je video duha.

"Da, video me je u šupljoj bukvi. Ali to ću vam ispričati drugi put. Umorni ste, idite da spavate".

"A kada ću videti Ivana Kovača?"

"Kada za to bude bilo vreme", odvratio je i onda ga ćušnuo u pravcu komandne table lifta. Novak je pritisnuo dugme i dva tela su ubrzo počela da tonu.

11.

Iste večeri, Novak je posetio svoje roditelje i na vratima, kada ga je ispratio otac, zarozan i u papučama, prepun priča o politici, čovek je mogao prepoznati izvesnu setu u svom glasu, neku nostalgiju. Nije to bila želja za roditeljima i njihovom zaštitom što joj je rok trajanja istekao (kako mu se u određenim trenucima u životu javljalo), bila je to neka podsvesna stvar u kojoj su oni, njegovi roditelji, i sav ostali svet, ostajali negde iza, na početku pruge, dok se on kretao. Kao da mu život više nece biti isti, pogledao je oca sa žaljenjem što već mora da ode i pomislio: Ostaj mi zdravo, budi dobro, ne dozvoli da nikada završiš u bolnici ili tako nešto, čuvaj mi se.

Kasnije, kada se na Beograd sručila ničim najavljena kiša, letnji pljusak što je podigao prašinu sa betona i ulica da bi uskoro zavladao haos u saobraćaju, čitava pometnja kao da su to padali radioaktivni meteori a ne kiša (tako je uvek izgledao čoveku pljusak u gradu), kada je dobro zamandalio sve prozore svog stana, izolovan zvučnom zavesom dobovanja, kapljanja, curenja, prokišnjavanja, lumpovanja vode, Novak se osetio spremnim i dovoljno voljnim da razjasni stvar. Sam, sebi da je razjasni, da pokuša da pronađe makar neki zametak te priče u sebi, da pronađe vezu (što je možda bila organska a nije se primećivala, nije je bio svestan u dovoljnoj meri), između sebe i te priče. Pokušao je da utvrdi, u predratnim registrima akreditovanih fotografa Jugoslavije, identitet Ivana Kovača što je već klizio u pravcu izmišljotine. Nije uspeo. Potom je nazvao nekoliko novinara (on koji ih se zgražavao i uvek izbegavao), i tu je saznao o mogućnosti postojanja te osobe ("Slušaj...ne mogu da se setim, ali radio je u Banja Luci, da li Ivan ili Jovo Kovacevič...Šta, Kovač? Da, sada se sećam, radio je u Glasu u Banja Luci, ali taj ti je poginuo na ratištu....˛ ), ali i o nemogućnosti da to bude Kratovčev čovek. A onda je uzeo sa najviše police enciklopediju staroslovenskih simbola i predanja. Tek je tu uspeo da pronađe trag priče. Radilo se u simbolu šupljeg stabla, a lokalitet je bio Slavonija.

Bacivši knjigu ukraj sobe, više ljut na sebe što se bavio glupostima nego razočaran, Novak je ipak primetio vezu uspostavljenu u iskopanim očima Kramuja i Kovača. Ili Avelina.

Ali se setio i svog sna, sobe na čijoj je sredini bilo šuplje stablo.

"....vidite, Novače, tu sam već i ja pomislio na svašta. Đavo će ga znati šta sve može da se čoveku javi u glavi. Da vam neko ubedljivo kaže, vi ste pijani, možete pomisliti i da jeste. Sugestivnost. E, tada, kada je sledeći put u priču uveo i jednog starca, doduše koji vidi ali starca koga je opisao onako kako mislim da ja izgledam, hoću reći za sve ove godine iako ne vidim, ne zamerite, imam predstavu o tome kako izgledam, kada je, dakle, taj novi lik opisao kao mene pomislio sam: Ili treba prekinuti tu bolesnu maskaradu jednog labilnog uma, ili, šta ili, poverovati u to!? Onda mi je sinulo, znate, čovek koji ne vidi pretpostavlja apriori neke stvari, ne razmišlja o njima, onda mi je u deliću sekunde sinulo: Pa Ivan Kovač, slep, povađenih očiju nikada nije mogao da me vidi. Zašto je onda lik tog starca opisao kao da me je dobro video. Ili, možda on i nije bio slep, znate, ljudi, ma koliko namučeni a često i upravo zato ove izbeglice čine razne stvari da bi od države dobili ono što, ruku na srce, njima pripada, ali im se ne daje. Elem, onda je ispričao ovo...

".... Avelino je samo dva, tri puta huknuo u šake po navici a potom osetio kako se hladnoća sve više i više uvlači u njegovo telo. Bila je duboka noć. Kazimir i Balaton su verovatno, pomislio je, zahrkali kao zaklani. Onda se, pazeći da ne zakači oštro žbunje što se protezalo duž zida zgrade, dovukao do drugog, osvetljenog prozora, nekih pedesetak metara od recepcije. Nagnuo se preko simsa i pokušao da u polumraku sakrije svoju siluetu. Unutrašnjost je bila oskudna, uobičajeno nameštena za motelsku sobu, a ipak je, u očima čoveka koji nekoliko meseci nije video tekuću vodu ili struju, izgledala kao raj na zemlji. Jedina svetlost izbijala je iza otvorenih vrata kupatila, dok je soba bila uvijena u sivilo mraka pomešanog sa tračkom ogoljene sijalice. Ipak, neki brum teretio je sliku i Avelinu je bio potreban samo jedan trenutak da ugleda, na podu upravo ispod prozora, sa druge strane stakla, u istovetnom položaju, na kolenima ispijenu, mršavu pojavu, raširenih, širom otvorenih očiju uprtih u njega, obrubljenu masnom, raščupanom kosom, u drhtaju, u nekoj neobjašnjivoj (ili, možda samo u trenutku nedovoljno vidljivoj) temperaturi, grču. Tetanusu. Onda se instinktivno trgao i skočio na zemlju već tražeći vrhovima prstiju kapnu na automatu za repetiranje, siguran da je primećen. Nekoliko trenutaka, njegove su usne dodirivale poleđenu polituru ugažene zemlje i Avelino je prvi put zadrhtao žaleći što Kazimir i Balaton nisu sa njim. Kroz glavu mu je fijuknula pomisao da nece smeti da puca u nju. Bilo je nešto u tom iznenadnom pojavljivanju njenog umašćenog lika, u tom neprirodnom položaju što je ohladilo ratnika, i čovek je, iako su mu ruke odavno škripale od skorene krvi drugih živih bića, samo pomislio: Ne, neću moći da pucam u tu ženu.

Ništa se nije dogodilo. Prestravljen, više zato što je neplanirano bio uhvaćen u svom voajerizmu (jer se u mraku, vireći kroz prozore osećao dovoljno izolovano i bezbedno ali i na jezičku života i dešavanja, poput arbitra ili malog Boga), nego što bi to moglo imati realne posledice. Pa šta, iako ne bi pucao u nju, dreka koju bi digla probudila bi Kazimira i Balatona i oni bi, umesto njega (verovatno Balaton koji je, poput bezrazložno razjarenog pit bula samo vrebao priliku u kojoj bi razaslao vatrene hice prema nekom živom, pulsirajućem ljudskom telu kažnjavajući sebe što je prirodom bio determinisan da kažnjava unaokolo), umesto njega, dakle, ubili devojku verovatno gurajući u ponor posle toga i sve ostale ljude u toj nastambi, jer više se ne bi moglo skriti njihovo prisustvo. Da, to bi se dogodilo. Ali, puštajući da naplivi uzbuđene krvi odašalju svoje zaključke i racionalizacije širom tela, Avelino je uskoro uvideo da ništa od toga neće morati da učine.

Devojka ga nije primetila. I ako jeste, onda je to utomila u sebi, i sama nestvarna, tako oznojena i ko zna u kojoj vrsti delirijuma. Avelino se opreznije prikrao prozoru, ponovo. Bilo je tu nekog uzbuđenja kradljivca zabranjenog voća i pomislio je, u deliću sekunde, kako je baš malopređašnje uzbuđenje bilo dovoljno da povrati neku čulnu smislenost njegovom zadatku. Kada se dovoljno približio, ponovo je mogao oslušnuti onaj čudnovati brum, neko inkantirano višeglasje. I pre no što se ponovo nagnuo na sims prozora, čoveka kao da je uljuljkao taj trozvuk, predstavljajući sebi lažnu potrebu da se još malo skrije, samo se naslonio na ledeni zid zgrade, tik ispod prozora i potom su reči postale jasnije, očiglednije, kao da se zvučnost uklanjala sama od sebe ili od vibriranja vazduha da bi nastupila smislenost, povezanost reči. Devojka je bila u molitvi, zaista, bila je to melodija liturgije, ali reči su bile drugačije. Možda je to bila pesma.

Trajalo je to neko vreme. Devojka je još nekoliko puta ponovila bajalicu i onda se sve, za trenutak, smirilo. Avelino je odlučio da je pogleda. Propevši se na prste, puštajući da mu lice bude izvan svetlosnog zraka što je prodirao kroz prozor raščlanjavajući strujanje vazduha na prašnjave pahuljice i ostatak, studene bobice, čovek se, siguran da će ovog puta ostati neprimećen, ponovo zagledao kroz staklo. Zaista, devojka je bila u molitvi i tako, sva umašćena, u drhtaju, puštala je da je noge, kao po komandi melodije što ju je liturgija proizvodila kao sama od sebe, nose amo tamo po sobi, od kreveta do ogledala, od ogledala (u koje nije smela ni da pogleda) sve do vrata kupatila odakle je dolazila svetlost i ponovo nazad sve se klateći, gegajući, nošena nekom nerazumnom silom.

Avelinu se, u stvari, dopala ta njena pojava, bilo je to tako neočekivano, neobično, tako daleko od svakodnevnog ponašanja u svetu živih ljudi a, sa druge strane, tako blisko svetu mrtvih (u kome su, po Kazimiru, njih trojica obitavali), bilo je to nešto fantastično i samo zbog toga neprivlačno za sakaćenje ili napad. Jer sve drugo, sve što je mirisalo na život i red, pozivalo je, preklinjalo da bude ubijeno. Ipak, i ta nekakva likovnost njenog izgleda, stanja, njenih radnji, pozivala je čoveka da možda i fotografiše, da uslika, ovekoveči tu neobičnu ženu. Činilo mu se da je to potrebno uraditi, ali svetlo je bilo preoskudno i čovek je nastavio da gleda. Ona, ona se umirila, polegla na pod svoje sobe (Avelinu se tada učinilo da je to tapacirana soba ludnice a ne motelsko konačište), i ćutala neko vreme. Avelino je ćutao njenim ćutanjem, i tek u toj pauzi on je počeo da zaista čuje njene reči, taj grč, tu nervozu, svrab, nemogući svrab, priklanjajući ga svojoj zebnji. Ipak, neočekivano koliko i sama njena pojava, Avelinov strah od toga da je primećen, neočekivano, vrata njene sobe su se otvorila, on nije mogao čuti škripu ili neki zvuk, samo se svetlosni snop proširio a onda ponovo nestao kako su se zatvorila. Devojka je mirovala a u sobu je ušao starac. Sipljiv, pognut, njegovo lice, kada se i sam približio prozoru, bilo je kao pred iscurenjem, oticanjem, kao da se sva pojavnost slivala u slapovima niz to neobično lice, sa krupnim providnim, bledim očima. Devojka je mirovala kao da je očekivala da uđe, da se dogega svojim nesigurnim koracima (u istrošenoj, tuđoj odeći, raspadnutoj, odeći prosjaka tako nalik na Avelinovu uniformu), do sredine sobe i tu stane kao neko ko je pozvan a da ne zna zašto. Obratio joj se.

- Ti se, devojko, nešto mnogo zlopatiš!? – škripao je njegov glas razdvajajući se u različite tonalitete, kao da je mesto ljudskog imao zmijski, dvosekli jezik.

- Ko si ti!? – upitala je klimavo i Avelinu sve postade sumnjivo posle te rečenice, uvidevši da je bilo tu nečeg nedogovorenog, slučajnog među njima. A slučajnost je mirisala na ljudskost koja mu se gadila.

- Ja sam samo starac. Zovu me Kratovac – odgovorio joj je – Moram da ti pomognem.

- Zašto moraš? Ko te je zvao!? – počela je da se povlači prema zidu, stigavši do njega, osetivši leđima da je tu kraj sobe, samo je pružila ruke obujmljujući njegovu hladnu površinu.

- Devojko, ja živim u jednom drvetu, tu, iza kuće. Ono me je zvalo, moje drvo – starac je i dalje stajao u mestu, pazivši da ne načini neki korak koji bi je još više mogao uznemiriti.

- Šta to pričaš!? Koje drvo!? Ti mi se priviđaš! – tu je već počela pogledom da traži vrata, put iz sobe. Starac se nije maknuo:

- To je bukva, šuplja bukva. Pre, negde, šezdesetak godina osušila se iznutra, ali čudno, spolja istrajava. Ima mnogo takvih bukvi prema reci. Kada je bio prošli rat, jedan je bežao od drugih tri, četri dana. I kada je po noći stigao do reke, a nije znao da pliva, video je da nema kud. Onda je ušao u šupljinu. Uvukao se. jedva. Morao je da se uvuče sa rukama odignutim skroz iznad glave, stablo je bilo usko. Patrola je prošla. On je ostao. Nije mogao da izađe. Istruleo je iznutra. Od tada stanujem u njoj. Čuva, deda, bukvu. Kako se zoveš?

- Vera. Zašto čuvaš bukvu? – izgovorila je u jednom dahu a čovek se blago nasmešio svestan da je glavni otpor ugušen. (Avelino je tada već počeo da drhti i svojim znojavim prstima ipak je izvukao kameru, svestan da snimci najverovatnije neće uspeti.)

- Tako su naredili. Oni. Znaš ih ti. A reci mi, jesi li ti došla sa fronta, Vera? – tiho, gotovo nežno je upitao.

- Ne, iz nervne bolnice...ali ne misli da sam luda. Nisam ja luda. Radila sam tamo, ja sam sestra. Došla sam da jednom mladiću predam poruku od njegove sestre koja leži u bolnici – rekla je to mirno, polako, klizeći leđima nadole, ka podu, kao da je sva malopređašnja energija molitve i otpora pala u vodu.

- Je li bolesna mnogo? – Kratovac nije odustajao.

- Mnogo. Silovali su je – tada je već sela a starac se naslonio klonulom rukom na ram drvenog kreveta :

- Dešava se sve pa i to. Zašto ne pronađeš tog mladića!? – rekao je kako se govori rođenom. Bojažljivo, s poštovanjem.

- Nije mi dobro, otkada sam izašla iz bolnice. Ne mogu da izađem. Počnem da drhtim i da se osipam kada priđem vratima – zaronila je glavu među šake i masni su se repovi kose slili preko korena ruku.

- Zato vrata, Vera, i postoje. Svi drhtimo jer se vrata nikad ne otvaraju. Otvara se samo svest pa prolazi kroz vrata. Ona, pak, uvek ostaju zatvorena, kao i bukva. Ne boj se, ja poznajem njenog brata. Da. Dovešću ti ga u ovu sobu. Al, za uzvrat ti ćeš ubiti Kratovca – kao da je razglabao o jelovniku ili sportu, čovek je promrmljao to, sasvim obično, nehajno.

- Da te...ubijem – bilo je to, izgledalo je, suviše čak i za Verina tmaste porive.

- Da bi neko mogao da umre, neko drugi mora da ga ubije. Nije to ništa strašno. Moraš mi pomoći da umrem. A sad, zbogom – čovek je naglo prekinuo, činilo se, ne toliko tok reči koliko trajanje tela u tom položaju i prostoru. Potom je izašao iz sobe. Devojka se nije pomerila.

Avelino je bio izvan svog tela, učinilo mu se da se sav pretvorio u koprenu straha što okružuje živo biće. Nije li taj Kratovac ponovio, doslovce ponovio Kazimirove reči. Dok je grčevito stiskao aparat, ispucan do polovine filma što najverovatnije nije mogao da se razvije, samo je drhtao. Šćućurio se poput pokisle kiše, na svojoj grani, pod prozorom, i samo čekao šta će se sledeće desiti. (Nije ga, zapravo, ni moglo razumski uzbuditi ili uplašiti sve to što je čuo, osim poređenja sa Kazimirovim rečima o tome da su sva trojica odavno neživi ali da treba sačekati da ih još neko i ubije, sve drugo šuštalo je oko njega, reči nisu imale značenje, samo je forma, to snoviđenje što je teralo čoveka da se uštine, samo je ta forma kršila njegov otpor. Ili opstajanje u svetu prirode, živih.)

Onda je Vera naglo ustala, to je bila treća neočekivana pojava u toj sobi i Avelino je pomislio na tren da je bolje da pobegne. Zaletela se sa jednog kraja sobe i udarila čitavim telom (pljoštimice, tupo, raširenih ruku) o zid. Potom je to ponovo učinila i njeno je telo pljesnulo na drugi zid. A reči, reči su počele da izleću iz njenih usta, da se ispaljuju poput baraža, kao da je pauza što ju je starac učinio svojim prisustvom samo vratila zapretenu snagu u njeno telo i samo je govorila, preplitala, pola se nije ni moglo razumeti, ne bi ni stigla da izgovori koliko su nove reči hrupile hitro na usta. Pričala je u dva glasa, menjajući, modulujući zvuk u svakom novom iskazu i moglo se učiniti da su to zaista dve osobe koje pričaju, da je sve potpuno normalno. Samo da nije bilo prizora u kojoj je postojala samo jedna osoba. Avelino više nije mogao da gleda. Ponovo je seo na zemlju, ipak prikovan nekom čudnom strašću, proždirući svaku sledeću njenu reč istovetnom brzinom kojom je i nastajala, samo je nekoliko puta uperio, preko glave, ne nišaneći, kameru i pucao u prazno.

Izgovorila je to poslednje i Avelinu se učinilo da je u tišini što je nastupila, sav užas ovog sveta prešao na njega. Bio je isisan. Do poslednje kapi. Bez zadrške je počeo da puzi kroz šiprag, negde prema reci i šupljim bukvama gde su morali biti Kazimir i Balaton....

.....To Vam kažem, Novače, nije me tu samo kosnuo deo priče, što je pre svega i vas ostavio sa otvorenim ustima, ako dozvolite, nije me samo to da je devojka pričala u dvoglasju, da je izgovarala svoje i nekada iz drugih usta izrečene reči, kao u nekakvom ludom pozorišnom prikazanju (a verujte, Ivan Kovač me je još nekoliko puta ubeđivao, posle tog razgovora, da je njen glas zaista bio njen zvuk kada je bila u ulozi medicinske sestre ali i zaista promenjen, demonski promenjen u potpuno drugu intonaciju, pa čak i šprahfelere kada je govorila replike te Marije), nije me, dakle, samo to kosnulo, već i pojava mog imena, znate on je ravnolinijski pričao sve to, i ma koliko se trudio, a, verujte, slep čovek i te kako zna već po disanju (eto ja znam da vi sada pokušavate da se povratite iz šoka iako ništa ne govorite, već tako dišete), ma koliko pokušavao da uhvatim ton neke ironije, prezira ili šale, kada je pomenuo da se taj starac zvao Kratovac, i opisao ga onako kako je verovatno mislio da ja izgledam (mada to, ponavljam, nije mogao videti), nisam uspevao. On je pričao dalje svoju neverovatnu, snoviđensku priču, ne spotaknuvši se nijednom kada bi rekao moje ime ili pomenuo starca iz šuplje bukve, ne pokazavši mi da li je to neko čikanje, ispitivanje moje poslušnosti (mene kao omađijanog zarobljenika njegove priče), ili je zaista verovao da je video i čuo nekoga sličnog meni. To se sve dešavalo u hodniku Onkologije i samo zato što smo bili tu, nisam imao hrabrosti da mu, u ovim godinama, sastružem u lice, da ga opsujem, da odem nekuda i prestanem da slušam tu priču", Kratovac je govorio držeći kapke potpuno zatvorene, kao da su ti grčeviti trzaji njegovih jabučica nedvosmisleno pokazivali Novaku da je i sam u nekoj borbi da nastavi pripovedanje. Sedeli su ponovo u njegovom stanu, jer Kratovac je odbijao da više dođe u Novakov studio (on čak nije želeo ni da mu pozira više), kao da se plašio da bi u drugom prostoru, van kuće ili uobičajenih putanja sama priča iščilela.

Novak je sedeo. Ništa nije mogao da uradi. Pomislivši kako je svaki njegov pokušaj kopanja po površinskim slojevima priče, svaki pokušaj da se prodre u dubinu same stvari zapravo veća mistifikacija (o, da, vodila je ona u totalnu paranoju prepoznavanja znakova u kojoj je sve podjednako bilo konkurentno, svaka informacija je značila apsolutno isto darujući čoveku samo nesigurnost u izbavljenju, u dalji izdržaj), veće komplikovanje nego potpuna neaktivnost, pomislivši to, dakle, Novak je uzdahnuo i pokušao da se vrati još jednom poseti Božani Kovač.

"A, kažite mi, Kratovac, o kakvim je to fotografijama njegova žena govorila?", upitao je nesigurno, već je jednom to pitao i postajala je mogućnost da se starac naljuti na njega zbog tolikog nepoverenja.

"Nemojte, molim vas. Nikakve fotografije mi Kovač nije pomenuo, i sam sam shvatio kao bespotrebnu epizodu sve to oko njegovog snimanja tih mesta i ljudi u priči. Vi neprestano implicirate, a to je, da oprostite, vaše evidentno batrganje iz priče jer ona još uvek nije do te mere vezana za vas, ali to je samo pitanje vremena, neprestano implicirate da sam vas uvukao u sve to sa nekim razlogom. Da od vas ja, ili Kovač, ili Božana Kovač, nešto tražimo. Niko od vas ne traži ništa. Počeo sam da vam pričam jer sam okružen tišinom, ako baš hoćete, nekada samo tamom, a kasnije i tišinom. Jer moram sve to sa nekim da podelim", starac je bio ljut.

"Šta hoćete da mi kažete? Rekli ste: To je samo pitanje vremena. Ne mislite da mi kažete time da ću se uskoro i JA pojaviti u tom Kovačevom snu?˛ , ishitrio je Novak.

Opet, nešto kasnije, na putu prema kući, pomišljajući da je dosta vremena prošlo otkada nije snimao, otkada ni u rukama nije držao aparat (možda željan nekog spoljnog, ovlaš dodira sa poslom, recimo željan parafinskog mirisa razvijača) Novak je polako napredovao kroz buljuke ljudi. Fudbalska utakmica je tek bila završena i na potezu pred Veterinarskim fakultetom stotine muškaraca, u odvojenim grupicama ili potpuno razbijeni u strelce prolazili su pored njega, krzajući ga telima, gurkajući ga, bila su mahom krezuba lica pubertetlija ali i alkoholom navlaženi stariji ljudi, čineći tim zmijolikim kretanjem i povremenim napadima (onako grupnim) na klimava i već prepuna vozila gradskog saobraćaja, jednu hordu prepotopskih zveri željnih krvi. I Novak je pomislio: Bože, oni kao da se vraćaju sa velikog Pankrationa gde su leteli udovi, gde su se komadala tela, gde su se izbijale oči!

12.

Uspeo je da se nekako ugura u zgradu Onkologije. Doduše majmun sa jednom rukom na pištolju (pištoljčiću koji je mogao izazvati samo smeh, taj kreten srpski kome je neko dao pištoljče i neku plastificiranu karticu što je visila sa revera, te je on postao šerif jedne male, staklene portirnice gde je skutkao i krevetić i mali radio-aparat sa svojom groznom zvučnom frekvencijom odakle je zavijala i zapomagala neka novokomponovana kurvetina oplakujući sebe i svoj život, pa se sada sa svim tim elementima novog doba i nove zemlje koju je i on, svojim pištoljčićem i "ovlašćenjima", bio spreman da brani, taj neki red u okeanu nereda), sa, dakle, jednom rukom na pištoljčiću dok su u drugoj bile presavijene ukrštene reči, taj idiot se zaista opirao, njušio je Novaka ne bi li otkrio trag alkohola, nije mu dozvoljavao da uđe. Bila je noć i vreme vizite davno je prošlo, čitava zgrada tek je sada mirisala na dezinfekciona sredstva, valjda pošto su ljudi otišli kući ili na spavanje a ostali samo pacijenti, dežurne uspavane sestre, ovaj stražarčić i sama smrt, valjda je vonj čekao da se sve smiri pa da zavlada. Nekako je prošao. Sigurno, Kratovac mu je i dao neku staru povlasticu Fonda za boračka i invalidska pitanja pa je Novak samo mahao legitimacijom pred licem stražarčića i uporno ponavljao kako mora gore, na četvrti sprat do Božane Kovač, kako je i njemu kasno, ali mora da obavi neku anketu koju su drugi zaboravili (i njemu se sada ne radi posao drugih, ali eto,"jebeš im mater, mora neko i to da radi"), i mali je posustao. Pustio ga je, zbunjen, ipak dovoljno pribran da ne pokaže poraz svog žandarmerijskog posla, pustio ga je unutra i opomenuo nadmenu da ne pravi buku ("Jer, ako te neko bude prijavio, neka sestra da si probudio pacijente, da si larmao...").

Ležala je u tišini i samo se mesečeva svetlost što je padala kroz veliki, nepokriveni prozor, samo se svetlost noći spuštala polagano i jedva primetno na njenu postelju. Na drugom i trećem krevetu prema prozoru nije više bilo nikoga. Samo gužve neoprane posteljine. Prvo je dugo stajao na vratima puštajući da svetlost iz hodnika prodre taman toliko unutra da bi se žena sama probudila. Zaista, nekoliko trenutaka kasnije, kada su i poslednji trzaji sa lica uvučenog u neki divlji, tmurni san nestali u jednom momentu gotovo zaustavljenog vremena pre no što je lagano otvorila oči sve jasnije obitavajući, mnogo pre no što će zaista progledati, Novak je shvatio da ga je osetila. Tačno, Božana Kovač nimalo nije izgledala iznenađeno.

"Spavate li...?" upitao je i tek potom shvatio da je ta nedotupavna izjava bila zapravo prva rečenica što joj je uputio otkada su se videli. Štaviše, ta rečenica bio je prvi ostvareni kontakt sa nekim ko je bliži Kovaču, ko nije samo pripovedač, posrednik kao što je to bio Kratovac. (U kratkom, ali izrazito jasnom naletu, naplivu sećanja, Novak se podsetio porodica ugljenisanih šaka iz izbegličkog konvoja i tog neizdrža, jeze koja je kolala u njemu zbog nemogućnosti da ostvare bilo kakav kontakt.)

"Ne, mladiću, očekivala sam vas", rekla je to blaženo prosto ne očekujući bilo kakav odgovor na svoju konstataciju i u čoveku su zatreptale nekakve ledene kapi, slile su mu se u trenutku niz kičmu i ponovo je mogao osetiti kako više ništa, baš ništa pređašnje nije pod njegovom kontrolom. Da li je onda uopšte nešto i bilo pod kontrolom, ako je kao omađijan hrlio u susret toj osobi, sam, poput psa povijenog repa došao do njenih skuta ne znajući ni sam šta bi sa tim? Ćutao je.

"Pouzdano sam znala da ćete doći, bilo je nešto u vašem pogledu, pre neki dan, što je govorilo da ćete, iako niste želeli da progovorite nijednu reč, doći da me opet vidite. Kratovac vas je dobro opisao. Tihi ste ali nategnuti kao struna. Vibrirate, vibrirate i jasno je da ne možete sedeti skrštenih ruku", nastavila je više ne obraćajući pažnju na njega, samo je pričala okrenuvši glavu prema velikom, nezaklonjenom prozoru, prema dva prazna kreveta. "Njih su odveli. Sećate se one dve žene koje su ležale ovde? Odveli su ih. Znate, ljudi ovde mnogo umiru. Kada sam još bila u Bosni, i kada sam mislila da nema većeg spališta, je l se tako kaže, od onoga u Bosni, kada sam mislila da će svet, ako se izvučem odande, ponovo izgledati dobro (i ja ću zaboraviti, zaista nikada više neću ni pomisliti kako je tamo bilo, i neću se više nikada sećati ni straha, ni hladnoće), tada nisam znala koliko se ovde umire."

"Razboleli ste se odmah pošto ste došli u Beograd?" upitao je Novak podjednako zbunjeno kao i kada joj se prvi put obratio.

"Ne, naravno. Razbolela sam se još tamo, ali otkrila sam to sasvim slučajno. Znate, Ivan, moj muž, bio je već prebačen ovde,

na VMA i posećivala sam ga. Onda su, sasvim slučajno, počeli i mene da pregledaju, prvo neuropsihijatrija, potom ostali. I otkrili ga. Tu, u stomaku. Da, s druge strane, već posle dva meseca provedena u Beogradu došla sam ovde. U to vreme Ivan, moj muž, govorio je u snu: Čovek ne može umreti dok ga neko drugi ne ubije. Onda mi je postalo jasno...da su me ubili. Još tamo. Ubili, da", njeg glas naglo je nadmašio smireni buke tek probuđenog i lepo usnulog i pojavile su se izvesne hrapavosti u sazvučju tog tona, iz grla su počele da se rasprostiru grubosti, izanđalosti glasa.

"Nekada nije bilo tako. Bili smo mirna zemlja dobrih ljudi. Ne tako davno", Novak je već seo naspram nje, zavrteo se na stolici sličnoj klavirskoj, negde između Vakumasera i boca sa kiseonikom što su uredno poređani čekali alarm pa da se priključe na njeno telo. Naime, tek tada je Novak primetio kako je zaista bila priključena na infuziju (malo, mrko, krvavo gnezdašce svilo se na njenoj levoj šaci gde je cevčica bila priključena na vene), i da se to promenilo od njegovog poslednjeg dolaska. Bilo joj je lošije.

"Niste u pravu. Suviše ste mladi da ne bi tako razmišljali. Ovde, u ovoj zemlji, oduvek je bilo tako, samo se o tome ćutalo. Posle koncerta "Bijelog dugmeta" na Hajdučkoj česmi, pronađeno je šesnaest leševa. Neki od njih su bili toliko iskasapljeni da ih je bilo nemoguće identifikovati, je l se tako kaže? Tu vest tada niko nije objavio. Ovde, podzemni i nadzemni svet nikada nisu bili razdvojeni. Negde u inostranstvu ti živiš, znaš, ili osećaš da postoji podzemni svet ali ga nikada ne vidiš", rekla je Božana i tek tu, posle apsurdne replike, paradoksalno, Novaku se učinilo da tek tu uspostavlja sa njom pravi odnos, da razgovor nečemu vodi.

"Ovde je, hoćete da kažete, taj podzemni svet vidljiv?" upitao ju je sigurno.

"Nijedan put ˛ Bratstva i Jedinstva˛ nije ga mogao zabetonirati. Nijedan. Da, on je tu. Ko sad u meni. Stalno je tu i onda, onda odete do lekara i sasvim slučajno shvatite da su se preko noći razvili potrebni uslovi i da je taj podzemni svet u vama, u vašem trbuhu, recimo, proradio", rekla je uzbuđeno.

"Zapravo", počeo je prvo nesigurno i u sledećem trenu njegovu pažnju ali i strah zaokupio je zvuk lifta iz hodnika pa se morao dobro napregnuti da se uveri da to nisu došli po njega (već da neko jednostavno putuje na ponoćno zračenje u onu sobu koju je mogao videti sa Kratovčevog prozora),"zapravo, vama je Ivan, vaš muž, otkrio, svojim udesom, postojanje tog sveta. Ili bar prolaza?"

Žena se zakašljala. Bilo je to isprva trenutno, kao da je dolazila do daha da bi mu odgovorila, ali potom se i sam Novak uspaničio, krkljanje je postajalo jasnije i jače, njeni su bledi prsti samo uspeli da pokažu na plastičnu, providnu masku naslonjenu na ventil boce sa kiseonikom i on je shvatio, ukapirao je u svom nadraženom umu. Potom je hitro stavio masku na njeno lice i žena je prodisala.

"Da, povremeno me napada. Sada su ti napadi sve češći. Hvala vam. U pravu ste, Ivan mi je to otkrio. Kada se vratio sa ratišta, zapravo, kada su mi rekli da je u Beogradu, na VMA, bez očiju ali živ, tek tada, znate, ja sam mogla mirne duše ostaviti ono malo bede što nam je preostalo u Banjaluci i došla sam ovde. Mislila sam da je mrtav. Rečeno mi je bilo da je nestao, da se odvojio od svoje jedinice i da je nestao. Onda se pojavio, živ. I onda je počeo da priča. Posle operacije", uzimala je vazduh kao riba na suvom kojoj su škrge izdvajale, inertno, ono malo kiseonika iz samog vazduha bez vode, isisavajući samo postojanje.

"Pričao vam je ono što je tamo video?" Novak se pribrao i već mu se činilo da je dohvatio, očajničkim naporima, nit starčeve priče.

"Ne, pričao je ono što je video posle napuštanja jedinice. Isto ono što je ispričao doktoru Kratovcu, što je on, pak, pričao vama", insistirala je.

"Poverovali ste u tu priču?" Novak nije odustajao. Činilo se da je tek sada imao i nju, i Kratovca, pa najzad i Ivana Kovača u šaci. Tada je morao da preokrene igru u svoju korist, ne u svoju, tačnije u korist istine, neke racionalne spone.

"Kao što ste i vi poverovali, mladiću. Kao i vi. I nije mi bilo potrebno da vidim njegove razvijene filmove, bilo mi je dovoljno to što je rekao. Kao što je dovoljno i vama, pa ste došli", Božana je insistirala.

Bilo je u tome neke nelagode što je hrupila na Novaka, nekog osećanja da je ponovo izigran, da se stvar neće završiti na tome gde je mislio da hoće.

"A šta vi, u stvari, želite od mene?" upitao je slomljeno. Spaljeno.

"Imate li tu svoj fotoaparat?" izgovorila je to nežno, onim istim glasom kao kada su počeli.

"Da", osetio je svrab na temenu.

"Prvo bih volela da me slikate", bilo je nečeg zapovedničkog u tome, "a potom bih volela da isključite sve ove aparate na kojima sam."

Namerno prečuvši ostatak njene rečenice, Novak je sporo, tromo izvukao fotoaparat što se svio pod jaknom. Zaista, bilo je tu nečeg primamljivog i, pošto je te večeri zaobišao sve ljude što su se vraćali sa fudbalskog pankrationa i ušao u kuću samo sa jednim razlogom, da uzme svoju kameru i da se zaputi ka Onkologiji zamišljajući na koju će sliku tamo naići, njemu je na neki način, bilo drago što je to predložila. Fotografisao ju je. Nekoliko snimaka, fleš je zablještao izdvajajući, činilo se, samo tu sobu belih zidova sa kojih su povađeni prekidači, umrljani prozori i oguljenih metalnih ramova na krevetima, izdvajajući, dakle, taj mali prostor života koji se gasio od svega drugog unaokolo, u samoj zgradi, u samom gradu. Ipak, nije smeo, svaki put kada bi pritisnuo okidač, da je pogleda. Bile su to slike rađene nasumice i Novak je, iako u svojoj profesiji nije bio sklon preteranim i odbojnim prizorima istruljenja, poroznosti tkiva, ipak je pomislio kako je sramotnije gledati, nameštati svoj model ili kameru nego snimati.

Tek pošto je završio, do njegovih ušiju došao je ostatak rečenice.

"Zašto?" upitao ju je kao što se pita strogi roditelj kad, protivno svim detetovim racionalizacijama, poimanjima sveta ipak nalaže detetu zadatak, šalje tamo gde dete ne želi, gde ne sme da ide. Umiljavajuće, zadrto ali ponizno.

"Eutanazija", rekla je suvo, "eutanazija je jedino što je čovek mogao da smisli ne bi li makar malo prevario prirodu. I jedino što ne može nad sobom učiniti. Mislim da je na to Kovač mislio kada je progovorio, onda, na VMA."

Samo je pobegao. Tiho je kliznuo, išunjao se bez ikakvog objašnjenja, bez reči. Nije bilo mesta rečima, znajući da ona zna da će se kad-tad vratiti, da ne može opstati a da se ne vrati, kao što nikada ne bi mogao ni da opstane a da ne sasluša Kovačevu priču iz usta slepog, usamljenog starca, samo je nestao iz sobe sve noseći svoj aparat u oklembešenoj ruci. Čekajući lift, po obrazu ga je pomilovao tračak svežine. I po drugi put te večeri, gotovo omađijano, krenuo je za pramenom svežeg vazduha i došao do otvorenih vrata terase. Terasa, sudeći po tome da se nalazio na poslednjem, četvrtom spratu, bila je zapravo krovni spoj između dva krila zgrade. Čovek je izašao i pustio da svežina uđe u njega.

Nad njim se prostrlo nebo. Tamno, somotasto, ipak vedro u svom mraku, sa isprskanim zvezdama i tragom nekog mlaznog aviona koji se (još vidljiv usled treptanja signalnog svetla) kretao ka istoku. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da stabilno stane na obe noge i oseti, prvo u malom, kratkom vapaju a onda sve jasnije, da oseti, dakle, kako je kao u nekom čudnovatom "virtual reality" sistemu stajao ne na krovu jedne zgrade (zdanja, dakako, običnog i ni po čemu nalik na umiranje ili bolesti, uopšte), ne na krovnoj konstrukciji što je, pretvorena u terasu, povezivala jedno krilo sa drugim, već na glavi umirućeg, urlikajućeg, ranjenog organizma koji se (sa svim tim sitnim uzdasima ispuštenim negde pred san kada se usnovljenje samo po komandi stapa sa realnim svetom i pravom mukom postojanja na njemu) batrgao, opirao toj besmislenoj smrti.

Da, učinilo mu se da je zgrada na čijem je vertikalnom završetku stajao i piljio u mračno nebo, puštajući da svežina polja uče u njega, u sve respiratorije (možda osećajući onaj isti strah koji se javljao u zamućenim snovima kada je mislio da se nalazi u dubokom i sve užem tunelu koji će ga proždrati ne izbacujući čak ni kosti što bi mogle posvedočiti da je tu nekada postojao), učinilo mu se, dakle, da je zgrada živa i još gore. Da je umiruća, pa mu je izgledalo da se ona miče pod njegovim nogama, da čudovište želi da ga zbaci sa svoje njuške na koju je, ne znajući, nevino stupio. "Kako bi sve izgledalo mnogo podnošljivije, uljudnije, kada ne bi bilo umiranja. Ili, kako bi se uljudnije živelo kada bi umiranje bilo samo prelazak iz jave u san, ne prožeto tolikim strahovima što su se okomljavali na bedni opstanak na zemlji!", pomislio je i dalje prateći trag mlaznjaka na avionu pa onda spuštajući pogled na obronke prilaska gradu, baš tamo, do one crte autoputa koji se zmijoliko spuštao ka soliterima kapije Beograda (Novak nije ni smeo da pomisli na taj neslavni završetak posete Božani Kovač jer ona je zaista, mnogo pribranije nego tokom razgovora jasno stavila na znanje da bi on kada bi to želeo da uradi, kada bi imao dovoljno snage, ili odlučnosti, ili motiva, morao prvo isključiti vakuumski aparat za respiraciju, potom prekinuti infuzioni rastvor na putu do njene šake, zatim otići u susednu sobu, u kojoj su bile sestre i s vremena na vreme po jedan dežurni lekar, i tamo isključiti čitav osigurač za dovod struje do aparata, osigurač koji bi prekinuo struju u čitavoj sobi, ali tada baš niko sem nje same ne bi bio time ugrožen, jer su upravo bile otpuštene iz života njene dve cimerke/bolesnice. On se, međutim, stresao kao da je prvi put u životu njegovo mekano telo izneto na milost i nemilost zimi, i samo je imao snage da pobegne, zajedno sa svojim foto aparatom. Kasnije, dok je posmatrao ulivanje automobilskih farova u kucavice grada nekada projektovanog da bude reprezentativna metropola (Novak je Beograd stalno upoređivao sa opisivanim, fotografisanim, zamišljenim gradom Brazilijom nekada projektovanim kao najsavremenije urbanističko čudo da bi ga uskoro prekrila nikada do kraja ućutkana džungla), nije se mogao oteti utisku da se na isti način, zapravo, i bolest, sam virus, uliva u telo polako ga preuzimajući, ne obazirući se na vlasnika organizma. Koji samom činjenicom da je virus, eto kancer, mogao ući neovlašćen u telo, zapravo gubio i to malo etikete da nekom pripada, da je neko (sem Bog ili demon) njegov vlasnik.

Po prvi put, pekle su ga oči. Možda je bilo tu i malo bezrazložnih suza, tek, Novak je osetio koprcanje pod svojim kapcima, on koji je od očiju gotovo živeo, (jednom je jedan njegov prijatelj rekao: Novak jede svoje oči", misleći na posao fotografa koji je prodavao, slobodan i neangažovan, svoje snimke novinama što nisu bile rade da plaćaju nešto za šta su "na plati" imali po nekoliko neradnika) koji je neprestano očima doživljavao svet oko sebe, život oko sveta, i pomislio: Da li je moguće da je Kratovac mirniji, staloženiji ne zbog godina već zbog tog strašnog, ogromnog, nezaustavljivog oticanja vremena koje se očima ne da videti, koje se ne da opisati, kao žubor potoka koji je tu, negde u blizini, ali još uvek neotkriven, pokriven gustim rastinjem, i zato neosetan."

13.

Ponovo tu. Na istom mestu, samo sa druge strane ambisa u kome su se, elegantno smeštene, nalazile toplovodne cevi centralnog grejanja Instituta. Sa Kratovčevog prozora lako se video limeni, već zarđali sims terase na kojoj je bio prethodne večeri. Bilo je jasno i njemu samom (zato je i načinio par snimaka ne bi li uspostavio ravnotežu sa preživljenim), da se,

kada god i koliko god bude došao u stan starca, neće više odvajati od velikih okana sa kojih je jasno mogao videti bolnicu. Bio je dan, vreva se već razvila Bulevarom JNA i tandrkava vozila nekadašnje prestonice jurila su, strmoglavljivala su se pravo ka futurističkoj petlji stvorenoj ko zna za koje prilike defilea ili Prvomajskih parada i, pošto je čitavo pre podne hodao besciljno dorćolskim ulicama, Novak se ponovo, poput kučeta povijena repa što je, otrčavši van dvorišta u potrazi za iskušenjima samostalnog života nepripitomljenika, naišlo samo na šutiranje, batine i povike, vratio, dakle, Kratovcu. Starac kao da je sve već znao. Pustio ga je da stane pred prozor i zatim je škripavo (o, da, u toj škripi Novak je mogao osetiti da su to njegove prve glasno izgovorene reči što se izvijaju iz nepripremljenog grla, te da on jednostavno nije mogao otići do Božane Kovač i ispitati je, čime je saznanje postalo strašnije), progovorio:

"Ona je u velikim bolovima. I umreće. Najgore što čovek, oprostićete mi jer ni sam nisam osetio to iskušenje, ali, znate, godinama čovek gubi sve više i više vremena anticipirajući sopstveni kraj pa onda može da pretpostavi stvari bolje, možda i jasnije nego što one u stvari jesu, najgore, dakle, što čovek može da oseti je da mu nema spasa i da će, sasvim sigurno, uskoro umreti. Sam sam uspeo da dođem do tih saznanja o mogućem, kažem mogućem isključenju aparata na koje je prikačena. Ona je toliko insistirala da sam ovakav, hoću da kažem slep, uspeo da ja dovoljno navalim na neke ljude koje poznajem i saznam kako se to radi. Samo to saznanje da poznaje način, metod na koji će moći da isključi sebe iz života pre no što, dozvolićete mi da se izrazim poetski, sam život nju isključi, olakšao joj je sigurno jedan dobar deo patnje."

"A zašto to onda nije od vas tražila, tako lako, sportski, nehajno, kao što je od mene?" navalio je Novak, zapravo pobunilo se nešto u njemu protiv tog mira, tih njegovih novih "prijatelja", koji su pričali o najstrašnijim stvarima kosmosa kao o rešivim, kao sunce jasnim zagonetkama.

"Eh..." tada se starac već nasmejao, "zato što ona, verovali ili ne, posle muževljeve priče, odnosno onog dela u priči gde sam se ja, poimence, pominjao, ne veruje da sam ja živ! Znate. Kovač je uspeo da joj ulije u pamet, a ona je sigurno u jednom potpuno izmenjenom stanju povredivosti koje vi i ja ne možemo da razumemo, te je mišljenja da je ne može ubiti mrtav, već samo živ čovek. Eto, to ste vi za nju: živ čovek!"

"Pričajte mi dalje", Novak je prostenjao osećajući kako ga staklo na koje se oslonio polako gnječi. I starac je zaista nastavio.

....i taman pošto je uspeo da zavije nekom tek tada otkrivenom, pod dobom cokula stvorenom, činilo se, stazom prema bivaku Kazimira i Balatona, Avelino je zastao. Bilo je nešto u samoj noći, ne toliko u prizoru te dvoglasne nemani što ju je tvorila devojka Vera, pa cak ni u čudnom, u najmanju ruku zastrašujućem razgovoru što se odvio između nje i starca koji se predstavio kao Kratovac, koliko u samoj noći, u toj Panovoj fruli, simfoniji koju je pravio vetar duvajući kroz šumarak šupljih bukvi, što ga je zaustavilo. Prvo je pogledao u aparat i malo se smirio, kad je shvatio da je film zaista ispucan, da je, verovatno (i pored mraka), makar nešto snimljeno. Starac se zaputio prema recepciji, prema drugom osvetljenom prozoru, i čoveka je stala da kopka neka radoznalost, baš preko straha i iscurenja moći (kako mu se činilo dok nije imao hrabrosti čak ni da pogleda kroz prozor, već je snimao besciljno, da ga grebe ta radoznalost. Pre svega, nije li se on, tako smešan sa tom kamerom u rukama koju je više pazio od automata, od početka teško snalazio u njihovom čoporu. Nije li se on dovoljno razlikovao od Kazimira i Balatona, tako odlučnih (jednog da vlada a drugog da pljačka i unesrećuje), da bi ih mogao ostaviti po strani celog događaja.

Okrenuo se i vratio motelu. Polako se, mnogo opreznije nego u prvom pokušaju protiknuo kroz šiblje i uskoro zastao, povijene glave, pod prozorom recepcije.

Pogledao je oprezno, unutra. I ugledao mladića, Grigorija i onog starijeg, kako naizmence piju iz flaše rakije. Na stolu, pred njima, stajala su još dva prazna, providna staklenca. Stariji je šetao, amo-tamo, po prostoriji gegajući se i izgledalo je da će svakim narednim koračajem pasti, tako pijan i ubljuvan, na pod. Grigorije mu se smejao. Cerekao se u lice, iako, činilo se, trezniji od njega. Možda je mladić bio i odsutan, jer povremeno je nervozno listao knjigu gostiju (koje je to goste, sem one oblesavljene devojke ovaj motel mogao imati!?), ali Danilo se nije predavao. Gegao se, pevušio je i čitava scena izgledala je Avelinu više kao zatišje pred buru nego kao smiraj posle onakvih, izrečenih stvari. Danilo se popeo na kožnu fotelju, i zabacio prstima svoje masne tragove kose (nosio je vlati nekadašnje bujnosti preko ćele po sredini glave) i počeo da peva.

Avelino se nasmejao u sebi. Bio je to neki šlager koji je već nekada, a da se nikako nije mogao setiti kada i gde, u kom životu, čuo, a pojac je svojim pijanim glasom (doduše uz primesu sluha) pokušavao da oponaša samog pevaca. Pesma je glasila ovako:

- Baš si tužan, vidim, Danilo... – započeo je mladić otrovno kao da je dugo spremao reč da je ošine na čoveka – ...a kaži mi, šta ste vi, matorani, uradili da ne bude tuge, a!?

Danilo se nakašljao prosto spremajući psovku, učinilo se Avelinu, da je vrati Grigoriju. Potom je ipak pomirljivo rekao:

- Nemoj da se svađamo, Grišo... lepo si mi rekao ono što ti je bilo na duši, sine, svo ovo vreme. I što sad da se svađamo? Nesreće se dešavaju, niko ih ne zove, dese se...

- Ne, bre, čekaj! Jesi li bio na radnim akcijama? – Grigorije nije odustajao.

- Jesam – Danilo se za trenutak nasmešio, tražeći, delovalo je, u tom podsmehu samom sebi neki zabran, amortizer za ono što će doći. A onda je naglo skinuo osmejak sa lica.

- Gradio si puteve, pevao pesme, pravio si bolje sutra...

Na Danilovom licu se pojavio za trenutak neki napliv blaženosti. Kao da su ga Grigorijeve reči vratile u zagrljaj nekoj ranijoj, preživljenoj, pogaženoj milji i reči su potekle nežno i melodično:

- Pa to sam ti i pričao, moj Grigorije, ne znaš ti kako je dobra bila ona zemlja... – a potom su nestale, na njegovim usnama kao da su se još sladile, ali su zapravo iz zvučnosti prostora nestale te reči, zamrle, utopivši se u ostale šumove.

- Pa kako je to bila dobra!? – urliknuo je mladić – šta ste vi matorci učinili da sprečite ta tri dobrovoljca da ulete u poštenu kuću, sa poštenim komšilukom, da sve odnesu i siluju mi sestru....A, TO TE PITAM, TO TE PITAM, VOLE JEDAN MATORI!? – tako je urliknuo da se činilo da će Danilova pijana glava pući samo od fizičkog pritiska tih reči, tog izdaha, tog nemogućeg izdržaja, a Grigoriju je, izgledalo je, nedostajala još samo jedna, makar i najbanalnija reč, nepovezana, besmislena da i sam poskoči sa svoje stolice i ne zaglavi svoje šake u Danilovoj utrobi.

Stariji nije uspeo da odgovori. Grimase su se smenjivale i kao ugušen nekim parčićem besa što se zaglavio u dušniku preteći da ga ubije (tako malen i besmislen ali na pravom mestu u pravo vreme) on jeste pokušavao da nešto kaže, još uvek u tolikom šoku da je bilo nemoguće da primeti realnu opasnost što je stajala tik iza reči pozivajući to vrelo telo na akciju, pokušavao je ali ništa nije izlazilo iz njega. Onda su ulazna vrata, s druge strane zgrade od Avelinovog voajerskog utočišta, tako jako zakreštala da su obojica ne samo pogledali prestravljeno u njih (a Avelinovi prenapeti živci jednog inače iznurenog tela samo su još jednom skočili terajući ga da pobode, po drugi put te večeri, glavu u zemlju pod nogama) već se i poslušno, munjevito i omađijano vratili na svoja mesta iako još nisu ugledali priliku što je otvorila vrata. U prostoriju je ušao starac i Avelino je prepoznao Kratovca. Ipak, nije mu bilo odmah lako uočljivo o kome se radi jer se vitalno telo što se sukobljavalo sa devojkom, malopre, sada prikazalo u pognutoj, oronuloj, sipljivoj, odrpanoj figuri čoveka što je potpuno slep, izgledalo je, samo svojim čvornovatim šakama krčio sebi put, pipajući i milujući tim opipavanjima i kvaku i staklenu polituru vrata i naslon stare fotelje što je sa dve druge i rasklimatanim, niskim stočićem gradila foaje, lobi. Odjednom, pred njim se stvorio slepi prosjak. Ali se pojavio, najpre, pred recepcionerima i Avelino je odmah pogledao u njih savlađujući iznenađenje izmenjenom Kratovčevom pojavom (verovatno predosećajući da se neka ujdurma skrila iza tog obličja slepca), ali se tek tu, zadržavši pogled na Danilu i Grigoriju zabezeknuo. Oni su odahnuli, ugledavši ga, i ponovo se vratili u stanje prethodne temperature.

- Nemoj opet da nas gnjaviš, u ovo doba...nema ništa sitno, idi kuci deda... – čak se Danilo odvažio to da mu sreže, on koji je do maločas obitavao u realnoj opasnosti, on koji je bio spasen starčevim ulaskom od popišavanja, od batina.

- Daj šta imaš, sine, daj dedi, sine, malo hleba deda da kupi, ljubi te deda, zdravlje i sreća da te posluže, oči da ne izgubiš ko što je dedi vrana iskopala... – starac je ispevao verovatno uobičajenu žalopojku, on koji im je bio znanac a Grigorije se u tom trenutku po treći put preokrenuo, ovog puta u smeh, zakikotavši se prvo na vrhovima usana a potom iz dubine duše.

- Je li deda Kratovac, šta rade bukve noćas, kako je u bukvi..!?- bila mu je mila ta igra.

- Tebi, deda, nije dosta što si prošle godine zamalo robiju zaglavio...znaš, znaš, ne odmahuj, kad si našao onu mrtvu devojku, jedva su te iz milicije pustili, nego opet sereš ovde o mrtvima i bukvama...a!? – Danilo je preuzeo taj kikot od Grigorija i tada su, pred Avelinom, nesvesni njega i možda baš zato, obojica stali, iz te svoje, lične pizde materine isplovili kao okupani, kao ponovo rođeni sobaljujući se na slepca koji možda to i nije bio.

Ali, ipak, Kratovac se nije vređao (nije bilo sumnje da je to isti starac jer ga je neko i oslovio tako), štaviše samo je obrnuo svoje kapke i svi su, pa i udaljeni Avelino, mogli videti kako se belasaju njegove gotovo providne očne jabučice. Dakle, bio je slep. Ili nije bio. Ili je bio slep još kod devojke a da to Avelino nije primetio.

- Nemoj, sine, dedi tako, nemoj, nikad ne znaš koju muku kako možeš da prizoveš. Oni što svoje mrtve ne oplaču valjano i ne zakopaju ih dovoljno duboko, i ne stave kamen-ploču preko, ti svom semenu smrt proriču... – ponovo je otpevao Kratovac klanjajući se nekim samo njemu vidljivim utvarama a ljudi su se još više zakikotali trezneći one neotrovane talase svoje krvi, natapajući one zdrave virove.

Ta harmonija, dubokog i nenadanog saučesništva dvojice posmatrača slepčeve igre, naglo se zaklimala izgubivši statiku istovetno brzo kao i u svom nastajanju, u trenu kada se na Grigorijevom licu ponovo zapatila ona sitna mržnja, cinizam, kada je ponovo okrenuo glavu prema Danilu, stvarajući time ponovo zabran, rampu među njima. Potom se odvažio i ponovo napao pijanijeg od sebe:

- Je li, Danilo, jesi li ti dobro asfaltirao taj put ˛ Bratstva i Jedinstva˛ na akciji, a!? Jer ako nisi...može se desiti da mrtvi izađu ispod njega, da se izmigolje i pojedu nam glave, a!? – rasplela se nova uvreda i Danilo je samo stigao da otvori usta,

već dovoljno pijan i nervozan da bi imao snage da ponovo pruži otpor. I tek pošto je poželeo da zausti nešto, tek pošto je zaista neki (Avelinu je već po njegovoj grimasi izgledao nepostojan i neuverljiv) otpor krenuo iz njegovog grla, slepi prosjak ga je odmah prekinuo obraćajući se mladiću.

- Je li sinko...je li tebi ime Griša, Grigorije...imaš li ti sestru, što radi kao bolničarka u bolnici?

I tada kao da se situacija zaledila. U trenu svi su stali mirno, jedino je starac ostao u istom, nevidevšem položaju lica što je blenulo prema zvuku ali ga nije, uistinu, pronalazilo, čekajući odgovor na svoje pitanje.

- Otkud ti sad pa to, deda? – mladić nije smeo da ga pogleda, samo je oborio glavu u položaj žalosne vrbe ali je na njegovom licu zatitrala neobična energija spremnosti da odmah skoči čoveku za vrat. Danilo je zapeo da odgovori umesto starca ali je sama reč prestala već pošto je krenula svojim putem.

- Ima, deda, ali nije bolničarka već... – a onda ga je Grigorije silovito prekinuo, sada postojan u ideji da skoči starcu za vrat i okonča sa njim.

- Umukni, budalo – izašlo je iz njega, napetog i sapetog i ponovo je zavladala tišina. Tišina koju će još jednom prekinuti Kratovac.

- A ti si bio, dečko, na ratištu u Hrvatskoj? Nekada si prenosio benzin iz Mađarske sa nekim pajtašima, dobrovoljcima. A onda si otišao u rat, je li!? – starac je deklamovao kao rafalima, sekući ustajali vazduh među njima, izgledalo je Avelinu već odavno promrzlom ali rešenom da čitavoj priči prisustvuje do kraja.

- Nisam – prozborio je Grigorije, spreman da tu ostane poslednji put na rečima.

- Onda možda i nisi onaj koga tražim. Koga traži devojka, a ja joj pomažem. Ništa, onda – Kratovac je rekao poslednjim atomima snage, činilo se, da li zato što je osetio da bi posle toga stvar postala gora po njega ili zato što je samo odlagao taj sukob sa pripitim mladićem, tek on se okrenuo, odgegao napolje isto tako avetinjski kao što je došao, puštajući dvojicu recepcionera da se samo zgledaju zbunjeno, da se Grigorije srdžba prema njemu ponovo okrene ka Danilu, vraćajući se u prethodni položaj što je samo za tren bio poremećen i modifikovan.

Avelino je osetio neku mrzlinu, mnogo drugačiju od spoljašnje hladnoće što ga je povređivala, i najzad rešio da ode.

˛ Možda je starac zaista mrtav?˛ pomislio je i potom se uputio ka bivaku Kazimira i Balatona, ostavljajući ljude da nastave svoje pijano mrcvarenje pre no što se oni (u tom trenu bio je potpuno ubeđen kako se noć neće završiti a da njih trojica, predvođeni Kazimirovim zadatkom ali i usmereni Balatonovom energijom uništavanja, ne ulete i ne pobiju ih sve) zaista vrate u obliku divljeg, vučijeg čopora koji će sejati smrt za sobom.

Pronašao ih je na dogovorenom mestu. Balaton je nevino spavao u svojoj vreći od kamuflažnog platna, ali pored njega, baš na mestu gde bi po njihovom uobičajenom postupku stajala malena vatrica od suvih grana (ali nje, naravno, nije bilo jer su bili suviše blizu živim ljudima, jer su prešli reku koja je odvajala mir od rata), čučao je Kazimir držeći svoj automat prebačen preko kolena, spreman da odmah reaguje. Na Avelinovo šepanje (jer možda je već bio dovoljno omamljen svim prizorima koje je, bez njih dvojice, video), Kazimir se nije ni okrenuo na stranu odakle je dolazio. Samo je zvižduknuo njihov znak i Avelino se, poput odbeglog kera, i vratio gazdi.

Naravno, nije im ni jednom jedinom rečju stavio na znanje šta se to sve odvijalo u motelu koji je imao samo jednog gosta i samo dva zaposlena, ukoliko bi se i prećutala avetinjska pojava nekog, tamo, lokalnog, slepog prosjaka, on prosto nije imao snage da im kaže i zaista se u njemu javilo ono poznato osećanje karakteristično za palikuće, osećaj da je sve to, tamo, potrebno hitro i neopozivo spaliti. Balaton se i sam probudio i veoma brzo na licu mu se razvila ubilačka snaga. Kazimir je još uvek tajio njihov zadatak. I niko od njih dvojice nije smeo da mu postavi ponovo to potrebno pitanje.

- Vreme je da krenemo i ućutkamo devojku koja bi nas jedina mogla ocinkariti – jedino je to suvo prošištalo na Kazimirova usta posle kratkog Avelinovog raporta (on zaista nije pričao pojedinosti samo je izvestio koliko ih je i gde su), i Balaton je već tu, pod šupljim bukvama, stotinu ili stotinu pedeset metara od zgrade, repetirao automat spreman da odmah osune paljbu.

Danilo je bio sam. Kako sad, gde je onaj Grigorije, Avelinu je protrčalo kroz svest istovremeno sa šibom Kazimirovog pogleda koji ga je ocima to isto upitao. Hrupili su ne proveravajući stanje kroz prozor, to nije bilo predviđeno jer je Avelino lepo izvestio da su na recepciji dvojica, prosto nije bilo potrebe da se to ponovo proverava, ali eto, Danilo je bio sam, nalakćen na pult. Kada su uleteli, nije ih odmah pogledao. Bilo je tu i alkohola i umora, tek on je zapiljio u njih trojicu, tako odrpane i do zuba naoružane, iz aviona nalik na promrzle gusare, potom je protrljao oči poželevši, verovatno, da zauvek izbriše tu nenadanu i ničim izazvanu pojavu tri ratnika (mora da je pomolio da je to ipak privid, da je u motel ponovo banuo stari, slepi prosjak), i tek potom njegovo se biće primirilo i on je jasno video trojku. Potom je uzeo vazduh, pa ga ponovo ispustio predomišljajući se i onda zaista, pijano i drhtavo, progovorio:

- Dobro veče...želite sobu....? – bilo je to više smešno nego glupo, tek Danilo je pokušao, izgledalo je, da tim pitanjem povrati neki sled događaja, da stvari postavi u neku fioku, na neko mesto. Sva trojica su prsnuli u smeh, a potom se i nevini postavljač najglupljeg pitanja u univerzumu istovetno nasmejao, keseći se sve dok mu Balaton pod nos nije poturio cevku automata.

- Gde ti je kolega, onaj dečko?! – prvi je vrisnuo Avelino na čoveka.

- Ja...otišao je da obiđe sobe...ja... – nije tu bilo kraja rečenici. Kazimir je preuzeo stvar u svoje ruke.

- Probijajući se kroz šiblje što je grebalo kožu praveći malene, krvave rasede, spavajući danju po rupama u zemlji, hodajući noću kao rakuni se gurajući jedan uz drugog, ni najmanje nismo očekivali da su u svetu živih svi pijani ko guzice!! – provrištao je Kazimir ponovo sklapajući reči na onaj neobičan način kao što je to učinio već na ledini iznad spaljenog sela kada su njih trojica sklopili pakt i Avelino je osetio onu istu unutarnju hladnoću, studen leša i neživota. Onda je Balaton ustremio pitanje na Danila:

- Govori, matori, gde su?! Ili ubijam odmah i onda ti palim guzicu! Gde je devojka i gde je tvoj kompanjon!? – bio je spreman da mu puca u nos.

Sve je počelo hitro da se dešava. Pitanja su se gomilala, Danilo je posustajao (posustajao je negde i Avelino, jedini pasivan u igri mačke i miša), a šamari su učestali. Ratnici su to radili žustro, prizivajući uspavane instinkte.

DANILO: Ljudi, ovde nema para!

KAZIMIR: Govori, gde je devojka Vera ili Marija joj je ime. Crnka, lude oči, bolničarka u ludari, gde je!?

DANILO: Čekajte, bre, malo, ratnici, Obilići...

BALATON: Zašto Obilići!?

DANILO: Pa, vidim, nosite uniforme, a Srbi ste...

BALATON: I šta sad, svaki Srbin je Obilić!?

DANILO: Izvinjavamo se, ako niste Srbi...ali, već sam vas negde video.

BALATON : Govori, gde si mogao da nas vidiš, govori, mozak ću ti prosuti!?

DANILO: Prevario sam se, šta hoćete, evo, ima nekih para...ima, ima i devojka u sobi 9...

I skoro se uopšte ne pogledavši, Kazimir i Balaton su zatrupkali istovremeno svojim razvaljenim, prljavim cokulama, Kazimir je samo jednom ošinuo zbunjenog, pasivnog Avelina svojim ledenim pogledom što je podsećao na glečer, zatrupkali su, dakle, tako odlučno i, izgledalo je, dogovoreno i uvežbavano ranije po hiljadu puta, repetirajući svoje automate, bio je to toliko velik i jak pritisak užurbanih stopala po odavno nehoblovanom parketu, prema mračnom hodniku što je vodio u lavirint soba da se Avelinu učinilo da će uskoro nameštaj i prozori početi da se raspadaju (jer krenuli su da dovedu devojku, ali i mladića), a predvodnik je još samo stigao da prosikće:

- Veži tu džukelu, pizda ti materina! – misleći, valjda, na Danila. Da li u zvuku njihovih koraka ili u toj zbrda zdola izrečenoj psovki/naredbi, uglavnom, nešto je u tom poslednjem kadru zapahnulo Avelina po licu, delovalo mu je kao da je, uperen na njega, prosto bljesnuo neki moćan blic sa kamere, on se ponovo protresao od hladnoće koju su sipale Kazimirove oči i ono pređašnje stanje (još od prvog momenta kada je, pred prozorom, prvi put posle odlaska iz zapaljenog sela ostao sam) neke groznice, slabosti, temperature što ga je oblivala, vodeći ga precizno ne toliko u nesigurnost i zebnju, već posredno, u osećanja i kodove, šifre živih ljudi (a to već dosta dugo nije osećao stapajući se sa naplavljenom agresijom i snagom, postajući ratnik), to, dakle, prcašnje stanje bojazni naglo se izmenilo, u njemu je zaurlikao ponovo neki nečujni i nevidljivi kurjak.

Okrenuo se, prateći komande svog tela a ne proizvodivši naređenja za njega, okrenuo se oko svoje ose na peti cokule skidajući, u tom plesu, automat sa ramena i pogodio Danila pravo u podbradak. Čovek je, ionako pijan i prošamaran, široko otvorenih očiju, u nekom slow motion-u dočekao udarac i potom je poleteo ka recepcionerskom pultu, Avelino je mogao videti kako su se iz njegovih usana i nozdrva odmah izdvojile dve, tri gromuljice krvi ili šlajma, pre nego što je pao na pod, udarivši prethodno glavom u pult. Odmah je izgubio svest.

Avelino je hitro istrgao telefonsku žicu iz zida, potom iz aparata, i uvezao čoveka, sve u jednom dahu, u jedinstvenom pokretu, zaličivši sebi na rutiniranog Kazimira ili Balatona.

Tada je nešto iz njega progovorilo tako hitro i ubedljivo ali glasom za koji je mogao biti siguran da nije njegov, prokreštao je na onesvešćenog čoveka:

- Kada vas sve pobijemo, i ubijemo Boga u njoj, ima da legnemo ovde, pored vaših leševa i da umremo na miru. DA UMREMO, JE L ME ČUJEŠ, PIČKA TI PIČKINA GOVNARSKA ONA PIJANA....!!

Onda se primirio. I sam uplašen tim bezrazložnim izlivom, naročito glasom koji se nije mogao prepoznati, Avelino je, ponovo razmišljajući o devojci Veri i tom glasu neke Marije što kao da je živela u njoj, prepoznavajući i sebe u čitavoj priči, seo na stolicu i zagledao se u Danila, otežano dišući. Izvadio je svoju kameru i okinuo nekoliko puta na krvavo, hropćuće, obesvešćeno lice pijanog čoveka. Pomislio je, premotavajući film za novi snimak kako će jednoga dana, kada bude odavno dovoljno mrtav da se svaka nit, veza, svaka mreža isprepletena sa svetom živih bude ugasila, urušila, neko pronaći njegove filmove i razviti ih. Biće to jedini dokaz da je on postojao. Potom je i prošaputao:

- Nije li to sve što fotografisanje i može da pruži? Videće se na tim snimcima samo drugi, raspadnuti leševi i prizori silovanja. Ipak, oni će bolje kazivati o Avelinu što se nekada zvao Ivan Kovač od svih autoportreta!

I Gotovo da je zadremao.

Glava mu je klonula na časak, onako kako se to dešava napetim duhovima na putu, u vozu ili u autobusu, negde pred smiraj dana što je navlačio koprenu na horizont čineći da duh zadrema, ušuškan u toplotu i misao o putovanju, ipak u lak san što bi se, s vremena na vreme, ciklično razdvajao osmatrajući okolinu i udaljenost odredišta. Samo je glava na tren klonula i kada je, činilo mu se, sekund kasnije ponovo isplivao na površinu sveta...uvideo je da ga je nečiji korak, više povlačenje stopala po podu, probudio. Pogledao je i pred sobom uspeo da ugleda onog istog starca, Kratovca, ponovo slepog, tu, tik pored njega samog, ali okrenutog leđima. Starac je ušao najnečujnije što je mogao i, verovatno se određujući prema disanju, okrenuo se ka Danilu, ne uočavajući svojim čulima (ukoliko je zaista bio slep, hitnulo se Avelinovom glavom) prisustvo ratnika. Avelino je stegao automat, trudeći se da ne proizvede nijedan šum i da ostane anoniman do kraja. Kratovac progovorio. Obratio se Danilu.

- Šta ti se to desilo, sine moj...? – zvučalo je kao da to skviči drvena građa starog jedrenjaka bačenog u buru. Danilo je otvorio oči, pogledao prvo uopšte, oko sebe, potom u slepca, i tek na kraju u Avelina koji je mirovao.

- Ko si da si, deda...odlazi, i tebe će ubiti... – pokušao je da oslobodi ruke, cimajući besno ramenima, ne odvajajući pogled od ukočenog Avelina koji je jedino uspeo da prekrije kažiprstom usne dajući mu znak da ga nikako ne otkrije, ne znajući ni sam zašto to čini.

- Ne može, sine, ništa on dedi, on je odavno mrtav a i deda je odavno u onoj šupljoj bukvi pored reke. Mrtvi mrtvima ništa ne mogu. Živi vide žive a mrtvi mrtve. Ja ga i ne osećam ali znam da je tu. On mene možda i vidi, duže sam ja mrtav od njega. A onaj mali, Grigorije...pobegao? – šarao je Kratovac svojom dugačkom, tankom granom (Avelino ju je prvi put upazio tada) po podu, taj beli štap za slepe u obličju tanke grane kiselog drveta škripnuo je po parketu, možda je tražio mesto gde da sedne.

- Ako ste svi vi mrtvi, kako ste tu...? – upitao je Danilu pljujući još jednom krv na patos.

- Čovek umire samo ako ga neko ubije, u vremenu ubijanja gde krv leti raspršena kroz vazduh, gde ljudi trpe metastazu duše, kada deca neizraslim zubićima otkidaju majčinske bradavice, u tom vremenu, na zemlju u kojoj se svet živih i svet mrtvih stalno preklapa, u kojoj mrtvaci žive živote rađajući svoju mrtvu decu Srbiji zemlji, ljudi umiru samo ubijeni. A hodaju mrtvi. Ne bi, sine moj, oni došli da je dedu Kratovca neko ranije ubio...ovako, ova noć možda i neće proći. Možda nikada – a potom je, još ne završavajući svoj monolog starac počeo da se sunovraćuje i kobelja prema izlazu ne obraćajući pažnju na Avelina, šćućurenog i stegnutog namalenoj stolici.

Jedino što ga je mučilo bilo je pitanje da li je Kratovac zaista slep ili ne, kakvim se prikazao u Verinoj sobi? Vezao se Avelino za to bezvredno pitanje jer više nije bilo moguće da pomisli, makar i na trenutak, na smisao reči koje su prozujale oko njega, poneka se zabadajući duboko u tkivo....

....vidite, Novače, na to sam i mislio. Zato ona u vama vidi živog čoveka i ništa drugo. Šta vi vidite u njoj, jer, dozvolićete mi, ipak ste vi otišli bez poziva ili molbe do nje, sinoć, šta, dakle, vi vidite u njoj, to ne znam. Čuo sam od nekih prijatelja da postoje igre na ovim računarima, koje su toliko zavladale svetom da ljudi koji se na poslu služe njima, gotovo omamljeni igraju te igre. Kažu mi da kada neko pređe sa jednog nivoa zagonetke na drugi, komplikovaniji, kažu da je čovek tada upleten hteo ili ne hteo. I nastavlja dalje. Mislim da ste mi i sami jednom kazali kako često imate utisak da ste u tunelu. Dakle, kao tunel u koji, kada se jednom uđe, mora se napred da bi se ikako izašlo." Kratovac je delovao mirno i Novak se po ko zna koji put upitao kako je moguće da čovek ne oseća umor.

Sedeli su na klupi odmah pored starog zdanja obližnjeg hrama i letnje veče je počelo da se uvlači pod kožu. Tokom čitave priče pored njih su defilovali, umnožavali se ili delili ljudi sa svojim psima, bili su, obojica, neprestano okruženi psima i Novak je, slušajući pažljivo sve što je slepi čovek imao da mu ispriča, razmišljajući o tunelu mnogo pre no što ga je pomenuo, zapravo neprestano posmatrao šnaucere, retrivere, pit bulove, vučjake, pinčeve, kokere i ptičare kako nasrću jedan na drugog (svi prilično mladi), kako se između njihovih bala i ujedanja, tog sitnog čikanja onog drugog, njuškanja i pražnjenja, u stvari udenuo jedan strah, strah od smrti i večita potreba da se ona, smrt, anticipira. Kao da su, mislio je, svi psi, tim brutalnostima, minijaturnim, prigušenim surovostima zapravo isprobavali scenu sopstvenog udesa, sopstvenog umiranja. Što se priča Ivana Kovaca dalje odmotavala, u nemogućnosti da izbriše iz glave ili makar odloži slike bolesne Božane Kovač, čovek je sve češće u mislima imao rečenicu: Da li je i rat jedno prirodno stanje čovekove svesti u kome se do kraja isprobava sve ono što se na svojoj koži, ne bi moglo podneti?

"Sve je to kao san. Sanjate da ste umrli i potom vas ništa više, na javi, ne može utešiti, odagnati tu ideju straha. Ne sam strah, već ideju straha. Počinjem da se plašim onog momenta kada ćete mi reći kako je i mene samog, u svom svetu mrtvih, video Kovač", rekao je to mirno, povijenog repa, ne očekujući bilo kakav odgovor. U stvari, možda je tek tada u toj, ko zna kojoj po redu, sesiji sa slepim Svetolikom Kratovcem, tada kada je, ukoliko nije sve izmišljao, i on sam (Kratovac) postao deo metastaziranog Kovačevog sna, dakle, možda je tek tada osetio neku empatiju, saosećanje sa starcem. Grozno je biti tako, na malena, sporedna vrata, uveden u tuđu histeriju.

Starac nije odgovorio. Nije se ni pomakao. Pomakle su se samo njegove veđe pošto je na obrazu osetio mrak i ko zna zašto skinuo na trenutak svoje tamne naočare otkrivši bele, sluzave, šuplje, činilo se oči. A Novak je nastavio:

"Vreme je da me odvedete Ivanu Kovaču", izašlo je iz njega, prasnulo kao sitnež kijanja koji se rasprši i protiv volje usana i nosa.

"Novače, molim vas samo jedno, nemojte misliti da je na njegovim nerazvijenim filmovima odgovor ove zagonetke. Bolje mislite na Božanu Kovač", gotovo je stidljivo izrekao starac odmah potom ukrućujući svoje noge i krsta, ustajući sa klupe dok su se alejom, sve do Stankovićeve ulice, obasjavajući na tren čitav Neimar, palile ulične svetiljke. Krenuli su.

"Znaci, ti filmovi ipak postoje", rekao mu je drsko,"a na Božanu Kovač mislim koliko treba da mislim. Osim ako vi ne želite da me posavetujete...da je bolje da joj ja SAM, isključim aparate!? Je l to hoćete da kažete!? Recite mi to, otvoreno, pa da se najzad, da ga jebem, pozdravimo", nastavljajući još gore.

Kratovac je uzdahnuo i onda, bez kompleksa ili znaka uvređenosti poturio svoje desno rame (Novak se već ugrizao za jezik žaleći što je bio tako prek), ne bi li ga mladić preveo preko ulice. Noć je rasla nad njima, prodavci benzina počeli su da uparkiravaju naherene, istrulele automobile prepune plastičnih flaša pred dugačke semafore ili zabita mesta blizu prelaza i onda je Kratovac sasvim nemotivisano pitao:

"Mislite li da je moguće ostati normalan u ovoj zemlji? Ili da će to ikada biti moguće?"

Novak nije znao šta da mu odgovori.

14.

Negde u to vreme, Novak je, sasvim slučajno, za vreme jednog od samotnih povrataka kući, posle poseta mnogobrojnim redakcijama, tada kada je bilo nemoguće prevesti se gradskim prevozom sa jednog na drugi kraj grada (pošto bi se udisala, usisavala sva nusaroma ostalih putnika, ta neopranost zabezeknutih i bunovnih, ustrašenih ali i gnevnih lica sa krivim, nejednakim zubima što su smrdeli na ustajali duvan kupljen negde na pijaci koga su neuvežbani prsti pokušavali da uviju u jednake cigarete prisećajući se tehnologije što su je poznavali njihovi roditelji, posle tih neželjenih ali i neopozivih prisajedinjavanja sa vrelim telima obuhvaćenim lošim, iskrzanim, konfekcijskim odelima, posle onog izvinjavanja srpskih duhova još nesviklih na pardoniranje tako što se svako izvinjenje moglo za tili čas, kao u nekoj saharskoj zemlji, pretvoriti, dakle, u tuču ili potezanje nekog hladnog oružja, jer putovalo se sa stalnim zastajkivanjem i cimanjem, inertna, poležuća tela ljudi koji su, negde u svom malom mozgu, još uvek imali i gajili osećanje posebnosti a ne udruživanja očekujući za sebe privilegiju posedovanja ličnog prevoza, zajedno sa svim onim pretrudnim majkama što su, u doba najveće krize, bez nade za bolje sutra, napumpavale, činilo se, bez ikakve kontrole, svoje stomake vođene jedino instinktom za razmnožavanjem ne bi li se prikupila neka egzistencijalna toplota u periodu totalnog straha), kada je, dakle, bilo nemoguće prevesti se s jednog kraja grada do drugog, pa je čovek nekada bio i primoran padom napona struje u trolejbusu da siđe na Slaviji ne bi li se uputio pešice uzbrdo kući, hodajući osamljenom ulicom Kornelija Stankovića u kojoj još uvek nisu gorela zujava gradska svetla, primetio kako su noći počinjale ranije.

Da, jesen se približavala i biće to tek poslednja godina pre no što Beogradom budu zavladale hronična zahlađenja u kojima će već kraj septembra biti ogrnut u duboku jesen a ponekad i zimu, da, tada niko nije mogao slutiti da će, izgledalo je, poslednje naherene prikolice izbeglica što su bežale od vatre u Krajini zauvek doneti sa sobom zimu. Izgledalo je, te godine, da su upravo doneli žegu sa svojim karavanom, žegu koja nikada neće prestati dok se pod njom, u tom topljenju tela, širenju straha usled toplote, ne budu raspali i poslednji ostaci nekadašnjeg dostojanstva i kriminalno ambicioznih nacionalnih snova. Novak je tek zašao za ulicu sagledavajući park (tada su svetiljke već počele da se pale) na uzbrdici Kočićeve, ta jedina, mala pluća Neimara gde je provodio, na tim istim, nepromenjenim, neofarbanim klupama svoje detinjstvo, nekih dvadesetak godina unazad pošto bi pobegao iz škole, i u tom trenu zaurlikao je stari znanac, vučjak metuzalem iz obližnjeg dvorišta, zaškripala je kriva žica po kojoj se rolala alka pričvršćena drugim krajem za njegovo krzneno grlo. Novak se tiho nasmejao. Još kada je prvi put pročitao pismo Ivana Kovača (ono o iskopavanju leševa iz gustog snega), zaista je u glavi imao prvu, neuništivu asocijaciju upravo tog vučjaka koji je odvajkada bio tu, uvek uporan i istovetno besan u svojoj glupoj psećoj odanosti što se morala iskazati potencijalnim rastrgnućima svakoga ko nije najavljen. Prolazio on i drugom stranom ulice.

Da, pas se oglasio i po ko zna koji put nasrnuo na prolaznika nasrćući, zapravo, sam na sebe. Novak je pomislio da je potrebno već jednom fotografisati tu džukelu koja je bila sastavni deo povrataka kući, i upravo zato, zbog te blizine i neodvojivosti iz kompletne slike kuće, kraja, komšiluka toliko uklopljena u sliku da ju je bilo nemoguće izdvojiti i pri tome zapaziti. Sve do tog trenutka kada se u pojavnost psa, odnosno zvučnu zavesu njegovog laveža, nije umešala noć koja je počela ranije.

Leto je prolazilo, i pored toga što bi čitave dane provodio kao zarobljenik priče kojoj se kraj nije ni nazirao a da je već dovoljno usisala čoveka u svoje pore, Novak je osećao, u svakom slobodnom trenutku, nedostatak fotografije. Nije se ta ideja o radu koji je zapostavio rodila zbog nekakvog spoljašnjeg razloga (Novak je imao dovoljno fotografija da ih prodaje do kraja godine raznim časopisima što su se stvarali u zemlji bez prava na dobre vesti kao pečurke posle kiše), ta ideja nastala je još na sremačkom putu sa izbegličkim karavanom.

Tada nije mogao da fotografiše. Bilo je nešto u porodici sprženih šaka što je odbijalo pomisao o slikanju. Bilo je tu sramote, stida. Krećući se uzbrdo ulicom Petra Kočića čovek se zapitao: Kako je moguće da veći, opipljiviji strah i sramotu nisam osetio kada sam slikao Božanu Kovač ili Kratovca? Ipak, ništa nije mogao pronaći za bolji i materijalniji alibi u odnosu na histeričnu, nazalnu, činilo se, potrebu da snimi to umiruće telo. Da, bila je to neka pervertirana potreba, potreba što se iznedrila, uveravao je sebe, upravo zato što je moralo proći izvesno vreme hibernacije virusa (koji je, ako ne započeo u momentu izbijanja rata u Jugoslaviji kada je bilo mnogo priučenih ali i profesionalnih fotografa, kao i Ivan Kovač, dakle kolega, koji su prosto poleteli na strvožderske prostore frontova, onda makar zaista prodro u telo tog dana na suncem opaljenim vojvođanskim poljima) da bi se šok savladao, da bi novo, izmenjeno stanje zaista ušlo u čoveka, izborilo se i pored odbijanja razuma za svoje mesto i postalo pejsaž. Ili inspiracija.

Tako je, ubrzavajući svoje disanje pritisnuto lepljivim, teškim mirisom leta na uzmaku, poverovao da je svo to vreme uplitanja u Kovačevu priču, u Kratovca i Božanu bilo, zapravo, poslednje cimanje i odbijanje organizma da poveruje u prisustvo pravog, dodirljivog, prisutnog, dosežnog, najzad ljudskog raspadanja zemlje i mnogih života. Uzdahnuo je i mirnije, potom, savladao strah od gubljenja perspektive.

Ostatak večeri proveo je u kupatilu, osvetljenom jedino crvenom, kontrolnom svetiljkom iznad zidne grejalice. Bilo je nešto u tom otužnom ukusu razvijača i ostalih hemikalija, u tom avetinjskom, providnom obliku plastičnih posuda kroz čiju je polituru sijalo crveno sunce, bilo je nečeg u onom tananom trenutku dodirivanja plastičnih zubaca pincete i amorfne, masne površine tek razvijenih fotografija, u zvuku kapanja razvijača u cediljke, bilo je, najzad, nečeg u prizorima poslednjih Kratovčevih portreta (na kojima je, činilo se a da to nije mogao primetiti dok je okidao, starac zaista izgledao kao davno umrlo tkivo što se kesi, izbečuje, pozleđuje svojim slepim, dezorijentisanim pogledom) a potom i snimaka Božane Kovač.

Isprva je mislio, kada je prva od njenih fotografija uletela u dubinu razvijača, da je snimak blank. Zaista, ništa se nije pojavljivalo na bledoj, pod svetlom sivkastoj površini masnog papira. A potom se pojavila. Iskrivljena, uvek, u svakoj narednoj slici u nekom nepravilnom, neljudskom povijanju obolelog tela na bolničkom krevetu, sa licem uhvaćenim u trenutku svesti o fotografisanju prožetog stidom (verovatno zbog svog sramnog položaja), licem koje je imitiralo izjavljivanje, produžetak dijaloga sa nepoznatim čovekom, bila je tu, pred njim, u kupatilu (koliko je puta osetio tu prisnost sa modelima pošto ih je razvijao u stidnom prostoru doma), a zapravo u svojoj bolesničkoj sobici, okružena duhovima mrtvih, netom umrlih žena sa drugog i trećeg kreveta, moglo se očitati na njenom licu svo to pretvaranje u tumor, pristajanje organizma da postane svoja suprotnost, da postane svoje oboljenje. Bilo je tu i primese one devojke iz sna što je poturila usnovljenom Novaku pod nos deo svoje krvave materice, ali najviše, i to je začudilo Novaka, bilo je tu nečeg nekontrolisanog, nekog tika iznad njenih ispucalih usana, nečeg što je možda, tokom proteklog dana mogao da registruje kod pasa koji su se, ispred hrama Svetog Save, grizli. Isprobavanja sopstvenog kraja. Gde je, u kom uglu snimka, u kom delu njenog lica uspeo da sagleda tu životinjsku igru sa smrću, to oticanje tela, to metastaziranje njene, činilo se, duše, nije umeo da odredi.

Tek, bilo je potrebno još samo nekoliko snimaka pa da u svom telu oseti nadiranje neke neverovatne toplote, paklene toplote slične onoj na sremačkom putu, da se trgne i potpuno zaboravi i na razvijanje, i na filmove koje je još trebalo pregledati, na crveno svetlo koje je ostalo uključeno, da gotovo izleti iz svog stana ne mogavši čak ni da navuče jaknu, samo hvatajući u letu fotoaparat.

"Fotografija mehanički ponavlja ono što je više nemoguće ponoviti u životu", proletelo mu je kroz glavu, ta molitva i komprimiranje čitavog sveta i njegovog ustrojstva, čitave umetnosti i svog udela u njoj.

Nije želeo da rizikuje sa vratarom. Rizikovao je još i više. Zašavši u Pasterovu jednostavno je skrenuo prema Institutu za facijalnu anatomiju, prema Kratovčevoj zgradi i tu, na pola puta, pri kraju zida Onkologije šibnuo u žbunje što ga je ugledao prvi put kada je krenuo kod slepog starca. Bilo je potrebno skočiti sa zida i strovaliti se pravo u dvorište, negde između ulaza u kotlarnicu i nabavne službe. Učinio je to, pazeći da napravi što manje buke. Sakrio se pored otrcanog furgona parkiranog već danima (mogao je to u osmatranju zgrade još sa Kratovčevog prozora zaključiti da vozilo nisu danima pomerali) i osluškivao. Jednog dana, sasvim nevezano, Kratovac je, objašnjavajući prirodu stanovanja u krugu gradske bolnice, napomenuo kako je ponekad uveče tu prometno zbog seksualnih manijaka, zapravo voajera i masturbatora koji su, po vedrim i mirnim noćima, krstarili na potezu između Onkologije i Ginekologije ne bi li ugledali žene u mantilima ili pidžamama. Šćućurivši se tu, između vozila i zida, učinilo mu se da je začuo šuškanje tih nadrealnih rašomonaca, a potom se zaista smirio.

Skovao je taj plan još prilikom prve posete. Prozor WC-a u prizemlju Instituta noću je zjapio otvoren. Uspentrao se dva, tri metra iz dvorišta preko oluka i ubrzo je bio unutra.

Sve je odzvanjalo prazninom i neispravnim gumicama sa slavina. Voda je kapala, polako, tromo, kao da se vreme zaustavljalo tim zvučnim graničnicima protoka, kao da nije, paradoksalno, proticalo. Pazio je da ulazna vrata WC-a ne zaškripe i pošto je prolaz bio siguran (svetlost se reflektovala o prazne hodnike prelamajući sopstveni oblik u nekoliko unakrsnih, kaleidoskopskih slika), tiho je šmugnuo ne prema liftu, jer bi elektronski zvuk silaska kabine sigurno pobudio pažnju vratara, već prema stepenicama ispod kojih je žuborila mala, improvizovana fontana od zelenih kamenčića. Prvi, potom drugi sprat. Tu su se stepenice završavale.

Srce mu je jako udaralo, ali je bio sav opremljen tom unutarnjom toplotom, sav toliko napet, napregnut, spreman da izgara za svoju fiksaciju, spreman da pogine čuvajući fiks ideju, pre no da odustane. Uzdahnuo je, zaustavljen. Kuda? Pokušavajući da obujmi urbanističku logiku nekog projektanta koji je za sobom ostavio tu nemilu nastambu odakle su ljudi najčešće izlazili vođeni kolicima baš na onaj (pretpostavio je) ulaz pored koga je bio parkiran kombi, pokušavajući, dakle, da prodre u način razmišljanja (a šta sa slučajem požara?), uskoro pronašao neprimetnu vezu u lavirintu, hodnik koji se odvajao na odmorištu drugog sprata. Da, bio je to nastavak. Treći i četvrti sprat.

Spavala je. Nije joj smetao zvuk ventilacionog sistema koji je vukao strašne količine vazduha sobom. Nije ga osetila. A on, iskoristio je to i zatvorio vrata za sobom. Bio je pored nje. I tada se sve učinilo prisnim, život je, izgledalo je, ponovo koračao odlučno, bio je na onom mestu za kojim je žudeo.

Nije joj smetao, disala je neujednačeno, iskidano, kao riba na suvom, njene su se škrge borile sa naletima vazduha koje je bilo, izgledalo je, sve teže i teže prevoditi u život, u zdravlje, njeno se lice grčilo u nekom unutarnjem dijalogu sa tumorom koji je, pomislio je Novak, rastao sa svakim udarcem srca, sa svakim novim pumpanjem krvi kroz krvotok. Mislio je da je probudi. Želeo je da mu ispriča još nešto o Ivanu Kovaču, o svom mužu, o nerazvijenim filmovima koje je Avelino doneo sa ratišta, o ulozi Kratovca u svemu tome, o kraju čitave priče, želeo je da je fotografiše, da razgovara sa njom o svemu, o devojkama Veri i Mariji iz motela Kovačevog sna, o Kazimiru i Balatonu, o Danilu i Grigoriju... želeo je da sazna dalje i taman pošto je krenuo rukom ka njenom čaršavu, zaboravivši na sve moguće opasnosti koje bi se javile ukoliko bi neka od dežurnih sestara samo na tren ušla u njenu sobu, pošto je čak dodirnuo njen jastuk, čovek je skrenuo pogled na nešto što ga je iritiralo od samog ulaska, ali nije mogao to da jasno dešifruje u temperaturi u kojoj se našao i potom stao.

Pored njenog uzglavlja, taman toliko napadno da je pomrčina sobe bila tek taknuta ali ne i narušena, svetlele su lampice aparata za održavanje života. Upravo one koje je Kratovac tako brižljivo opisao. Koje Novak nije uspeo da primeti za prve dve posete njoj. I nije mogao da je probudi. Zelena, crvena i bela lampica. Trepćuće. Trepćuće i oscilirajuće. Kao život sam. Osetio je hladnoću. Poželeo je da krene.

15.

Kratovac je samo zadovoljno promrmljao nešto sebi u bradu. Odbijajući i dalje da makar na trenutak dođe u Novakov studio, tamo gde su i otpočeli svoje nejako prijateljstvo povezano samo rečima što su pokušavale da ispletu svoje paukove mreže između njih dvojice, ali se ni to nije dešavalo u jednom jalovom opstajanju dva tela i dva oka jedno uz drugo, slepi starac je ponovo sedeo sa mladićem na već ritualno markiranim pozicijama malenog hrama mansarde, obojica uperivši svoje glave (jedan i oči a drugi samo volju očiju), prema oltaru sačinjenom od zamašćenih prozora (Novak je prvi put pomislio da su svetiljke što ih je držao Kratovac u kući samo gest lepog ponašanja prema gostima, ali da, zapravo, u čitavom stanu nije bilo ni ogledala dok su prozori, nefunkcionalni u pogledu pružanja prizora, još manje potrebni za davanje svetla), i jedan i drugi čekajući neki prirodan, organski početak nove priže. Da, među njima kao da je zaista sedeo Ivan Kovač i Novak je, pokušavajući da u svojim besanim noćima prizove lik stranca često zamišljao Avelina kao malog, zdepastog ali vitalnog čoveka, nekog čije se lice krilo iza tamnih naočara za slepe ali još više iza bora i reljefnih meandara opuštenosti kože, zamišljao ga je sa nekim đavolskim, možda bedastim, infantilnim osmehom, mutavim smejom na licu kako čuči između troseda na kome je bilo mesto fotografa i fotelje na kojoj je uvek bio starac, nalakćen na jednu svoju stranu kao da tim klaćenjem zapravo poziva da ga dosegnu prizori pošto mu nisu mogli biti nadohvat pogleda, dakle, zamišljao ga je više kao nešto nego kao nekog, očekujući, negde u tamnim perivojima svesti, da on zaista samo čuči jer je kontaminacija jedne priče odavno bila emitovana i primljena tamo gde je, guran svojim zagonetnim ciljevima, želeo da stoje.

Tek, sve je bilo poređano i aranžirano za početak liturgije kada se, brecnuvši se prvo jer je video kako su nozdrve slepog starca poskočile (Kratovac je, svejedno, često, kao što je u slepih ljudi i običaj, često unosio, registrovao i obrađivao miomirise koji su običnim ljudima bili neosetni, jednostavno stopljeni u masu mirisa sa kojim se putuje i u koje se ulazi svakim korakom novog prostora) i nešto je bilo posebno u tom rzanju starčevih nozdrva, nešto što je nateralo i Novaka da nabora svoj nos. Zaista, u mansardu je, na prvi udisaj neosetno a kasnije sve češće i češće, uplivao pramen teškog, gorkog mirisa, tek na prvi utisak sličnog dimu, miris roštilja verovatno sa obližnje skare, tu, pod prozorom, na uglu Bulevara i Pasterove. Starac je, osetivši i prepoznavši miris samo trepnuo. Posmatrajući ga i pokušavajući da iz prizora odagna viziju Ivana Kovača i njegovog paklenog, nemog smeja, čekajući da priča počne, već dovoljno neispavan i isprepadan tim osvajajućim, nezaustavljivim porivima što su ga proganjali kad god bi pao mrak (tako je prethodne noći ponovo ušao u Onkološki institut), Novak se, pri dodiru sa neočekivanim a ipak bliskim, prodornim mirisom prženog mesa morao zapitati kako su kiosci sa roštiljem u bolničkim krugovima uvek mirisali jačim i upečatljivijim mirisom hrane nego oni po gradu, da li je tu, u samoj blizini smrti i bolesti, odumiranja i oticanja života, hrana uvek više ličila na hranu nego drugde, da li su usta postajala halapljivija (kako je nešto podsvesno, verovatno, krstarilo po ljudskom telu pozivajući ga na žderanje, hranjenje, na produženje života tu, na samom pragu podzemnog sveta), okrećući se, dakle, svim oblicima ishranjivanja i panične želje za istrajavanjem?

Kratovac se ipak nije dao omesti. Učinilo se u jednom trenutku da će prekinuti svoj mir tim novim mirisom, da će prokomentarisati tu balkansku glupost, da će reći možda: "Istambul! Vidite kako počinjemo da ličimo na Istambul", ali on nije ništa rekao, samo je progutao još jedan pramen tog teškog mirisa i nastavio da se gega, ne opipavajući okolinu jer mu je bila i suviše poznata, i potom seo na svoju fotelju zatvarajući očne kapke. Pritisnuo je vrhovima prstiju svoje slepoočnice.

"Vidite, Novače, ona je jednostavno zabranila da joj Kovač dođe u posetu, mislim, to je bilo još ranije, nedelju ili dve dana pošto je došla da leži u Institutu, ali je nedavno zabranila to i meni. Sada ste vi jedini kome je poseta dozvoljena", nije mnogo obraćao pažnju na svoje reči, puštao je da one klize.

"Znam. Bio sam ponovo sinoć kod nje", suvo je izrekao Novak, više u nekom ispovednom nego u tonu priznanja, očekujući, valjda, da će Kratovac sada požeti da ga podrobno ispituje, očekujući od samog sebe, verovatno, da će, umesto da povije rep kao krivac, u stvari sačekati šlagvort pa da počne da se žali na svoju novu pomamu, da počne da kuka. Ipak, Kratovac nije ništa pitao. Samo je duboko uzdahnuo i počeo da priča dalje.

"Njoj nije još mnogo ostalo, vi, pošto ste sada jedini koji ima pravo posete, sigurno znate bolje od mene koliko su bolni ovi dani za njen organizam, koliko raspadanje počinje, rekao bih, ako mi dozvolite, da se obelodanjuje u bolu, da se predstavlja njenom biću. Proći kroz težak i naporan život, to je još jednostavno, mislim, voziti se tandrkavom kompozicijom života iz koje nema izlaska, za koju nema stanica. Ali, izaći, iskočiti iz voza pod tako teškim uslovima, da vas Bog i u tome sprečava pošto ste se navozili i navozili, to je najstrašniji kraj putovanja", njegove su reči sada počele da se ušiljuju, da režu vazduh ispred sebe, postale su oštrije i Novak se obradovao tome, osećaju da sada ponovo postoji neki podtekst, neki samo starcu poznat kontekst, tajna koju je još bilo rano obelodaniti njemu, Novaku, ali koja se nazirala. Samo je ćutao.

"...Avelinu se, pošto je ipak uspeo da povrati toplotu u telo, činilo da je noć u kojoj su obitavali bila u borbi sa samom prirodom da nikada ne prestane, da se nikada ne umori. Ponovo je podigao pogled i ugledao raskrvavljenog Danila kako se borio da ne proguta krvavu penu sa usana, sukrvicu koja je nadirala iz organizma valjajući se preko ruba lica, sve niz vrat i košulju, a kako je, u nekom polusvesnom strahu mislio, moralo je biti, da i posle Avelinovog udarca kundakom (kada se slepi prosjak izgubio ostavivši za sobom ratnika smrznute krvi u venama) mora ostati u hropcu, nesvesti, tišini, tako je, dakle, čovek pazio da ne ispljune penu ali je, istovremeno, i ne proguta. Krajnje ishodište bilo je da se gušio u sopstvenoj krvi. Drhtavim rukama, pokušavajući da ničim ne poremeti tu besmislenu igru koju je Danilo igrao, Avelino je izvukao kameru i nekoliko puta okinuo, fokusirajući upravo penu. (Moralo je biti, kasnije je Avelino razmišljao, da je u tim trenucima Danilo, koji beše već navikao na Kratovčeve dolaske i to trabunjanje o šupljim bukvama, strahu od smrti i povezanosti sveta živih i sveta mrtvih, da je, dakle, Danilo bio zabrinut za Grigorija koji je otišao da pregleda sobe i još se nije vraćao. Pitao se, sigurno, jesu li i njega ratnici negde sačekali i ubili?)

A onda krik. Prodoran, grozan krik muškarca, zvuk koji je kao cirkular zarezao nekoliko krugova vazduha negde u motelu, vazdušnih ploča koje su, izgledalo je, uz tresak pale na pod.

Avelino je bacio kameru i podigao automat. Ništa. Grozničavo je pogledao u Danila koji se nije pomakao, i dalje igrajući nesvest, samo ga je, u jednom munjevitom trenu, dovoljno kratkom da ga čovek ne registruje ali i dovoljno dugačkom da ga Avelino zapazi u svom nadraženom umu, zapljusnuo novi nalet krvave pene, talas što je otkrio da je i recepcioner čuo krik. Odnosno, da je krik zaista postojao.

Još jedan krik. Kraći, jači, jasniji i tada se moglo osetiti, da je neko dobro načuljio uši, kako se zvuk odbijao o betonske zidove nezgrapnog, socrealističkog motela. I ponovo ništa iza toga, ništa što bi neopozivo potvrdilo da se to zaista desilo. Uskoro, tišinu što je bila omeđena krikom nekog muškarca, tišinu koja se i definisala, izdvajala upravo preko krika, zaparali su i ostali zvuci, ali oni su već bili uklopljeni u neko atmosfersko pomeranje u prostoru, u sazvučju, nisu bili međaši tišine kao što je to bio krik, maločas. Topot cokula, koraci tako odlučni, jaki, trčeći da ih itison (kojim beše pokrivena unutrašnjost motela) ni drvene lamperije (kojima je neki bivši dekorater pokušao da oplemeni, otopli kruti, bunkerski prostor široke jednospratnice negde u ravnici pored reke) nisu mogli da uguše, čak ni da utišaju taj galop kroz hodnike. Avelinu se činilo da se približavaju, i tu je, u tom trenutku, njegovim umom prokrstarila misao da su to Kazimirovi koraci, prepoznao je njegov hod, pravilan (ne onaj šepav Balatonov) i mogao je jasno osetiti kako su tu bile još nečije stope, ne Balatonove, mnogo lakše, mnogo nesigurnije. Da. Približavali su se. U munjevitom razaznavanju identiteta trkača, pazivši krajičkom oka na Danila da, iako vezan, ne napravi neki nepromišljen potez, repetirajući automat (savivši u trenu čelični kostur kundaka uz sanduk puške jer je ocenio da bi, u slučaju pucnjave na recepciji, on morao skočiti da uzme zaklon iza nekog dela nameštaja), izoštrivši pogled što je više mogao ne bi li u mračnom obrubu hodnika koji se, neosvetljen, prostirao levo od recepcionerskog pulta uvodeći u utrobu zdanja, ne bi li što pre ugledao Kazimira i tog, još nekog, Avelino se ugrizao za jezik protiv uroka, jer to je bila radnja kojoj je pristupao svaki put pred neko ubijanje ili odbranu i stegao oružje.

Zaista, uskoro su dva ljudska tela hrupila iz mračnog hodnika, zapravo, bio je to Kazimir i još jedno telo koje je vukao. Predvodnik je vukao devojku, snažno je zagrlivši oko vrata desnom rukom, njena je brada bila položena na njegov lakat koliko ju je samo jako i čvrsto držao, čovek je bio sav u mišicu, u snažnom stisku devojke koja je već krkljala, koliko su njene noge, tako iskrenute, bile sporije, koliko nije mogla da uhvati korak sa svojim mučiteljem, ali ona se nije batrgala, i to je Avelino uvideo, njen problem bio je što nije mogla stići njegove odlučne korake, što nije mogla uhvatiti ritam, a ne zato što se batrgala, što je pokušavala da se oslobodi. A čovek je, ne samo računajući na njen prirodan otpor, besomučno vukao to telo ne dozvoljavajući mu da predahne, da uhvati makar jedan jedini udisaj vazduha ne bi li preživela (ta riba uhvaćena u jaku, nepropusnu ribarsku mrežu), ne zbog toga, razlog je ostajao u onom porinuću ratničkog tela u akciju (Avelino je to mogao dešifrovati), Kazimir je krenuo i njegovo telo, britko i jasno u naređenju što ga je samo sebi izdalo, nije procenjivalo otpor, ono ga je, apriori, rušilo ne dozvoljavajući da ulov utekne.

Strovalio ju je na sredinu prostorije, baš pred napetog Avelina, Danilo je tada zaista otvorio oči, pljunuo penu sa usana, i sam uveren, koliko i fotograf, da je pauza prestala i da će sada, neumitno, nastupiti drugi čin.

- Pobegao je. Uhvatili smo taman tren kada su dva bića, vođena nekim neuhvatljivim nitima, kao omađijana, bila u klinču. Napala ga je, pomislio sam, a verovatno i lopov... – zaurlikao je Kazimir na kraju nazvavši Balatona onako kako ga nikada do tada nije nazvao (lopov), rastapajući suštinu svojih reči upravo u formi, u tom čudnovatom spletu, gotovo sonetnom vencu i Avelino je, iako uhvaćen u sopstvenu temperaturu ratnika koji je morao odgovoriti nekom akcijom, dakle, mogao najzad shvatiti da je vođa upravo kitio svoje reči tim beskonačnim, uopštenim, lirskim nizovima samo kada je bio zaista uplašen, a potom je nastavio – ...onako kako izgubljeni krmci naleću na prolaznike, sa željom da mu iščupa svaku poru života, pomislio sam, evo kako u svetu živih vlada još veća pomama nego u svetu mrtvih! A mladić se otrgao i uspeo da pobegne i Balaton se, a da nisam imao pojma da je u njemu toliko brzine i okretnosti, dao u mrak za njim!

Tek je tada, ne shvatajući Kazimirove reči koje su, tek pošto bi bile izgovorene levitirale negde u prostoru između njih dvojice, počele da se odmotavaju gradeći izvestan, makar u nanosima stečen smisao, Avelino primetio da su njene šake bile skroz krvave. Desna ruka je bila krvava sve do podlaktice. Vera se nije opirala. Sklupžčala se tu gde ju je bacio, poput krivca koji, očekujući nove nanose zaslužene kazne, uopšte ne shvata početne grubosti kao napad, sve spremajući svoje telo na nove talase ispaštanja, i jedino je Danilo, onako vezan i tek došavši k sebi, prvi prokomentarisao:

- Čekajte, ljudi, junaci...koga vi uopšte tražite! – ubrzo se zaledivši, verovatno, učinilo se Avelino, jer ga je (a to se svima njima ranije dešavalo), potpuno paralisao Kazimirov grubi, preteći pogled. Udarac bi bio suvišan. Potom se desilo nešto sasvim neočekivano, čovek nije ni mogao zamisliti kurjaka predvodnika u tom stanju, hvatajući zalet, ipak prativši već postignuti ritam životinje u skoku, Kazimir je zaurlikao besno se hvatajući obema šakama za glavu (pri tome mu je ispao automat i čovek nije ni odreagovao na to, kao da je neka strašna, nagla, neljudska migrena obuhvatila u svoj vreli prsten njegovo čelo) ispuštajući neverovatno visoke krike, podvriskivanje, i potom iscedio tim glasom koji kao da je već bio opsednut tuđim prisustvom ali se polako uobličavao:

- Kurac! Ove se uopšte ne sećam...doveli smo pogrešnu ženu...kaži mi, kaži mi da ovo nije ona!? – gledajući Avelina prvi put sa milošću, nežnošću, prvi put sa iščekivanjem da bi upravo on mogao prozboriti rešenje zagonetke, a onda, pošto upitani baš nikako nije reagovao (pošto je stajao gotovo zaglavljen u opušcima oprljeni, žvakama polepljeni itison ne mrdajući ni levo ni desno) nastavio:

- Čekaj malo, pa ti bi morao da se sećaš te noći kada smo prvi put nas trojica bančili, one noći na Svetog Trifuna i devojke ispred čije smo kuće u Bačkom mraku i studeni čekali da ostane sama, a!?

Njegovo novo pitanje ponovo je ostalo bez odgovora. Ne, Avelino se, naravno, nije mogao setiti ničega što je izletelo na Kazimirova usta. Njemu je plan, uopšte dolazak u motel, motiv neke devojke od samog početka bio stran ali je fiks ideja, to priljubljivanje jedinog među njima koji je imao odlike ali i cilj vođe, ta fiksacija, tako racionalna, tako usredsređena i organizovana, precizna, u vremenu kada je sve oko njega prestajalo da ima oblik, u vremenu kada su njegove ruke ipak bile prekrivene slojevima skorene krvi (da mu je u glavi često obitavala ideja da se tuđa krv toliko žustro slepila za njega da je proizvela kraste na tim šakama), kada nije znao ima li gde da se vrati i da li bi to bilo, posle svog bosanskog užasa, uopšte dobro, taj povratak, ta fiksacija je, dakle, bila jedini (ne njen smisao, samo njena silina) razlog da se krene sa njim. Kao i sam rat. Rat koji je, bez suštine koja bi mogla dopreti do izmrcvarenog uma nekoga ko je krenuo kao ratni fotoreporter da bi veoma brzo kamere zamenio puškama (pre svega da bi mogao da preživi), pružao izvesnost i usisnu snagu. Izvesnost potrebnu da biće ne bi bilo zgaženo, zgnječeno i ostavljeno negde na drumu. Snagu neophodnu da bi se uopšte, klizeći uz bokove rata, izdržalo.

Zato nije odgovorio. Vera je, osim čudnovate scene koju je priredila za njegov voajerizam, za njega bila bilo ko. Kao i Kazimir. Ne znajući šta da odgovori, okrenuo se njoj (još uvek zgrčenoj, čekajući novi napad) i pitao:

- Što si tako krvava? – hladno, polako, kao neko ko nanova uspostavlja sopstveni smisao i ishodište.

- Šta hoćete od mene!? Ko ste vi!? – njen glas je odjeknuo i prenuo ukočenog Kazimira.

- Reci mi, samo jednom ću te pitati...jesi li ikada bila silovana?- i on je, kao da je primio tu njenu pomirljivost u glasu, kao da mu je prenela neki davno izgubljeni mir svojom stavnjenošću, sasvim mirno, kao kada se govori sa ludakom upitao. Kao islednik koji traži prolog i zagrevanje novog slučaja. Ljubazno.

- Samo probaj da je dirneš...ja ću...!! – zagrmelo je tamo gde se niko nije mogao nadati. Danilo je, pokušavajući da se oslobodi, u naletu neke snažne, otporne krvi gotovo poskočio, taman dovoljno da naleti na Kazimirovu cokulu.

- Ti ćeš da ćutiš! One perivoje tame iz koje su se ponovo na iste kosti, preko istog mesa skupili delovi našeg nekadašnjeg postojanja, te delove pomračine ti i ne poznaješ, stvore. Misliš si da mrtvaci mogu da siluju, čak i ako to žele!? Davno je priređen belaj, napravili su ga i drugi, pa i mi. I to niko ne može da ispravi, je l jasno!? – bilo mu je nemoguće sada stati na put. Mogao je da ubije i zubima, koliko je jako stala da opseda neka tajna na koju ni sam, posle toliko dana napredovanja ka cilju (koji se, izgledalo je Avelinu, migoljio) nije mogao da očekuje. A devojka ga je mirno gledala. Onda joj se, savršeno fingirajući neku smislenost, zapravo se prikačivši na delove Kazimirove fiksacije koju je donekle odgonetnuo tim monolozima, obratio Avelino blagim glasom:

- Devojko, mi jednostavno...moramo da umremo. Tražeći parčiće svojih nedela, ostala si još samo ti, ukoliko nisi neko drugi što samo tvrdi da je ti, kao što ni mi sami ne znamo ko smo i odakle smo.

- Ne tražite mene. Sama sam tražila jednog mladića i sada sam ga našla. Da se niste umešali...oči bih mu do kraja izvadila! Ne tražite vi mene – njen glas nežno je milovao Avelina, njena odlučnost, ti pogledi ravno u oči samo su razdraživali Kazimira. – To je nemoguće. Znaci su bili više nego jasni. Ti moraš biti Marija, Marija koju smo mi sredili jednom! – ispustio je iz sebe polagano kao da je proveravao kakvoću svojih reči i tada je Avelinu sinulo, tada je povezao ime Kazimirove devojke i onaj glas sa kojim je, u tetanusu ludila Vera progovarala pre no što će u njenu sobu ući slepi starac (Marija!), ali vođa je nastavio: – Ukoliko njen duh nije napustio njeno telo, nastanivši se u nekome ko je obitavao u blizini...

Bile su to reči poraza. Odnosno, Kazimir je tada ućutao spoznavši poraz koji se pomaljao. Na trenutak koji se činio kao večnost on je samo gledao u nju. I onda ponovo krik iz dubine hodnika, iz mračnog spleta. Prvo krik a potom i topot cipela, zatim zveckanje metala.

- Balaton! – uskliknuo je Avelino tražeći u razvoju situacije izlazak iz slepog creva u kome su se našli – Mora da ga je uhvatio!

- Možda je, u napadu na mladića, kurva pokušala da se ubije, da bi nas ostavila zauvek u međuprostoru jedne noći koja nikako ne zamire i dana koji se nikako ne rađa! – Kazimirov bes se stišavao, jedino je Danilo, gledajući ga iskosa, i dalje se pretvarajući da je nemoćan (dok je Avelino u jednom jedinom pogledu kojim ga je okrznuo pročitao, shvatio da namerava da se oslobodi) pokušavao da prihvati priču, situaciju, verbalno ludilo novopridošlih.

- Ko ste vi!? – sada je u njoj rasla temperatura iako se nije pomerala, mada je krvavim šakama pokušavala da zagladi masnu kosu sa zalisaka, činilo se da je sada ona preuzimala inicijativu, taman toliko apsurdnu u odnosu na svoj položaj da je taj paradoks prihvatio prvi Avelino, pokušavajući da se ukači za neki smisao svega, odsečno izgovorivši:

- Znamo ko nismo. Nismo živi – posle čega mu je glas jednostavno zamro. A onda Danilo, iznebuha:

- Ubićete nas sve. Znao sam da ćete doći. Dodaj mi flašu, moram da otpijem – obraćajući se tada Avelinu koji je, moralo je biti, izgledao kao bolja polovina tandema, ili bolja trećina.

Ali Kazimir se na to osmehnuo, Avelino je još držao svoj automat stegnut na grudima, Kazimir je bio taj koji je odmerenim koracima prišao stolu, uzeo flašu u ruke nežno je primakavši Danilovim usnama. Potom je, u jednom hitrom okretu, samo prosuo ostatak rakije pravo u lice. Danilo je urliknuo, alkohol je momentalno počeo da mu prži oči iako se dance nije još osušilo, iako je još trajao ratnikov pokret. Kazimir se grohotom nasmejao:

- Dezinfekcija...oči su tvoje previše videle, starče, vreme je da ih očistiš.

Avelino nije obraćao pažnju na njih. Gledajući čas u devojku čas u zjapeći, mračan procep u zidu odakle se morao pojaviti Balaton (topot je postajao sve bliži i bliži), ponovo je bio fokusiran na nešto. I zato se dobro osećao. Onda je, pre no što se Balaton pojavio, Vera ustala, stala baš pred Kazimira, drsko, bez bojazni, stala je a sa šaka je tek sada počela da kaplje krv žrtve, pogledala ga je u oči. Avelinu se, iako je na tren pokušao da odreaguje i iz nekog besmisla stane između njih, da zagradi, zaštiti Kazimira (!), učinilo da se lice ratnika savilo, izvilo u neki plač bez suza, u neki smej bez zvuka. Nije je sprečio, ni Kazimir je nije zaustavio. Ona je tek, kao da to nije ništa, ponovo stala da se trese (baš onako kako je to, ranije tokom večeri, Rašomon Avelino ugledao kroz prozor), ponovo se modifikovao njen glas i tim drugim, glasom Marije iz ludare, tim dubokim, škripavim glasom, sve gledajući ratnika ravno u oči, opet izustila:

- Hrupili su. Sama. Noć. Sada mi se čini da sam ih nečim sama prizivala. Lomljava. Mrak. Baterije. Ulaze u sobu. Pijani kao zemlja. Četvorica. Ne vidim ih dobro. Puške. Čizme. Blato. Vojska neka. Snažni, vrlo snažni. Smeh. Kidaju. Kuhinja. Sto. Žica. Oko ruku i nogu. Ne mogu a da ne vrištim.

Prestala je naglo i, taman u trenutku kada je Avelino očekivao da će transformacija, mahnita promena koja je zavladala u njoj tresnuti telo opsednute devojke pravo u ambis, u još veće zahuktanje (pred kojim bi, pomislio je, čak i Kazimir morao da pogne glavu, da se zaustavi u svom sumanutom htenju), kada je, dakle, već gledao na koju stranu da uhvati zaklon od erupcije koju će duh mučene Marije izvršiti na Verinom telu, devojka je prestala. I ne samo da više ništa nije učinila, ne samo da je prestala da govori, više od toga, bez ikakve pripreme ponovo je nastupila promena koju je, ovog puta, ona sama izazvala, skupivši se telom, vrativši se u svoje prirodno obličje. Da, devojka je sela na stolicu, spustila je pogled i moglo se, u tišini koja se, preteća, nadvila nad četvoro ljudi što su i dalje, kao prikovani, kao razapeti, gledali baš u sve tačke prostorije sem u nju, moglo se, dakle, čuti kako je, u dijalogu sa sobom (ne više sa Marijom u svom telu već sa samom Verom) počela neku tihu, poluludu brzalicu, šapatom, brzalicu što se ubrzo pretvorila u pesmu čije reči više niko nije mogao da razume ukoliko ih je razumevalo i biće što je započelo.

- Tu smo, znači! Duh naše žrtve koja će nam podariti mir. Ipak je u njoj! – izgovorio je Kazimir i bilo je u tim rečima nekog ukusa pobede, on se zaista staložio, mogao je odahnuti, tako fokusiran (sada ponovo) na nekada izgubljen, modifikovan ali sada pronađen smisao, i potom nastavio – Sećaš li se sada, slikare, sećaš li se tih slika, i Marije!?

Na kraju, vođa je to izgovorio lukavo, gledajući ispod oka Avelina i čovek je, prvi put otkada su krenuli zajedno, mogao osetiti neku, začudo, milju zbog tih slika što ih je izgovarala Vera. Da li je to bilo sećanje, morao se upitati, ili su, jednostavno, drugi put na njegove uši izgovorene reči, taj sinopsis nekadašnjeg stradanja nekadanjeg bića, ovaploćujući se u već jednom izazvanim asocijacijama prestale da opstaju kao informacija a počele da osvajaju obrise nekog monologa, možda fantazije (Verine), da postaju gotovo pozorište?

To ga je mučilo, i pored toga što je Kazimir i dalje zurio u njegovo lice, i pored toga što je, moralo je biti, očekivao neku konkretnu reakciju, možda priznanje, i pored straha koji mu je taj kurjak ulivao od samog početka, najednom Avelina više nije bilo briga. Stvorila se, činilo se, neka priraslica u njemu samom i čovek je, obuzet naglom i neutaživom potrebom da posegne u maglu svog razuma, da se priseti nečega čega je možda i bilo, najednom prestao i da misli o Kazimiru, prestao da čuje i vidi, postao je samo introspektivni okular koji je rendgenom prelazio preko samog sebe očekujući da će se jednom izvrnuta očna jabuka ponovo okrenuti oko svoje ose i progledati pravo u spoljni svet odakle je bila rotirana.

- Potrbuške, kost o kost, kost o kost, kost o kost i smrad izmeta. Osvetljavaju jedan drugog baterijama. Sada znam da ih poznajem. Dobrovoljci. Oni isti koji sa Grišom švercuju benzin. Smeju se. Cere mi se u lice... – devojka je nastavila ponovo drugim glasom (ovog puta njeno je telo ostalo mirno i ceo mizanscen lica potpuno se pritajio, ona je i dalje izgledala kao neko ko mrmlja brzalicu ili pesmicu sebi u bradu čupkajući svojim krvavim prstima pramenove masne, prosenjene kose), i nanovo je nastupilo vreteno asocijacija zvuka, mraka, tajne, bruma u vazduhu, vreteno što su ga plele tada samo reči a više ne toliko slike. A Kazimir je likovao. Bilo je to zato što su se njegova očekivanja od Avelina, ponovnim Verinim uplitanjem ponovo prenela na nju, na tu nepobitnu potvrdu da je devojka, doduše, bila neka druga ali da je nepogrešiva nit što vodi nesahranjene mrtvace dovela njega samog, njega i njegov okrvavljeni čopor ipak na pravo mesto... jer u njoj je obitavala njihova nekadašnja žrtva. Žrtva koje se Avelino nije mogao setiti. Kao što se nije mogao setiti ni zvukova koji su ga nagnali (kao da je to bilo maločas) da pogleda pravo prema otvoru, vratima što su vodila u niz hodnika. A onda se trgao.

Tek tada (kasnije se čoveku činilo da je prošlo užasno mnogo vremena u kome su i Kazimir i Vera progovarali, u kome se desilo mnogo toga što se nije smelo desiti u tako sićušnom vremenskom tesnacu), tek tada je, dakle, u prostoriju utrčao Balaton.

Bio je krvav po licu, ali se sa desetak koraka moglo odmah opaziti da to uopšte nije bila njegova krv. Bio je više razmazan i po njegovim obrazima ocrtavao se čak i trag šake koja ga je razmrljala, stao je pred njih, tu, u okviru vrata, bled, stavnjen, zaustavljena nekada huktava mašina hitrog kretanja, stremljenja prema nečemu, zapravo, podsećao je na Veru tako umašćen i odrpan ali kao prebijen, upalih obraza i plavičastog, modrog prstena oko usana.

- Ja...doveo sam ga...Kazimire, teško ga je ranila, čini mi se da mu je oba oka iskopala a kretao se tako brzo, tako je jezdio kroz hodnike i onda je, tek pošto sam ga uhvatio...skočio na mene, i pokušao da me, da ga jebeš, ujede! – strovalio je reči pred Kazimira ne primećujući ni devojku, ni Avelina, ni Danila, okrećući se oko svoje ose u polukrug, puštajući sporom, odmerenom, gotovo ritualnom kretnjom da u recepciju stupi mladić. U stvari, prvo je stupio zvuk ispred samog tela, baš pre no što će telo zakoračiti u prsten svetlosti:

- DANILO, DANILO...krv joj jebem...Danilo, oči mi je, Danilo, povadila!

I tek je onda ušao, tek pošto su reči dovoljno dugo zvonile da bi se čitav vazduh oko svih njih dovoljno komprimirao tim zlom, zlom što ga je pojava potpuno i neopozivo ocrtavala. Telo u drhtaju. Šake na licu, posred lica, i mnogo sluzi. Sluzava pojava, činilo se da je amorfna tečnost klizila preko njegovog tela prelivajući se preko trupa, butina i kolena pravo na itison. Onda je, pošto je devojka u trenutku kada je podigla pogled i ponovo ga ugledala (pa joj se lice iskrivilo u masku neke ogromne i ljudskom rodu nepoznate žalosti, možda čak i sažaljivog smeška), pa pošto je i Danilo okrenuo svoju alkoholom upljiskanu glavu prema njemu ne znajući, za razliku od Vere, ni koju grimasu bi moglo lice da stvori, ni koju masku da izgradi na sebi, onda je, dakle, neočekivano i za Avelina ali i Kazimira upravo Balaton progovorio.

- Sećam ga se, Kazimire, sećam ga se, sa njim sam odlazio po benzin pre nego što je počelo, Kazimire, pre nego što smo se nas četvorica okupili.

Bilo je to dovoljno kurjaku i on, ne samo što je pogledao Balatona i oslepelog mladića koji se tresao (verovatno u pokušaju da ipak odvoji svoje pritegnute šake od očnih duplji ali u nemogućnosti da to učini zbog straha da je zaista oslepljen) sa nekom milošću, sa potvrdom na licu, potvrdom da su se ponovo našli, oni, stari znanci, da je zaista od početka bio u pravu (pri tome uopšte ne uzimajući za ozbiljno činjenicu da je mladić sigurno slep), ne samo što je njih tako pogledao uživajući u Balatonovom priznanju. Više od toga, svojim negledanjem u Avelina izopštio ga je.

- ...toliko poznato lice četvrtog, kao lice nekoga koga toliko dobro znam da ga i ne mogu prepoznati, ne, ne verujem – rekla je Vera i dalje gledajući Grigorija sa onom istom miljom.

Avelinu je samo prošlo kroz svest: "Četvrti je bio njen brat. Trojica, to smo bili mi".

Kazimir ga je prekinuo u spoznaji, obrativši se Grigoriju:

- Poznat si mi. Sanjao sam te nekada. Ličiš na mene. Bili smo nekada zajedno, sva četvorica! – posle čega je i mladić prestao da se trese, doduše držeći šake još na licu i mirnim glasom, kao spasen od bolova, rekao:

- Znao sam da ćeš doći. Predugo si bio na frontu. Nosio si me u sebi kao što ova kučka nosi moju pokojnu sestru...nosio si me i raspadao se, metastazirao si iznutra, ja sam te ždrao.

Umesto da prihvati kletvu, Kazimir se samo grohotom nasmejao, po ko zna koji put menjajući svoje stanje i zaurlikao:

- Pobićemo vas sve! Balatone, idi i pronađi šuplje bukve u koje ćemo ih staviti! Ovog puta neće biti tragova!

16.

Novak nije mogao tačno da odredi kada je to počelo, uglavnom, i dok se šunjao obasjan samo vedrim nebom kroz šiblje oko Instituta, jer ulične su svetiljke tu odavno prestale da razbacuju svoje sipljive zrake, i dok je skakao u zadnje dvorište ponovo pored onog istog, i dalje parkiranog kombija, i kada je na jedvite jade uspentrao svoje telo kroz otvoreni prozor toaleta u prizemlju, i pošto je zamakao za stepenište ponovo osluškujući, poput lovine, ima li na putu dežurnih sestara ili doktora, i pošto je već uveliko, na vrhovima prstiju, prodirao kroz neonom osvetljen hodnik, sve to vreme, dakle, u glavi mu je odzvanjao zvuk, visokofrekventni zvuk televizorskog zvučnika sa koga je (čitavo popodne čekao je da počne Tele-most Sarajevo Beograd ne bi li makar malo uobličio sve ono o čemu je Ivan Kovač na Kratovčeva usta pričao, da je govorio Danilo iz motela) dopirao metalni glas jednog od učesnika (zaista, kako je Danilo i govorio glas je kasnio u prijemu na drugu stranu elektronskog mosta) koji je kazivao: ˛ ...i nadam se da su svi dobro, oni koji su živi, koji su pobegli. Mi se u Sarajevu više ne raspitujemo za žive, strah nas je da pitamo...a ti lepo izgledaš, mada prijem nije najbolji...izgleda da si se malo popravila...poslednji put sam te video pred Crvenim krstom pred novogodišnje bombardovanje...˛

Božana Kovač bila je osvetljena samo crvenom i zelenom lampicom vakumera za održavanje života i čekala ga je. Bez reči, pošto se uvukao u sobu, napravio je nekoliko snimaka i činilo mu se, dok je elektronski zvuk automatskog premotavanja parao prostor između njih, da ni fleš nije uspevao da razgradi crvenilo i zelenilo tih trepćućih, kontrolnih lampica a potom, kada je ponovo soba uronila u polumrak, Božana mu se obratila.

"Noć je bila tamnoplava, poput svile glatka i nešto se pokrenulo, neki očaj, neka gnojna upala, pokrenulo se to duboko u njemu, smrad benzina i strah pod nepcima, ukus straha što te grize dok ga grizeš...sestra, delovi tela koje ni brat nikada nije video, koje je samo mladić mogao videti i neka rakija kao mazivo paklene mašine...uroniti zauvek u sopstvenu nakazu i jedino bol, bol koji ti govori da postojiš. Da, tako je govorio Grigorije, tada kada su se svi okupili", iz nje je progovarao onaj deo muževljeve priče do koga je stigao i sam Novak.

Žena je samo duboko uzdahnula i čoveku bi neprijatno, u jedinstvenom bljesku neke istine, što je uopšte došao i prećutno je fotografisao, ali ponovo se vratio na smislenost, ontologiju svoje posete i njihovog poznanstva, nanova zadovoljan što je dobio novo poglavlje Priče, a onda je, potpuno nepredviđeno, Božana otkrila svoj stomak i pred čovekom je, a da to prilikom fotografisanja nije primetio, izronila trbušina savladana od tumora (shvatio je pošto je došao sebi), nešto čega nije bilo, makar u toj količini prilikom njegove poslednje posete.

"Da, kao što vidite, potpuno me razjeo. I sada živi u meni. Molim vas samo jedno, nemojte razviti Kovačeve fotografije".

Prvo je isključio oba prekidača i crvena, potom i zelena lampica prestale su da trepću. Onda, već dovoljno obuzet temperaturom koja je preplavila njegovo telo, prekinuo je, u elastičnom i gotovo uvežbanom pokretu dovod infuzije do njene šake te se ugasila i bleda, skosa postavljena lampica. Otrčao je u susednu sobu. Nikoga nije bilo i Novak pomisli kako neće lako moći da se oslobodi voljnosti, energije, agresije koju je napumpao veštački u sebe ne bi li se obračunao sa dežurnom sestrom koju je očekivao baš tu, usnulu u dežurnoj sobi, ali je ubrzo pretopio tu dodatnu snagu u odlučnu radnju čupanja osigurača iz zida na šta je naglo prestao brum vakumera iz Božanine sobe. Potom se vratio do nje. Prostorijom je vladalo neko glomazno šuštanje, brum, učinilo mu se, ogromne transportne letilice i njegovim umom, naviknutim na pronalaženje vizuelnog opravdanja, utemeljenja, likovnog argumenta u svemu što je bilo nadohvat pogleda (možda impregniran i mnogobrojnim filmovima koje su stalno emitovali na televiziji), njegovim umom, dakle, prostrujila je asocijacija, slika teških klobuka pare, magle, koji bi se podizali iz svih pora poda naviše. Bar je to očekivao. Ali, bio je to vakumer u svom poslednjem izdisaju što se javljao u zvuku kao dušek na naduvavanje koji su nemirna deca ipak uspela da nataknu na nekog osušenog morskog ježa i time ga probuše, aparati su cičali (zamalo ga podsecajući na jecaje jastoga što su, poluživi skakutali po ključaloj vodi pre no što će ispustiti i poslednje ostatke svoje nekadanje životnosti, i pored njega, okružena crvenom, belom i zelenom trepćućom lampicom koje su takođe još samo nekoliko puta zablještale da bi se potpuno ugasile, nekako uklopljena u svetlucaje zvezda padalica, ležala je Božana Kovač sa svojim nadutim stomakom i u mraku su, to je zapazio mnogo pre no što se odvažio da upali svetlo i dobro osmotri delotvornost svoje akcije, u mraku su njene oči, poput mačijih, sijale nekom neutaživom radoznalošću. Radoznalošću što svoje uporište više nije pronalazila sa ove strane svetlosti, već su oči, činilo se, ušle prve u dijalog sa onom stranom očekujući da dobiju odgovore na zagonetke što ih je stvarao život sam, sa ove strane postojanja.

Nije na njenim usnama bilo zapomaganja. Očekujući da se stvore jauci i grčevito držanje za ovostranost (verovatno ubeđen da je umiranje podsećalo na usnovljeni pad u ambis), ili da se, štaviše, u poslednjim sekundama ženinog života pojavi ono drugo lice o kome je čitao u psihološkim raspravama o samoubistvu, lice onog dela ljudskosti koje nije dozvoljavalo samouništenje, pa da žena krikne i zatraži pomoć, da pozove u pomoć svog dželata, da obustavi proces koji je jednom pokrenula, da ga opozove, Novak je samo stajao pored njenog uzglavlja uranjajući u te širom otvorene oči koje su već nekoliko sekundi bivale starije i iskusnije od njega, oči koje su sa tom malom vremenskom (ali velikom prostornom) razdaljinom već znale mnogo više. I pokušavao da sam dođe do odgovora. Ali njega nije bilo. Telo se trznulo još samo nekoliko puta, još nekoliko puta je poskočilo, u sveobuhvatnom dance macabre-u, pankrationu na nevelikom ringu presvučenom belim čaršavima, potom se potpuno umirivši.

Kada je kasnije, drhteći u svom stanu, nekoliko puta se bukvalno sunovraćujući niz stepenice ne bi li pronašao makar malo smirenje na mračnim, pustim ulicama sa kojih je još isparavala jara letnjeg podneva, pa se ponovo vraćajući u stan (željan da okrene telefonski brojčanik i sam se prijavi, potom povraćajući i ne stigavši da dotrči do kade iznad koje su se cedile tek razvijene fotografije), uvrćući se sam u sebe, kao da će pod naborima sopstvene kože pronaći dovoljno utočište ili skrivalište, kada je, dakle, kasnije Novak pokušavao da izvrši rekonstrukciju čitave te "akcije", nikako se nije mogao setiti na koji je način izašao iz bolničkog kruga i da li je to učinio neprimetno. Doduše, nije ga previše ni zanimalo da li ga je neko mogao videti, bio je i sam spreman da se prijavi, i to će se osećanje krivice rasprostirati unedogled njegovog postojanja (možda "ostajanja" u životu, za razliku od Božane), jedino što mu je predstavljalo neko opterećenje, a da je dolazilo iz spoljnog sveta živih ljudi, bio je osećaj da ga je Svetolik Kratovac, ukoliko nije ni bio slep (posle svega morao je verovati i u tu mogućnost prisećajući se Frišovog "Gantelbajna", knjige koju je nekada davno čitao), posmatrao dok je činio to što je činio. Ruku na srce, Kratovac ga nije fizički, optički ni morao gledati, mada se sa njegovih prozora i te kako dobro video prozor njene bolesničke sobe, on ga je sigurno osetio. Čak i da je Novak stigao da pogleda kroz prozor ne bi li proverio da li je starac u stanu, to po mraku ne bi bilo moguće uočiti jer slepac nije nikada palio veštačko osvetljenje, kada bi obitavao sam u svom bivaku.

Ali on je morao znati, morao je osećati svojim prenadraženim nervima, svojim do usijanja španovanim čulima da se Novak odlučio na taj, samoubilački potez. Ne zato što je shvatao kako je eutanazija, što je Božana spomenula mameći ga, jedino delotvorno što je ljudski rod smislio za borbu protiv destruktivne prirode, pre zato što je njegovo biće toliko cvilelo pod pritiskom Kovačeve krvave, neljudske priče, pod sagorelim šakama porodice iz Srema, pod turbulentnim raspadanjem jednog poimanja života, zemlje, naroda, metastaziranjem vremena u koje se smestilo njegovo postojanje, pa tek onda i njeno, mučeno i čerečeno postojanje, da je jedini izlaz što se nudio (izlaz za kanalisanje i protok energije samoodržanja) bio ubistvo bolesnice.

Potom je zaspao. Začudo, lako i bez sna, kao da je toliko konstruktivno bilo provedeno vreme pre zamora tela da se ni o čemu, sem o novom naplivu snage, nije moglo razmišljati.

Sutradan, već pošto je svanulo, pošto je prva, bolešljiva letnja žega stupila u prostore obamrlosti i spavanja bez sna, lako je i hitro otvorio oči. Na njemu i u njemu nije bilo tragova mamurluka. Jutro je bilo jasno, zločinački medeno, nevino i čovek je, prvi put posle dugo vremena, ritualno izbrijao svoje obraze, ne štedeći ni penu ni kolonjsku vodu, obukao najsvetliju košulju koje se mogao setiti i otišao, ne zaboravljajući (hodajući Čuburom tiho i spretno, poput kučenceta što je mahalo repom ne plašeći se ni automobila ni gladi) čak da doručkuje u pekari. Bez ikakve primese oporosti ili težine, pošto su njegove oči ugledale sa vrha Braničevske ulice zgradu Epidemiologije i bolničkog kruga, spoplićući se o nanose sveže, pokošene trave u Karađorđevom parku, kao da nikada ranije, a kamoli sinoć, nije ni bio u tom kraju pa je sve izgledalo novo i postojanije nego inače, ne stigavši čak ni da se začudi tolikom osećanju lakoće i prozirnosti, čovek se zaputio ka Kratovčevom stanu. Ipak, tek ga je trotoar koji su delile jedna i druga zgrada, odmah posle tmastih mirisa sa kioska za mleveno i prženo meso, tek ga je to parče trotoara primoralo da podigne glavu i pogleda prema samom ulazu Instituta (očekujući, valjda, da će ugledati u daljini od nekoliko desetina metara pogrebna kola ili kolica prekrivena belim platnom). Nikoga nije bilo.

17.

"....Balaton je, iako ćopav, tako hitro izleteo iz prostorije, raširivši vrata taman toliko da u sobu na čas hrupi gustina noći koju je samo Panova frula šupljih stabala na trenutke razređivala. On je, gotovo katapultiran, valjda namirisavši dovoljno krvi i početak pljačke, ruku na srce, ne uzimajući previše ozbiljno sve te Kazimirove i Grišine reči, tako naglo izleteo napolje da je Avelino sasvim mahinalno zgrabio Kazimirov automat sa poda i odlučno ga uperio u Grigorija, pokušavajući više podsvesno nego svesno da smiri situaciju. Dovoljan je bio šušanj tog pokreta u tišini koja je nastupila zakratko da se Grigorije, još pridržavajući svoje očne jabučice šakama niz koje je tekla krv (ali mnogo manje nego što je Avelino mogao zamisliti pri kopanju očiju), da se, dakle, Grigorije samo skljoka pored Vere. Ona je, još drhteći, zamazane kose i ruku, nenadano krenula ka njemu, suljajući se kolenima po podu, i nežno ga prigrlila. Ruke koje su, ako im je bilo verovati, iskopale oči drugom licu, sada su ga ne samo milovale (bajala je još svoju pesmicu i nije bilo veze, činilo se, između nje i realnosti), već je Grigorije nemo prihvatao ta milovanja iako svestan ko mu se to sada približio. Na njegovim usnama počeo je da treperi nekakav hrapav, jedva čujni smeh. I tako su dve melodije, dva poluglasja, obasjavala tišinu.

Danilo je, došavši sebi, uspeo da se nekako uspentra na stolicu, iako još vezan telefonskim gajtanom, ali ni Avelino nije mogao da ga svojim krutim, zatečenim pokretom, uzimanjem na nišan spreči u tome. Kazimir je ćutao. Gledao je u prljavi itison pod nogama i činilo se da je u toj tišini na kojoj je njegovo, iako zajapureno, ubrzano telo insistiralo samo osluškivao sebe. Ne razuma, pre organizma u kome se spremala neka bura (možda istruljenja, poverovao je Avelino), erupcija nagomilanog besa. Avelino ga je gledao. U tišini. Ma koliko su se njegove nadražene pore trudile da spoznaju svoju ulogu u priči koju je Kazimir nametao, ma koliko se trudio da se priseti inicijalne epizode na koju su ga svi pozivali (ne samo da su ga pozivali; svi, baš svi, pričali su o svemu tome, o toj kući negde u Bačkoj, o tom silovanju ne obraćajući pažnju na njega, on se jednostavno podrazumevao u čitavoj kompaseriji nekadašnjeg događaja), dakle, ma koliko se upinjao da pronađe sebe u svemu tome, jedino je nailazio na blank. Na parče osvetljenog filma, parče filma do koga nije ni stigla emulzija, ni razvijači, koje, iako fotografisano, nije pružalo nijedan trag osim ostataka uništenja. Čovek se borio da ne poveruje tom trunu uništenja, da ne podlegne verujući da je zaista u nečem takvom učestvovao samo zato što je neko ili nešto nekada izbrisalo trag. Trag čega, nije znao da odgovori. I možda bi, usled toliko nadražaja te večeri, Avelino nastavio da traga za Ivanom Kovačem u sebi, za stvarima koje je mogao da počini da ga nije prekinuo rafal iz automata. Pucnjava je došla spolja, sa ledine, možda već iz šume.

- Budala je shvatila da treba da izdubi bukve – rezignirano je prokomentarisao Kazimir a Grišin polunemi smej tek je isplivao na površinu, on se gotovo zacenio, i kada je fotograf sledeći put obratio pažnju na njega nije se mogao dovoljno začuditi tom prizoru u kome je Vera držala šake prislonjene na njegove očne jame, umesto njega, njega čije su ruke oklembešene ležale pored tela kao dve mrtve zmije što su svoj kraj pronašle pored žrtve u čiji su vrat zabile, istovremeno, svoje otrovne zube.

Tek, vrata su ubrzo ponovno škripnula i u okviru se uskoro mogla nazreti pognuta figura slepog prosjaka. Kazimir se lecnuo i stigao čak da istrgne iz Avelinovih ruku svoj automat. Kratovac je u ruci držao Balatonovo oružje. Tek posle nekoliko sekundi, kada su se Avelinove oči dovoljno privikle na tamu koja je nanova, kao i kada je Balaton otvorio vrata da bi izašao, tiho i mirno, kao po nekoj lojavoj površini ušla unutra pretivši, više nego zaumna pojava prosjaka, da će stegnuti svojim prljavim šapama svakog od njih ponaosob snažno sve dok ih ne bude pogušila, tek tada, u stvari, čovek je uočio da su tamne mrlje na njegovoj košulji, po njegovom odrpanom sakou, bile zapravo krvave mrlje a ne rupe razjedene od moljaca i buci, kako mu se naprvo učinilo. Tišinu je prekinuo Grigorije, obrativši se Danilu, pomislio je čovek samo zbog tona, zbog načina na koji je progovorio tek svestan starčeve pojave, ali tonom koji kao da je izašao iz onog prethodnog, početnog razgovora sa starijim recepcionerom:

- Uvek je bilo tako. Samo se o tome ćutalo. Posle koncerta "Bijelog Dugmeta" na Hajdučkoj česmi, pronađeno je šesnaest leševa. Neki od njih su bili toliko iskasapljeni da ih je bilo nemoguće identifikovati. Tu vest tada niko nije objavio.... – reči su se ponovo ugušile, ponovo se pokrenuo onaj isti šištaj, hrapavac. Ili ga je to prekinuo Kratovac.

- Jednom je deda, za vreme onog rata, ušao u bukvu i više nikada nije izašao odatle. Čekao vas je, deda. Onaj vaš, napolju, nije hteo da pomogne dedi da umre...a ti, predvodniče, pitaš se...kako...zar je moguće da nesahranjeni ubiju nesahranjene? Jeste – i tek je posle toga Avelino jasno razgraničio da je starac ipak došao do njih u obličju one lukave, stare aveti koja vidi i koja grize unaokolo ne bi li se dokopala sopstvenog kraja.

Prošla je kroz njega lepljiva hladnoća. Prekinuo ju je Kazimir.

- Ako je tako, onda smo mogli i sami da se poubijamo! – bio je to više krik nego iskaz.

Onda je nastupila promena. Kroz Avelina je, namesto hladnoće, prostrujio dobro poznat osećaj da se objekat, lice, životinja ili osvetljenje što ga je trebao smestiti u kadar, sliku zaustavljanja događaja, onog prvog, vizuelnog nanosa realnosti preko koga je oduvek uspevao da razreši, dešifruje samo postojanje bića, odnosno događaja, da se ljudska figura smestila u trenutak kome će (ukoliko bude na vreme bio uhvaćen fotografskom iluzijom), više nego u svojoj životnoj, trodimenzionalnoj projekciji, više nego u sebi samom, kada se bude okinuo prekidač kamere, predstaviti ono što se više nikada u životu neće ponoviti. Simbol postojanja. I potpuno instinktivno, čovek je okinuo prekidač. Ali, umesto aparata, u njegovim rukama bio je automat.

Morao je da vrišti, ali ta potreba nije došla u tom trenutku iz nemogućnosti da se, zajedno sa ognjenim parčićima metala, ne izbace poslednji atomi nagomilanog besa koji se i gomilao zbog ispaljivanja. Avelino je, shvativši u tom otežanom, maglovitom stanju svesti da ne drži kameru u ruci (iako je poriv dolazio iz želje da se situacija zamrzne, snimi, definiše) počeo da vrišti, sve se okrećući oko svoje ose i obasipajući sve što je mogao da vidi, da bi nadglasao mašinu koja je bila u njegovoj vlasti, mehanizam koji je, disciplinovan i dobro održavan, činio sve da usluži čoveka sa druge strane držalje. Da bi osetio da i pored njene mehaničke superiornosti, snage što je dolazila iz fokusiranja na jednu jedinstvenu radnju, jer se mašine nisu rasipale u nemoći, konkurentnosti naređenja, da bi osetio da subjekat još uvek POSTOJI...

...Noć se već odavno uselila u kraj, skupila je svoje somotaste veđe preko proplanka i moglo se učiniti da je čitava poljana, naizgled mirna i opuštena u iščekivanju mraka zatreperila nekom rosom, odsjajem, pa je u tom prizoru možda probuđenih svitaca ili samo kratkotrajnog odsjaja zvezda uskoro zavladao šum. Isprva je bio nerazaznatljiv i samo je izoštreno uho moglo da taj šum izdvoji iz ostalog podrhtavanja prirode u promeni koja je počela da kola po obližnjim šumarcima i nad površinom reke severno od motela, a potom se jasno definisalo pucketanje da bi prizorom zavladao miris. Bio je opor, ali sudeći da je dolazio u talasima, pod mrenama vetra bilo je nemoguće odrediti poreklo i pravac prostiranja. Onda se u njegovim čulima javio plamen, možda ukus plamena, i čovek više nije oklevao. Pogledavši prema selu u dolini, tik ispod ledine u prvom trenutku ostao je zapanjen količinom vatre što je lizala sve do asfaltnog puta a potom je do njega lako došao miris upaljenog kerozina. Protrljao je ruke. Na proplanku je postajalo hladnije, kao da je upaljena zgrada (koju je tada već počeo da prati huk ne vetra već izdimljavanja prema nebu, sličan noćnom huku ravničarske reke) usisavala sav vazduh među svoje užarene grede. Osetio je kako se njegove ruke kreću same, oslobađajući se automata što je bio prebačen preko ramena, kako ispituju uniformu konstatujući da je sav u dronjcima, da je pocepan i blatnjav više nego što je očekivao.

Nije ga iznenadio šušanj što je došao sa leve strane. Ljudski koraci, bat otupelih stopala protiknuo se do njegovih ušiju ali ga ni to nije iznenadilo jer je očekivao da se još neko povuče iz kotline šupljih bukvi. Zaista, uskoro je iz šumarka izašao starac, jedan od nedavnih pridošlica, i čovek je poželeo da ga pozove po imenu ali ga se nije mogao setiti. Starac ga je ugledao, prebacio je automat preko ramena i zaputio se šantavo prema njemu, kao tek progledali kiklop što je poznavao staze i livadu ali drugim čulima sve dok se nisu, učinilo se čoveku, otvorile oči pružajući mu drugačiji uvid u izgled zemlje.

Nisu se gledali. Nisu gledali ni prema zapaljenoj zgradi, jednostavno su ćutali i gledali ka suprotnoj strani načuljivši uši kao da im je zvuk dogorevanja mogao izmaći a oni su ipak želeli da ga oslušnu do kraja.

- Jebi ga...možda treba krenuti – rekao je pridošlica ne gledajući čoveku u oči, više sam za sebe.

- Aha – nehajno je uzvratio pokušavajući da se seti nečega što je odavno odnela vatra u dolini. Taman pošto je zaustio još nešto, obojicu su ih prenuli nečiji koraci, bolje rečeno šušanj po vrhovima travki, kao da je neko skijao po visokoj, od noći uspravljenoj travi i popinom prasju. Primetivši kako ni starac nije podigao automat, čovek se smirio i napregao oči ne bi li video ko to dolazi. Uskoro je pred njih, izbatrgavši se iz trave, pojavio od pijanstva podbuli čovek srednjih godina sa vidnim tragovima krvave pene oko usana. Čovek je coknuo usnama prisetivši se tog lica, kao da ga je ranije video.

Treći se dogegao u tišini i samo klimnuo glavom. Potom su sva trojica pogledala prema motelu koji se već survavao sam u sebe kao da je vatra nalegla na krov mrveći, začudo, samu konstrukciju koliko je prvo temelj počeo da posustaje, zacvilela je građa i onda je počelo urušavanje.

Starac se nakašljao.

- U brumu one kuće u podnožju, izrešetane mecima toliko da vetar što šišti kroz nju podseća na neprestano nadletanje neke glomazne, transportne letilice što nikako ne odleće, ona još leži u vatrenoj postelji i više nikoga nema na njoj – rekao je u jednom dahu, ispisujući poemu, i čoveka nije iznenadio njegov govor već je i tu neobičnost pripisao dugotrajnoj izolaciji od sveta živih, normalnih, od sveta ljudi.

- Je li ubijena...ta devojka!? – upitao je reda radi pripalivši cigaretu.

- Od kurca, misliš!? – prošištao je treći kroz smeh i čovek je tek sada primetio koliko je on odrpan kada su se nogavice prosto svlačile same sa njega, rascvetavajući se poput kore od banane.

- Ne, još je živa – suvo je odvratio starac.

- Zašto ih nisi sve pobio? – ponovo je zacenio treći ali je starac odmah, kao zapeta puška, odvratio:

- Zato što je sada verovatno svejedno. Živi ili mrtvi, ljudi su učinili to što su učinili, njihove ruke stvorile su to što su stvorile. Sada više ništa neće izmeniti stvar – rekao je i dodao; – Zovem se Kratovac.

- Danilo – treći je pružio ruku i čovekom je zavladao nemir. Nije se mogao setiti svog imena.

- Ti beše Novak!? – starac ga je popreko pogledao i čovek je shvatio da je vreme potrošeno.

- Da – potvrdio je mahinalno. Laknulo mu je. Samo je klimnuo glavom i polako prepustio svoje postojanje, dakle, sve ono što je o sebi mislio, novom imenu koje će nositi kroz tu definiciju. Žudeo je da negde krenu. I zaista, starac je naredio pokret.

Krijući svoj fotoaparat, Novak je zatvorio ranac, proverio još jednom šaržere što su bili zalepljeni izolir trakom za rukohvat automata, požurio za Kratovcem i Danilom koji su već krenuli prema šumarku, i ponovo zastao. Hitrim pokretom je svukao aparat sa kožnog remena, zavitlao uzicu, nekoliko puta načinio pun krug iznad svoje glave i smrskao ga o povijenu bukvu. Osetio je kako ga peku oči i u trenu su počeli o njegovu svest da udaraju talasi neke neobjašnjive energije kazivajući mu, tako spojeni u jedinstven udar da su njegove oči suviše videle, isto koliko je i njegov aparat suviše snimio. Dok su druga dvojica već zastali, tamo u daljini ne bi li ga sačekali, Novak je izvukao nož iz korica.

Biće im naporno da vuku slepca sa sobom, pomislio je.

Ono čega se nije setio bile su desetine nerazvijenih filmova zamuljanih među ostale stvari u rancu.˛

18.

U Novaku je samo brujala jedna jedina reč, jedna reč naspram slapova nabujalih reči pod koje ga je bacao Kratovac, reč koja se, paradoksalno uopšte i nije odnosila na priču Ivana Kovača već na Božanu.

"Hvala vam." Bilo je, pre svega, nečeg uvredljivog u tom "vam", uostalom, bilo je uopšte uvredljivo komentarisati tu akciju, taj tok koji je Novak prihvatio svojim životom možda upravo toliko odlučno jer mu je bio nametnut a ne izabran, reči bilo šta (a naročito "hvala"), nekome ko je ubio. I nisu ga mogle prenuti iz razmišljanja o zločinu ni koincidencije priče koja se, potpuno se razvivši, došavši do svoga kraja, konzistentno skupljajući na okup sve razgranate meandre, predstavila, u svom konačnom obliku, kao atraktivno pripovedanje. Došla je do kraja i u nju ih je Kovač, i Kratovca i Novaka, bacio bez milosti. Ukoliko je Kratovac pričao istinu.

Rečju, bilo bi licemerno, pomislio je čovek, ne osetiti izvesno zadovoljstvo u trenutku kada se, prethodno toliko razgranata, razuđena, haotična priča u koju se, u njenoj prvoj polovini, nije moglo poverovati sve dok drugi deo njenog razvijanja, paradoksalno, još upetljaniji i konstruisaniji, još neverovatniji nije počeo, taj drugi, dakle, deo, polako obuhvatajući skoro svih stotinu konaca koji su bili povučeni, niti i slepih creva kojima je, duboko udarajući u sopstveni ćorsokak ta priča ponovo zavladala i viče nije bilo važnosti. Važnosti do same priče. Ona je zaista opteretila Novaka gradeći, svojim narativnim prostiranjem, čitavu metamorfozu koju nijedna mapa fotografija na plutanom panou iznad radnog stola nije uspela da izvrši nad svojim autorom, ali je sada, na njenom poslednjem ishodištu, čovek osetio ogromne naplive zadovoljstva, pada jednog tereta duboko u ambis, ambis u koji je i on sam odvukao Božanu Kovač.

Zavijao je levo, desno, neprestano menjajući pravac kao osoba koja je toliko uverena da je neko prati da bi svako okretanje, osluškivanje koraka koji su, naprosto, morali biti tu, tik za petama, bilo bespredmetno, kao da bi u toj trenutnoj proveri da li je u pitanju manija gonjenja ili opravdana sumnja čovek razrušio i poslednje krhotine nade da će možda, ako dovoljno hitro menja pravac i brzinu kretanja, ako dovoljno vešto uspe da zatomi topot svojih koraka, uspeti, dakle, da izbegne zlu sudbinu. I što je dublje zalazio u mračne i potpuno prazne ulice, to je više stupao u prostore Čubure gde se dovodila u pitanje i njegova, domorodačka orijentacija u šumi u kojoj je proveo čitav svoj život, to je više prostor sa svih strana osvajao onaj isti, potmuli huk ventilacionih uređaja iz kruga Onkologije prosto gurajući čoveka napred i protiv svoje volje, usisavajući Novaka kao što bi usisavali, ti uređaji, smog i vrevu bučnih i zagađenih ulica. Povratka nije bilo, toga je bio svestan i još se jedan mig slepog Kratovca u tom trenutku vratio do njega ispresecavši sve moguće lavirinte što su ga delili od njegove mansarde. Starac je na samom kraju, kada je, posle čitavog dana provedenog u njegovom stanu (kada je skoro čitav dan pokušavao da odagna želju da pogleda kroz prozor sve prema Božaninoj sobi i uveri se u njeno iščezavanje sa lica zemlje time što je ispod oka tražio, gledajući slepca, razloge i dokaze po kojima on i nije bio slep, dokaze da ga je ne samo mogao videti sve vreme već da ga je i posmatrao kada je protekle noći oduzimao jedan život), starac je, dakle, rekao još nešto. Dozvolio je da Novak upozna Ivana Kovača podrobno mu objašnjavajući na koji će način urediti njihov susret sledećeg dana.

Nije čovek više verovao u neophodnost susreta sa Ivanom Kovačem, priča je bila gotova i oba svoja vremena postojanja, onom fotografski zapečaćenom i pretopljenom u samu priču i onim drugim, trenutnim u kome je i poslednja, činilo se, žrtva jednog istruljenja i izumiranja sigurno našla svoj spokoj na onom svetu. Nije mu Ivan Kovač u tom trenutku bio potreban i jedino što je čoveka nagnalo da beži i dalje prema svojoj kući, uvijajući svoj hod uličnim meandrima, da ne poklekne tom nepoznatom koji ga je iz mraka, bio je siguran, jurio, jedino što je postalo razlog za povratak bilo je razvijanje još onih nekoliko fotografija što ih je načinio u bolnici.

Ipak, uvučen u crvenilo kontrolnog svetla svog kupatila/laboratorije, Novak nije danuo dušom. Zaista, ređale su se pred njim, praćene parafinskim isparenjima razvijača nekolike fotografije, među kojima i onaj autoportret u ogledalu predsoblja, u njima je, pored poznatih prizora čovek itekako (na isti, profesionalni način), otkrivao nove i nove nanose te realnosti, realnosti koja je isparila, nije se samo činilo da je i taj njegov portret primio na sebe, poput Dorjana Greja, mnoge bore kojih zaista nije bilo, to se zaista dešavalo, avetinjsko propadanje jednog tkiva nekada nazvanog Božana Kovač sijalo je još strašnijim sjajem tumora koji se preliva preko pidžame i postelje obuhvatajući čitavo telo i postajući upravo to telo, metamorfoza na fotografijama beše prisutna i jaka, sigurno jača od svih do tada načinjenih. Ali nijedna slika nije zapravo menjala realnost i predstavu te prošlosti na onaj silovit način na koji je to činio sam život u poslednjih par dana menjajući iznutra fotografa.

"Pankration, surovi sport kopanja očiju", samo je to odzvanjalo njegovom glavom i čak pošto je svoje umorno telo stropoštao na krevet tek tada uvidevši kako je, već pri ulasku u stan, izlomljen strahom od samoće, možda u želji da nekim drugim zvukom nadjača taj odvratan huk ventilacije, kako je, dakle, uključio radio ne birajući stanicu. Sa aparata je i dalje (praćena prodornim isijavanjem crvene i zelene lampice čija ga je svetlost mogla podsetiti samo na bolnički vakuumer) tekla neka muzika i njegovo je pospano, u parafin umočeno telo uspelo da razazna zvuke numere "Round Midnight", to šištanje zavijenog zvuka nekog duvačkog instrumenta koji je, prodirući poput omamljujućeg dima indijskih štapića, zavlačeći se u pore i nabore nameštaja, rupe po zidovima i ragastove što nisu dihtovali, prosto sazivao njene prozračne oči u kojima više i nije bilo zapomaganja i molitve već samo zagledanosti u prazninu što je zjapila. Tako je dobro poznata deonica, u njemu nepoznatom aranžmanu nepoznatog izvođača, pa čak i instrumenta (načas je pomišljao da je saksofon, pa oboa, pa flauta) počela da se širi svuda po prostoru koji je polagano napuštalo prisustvo a osvajao san ispunjavajući ga. Nošen nekom virtualnom realnošću mogao je osetiti kako se njegovo telo polako topi i postaje sam zvuk nepoznatog instrumenta, kako se, gotovo dezintegrisan, ponovo vraća u taj hropac, jauk koji doduše Božana nikada nije ispustila ali koji se jasno, već prilikom prve posete Kratovčevom stanu, mogao čuti kako dopire sa prozora bolnice, uvio se u zvuk koji je čas postajao urlik čas ostajao džez zvuk.

Ivan Kovač nije bio ni nalik Avelinu. Prethodno, pre no što se odlučio da dobrano zagazi u prostor u kome ga je slepi čovek mogao osetiti, da pređe betonsku stazu na kraju koje je, na drvenoj, zelenoj klupi sedeo Kovač, Novak ga je dobro izokola, poput grabljivice koja vreba, odgledao. Čovek pred njim nije bio ni visok ni razvijen kao Avelino, njegova ramena nisu bila upala, još uvek je tonus jednog aktivnog tela opstajao na njemu, ali su ta ramena bila sićušna u poređenju sa onim što je fotograf zamislio. I njegova glava bila je mnogo sitnija, jedino su uredno štucovani, čekinjasti, mrki brkovi, povezani sa linijom obrva što su se gotovo spajale u svojoj razuzdanosti iznad nosa, jedino su, dakle oni, odavali neko strahopoštovanje čoveka odlučnog da sprovede svoj život tamo gde je i naumio. Sedeo je skrušeno, pomislio je, i njegove su krupne šake (bilo je to najupečatljivije na njegovom telu) ležale mirno na kolenima. Noge, pak, bile su neprirodno savijene u ˛ iks˛ . Tek tada, pošto je bio siguran da to nije Avelino, ne uzimajući tamne naočare na licu koje su mogle biti tu sasvim slučajno jer je Tašmajdanski park bio okupan sunčevom svetlošću kasnog leta, kao neki bitniji dokaz slepila, tek tada je, dakle, prišao. A onda, načinivši samo nekoliko koraka ka njemu, u trenu kada je spazio da su mu se uši načuljile, onako kako je to već utvrdio posmatrajući danima Svetolika Kratovca, da ga je prepoznao bez okretanja glave, bez tog očekivanog pokreta. Bio je slep. Tiho se spustio na klupu pored njega i čovek je, iz blizine delujući još smirenije, još negovanije, još više "domaćinski", toliko jasno progovorio pozdrav, kao da se radi o najobičnijem mogućem susretu dva poznanika ali nikako prijatelja, toliko jasno da je tek tu zadrhtalo Novakovo telo. Prisetivši se straha od prošle noći.

Nisu skoro ništa progovorili. Bio je to onaj trenutak u kome reči ne da su bile izlišne, u ishodištu u kome su se našli, već su, i pored ogromne želje, bile neizrecive. Baš ništa. Naravno, utvrdili su identitet jedan drugome i Ivan Kovač gotovo da se svojim upornim klimanjima glavom zahvaljivao, bestidno poput Kratovca, zbog prekraćivanja muka toj ženi. A Novak je samo posmatrao, držeći se na sigurnoj distanci, pokušavao je da dopre iza širokih i potpuno tamnih okana sunčanih naočara, da proveri još jednom jesu li zaista očne duplje bile šuplje.

Čovek mu je samo pružio jedan koverat i već po obliku tog parčeta presavijenog i prilepljenog papira Novak je mogao znati da su unutra rolnice nerazvijenih filmova. Strpao je paket u džep i tražeći ne pogodne reči koliko dovoljnu radnju kojim bi se ovekovečio njihov prvi i verovatno poslednji susret, ne našavši je jednostavno je otišao.

Nad gradom je bujao suton.

20.

Kada je, mnogo kasnije, u vremenu u kome je priča već dovoljno izbledela, toliko dovoljno da se i sam Beograd činio kao neko dobro poznato i nekada davno, u afektivnom zaklinjanju ili kletvi, napušteno mesto na koje se čovek, posle potucanja po belom svetu, izgreban i hrapave duše ponovo vratio da bi bio među svojima, pokušavao da se priseti osećanja prilikom razvijanja fotografija, tada nagnut nad kadu ispunjenu razvijačem, kada su kolena, uporno se odupirući o pločicama ozidan zid kupatila, klecala a ruke već prilično drhtale (kada se, pre svega, već u njegovim ustima dovoljno osećao miris truleži koji nijedna pasta, nijedno ribanje nije moglo sprati), kada je vraćao u svojoj svesti slike, jednu po jednu, Novak se nije mogao setiti ničega sem straha. Jednostavno, to veče, kada se suton već uveliko uvalio u prostoriju mračne komore i u njeno crvenkasto svetlo dok je napolju vladao mrak, čovek je po prvi put pomislio da je dobro poznata prostorija sa svojim uobičajenim osvetljenjem u stvari oduvek podsećala na poniranje u sopstvenu, orgazmičku nutrinu obloženu ružičastom sluzokožom, da je jedino u njoj, u svojoj laboratoriji i u svom kupatilu istovremeno, bilo moguće zaroniti duboko u sebe. Čak i protiv svoje želje.

Slike su polako izranjale iz masne providne tečnosti i ma koliko se deo njegovog bića trudio da tog momenta, pre no što baci i prvi letimičan pogled na njihov izgled, ne dohvati sa stola u dnevnoj sobi upaljač i ne zapali, mnogo pre no što će videti prvi prizor koji je Avelino pokušao da sačuva od zaborava, u tečnosti i fotografijama u njoj, drugi deo njega piljio je sa nestrpljenjem očekujući najzad potvrdu svih svojih strahova. Potvrdu da se zaista sve to, baš tako odigralo. Nije imao snage ni za jedno ni za drugo i tek se tada setio one nemoći da slika porodicu sprženih šaka i izbeglički konvoj sa početka leta. Onda je polagano, držeći jednom rukom plastičnu pincetu koja neće povrediti teksturu nežne, tek razvijene fotografije, još prekrivene sluzavom opnom novog postanka a drugom rukom pridržavajući zglob prve ne bi li zaustavio te manične drhtaje, onda je, dakle, pipavo i oprezno počeo da kači papire na konopac iznad kade.

Isprva je mislio, kada je prva fotografija u nizu počela da se pojavljuje, slično Božaninim slikama, da je snimak blank. Zaista, ništa se nije pojavilo na bledoj, pod svetlom sivkastoj površini masnog papira. Ipak, prizor se najzad izborio za svoje postojanje. Bila je to ona. Iskrivljena, uvek, u svakoj narednoj slici u nekom nepravilnom, neljudskom povijanju obolelog tela na bolničkom krevetu, sa licem prožetim stidom, uhvaćenim u trenutku svesti o fotografisanju, licem koje je imitiralo produžetak dijaloga sa nepoznatim čovekom, bila je dakle tu, pred njim, u kupatilu, a zapravo u svojoj bolesničkoj sobici, okružena duhovima mrtvih, netom umrlih žena sa drugog i trećeg kreveta, moglo se očitati na njenom licu sve to pretvaranje u tumor, pristajanje organizma da postane svoja suprotnost, da postane svoje oboljenje. Bilo je tu i nečeg nekontrolisanog, nekog tika iznad njenih ispucalih usana, isprobavanja sopstvenog kraja. Gde je, u kom uglu snimka, u kom delu njenog lica uspeo da sagleda tu životinjsku igru sa smrću, to oticanje tela, to metastaziranje njene duše, nije umeo da odredi.

Tek, bilo je potrebno samo nekoliko trenutaka u kojima se mogao uveriti da su fotografije pred njim bile identične (i po broju, i po osvetljenju, i po granulaciji) u gotovo svim aspektima, sem, možda, u poziciji. Kao da je čovek niži od njega (a Ivan Kovač je svakako bio niži) bio iza aparata. Onda se trgnuo. Laganim prihvatanjem vlažne površine lavaboa pokušao je da spreči svoje telo od pada, od rastakanja. Kada se pribrao, pokušao je da ponovo stvar uzme u svoje ruke. Štaviše, kopao je po policama iznad kade, po fiokama pod lavaboom i, paradoksalno, utvrdio da je film koji je razvio bio zaista iz Kovačeve koverte. Nije pogrešio. Nije uzeo svoj film ispucan one večeri u Onkološkom institutu. Uzeo je Kovačev.

Prizori što ih je već kroz priču upoznao, na Kratovčeva usta pokušavajući da smisli gde ih je i u kom trenutku odvijanja infernale snimio, nisu bili prizori rata. Ni prizori šupljih bukvi. Bila je to metastaza. A niko sem Avelina nije mogao znati kako je, kada i zašto snimio svoju pokojnu ženu. I zašto su te fotografije bile identične sa Novakovim. Sadržina narednih osam filmova bila je ista. Isti prizor, tih deset snimaka u Institutu ponavljanih do beskonačnosti na svakom pojedinačno i svim filmovima, uopšte.

21.

Jesen je već počela da zariva svoje studene kandže u one još mekane delove toplog vazduha koji je znao da probridi pored čovekovog lica a da ga, zapravo, i ne dotakne i izgledalo je da će beogradska košava, na koju odvajkada niko nije pomišljao sve dok se ne bi zavitlala kroz ulice prazneći ih od ljudskog prisustva a opet ne ostavljajući ih mrtve, beživotne, već naprotiv, ubrizgavajući neku posebnu haotičnost koja kao da je opominjala da se sa vetrom ne treba šaliti, da će, dakle, košava razodenuti i poslednje mirne smiraje dana, bašte restorana i korzoe, da će uništiti sve zablude o širini življenja i mogućnosti opstanka u zemlji koju su davno svi umni ostavili da je samo vetar čereči sunovraćujući se olujno i bez prestanka ne bi li makar fingirao neko postojanje, postojanje smisla. Danima je Novak samo lutao ulicama trudeći se da iza svakog ugla prizove jesen, ne bi li njome prizvao i ono obličje svog bića što je postojalo tokom prošle godine u kojoj se, posmatrajući iz perspektive Kovača i čitave priče, osećao zgrnutim i sklonjenim od pošasti sadašnjeg prebivanja. Onda, sasvim slučajno naletevši na komšiju (pomislio je tada, tek kasnije shvativši da je susret bio unapred pripremljen i dobro izrežiran, toliko dobro da u njemu nije izazvao ni trun sumnje), naletevši, dakle, na komšiju baš pored Karađorđevog parka, na onog istog pravnika koji je i upriličio njegovo poznanstvo sa Kratovcem vodeći ga tada pod ruku dok se starac batrgao nevoljan da vapajem za asistencijom prilikom prelaska ulice navede i svoj duh na pomisao ili prihvatanje da je svet slepih bio jednim zidom od zamućenog stakla odvojen od sveta videvših, naletevši na njega a da starca nije video čitave dve nedelje od svog poslednjeg ulaska u Onkološki institut, bilo je potpuno normalno da ga pozove kući. Kao krivac koji bi pozivao sve žrtve neke velike pljačke ne bi li oni, u trzajima i podsećanjima na nemili događaj koji nikada neće zaboraviti ma koliko dugo još živeli, prepoznali njegovo lice koje je tada bilo pokriveno maskom, ne bi li odali makar najmanji, za njih nesvestan ali za njega i te kako opipljiv trag koji bi mogao dovesti do njega. Zebljivo, sipljivo, nesigurno.

Kasnije, u njegovom stanu sasvim ogoljenih zidova na kojima više nije bilo ni masnog traga dotadašnjih fotografija, ni panoa od plute na kome su se mape slika borile u glomaznoj, idejnoj, ideološkoj mutaciji nametnutoj od strane autora, među zidovima koji su zjapeći prosto zvali sada ljude a ne prizore da ih progutaju svojim bledosivim čeljustima, kasnije :

"...pa ja vam pričam, Novače, nisam mogao da verujem. Mislim meni je poznato da su ljudi oko nas podilkanili, i ja sam...onomad me pita sin, kaže, kako je moguće da čovek proživi ovoliko vremena među ljudima za koje preko noći sazna da su totalni stranci, da ih uopšte ne poznaje...i ja sam, kažem ti, uopšte ne znam kako da ostanem normalan. Mislim, u redu je to, živeli smo mi na državnim jaslama, ko ti je plaćao zdravstveno, školovanje za dete i te stvari, shvatam ja da je ovo neka vrsta posledice, ali ne možeš da radiš a ne primaš platu, da se zezaš kako se ništa nije promenilo a samo gledaš kod kojih rođaka da prebaciš dete ako počne neka, da je jebem, mobilizacija, pa svi i pričaju o toj šestoj floti, pitam ih ja: koja šesta flota, bre, koja!? I kažem vam, nisam mogao da poverujem kada sam čuo. Prvo ga nije bilo nekoliko dana u Savezu i, šta ćeš, kad imaš posla sa starim ljudima, prvo misliš da nije skončao od gladi, tamo u toj svojoj mansardi, a onda odmah pomisliš, jebi ga, mala penzija, verovatno se čiča obesio. Pazite, to ne bi bio prvi slučaj, on još slep od rođenja, možeš samo da pomisliš kako bi ti na njegovom mestu, a kamoli u ovo vreme..."

Novak je puštao da ga miluju njegove reči, ta logoreja bez smisla i početka, bez ikakvog zrna one konsolidnosti, onog konzistentnog kićenja, arabeske koju je Kratovac tako vešto činio, verovatno jer ovaj čovek nije bio slepac, jer je njemu i slika bila dovoljno konkurentan podsticaj, i nije bio pripovedač, ipak, Novak je puštao da umesto košave koju je za svakim uglom očekivao do njega dopru ove nagomilane reči. Reči koje su morale govoriti o Svetoliku Kratovcu a zapravo su, kao i u svih loših pripovedača govorile više o njemu samom nego o temi o kojoj je pevao. Čovek je nastavio takođe tromo, Novak je mogao da primeti kako mu srce ubrzano radi, kako dolazi najzad do jednog validnog podatka zbog koga je čitava stvar i pokrenuta:

"Onda nam je policija javila za njega. Jednostavno je banuo kod njih, mislim da je to bilo pre dve nedelje, i prijavio se. Tek pošto je potanko opisao mrežu prekidača i način na koji je prilikom posete isključio aparate te cene, pazite, to je bila žena jednog novopridošlog u naš Savez, sa ratišta, i Dr Kratovac je zaista više puta bio kod nje u poseti, i tek kada je sve potanko objasnio oni su tada proverili sa Institutom gde su im rekli: Šta vi mislite, kada nas zovete da vam potvrdimo takvu stvar, pa mi smo sledećeg dana, kada je sestra koja je preuzela smenu videla da je pacijent mrtav a da su aparati isključeni na oba osigurača, mi smo vam odmah prijavili stvar! Je l vidite, to zna da mlati kada su demonstracije, to zna da vam preti i naplaćuje kazne za pogrešno parkiranje koje koštaju više od vaših kola na autopijaci, o benzinu da vam i ne pričam, to zna da vas maltretira, ali kada treba da ispitaju nešto, pa to je, da ga jebem, ubistvo, više-manje onda prc...!!!" čovek je toliko zahuktalo prelomio levu ruku u laktu ukrštajući je desnom ne bi li ta vizuelna opscenost sama po sebi bila dramema, zenit dramske radnje u koju je terao svoj monolog, da je Novaku izgledalo da će se i on sam napola prekinuti, "...onda ne znaju ništa. I nije njihovo, i nemaju ovlašćenja. E, tek su ga tada uhapsili. Lično mislim, da vam kažem, da će ga strpati u ludnicu. Ili u neki starački azil. Pa, mislim, tu nema nikakve težine. To je možda pravno ubistvo, ali to vam je eutanazija, pa znate zašto mi nikada nećemo imati zakon koji daje pravo porodici na eutanaziju? Ne znate! Pa zato da bi se ljudi mučili do besmisla, pa to vam je jedino što Srbin hoće Srbinu, da se muči! I ko je ubica, starac slep od rođenja kome neće ni EKG, a taj podatak znam, ni EKG da urade jer su još pre tri godine utvrdili da će živeti samo još šest meseci. I "baj-pas" i sve to...da vam ne pričam. Moja vam je procena...a gde kupujete ovu kafu, to je nešto na crno, ono što nam u samouslugama prodaju, ljudi moji, meni keva kaže da je za vreme Nemačke okupacije bilo bolje kafe u Beogradu nego sada...moja vam je procena da mu neće ni suditi. I kome da sude? Đavo će ga znati...", čovek je mleo i mleo i mleo i nije mogao da primeti kako je bledilo potpuno zaposelo Novakovo lice, kako je skoro postao svoj blank. Ne zato što ga je posebno iznenadila činjenica da se Kratovac prijavio još pre nego što je u sudaru sa tim trenutkom (koga pripovedač ili glasnik nije bio svestan), stvar protekla, personifikovana u te komšijine reči, protekla glatko, bez uznemiravanja, bez sinkope. Jednostavno protekla.

22.

Sledeće noći, ponovo uspravan u smogu i tmini Brankovog mosta, sa aparatom obešenim o vrat i torbom prepunom filmova i fotografija ne samo Ivana Kovača već i onih inicijalnih scena iz Božaninog života koje je sam snimio, čovek se odlučio menjajući svoj prethodni korak u nagli trzaj. Zaputio se sve do kraja kraka koji je ležao na izrasloj, močvarnoj travi Novog Beograda, zaokrenuo preko utabane staze prema Ušću, prateći samo oreolski odsjaj daleko postavljene parkovske rasvete pod slabim naponom. Došavši u prostor gde se nepokošena, upetljana, osušena trava već upinjala ka nebu, gde svetlost više nije mogla da dopre, osvetljen mesečevim bledilom koje kao da se nadovezivalo, spajalo, možda i izranjalo iz kubeta Muzeja savremene umetnosti, tamo gde su se livade prostirale slobodno, iako oivičene tandrkavim vozilima sa dve i tromim hukom mračnog Dunava sa treće strane, čovek je četiri, pet puta kresnuo upaljač sve dok grane izdžigljalog žbuna već suncem opustošenih sitnih listića nalik na malene jezike nisu prihvatile vatru, u turbulenciji nekog danima pritajenog a sada raskalašno puštenog pregorevanja. Dugo je slao u plamene čeljusti fotografije i filmove. I svaki put kada bi traka nalegla na prethodno raspaljeni plamen morao je rukama zakloniti oči i izmaći se koliko je sitnih, malih, granulovanih eksplozija pucketalo kada bi u jednoj jedinoj sekundi vatra potpuno rastakala plastificirani kaiš.

Nešto kasnije, pri povratku kući, Novak je osetio kako su mu vrhovi prstiju natopljeni gumastom smesom. Pogledao ih je pod svetlošću prve bandere na koju je naišao. Prsti su mu bili prekriveni rastopljenim filmskim trakama. Kada bi ih vrhom nokta skinuo, poput plastičnog poklopca sa flaše, sa prstiju je otpadao i deo kože, deo otisaka. Pomislivši kako će neki od prstiju, kao kod porodice sprženih šaka, zadobiti u zaceljivanju potpuno nove obrise, linije i karakteristike, čovek je shvatio da nikada neće uspeti da skine ostatke filma sa svog tela.

Potom je besno prošao vrhovima prstiju kroz kosu grubo zarezujući noktima kožu glave. U stvari, svaki put kada bi prošao svojim dugačkim prstima kroz kosu, a to je iz puke nervoze činio veoma često u obliku sopstvenog, osobenog tika, u njemu bi se javio čudovišni osećaj u čijim se mučnim porama pojavljivala slika u kojoj su otisci prstiju, ti unikatni i ko zna zašto na odebljaloj koži urezani tragovi jednog života, u kojoj su, jedan sledeći drugi otpadali i kačili se za vlati kose ne bi li nešto kasnije sa glave, umesto peruti, otpadali upravo oni a sa njima i čitav jedan identitet izdeljen na deset potkožnih polja.

Miomir Petrović

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]