Антологија српског песништва - Приредио Миодраг Павловић

ПРЕДГОВОР

1.

Српска песма траје од пре памтивека. Певана, не и бележена, до нас није доспела као записан текст. Али не може се рећи да о њој не знамо ништа. Извесни мотиви у нашим обредним и митолошким народним песмама имају своје порекло у далекој прошлости нашег језика. И оно што се говори о неким јунацима наше епске усмене традиције, потиче сигурно од јуначких песама насталих пре немањићке старине.

Разлика између обредних, митских народних песама, и оних јуначких већ је уочена. Та разлика није формална ни метричка, она је у пореклу и духу; као да стиже из двеју различитих стварности. Обредна или митска, пева се уз одређене прилике, она је обавезна у тим часовима и пева се колективно, без истицања појединачног певача. У нашим, новијим временима њу по правилу певају групе жена, а њихови старински мотиви се преносе упорно и онда кад се значење тих мотива не разуме више добро. Иако мало варирају, оне се суштински не мењају; могу да опстану, или да се изгубе.

Епска, јуначка песма мора да се прилагођава интересовањима слушалаца, променљива је што се тиче имена, па и описа догађаја, мада преноси неке типичне ситуације из времена кад су јунаци такође били митска или полумитска бића. Ова песма преноси известан морал, да не кажемо и усмене законе понашања, која су често витешки, неки пут хришћански, а неки пут узори сурових освета и немилосрђа. Епска песма мора бити занимљива и разумљива, док митској песми загонетност не смета. Епске су песме понекад поучне, или покушавају да буду место на којем се памти историја народа, списак манастира и цркава, као и знаменитих људи у прошлости. Иако није "певана историја народна", она у претежно фиктивној историји успева да нађе радо слушане сижее свог певања.

По митовима су најстарије наше песме које говоре о свадбама небеских ела. На њих треба бити поносан, јер већина народа чија је древна поезија записана нема песама са мотивима толико древним. У Европи само Литванци осим Срба имају песме сличне старине. У старој поезији наћи ћемо сличне примере у сумерско-вавилонској традицији, и у старим индијским песмама - Ведама. Те свадбе небеских тела казују о древним религијама које су још успевале да вежу космичке ритмове и људске феномене живота, рађања, годишњих смена. Присуство небеских тела као личности у митским песмама говори о времену кад антропоморфне представе у уметности нису биле победиле. Вероватно су, дакле, пореклом и почетком из раног неолита, или из сличне менталне и друштвене констелације.

Те су песме, код нас, иако химнично-свадбеног карактера, испеване са великом природношћу, слегнутошћу. Тај тон је карактеристичан за религијске инкантације пре доласка тзв. високих религија, које уносе реторски тон, доживљај узвишености и емотивну драматику (будизам, хришћанство, ислам). Оне делују као да су испеване јуче, и као да су последица непосредног надахнућа што долази од гледања небеских тела. Међутим, мотив свадбе небеских тела указује недвосмислено на претходне религијске представе: тим "светим свадбама" обезбеђивала се снага обнове космичког и животног циклуса. Нашим прецима никако није изгледало да је обнова природе гарантована сама собом: они су осећали да за ту обнову нешто сами морају да учине, а уз то што су чинили (обред, нпр. свадбе), певали су и песме које су све осмишљавале позивањем на митске силе.

Имена хришћанских светитеља јављају се по већ уходаном обрасцу да замене претходна имена словенских богова. Двојеверје је било широко распрострањено у нашем народу, од давнина. Нема доказа, као што су неки хтели да виде, да су Словени били посебно склони месецу, и да су, судећи по томе, дуже одржали обичај матријархата него остали индоевропски народи. Све указује да су код нас, као и у акадско-вавилонској традицији, и у Египту, сунце и месец били мушки принципи, равноправни, као два ока у глави једног већег небеског божанства. Они су са једном женом у средини (Иштар или Изис, или неко други) затварали божанску тријаду која је постала битном карактеристиком египатске религије. То тројство се подразумева и у нашем митском предању, рецимо, у песми Сунце и месец просе девојку.

Чудне и многобројне песме о вилама или које виле певају, приказују их у различитим улогама. Оне нису само пратилице, или мрзилице јунака, него воде и свој одвојени живот, присвајају децу, дижу градове, господаре срећом младенаца, па се јављају и као божанства доњег света, завађају сватове да би од великих погибија добиле кости за градњу својих загробних кула. Може се претпоставити да је међу Словенима, а нарочито код Срба, постојало паганско, женско свештенство, које је имало своје одређене функције, и чији се трагови виде до у XIX век. Стварање и даља предавања одређених "женских" песама јесте онај најјаснији траг који је та институција паганског свештенства за собом оставила. (О томе видети у нашој Антологији лирске народне поезије, Београд, "Вук Караџић", 1982.)

2.

Још пре но што се дефинитивно окрећу византијском виду хришћанства, српске области, као што је познато, добијају право на употребу сопственог словенског језика у црквеном обреду, и сопствену азбуку, односно писменост, све захваљујући мисионарима из византијских страна. Њихова мисија је крупан догађај у историји европског средњег века. Ипак су искрсла и око њега извесна питања занимљива за културну историју. Та питања се тичу пре свега византијских разлога за слање таквих мисија које су нудиле хришћанство на негрчким језицима.

Када се зна да је западна црква била упорна у ширењу латинског језика кроз црквену организацију, и видела у томе залогу свог јединства, другачији поступак Византије је утолико особенији. Јавиле су се чак и хипотезе неких слависта да је нуђењем хришћанства на негрчким језицима Византија чувала своју културу, и стављала језичку баријеру између себе и околних народа који су тек улазили на светскоисторијску сцену. С правом се постављало и питање не би ли развој словенске културе у средњем веку био убрзан бољим познавањем грчког језика, језичким прожимањем са много старијом и развијенијом културом и традицијом Византије.

Жара и занос са којим су Константин и Методије и њихови ученици спроводили у дело свој програм сведоче о нечем вишем но што би била само византијска државно-црквена политика и њени практични циљеви. Њихова мисија, осим што је ширила веру којој су припадали, представљала је и важан културни покрет и подухват, којем су "словенски апостоли" служили до краја, и са њим се потпуно изједначили; за словенску литургију и писменост они су се борили као за ствар општу, и своју. Своју, у смислу најдубљег опредељења за нешто што им се чинило племенитим и историјски неминовним, у исти мах.

Тако је један део Словена, и ми међу њима, добио право да има верске обреде на свом језику, и писменост којом ће се тај језик бележити. Као да је једном народу и његовој култури језик још једаред био дат. Дошло је стварања књижевности на тадашњој српској језичкој рецензији, започети су књижевни, креативни континуитети од највећег значаја за одређење, опстајање и развијање културе једне нације која је тада већ постојала, а то је значило успон културе на Балкану и шире, међу Словенством и у Европи.

Литургијска поезија и, нарочито, житија светих значајни су књижевни споменици. Али, у вези са свим тим, једно питање, чини се, још није било постављено. Гледајући споменике песништва, морамо се чудити да их током векова није било више. Охрабрени употребом сопственог језика, помогнути постојањем словенске азбуке, наши у средњем веку остају ослоњени на византијске канонске узоре и, осим житија, са којима су успели да остваре једну специфичну књижевну форму, не дају писањем доказа о широј књижевној стваралачкој делатности (изузима се превођење). И Византија и Запад у средњем веку знају за књижевне токове који нису уско везани за потребе цркве и двора. У Византији тињају облици поезије засновани на античким узорима. На Западу се, на латинском језику, већ врло рано (IV век, св. Амброзије Милански и др.) јављају нове песничке форме, и оне бујају до касног средњег века. Осећа се поетско стварање у новом кључу и стилу, независно од литургије и канона. Као да западни писци стално имају у крајичку свести стварање "новог слатког стила" дантеовског и трубадурског, без обзира што пишу на језику ученом и прописаном.

Код нас тог клијања поезије новог стила, осим можда једног изузетка (Д. Кантакузин, Грк пореклом) нема, и ту смо, изгледа, са осталим Словенима, који примише византијско хришћанство на сопственом језику и писму, једнаки. Од почетка је код нас, можда се сме рећи, био нагласак на језику самом, а не на стилу. Та одредница је остала карактеристична за нашу поезију, па и за књижевност у ширем смислу.

3.

Као што је почетак наше писане књижевности у списима Саве Немањића, у њима је и почетак наше писмене поезије. Делови биографије коју је Сава сачинио своме оцу, и по свом ритму, и по повишеном тону казивања, и п осећајној подлози, јесу поезија, и ми их са задовољством прихватамо као песништво у времену које, осим литургијских стихова, друго писано песништво није неговало, ни истицало. Смењивање и преплитање приповедног и прозног тона са реторским и песничким налазе се и у другим средњовековним списима, нашим и страним, а нарочито у Библији, која је и тако служила средњовековним писцима за узор, повод и идеал. Већ је било речено, с правом, да је Сава Немањић осећајан писац (М. Кашанин), што може важити, разуме се, само за његово Житије св. Симеуна, не за његове саставе из области црквеног законодавства. То Житије, поред историје и нарације коју садржи, сведочанство је једне емоције: Сава говори о Стефану Немањи, не само као државнику, испоснику и мудром старцу, него као о оцу, и реч отац се упорно провлачи не само кроз ово Житије него и кроз друге Савине списе, кроз Студенички типик, и оригинални део Хиландарског типика, о Служби св. Симеуну и да не говоримо. Иако је у хришћанству однос отац-син веома важан, помињање и хваљење оца овде није било никаква канонска, ни доктринарна обавеза. Стефан Првовенчани, који такође пише изванредну биографију Симеона - Немање, реч отац једва да употребљава. Однос отац-син у Савином спису јесте историја дубоке љубави, прво оца према сину, затим и сина према оцу, која добија драмске акценте старозаветних размера.

Колико говори са топлином о оцу, толико свесно говори и о дилемама синовства, називајући себе у једном тренутку и "заблуделим сином". Заиста, одлазак Стефана Немање у Свету Гору, код сина давно замонашеног, њихов заједнички аскетски подвиг, успостављање новог манастира, није свакидашња прича ни у средњовековним приликама. Укратко испричан, она достиже свој литерарни и емотивни врхунац у призору умирања и смрти св. Симеона. Ту се појављује и онај чудан детаљ, кад умирући отац моли свог сина да га спусти на земљу застрту рогозином, што је обичај древан, познат из ведских ритуала Индуса (трава - бархис), и у Кини (описује Марсел Гране у Кинеској цивилизацији). Уколико рогоз није само знак монашке понизности, као што је то кострет - монашка одећа. У том смислу помиње се рогоз код Исаије (9, 13) насупрот палмином листу, симболу духовне и сваколике победе.

Да овај доживљај и хваљење оца и очинства није нешто дубоко лично и вероватно несвесно, могло би се мислити да у списима Саве Немањића имамо и један програм. Не само увођењем хришћанства, него и јачањем државе, преовладава је у нас патријархални принцип. Мушкарац се истицао у породици, друштвеној и верској организацији. Док је у народном животу очигледно постојала једна прилагодљива равнотежа између улоге мушкарца и жене, у приликама новог организовања друштва акценат пада на мушкарца као поглавара државе, као сизерена, као архијереја и главу задруге. У време када Сава пише своје списе, тај процес је већ у пуном заману. Од значаја је ипак да наш први књижевни спис, хвалећи очинство, износећи драму синовства, утврђује патријархатни поглед на свет и нуде спектар емоција које из тог погледа произилазе. Ако се има на уму да је и следеће дело наше писане књижевности написао један син о свом оцу, Стефан Првовенчани о Немањи, може се рећи да су нашу писану књижевност започели синови. Хвалећи свог оца, следећи га, на крају су и они ушли у ред Отаца.

Биографију Стефана Немање испричао је његов други син Стефан Првовенчани као низ призора феудалних кавалкада, краљевских сукоба и мирења. То је подужи текст, пун енергије, изванредно писан. Са њим је у нашу средњовековну свест ушла перцепција историје. Морало се десити да хришћанско учење, засновано на оспоравању претходног историзма, хебрејског и римског, на свом почетку уверено у брзи крај света, када је стављало акцент на вечни, онострани живот, поставши званична и државна религија, донесе један свој принцип историзма. Како се у приповести Првовенчаног показало то спајање трансцендентне духовности и историзма?

Уочено је да аутор осим историјских епизода говори доста о чудима што их посмртно остварује св. Симеон. Сматрало се чак да веза између једног и другог није довољно логична, да су приче о чудима накалемљене на приповести о историјским збивањима. Напротив. У првом делу Житија Стефан Немања побеђује или се избавља, уз чудотворну помоћ св. Ђорђа, заштитника ратника и домаћег патрона. И као што старији светац помаже у бојевима и државним пословима његовом оцу, тако св. Симеон помаже Стефану Првовенчаном у његовим настојањима и невољама, помаже чудима која чини иза смрти, с оног света. У томе је једноставан историјски концепт: правовернима ће моћни свеци заштитници притећи да савладају многе препреке и опасности, и довести их, својим заузимањем, до завршног тријумфа. Зато је добро имати сопствене свеце, из истог племена, сроднике, који ће стално бдети над благостањем и сигурношћу својих верних.

У чудима којима свеци са оног света, као, рецимо, и Димитрије Солунски, утичу на исход судара међу војскама, и других земаљских збивања, читава је филозофија историје хришћанства које долази на власт и верује да својом правоверношћу заслужује сталну и пресудну помоћ небеских сила.

У свом спису Првовенчани често помиње "ђавола" и "бесове", и он то не чини по неком пропису, нити сасвим свесно. Као да је архетип непријатељ често деловао у њему. Непријатељи су војни, или верски; иза свих јеретика, варвара, неверних феудалаца и завишћу испуњених краљева, стоји ђаво и бесовске силе. То је посебност и литерарна одлика Првовенчанога. Као владар, стално је био у напетости коју доноси зараћеност; гледајући на светске ствари из те напетости, чинило му се да су прсти нечистивог стално уплетени у земаљске послове. Занимљиво је да још један наш писац на владарском положају, Његош, такође често види и помиње ђавола и да се њиме бави у читавом једном епском делу (Луча). Снажан темперамент код обојице, у аналогним приликама, оживео је у њиховом делу сличне симболе.

4.

Шта се у једној битки стварно догоди, не знају ни они који су у њој учествовали. Још мање знају потомци који су о битки чули страшне вести, а о њеним учесницима говорили кроз нарицања. Највише је о косовском боју знао Бајазит, који је свом силом кренуо у бој тек када су му погинули отац и брат. Бајазит је држао вероватно све конце у својим рукама, и онај најважнији: конац победе. Али он је по свој прилици имао и најмање разлога да неком саопшти истину о том боју, за време којег он постаје султан, и жури натраг у Брусу да то и утврди. Турски писани извори помињу да су се у турском табору дешавала тамна дела. Но она су била у складу са начином наслеђивања престола у Османском царству.

Са српске стране битка је доживљена, остала у предању, као судбоносни пораз. Мада се пропадање средњовековне Србије догађало у више битака, и Турци су постепено освајали територије и градове ка северу, ова једна битка, косовска, памти се као кључна и кобна. Разбојиште застрто многим погибијама, неизвесностима и незнањем о његовим учесницима, бива насељено митским јунацима, легендама о свађама властеле, о издаји и верности. Истина је измицала, али поезија и предање су морали да попуне простор емоције пораза.

Истина је била погибија кнеза Лазара и његових витезова. Истина је била да су се том приликом, 1389. године, сукобили Срби са разних страна и борили се са одлучношћу која се одувек звала; или-или. То "или-или" оличено је у самом Лазару Хребељановићу, који је последњи (а можда и први) пут успео да скупи српско племство на једном задатку и да му удахне вољу за одлучним отпором. Тако кнез Лазар остаје правим историјским јунаком косовског боја, што му је у цркви било признато светачким култом, у народу - песмом. Славећи његово жртвовање, хришћанство показује свој други вид: очекивање краја историје, прихватање апокалипсе као увода у завршно избављење.

Песма Пропаст царства српскога приказује апокалиптични исход косовског боја као последицу свесног опредељења. Кнезу Лазару се нуди избор, једно страшно или-или, које је равно распињању. Или ће одмах, без духовне припреме, покренути своју војску у бој, и задобити земаљску победу, без вишег смисла, или ће се прво окренути подизању провизорног храма и обреду, да би задобио "царство небеско", што значи, истовремено, и губитак сваке земаљске области. Хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза. Сасвим супротно од онога што је веровао Стефан Првовенчани и његови наследници, и супротно од познатог примера Константинове победе над Максенцијем "у знаку крста", кад је хришћанство прво дошло до легалности, а затим и до власти.

Кнез бира за себе и своју војску царство "небеско". Њихова погибија је историјска чињеница; она добија митско и филозофско осмишљење равно светској дилеми ратника у индијском спеву Бхагавад Гита (Махабхарата). Косовски пораз постао је амблемом славе, чак и надања. Својим трагичним хероизмом он постаје нечим дубоким, повученим у себе, интровертним. И тај симбол почиње да даје печат делу усмене песничке традиције, и постаје подлога народног мишљења о историји. Са поезијом о Лазару и косовском боју ствара се један затворен културно-песнички круг, чији симболи су окренути дубини сопственог огледања и сазнавања. Са косовским песништвом и симболима наша песничка традиција долази до самог корена своје особености. На тој тачки она је и самосвесна, и усамљена.

Колико је то понирање у себе после косовског боја било сушто, колико је осећај забачености и остављености био јак, казује песма Обретеније главе кнеза Лазара. Лазарева глава је пала на дно једног бунара, и њу случајно налазе кириџије на свом ноћном путовању. Али она светли као потонуло небеско тело и скреће на себе пажњу. И баш у тој слици потпуног повратка у неку унутарњу дубину, нехотично искрсава једна значајна митска сродност: прастаро индо-иранско божанство Трита (Риг-веде, књ. I, химна 105, и Зенд-Авеста, Вендидад; Фрагард XX) такође се појављује на дну бунара, светлећи као месец, зовући богове у помоћ, пре но што поново постане небески свештеник који производи чудотворну, белу течност сому-хаому. Неки пут се значајне културе везе манифестују приликом далекосежног повлачења и надношења над неки трагични симбол.

5.

Док Турци надиру ка северу, српска песма замире у плачевима. Плачу писмени и неписмени, плачу удовице великих и малих јунака, оплакују се кнежеви и кметови, сричу своје плачеве патријарси и монаси, нариче се над гробом, над пољем, свуда. Другачија вечност се раније замишљала: уместо посвећења, долази поробљење. Великомученици небески узимају у заштиту мученике земаљске. Речи траже камен и метал да буду урезане и да преброде мутне бујице времена. Не зна се ко ће све ступати српском земљом, али споменици се обраћају сваком, дошљаку или домаћем, да му понуде свој тужни спомен на изгинуле јунаке.

Само под Деспотом Стефаном, Лазаревим сином, настаје привремено пролеће окружено тврђавским зидовима, и песничка реч је опет бодра. У позним, вечерњим светлостима, певају се ране песме радости. Деспот је саставио своју посланицу о љубави даби исказао један нови доживљај љубави, која је истовремено и братска и младеначка и свеуједињавајућа. Упркос тмастим претњама, песнички часовници су откуцавали звуком нових времена.

Опевање љубави је била једина победа коју је наш народ у тим временима забележио. А љубавно песничко осећање зрачило је полако ка северу и западу, кроз усмену поезију дугог стиха, кроз народне баладе, и сретало се са сличним звуцима који су стизали из раскошне и судбином повлашћене Венеције, и других италијанских градова. Тако се наше песништво укључило у још једну велику и светску традицију песничку: посвећење у узвишеност љубави.

Али главне личности на хоризонту Балкана већ имају нова имена. Престоница се зове Цариград, у ној седи "царе од Стамбола", старе митологеме добијају још једном друга имена. Поред хришћанских светаца, на место неумрлих словенских и балканских паганских божанстава, јављају се паше, везири, султани. Отоманским надирањем успоставља се један вајкадашњи мост културних утицаја и веза: Предња Азија ступа чврсто на тле где живе наши преци. Тај културни мост, различит од утицаја медитеранских, хеленских, римских, више пута се осетио током хиљада година културне историје Подунавља и Источног Балкана. Опет се јављају у нашој народној, митолошкој поезији мотиви познати из древних обичаја Хетита, још старијих Хата, и слојева семитских месопотамских популација. Којим начином и којим путевима стижу ти мотиви у песничку свест, ко ће то рећи!

Песме као што су Сунчева сестра и цар, Сунчева сестра и паша тиранин, Цар и девојка имају архајску митску основу. У њима цар (или паша) чује за неку девојку која је или врло лепа, или необично снажна, или чудно изгледа. Он хоће да се таквом девојком ожени, шаље војску, паше, или иде сам по њу. Но сваки пут девојка покаже своју надмоћ: царева војска не може да је савлада. Чудне девојке откривају своје сродство са небеским телима, односно божанствима; то их заштићује и објашњава. Нама познати ритуали некадање Анатолије и Месопотамије познају ту ситуацију. Врховне свештенице су сестре тамошњих богова. Још у сумерско доба те свештенице су морале да обаве сакрални, ритуални брак са царем, приликом његовог устоличења и повремених ритуала обнављања снаге. И известан отпор женског свештеног реда је био такође обредног карактера. Чудним стицајем нових прилика и антагонизама у нашој историји тај се мотив јавио у нашој поезији у турским временима, мада је у неком облику морао постојати и раније. Уз антагонизам полова, затим разлике у нивоима (царски и божански), слуте се у нашим песмама и други антагонизми: етнички и цивилизацијски. Девојка борави у горама и има рурални карактер, цар међутим представља далеку, урбану цивилизацију, и њену нерелигиозну свест.

6.

Да би се објаснило повремено расцветавање епске, јуначке поезије, уведен је појам "херојског доба", у којем, уз многе сукобе и двобоје - обично на лимесу двеју култура, на границама где се догађају сукоби дубљи од судара оружја - клија и ниче усмена песма о јунаштву и јунацима, и неретко нарасте до епова великих димензија. Изгледа да повремено, наспрам мирног живота сточара и ратара и малих заједница склоњених у недра природне плодности, настају периоди великог кретања, и неочекиване помаме; човек радо креће у тучу и пљачку, сва питомост неолита, племенског живота и цивилизованости првих градова, нестаје. Сви морају да посегну за оружјем, било да нападају, или да се бране. Та раздобља стварају јунаке и јуначка доба. Само добро уређене, добро администриране и дуговечне државе, као што су била царства Кине и Египта, немају дуже "херојске" периоде у својој историји, па ни јуначку епску поезију.

Словени су кроз "херојско доба" морали пролазити више пута, што показује слојевитост њихових јуначких ликова и имена која ти ликови носе. Посебно је то видно код Руса, Бугара и нас. Главни јунаци руских билина преузимају облике ранијих јуначких прототипова (Свјатигор је претходник Иље Муромца, Добриње Никитича). На Балкану, у фигуру Краљевића Марка уткане су црте ранијих, архаичних јунака, који су имали своје хипотезе у св. Ђорђу и ничем што се условно назива "трачким коњаником". Милош (К)Обилић је прави соларни јунак, који се увече повлачи слаб и оклеветан, ујутру устаје светла образа, као сунце. Његов лик траје из времена обожавања небеских тела и постојања тотемских животиња. Кобила, мајка Милошева, можда је припадала роду кентаура.

Ако је косовски бој један интровертован и изузетан мотив нашег песништва, песме о јунацима, нарочито оне о Краљевић Марку, сродне су јуначким песмама других народа. Сва дела Краљевића Марка одишу окренутошћу напоље, ка покрету, акцији, вером у успех и победу. Иако Марко није стварно један индивидуалан лик, он је носилац многих особина и атрибута који су заједнички јунацима различитих епских традиција. Као да свака песма истиче један његов јуначки атрибут. Распојасан, склон пићу, разметљив, Марко има у себи нешто божанско и лунарно. Он је такође од оних јунака који се могу најмити, дакле није посебно везан за једно опредељење, циљ. То су јунаци без завета, они од којих долази и добро и зло. Такви јунаци су згодни да буду протагонисти различитих епизода: сваки јуначки подвиг може им се приписати, у свакој и свакојакој прилици и улози они се могу појавити . Марко је успела песничко-приповедачка замисао и зато су песме о њему између себе врло различите и распрострањене по читавом Балкану.

Приказивање крвопролића је једна од полазних намера певања о јунацима. То се види из варијаната песме Марко Краљевић и соко (или орао). Птица надлеће разбојишта и ограшја, попут прикривеног ратничког бога (Зевса), коме се приносе жртве у крви и месу. Ту настају и рачуни и задуживања између птице (ратног бога) и јунака. О архаичности овог мотива даје доказе и песма записана с краја V века о тамновању војводе Јанка у смедеревског Деспота, коју је недавно дешифровао Мирослав Пантић. И у тој краткој, изванредној и архаичној песми јунак тражи од птице услугу - да измоли за њега слободу - а награда која се орлу обећава јесте да ће бити нахрањен црвеном крвљу и белим телима витезова.

Све је једноставно и страшно у тим кратким јуначким песмама: оне се завршавају, "заобљавају" призором највеће грозоте. Проливена крв и поморена тела треба да остану да лебде пред очима слушалаца. Исти ефекат се тражи и у врло једноставној песми дугог стиха Попевци Радића Вукојевића, која је сва затворена и изглачана као облутак нађен у природи, или уметнички предмет који ће на природу почети да личи.

Песме дугог стиха, назване "бугарштицама", имају наглашен трагичан тон, као да се у корену њиховог постојања налазе тужбалице. Оне преносе основне теме јуначког епа - Марка и Милоша и косовски бој - у северне и западне крајеве Балканског полуострва. Појачава се веза са Угрима (Мађарима), и полажу се наде у снагу њиховог отпора. Бугарштице су испуњене етикецијом аристократије, и не види се зашто би се њихово певање сматрало "вулгарним". Оно се може сматрати вулгарним само у односу на црквено певање, или у односу на латински језик; песме су биле певане народним језиком, што се и на средњовековном Западу називало: вернакуларним.

Рано епско певање углавном нема фиксиран број слогова у једном стиху. Као што показују бајалице, ране бугарштице, песме из Ерлангенског зборника, прозодијске норме не уобличују се одмах, те ни десетерац није праоблик нашег народног усменог певања. Десетерац је развијени прозодијски стил једне певачке оријентације, као што је шеснаестерац развијени, високи стил друге оријентације, и као што су још "краћи" стихови, нарочито осмерац, постали стихови усмене лирике, "женске" поезије. Чини се да бугарштичка поезија нестаје раније, јер је раније кренула у географску експанзију, и угасила се са нестанком расељеног племства.

У забачености манастирских ћелија наставља се рукописање црквених књига, родослова, хроника. Дело Патријарха Пајсија о животу Цара Уроша представља још један позни јуриш и битку за памћење. Чини се. ако запамтимо то што смо били, остаћемо што јесмо. Хитро се сви Немањићи позивају за сведоке. Говори се радо и о гресима прошлим, да би се окајањем већа милост (историје) заслужила. За страдање, Срби као да су изабрани народ - попут древног Израиља. Свака прилика се користи да се напише нека тужбалица. Нови нарастају - за песму рођени, али јадиковну.

Из овог продуженог средњег века, излазни писац је беседник Гаврил Стефановић Венцловић. Рукописао је множину књига далеко у северним градовима, један до њих на дивном народном језику. Све што се од средњовековних предања, празноверица, прича, житија, памтило, пропушта Венцловић поново кроз своје беседе, и ствара замашно књижевно дело, које све до наших дана није било шире познато. На значај ове велике појаве указао је Милорад Павић. Као што су у старим житијима нашли места разни књижевни родови, тако се догодило и у беседама Венцловићевим. Писац моћног језичког израза, беседник из Сент-Андреје, стављао је у своје "омилије" и песме и приче, и филозофију и преводе и драмске списе, и дао једно књижевно завештање за чије домашаје је нашој култури требало доста времена да их схвати. Са Венцловићем се у нашој књижевности завршава други период заједничких основних симбола, завршава се и књига као краснопис, цртеж и уникат. Његовом смрћу зауставила се једна лавина звонких речи.

7.

Од кад је ојачало, грађанство не може да се определи какву културну физиономију за себе жели. Да ли ће она бити сентиментална или ерудитна, рационално-религиозна или скептична, иронична, еротична? Да ли ће подражавати племству XVIII века или сељаштву свих векова? Мењао се "укус" из деценије у деценију. Градском становнику и грађанину се чини да ће лако постићи да све има под руком ("Енциклопедија"). Читава историја ће изаћи пред њега (историзам) и он ће моћи да троши из ње што му драго. Култура се купује и троши, уметност ранијих времена је артикл који се своди на сировину да би се "рецикловало", поново увео у оптицај, прерађен.

Шта хоће и шта може лаичка свест у позицији? Да ли хоће забаву, просвећење, патриотизам, самохвалу, критике? Класицизам је био један од првих одговора на то питање. Узимањем античких узора удаљити се од културног патроната цркве, под којим се књижевни жанрови и тако нису могли развијати. Проширити скалу песничких облика који стоје на располагању, узети облике довољно пријемчиве за дискурзивну мисао, тако да у њих могу да стану мотиви свакојаки, и дневни, и вечни. Природни медијум поезије постаје штампани лист хартије: књига, календар, часопис. Доситеј одлази из манастира да би обишао свет, Мушицки седи у манастиру, али не као монах, но као Хорације на римској латифундији.

Поезија није више у центру књижевног и културног интересовања, песма је затрпана папиром, просветарством, дневним догађањем. И она сама одмах пристаје да буде дневна, пригодна, шаљива; "грађанска", једном речју. Број песника се невероватно умножава, али њихове песничке нити су кратке и уплићу се у једно растресито клупко. Подлога заједничких симбола нестаје. Античка митологија не може то да постане, рефлекси хришћанске симболике су бледи, реализам је понекад убедљив, али он се растура у анегдотском, дневном. Настао из обраћања историји, класицизам највише успеха постиже кад остаје у кругу историјске медитације. Јован Стерија Поповић једини од класицистичких песника ове кратке нити успева да упреде у јединствен конац и да напише поезију вишег ранга. Иначе, дословно отискивање античких прозодијских модела на наше језичко ткиво није могло да доведе до песничких творевина које би биле привлачне, блиске, или лепе.

Уздање у "словесност" као разумност, у име чије је Доситеј Обрадовић отворио странице наше књиге према изворима светске просвећености, није дуго трајало. Баш та разумност, покушај поимања свега споља, без уживљавања и унутарњег доживљаја, доводи брзо до разочарења. Са класицистима први талас песничког очајања пролази кроз нашу поезију, да би за њим следио убрзо други талас (Змај, Јакшић, Костић), и да би се све још једном поновило с почетка XX века са Дисом и Пандуровићем. Мора се на тренутак скерлићевски помислити да је то премного очајања за свест једног тек пробуђеног народа.

Никанор Грујић у својој класицистичкој песми Очајање већ говори о "јаснијој словесности душе"; песник подсећа да душа има "спратове", како је волела да каже Исидора Секулић, и да словесност, разумност, није на свим спратовима подједнако светла. Најзад, код Ђорђа Марковића Кодера, уместо центрифугалне "словесности", имамо покушај да се духовна целина човека у свету успостави помоћу Слова. Један дистих из његових познатих Митологија затвара три суштаства у један троугао. Тај троугао чине Слово (Реч која је била на почетку), "алфа", сам тај почетак, и Ја, центар стварања, разлог да се из центра пође у стварање, које најзад засија у срцу човека и његовог "појезиса".

8.

Зов народне песме за индивидуално песника био је снажан. Народна песма и њени елементи нису само једна стилска ознака наше поезије; постоји сталан дијалог песника са народним песничким предањем, од осамнаестог века, до данас. То није фолклоризам, ни романтизам, него нормална потреба, стварна погодност за песника овог језика. Као што је народна, усмена епска и лирска песма вековима живела у сенци званичне црквене литургијске поезије, тако наша уметничка, писана поезија новијих времена живи под окриљем народног песничког предања.

Сима Милутиновић, глава с великом интуицијом и са снажним песничким еросом, био је велики путоказ за друге. Слути се да је његов темперамент био лирски, његова мисао - метафизичка, његова природа - оригинална до настраности. Све супротно од духа епске народне поезије. Ипак, он је узео њен стих, њен херојски идеал, да би спевао једну мамутску поему о првом српском устанку, и да би своје истините слутње о надземаљским световима разлио у десетерце који не могу да заврше строфу, ни да заокруже облик. Код њега, песника, све је неуспело и све је надахнуто. Ограничења услед ослањања на народну поезију он је сам искусио; у слободу опхођења с тим наслеђем он се примерно одважио.

Његош је био опрезнији, талентованији и млађи од свог учитеља Симе Милутиновића. Он се обратио народном предању, иако је његову традицију већ носио у слуху и крви, као прави уметник: био је пробирач и градитељ. За Лучу је испевао строфе, и нашао језик узвишен, не баш народни. Као певач хероја, он пише херојску духовну поезију; она се и јавља као контрапункт херојству земаљском и неуздржаном. У Горском вијенцу и Лажном цару Његош употребљава језик народне песме, али га пречишћава до малармеовских критеријума. Осећајући тачно да не сме да се препусти уједначеном протицању десетерца, он се, опет следећи Милутиновића, обраћа дијалошкој, драмској форми, без жеље да твори националну драму. Њему смена говорења различитих личности постаје оправдање за формално затварање појединих песничких исказа. Драмска полифонија је разлог и повод за низање и саливање изванредних песничких целина. Једна од таквих целина јесте и онај реални сан Вука Мандушића, који, као љубавна песма, нема ничег сличног у светском љубавном песништву. Посредно казана и у чудним околностима, она је непоновљиви песнички проналазак.

И без подстицаја који су произашли из појаве Вука Караџића језички проблем је морао искрснути у нашој новој култури и песништву. Чим су песници почели да пишу своју поезију и да се одређују према узорима народног, усменог песништва, тема језика морала је изаћи пред њих. Увидевши да могу бирати не само преливе језика којим пишу (певају), него и саму песничку норму, односно антинормираност, песници су морали открити да језик заправо никад није чиста "природна" творевина, да се сваком исказу може поставити питање: шта си то рекао, зашто си баш тако рекао? Поезија је та која показује да се језик бира, да се свака реч заправо избира, и да се језичке творевине неминовно стварају. Но криза језика избија у модерном времену, и она модерност недвосмислено обележава.

И раније је песнички језик био биран и усавршаван, али то се углавном догађало на језичком терену који се подразумевао. То је важило до краја барокних времена, за песничко дело Дубровчанина Гундулића, важило је и за Венцловића, иако је он чинодејствовао на једном језику, проповедао на другом. Јер и та се двојезичност подразумевала, није била раскривена као проблем. Одмах после њега почињу језичке недоумице, уметничке и доктринарне природе, у раздирућим распонима које је у сличној драматичности и неизвесности у новим временима познавала само још грчка култура. Рат за српски језик и правопис био је понекад жешћи но рат против Турака.

Отуд вероватно у нашем новијем песништву има тих специјалних случајева језичке екстраваганције, као што је то било код Симе Милутиновића, или као што су честа искорачења из песничке материје у Лазе Костића, да би све то овенчао и запечатио Ђорђе Марковић Кодер у својим Спевовима, препуним нелепих кованица, и непроходних песничких произвољности. Кад се узме у обзир да су личности песника овог раздобља имале тековину која је клизила на неколико нивоа, њихова легализована језичка развезаност могла је имати и теже последице.

Срећом, истовремено са овом отвореном кризом, постојала је и даље усмена народна поезија као ослонац и стабилизатор нашем песничком брођењу по мору језичких искушења. Прави усмени певачи крстаре и даље по нашим крајевима, преносећи исконске начине усменог певања, његових фигура, и саму усавршеност песничког језика. Ти певачи су крупне, добро распознатљиве песничке индивидуалности, каква је била и гуслар Филип Вишњић, певач бесмртне епске песме Почетак буне против дахија. Њему је успело да старе песничке, космолошке шифре примени на један догађај карактеристичан за модерна времена: на једну народну буну. Преко небеских појава шаљу се вести и налози, не да се поштује један устаљени ред, нето да се створи нови историјски циклус преобртањем претходног реда. Усред зиме најављује се фигура нових времена; божанским знацима инаугурише се долазак једног демократског устројства.

Оно што разликује Вишњића од песника писмене поезије јесте његов језик који је сав у подразумевању постојеће говорне норме, усавршене усменом певачком традицијом. За Вишњића, и друге усмене певаче из прве половине деветнаестог века, криза језика не постоји, за њих је језик чврста супстанца са укусом вечности.

9.

На северним странама наши песници испробавају стилове и манире, настоје да изађу из тврдих оквира уско схваћене класичне метрике. У љубавној поезији Јована Пачића, аустријског коњичког официра, одзвања Петраркин бесмртни модел љубавне лирике; Пачић подсећа понекад на ренесансне дубровачке песнике, или на немачки рококо, коме је непосредно и најближи. Његова поезија је говор заљубљеног песника недостижној драгој. Истовремено његов стих се кити алузијама на античку историју и митологију; хеленски богови покушавају још једном да буду симпатични, прилагођавајући се углађеним формама и новој осећајности. Херојске и религиозне теме су се иселиле из европског песништва средином XVIII века, и тај упражњени песнички простор брзо заузима обнова љубавне лирике.

У нас, тек са Бранком Радичевићем лирски израз добија индивидуалну ноту, а уз љубавну конвенцију надире и запаљива национална тематика, која неретко склизне и до народњаштва: затварање културног хоризонта у сопствене оквире, одбацивање сваке могућности нових погледа и израза - културни стандарди унапред дати, уравниловка. Продор националне тематике допушта да се укрсте усмена, народна песма са средњеевропском и класичном песничком уметношћу. То се пре свега догађа у појави песништва кратковеког Бранка Радичевића. Утом сјајном таленту и лична нота, односно личност као стваралачки субјект, и песничка вредност успевају да нађу оправдање за своје песничко присуство.

После Бранковог отварања врата, поезија постаје ствар омиљена, чини део национално-културног поноса: брзо следе значајни и велики песници: Лаза Костић и Змај Јова Јовановић. Најмање "змај" од свих њих, Змај успева да песничку лепезу највише отвори. Он је, поред Његоша, најпопуларнији српски песник. Све му полази од руке:родољубива, дечја, љубавна, политичка, па и мисаона поезија. Велико стремљење свеколике поезије која се ослањала на машту, Змај је успео да крунише са неколико визионарских и оригиналних духовних песама, које је изванредно изабрао зоран Мишић у својој Антологији српске поезије (1956). Међу песницима пробуђене и наглашене личности, Змај Јова је онај који је најмање нагласио своје Ја. И без обоготворења самог себе успео је да створи зачетак личне митологије ("Љубим ли те...").

Читати поезију Лазе Костића у целини значи: разочарати се. Моћан песнички дар није успевао да нађе праве задатке, па ни своју основну вокацију. Његов песнички стас није могао да стане у оквире грађанског укуса, формат "Лиед"-а и форма рококо катрена, којим се често служио, нису му одговарали. Његови хоризонти су били светски и надчулни, иритације - маловарошке, безначајне. Имао је језик за рапсодије, таворио је у епиграмима, записима, заједљивим посланицама. Двојност измећу алфе и омеге, између духа и трбуха, оставила је његове сопствене песничке узлете непречишћеним.

Као да је очекивао социјалну поруџбину, национални задатак, кнежевске и црквене наручиоце који ће га усмерити и дати му прилику да покаже узвишеност свог песничког дара. Поручиоци се нису огласили. Своје најбоље песме, две певачке химне, написао је готово узгред, на молбу певачких друштава, без праве везе са њиховим жељама. И кад се ближио час смрти, Лаза Костић је решио да сам од себе наручи једну химну, као што је Моцарт сам од себе поручио свој славни Реквијем. Тако се створила песма Санта Мариа делла Салуте и песник је издахнуо.

Зато је Лаза Костић један од оних песника који у антологијама може сјајно да изгледа, али ниједан избор његове поезије није веран, не представља га тачно. Укратко, на основу његових антологијских песама, читалац би у многобројним његовим песничким творевинама очекивао друкчијег песника. Као ретко ко, Костић је сваким антологијским избором нереално представљен. Али реална је вредност неколико његових химничних песама, које су и иначе најређи тренуци песничког надахнућа. Те песме показују велику стваралачку снагу Лазе Костића, његову метафизичку перцепцију, и откривају неслућене песничке облике, које може да успостави и оцрта само надахнуће једне свестране песничке обдарености.

10.

Са Војиславом Илићем језички напон у песничком стварању се смањује, личност песника се удаљује, изузима, и то се повремено чини отменим. Војислав се не боји дугачког стиха, иако је осетљив на форму. У његовим песмама постоји виши степен стилске опредељености, али стварни нагласак је стављен на тему песме. Као што се у музици јавља програмско, дескриптивно начело, Војислав шири тематски спектар, тако да га то доводи и до извесног степена искорачења из тадашњег културног круга, у том смислу он и јесте први наш модерни песник. Са њим поезија постаје један од устаљених начина изражавања: песма се пише као литература. Постаје видан спољни приступ песничком занату и то тако траје преко Дучића, Ракића, Вељка Петровића (патриотског и "примљеног" песника), све до Милутина Бојића. Писати поезију почиње да значи: располагати вишом писменошћу, имати смисла за форме и допадљив манир у изражавању.

После Војислава поезија се учвршћује као висока уметност. На почетку двадесетог века ниче низ изврсних песника уметника. Песнички облик је ушао на велика врата наше писмености. Један број песника је једно време опчињен сопственим творевинама; њихова лепота изгледа им вечна, иако су теме земаљске и пролазне. Но они који су најмање привилеговани земаљским добрима и почастима, најмање су опчињени сјајем који се своди на друштвену удобност, признања. На изглед, то су песници црног очаја и безнађа. У ствари, певајући о смрти и пролазности, они враћају дубље слојеве песничке личности у поезију артистичког умећа (Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Душан Срезојевић) и за поезију отварају врата свемира. Дис и Пандуровић су песници са правим доживљајем бесконачних простора; у нас су боеми открили космос. Узгред нека буде поменуто да се то догађа истовремено кад добијамо и наше астрономе светског ранга.

Били су сви они лиричари танане пређе и правих песничких слутњи. Алекса Шантић је сачувао осећајност једног другог, ранијег времена и слика сећања епских времена. Дучић и Ракић више телесни, чулни; такве су им биле и патње и сласти. Кад се боље погледа, песници толико различити од њих, и каснијих нараштаја, Растко Петровић и Момчило Настасијевић, такође су песници телесног раздирања, понирања кроз вирове крви и печали која не може да превазиђе своју непосредност, осим надоле, у правцу земље, у усијаност гроба. Разуме се, тајна бића се може наћи и у дубинама земље и воде, куда је упирао свој бистри поглед Настасијевић, или у анаграмима примордијалног живљења којима се излагао Растко Петровић. Лаза Костић у својој познатој песми Спомен на Руварца потпуно је издвојио алфу и омегу, почетак и крај, који су иначе у Логосу-Слову једно те исто, и та раздвојеност у песницима модерних времена продужава се и појачава.

Њу превазилази у својој зрелој поезији Станислав Винавер; он се сматрао учеником и настављачем Костићевим, но са њим он је заправо само поделио неколико сазвучја, ритмова и погледа у васељенску таму. Винавер није преузео прокламовани раскол духа и тела: он је био мислилац и песник синтезе, и његове узвишене метафизичке поеме успевају да певају појмовима као и сликама, и да на исту висину химничне музике попну бол и усхит, пошаст глухоте и тријумф космичког звука.

У свом кратком веку Настасијевић је написао једну збирку песама и успео да створи сопствену, непоновљиву "родну" мелодију, не ослањајући се директно ни на нашу средњовековну књижевност нити на усмено песничко предање. На нов начин вратио је Настасијевић песму у језик, на начин супротан од својих претходника, језичких слободара; сажео је и сапео све, ишчистио и оплевио, а да је у песми све остало, и догађај и боја, и сочна реч и реторски обрт. Ту највећу истанчаност песме мало је читалаца препознало као своју; тај степен повлачења у себе, у сопствени језички и духовни заплет, био је код нас непознат. Ипак то је поезија која нуди топлину, блискост у речи и гесту, и зове некуд, а да то није ни уназад, ни унапред.

Други су песници између два рата позивали на одређенија путовања, на друге континенте ка мноштву градова и белих планинских врхова. Поезија је требало да постане авантура, да сруши себе као књижевни споменик. Писали су се манифести као да се очекивало да иза њих корачају војске. Весници нових књижевних слобода доносили су дрскост, покрет, ведрину. Истовремено, ткиво песме је било изложено некој порузи која се подразумевала, или насиљу које је требало да буде спектакуларно. Оно што је била радикална критика песништва у другој половини претходног века, један део поезије је увукао у себе и начинио га својим начелом: презир према књижевној текстури, жеља да се она разори, омаловажи, био је у складу са првим валом идеолошке критике којој је поезија била изложена у великим културним центрима и код нас. Један део међуратне поезије одише том смесом стваралачког и саморазарајућег. Експлозиван смеша брзо је стварала нове облике који су се брзо и заборављали. СА трајањем поезије као да се ту више није рачунало; хтела се песма као документ за хроничаре књижевних покрета. Одигравала се успешна антидрама поезије, карактеристична за целу модерну уметност.

Душан Матић рано је себе дефинисао као мислилац, дуго и споро се развијао као песник, али дуг развој значи и способност да се превали далеки пут. Ритмом дугог и незавршеног стиха Матић као да продужава Војислављев меандар. Али његове реке теку од изворишта у различитим правцима, испробавају неочекиване асоцијације, ишчитавају разнобојан влакна, која се повремено везују у чвор новонађеног песничког облика. У континуираној емоцији он је и аналитичан - емоција се одмах пресељава у сопствену прошлост: одлика правог елегијског песника. На крају, у интимности Субјекта, све тиња: његове реке се уливају у пламен.

Песничко делање Десанке Максимовић обнављало се, долазило је, чини се, са два извора: један је - велики усхит, љубав света, други, њему супротан - извор великих упитника и неверице. Усхит је доводи у близину природе и појава, питањима и неверицом отвара врата за блискост са суштинама. Највише верује онај ко се неуморно пита. Али само стварање за песникињу није постављање питања; она има поверења у класичне песничке апострофе и реторичне ослонце, и у њеном писању они су поново живи. У песничком делу Десанке Максимовић обнавља се читаво трајање наше лирске песме од Змаја до Црњанског. Повремено се у тај богати низ умећу рецитали патриотског и националноисторијског казивања. Људско и песничко стало је једно наспрам другог, да буде једнако вредно и да се једно другим до краја испуни.

11.

Поезија је реч у највише значења. Општење у највећој осетљивости. Ипак, стварање подразумева једну страну тврдине. У слутњи катастрофе ствара се са највећим поуздањем у отпочињање. Све може да се замисли у ситуацији новог започињања, и онда кад је расап већ урачунат. Стара прорицања су се испунила. Сви су већ једном били у праву. Али, поезија пита, шта је са непредвидљивим, кад ће се оно потврдити, и где? Ако га има у песничком стварању, биће га и другде. Милост се показала мимо пророштва, понекад је остала непозната. Само невоља отвара очи за њу.

Навикли смо да гледамо збивања на великој сцени; светска историја сваког часа пријављује новости. Песнички догађај остаје на рубу, на периферији. Али он тамо, као и чежња за људском добротом, мора остати, и мора опстати. Чак и склоњен, чекати да буде позван: из пештере, на сунчеву светлост, можда усред потопа да затрепери над водама.

Зато нема "епилога поезији", нити њеног завршног испуњења. Лук давно бачен преко народа, спушта се повремено на земљу да би заструјао у стварању, и подсетио на снагу свог изворишта, и одлазио даље, никад завршен. Тако ни тренутак данашњег дана нема привилегију да закључи завршном мудрошћу шта се са песничком речју збивало у времену. Превирање сопствених предања, ослањање на писменост и духовну културу другде створену, али универзалног значаја. Затим искуство препуштености себи, јачање свог места између природе и небеских тела. Па кроз ратове, стремљење ка неком континенту културе, где ће и за нас да се отвори простор, са почастима. А континент је у растуру, и сопствена истоветност оставља нас у недоумицама. Шта ће се поново покренути на видику? Громаде грожења, или невини вид изворишта?

Читање закона и симбола остављено је појединцу, на његовом рубу. Веровања, памћења, предсказања, све ће проћи кроз кожу појединца, ипак - хорска песма мрмори унаоколо. Општење се наставља на некој висоравни, али сви путеви не воде ка њој. Путеви се јављају у сну, кад не ходамо. На гозбама, на којима не једемо. Важно је да се неко опроштајно скупљање догађа, у сну и на јави: песма до песме, човек до човека.

Децембар 1983 - март 1984.

Миодраг Павловић

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]