 |
(1893 - 1977)
Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја
На свему што дође
мој осмех засија.
Нестану боли окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж
свега што прође.
Жене пролазе и облик губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.
И док тио замагли ноћ
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.
Ко цветићи бели са месеца
рађају се по улици деца.
Од осмеха мог умире дан,
и сваког кога погледам
стиже моја судба срећа и ан.
Кад махнем руком неотице
нове звезде сину.
Тад сјајан тужан цео град
личи на моје лице.
Сви иду у небо да ме виде
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.
Заиста, зрак си само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа, у празнину,
осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину,
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах?
Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих, срна,
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна,
што виси, о дршћућем, жарком, концу, у свитању?
Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека.
А чини ми се, једна једина, таква, блиста кап,
над песком пустиња, и тла, над земљом, далека.
Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени,
што се сад, нестајући, расипа, у празнину,
осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, празне само сени,
на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину,
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах?
(1900 - 1924)
Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива
у валу смрти, тифуса, падавица.
Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве,
наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.
И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолимо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.
О, боље да смо презрени у стиду
пали на неком непрекорачивом зиду.
Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
да се врате...
(1894 - 1938)
И наједном засиви,
као прегорело је све,
а све живи.
Друже у тајни,
чуј, мукотрпно се ово срце
имо све језе отисне.
И који за мном,
и у незнању,
греш овај чудни пут:
Сиво је тамо,
сивином прострели бит,
сиве су очи тајни.
И кад умиру дрвета,
ни туга ни опомена, те сухи лист
чудно тишином омилује патнику чело.
Жаром затамни у предвечерје твар,
и очи: блуду ли, пагуби на руб
ил скрушењу.
Исполин анђео
силовито над крововима затруби.
И не виде га, жарки стуб,
и не чују.
Он труби, труби
у предвечерје страхобни руб.
И видим,
само што пагубом не букне
кужна олуја.
И чујем,
само што страхобно у складу не захори
Алилуја.
Ко си?
Ко и куда ја,
Плод без плода твој,
И судња ова у мени реч?
Син, ево, прогледавам.
Мрењем за живота
Скидам са себе слепи рођаја знак.
И не као ти
Стрмоглав оплођењу
Слепо на пир.
Но вољом, те не саздала ме,
Пут отварам, ево,
Себи за уништење,
Нерођенима за мир.
Плод ја без плода твој,
И судња ова у мени реч.
То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.
То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.
Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.
И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:
куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.
Прострели, о прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.
Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.
По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.
Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.
букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.
И траг путањама твој,
па ме пали.
А чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.
Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.
И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.
Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
1
Прозрем вас:
јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.
Замукни муком скота; -
достојан споља лик и ум,
унутра звер
и беспомоћно дете.
2
Мркло кад језгро живота,
замрачи њим
и празни умља вид.
Из таме себе тамом потеци ван;
ругобом ноћи
штурнину оплоди дан
у видела непребол,
у стид.
3
Чујем вас:
на мужанско грло
зацвили дете,
рикне на питомине звер.
И синак био мајци,
или кћер,
замукни, залуд глас,
кад никог и ништа не зовете.
4
Јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.
Достојан споља лик и ум,
унутра звер,
и беспомоћно дете.
1
Јер газило се туда,
јер газило,
и небога, ево,
стопа утабава; -
нема трага.
А жеднији ходим све,
а ходе; -
у недохват је,
ето то ужасава.
2
Ходим, и ходе,
а на сваки бат
камени кора
по недохват - благу.
Од бисер-жеђе,
трагом у нетрагу,
шкољка на шкољку
тврдну очајања.
3
Ходим, - ни трага.
Ил траг би,
луди да тежак бат
стврдла ова здрузга утабања.
И животом то да бризне сваки кут,
путу здрузгати је стопу,
стопи пут.
4
Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.
И стопом то, и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал проклијали трази.
5
Ходим,
јер ходило туда.
Залуду стази те кривуда,
плаветној залуду мети
те обриче чуда;
ход овај само ће донети,
без јесени зиму,
лето без пролети.
6
И знам,
и леди ме знање, -
штуро је ово,
стопа у стопу ткање.
И јалов пламен,
саму кад не спржи срж; -
јадован мраз,
кад не строши се камен.
7
Ходом то у неходе
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.
И стопом то, и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал проклијали трази.
1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.
2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.
И крикнем,
и у срце као нож рођени зарије се крик.
3
И крвљу ту па ту
матером у круг.
А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.
4
И немо из твари тугом
објави се друг.
И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.
5
И секира кад љуто
засече дуб;
и јагњету вук, - кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.
6
Слобода робу, - одбегнем далеко,
а све дубље ту.
И благослов што гробу
колевци проклетство неко, -
одужити дуг.
7
Све зове, -
остајем.
Кореном у камену
тузи затварам круг.
8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.
И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.
9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.
1
Амбисе прекорачим,
стукне на равном тлу нога,
Дневи своје замрачим
блесне видело Бога.
2
У тишину се облачим,
тајном проговара твар.
Пепео ветри ме веју,
остане жар.
3
Бездоман,
топли нудим кут.
Беспутан,
даљинама поведем на пут.
4
И судње ме,
и мрем,
а живот отвара тек двери.
Реч своју нем
камену завештавам,
и звери.
5
Бездетан,
на истину грем.
Синови прате ме
и кћери.
1
Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.
2
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.
И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве, -
у походе то спрема ти се она.
3
И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.
4
И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.
У самоћи то
не остадох сам:
тајно је кроз потаје моје, знам
нога њена била.
5
И неспокоји
у покој сви оживе.
Са бездан са извора
потеку воде свете.
Благе од срца срцу
вести полете.
6
Мрежи то, и пауку,
злослутно што је плете,
приснива се свила.
Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.
7
Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.
нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.
(1897)
Сву ноћ кроз уста улице
Цурила спаваћа кафа
Сву ноћ се у постељи немира
Под обрвом крваве тамнице
На пантерским рукама бабице
Порађала трула жирафа
Једно је дете у воску
Најнижег варошког рафа
Глодало бачену коску
Једно би дете могло
(Када би само смело)
Да закоље читаво село
Сву ноћ сам под скутом станице
Са плућима од беле хартије
Чекао закуску срца...
Једно је дрво на друму
Крвљу која из очију штрца
Чувало ужасну шуму
На ледено лењим минама
на песници ледено лењих пожара
Једно би дрво на друму
Могло (када би хтело)
Да запали читаву шуму
(1898 - 1949)
То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада -
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!... Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се...
Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
Заборави Тајне рођења, заборави Великог друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил погледај још једном то дивно вече што пада;
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.
Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође...
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
Још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
Сањати, сањати, о слушати да се из самог дна смрти пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.
То, то! Одједном очи отворити!...
Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, -
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана? -
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
Сунца, што сијаше кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесите и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се вежеш најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!
И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави...
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло ко а би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...
Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:
О тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.
Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;
Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава.
Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.
Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће
Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.
Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге.
И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге.
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.
(1898 - 1993)
И одједном чудно се нешто догодило,
као реч чаробна нека да се рекла:
оживела је на зиду слика
и ека широко потекла,
и кришом у њу поувирали
листови поумирали.
И одједном тужно се нешто догодило:
у високом небу чуо се крик,
то је зрно неко погодило
над реком, у сребрно крило,
птицу које није никад било.
Сву вечер на пустом брегу
неко стоји.
Пусти ме, мајко, да видим
да ли је човек или бор.
Пусти ме да видим ко то
сву вечер гледа
у наш бели, скромни двор.
Пусти ме, мајко, неће ме
уморити ход,
брег је близу нашег дома.
О, ја осећам да ми је род
тај човек или бор
што сву вечер близу грома
стоји и гледа у наш двор.
Видиш ли облак црн,
огроман, злокобан брод
над њим плови
и смрт носи?
О, мајко, иди
ти га бар зови
нека се склони у наш дом
тај човек или бор
што сву вечер стоји и гледа
у наш бели скромни двор.
На пустом брегу он је сам
као дете кад руке скрсти
над болом неким први пут.
Пусти ме да танки моји прсти
мета буду бурама злим.
Пусти ме, пусти, добра мајко,
тако је потмуо
и зао облак
што витла над њим.
Боже, ја знам да ме ти не познајеш,
случајно рука твоја живот ми је дала,
случајно она ме диза и обара.
Боже, теби је свеједно да ли је зала
пун живот мој, или добара.
Мада смо били у твом крилу, заборављаш на нас
као ми на давно расуте снове,
не тиче се тебе да ли смо плакали данас,
ни где ћемо пролити сузе нове.
Ја знам да ти нас уједно врсташ,
да душа моја утешна је варка,
исто смо пред тобом ја и паук крсташ
и на каменој плочи шарка;
исто је пред тобом потока жубор и мој глас;
једно су уздах мој и мирис из башта;
померити се неће ниједан трун, ни влас,
над звездама што је на земљи испашта'.
Пред лицем твојим једно су стена груба,
и срце моје, и рубини и топази;
ни кад станем престолу твом крај светлог стуба,
познати ме неће око твоје, и ако ме опази.
И кад год сиђеш у живота овог таму
као постање, цветање и смрт,
свуд ходи душа твоја кроз себе саму
као кроз тући врт.
Земља ничија
пуна је страха и плача,
отровних врела пуна,
пуна вртача
које силазе до пакла.
У њој су певице сломљена кљуна
и срнама су замућене зене,
људи живе срца већ ишчупана,
ту не зараста ниједна од рана,
ту већ с пролећа слана опари траве,
ни после кише ту нема отаве.
Око поноћи када сви већ поспе,
земљи се ничијој приврзају демони,
страхом, сумњама, мисли људи трују,
у срце им се дубоко увлаче,
убацују у њега кајања гују,
недоличне мисли убацају.
Још за живота
људе у пакао одводе демони.
(1898 - 1980)
Да именујеш сенке
И пламен
Да разгрнеш те магле
И камен
Између себе и јасне звезде своје
Смрти да станеш:
Колико топлих трава
Колико болних очију
Колико пута љубав
Колико пустиња
Да кажеш
Ниси стигао.
А грдан један џин на твоме
Прагу да уђе чека
И слабости све те да помете
На твоме дому
Узалуд
Нека ноћ буде опет онаква какву ви хоћете
Ја више ништа не знам
Ништа не разумем
До само ноћ како опора и смоласта надолази
Ноћ и ноћ и ноћ.
Место злата и зла и добра и зида очаја
Који се не срвшава о који ударим главом сваки час
Један занос без лика један разум без крика
За дугу ноћ која наилази
Поглед и видик смешни и смешани занавек.
Сем крви која тече између бола сваког и бола сваког
Нема тог виска који ће да им мери дубину.
Заборави своје памћење заборави свој заборав
Ко путник расејани бошчу на непознатој станици
Мост рањав од рана света пружа се преко тих урвина
Преко тог ужаса и блата
Где се ломи навика светлости у сузи неоткупљеној.
Ето на пропланку те језе без дна да бдим и спавам
Ломљив и таван и сам
Дрскост ми ништа не помаже.
(18999 - 1943)
На песковитој падини нишу се тује;
Под њима бујни мравињаци,
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до колена газе,
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.
Неки крупан, црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам дал и још у којој брези
живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?...
Био би ми потребан размак од сто лета
Да сазнам каквим сам страхотама савременик био.
Шта је пропаст Микене под којом лимун цвета,
Пад Троје и рушење Пергама,
Иза чијих се зидина крвави Данајац крио?
Не прокуните ме ако ме видите сама
Где ходам далеко од људи
Друмовима уз које глогови процветаше!
И нека вас ништа не зачуди
Видите ли ме загледаност у звездано небо
С ове црне земље наше!
О боље, боље уопште да се нисам родио
Пре но што светом мину зли ветрови људске крви!
Био бих тако срећник први
Који се од своје судбине сакрио
У ватрену вољу богова који се јављају само
Кад желе до у бескрај да открију своја чуда.
Али ко зна од нас зашто се рађамо и куда лутамо.
У највећем болу света, неми као Буда?
(1903 - 1954)
Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.
Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.
Анђели бивши знам:
Кротили сте мрак уводама.
У моје срце-звон звонили сте
Крином,
Да не свиснем од живота.
Ко вас отера са извора
Ока мога...
Не видим вас.
Још само у снежном цвећу прозорском
Тражим крила и колена ваша предивна.
Узалуд.
(1902 - 1966)
Да није још ове ноћи
да нам сећања угаси и мутне ове жуди,
да није још ове ноћи
никад ти, друже, не бих могао доћи,
залуд би чекала мој корак да те из
самоће разбуди!
Да није још ове ноћи
да нам небо склопи, ово грдно, и наше очи,
да нам ове ноћи није
зар бих још знао какве су твоје очи,
зар бих се сећао какве све боје крије
небо Србије?
Да нема још ноћи ове
да нам јаву успава и бистре пробуди снове,
да ове ноћи још нема,
никад, ах никад Морава протекла не би
између ових жица,
и зар би икад, у пустој овој Шлеској
залистала липа, до облака голема,
и у грању њеном запевала птица!
Да ноћи ове још нема!...
- Шта сужњу црном остаје?
Ноћ нека довек траје!...
Певам да ми дан овај не оде у привиђења.
Тол'ко се минулог лета срушило сунчаних јата,
толико звездане ватре у очи празне од бдења,
да обневидех одједном под пљуском огња и злата
и глава ми се помути од ненадног помрачења.
Па тек што сам свео очи да се од бола умире,
заисках опет да видим, још једном, високе боје,
ал Сунца више не беше: црни се колути шире
и само на обалама искре се последње роје.
Не знадох да је с видика одавно Сунце клонуло,
јер скитах спуштене главе једино блеском занесен,
и не слутих а је лето у своју сен утонуло,
да је ноћ дужа од снова и да се смркнула јесен.
Па прихватих се за грану, тражећи од ње спасења.
'Грана је, грана је!' - шанух. О, нашто та
искушења?
Насмеј се да ти дан овај не оде у привиђења!
Небеских светлила нема, ал помрчином не блудим,
јер сам тог златног лета толико сјаја скупио
да ми се већ казивало да место зора ја рудим
и да свуд разливам сјајност коју сам с неба упио.
Будим се, а из мог тела, гле, светлост сама извире!
Пођем ли, под мојим ходом зрачна се стаза ствара,
преда мном сва устрепери, али већ за мном умире,
а исткана је од мора, и сва је од небеског жара.
Издигнем руку ка небу - у тавном срцу свемира
новоизникло сазвежђе од моје шаке заблиста.
Ослоним ли се на стабло, запитам се пун немира
да л крошња мог крвотока ил сребром маслина листа.
Ко куца? Је ли то дамар у грани јесењег зрења,
ил моје удара срце, већ лудо од узбуђења?
Па ридај да ти дан овај не оде у привиђења!
И видим да, осим мене, свуда заре из полутаме
дозиви, биље и стење, и луче светлост ко у сну.
И плиме морске проматрам како се варниче саме
и диме сумпорним сјајем кад међе копна запљусну.
Све што се напило сунца - расипа зрачења ноћу.
Глас прхне, а за њим сјаји, још дуго, дрхтава струна.
Кроз лишће мрака букти по грумен Сунца у воћу,
а место Месеца греје сваког дрвета круна.
Негдашња сазвежђа више с неба даждити неће,
ал друга, около мене, сада над земљом лете:
из таме смокве и нара звездано коло узлеће
и младу Путању Млечну маслина од грања плете.
Варницу хватам у лету, сав скрхан с неповерења:
свитац ми на длану гори. Не, нећу ја сновиђења!
Застрепи да ти дан овај не оде у привиђења!
Камен ли дохватим руком - искра у њему снева,
и тиња у сваком цвету по један угарак скривен.
Жут одсјај илинских муња у грудима ми још шева
и сав сам од месечине и сав од сунца саливен.
И видим: губе се међе између ноћи и днева,
Мој живот, звезде и биља промину у магновењу,
ал истрајаћу све дотле док сјај из мене изгрева
да опет пригрлим Сунце при његовоме рођењу.
Ја ћу га чекати мирно да пут превали до мене,
но ако ми пре те зоре црн двојник Сунчев засја,
пашћу у његовој сенци под којом све мре и свене,
ал умирање ће моје и његов мрак да обасја.
Па зато не стрепим више од потпуног уништења,
јер мојим престанком зрачим и Сунчев двојник се
мења
...И певам да ми час овај не оде у привиђења.
Три ноћи, три пуна дана опчињен бејах од траве
Место Месеца и Сунца, друга сад гледах знамења,
и сазнадох да сагреших са соје махните главе
што љубљах досада само чари неба и камења,
а траву познаво нисам. Три дана, три тешке ноћи
расла је мени кроз снове, на јави та иста мора,
па стрепех већ да ми лице, у злослутној тој самоћи,
ах, неће никада више зрацима умити зора.
Три ноћи, три пуна дана минуше без света жарка,
и ја га узалуд чеках да дом и мене позлати.
Нада мном цветаше само његова утварна варка:
сунцокрет, место Сунца, који се у небу клати.
Три дана, три тешке ноћи прође без сунчева зрака,
па мене, звери и шуме обузе предсмртна страва.
Испод тог огромног цвета који се шири из мрака
ја видех да целим светом свуд влада свемоћно трава.
До подне свакога дана из грдног кратера цвета
били су млазеви траве с хуком исконских глечера,
од подне у мрак тог гротла све траве овога света
враћале су се, суморне, ко зраци Сунцу с вечера.
У сновима, до поноћи, из земље сам кидо траву,
и не слутих да то чупах, из небеса, кишу црну.
Али када на праг ступих да развенчам сан и јаву,
место тога, преко мене, поноћ кишни плашт огрну.
Од поноћи, страсно жуђах да се спасем травних
чини,
али залуд! Узалуд сам ја чупао своје косе,
Од јаве ми, и од снова, остануо траг једини:
у руци сам притискао прегршт траве, с капљом росе.
(1905 - 1983)
Да л зора буди јабуку, бездан ил огањ страшни?
Да л прво јутро труби понором језе од ноћи и снова,
или мирта зелену њише грану, кикоће сунчани змај раскалашни,
ил светога се пламена руј точи долином птица и зверова?
Не знамо ни куд нас носи, ни куд нас зове јек сунчеве трубе;
не снисмо ни шта је, ни шта бива на међи љубави и бола;
и не слутисмо зашто се под кровом целог јутра птица и сен грле и љубе,
ни да ли је мисао скрушена, царска ил хола.
Свуд су светови око мене, свуд се смеши човек с веригама снаге и бока;
свуд су реке око нас, свуд певају како је ноћ на вранцу одјахала;
свуда су, невесела и ужарена, два присна, два топла људска ока;
свуд су бели лепрши јутра, свуд свеци и деца из свих небеса и махала.
О блиска и нераздељива туго у дому, у девојке ил просјака,
о смерни боле, ти се изливаш у торзо, медену круну јада!
Нема нам, нема добрих сејача и добре сетве, а тврда је шака,
и све је, све тугом засуто, све између поља и града.
Не слушај више ту тескобу мира, тај терет буђења и сиње сете.
Огрни коласту аздију и расточи мрак, звездану плеву и обруч самоћа.
Нек ушетају ти у дом звери и птице, крила, крила што лете!
Нек зашумори на трпези часној све што је од сјаја, вина и воћа!
Не дај да те мир сколи, самоће пређа ил невесела самовања;
нек прсне прстен што се око нас пламен, зао сплео;
наслони срце на поздрав, псовку, звоно, јутро што одзвања;
на тугу, сузе ил крик, наслони срце и уво на свет цео.
(1910 - 1978)
Стећак мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.
Удаљили су се од њега и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.
Зашто сам дошао овдје кад све већ овдје пише?
Посљедњу биједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.
Стихове што још брује - длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника-чуна.
(1915 - 1944)
Ти гласе из тишине,
када се рујним предзаком
незнано кроз нас винеш,
да је мрењу заблистало пролеће
у сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,
сребрном нити доћи ћеш у походе
на границу црних и белих светова,
где ће да ти зазвучи тугованка
од сатртих, бездану полетелих надања.
И од хода доласка твог
мекано звончиће у душама безвучање,
да још једном начује се песма
што је кроз нити у прелому носиш.
А са ликова умирења, отпашће све боје,
и у бело сахраниће сву радост и очекивања,
да ти белином осветле пут
кроз твоју последњу вечер.
И доћи ћеш на славље
у долине свих звонова,
од нарицаљки што потегоше у дубину,
и биће ти дочек
на висинама свих веровања
што у расплинутом преливању
ни теби ни другом не кренуше.
Али се не бој, и не задрхти,
што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,
јер са прстију,
у та сива времена,
склизнуће и последња кап нам крви,
за топло, не да буде,
већ у црвеном да дочекамо те
и још једном
осетимо се као људи,
када је и крв допевала своје.
И после вечере,
растрћемо ти лежај
од зглобова меканих нам болова.
А изнад кровова,
забрујаће ти успаванка,
дотле уздржавана, из наших колеба.
Но нека те не жалости то
и што ће у твојим сновима,
по суза бисерна на тренутак
низ лице да нам блесне,
њоме ћемо укресати ватру,
за вечно,
кроз твој усталасани огањ, везивање.
И пламом из сузе пробуђени,
поседаћемо около огња,
и пригрлићемо твоје снове.
А онамо, све што нисмо ми,
тама још једном,
саломиће себи врат...
И тад,
запалићемо се сви,
и ишчилети кроз скрушени пламен,
а ти гласе,
уснићеш поново своју реч,
за у некуд даља рођења људи.
Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.
(1922 - 1991)
Свако свуче своју кожу
Свако открије своје сазвежђе
Које ноћ никад видело није
Свако своју кожу камењем напуни
Свако са њом заигра
Обасјан сопственим звездама
Ко до зоре не застане
Ко не трепне не тресне
Тај заради своју кожу
(Ова се игра ретко игра)
Једни одгризу другима Руку или ногу или било ста
Ставе то међу зубе
Потрче што брже могу
У земљу то закопају
Други се разјуре на све стране
њуше траже њуше траже
Сву земљу раскопају
Нађу ли срећни своју руку
Или ногу или било шта
На њих је ред да гризу
Игра се наставља живо
Све док има руку
Све док има ногу
Све док има било чега
Једни су ноћи други звезде
Свака ноћ запали своју звезду
И игра црну игру око ње
Све док јој звезда не изгори
Ноћи се затим међу собом поделе
Једне буду звезде
Друге остану ноћи
Опет свака ноћ запали своју звезду
И игра црну игру око ње
Све док јој звезда не изгори
Ноћ последња буде и звезда и ноћ
Сама себе запали
Сама око себе црну игру одигра
Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима
Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак
Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео
Шта ј с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио
Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи
Самог себе слуша
Међу световима свет
На три корака од врха неба
Од липе у вечноме цвету
Старо је сунце застало
Поцрвенело позеленело
Окренуло се око себе трипут
И вратило своме исходу
(На наше очи да не умре)
Кажу да има сина сунчевића
Док се окат и за нас не роди
Научићемо мрак овај да сија
Саката два зрака
Слепо сунце воде
Јутро је у печалби
С оне стране неба
Није на своме прагу
Подне је ниско пало
Вуцара се с муњама
Никад није код куће
Вече у свет отишло
С постељом на леђима
Проси на некој звезди
Раширених руку
само је ноћ изишла
У сусрет слепом сунцу
Родило се модро сунце
Под левим пазухом неба
Родило се црно сунце
Под десним пазухом неба
Пење се модро пење црно
Према кули у зениту
Где пустош сада столује
Сишли смо голи у себе
Отварамо кртичњаке
Шапућемо тајно име
Сунца свога завичајног
Златни троножац из куле
Кренуо је на три стране
Из големог црног јајета
Излегло нам се неко сунце
Сијало нам је на ребрима
Отворило је небо широм
У грудима нашим сиротим
Заходило није уопште
Али ни исходило није
Позлатило је у нама све
Озеленило није ништа
Око нас око тога злата
У надгробни нам се камен
На живом срцу претворило
Извади сунце из уста
Ноћ нас живе сахрањује
Јабука је ово моја
С неба ми на језик пала
Пустите ме да је сладим
Зини нуло да нам сване
Да сунце и нас крунише
Молите се да не зинем
У јабуци за вас црве
Слатког посла више нема
Зашто нам врат зреником стежеш
Волим да ми набори неба
Густо низ бокове падају
Задавићеш нас тим појасом
Волим ваш плач са плавом омчом
Кад уморан се распојасам
Дигни ту своју ножурду
На мисао си нам стао
не могу кроз вас кораке
на рукама да пронесем
Склони се мисао ће ти
Ујести звезде с табана
Не могу да жртвујем пут
Кроз ваше ме главе води
Пусти нас да одлетимо
Из твог двора без темеља
у звезде сам вас ковао
Под сводом своје лобање
Одлетите ко вам брани
Пусти нас да пропаднемо
Сваки нас лет у двор враћа
Ту сам вас птице чекао
Одрежите себи крила
Слободан да вам буде лет
Остале су за њим његове речи
Лепше него свет
Нико не сме у њих да се загледа
Чекају на окукама времена
Веће него људи
Ко може да их изговори
Леже на мутавој земљи
Теже него кости живота
Смрти није пошло за руком
У мираз да их однесе
Нико не може да их подигне
Нико да их обори
Звезде падалице главе склањају
У сенке његових речи
Ништаријо спавала си
И сањала да си нешто
Нешто се запалило
Пламен се превијао
У мукама слепим
Пробудила си се ништаријо
И грејала леђа
На пламену из сна
Ниси видела муке пламена
Читаве светове мука
Кратковида су ти леђа
Ништаријо заспала си опет
И сањала да си ништа
Пламен се угасио
Муке су његове прогледале
И угасиле се и оне блажене
Погледале сте се звезде
Кришом да небо не види
Мислиле сте добро
Разумеле се наопако
Освануле сте хладне
Далеко од огњишта
Далеко од капија неба
Погледајте мене звезде
Кришом да земља не види
Дајте ми знакове тајне
Даћу вам вишњев штап
И путању једну моју бору
И водиљу једну трепавицу
Кући да вас врате
Био једном један зев
Ни под непцима ни под шеширом
Ни у устима ни у чему
Био је већи од свега
Већи од своје величине
С времена на време
Тама би му тупа тама очајна
Од очаја ту и тамо блеснула
Мислио би човек звезде
Био једном један зев
Досадан ко сваки зев
И још изгледа траје
(1928)
Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
за наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.
Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.
Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело
Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.
О врати се у собу
Из блата под бели кров.
Глупи те уморио лов
По пољу и по лобу.
И све док живи у дубу
Безгласни тихи црв
Нека се и твоја крв
Повуче у мук. А трубу
Младости нек затрубе
Други за друге и грубе.
О врати се о врати.
Ломи се већ твоја трска
На ветру. И киша прска
По голом месу што пати.
Ова песма нема оштрих зуба
Све је у њој голо ћутање и мир
И спори долазак до последњег руба
Испод кога мами хладан дубок вир.
Ова песма нису тешке речи
Мада мало опор звучи густи звук.
У њој нема капи која главу лечи
И болне руке згрчене у лук.
Ова песма можда личи на долину
У којој се болно скаменио вук.
Ова песма споро улази у тмину:
Ја не видим више од ње помрчину
И осећам само тешки тамни звук
Како моје руке вуче у даљину.
Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени
Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени,
Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко камен, невени,
Успавајте се тужни, уморени,
Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени.
Тај мук - да није звук без краја
Што свуд сеже
Па неки мир са криком веже
Ил маглен дух са месом спаја?
Тај крик - да није врх тишине
Што е ко усов у нас руши
Ил неки бат у нашој души
Кад бол се вине?
О мисо рије
Мој дух и као смрт ме гледа:
Све што бива - а сан није
Заспалог нечег усред леда?
Тај мрак - да није болест сјаја?
О сјај су само врата краја.
Понекад тако стајати
Скривен у сени поноћи
Кад зашкрипе вајати
Као да ишту помоћи:
Пуцају греде дебеле
Начете тајном секиром,
А даске криве, небеле,
Одјечу ко под звекиром.
И воња све на амове,
Кожухе, крње рогове,
Славине, коце чамове,
Ланене дреје, стогове.
И шушти слама уморна
И цури зоб из зобнице
И зјапе врата суморна
Ко одшкринуте гробнице.
Све што је икад имало
Живот, до уре удесне,
О није мртво нимало
(Бар неке ноћи чудесне).
(1928)
Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,
(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.
Вино је бура, бургија и хук,
хлеб је нежни табор,
вино је звонара дивовска и гола,
прва реченица отпадника, клик,
хлеб је бедем бедних,
софра за слепиће
и вењак изнад Мртвог мора,
вино је језик запаљен,
златна верижица снова,
зазубица која слатко зановета,
хлеб је поздрав пабирака,
добра икра из насушних река,
вино - срма беса,
између два града аветињски жагор,
њега у кланцу отмеш ко невесту,
хлеб обретеш као светлу главу.
Онда се стигну те две снаге
и братиме њихови дамари
пред тобом, у чаши, у поноћ:
из модре се погаче бисер рони,
а цветна грана по крви се размеће.
У теби жеђ као гуштер палаца,
устајеш побуњен љубављу
и тражиш да се пије и цвета,
преокрет ти у ушима звони.
За столом страва.
Со на прсту ученика,
у зору кад се све открива -
чета спава. Ко ће сутра рећи
у које се тело хлеб претвара,
на какав нас сабор то позива вино!
Прете нам са свих страна
у име оца и сина,
прете нам потопом
што стоји одмах из брда
као џин од слузи,
па глађу
од које не штити ни једно биље,
прете и ужасним обиљем хране
(каква будућност!)
и најездом вина.
У кардиналски-црвеном
шетају нам ноћу по стану
и траже прекидаче
за све што светли и греје,
држе проповеди дуге
које мало значе,
а могу да се позову само на трубе
што вребају с неба
ко топови с ратне лађе.
Прете нам са свих страна
ударцима и страшним снима,
авај, и наши снови су с њима!
Но претња предуго траје,
удрите већ једном, или доста!
У нама видно пркос расте
и свако у свом углу спреман је да умре
сопственом смрћу, храбро и полако.
Удрите!
Кости нам постају метал
и звоне као звона,
господарима лудим и спорим
узвратићемо претњу
гласом са горе Сиона!
Лагали су они који су рекли
да после смрти ничег нема,
као и они што збораху о спасењу:
чим се поклопац спусти
зачује се звиждук
и почињу да те буботају с десна
и да те гуше с лева.
После те навезу на сиво море
да пловиш ил пливаш по мемли,
пустош је очајна испод купола,
изговараш имена која си увежбао
на часу веронауке, ил у болести,
ал одјека нема, нико за њих не зна!
Схваташ: ни спаситељи,
нит ико са земље
до овог бездна није стигао.
Осим тебе.
Ни то баш није морало да буде.
Док пливаш без предаха
разна светла на леђа ти се свале,
па те струје носе кроз собе
где су само боје које не разумеш,
а промиче време.
Сад без оченаш смишљаш нову веру
но ништа твој напор не вреди,
не ради се о милости ни о греху -
одговор се крије једино у значењу боја
о којима ти појма немаш.
Каква брука!
Промашаји у животу су ситнице
према овом како си сад сметен
иако си све платио за свој пролаз.
Шта ће се збити с тобом
који ни а не умеш да кажеш на том путу?
Стојиш усред смрти као кретен!
После предсобља и амблема
улазимо у главну дворану
довде је могла нечија рука
да нас води
престо од глине
таванице нема
између четири зида
једна птица лута
онда на изглед неумесно
на столици седа
и чини покрете
својим кљуном
ћутање се више пробити не да
птица окреће листове књиге
потом на лири
твори звуке
очи јој расту док у нас гледа
и види слику која зури
као што и лира
више свој звук
неће да преда
тако и књига
до врха пуна знака
не одговара више и не пита
листови се окрећу
Слово само себе чита.
А тамо дува
преко света и свега
и гаси се
гасне
упорност светла
слогови ветра
иду преко слуха
и где је тамно и јамно
зрак што долази
право из дисања
свој простор куша
и у беспочетно
дира.
Атман држи у руци
велики мех
за ветрове што хује
и дишу
на светске песме
упућене Диву.
О
мога смртника
и земљиног кнеза
нека у истину
обуку
пре но што небивању преда
уздарју ведра
и врели основ
своје душе.
(1931 - 1996)
О озверене звезде, о озвездане звери,
На мене јури бојни коњ, поносан и зао,
Коњ мртвог најамника што разбијао је двери
Уплашених олтара бронзаним оклопом грудним,
Коњ тежак, широк, коњ давно изумрле пасмине,
Коњ без јахача, који је давно у траву пао
Са звездом крви у грлу и очима од клетве будним;
Са звездом крви у грлу и очима од клетве будним;
На мене јури његов коњ, и бојим се да глас ми не
Постане прамен страха, јаук празне дворане,
О звезде озверене, о звери озвездане
Што излазите из разбијених двери трајања
Пред вама страшно сам цео, лишен моћи удвајања
На крви и пламен, и зато окрећем лице
Великом коњу што јури из сна, из црне равнице.
У ноћи, далеко, плане ватра. За њом друга,
лептири пламена слетели на ивицу ноћи,
Трећа ватра. Убрзо једна чиста пламена пруга,
Прстен око сна. Готово. Нико неће проћи.
Кестенима пред кућом опадне лишће од страха
И људи кажу: јесен. Мелиса, то је табор
Велике мртве војске, смештен на далеке брегове.
Сам, ослушкујем трубача, напето, без даха,
Али место бакарне јеке чујем прве снегове
У напуштеним шумама. А ватре се не гасе.
Негде се сруше градови кад земља исправи набор
На замишљеном челу. Али ватре се не гасе.
Прстен око сна. Је ли неко чуо трубача?
Трубач је иза тишине, и тишина је јача.
Просто јутро, кад сва су лица богова слична,
У јетком праскозорју, свирепа, непомична,
Једнако мокра од туђих суза, зелена од плесни,
У осмеху што открива наоружане десни,
Јутро без намере, о зубати зидови собе
Из које треба да пођем, обичан, међ људе,
Да наставим давне недовршене сеобе
У ствари што као звезде збуњујем присуством,
Јутро без милосрђа, глас кише на прозору, студен
И љубичаст, покрети оковани искуством;
Сваког сам јутра слабији а богови се смеше
Зубатим осмехом; они су исти, а мене је све мање,
А њихова проклета снага је само моје незнање,
Мој заборав, убога крв, очи и руке што греше.
Талас: набор ветра отиснут у калуп.
Рој слика обновљен у пени
Безвремено -
талас што у себи носи
Покрет крила у зглобу, прво око
И трептај оног последњег:
довољно је
Загњурити се да раствори се привид,
Умију очи бојом прве зоре
И заплачу, видовите.
Шта да месиш
Од иловаче, ако влаге нема,
Боже безимени? Ко чује жеђ мртвих,
Суви језик, пуцкетање пламена
У гробу непреливеном?
Глас из пустиње
Обраста у перје, крик птице шестари
Изнад ледених брегова: тврд је сан воде
Која застане на путу -
Као суза крхка је та шарка,
Тај зглоб у којем слика покреће се
Од памтивека до краја и натраг.
Просто јутро, кад сва су лица богова слична,
У јетком праскозорју, свирепа, непомична,
Једнако мокра од туђих суза, зелена од плесни,
У осмеху што открива наоружане десни,
Јутро без намере, о зубати зидови собе
Из које треба да пођем, обичан, међу људе,
Да наставим давне недовршене сеобе
У ствари што као звезде збуњују присуством,
Јутро без милосрђа, глас кише на прозору, студен
И љубичаст, покрети оковани искуством;
Сваког сам јутра слабији а богови се смеше
Зубатим осмехом; они су исти, а мене је све мање,
А њихова проклета снага је само моје незнање,
Мој заборав, убога крв, очи и руке што греше.
(1934 - 1961)
Хладна ватро која изгараш
Свуд око мене а дан не ствараш
Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди
Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света
Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни
Да следе реку звезде и птице
и наставе живот криомице
То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.
Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.
Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
Без онога што сања, свет без сени!
Је ли то љубав што се из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?
(1933)
И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;
А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,
Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.
О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:
Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.
(1935)
Мршав ветар
једну грану брсти
У дну неба
Облак звезде поји
Куд ће шта ће
Лептир ваздух крсти
Људи моји
Људи моји
Црна шума
Црњој шуми шета
У корову
Пало сунце стоји
Куд ће шта ће
Шума преко света
Људи моји
Људи моји
Младо дрво
Изван шуме свија
Из висине
Месец звери броји
Куд ће шта ће
Зверка зверку вија
Људи моји
Људи моји
Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог
У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
не би ни гледао
(1935)
Да ли те ико на крају пута чека?
Је ли ти небо празно без човека?
Или си мрачна што знаш да горе има
једно још мрачније сунце, из кога бије зима?
Или знаш таму јутра које не осване?
И колико пепела од једног сунца остане?
У зло се сели, доброселица!
Пртеном врећом огрнут Неготин,
Београд са шлемом на рањеној глави,
Ужице с рана разгонећи вране,
Обреновац на носилима.
Ваљево с гробом на рамену,
са точком око врата Врање,
Крушевац носећи одсечену главу,
вуку се преко Косова.
Оста на северу, на вешалима, Космај,
видик на југу затварају обриси гробова;
бежи из својих шума Копаоник,
на дренову штаку ослања се Повлен,
оглувео од топова.
Дрвље и камење ваљајући, Дрина,
Тимок, загрцнут мутним кишама,
Лаб, пун потопљених топова и свиња,
глибовита Колубара,
штапом пипајући, слепа Нишава.
Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем,
сија Грачаница у облаку, изнад расула,
окружени жетвама узлећу Сопоћани,
лети Жича, лете Високи Дечани,
пуна јабука, пред њима
Ћеле-кула.
Кућа из куће избачена,
дрво из дрвета прогнано, -
заглибљени већ до рамена
кроз разливена гацамо блата;
ни из небеског блеска ни из чамца
нико нам руку не пружа;
тону градови, планине, тону цркве,
за прамен магле
дављеник се хвата.
Над баром што нам се попела до браде,
од девет небеса, осам се смрачило,
а девето се дими.
Све изнад њих се запалило!
Гледамо тај пламен
високо изнад голети,
гледамо тај пламен,
- у њему још ничег нема!
Ни онај ко нас води не зна
хоће ли одатле да нам сиђе зора,
или пожар у коме ћемо,
град за градом, жито за житом,
изгорети.
Десет обраћања Богородици Тројеручици
Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућницима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, тројеручице, исцели!
И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек се осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
