|
|
 |
Иван ВуковићПриче '99СадржајМистериозна сардинаРат је почео и Јошка се замислио. У рату не раде телефони, рекао је себи. Али, то и није тако лоше јер неће морати сваки час да диже слушалицу. У рату не иду возови, наставио је Јошка. Није, међутим, намеравао никуд да отпутује. У рату нема струје, смркао се Јошка, а кад нема струје нема ни грејања. Но, пролеће је стигло, и ако буде среће, рат ће се завршити пре зиме: снаћи ће се он и без грејања. У рату нема хране, поскочио је најзад Јошка и ухватио се за главу. "Умрећу од глади!", узвикнуо је иако није било никога ко би га могао чути пошто је у свом једнособном стану Јошка живео сам. Распамећени Јошка стао је бесомучно да се врти по соби. Након пола сата, пао је на кревет сасвим исцрпљен и истог трена заспао дубоким сном. Када се пробудио, Јошка је опет био онај трезвени човек с почетка приче. Боље спречити него лечити, помислио је Јошка и осмехнуо се својој мудрости. "Глад се може предупредити, ваља направити залихе", закључио је најзад и стао да рачуна. Пошто струје неће бити, ваља набавити већ припремљену храну. Пошто рат може потрајати, треба узети нешто што може дуго да стоји. Како је волео рибу, Јошка је напослетку одлучио да купи конзервиране сардине. Узевши сав новац који је имао, Јошка је отишао у продавницу и купио триста педесет конзерви сардина марке "Ева". Вративши се кући, осетио је блажени спокој. "Ах…!", уздахнуо је и извалио се на кревет. Остатак дана провео је задовољно посматрајући конзерве. Дани су текли а да се ништа није дешавало. Телефон није звонио, телевизор није радио. Негде напољу беснео је рат. Докле ли ће ово трајати, мислио је Јошка гледајући у таваницу. Некакво чудно узнемирење почело је да га обузима. Шта да радим, шта да радим, вајкао се он. Не могу довека овако седети, рекао је себи и, гледајући и даље у плафон, отворио једну конзерву. "Гле, појавила се влага", помисли Јошка посматрајући жуту мрљу у углу собе, и отвори још једну конзерву. Десетог дана од почетка рата, Јошка је отворио триста педесету конзерву сардина марке "Ева". Изненада осетивши мучнину, прилегао је да се одмори. Како је кревет био затрпан празним конзервама Јошка је легао у каду. * * *Месец дана по окончању трогодишњег рата, општинском Комитету за обнову и изградњу стигла је пријава од кућног савета зграде број 32, улица Сероша Месароша. У пријави је стајало да станар из стана број 53 већ дуго времена није виђен. "С обзиром на хитну потребу за смештајем расељених лица", писало је у пријави, "молимо комитет да утврди стање и да, ако нађе да дотични станар више не користи стан, исти додели другом лицу." У наставку се предлагало да стан буде додељен Н. Лисјаку чија је кућа срушена приликом бомбардовања. Три дана по приспећу пријаве, комитет је послао интервентну јединицу која је провалила у стан и установила да станар Ј. Пријемцов у њему није присутан. Стан је био запуштен, из чега је командир јединице, ратни ветеран и песник-аматер Н. Прикашов, закључио да одавно није коришћен. У свом извештају, Прикашов је забележио да је на кухињском столу затекао око пола килограма убуђалог хлеба и отварач за конзерве. У соби, на поду, лежали су пар чарапа и једне пожутеле мушке гаће. Плафон и читав десни зид собе били су прекривени мемлом. Пажњу комитета посебно је привукао уводни део извештаја у којем Прикашов говори о конзервама: У стан смо провалили из трећег покушаја. Службеници Гузина и Латурцев су се јуначки затрчали, одлучно развалили непријатељска врата, упали заједно са вратима у непријатељско предсобље и пали у несвест од бојевог смрада који је покуљао из стана. Командовао сам маске-гаске! Када су маске-гаске стављене, ушли смо у стан и извукли Гузину и Латурцева у ходник, да удахну свежег ваздуха. Затим смо ушли у стан и нашли велики број празних конзерви од сардина марке “Ева”. Најзанимљивије место у извештају било је оно у којем Прикашов описује улазак у купатило: Када смо завршили са пописивањем затечених ствари и пребројавањем конзерви, ушли смо у купатило. У купатилу није било светла, и службеник Гузина је поново пао у несвест када је батеријском лампом осветлио огромну црну сардину која је пливала у кади. Када је до врха била испуњена уљем. * * *Овог необичног случаја ускоро се дочепао млади и амбициозни новинар Живадин П. Лафоревић, коме је досадило да извештава о радним акцијама и који је жудео за тим да добије стално намештење у престоници. Прикашовљев извештај Лафоревић је добио од госпођице Раде Гружан, секретарице председника Комитета за обнову и изградњу, за коју можемо оправдано претпоставити да је била Лафоровићева љубавница. Лафоревић је од читаве ствари направио сензацију и брзо постао славан. Два месеца свакодневно је писао о "Случају мистериозне сардине", успевши да узбуди машту престоничких домаћица и да пажњу пензионерског сталежа одврати од политичких тема. После два месеца, Лафоревић је послат да пише о пробијању тунела кроз Наталинско брдо пошто је један члан Градског комитета за производњу и идејни рад установио да његови чланци "негативно утичу на продуктивност становништва". Након годину дана, када је читав случај већ одавно био заборављен, Лафоревић се обесио о новоподигнути мост Слоге, који код села Блатићи спаја леву и десну обалу реке Брзаче. Новинари, који су заједно са њим извештавали о градњи овог моста, изјавили су да је непрестано спомињао некакве сардине. "Када бих га питао – Какве, бре, сардине, Лафоревићу?!", рекао је полицији Петер Штрц, извештач листа Дани победе, "Лафоревић би одсутно одговарао – Ева…Ева сардине!". Штрцово сведочење потврдила је и Јагода Цветић, вођа треће смене, која је додала да су последњих дана пред смрт Лафоревићеве очи биле чудновато закрвављене. На основу ових и сличних сведочанстава, можемо закључити да је Лафоревића мучило питање о томе како је из триста педесет конзерви изашла једна једина, и уз то цела сардина, тешка читавих седамдесет осам килограма. ***Три недеље по проваљивању у стан број 53, у улици Сероша Месароша 32, исти је додељен Н. Лисјаку. За Н. Лисјака се касније по комшилуку причало да је зет председника кућног савета који је Општинском комитету за обнову и изградњу послао пријаву која је довела до открића велике сардине због које је злосрећни новинар Живадин П. Лафоревић себи одузео живот. Кад је о сардини реч, постоји непотврђена гласина по којој је кућни савет, након што су се његови чланови лично уверили у њену јестивост, сардину поклонио дому за незбринуту децу.
Последња цигаретаПрво јутро"Пола једанаест, хм", помисли Борко Н. Пажаревић, тридесет трогодишњи нижи саветник Прве економске банке, и са сата скрену поглед ка плафону. "Ако сачекам до дванаест, моћи ћу по једну на сваких осам сати, и нећу морати раније да устајем… Двадесет подељено са четири – пет… пет дана, пуних пет дана!" Са овом утешном мишљу у глави, Борко се завали у наслоњачу и узе да чита новине. "Убили Џонса, бог'те! У двадесет три и тридесет осам, на уласку у ресторан Море… Џонс је усмрћен на лицу места. Његова пратиља, чије се име за сада држи у тајности, преминула је на путу до болн… Поскупео бензин!!… Двадесет пет до једанаест… Малолетни Ж. Р. шрафцигером усмртио своју двадесетогодишњу сестру. Двадесет осам убода… двадесет два до једанаест…" У осамнаест минута до једанаест, 6. априла 1999. године ујутру, Борко Н. Пажаревић, проћелави младић без жене и без хобија, са станом у улици Сероша Месароша 32, скочио је као опарен из своје удобне плишане наслоњаче, јурнуо у кухињу и запалио цигарету. Пошто је попушио прву, одмах је запалио и другу. Када је попушио другу, осетио је извесно олакшање али је након десет минута ипак запалио и трећу цигарету. Утоливши глад, Борко се препустио забораву и почео да ужива у беличастом диму који је толико волео и… толико мрзео. Нешто касније: "Дванаес и петнаес… четири дана и једна четвртина…" Борко је из искуства знао да о таквим стварима не вреди размишљати. Размишљање, наиме, повећава нервозу а не решава ништа. Ако буде среће, пакло ће му потрајати до вечери, а о сутрашњем дану мислиће сутра. Четврт сата доцније, пошто је смислио нову стратегију за рационализацију конзумације, Борко се сетио ове спасоносне мудрости и стао да размишља о другим стварима. Друго јутро"Аааа… хх, пола дванаест. Баш сам га претерао…", зевну Борко протежући се. Борко је, у ствари, претерао претходне вечери. До поноћи је попио пола литре вотке колико му је остало од Перине и Бојанове посете, а онда је до четири изјутра гледао филмове на телевизији. "Докле ли ће ово трајати", помислио је уморно свлачећи пиџаму. Борко се дуго времена спремао да из корена промени свој живот. Онда је, међутим, дошао рат и Борко више није знао да ли да и даље размишља о промени, или да размишља о нечем другом. Немоћан да реши ову дилему, Борко је наставио по старом. Једина новина састојала се у томе што сада није морао да иде на посао. То му је дало више времена за размишљање. Око пола један, пошто се обукао и некако дошао к себи, Борко се сетио да је претходне ноћи попушио све цигарете које је имао. -До ђавола! узвикнуо је и истрчао из куће. Већ је, међутим, било касно. Да би се набавиле цигарете, ваљало је устати веома рано. Пошто је оптрчао све трафике у центру града, Борко се вратио кући. Најпре је био бесан на себе, а онда је донео чврсту одлуку да престане да пуши. "Хвала богу, да и од овог рата буде неке користи", мислио је док се пео уз степенице. Остатак дана провео је у потпуном растројству које су предвече ублажиле две цигарете што му их је комшија Шаца дао на зајам, сажаливши се над Борковим ознојеним челом и избуљеним очима. Треће јутроТрећег дана од почетка ове приче, Борко је устао пре у свитања и са завереничким изразом на лицу, осврћући се кришом око себе (што је, узгред буди речено, било потпуно излишно, пошто су улице којима је ишао биле празне), стигао до затворене трафике и стао у ред који се још не беше направио. "Видеће Шаца, кад му будем донео целу кутију", мислио је Борко унапред се сладећи, "неће ме онда онако гледати." Неколико тренутака касније, Борко се предомислио и одлучио да Шаци ипак да само две цигарете. "Зашто он мени није дао целу кутију, циција једна!", помислио је Борко и осетио како га је иглица гнева боцнула у врат. Јутро је одмицало и улице су се полако пуниле пролазницима. "Види их како журе", наставио је Борко своја размишљања, "неће стићи, будале!" Прошло је сат времена и пред трафику су почели да пристижу људи и да, уз по неки поспани поздрав, стају у ред иза Борка. -…'бро јутро, рече Борко комшији Радету Метвићу, пензионисаном столару који је живео у згради до његове. По цигаре, а? -По цигаре, одврати комшија Раде. А ви поранили? -Ма не, рече Борко нехајно, кренуо малопре у шетњу, па велим што не бих свратио по цигаре. -Ех младости, младости, сетно додаде комшија Раде и загледа се у небо изнад Боркове главе "Младости, младости", настави Борко, подражавајући у себи дрхтави Радетов глас. "Будало матора, само се ти надај да ћеш купити цигаре…" Око пола осам, када се иза Борка већ направио подужи ред, продавачица Лепа, чије право име нико није знао и којој су се удварали сви мушкарци испод двадесете и изнад четрдесете године који су живели у Борковом крају, коначно је стигла и отворила свој пенџер, ниско стаклено прозорче пред којим су морали да се сагну сви који су желели да је погледају. -Извол'те, рече она Борку док је скидала мантил и намештала фризуру. -Цигарете, које имате? упита устрептали Борко заруменевши се преко сваке мере. -Зету са филт… -Дајте ми све, извали он нестрпљиво пречувши Лепин одговор. -Све? -Да, све. Иза Борка се зачу жамор. -Све! рече Борко још гласније. Лепа извуче следовање од пет боксева Даниловградске Зете са филтером, које је у трафику стизало сваког другог јутра, и протури их кроз прозорче. Испрсивши се што је више могао, Борко извади новац и узе цигарете у наручје. -Види га, побуни се неко. -Срам вас било! -Препродавац, требало би га ухапсити. -Битанга саможива! -Ех, младости, младости… Не осврћући се на погрде, Борко је журним кораком кренуо кући, погрбивши се малчице како би што чвршће стегнуо цигарете. Ипак, један бокс испаде му из руку, а када се сагнуо да га дохвати, испаде му и други. -Пази душа да ти не испадне! викну неко за њим, а улицом се разлеже смех. Изнова поцрвеневши, Борко покупи боксеве и похита даље. "Стока једна!", мислио је увређено, "и да човек према њима бити милостив! …Ленштине, хтели би цигарете, а спавају до поднева. Добро да им ништа нисам оставио." Што се више удаљавао од места на којем се овај непријатни случај одиграо, Борко се све боље осећао. Завидљиви погледи пролазника деловали су исцељујуће, баш као и зелена боја даниловградске Зете са филтером. Када је коначно стигао до куће, Борко је изгледао као човек који никад не заборавља на своје достојанство. Шесто јутро-…мммм…, задовољно је промрмљао Борко испуштајући дим. Борко је већ трећи дан седео у наслоњачи и пушио. На рат је потпуно заборавио, и ако је о нечему размишљао, размишљао је о гримаси коју је запањени Шаца направио када је угледао боксове драгоцене Зете са филтером. -Хехехе, разговарао је Борко сам са собом. Како се само изненадио када сам му пружио пет цигарета… пееет цигарета! Ђубре једно незахвално, још је хтео! Знам ја њега, још је он хтео! Е нема! узвикну Борко и поскочи, бесно машући песницом кроз ваздух. Спустивши се поново у наслоњачу, Борко је наставио да размишља. Размишљао је о томе како би требало да подсече нокте на ногама, а мислио је и на победу коју је извојевао у бици испред трафике. "Како је само Раде зацвилео када сам га опалио… Толики магарац, а таква кукавица!" Оно о чему Борко није размишљао била је чињеница да је за три дана попушио свих пет боксова Зете што их беше купио. Штавише, управо је, а да тога није био ни свестан, довршавао своју последњу цигарету! У ствари, Борко је врло брзо постао свестан ове чињенице. Погледајмо како се то збило : Борко је спустио руку да из кутије што је лежала поред кревета извуче наредну цигарету, али у кутији није напипао ништа. Подигавши се на лактове, погледом је потражио другу кутију и угледао брдо исцепане, зелене хартије и десетак до врха пуних пепељара. Трепнувши неколико пута, Борко је схватио и завапио: -Јооооооој! Борков вапај био је толико снажан да је комшија који је живео испод њега испустио кашику масне супе коју је управо принео устима. Комшија је опсовао, а Борко се расплакао. Седмо јутроРат се захуктао и цигарета више није било. Чак ни Зету са филтером није било могуће пронаћи. Истини за вољу, црноберзијанци су по сеновитим хаусторима и даље нудили своју робу, али су тражили више него што је Борко могао да плати. Шта је Борко урадио? Пошто се са свима посвађао, више се није усуђивао да од икога ишта зајми. У ствари, он би се и усудио, али је знао да му нико ништа не би дао. Сатеран у теснац, мучен грижом савести због свог бахатог понашања (не толико према комшијама, колико према цигаретама, то јест самоме себи), Борко се читавог јутра презнојавао. Очајан и рашчупан, жут од свих цигарета које је попушио, кашљуцајући и ушмркујући се, мучен вртоглавицом, Борко је најзад престао да се врти по кући и пао у наслоњачу. Оно што му је кроз главу промицало било је исувише збркано да би се могло пренети на папир. Након једног часа током којег је, увучен у свој унутарњи кошмар, одсуствовао из реалног временског тока, Борко је почео да долази к себи. Још увек је седео у наслоњачи и гледао у пепељару у којој је било неколико пикаваца. Неусредсређено мислећи о свему и свачему, Борко је узео један пикавац и припалио га. У пикавцу је било још дувана. Пријатна и позната топлина прострујала је телом. Крв је поново кренула устаљеним токовима, а мисли су почеле да се сабирају. Борко се трже. Иако је волео да све унапред испланира, Борко ниједан свој план никада није спровео у дело због чега је, мада то себи није признавао, потајно веровао у чуда. И како то по некад бива, када је човекова вера довољно снажна, чудо се и деси. Борко је схватио да је спашен чим је установио да су сви пикавци и даље на броју. Наиме, откако је три дана раније купио цигарете, Борко није излазио из куће, већ је само седео и пушио: хиљаду пикаваца Зете са филтером, највеће Борково благо, лежало је у најлонским кесама у шпајзу! Руку на срце, заједно са пикавцима, у кесама је лежао и пепео. То, међутим, није умањило Борково одушевљење, и он је бодро прионуо на посао, успевши да до вечери очисти читавих осамсто педесет пикаваца. Преосталих сто педесет очистио је наредног јутра. Једанаесто јутроБорко је ушао у купатило да се умије. Погледавши се у огледалу, од страха је пао на земљу и добио чворугу. Руку на срце, Борко се лоше осећао и пре него што је прешао на пикавце. У плућима га је пробадало на неколико места, болело га је срце, имао је пролив… Пикавци су га, међутим, докусурили. Откако је почео да их пуши, једва да је могао да устане из наслоњаче, а зујање у ушима није престајало. "Овако више не може", помислио је Борко сваљујући се назад у фотељу и припаљујући нови пикавац. "Кад завршим са овим ђубретом, престаћу заувек." Са трачком наде која је била велика колико и његова решеност да престане да пуши, Борко је дочекао подне када је, искашљавајући се без престанка, попушио последњи, хиљадити пикавац даниловградске Зете са филтером. Након тога је пао у несвест. Дванаесто јутроОни који су тог јутра нешто раније устали, могли су да са својих балкона виде необичну, погрбљену креатуру како се шуња по унутрашњем дворишту петоспратне стамбене зграде у улици Николе Мешетаровића 38, и чупа оно мало траве која тамо још увек расте, а коју мачке, пси и људи свакодневно запишавају. Клатећи се и храмљући на једну ногу, сподоба је почупану траву трпала у најлонску кесу. Та сподоба не беше нико други до јунак наше приче, одважни Борко Н. Пажаревић, који је управо чинио последњи покушај да утоли своју глад за дуваном и да комшилук одржи у уверењу да и даље ужива у најфинијим даниловградским цигаретама. Шта ли се то мотало по Борковој глави? Ево шта комшије које су рано устале и случајно се нагле над ограде својих балкона нису могле да виде: напунивши најлон-кесу, Борко се одгегао до лифта и попео на последњи, пети спрат. Изишавши из лифта, шмугнуо је до стана број 44, откључао браву и ушао унутра. Мрмљајући себи нешто у браду, почео је да вади траву и да је распростире по кухињском столу. Када је распростро сву траву, узео је фен и почео да је суши. Како је посао ишао споро, део траве ставио је на тигањ и покушао да га испржи. И даље незадовољан, Борко је укључио рерну са намером да траву испече, али је убрзо одустао и неколико бусенова, заједно са земљом, замотао у новине, направивши тако највећу цигарету која је у овим крајевима икад пушена. Обавивши посао, Борко се завалио у наслоњачу и рекао нешто што налик на: "…маму им… 'беш Шацу, говно …". А онда је запалио цигарету. Епилог-Јел' бомба?! задихано упита Ђура Шустер дотрчавши пред кућу из чијег је петог спрата куљао густ облак белог дима. -Пожар, штуро одврати старији господин озбиљног држања. -Ја сам чула да имају неке специјалне бомбе које погађају само где треба и не руше около, рече нека жена из гомиле. -Пожар, рекох, понови старији господин и неприметно поправи кравату. -Одакле ти пљуге. -Дала ми баба из штека. -Зар не станује тамо Борко Пажаревић? -Она циција? -Станује. -Е изгорео, да бог да. -Ју сине, немој тако, побогу! -Е, баба, да си га ти познавала, не би сад бога у помоћ звала. -Је л' бомба? -Не, пожар. Улазна врата су се отворила и из куће су изашла два ватрогасца вукући нагарављеног и рашчупаног Борка. Иако му је из носа излазио дим, Борко је успео да процеди: -'еси вид'о Шацо, која цигара, 'бем ти матер! ОбрачунИако смо тог јутра прилично поранили, напољу је већ било спарно. Лета у граду постају све гора, рекох Мили. Могли бисмо да скокнемо до мора. Мила је волела море. Док се у граду понашала као обична чубурска џукелица која јури мачке, брсти контејнере и проси бурек испред пекара, Мила се на мору претварала у правог морског пса. Не би прошло ни пола сата откако бисмо се спустили на плажу, а гологуза дечурлија већ би почела да вришти. Унезверене мајке хватале би своје уплакане потомке, на брзину паковале ствари и, не схватајући о чему је реч, бежале кући. Плажа би се у трен ока испразнила, а ми бисмо се извалили на врели песак и на миру сунчали. Мила је имала две тактике: или би бесомучно трчала по плићаку и лајала, или би трчала по обали и очи купача пунила песком. Било је, истина, и мирнијих дана. Мила би се тада шуњала по обали и претурала по туђим торбама. Прешли смо улицу и зашли у хлад који су правиле четири велике брезе што су их наше вредне комшије посадиле испред своје зграде, претворивши неугледно пољанче у прави парк. Годинама сам се двоумио око мотива који су стајали иза овог, за наш град доста неуобичајеног подухвата. Нисам, наиме, могао да докучим да ли им је намера била да оповргну широко распрострањено уверење да сељак, дошавши у град, неизбежно губи сваки додир са природом и преко ноћи усваја најгоре градске навике, или су, пак, желели да побију капиталистички став да друштвена имовина нужно пропада услед опште небриге. Како год да било, ваља признати да су постигли оно што су хтели: парк је био врло пријатан и Мила га је напросто обожавала. Штавише, и ја бих често пожелео да седнем на клупу испод највише брезе, и да се у овим врелим јулским јутрима препустим мирису ружа и хортензија које су, редовно заливане, цветале све до у позну јесен. То јест, пристао бих да, упркос аристократским навикама које сам годинама с напором развијао, поделим клупу са неким од старијих комшија које су на њој проводиле живахне дане своје позне младости. Невоља се, међутим, састојала у томе што комшије нису волеле Милу (због чега сам предност давао комунистичкој тези). Да будем прецизнији, још су мање волеле мене, Милиног газду (због чега сам предност давао урбанистичком тумачењу). У прилог ставу који су према нама гајиле, комшије су наводиле разноврсне аргументе. За Милу су најчешће говорили да је бештија, смрдљива џукела или стока, док су према мени биле нешто блаже и држале ми предавања о томе како је ружно чувати пашче у кући, или ми објашњавале зашто је неморално хранити пса поред толике гладне деце. Истини за вољу, умели су и мене да назову стоком ако не бих показао довољно разумевања за њихове доказе. Због свега тога, био сам принуђен да се задовољим ниском гвозденом оградом којом је парк био опасан: плашио сам се да ће комшије, ако бих којим случајем заузео њихову клупу, мој чин схватити као објаву тоталног рата. Тог јутра, међутим, Мила и ја затекли смо наше љубазне суседе на спавању: устали смо у пола седам и за петнаестак минута већ смо били у парку. Мила је кренула у обилазак жбуња, а ја сам се одшетао до оближње трафике и купио новине. Ах, каква је милина посматрати празне улице и ослушкивати буђење града! У даљини клопоће трамвај, а око тебе поју птице! Пасторална идила у срцу мегаполиса. -Мрш одавде џукело једна! Слагао бих ако бих рекао да ми се коса на глави дигла, али да сам се у трену сав најежио, у то би се већ морало поверовати. Окренуо сам се и угледао Нилског Коња, нашег највећег непријатеља, Милиног и мог, најжилавију бабу у крају за коју тетка тврди да се за двадесет година, колико има да се моја породица доселила на Чубуру, ни за длаку није променила, баш као што се и нилски коњи нису мењали током последњих двадесет хиљада година. А кад је о длакама реч, ваља споменути да их је Баба имала на претек: беше то изузетно космата баба. Ако додам да је косу је фарбала у црно, читалац ће схватити зашто нико није могао да одреди стваран број њених година. У прилог изузетној Бабиној виталности сведочили су и бркови који такође беху црни, али, уверен сам, не беху фарбани. Ваљда зато што је у њима видела симбол своје снаге, Баба је на своје бркове била веома поносна. Често је, наиме, обичавала да их глади док би, подбочивши се другом руком, стајала испред улаза у зграду, осматрала парк и, скривена сенком крошње, вребала уљезе. Овај утисак о њеној необичној снази појачавале су избледеле црне мајице које је током читаве године носила, и због којих је подсећала на избациваче што ноћу дрежде испред сумњивих локала и утерују страх у кости окаснелим пролазницима. Зашто смо је звали Нилски Коњ? Зато што се поређење наметало само од себе: наш врли непријатељ имао је огромну чељуст, ситне очи и трбух који је подсећао на ускипело кисело тесто. -Чујеш ти, бежи одавде, ј… те газда! Признаћу тешка срца да се газда сакрио иза комбија који је био паркиран на ивици парка. Књиге о војној тактици кажу да је узмак неопходан када те непријатељ изненади и на препад заскочи. Уосталом, нисам ја запишавао Бабино цвеће, и зато љубитеље животиња молим за мало разумевања. Добро сам знао да те, ако те само шчепа, Баба не пушта све док ти и гаће не протресе. Када сам дошао к себи, опрезно сам провирио из свог склоништа. Раскречених ногу, са рукама на боковима, Баба се бесно освртала око себе и погледом тражила – кога би другог него – мене. И Мила ме је тражила. Благо погнувши главу, затегнутих мишића, спремна да збрише, стајала је у жбуну и збуњено гледала час у Бабу, час иза себе, покушавајући да установи где сам ја то побегао. Баба рече: -Ј… ћу му матер кад га уватим, џукела једна… мене је нашо да зајебава… Пошто је утврдила да сам је оставио на цедилу, Мила је своју пажњу усредсредила на Бабу. Посматрајући је испод ока, стала је брзо и кратко да се облизује, што је био поуздан знак да спрема неку неподопштину. Није ми требало дуго времена да откријем шта је наумила: таман кад је Баба узела ваздух поново да дрекне, Мила искочи из жбуна на стазу и запути се према алеји са цвећем. Баба није могла очима да верује. Оњушивши неколико цветова, Мила откину једну лалу и стаде полагано да је жваће. Гледала је Бабу право у очи. -Види…, изусти Баба. -Жвак, одврати Мила и откину још једну лалу. -Ма ја ћу, ја ћу… шију ћу ти заврнути, бештијо једна мала! -Жвак… У тај час започе јурњава. То јест, Баба јурну на Милу, а Мила ускочи међу лале. Баба се затрча према лалама и тресну о земљу изазвавши мали земљотрес: изван себе од беса, Баба је заборавила да алеју опасује слабо видљива жица коју су, неколико година раније, вредни дедови затегли по њеној властитој директиви. Од лала не остаде ништа. Пошто је завршила с лалама, Мила шмугну међу хортензије, а Баба, која се у међувремену придигла, појури за њом. Хортензије полетеше у небо. Потом пређоше на руже… Уверивши се да су и Мила и Баба заборавиле на мене, изашао сам из свог скровишта и задивљено посматрао ватромет цветова који су летели на све стране. Са лукаво-раздраганим изразом, Мила је скакала из жбуна у жбун, провлачила се испод жице и јурцала по травњаку. За њом је трчала Баба. Из Бабиног носа сукљала је пара. “Уууууубићу те!”, викала је. Као парна локомотива, помислих. Након петнаестак минута, од чаробне градске оазе не остаде ништа: спљескане лале, обезглављење хортензије, изгажене руже, изломљено жбуње, бусење траве ишчупано заједно са земљом… На крају је настрадала и клупа. Наиме, када је Баба већ почела да посустаје, Мила, која је испредњачила неких десетак метара, скочи на клупу и седе. Скупивши сву преосталу снагу, Баба се затрча и скочи на Милу, Мила скочи са клупе, а клупа се разби под тежином Бабиног тела. Док је Баба лежала преко разваљених дасака и тешко бректала, Мила се одшетала до улаза у зграду и попишкила на отирач за ноге. Потом је дошла до мене и, не показујући ничим да је љута због мог издајства, поносно кренула кући. Ето тако је изгледао наш коначни обрачун са Нилским Коњем, најстрашнијом бабом у крају са којом смо годинама ратовали, Мила и ја. Месец дана касније, преселили смо се у улицу Сероша Месароша пошто су комшије почеле да нам прете линчом. Парк, који се претворио у шугаво пољанче, засули су затрованим паризером, у поштанско сандуче почели су свакодневно да убацују претеће поруке, а ноћу би се јављали телефоном и режали, дахтали, вриштали… Ипак, мислим да су нам у дубини душе били захвални зато што више нису морали да стрепе од претећег Бабиног гласа којег су се плашили колико и сви други. А Баба се, кажу, од пораза никад није опоравила. Повукла се у кућу и тек би се повремено могла видети како, одсутног израза, стоји пред вратима и зури у празно. Престала је да се фарба, бркови су јој поседели, а доста је, кажу, и смршала. Препустила се, изгледа, својим годинама и претворила у тиху старицу. У кафаниСедели смо у умашћеној кафани негде у пристаништу. Гости су углавном пили вињак и ракију. У једном углу дремао је дебели човек. Главу је забацио уназад, а трбух опружио по столу. Повремено би захркао. У другом углу, старац испраних очију нетремице је гледао у нашем правцу. Било је, међутим, очигледно да не види ни нас, нити ишта друго око себе. -Припали ми цигарету, увређено ме је подсетила. Почео сам да пребирам по двадесетак џепова колико сам их имао на панталонама, кошуљи и две јакне које сам једну преко друге носио. Услинављене марамице. Биоскопска карта од прошле године. Свежњеви кључева… Најзад извукох плави пластични упаљач марке no-name и принесох га цигарети коју је држала врховима прстију. -Јао, скоте један, опекао си ме, узвикнула је бесно и ставила прсте у уста не испуштајући цигарету. Слегао сам раменима и извинио се. Покушао сам поново. -Ааах, арлаукнула је и, бацивши цигарету, ухватила се обема шакама за око. Затресла је главом а онда се срушила са столице. Нагнуо сам се над њу и, помало грубо, склонио јој руке са лица. Око беше спржено. -Идиоте један, пизда ти материна! почела је да стење. Усправио сам се и замислио. Шта човек да ради са женом без једног ока? Измакао сам се корак у назад и шутнуо је из све снаге у друго око. Посматрао сам је неко време како се ваља по поду и вришти, а потом сам изашао напоље. Дарови природеУ нашем крају отворена је нова радња. "ДАРОВИ ПРИРОДЕ", писало је великим словима на дебелој храстовој дасци окаченој изнад улазних врата. Стајао сам и гледао све док ме није заболео врат. Онда сам приметио да и мене неко посматра: поред улаза беше излог и у њему препарирана срна и препарирано лане са љупким стакленим очима. Иза њих, на великом фото-тапету, сунцем обасјан зеленео се планински пропланак. Очаран призором, отворих врата и уђох унутра. Омалена, ламперијом обложена просторија, била је крцата светом. Шта ли је ово, запитао сам се. Еколошки клуб? Продавница планинарске опреме? Од многобројних љубитеља природе ништа нисам могао да видим. "Овај бут овде", проби се до мене снажан мушки глас. "Бут?", понових у себи, "какав бут?". Одговор је брзо стигао. Покушавајући да надмудри своје комшије и пробије се кроз гужву, једна пуначка госпођа, ушушкана у бунду од добро ухрањених зечева, муну ме одлучно у слабину. Ја се пресамитих од бола и кроз шуму цегера спазих тезгу прекривену месом. "Срнећу плећку!", закрешта нека жена. "Срнећа плећка? Бут? Можда има и свињских папака?", помислих. "Кило свињских папака", чух како узвикну неки човек задовољно мљацкајући сугласнике. "Кило свињских папака за господина", узвратио је високи мршави продавац и почео да трпа папке у кесу. На то се зачу дубоко гроктање, налик на кркљање пијанца заборављеног у празној бачви: "Гд су моји ппциии?". Продавац застаде и збуњено погледа човека који је наручио папке. "Па ево, управо их…". "Гд су моји ппциии?", прекиде га изнова глас. Купац слегну раменима: не беше изустио ни реч. Месарева уста искривише се у киселкаст осмех. "Ко се то…", заусти да каже тражећи погледом шаљивџију, кад читаву продавницу потресе снажно њискање: "Ппцииииии!!". Престрашени месар поскочи и испусти кесу. Папци попадаше по тезги и поду, а продавницом завлада језовита тишина. Запањени купци управише своје погледе према глави великог дивљег вепра окаченој на зиду изнад продавца. Закрвављене вепрове очи дивље су колутале у различитим смеровима. "Моји ппцииии!", излете поново из разјапљене чељусти, након чега папци стадоше да поскакују. Један папак одлете преко тезге и тресну госпођу у бунди посред носа. "Јууу!", цикну госпођа. "Иииии", цикнуше зечеви из бунде. На то сви купци у један глас завришташе и нагрнуше ка излазу. Како сам био најближи вратима, први сам излетео напоље. Претрчао сам улицу и окренуо се да видим шта се дешава: док су купци бежали остављајући за собом цегере, кишобране и шалове, срна и њено чедо весело ми намигнуше својим стакленим очима. Пролећни доручакБило је то почетком марта и јутро беше ведро. Са цегерима пуним хране, враћао сам се из продавнице орасположен првим пролећним ветром који је односио преживело јесење лишће и разгонио суморне зимске мисли. Некад славан због своје архитектуре, данас тражен због близине центра, део града у којем сам живео био је затрпан аутомобилима, киосцима и ђубретом. Пробијајући се према кући, размишљао сам о томе како лепота са новим сунцем продире чак и у овако тужан крај, када сам спазио чудновату сподобу. Нагнут над контејнером за ђубре, умотан у стотину масних крпа, на десетак корачаја испред мене стајао је грбав човек и сам са собом о нечему разговарао. -Мрмл, киф, да, како не… салм, допреше до мене испрекидане речи обавијене некаквим слаткастим смрадом. Пробуђено мистичном поезијом надолазећег пролећа, моје срце би рањено призором овакве беде, и за час га испуни племенита туга. "Ја на доручак…", жацну ме пламени мач гриже савести, " а он… можда је и он кренуо на доручак?". У том часу тамни облаци прекрише небо над улицом, а један зрак, као на каквој барокној гравири, обасја контејнер и створење покрај њега. Извадивши нешто из ђубрета, створ је подигао главу како би боље осмотрио свој плен и тако је свој профил открио мом погледу. Прекривен небројеним борама, краставих усана, са полузатвореним, жмиркавим оком, профил овог човека био је напросто ужасан. "Господе!", замало што нисам узвикнуо док ми је стрела страве муњевито парала кичму. "Шта ли је овај човек згрешио?" Савлађујући страх и гађење, пришао сам скитници и на једвите јаде промрмљао: -Добар дан. Скитница се није помакла. -Ахм, добар дан, понових ја и застадох. По свему судећи, спољашњи утисци су тешко продирали у дух овог створа. Створ је најпре је мрднуо обрвом. Онда су му заиграле усне, за њима и уво, да би се на послетку окренуо према мени. Иако сам напео све своје снаге како бих заузео што хладнокрвнији став, од његовог погледа клецнуше ми колена. Погледао ме је из неописиве даљине. Сву моју одећу, све моје мисли и држање мога тела, свукао је у трену са мене, као да су сасушене љуске, крте образине, напрсле маске: његово друго око беше широм отворено и челично сјајно. -Овај…, заустих када сам дошао к себи, како сте? Хоћу да кажем, јесте ли гладни? -Мрмљац! одврати човек, а сјај његовог ока постаде топлији. -Желите ли… жели те ли, стајао сам у недоумици, желите ли једну кифлу? превалих некако преко уста и завукох руку у цегер. -Мрмммрм…, прозбори он, док су му се усне развлачиле у осмех, а поглед спуштао ка цегеру. Док је цегер шушкао, грбавац се приближио. Вукао је десну ногу а истовремено поцупкивао левом. Рукама се пљескао по боковима. Када сам најзад пронашао кифлу и пружио му је, он је кратким покретом узе и принесе носу. Оњушио је кифлу са свих страна и пажљиво је осмотрио. -Аааххх! изусти најзад, и стаде прстима да је цепа по дужини. Када је распорио кифлу, узео је да претура по ритама. После неколико тренутака, обрадован, извукао је нешто из недара и подигао у вис. -Ахахаха! Испред носа ми се клатило парче жуто-зеленог паризера. -Мда, рекао сам ја и нагонски устукнуо. Створ ме тад упитно погледа, па руком којом је држао кифлу показа према цегерима. -Хоћете ли још нешто, спремно одвратих, сад већ желећи само једно: да што пре збришем. Створ затресе главом, а ја узех да претурам по цегерима. "Хлеб сигурно неће", помислих, "дао сам му кифлу. Ни пиринач му не треба. Пиринач треба скувати. Хм, кафа, шећер… аха, крем-сир!" Извукао сам кутију са крем-сиром и пружио му је. Он је узе, отвори, зари свој црни прст у бели сир и задовољно га олиза. -Хргмрмљац, рече сав озарен, и стаде прстом да намазује сир на кифлу. Када је испразнио кутију, баци је у контејнер а у кифлу стави саламуру: сендвич је био готов. -Јессстиии! Раздрагано је неколико часака посматрао кифлу, а онда је свој поглед пренео на мене. У здравом оку појавио се трачак сумње. -Е па пријатно, рекох, и заустих да додам – до виђења, кад створ преполови кифлу и пружи ми једну половину. -Овај, не хвала, само ви једите, извалих ја на шта он одлучно понови свој покрет. "Па он инсистира!", помислих ужаснуто. "Шта да радим, господе!?" Био сам стешњен између бетонског зида, контејнера и аутомобила. Могао сам да кренем уназад, али ми се то, након свега, учинило недоличним. Напред нисам могао јер ту је стајао – он. -Јессстиии! понови створ весело. Шта сам друго могао? Прогутао сам двадесетак кнедли, узео парче кифле које ми је нудио, затворио очи и загризао. Био је то мој први пролећњи доручак те године. Ношени ветром, над улицом су летели облаци, створ је задовољно мљацкао, а ја, ја… ни сам не знам шта сам радио.
Прича о СавиСава се пробудио знојав. Болела га је глава. Пекло га је у желуцу. Соба је заударала на дуван. Када је дошао к себи, отишао је до клозетске шоље и заронио чело у шаке. Било је већ близу поднева када је изашао из куће. Дан беше тмуран и тежак. Сава је кренуо улицом Пролетерских бригада. Улица беше права, дугачка и пуста. Сава је ходао. Пролазио је покрај венаца осушених бршљана. Једна баба викнула је нешто за Савом. Сава није чуо. Небо му је притискало теме. Кораци су дизали прашину. Од сиве светлости сузиле су Савине очи. На асфалту је као мртва лежала тишина. У углу једног прозора стајала је саксија са цвећем. Сава је видео мачку како седи испод кола. Негде иза њега, залупила се дворишна капија. Саву су мучили дани без кише, мучила су га сува уста. Жудео је за извором бистре воде у који би уронио главу. Ходајући улицом Пролетерских бригада, Сава је дошао до великог зида и - Нестао. Бунило(документарни запис)Није непознато да, оставши у друштву неприхваћени, неки врло амбициозни људи сами себи измишљају публику. Зна се и да командант неизбежно мора командовати, па да ако којим случајем остане без војске, уме и кучетом се послужи. Мање је, међутим, познато да кад изгуби стару, по неки човек стане да замишља нову домовину. Ствар је утолико деликатнија што дојучерашње отечество обично и даље постоји. Да би га изгубио, оно не мора збиља нестати. Довољно је да се, услед каквог великог лома, ствари у њему нагло промене и да се покидају оне тешко ухватљиве, али зато најчвршће везе које га са њим спајају: да успомене постану неважне, звуци једнолични и досадни, боје неприметне. Када из улица којима хода нестане живости, када се људи које среће претворе у беживотне лутке, када његови додири са светом изгубе ритам, човек постаје егзилант, апатрид, барка без сидра, птица без гнезда, испуштени балон. Једном речју: бескућник. Бескућник је човек са озбиљним кваром: човек чије је поетско чуло замрло. Његов осећај за динамику атмосфере не реагује на подстицаје из околине. Поглед му је замућен. Кроз очи бескућника као да протиче мутна, блатњава река, о коју светлост не може ни да се одбије, нити да кроз њу продре. За посматрача, њена површина остаје непрозирна а дно скривено. Бескућник је налик авети. Чупав је и необријан. Очи су му крмељаве, у углу његових усана не ретко се може запазити траг црног вина. На прљаву кошуљу ставиће кравату. Обући ће јакну од тексаса и штофане панталоне. У сату који на руци носи батерија се давно истрошила. На пертлама чворови. Бескућник болује од притиска, од некакве свеопште тегобности, од недостатка хитрине који нема ни јасног узрока, ни одређене мете. Притисак не напада ниједан орган посебно, већ све заједно и у подједнакој мери. Зато бескућника можете видети како се тромо и расејано вуче по плочницима, заборавивши куда је кренуо и шта је наумио. Бескућник не говори. Он мрмља. Реченице не довршава и не обазире се на граматику. У ствари, он ни са ким и не разговара. Барем не онако као што то обичан свет чини. Његови саговорници најчешће живе у далеким земљама. То су пријатељи са којима се давно растао, или људи које је некад негде срео и по нечему их запамтио. Он у мислима живо са њима о нечему расправља, или им пише писма која никад неће послати. Бескућник не чује. Он живи у глувом свету. Време је за њега само низ неповезаних дана. Простор доживљава као распршен у безброј малих, тескобних простора. Бескућник је човек без плана: његов једини циљ јесте да преживи до вечери када ће утонути у сан. Он не зна куда би се део, а обично не зна ни где се налази. Према местима на којима се људи окупљају бескућник осећа нагонску одбојност. Заборавио је да се забавља. Досадно му је. Међу веселим светом осећа се трапаво. Када покуша да из себе исцеди смешак, брзо се замори и одустане. Свако друштво први напушта. Ништа не може да га усхити, подстакне. Он беспомоћно посматра како га токови свакодневног живљења заобилазе. Овакво стање не може вечито да траје. Живот са поремећеним центром за равнотежу и нарушеним осећајем за оријентацију брзо постаје неподношљив. Зато бескућник често размишља о самоубиству. Ипак, оно што га на самоубиство тера, од самоубиства га и одвраћа. Лењост од које болује спасава га од смрти. Бескућник није кукавица. Бескућник живи зато што га мрзи да се убије. Он живи по инерцији, живи зато што ништа паметније није смислио: устати сваког јутра јесте напорно, али је још напорније пронаћи пиштољ или чврст конопац. Живот је незанимљив, али ни смрт није много узбудљивија. Попут човека који не воли лекаре, бескућник свој лек налази спонтано. Док се премешта из кревета у фотељу, и из фотеље назад у кревет, његова машта почиње да блуди. Духа ослобођеног усредсређености на практичне циљеве, он пушта на вољу својим мислима које постепено доводе у ред хаотична стања кроз која пролази овај емигрант који је из света емигрирао у самога себе. Неприметно, из муља у којем се дави, издиже се град. Кроз град тече река, преко реке витки мостови. Река се улива у море. Сунцем обасјани, бљеште камени зидови кућа. Топло је, ваља се склонити у хлад оближње магнолије и попити неколико лаких шприцера. На њему – летње ланено одело и кожне сандале. А кад припека мине, запутиће се у разгледање… Дошавши к себи, бескућник схвата: отпутовати, ето решења! То, барем, није тешко. Ко све данас не путује! Треба само изабрати земљу, а остало ће већ ићи само од себе: ако путујеш авионом, купиш авионску карту; ако идеш возом, одеш на жељезничку станицу. Дочепавши се тако јасне и примамљиве идеје, бескућник се даје на посао. Са тавана довлачи школски атлас и, скувавши кафу, седа за сто. Посао иде брзо: у Канади је превише хладно, у Америци се превише ради, самбе су му одавно досадиле, Африком харају болештине и побеснели наредници; у Русији криминал, на Блиском Истоку ратови, Далеки Исток је превише далеко. Где онда? На Медитеран, наравно. Грчка или Јужна Италија, можда Камарга… то су већ ситнице. Близу је, топло је, нико се од посла не претрже. Некада центар света, данас изван гужве. Уживаће у траговима старе славе и седети по кафаницама. Бескућник као да се пренуо из дугог и мучног сна. На његовом лицу помаља се прави, искрени осмех. Донео је одлуку, сковао план, пронашао уточиште. Чека га нови живот! Коначно може да се опусти. Пушта музику и широм отвара прозор. * * *Изабравши земљу, човек је сакупио и послао своја документа. Чекајући на одговор, време прекраћује замишљајући дивоте које га чекају. Пробудила су се његова уснула чула, свет је изнова добио боју и мелодију. Само, ни боја ни музика нису оне које је некад познавао. Боје су топлије, а музика лепршавија, помало опора, али веома пријатна. С временом, ово замишљање постаје све живље и човек доспева у чудновато стање слично бунилу. Тако, на пример, крене он улицом, пут пијаце, да купи кромпира и салате, а у мислима стиже у малу морску луку. Док се пробија кроз смрадни градски ваздух, кроз измаглицу и бензинске паре, човек осећа мирис орхидеја и чемпреса. Камиони му изгледају као рибарски бродови, уместо аутомобилских чује – бродске сирене. На улици ромиња хладна новембарска киша, а од сунца које у његовој глави немилосрдно пече човеку се оросило чело. Дани су се, међутим, одужили, и неизвесност све више тишти. Путовање, наиме, није сасвим извесно. Може се и не отпутовати. А да ли ће се отпутовати нимало од њега не зависи. Пресуду ће донети непознати људи из земље у коју се спрема да отпутује. Да невоља буде већа, дан доношења одлуке стално се помера. "Много су неажурни", мисли човек. "Већ су могли…". Но, пошто много од њих очекује, човек не жели да их грди. Да би их умилостивио, с нежношћу о њима мисли. Ипак, путник се и даље мучи. Пријатне слике које у помоћ призива не помажу у потпуности. Не може се ваздан чекати, каже он себи. Мора се нешто и радити. И путник креће да ради. Устаје раније, чисти кућу, седа за сто. Подшишао се и обријао, облачи чисте кошуље. Окрене по који телефонски број, оде некуда у град – послом. Испрва му је напорно, али ствари убрзо постају лакше. Бива му боље. Све се успешније путник са собом бори. А има и зашто: ни за шта на свету не би се вратио у мртвило из којег у последњи час умакао. Међутим, нови дан одлуке већ се приближио, и путник се изнова препушта својим мислима. Каквог смисла има ишта започињати, ако ће већ сутра све то напустити? Дан разрешења најзад стиже, али се доношење одлуке, из непознатих разлога, изнова одлаже… Путнику који чека да отпутује снаге су већма спутане, и он никако не успева да се озбиљно нечега прихвати. Крене, па стане. Хтео би, а не може. Врти се у кругу из којег не види излаза. Зима је прошла, већ почињу летње врућине, а одговора нема. Коначно, једног јутра, писмо стиже: човек је одбијен и не може отпутовати. О, ужаса, помислио би свако. Није ли то крај свих надања? Човек се, међутим, не узбуђује. Као да га се то и не дотиче. Уместо за пиштољем, бодро посеже са шеширом и штаповима за пецање. Како сад то, запитаће се свако. Не налаже ли пристојност да се човек у таквој ситуацији баци кроз прозор, исече вене у топлој кади или, ако ништа маштовитије не смисли, да барем куршум себи кроз чело просвира? Не. А рећи ћу вам и зашто: човек је, наиме, већ одавно отпутовао. август '97. // Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза // |