Mihajlo Pantić

Šamar Gorjane Potokar

Ona je lik. Savršen, gotov za priču. Živi, povremeno, u starim paviljonima, u stanu nasleđenom od pokojnog oca, nekadašnjeg konzula u afričkim zemljama, iz vremena nesvrstanosti. Pre dvadeset godina opalila mi je šamar na ulici, i tako se završila naša kratkotrajna, platonska ljubav. Sećam se, stajao sam, u sumrak, na početnoj stanici autobusa broj 16, zujalo mi je u levom uhu, i plakao, nevidljivo, u sebi. U dvanaestoj godini, naučio sam da cmizdrim tako, na suvo, bezglasno. To je druga priča. Mnogo kasnije sam negde pročitao, ili mi je to rekao njen otac, kako je neki afrički poglavica, u stalnom strahu da mu prosci njegovih kćeri rade o glavi, svikao da spava otvorenih očiju. Svako od nevolje nauči neku veštinu.

Padalo je veče, tu, preko puta Glavne pošte, u Pohorskoj, propustio sam jedan autobus, potom još jedan i najzad odlučio da se kući vratim peške, stanovao sam nekoliko blokova dalje, prema Dunavu, u zgradi prepunoj nižih oficira, nižih službenika, nižih radnika, nižih umetnika. Mislim da mi se šamar Gorjane Potokar desio u rano proleće, nisam siguran, zvanična istorija nije zabeležila taj događaj, i, među nama govoreći, zapanjen sam tom činjenicom, jer sam u međuvremenu otkrio njenu iracionalnu sklonost da sličnim glupavim nesporazumima daje obeležja herojskog čina. Dok sam hodao niz ulicu, prema reci, u mojoj glavi, kao u pokvarenom rezonatoru, zujali su svi telefonski razgovori Novog Beograda, razumljivo, pošta se nalazila u neposrednoj blizini.

Naravno, nije se zvala Gorjana Potokar. Izmislio sam to ime, ko zna zbog čega sam ga izmislio, možda samo zato što ne zvuči loše, uglavnom, bila je apsolutno najbolji komad koji se tih godina mogao videti u tom delu grada, ako je Novi Beograd uopšte grad, ako nije crna pričina, crna kao abonos sa afričkih maski koje je skupljao Gorjanin otac, konzul, siva eminencija u državama čije obrise ni danas ne umem da razaznam na karti. Uvek sam bio slab iz geografije, iz orijentacije u prostoru, levo je uvek levo kada ga gledate sa desne strane, ali kada pređete na levu stranu onda je levo ono što vam je maločas bilo desno, mislim da je šamar malkice doprineo toj konfuziji. Mogu samo da kažem da mi je žao što nikada neću otputovati u Afriku. Jedino svevišnji, tako neumereno sklon ćutanju, može posvedočiti da li sam toga proleća zauvek propustio priliku da otputujem u Ganu, Tanzaniju, Togo, Čad, Uagudugu, Katako Kombe, Mbandaku, Kve Kve ili Mujumbu. Verovatno da jesam, jer sam sve naredne godine proveo u sanatorijumu, vrlo posebnom sanatorijumu, gde se, hvala na pitanju, i danas nalazim.

Neraspoložen, a to je samo blaga reč za očajanje koje sam osećao, stigao sam do benzinske pumpe, u Kenedijevoj. Neonsko ulično svetlo, tek upaljeno, činilo je sve ljude bolesnim, ulica je postala dvorište velikog sanatorijuma, to je taj vrlo poseban sanatorijum, Novi Beograd. Svi smo, tog proleća, i svih narednih na tom mestu, koračali kao ludi, kao na smrt bolesni. Objektivno, svi smo na smrt bolesni, samo je to neko na duže, a neko na kraće staze. Tako je od kada pamtim, u sumrak stalno negde hrlimo, sumanuti, pre nego što se zavučemo u svoje mrtvačke novobeogradske škatule, pre nego što se istopimo u gustoj melasi noći, crnoj kao, opet ne nalazim bolje poređenje, kao, kao, kao, crni konzulski abonos.

Miris benzina malo me dozvao sebi, zujanje u glavi je polako prestajalo, počeo sam postepeno da sklapam slike minulog poslepodneva, provedenog u stanu Gorjaninog oca. Priča ne može bez profanih detalja, toga na Novom Beogradu ima koliko želite, nema potrebe da se bilo šta izmišlja, osim imena junaka. Gorjana i ja (sebi još nisam izmislio ime, i ne znam hoću li, ko sam, odakle sam, i šta imam za ručak) išli smo zajedno u osnovnu školu. Laka drhtavica. Izvestan broj dana nosio je, za mene, u to vreme, njeno ime, njeno pravo ime. Ako mislite da ću vam ga otkriti do kraja priče, varate se. Onda je ona sa ocem i sa maćehom otišla negde u Afriku, i tačno za četiri godine konzulskih vremena svoga muškog roditelja, hm, muškog roditelja, završila američku gimnaziju. Kada se vratila, bila je apsolutno najbolji komad... dosadan sam. Krenuli smo na Pravni fakultet, nije mi padalo na pamet da bilo šta pokušavam, mada sam želeo, naravno da sam želeo, slušali smo zajedno gnjecava predavanja iz Uvoda u pravo, uronjeni u čopor nekoliko stotina budućih nižih advokata, nižih sudija, nižih novinara, nižih diplomata, nižih referenata, nižih političara. Najmanje dve stotine užarenih vučjih očiju iz tog čopora gledalo je tog semestra u Gorjanu i onda mi je ona, jednom, odlično pamtim taj zimski dan, vedar i oštar kao nož afričkog poglavice koji spava ne sklapajući kapke, rekla, onako, ne trepnuvši, direktno, dok smo menjali autobus kod novobeogradske Opštine (iz 16 u 76): – Hej, svi mi se udvaraju, samo ti ne. – Je l‘ bi trebalo? – pitao sam, sa pukotinom u glasu. – Probaj, otkud znam – odgovorila je ona, onako magično neodređeno, onako srceslamajuće, onako zovno, onako i Da i Ne, da sam ostao pafnut. I tako je počelo.

Primetili ste da sam već na početku priče rekao „platonska ljubav”. Žao mi je, bilo je tako. Mada... Danas, kada se sretnemo, uglavnom se podrazumevamo, pričamo o svemu, u potpunom poverenju, ali kao da smo nešto propustili. Uvek ostaje ta priča kod onih koji su, bljak, ostali prijatelji. Makar je to prijateljstvo, što bi rekao onaj iz filma, to divno prijateljstvo, počelo šamarom, zahvaljujući kome sam izvesno vreme mogao da čujem sve telefonske razgovore Novog Beograda, uključujući laž, istinu, strast i preljubu, uključujući sve reči, sve glasno izgovorene misli u mravinjaku koji možete zvati sanatorijumom za prividno normalne. Čini mi se da sam tada, dok mi je zvonilo u glavi, shvatio na šta je mislio moj izvanji pradeda Fjodor kada je napisao da se na ovom svetu ne bi moglo živeti od zadaha ukoliko bi svako od nas rekao šta zaista misli.

Tog poslepodneva njen otac ispričao mi je priču kako se takmičio u plivanju sa Bokasom: – Upekla zvezda, nas nekoliko iz diplomatskog kora izležavamo se na bazenu, pijemo hladan šampanjac, crna posluga propisno je livrejisana, i možeš misliti, moj mladiću, crnci u crnim frakovima uopšte se ne znoje, a mi svako malo skačemo u vodu, i posle ćaskamo gde ćemo na večeru. U neko doba, naiđe Bokasa. Sedi i ćuti, oko njega svi drhte, dok on gleda kako plivamo. Bokasa je bio niži oficir francuske vojske, borio se u Indokini, stekao Legiju časti, potom postao general i na kraju se proglasio za cara. Pola sata kasnije, eto ti jednog iz njegove pratnje. Obraća se meni: – Njegovo veličanstvo misli da ste vi najbolji plivač na bazenu i poziva vas na plivački dvoboj. Molim vas da pristanete. Gospodine, molim vas da pristanete – ponovio je nešto tišim, krajnje molećivim glasom, kao da mu od toga zavisi život. – Naravno – kažem ja – sa zadovoljstvom ću prihvatiti poziv. – Hvala vam, gospodine – odgovorio mi je carski izaslanik – samo vam moram još napomenuti da njegovo veličanstvo ne pliva baš najbolje. Razumete? – Da – razumem – rekao sam, naravno da sam razumeo. Kada plivaš sa carem, zna se ko treba da pobedi. I tako, skočimo ti Bokasa i ja, plivamo, i dok plivamo, ceo svet nas posmatra. Posle petnaestak metara podignem glavu da osmotrim gde mi je suparnik i vidim da lepo napreduje, još se nije udavio. Na polovini bazena ostavio sam ga dve dužine, mada sam plivao najsporije što sam mogao, a da ne izgleda tako. Usporim još malo i Bokasa me u strahovitom finišu pobedi za udar ruke. Koji smo aplauz dobili. I na večeru smo pozvani. Posle večere, već smo bili malo nabareni, kaže mi jedan prijatelj: – Bogami, imam osećaj da bismo, da si kojim slučajem pobedio, takođe prisustvovali ovoj večeri, ali kao glavno jelo. Razumeš, bolje da večeras, nego da si večeran. – Tja, svakako da je bolje.

Pričao je zanimljivo, Gorjanin otac, umro je na dan kada se Slovenija otcepila od druge Jugoslavije. Bio sam mu na sahrani, tada sam prvi put posle deset godina video svoju mladićku ljubav. Izgledala je savršeno, kao svaki savršen lik, erotična, u crnini, kao što su u crnini erotične sve razvedene, ili tek obudovele mlade žene. Nemojte mi reći da sam morbidan, nevin sam kao malo dete, moje misli čedne su kao da mi je knez Miškin ujak, sve što mi je u glavi nakupio sam u sanatorijumu pod otvorenim nebom. Jednom ću vam opisati tu sahranu, te posmrtne govore. Sada mislim na ono poslepodne. Voleo sam Gorjaninog oca, bio je blagonaklon prema meni, ali mene je, tada, sasvim prirodno, više zanimala Gorjana, hteo sam da se povučemo u njenu sobu ili da izađemo negde. Obično smo šetali kejom pored hotela „Jugoslavija”. Da, na kraju je od jedne države ostalo samo ime ruiniranog novobeogradskog hotela. Ljubili smo se, do vrtoglavice, kraj vode, i pričali o svemu o čemu pričaju zaljubljeni parovi, ali je tog poslepodneva, kada sam zauvek propustio šansu da otputujem u Afriku, Gorjanin papa bio u formi, povukao je dupli viski i jezik mu se sasvim razvezao. Vrteo sam se na stolici, on to, na moje razočaranje, nije primećivao. Gorjana se predugo zadržala u svojoj sobi, te priče je verovatno čula bezbroj puta... Znaš, rekao je u jednom trenutku, ovo je najskupocenija zbirka maski u Beogradu, Muzej afričke umetnosti nema ni trećinu toga što ja imam. Nude mi otkup, ali neću, ionako ću im to zaveštati, samo nemam nameru da im to odmah kažem, malo ih jedim. Strast kolekcionarstva nije samo u tome što nešto imamo, nego i u tome što to drugi nemaju, možda čak više u ovom drugom. Onaj koji poseduje uvek likuje, nauči to mladiću, biće ti potrebno.

Naučio sam, nije mi bilo potrebno. Znaš, nastavio je on, od svih maski najviše volim ovu, pokazao mi je jednu u desnom, ili je to bio levi ugao zida gostinske sobe njegovog stana u novobeogradskim paviljonima, ne znam tačno, ne snalazim se najbolje u prostoru. Maska je, kakva bi drugo, bila crna kao ugarak, nekako zlurado iscerena. Vidiš, mladiću, to je ritualna maska, nju u nekim afričkim plemenima nose očevi kada idu svojim kćerima. Skuplja je od zlata. U tim plemenima pravo razdevičenja imaju očevi. Oni posećuju kći noć pre njene udaje. Retka stvar za retku priliku.

I sada sigurno znate zbog čega sam vam ispričao ovu priču. Dok sam sa Gorjanom išao prema početnoj stanici autobusa broj 16, u Pohorskoj, kivan što sam to poslepodne proveo sa njenim ocem, a ne sa njom, u njenoj sobi, sa osećanjem da nešto zauvek propuštam, recimo, put u Afriku, u Mambari ili Jaunde, a uveren da je ona to namerno učinila, da me ostavila sa ocem iz čistog hira, iz nespremnosti, iz nesigurnosti, ili tek onako, iz bezrazložnog razloga od koga sam padao u nesvest svaki put kada bih je poljubio, napravio sam aluziju na masku. U stvari, nisam napravio, rekao sam svega dve-tri reči, ali je ona nepogrešivo sve razumela i zviznula mi takvu šamarčinu da mi se zavrtelo kao da sam globus. Zlurada reč je crna ptica, u Bužumburiju ili na Novom Beogradu, sasvim svejedno, to je svuda isto. Jednom puštena, ne da se povratiti. Gorjana je, pošto mi je odvalila šljagu, još samo nešto promrmljala o tome da nema potrebe da se više viđamo, okrenula se i otišla.

Ubrzo potom otputovala je sa ocem, naravno, gde bi drugo nego u Afriku. Pravni fakultet završila je u Najrobiju, i danas tamo radi kao viši pravni savetnik. Ja savetujem jedino sebe, uglavnom neuspešno. Kad god dođe na Novi Beograd, odsedne u očevom stanu. Obavezno mi se javi, izađemo i popričamo, kao stari prijatelji, što i jesmo. Da ne zaboravim, otac je umro iznenada, nije stigao da napiše testament. Maske čame, zlurade i sardonične, u nataloženoj tišini jezivo opustelih, mračnih soba, negde u starim paviljonima.

One sanatorijumske večeri jedva sam nekako, sa uzbunjenom glavom, koju, na žalost, uvek nosim sa sobom, došao do reke. Stajao sam i ćutao, iza mojih leđa čuo sam kako huči mnogoglavi grad, ako je to grad, ako nije kolektivni smeštaj svih, kad-tad, na smrt obolelih. Podno mojih nogu, crn od mraka, gust kao, kao, kao... mazut, proticao je Dunav.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]