Симо Матавуљ: Приповетке

Амин

(Из планинске Далмације)

На обронку планине Велебита, на граници лучкој и далматинској, пукла је долина, коју пресијеца ријека а паше шума. На крају долине издигла се старинска, двобојна и четвртаста зграда, са црквом на крају, манастир св. Богородице, по причању, из времена Немањића. За манастиром, у мањој дољи, налази се прњавор; изнад прњавора, под самим врхом планине, има засељак од десетак кућа; десно од ријеке, по вишим обронцима Велебита, растркало се село Голубић; лијево је друго село, њешто збијеније, и зове се као и ријека, као и манастир: Крупа. Свијет је у околини манастирској веома сиромашан, у мишљењу и живљењу првобитан, веома привржен старинским обичајима, чему ће бити главни узрок слаб саобраћај са осталијем крајевима. Често су куће толико размакнуте да се од једне до друге не може дозвати. Зими, кад напада снијег, задруге и породице живе осамљено, као у каквим тврђавама, хранећи стоку у појатама, бранећи се од звијеради; љети, брђани са стоком одлазе високо у планину, гдје се, због паше, често догађају крвави сукоби с Личанима. Доста добро обрађују оно мало земље, на којој може родити кукуруз, јечам, кромпир и грах. Али и у најљућој зими, Голубићани и Крупљани старају се да одрже везу са манастиром, јер доље је не само црква него и млин и ковачница, а калуђери продају и пиће. Стога, ваљда, зову манастир и "градом".

Једне године, на бијеле покладе, црква је била пуна свијета. И на узаном тријему пред црквом, и по стрмим, каменим степеницама што изводе к њој, начичкали се стасити горштаци, гологлави, са плетеним перчинима, већином огрнути црним кабаницама. Така налога бива четири-пет пута у години, о великим празницима и уочи постова.

Поменуте године, велики пост почиње у половини фебруара, кад се у приморју већ осјећа дах прољећа, а кад је под Велебитом још зима. Али те године баш уочи поклада силна југовина раскрави снијег и по обронцима Велебита. Облаци лијетаху ка сјеверу, а кроза проблијеске сијаше сунце. Врапци, сјенице, стрнадице, чешљикари сјатили се око цркве. Богомољци пред црквом слушају птице, гледају нада се и око себе са из-разом задовољства; јер се свак зажели ведрине и разговора, након дугачке зимње чаме...

Литургију је служио отац Антим, средовјечан калуђер, риђе браде, окошт и жустар. Оштро је изговарао ријечи, те је већма изгледало да грди него да се богу моли, а такав се начин свиђа велебитским горштацима. За пјевницама појаху два ђака. До њих у столовима, пребираху бројанице четири калуђера; десно, игуман Серавим и намјесник Јосип, обојица лични људи, прогрушаних брада; лијево, двојица млађих, сухи Силивестар и лијепи Јустин, кога женске и не зваху друкчије но "лијепи дујо". У првом реду наврстали се капитани (сеоски кнежеви) крупски и голубићки, њихови пристави (помоћници) и остали знатнији домаћини, сви са малијем пушкама за кожњим пашњачама, са оплетеним перчинима. До игумана стојаше старчић њеки у новом скерлетном копорану са сребрним пуцима, са токама. То је био Мијат Зелић из села Жегара, које се налази преко брда, иза долине крупске. Мијат, имућан човјек, старјешина велике задруге, бјеше велик богомољац и приложник манастирски. Иза виђенијех домаћина збили се остали, а све их је читавом главом надвисио њеки Никола Шиљчина из Голубића, стар човјек, на гласу због тога што је био необично носат и грлат, што је због убијства тамновао петнаест година, што је, као њекадањи чувени лупеж, вјешто хватао трагове крађама. За људима збиле се женске, чија је ношња сасвим као и у Босни, само што дјевојке носе црвене капе. Људи радо носе токе, пуца, верижице и трепетљике о лулама; али тек женске лудују за свачим што звекеће и бљешти! И најстарија баба има у плетеницама по који сребрни новац и на тканицама синџирића; удаваче и невјесте носе силне ђердане (праве оклопе), од старих ћесарских талира и цванцика, па онда сијасет ђинђува, шљокица, трепетљика. У цркви је гушио задах од масла, којим и мушки и женске мажу косу, а уз то се помијешао мирис од тамјана. Кад се калуђери крсте и клањају, онда се сав горштачки народ превија и жагори, призивајући на свој начин бога и његове угоднике; онда проглушује жубор и звека од ђердана, синџира, шљокица и трепетљика! Послије тога сви се протежу и зијехају и ударе у разговор. Кад то преврши мјеру, сухи Силивестар изиде из стола, па викне:

- Умукни, народе, и слушај слово божје!

Тога јутра требало је често опомињати "народ" да слуша слово божје; зажелио се разговора и новости, а литургија дугачка! Најпослије, кад се служба сврши, кад се предњаци помјерише с мјеста, ради "наворе", отац Антим са двери махну руком. Њеколико тренутака ћутао је, провлачећи прсте кроз риђу браду, па започе:

- Благочестиви Ристијани! чули сте да је почетком месојеђа покраден Мијат Зелић из Жегара; лупежи му одведоше два најбоља вола, краву јаловицу и десет бираних овнова...

- Валај, Голубићани нијесу заиста! - викну Никола Шиљчина.

- Валај, ни Крупљани! - прихвати други.

- Валај њетко јест! - викну Силивестар и додаде:

- Умукни, народе, кад свештеник говори! Антим, сав накостријешен, настави.

- Дакле, благочестиви Ристијани, два вола, крава и десет брава, - ту је штете најмање стотину талира! А познато је цијелој Буковици^[1] да је Мијат поштен човјек, да никада, ни у младости, није туђе узимао, да је богомољац и приложник ове свете обитељи! Мијат је давао соџбине двадесет талира, овна и мјех ракије, па се нико не одазва... Мијат нас је замолио да ударимо клетву на његове злотворе. Ми смо пристали да, баш данас, кад улазимо у часни пост, кад вас је толико на окупу, мећемо амин на кривце, и то не мали, обични амин, него онај велики из књиге Давидове!...

Никола Шиљчина опет прекиде калуђера:

- Е, валај, то није право!

- А што није право, Шиљчина, болан! - викну Јосип намјесник... - Што се ти незван у свашто петљаш, те се нема мира од тебе ни у цркви!

Никола се прогура пред главаре. Очи су му сијевале, сваки му је мишић играо на лицу. И одговори, дерући се:

- Није право овако изнебуха ударити велики амин, од кога се човјек већ не диже. Сјетите се шта је било због амина удовице Марије Веселиновића. Није због тога заглавио само кривац, него му се угасила цијела кућа! Ја велим: једно је мали амин, од којега бог често окрене главу, а Друго је велики амин из књиге Давидове од кога се цркне. Ја велим: кад већ хоћете да дођете до тога, право је да напријед огласите. Јер сигуран сам, кад лупежи чују, да ће се у манастиру држати велика клетва, да ће штету намирити. Може бити, узеће соџбину, - а то је и право! Је ли овако, браћо? Реци ти, Мијајло!

Мијајло Љубић, крупски капитан, гледао је и слушао Шиљчину са разјапљеним устима. И сви остали не чуђаху се толико разлозима Николиним, колико слободи његовој. Нико пак не посумња да је његов прст у тој работи, јер се знало да се он одавна отканио тијех работа; могуће је само да је што знао, или нагађао ко су лопови, те се надао "јабуци" од њихове стране. Та се мисао свима наметну те се чу одобравање. Игуман и Јустин насмијаше се; бјеше им мило што се и Шиљчина боји "великог амина", - Шиљчина, који прича да је "душа пуша", да се бог не пача у људске работе...

Капитан Мијајло рече:

- Е, па збиља, духовници, овај... овај, не би згорег било да се то преметне тамо до друге неђеље поста...

- Па добро! - прихвати игуман... - Ако до неђеље кривци не учине што треба, онда ће се тога дана, послије свете литургије, држати велики амин! Разгласите то, а сад идите у миру божјем... Ако вас данас буде пијанијех, као што одиста хоће, немојте барем псовати бога и свеце и нас духовнике, као што сте навикли!

*

Бјеше почела киша. Сељаци се растурише по пространим приземним доксатима манастирским. Звоно огласи калуђерски ручак, на који бјеху позвати главари и Зелић. Сељаци се подијелише у гомилице, извадише из тораба хљеба, лука и сира. Тиха киша претвори се у пљусак. По сељачкој навици, сви су лагано жвакали, и, као да је киша необична појава, посматрали су је пажљиво, ћутке. Тек када затутњише кораци на горњем ходнику, кад изидоше из трпезарије калуђери и њихови гости, онда доље настаде жагор. Познато је како планинци вичу и кад мисле да најтише говоре, али кроз сву вику грлатих гласова истицао се громки глас Николе Шиљчине. Људи су причали разне доживљаје за вријеме зимњег самовања, - махом незнатне домаће догађаје; женске опет своје јаде и невоље. Мало помало, гомилице ближе Шиљчини прекидоше разговор и почеше слушати њега. Говорио је о аминима, малим и великим, па стаде причати догађај са удовицом Маријом Веселиновићком.

- Оне године кад ме пустише из тамнице, дођох кући три дана пред Ђурђев дан; наши већ бјеху у планини. Ја остадох у кући два дана; треће зоре, лицем на Свеца, упутих се у планину, кад код Крвавог Граба сретох се са нашим Јовандом, који иђаше одозго, гологлав. Видим да је њекоме био судњи дан, те прије него што се поздравих с човјеком, питам га: "Шта то би, Јованда? Ко то заглави?" Он ме и не познаде на први мах, те пошто се ижљуби са мном, вели: "Погибе наш Васо! Нађосмо га синоћ мртва у једној расјелини, далеко од стана три пушкомета! Убили га Личани, јашта! Али како им дође у клопку, он, онако лукав и опрезан, бог ти га знао!... Елем, идем сад Марији његовој да јавим, па ћу сићи к манастиру, ради сахране..."

- Мени се ражали, јер сам с Васом живио као са рођеним братом, те се вратих с Јовандом...

- Јесте доста војевали заједно, - додаде њеки вршњак Николин.

- Јесте ли, стрико, крали заједно? - запита њеки младић.

- Јесмо, валај, синовче, и доста стоке покрали, и доста сокова појели, бог да га прости! -одговори Никола... - Елем, би што би, Васа сахранисмо и ожалисмо. Пошто сиђосмо с планине, не прође ни неђеља дана а лупежи похараше Васову удовицу. Одјавише јој сву стоку и однијеше токе и оружје Васово! Скочисмо за траговима, иђасмо по свим крајевима Буковице, али нигдје ништа! Онда намолисмо покојног игумана Генедија да удари велики амин. И он га удари, а сјутрадан умрије на прјечац... Шиљчина стаде разгледати око себе, па видећи, ваљда, њекога од родбине уклетога, одмахну руком и настави: - Умрије напрасно човјек, па за неђељу дана двоје му ђеце и жена, која на самрти каза да јој је муж похарао Марију...

Мијат Зелић и капитани сиђоше у двориште. Мијат се опрости с главарима, који се разиђоше ка својима по доксату. Старац скиде капу и викну:

"Збогом, народе!... Ја се надам да ће се зли људи покајати, да им се кућа не ископа! Ја, валај, то не желим! Збогом!"

Голубићки капитан Тане у своме скупу узе понављати што за ручком бјеше чуо од Мијата:

- Надао се човјек соку!^[2] Како и неће, молим те! Обећао човјек двадесет талира, овна и мијех ракије! И збиља, вели Мијат, једне ноћи спавао сам крај огњишта, кад ме неко зовну и рече:

"Хајде за мном до луга да чујеш поруку због твоје ствари!" Бјеше ноћ без мјесечине, а видјех човјека, огрнута хаљетком са дугачком пушком о рамену. Глас му не познадох, јер бјеше ставио камичак у уста. Ишао је преда мном лагано, не осврћући се, па кад уђе у луг, викну ми да станем и рече ми: "Соџбину што нудиш прима се! Зато сјутра, у ово доба ноћи, пођи пријеким путем ка Билишанима и понеси што си обећао. Можеш поћи и самодруги, а устави се ђе наиђеш на кладу испријечену насред пута."

- "Добро, - рече Мијат; - ама ти си сокодржица а не сок, па зашто се кријеш?" - "Валај, ја сам и сок и сокодржица!" - одговори непознати и отиде. "Шта ћу?" вели Мијат. "Другу ноћ, око поноћи, узмем сина и натоварим га ракијом; најбољег овна изаберем и поведем, а у замотуљку у руци држах талире. Ишли смо, ишли, све до билишанске међе, а ниђе нити кладе, нити каквог другог знака. Онда се у расвитак вратисмо кући. И одонда никаква гласа ни трага!"

Многи се стадоше крстити узвикујући: "Е, јест чудо! Е, јест за приповијест! Е тога није било откада је Буковице! Откуд је сокодржица и сок један човјек! Како то? Е, јест брука и срамота да се човјек тако вара!..."

- Шта велиш на то, Никола? - викну капитан.

Шиљчина одмахну главом:

- Валај, капитане, да сам знао да је све то тако било већ би на оне поганове пао велики амин, јер се не би заузимао за њих! Шта ће сад рећи Котари, Промина и остале крајине, кад чују да се у Буковици почело варати о соџбини! о, убио их Саваот!

Сви заграјише због прекршаја старинских обичаја, али се граја утиша кад два ђака отворише подрумска врата.

Женске оборише очи, људи повлачаху погледима, као да се очекује њешто необична.

А очекивало се ко ће први поручити пиће. Јер се у Буковици не пије уз јело, ни појединце, ни на оброке, него кад се пије, то се ради у гомили, било ревеном, било да један части. Вино дијели једном чашом онај који у томе има њеке вјештине и кога зову "долибаша". Обично кад црквари тако посједају, зна се напријед ко ће бити у свакој гомили долибаша и коме припада прва здравица.

Капитан Мијајло мрдну обрвама и као да одговара на нечије питање, рећи ће: "Па хоћемо, валај, оквасити грло! Покладе су. Хајде, Симате, донеси по врч на главу!"

Симат, најмлађи у друштву, устаде па чешкајући се једном руком, прстом друге руке преброја их, па отиде у подрум и донесе кабао вина и чашу, које стави пред долибашу.

Ни долибаша, нити ико од дружине, њих десеторо, не погледаше на кабао; свако начини израз као да и не мисли о вину, као да му није до тога. Такав је обичај у Буковици. Срамота је показати халапљивост. И све што о томе сад испричам овдје, није било случајно, него је такав ред, управо обред.

Дуго је потрајало докле најмлађи из најближе дружине не отиде по вино. Тако из треће, па све редом. Тек кад и пошљедњу дође кабао, онда капитан Мијајлов долибаша захвати чашом и пружи му је. Капитан је немарно узе, али задуго не извади камиша из уста, него пућкаше даље, као да у руци држаше горки лијек. Најпослије наздрави укратко најстаријем, па сркну и намршти се, а чашу врати долибаши. Сви се мушкарци тијем начином обредише, а када дође ред на прву женску, она се стаде нећкати, те је, тобоже, једва наговорише да окуси.

Све су те церемоније тачно вршене и међу осталијем дружинама.

Уз другу чашу, капитан Мијајло наздрави опширније; за другом чашом настаде пјевање, заокаше по двоје и започеше:

"Кад сједимо што да не пјевамо,

И милом се богу помолимо!..."

И уза сваку даљу напијало се све китњастије, опсежније, докле се напошљетку већ није разумијевало шта ко говори. Каблови вина доношаху се један за другим. - О сунчаном заходу сав тај православни народ бјеше трештен пијан, те отиде уз планину посрћући. А, разумије се, да су се напсовали бога, свијех светаца и калуђера...

Глас о великом амину прелетје цијелу Буковицу. Настаде неописана зловоља и пометња, те се готово ни о чем другом није говорило. Жене и удовице тумараху по родбини, узимаху на испит рођаке и свјетоваху их да учине што треба. Никола Шиљчина није избивао из манастирског млина, слушајући што се прича, нагађајући, домишљајући се како би се он могао уплести да извуче "јабуку". Али му би све узалуд!

Тако протече првих шест дана великог поста. На освитак недјеље, по најљепшем времену, крену се готово сав планински женски свијет на причест ка манастиру. Такав је обичај тога дана, али мимо обичаја, те године са женскадијом пођоше и људи. Шарена гомила мотала се по пространим ходницима манастирским; калуђери заузети бјеху исповиједањем. Горштаци су питали ђаке: хоће ли бити амина? Ђаци су слијегали раменима. Најпослије, кад звона огласише почетак службе, мушкарци отидоше пред млин, на сунчање и разговор.

Око половине литургије наиђе Мијат Зелић са пет-шест Жегарана. Крупљани и Голубићани пођоше за њима. Жегарани навлаш одмакоше и протураше се кроз женске у цркви. Њеки од калуђера викну: "Умири се и умукни народе ристијански!" Тане, капитан голубићки, одговори: "Хоћемо, духовниче, али молим те послије причести ишћерај из цркве женскадију!" "Па добро", одговори калуђер... "Ви млађе жене и ђевојке, како се која причести, излазите на мала врата у доксат, и ондје ћете слушата клетву!"

- Ха, дакле биће амина! - рекоше. - То ти је! Држ' сад!

Пред причест ђаци наврсташе женске. Како се поворка смањивала, излазећи кроз споредна врата, тако су људи наилазили споља.

Кад се смирише, стаде на двери отац Силивестар у црној одежди, са свијећом у руци. Ђак стави преда њ налоњу са црним превјесом и на њу дебелу књигу, вишњикастих корица. Затијем оба ђака изнесоше два снопа свјећица и стадоше их дијелити. Силивестар расклопи књигу. Све се очи стекоше на њега и сва се лица намрачише. Свјећице плануше, калуђер рече:

- Благочастиви Ристијани! Сви добро знате шта је у прошлу неђељу оглашено са овога мјеста, каква је пријетња упућена злотворима Мијајла Зелића, ако се не покају и Зелићу не намире штету. Противно свачијем очекивању, зли људи остадоше упорни у злоћи својој, зато ћемо сад метати на њих велики амин из ове свете и велике књиге Давидове! Кад ја викнем "амин" нека сваки од вас то исто рекне! Ко не послуша, нека је и он проклет!

Антим викну:

- Ђаци, звоните!

Силивестар укочи поглед на заглавље на лијевој страни у књизи. Бјеше то Библија, штампана у Русији, у Кијевопечерској лаври XVII стољећа. По незграпној хартији гмизаху незграпна слова. Кад забрујаше звона, калуђер започе, развлачећи словенске ријечи страдсовитог псалма стотину осмог.^[3]

"Боже, славо моја, немој мучати.

Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим.

Ријечима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме ни за што.

За љубав моју устају на мене, а ја се молим.

Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју.

Постави над њима старјешину безбожника и противник нека му стане с десне стране..."

Калуђер застаде, уприје прстом на почетак новог стиха и диже главу. Звона такође умукоше. У мртвој тишини, неколико тренутака, он је гледао ужаснуту гомилу, која тек тада стаде очекивати оно што је најгоре. Оданде гдје он бјеше упро прстом, па све до краја псалма, стихови бјеху подвучени црвенијем мастилом. Значи, да оно што је изговорио бјеше као њеки предговор правој клетви!

То он показа покретима, па јачим гласом и страшнијим изразом лица настави:

"Внегда судит' се јему, да изидет осужден и молитва јего да будет на грех! Амин!"

Звоно јекну, - језичак удари само једном

"дам!"

По цркви затутња амињање.

Калуђер настави:

"Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други!... Дјеца његова нека буду сироте и жена његова удовица!... дјеца његова нека се потуцају и просе, и нека траже хљеба изван својих пустолина!... Нека му узме дужник све што има и нека му разграбе туђини муку његову?... Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове!... Натражје његово нека се затре у другом кољену, нека погине име њихово!... Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и гријех матере његове нек се не избрише!... Љубио је клетву, нека га и достигне није марио за блатослов, нека и отиде од њега!... Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове!... Нек му она буде као хаљина, у којој се облачи, и као појас, којим се свагда паше!..."

- Амин! Амин! Амин! - викао је народ за калуђером, а звоно је потврђивало клетву...

- Сад идите у миру божјем! - заврши калуђер... - Ко је прав нека се не боји, а ко је крив нека нађе што је тражио!

Шиљчина одмахну главом.

- Валај, не бих рад бити у њиховој кожи, али ни у кожи Мијата Зелића!...

Не би пића као прошле недјеље, него се одмах разиђоше уз планину, суморни, погружени.

Напомене:

1 Крајина под Велебитом.

2 Види у Вукову Рјечнику ријечи: сок, сокодржица и соџбина.

3 У Даничићевом преводу 109

Поварета

(СА ДАЛМАТИНСКОГ ОСТРВА)

Између града и острва стакли се море у одбљеску жарког сунца на западу. Ка острву мили чамац, у којем су двојица: један весла, други сједи на крми. Иако је тек почетак априла, сунце силно пече, те су скренули главе ка далеким брдима, од којих су њека још покривена снијегом. Чамац је гломазан; веслар је средовјечан, по изгледу више факин него поморац; на крми је младић збојит, препун снаге, у одијелу царскога мрнара. Кад се отискоше с обале градске, чича је питао младића: ко је и одакле је, колико је служио, познаје ли овог, оног од својих другова, па ућуташе. Јер млади острвљанин, Јурај Лукешић из Крапна, не бјеше изузетак међу својим земљацима, није био брбљив, ни наклоњен повјерљивости. Сједио је и пушио мирно, гледајући око себе ствари мирне: воду и ваздух.

Мало по мало, острву се откри обличје; најприје угледаше шуму и у њој високу звонару. То се налази на једном крају острва а на другом је село. Стољетна борова шума и манастир у њој одликује острво Крапан од свију осталијех.

Одједном поцрвене зреник иза Крапна, плискавице почеше пљескати по површини, а крупније рибе у већим гомилама јурити мимо чамац. Тада се Јурај трже из свога дотле непомућена мира, те узе од старога десно весло.

У први сутон брод зарину кљуном у пјешчину пристаништа. У исти мах забрујаше звона на манастиру. Јурај искочи и остаде на мјесту, гологлав, у молитви. И стари веслар, прије но што ће се отиснути натраг, поздрави капом чувену "Госпу од анђела".

Брзим корацима упути се Јурај ка улици, која се може назвати главном зато што имају још двије, упоредне, много краће. Куће су све од камена, мрке од старине, на један и два боја, са осредњим прозорима и зеленим капцима; мало која да нема и педаљ дворишта, гдје је стаја за магаре и складиште лозе и трулог, ископаног чокоћа за огрјев. Да младић бјеше из каква далека краја, па да га је случај нанио на острво, морала би га језа обузети што је село потпуно нијемо, што нигдје не види живе душе, ни од куд људског гласа, као да је све куга поморила!

Али је Јурај знао да су готово сви његови земљаци на својим баштинама, преко мора, у селима Рожине и Јадртовац.

Његова кућа бјеше на крају главне улице. Он дође к њој с наличја; заобиђе је лаким корацима, и сукоби се с дјевојчицом од седам-осам година, која стајаше да високом наслагају лозе, поврх зида од дворишта. Кад стаде према њој, као да је с неба пао; дјевојчица хтједе викнути. Мрнар шапну: "Јоји", стави прст на уста, па рашири руке говорећи:

- Хајд' Скоч! Хоп!

Мала му скочи у наручје. Прекидајући пољупце, Јурај питаше "А шта радиш ту на лозју? А ди је ма?"

- Ма је у кужини, - одговори Јоји, држећи га за руку и скакућући... - А ти си доша! А ја сам скакала озго, јер је Миш река да ја не смим скокнути!

Јурај ју уведе у двориште говорећи:

- Не ваља с висине скакати. То није за дивојчице! А Миш је магарац кад те на то наговара!... Хајдемо сад, полако, полако, да се ма зачуди!

- Да је припанемо? - шапну Јоји.

Јурај стаде на вратима приземне собе, која захваташе цијелу дужину кутњу. Два прозора напрема се бјеху широм отворена, те још бјеше доста, видјела. Његове очи обухватише све; свака ствар бјеше на свом мјесту, како их је оставио, без мало, како су их и његови преци оставили: полице са кујинским посуђем, два велика, орахова ковчега, дугачки храстов сто, над њим велики разапет Исукрст. Јурјев поглед заустави се на контурама жене, која, тик огњишта, бјеше окренута лицем ка врати. Јурај се накашља, жена се окрете, застаде малко, па се сретоше између прозора. И викнуше заједно:

- Е по бота, Јурета!

- Ма! Драга ма!

Послије загрљаја, загледаше се једно другоме у очи, у модре, ситне, бистре очи, које по нашим острвима нараштаји један другоме предају, као год што предају и обле главе, округласте образе, радост живовања, јако вјерско осјећање, нејаку моћ мишљења и скучен број ријечи... Јурјева мати, Луца, изгледаше као његова старија сестра, старија за десетак година, не више. Имађаху исти затупаст нос, кратку, заобљену брадицу, бијеле и румене образе.

Настадоше питања и одговори, која су почињала са "а", као што то бива кад су острвљани узбуђени.

- А како си, ма?

- А добро, Јурета, како си?

- А добро. А ћа?

- А добро је и ћа.

- А Миш?

- А добро је и Миш.

Па онда се жена њешто намрачи, узе највећу троножну столицу са наслоном, па је привуче ка огњишту. Син сједе и узе савијати цигарету. Жена поче стругати рибице, које бјеху у кориту.

Луца се много нагну, а кад поново проговори, глас јој поста непоуздан, као да је веома уморна.

- А ти си писа да ћеш доћ'... тако... до десет дан?

- А јес! приварио сам вас!...

- А био си око цилог свита?

- А не око цилог, али далеко, у Омерику.

- Видио си пуно паиза (земаља)?

- Пуно.

- И црних људи?

- И жутих!... А је ли јематва (берба) била добра?

- А ниј! Крупа обила винограде! Имали смо само тридесет барил вина и шес уља...

Након краћег одморка, Јурета спусти глас:

- А ке нова?

Мати не одговори, он додаде:

- А ке нова с Марицом?...

- А ниј добра нова! - одговори жена шапатом.

Јурета устаде викнувши:

- О, Госпе од анђела! Шта је?

- А добро ниј, ниј, ниј! - понављаше жена одричући главом, па се исправи и дубоко уздахну.

- За муке Исукрстове, ма, шта је? Је болесна?

- Била!...

- Ах... Је... умрла?

- ... Је!

Јурета паде на столицу. Зелен у лицу, за њеколико тренутака блесасто гледаше матер, па једва изговори:

- Је истина, ма?

- Је! - потврди она и обриса рукавом око. Дуго је младић јецао и узвикивао: "Ма, ма!" Најпослије запита:

- А шта је било, за ране Исусове?

- А злић (пришт)! На срид мишице изаша јој злић! Стари Матија водија је у град, код ликара, а он је одмах река: "Ниј добро". Посли зва је бајалицу, а и она је одмах рекла: Ниј добро!" Посли Матија је чинија завит, иша је бос код Госпе од анђела. Па ниш није помогло. Сутра је осам дан како њена липа младост труне у благословеној земљи.

- Јој!... А ти, ма, јеси ли, ишла код поварете (сиротице)?

- Бог с тобом, јадно дите! Осим мене, нико ниј зна да си је изабра, па ни она, поварета, ниј то слутила!

- Јој! - цикну Јурета и заклопи лице шакама... - Јој, поварета моја, ниј знала да сам јој душу да, а ја сам о њој увик мислија на Мору! Ево, ја сам јој јуче у граду купија и веру, ево на!

И уставши, извади из шпага кутију са златном бурмом, те је предаде матери.

Па опет сједе јецајући:

- Јој, ма, ја ћу умрити!

Луца стави бурму у свој дубоки шпаг од сукње и рече: - ... Јеси ли ти кршћанин, или си Жудија поста? Хоћеш ли против бога? ... Хајд', сад ће наши доћ'! Срамота би била да се дозна зашто тужиш, јер ниси поварету испросија, нити се зна да си то мислија, кад се из војске вратиш! Реци јој розарије за душу и хајд'!...

Она узе суд с водом, те га поли а он опра мало руке и очи, па изађе погружен и поведе сестру истим путем куда бјеше дошао.

Затече пристаниште загушено гајетама и проглушено грајом и њакањем магараца. Јер свака крапњанска гајета (барка која хвата више од тоне и којој је предњи дио покривен) носи на крову по једнога магарца натоварена дрвима.

Срце му се стеже кад у првом реду видје оца Маричина, Матију Танфару са црном капицом, и двије кћери његове, са црним повезачицама. Забоље га јаче што га једна од њих познаде и рече: "Ено солдата! А, то је Јурета тете Луце!..."

То бјеше Пава Танфара, средња сестра Маричина, много налик на њу.

Пошто су сви забављени били извлачењем магараца, мало ко сврати пажњу на њега; али он летимично преброја све Лукешиће, Јаране, Танфаре, Пребанде и Јураге, и сву њихову чељад и сав њихов подмладак, те му дође да гласно зајаока и нариче: "А ди си, најлипши цвите крапљански, Марице Танфарице! А ди је тебе из башћине, да чујем сребрн гласић твој, да видим вити стас твој, и оне црне очи, и оно било лице!"

Марко Лукешић везивао је гајету кад му син стаде иза леђа. Стари сух, чврст човек од четрдесет и пет година, вукао је за оглав њихова магарца. Рижана а Миш га је гурао у сапи. Узалуд је Јоји понављала: "Доша је Јурета, ево га!", њих двојица не осврнуше се, докле Рижан под бременом не искочи на обалу. Тада Миш, живолазан младићак од шеснаест година, загрли брата, а Марко само се рукова с Јуретом рекавши:

- Еј, по бога, ипровижада (изненађење). А како си?

- А добро сам, ћа! - одговори Јурета. - А Миш нареста?

- А ка зла трава!... - вели стари па запаљеном кресавицом најприје освијетли лице Јуретино, па припали лулицу. Пошто одби њеколико димова, стави руку на раме Јуретино:

- А канда си пуно патија?

- А зашто, ћа?

- А зато шта си пуно блид и очи су ти црљене. А мени је река Јурага, који је приј шест недиља, приј тебе доша из марине, да си здрав.

- Па, нисам пуно здрав од јучер.

Почеше пролазити мимо њих сељани, те и кроз мрак његово мрнарско одијело привлачаше погледе. Зачуше се узвици и питања: "А је ли то твој Јурета.?... А је ли то наш Јурета? Ола Јури!"

Иначе не бјеше обичај Марков да се тиска путањом. То је знао и стари Рижан, те кад се гомила удаљи, он пође сам.

Јоји и Миш узеше брата за руке а ћа, грицкајући камишић, поче сину причати о летини, о радовима, о трошковима и о овакој ситници те врсте, која се десила за двадесет и пет мјесеца његова отсуства.

Луца их дочека пред кућом. На клупи бјеше земљани умиваоник и убрус. Дјеца одведоше Рижана да га растоваре и смјесте. Марко брзо свуче гуњ, грудњак и кошуљу, те наклони над умиваоником свој црни труп, на коме се истицаху сва ребра и пршљени у ртењачи. Он опра сапуном у једној води руке, у другој лице, у трећој врат. Кад му жена још испра и обриса леђа, он утрча у кућу да пресвуче чисто рубље. То исто уради и Миш, кога је Јоји трљала по плећима.

На столу бјеше: зеља, пржене рибе, сомун јечмена хљеба и врч беванде (разводњена вина).

Луца узе с ногу Исусових бројанице, те једне даде домаћину. Све петоро наврсташе се пред ликом. Домаћица изрече сама: "У име оца и сина и духа светога. Амен," па сви у један глас зачатише оченаш, па здравомарија, и остале молитве, које чине "разорије". То је трајало отприлике четврт часа.

За вечером ћутаху. Луца гуркаше Јурету, који је покушавао да њеколико залогаја стави у уста. Марко је дуго жвакао сваки залогај, наслањајући уморну главу на длан. Тек кад се први пут маши врча, погледа бистро Јурету па онда жену и рече:

- Еј, по бога, шта се процидија и профинија овај наш! Ка госпојица! А чекај ти, док ти уклопимо мотику у шаке.

Сви се обредише из истога врча па, на миг материн, дјеца отидоше на спавање.

Луца донесе мањи врч и чашу. Кад наточи, видјело се да је чисто вино, црно и густо. Марко наздрави сину са "добро доша" па искапи. Луца понови добродошлицу и испи пола чаше, па врч и чашу стави пред сина. У исти мах и отац метну преда њ лулицу да му је напуни. И рече:

- Ти си ноћија у Задру и цилу ноћ пија. То се види! Па си се данас добро најија и у граду. То се види! Је?

- Што је, је! - рече младић, осмјејкујући се на силу.

- А кога сте врага ишли у Омерику?

Па хајд'. Тако је приј нас ишла корацада (оклопњача) "Марија Терезија" у Устралију.

- И видија је црних и жутих људи, - додаде мати, шарајући прстом по столу.

- А зар ти вирујеш солдатима? - рече Марко извративши главу ка таваници и зијехајући... - Пуно лажу, бона!... А, а, а реци ти мени колико си заштедија?

- Петнаес талира, ћа - одговори Јурета.

- А ниј пуно. Роко Танфара донио је двадесет!... А по бога, дај још једну, па да се спи!... А сјутра, послије мале мисе, отиђи најприје код стрица Јосе, па код стрине Марије.

- То се разуми, - дода мати.

Ћа устаде и лењиво пође. Луца припали малу уљану лампицу и отиде за мужем.

Јурета се налакти. Озго из камаре поче допирати снажно ритмично ркање родитељског пара, што је допуњавало слику дневног домаћег живота. Јурета, празне главе, обузет јединим ужасним осјећањем, стаде пажљиво слушати ркање; дође му та обична појава као њешто тајанствено, учини му се да оно одмјерава ток ноћи, ток живота, ток света што одлази у ништа... Њека лупњава и њеки крјештави глас тргоше га из заноса. Њихов пијетао први се усуди да наруши дубоки покој острва. Остали по селу као да се почеше надметати. Кад опет све занијеми, Јурету подиђе језа, сјети се свих прича из дјетињства. Ено се отварају бијеле гробнице око Госпе од анђела и излазе мртви, најприје они скорашњи, који се нијесу још навикли самовању! Ено поварете Марице, која није знала за његову љубав, која је тек почетком те ноћи све дознала, па сад хита к њему да узме прстен... Пламичак на столу заигра, њешто шкргну вратницама и Јурета ужаснут, устаде. Али то је трајало тренутак. Права његова нарав, тежачка и мрнарска, надвлада тренутну слабост и он, оборив главу, изговори розарије за покој поварети.

Па онда сједе и спусти главу на прекрштене руке. Заспа...

Луца, као увијек, прва на ногама, затече га тако. Она наложи ватру и скува каву, па је стави пред њега и гурну га. Младић се исправи и загледа се у матер сањиво, несвјесно. Најпослије извади своју нову, металну дувањару, сави мало дувана у хартијицу и поче сркутати и пушити.

Мати сјеђаше према њему оборених очију.

Он први проговори:

- Ма, ја данас нећу излазити!

- Ни у црикву? Знаш ли да је данас недиља?

- Никуд! Ја ћу лећи у камарицу а ти ћеш рећи да сам болестан.

- То је грих!... Ја сам ништо сањала, мало приј него што сам устала, у зору, кад је сан од бога.

Доиста је Луца чекала да је син запита шта јој се то наговијестило, па кад не чу његова гласа, она настави.

- Сањала. сам њу - поварету! Дошла је, поварета, блида и плачна, са отекнутом и увијеном руком. И одвела ме на фоњистру (прозор) и здравом руком показала ми море и на њему велик брод, и на броду бија си само ти. И она, поварета, плачући рече: "Ено га! Долази! Али ја не могу, мене притеже ова жалосна рука, притеже ме у дунбину... А Јурета нека вазме Паву..."

Луца обриса очи рукавом.

За дуго су ћутали, па мати подиже очи и устави их на синовљем лицу, на коме се поступно враћала радост живовања.

Најзад он запита скрушено:

- Је то истина, ма?

- Је, синко, нека је свидок блажена Госпа од анђела!

- Хе, па нека буде воља божја!... Поварета!

Пилипенда

(ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ)

Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом. али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!

У дворишту" домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.

У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијелу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.

Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља.

Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букву и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.

Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.

Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће:

- Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче?

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим. те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе;

- Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали!

Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:

- А хоћеш ли да се упишемо у ту... ту... вјеру?

- Сачувај Господе! - рече Јела устукнувши и прекрстивши се.

Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и донесе најбољу кокош.

Јела, ужаснута, викну:

- Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пирту?

Пилипенда само рече: "Е, ја!" па дохвата дугачки штап и пође за магарцем.

Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.

Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ. од четири мјесеца дави народ.

То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: "уписати се у царску вјеру!" Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву...

Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: "Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!"

Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда бога:

- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...

У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде:

- А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?

- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!

- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао?

Пилипенда одврати:

- Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!

Кљаку и друтовима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:

- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!

Пилипенда пљуну.

- Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!

Кљако се намршти, те ће опоро:

- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!

Пилипенда стаде и викну:

- Ја се уздам у мора српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...

Кљако га прекиде.

- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!

- А, пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!

Али Кљако побјеже.

Онда Пилипенда, изван себе од гњева, овом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!

Нашљедство

Бјеше у Ребенику судија њеки Фортис, човјек напрасит и настран. Једног јутра, примивши пошту и прочитавши њеко писмо, узвикну: "О, корпо де дио!" па одмах зазвони, нашто уђе пандур, њеки старогоња, кратка врата, црвен, преугојен. Судија започе:

- Роко, ти познајеш све Беркасе?

- Познајем све!

- А знаш ли који је од њих најстарији?

- Најстарији!... Стар је и фра Ловре и онај бакалин Баре, али, канда ће најстарији бити факин Антун!

- Она пијаница? Па колико може имати година?

- Вјере ми, шјор, мало је млађи од мене, дакле, преко шездесет година!... А, молим, што то?

- Тај је Антун више пута осуђиван?

- Јест, за уврједе, за убојства, али не за непоштена дјела! Јер је чистијех руку! Што јест, јест! Нема трговца у Ребенику који му не би повјерио колико хоћете! Али што вам треба знати његове године?

- Иди, доведи Антуна одмах! - нареди судија и поче ходати по соби упредајући кесерасту брадицу.

Роко бјеше по домаћу са господином, али кад овај почне ходати по судници и упредати брадицу, тада се Роко чува многих запиткивања. Он се одгега, вртећи главом и питајући сам себе: "Шта ће му године Беркаса? Шта ће му сметени Антун?"

Роко га нађе на "ложи", гдје купи остатке од цигара. Бјеше висок, снажан, танких, риђих бркова, под којима се бјеласаху вучји зуби. Роко га запита изнебуха:

- Колико ти је година, Беркасе?

Факин се исправи и пита зачуђен:

- А што?

- Тако!... Колико ти је, де?

- Шездесет и двије пуне.

- А ко је старији, фратар или ти?

- Ја, - рече факин, тури у уста и запали кусатак.

- Кад је тако, ходи са мном! Зове те претур.

- Штааа!? - рече Антун и зашкиљив једнијем оком, раскорачи се, готов да излијема пандура.

- Да ме водиш? Зашто? Зато што ми је толико година?

Роко устукну и ушепртљи:

- Зовнуо ме је претур и заповједио: доведи ми Антуна Беркаса.

Антун слеже раменима:

- Доиста, зове ме на ракију! Па хајдемо, и онако је капи од јутрос окусио нијесам. Након њеколико корака, настави:

- Онај наш Подрипало, Баре, не хтједе ми јутрос дати чашицу на вересију! Вели: "Кад имаш новаца, пијеш код других, а кад немаш, онда тражиш од мене на вересију" Тако рече, губа од губе!

- А да ли кадгод што искучиш од рођака фратра? - пита Роко.

- Прије би ђаво од њега душу искучио! Ко се још од фратра помогао?

- А како живиш са осталијем рођацима?

- А што питаш, кад знаш! Не трпе они мене, ни ја њих, осим Јосипа и снахе Думке.

У судском ходнику затекоше гомилу сељака, а међу њима тамничара Борка, који управи поглед на факина, као да му каже: "А ти си то, голубе? Одавно ми нијеси био у гостима!" А Антунов поглед као да одговори Борку: "Боље је лежати и у шљепићу, под твојим кључем, него иначе бити у твојим канџама!" - Јер, пупави Борко, бијеле коже и његоване браде, као какав савјетник, даваше новац на камату.

Судија задуго не проговори, него мотраше факинове силне груди, гвоздене мишице, руке као лопате, голема боса стопала и дроњке на њему. Поред несумњивих биљега да је Антуна пиће разорило, ипак се огледаше снага; најпослије започе:

- Антуне Беркасе, колико ти је година?

- Шта је ово јутрос! - викну Антун... - Пита ме за године, најприје Роко, па сад ви, шјор,... опростите... шездесет и двије.

- А вашем фратру, колико је?

- Шездесет.

- А оном вашем трговцу?

Антун помисли: "Опклада, доиста!" И обузе га надање да би се она његова шала о ракији могла обистинити! Одговори весело:

- Трговац је млађи од фратра; ја сам најстарији од свију Беркаса. Знате, ми Беркаси нијесмо дуговјечни.

- Теби се не може вјеровати! Антун му поврну:

- Па не вјерујте!

Судији јурну крв у образе:

- Јеси чуо, ти!... - Али се савлада. Грјешни Антун замуца:

- Ја... најпослије,.. не знам... Матица је у намастиру. Сви смо у њему крштени... Ја се, најпослије, не бих заклео, да...

- Колико вас има, вас Беркаса старијих? - настави претур, већ миран.

- А има нас, ето, тај фратар, па Баре, па ја, па Јосип рибар, па...

- Живите ли сви у Ребенику?

- Сви, шјор.

- А није ли један Беркас у свијету? Факин се трже:

- Један?... у свијету?... јест! У Америци! Тртак!

- Шта кажеш?

- Иван! - рече факин гласније... - Молим вас, је ли жив?

- Откад је у Америци?

- Има већ четрдесет година. Молим вас, је ли жив?... О, света Дјевице, а ја га сањао недавно!

- Је ли вам кадгод писао, тај Иван?

- Никада.

- А јесте ли иначе што разабрали о њему?

- Ријетко... Поњекад... Је ли жив?

- Како си ти живио с њим?

- Ја сам га и прозвао Тртком, да опростите, јер бјеше кусаст.

Антун уздахну и додаде:

- Ја сам, господине, свој род љубио, а што су они сви губе, осим снахе Думке и Јосипа, зато нијесам крив! А с њим, с Иваном, нијесам се свађао. Зато сам Ивана често сањао, и увијек лијепо. - Бог зна, - доиста је умро!

- Умро је! - потврди судија... - Прије четири мјесеца умро је у Америци, у једном великом граду. Дошло је писмо од нашег конзула одонуд.

Антун обори главу и узрујан започе:

- Бог да му душу прости... Зарадићу и платићу му за душу један помен, јер знам да оне наше рђе неће то учинити... Молим вас, шта пише конзул, - је ли наш Иван умро у биједи?

- Напротив, оставио је велико имање, готовијех дванаест хиљада долара, а то чини око тридесет хиљада фиорина.

- Гледај ти! - узвикну Антун.

- А шта си му ти? Како сте род?

- Брат од стрица.

- Дакле, најближи.

- Не. Ја сам му исто што и фратар и Јосип и Думе... А је ли имао дјеце?

- Није се женио.

- Хо! А онда?

- Наредио је писмено да доходак од тог имања ужива онај Беркас који је најстарији по годинама.

Антун разјапи уста.

Судија настави:

- Дакле, ако си ти најстарији Беркас, примаћеш отсада мјесечно преко сто двадесет фиорина!...

Факин поблиједи, - једва изговори:

- Ви... шјор... шалите се са сиромахом! Фортис, поново љут, викну:

- Нема шале у суду с таквим стварима!... Сви ћете Беркаси бити позвани, па ће се по крштеницама одредити нашљедник! Јеси ли писмен?

- Ја, - запита Антун, узрујанијем гласом, а крв му се врати у лице и очи му синуше...

Ја нијесам писмен, а то је... видите, то је оно... а они јесу! Претур га стиша:

- Не бој се, све ће бити по правди и закону. Сад иди.

Отварајући врата, Антун њима одгурну Борка, који прислушкиваше. Антун стрча низ степенице и сједе на најдоњу. У глави му лупаше, у грудима га заптиваше, осјећаше умор, као на крају дана кад износи вреће соли са брода! Кад се обазрије, а то Борко силази, кезећи се.

- Антуне, болан, ке нова? Њешто сам чуо! - започе Борко пријатељски.

То освијести факина. Сјети се претурова питања: је ли писмен? Хтио му је одговорити овако:

"Ја писмен нијесам, а знам зашто питаш, и шта смишљаш, - знам да ћете, ти и моји писмени рођаци, покушати да измијените тестаменат, али светога ми Антуна, узмите се на ум! Знам ја вас, господу! Двојица су господа у моме роду, и они су од нас најгори!

Борко сишавши, настави:

- О, о, о, чудне новости! Па честитујем, Антуне брате! Колико оно бјеше, рече претур? Доходак од дванаест хиљада долара! Није шала! Господин човјек Антун Беркас! Како се добри бог стара за добре душе!

Факин посумња да су судија и тамничар договорни, - да је сваки од њих узео на себе њеки дао плеткарења, како ће га згодније преварити. Дође му да "старом Пупавцу" сатјера у грло оно њеколико пушљивијех зуба, али се трже, јер помисли да би им баш добро дошло да он падне тамнице. Ко зна? Могуће је да би му Пупавац дао у јелу или пићу мало млетачког "беверина!" Зато се прекрсти и побјеже.

Од суднице до велике ложе (старинске опћинске зграде), куда иде главна градска улица, тјескобна, са високим кућама, а једина права, Антун се упути са затуреном капом, звијерајући лијево и десно. На тргу, гдје се сучељавају величанствена старинска саборна црква и "ложа", не бјеше никога; сунчани зраци отсијаваху са плочаника у Антунове закрвављене очи, те изгледаше трештен пијан. Одатле пође још брже и дајући маха својој навици, кад је узрујан, започе гласно говорити сам собом:

- Не вјеруј никоме, а најмање својима! Досада нијесу марили за мене, а отсада, ако ово буде истина, жељеће ми смрт!... О, боже, може ли ово бити истина!? Ја, ја, Антун факин, постајем богат човјек! Ја, пијем рума, најфинијега рума, јамајке, коликогод хоћу и пушим цигаре вирђиније и могу устати кад хоћу, лећи кад хоћу, свратити у коју хоћу кафану и гостионицу! Имам и слугу, а држаћу га да му сви други завиде, да се свуда хвали: "Е, господара као мога нема у свијету!" Јер у добру је ласно добар бити!... Па, онда, брате си ми мој, поклањаћу цигаре факинима! Зашто не? Баш Јерети и Крљугу, којима сам често отимао моколе (кусатке)! Они ће се онда чудити и говорити: "Гледај ти, молим те, шјор Антуна, како се он не стиди својих старих другова!? Е, валај, право је што је бог погледао на њега". - А зашто не бих помогао, особито оне који су са мном патили, а никад ми зла не пожељеше? Та лако је бити добар у добру!... А зашто нијесу добра господа? Зато што се не боје бога, - него њеки кажу да га и нема! Пи, на њих"... Носићу се, што се каже, као сердар, љепше него Јаков Берић! - Помисли, болан, на мени капа новишата, кружат од свиле са сребрним пуцима, свилен пас, гуњ опточен! Јер, не бих обукао лацманске хаљине, ни да ми цар нареди!... Е, а обућу? Ништа није љепше него ићи бос, али, кад се мора друкчије, онда мора се! Носићу левантине од црвене коже, какве су носили стари Ребеничари! Бићу обријан и чист вазда, да се женске обрћу за мном! Ех, вјеру му, што нијесам млађи десетак година, па да се и оженим! Знам да бих могао и овако, али, не би добро било!... А, рецимо, што не бих ја, рођаче и комшијо и пријатељу, отшетао до Тријеста? А? Што кажеш ти на то? Нека те виде! Сједиш, рецимо, пред Старом берзом, сркућеш кафу и пушиш, а они те само гледају и шапћу међу собом: "Њекакав далматински бакоња!" А идеш, рецимо, по корсу, између оне латинске ситнадије, а она цврка: "Ц-вр! Ц-вр! што су ти наочити људи ови Далматинци!"... Право кажеш, комшија, отићи ћу, па ма потрошио и... и... четрдесет фиорина!... - "Зар тако да бациш четрдесет фиорина!? А као факин, цијелога љета нијеси мотао толико зарадити! Зар није боље тај новац поклонити нашој Думки, јадној Думки, којој отпадоше руке око разбоја!? Збиља, ја се још не сјетих Думке!... А, луда главо, Антуне, ти си заборавио што је најглавније, нијеси купио кућу! Камо ти кућа, смрдљива факинчино! Зар ти не би доста хладне и влажне јазбине у којој си ноћивао? Е, јеси гвозден, кад те мемла досада не поједе! "Право кажеш, побратиме, да сам будала!... Куд ја одох чак у Тријест, а за кућу се не постарах!" Купићу је, брате, откупићу ону што је била ђедова! Начинићу камара, начинићу пергуо (балкон) иа другој страни, што гледа на море, и ту ћу с вечера пити хладно вино, и зором гледати како се звијезде гасе!... Па онда, суботом ујутро, кад навале просјаци, дијелићу им сам - ниједноме мање од два шолда! Јер, лако је бити добар у добру!...

Као што слап хладне воде угаси жеравак, тако хладни поглед Бара Беркаса бакалина угаси успламтјелу машту Антунову! Јер Антун у снијевању на јави, не видећи већ ниша пред собом, бјеше стигао пред рођаков дућан на обали, а он "Подрипало" (како га Антун зваше) шеташе пред вратима. Бјеше малога раста, сиједих бркова, отромбољених образа, жуте боје, очију као у мртве рибе. Бакалин застаде и рече као за себе, али гласно:

- Већ је смрдљивац пијан, па иде да отспава!

И Антун застаде и рече:

- Бум! Прснуће бомба и учиниће: бум! бум!

Па сврати к њеком сусједном трговцу и измоли од њега фиорин у зајам. Одатле брзо стиже у старински фрањевачки манастир, гдје се у тријему у хладовини дебелијех зидова, угодно разгали. Њеко ђаче, сједећи на каменој клупи од клаустра, гледаше у књигу и мрмљаше. Оно довикну факину:

- Није ваш фра Ловре у манастиру!

- Тражим пароха фра-Шерафина, рече Антун. - Је ли он горе?

- Фра Шерафин је у својој ћелији.

- А сад опрезно и понизно! - заповједи Антун сам себи, пењући се уз камене стубе.

Парохова ћелија бјеше на средини првога доксата. Врата бјеху отворена, фра Шерафин шири но дужи, необично висока и јајаста тјемена, црнијех, повијенијех обрва, сјеђаше за столом читајући новине.

- Ке нова, Беркасе? - запита он.

Антун градећи се задихан и сустао, већма него што бјеше, започе:

- Хваљен Исус, припоштовани! Послао ме шјор претур и заповједио ми је: "Хајде каже одмах, ка пароху, фра-Шерафину Духовићу, нека извади твоју крштеницу.

- Ну, ну, - учини дебељко, - а шта ће му твоја крштеница.

- А шта знам, мој добри оче! Заповијед је заповијед! Тако рече и још додаде: "Иди што брже можеш, да си ми овдје у једанаест ура!" И још рече: "Поздрави ми фра-Шерафина, ако је у каквом другом послу, нека све остави, па нека, мени за љубав, одмах напише твоју крштеницу, јер треба у суду."

- Е-хе! - учини фратар, посматрајући оштро факина, али Антун диже очи ка таваници, настави:

- Најприје ме је претур питао ко је мој парох, па кад му казах да сте ви, онда све тако рече: "И поздрави га", вели.

- Е-хе, - понови фра штипљући големи подваљак, што потраја њеколико тренутака, који се Антуну учинише дуги као часови.

Па удари у лукавство:

- Сад, мој добри фра-Шерафине, ако нећете да напишете крштеницу, а ви ми дајте цедуљу за претура, да му је однесем, да мене не криви!... Ви знате како је напрасит!

- Ехе, ти мораш знати, зашто њему треба твоја крштеница!... То-о-о-о није чиста ствар!

- Кажем вам да не знам. Кога ће врага мени крштеница, - нијесам ни за војску, ни за женидбу, а, хвала богу, ни за болницу. Радије бих попио то што се плаћа за крштеницу, то ви добро знате. И шта ја знам шта претуру треба, - зар се ја с њим разговарам, као с мојим паром? И, опет вам кажем, ако нећете, мени је свеједно, само ми дајте написмено да не одем у шљепић, ни крив, ни дужан.

Шерафин устаде с натегом и отиде пред полице, у којима лежаху парохијске књиге.

- Знаш ли које си године рођен? - запита, још једном омјерив га погледом.

- Чини ми се, припоштовани, да сам рођен осамнаесте.

- Зар си тако стар магарац? То не може бити!

Антун начини сладуњаво лице:

- Старији сам од фра Ловре, а видјећете, старији сам и од Баре... Нађите Антун Беркас квондам Петар.

- Квондам, квондам, квондам ђаво! - вели фратар, преврну њеколико листова, па застаде на отвореној страни и заврти главом:

- Збиља си рођен осамнаесте, на дванаест ђуња, уочи Светог Антуна. Ехе, ко би то рекао! Шездесет и двије пуне године! Баш си стари кењац, а на очи си много млађи.

Антун се осмијехну и запита:

- А молим вас, које је године рођен наш фра-Ловре?

- Двадесете.

- Двадесете, а нема већ ниједног зуба у глави... А Баре?

- А није ни он баш млад. Дошао је на овај грјешни свијет двадесет прве, у новембру.

Антун једва савлада своју радост, па поче мудровати:

- Боже мој, оче, јадан ти је данашњи нараштај! Кад помислим да сам ја данас најстарији Беркас...

- Јеси ли донио биљег од педесет шолди, колико треба за крштено писмо?

- Нијесам, припоштовани! Молим вас као доброг оца, нека отиде да купи њеки од ваших слугу, - јер сам сустао!

- Чек', чек', чек', може бити да имам ја још. Ево га, добро је! Е-хе! Е-хе! Дај новац!

Кад парох прилијепи марку и прими форинту, поче писати. Антун стаде разгледати око себе. До полице бјеше фрањевачки креветац, покривен зеленијем покровцем; лијево, до стола, бјеше велико дрвено распеће. Кад се факинов поглед сукоби са самртничким погледом Исусовим, истом се онда сјети да се није ни богу захвалио, ни поменуо преминулог брата. И скрушено, топло, како већ Приморац чини у наступу побожности, стаде се Антун у себи молити.

- Ево ти крштеница, - рече Шерафин, - а ево ти ресто.

Антун узе писмо и тури га у грудњак, накашља се и рече:

- За тијех осталијех пет шестица реците малу мису за покој душе мога рођака Ивана Беркаса, квондам Вилипа, који је умро у Америци.

- Штаа? Како? Е-хе! - поче фратар, устајући... - Какве су то ствари, а!? - викну, а његове чудне обрве одоше навише.

Антун изврну длане и изразом савршене безазлености, рећи ће:

- Молим вас, чему се чудите? Дознао сам да је мој рођак Иван Беркас умро у Америци, те му плаћам мису за душу.

- А сада то кажеш, е-хе, најприје иштеш крштеницу, па плаћаш мису за рођака, е-хе! А, је ли ти претур казао жалосни глас, е-хе!... Да није...

Прекиде га Антун с подругљивијем осмијехом:

- Мој добри фра-Шерафине, све ћете разумјети наскоро... Сјутра ћу доћи на вашу мису. Боже здравља и вама и мени, биће још миса, малих и великих!

И изиде, оставив фратра забезекнута. Кад би у дворишту, махну главом и похвали сам себе:

- Е, ово ти је добро испало, шјор Антуне! Тако треба са господом, као и они с нама, лажи и мажи! А сада иди право ка Думки, с којом се не треба претварати!

Али гле! онај трговчић, сусјед Подрипалов, који малочас даде у зајам фиорин Антуну, сав узрујан, искочи пред дућан и пита га:

- Је ли истина што се чује по граду?

- Шта? - запита Антун мрштећи се.

- Ма, болан, да ти је остало од њекога из Америке велико благо? .. Сав град већ зна! Разгласио је тамничар. Дакле, истина је?

Антун уђе у дућан, исприча шта бјеше дознао од судије, па узе на вересију ракије и ствари за јело мноштво, које отправи к удовици Думки Беркасовој.

Думка је прала и крпила Антуна бесплатно, осим што би кадгод примила од њега чашу вина. Имала је своју кућицу; на горњем боју бјеху два прегратка, у једном разбој, у другом ложница њена и кћери јој Јеле.

Удова бјеше стасита, снажна жена од четрдесет и двије и три године, црнијех очију и косе, бјелолика, природно достојанствена. Имађаше особито лијепа уста и врат. Јела, растом и држањем личаше на матер, а лица бјеше неправилна.

Обје га дочекаше као два знака питања. Шта то значи, толико јело и пиће - права гозба? Откуда то?

Антун нареди цури да оструже срделе, па кад се она врати, започе причање. Започе из почетка, давши и почетку почетак, - причајући шта је мислио и радио у зору, кад устаде. Уживао је посматрајући на њиховим лицима трагове својих ријечи! Па заврши:

- Ето вам шта је јутрос било и како је било, а хоће ли бог дати да се ово обистини, онда ћемо одмах удати Јелу! Даће стрико мало прћије! У добру је лако бити добар!...

Разумије се да је сав Ребеник говорио о необичном догађају. Разумије се да је било и зависти и досјетака, на примјер: како ће рум и вино поскупити.

Брујао је Ребеник њеколико дана, али Антуна нигдје не бјеше видјети; по цио дан рибао је на пучини са рођаком Јосипом, докле га суд не позва.

Најпослије, двадесетог дана, претур позва свијех петнаест старијих Беркаса. Лако је било утврдити да је Антун Беркас, квондам Петар, најстарији од свих Беркаса, те да ће он, према завјештају Ивана Беркаса, који је умро у граду Лими (Перу, Америка) до краја свога живота уживати доходак од дванаест тисућа долара, а послије његове смрти то ће право пријећи ва најстаријег Беркаса, и тако ће бивати докле у Ребенику буде Беркаса. Након часа, изиђоше из суднице покуњени, а веселог Антуна дочекаше другови факини са: "Живио шјор Антун!"

Додајмо да је Антун пио увијек по својој жеђи, да је дуго живио, да је добро удао синовицу, Думкину кћер, да је преживио и фра-Ловра и Подрипала те имао за презумптивног нашљедника доброг и туњавог Јосипа - и тијем смо казали све што је за собом донијело нашљедство покојног Ивана Беркаса Тртка!

Ошкопац и Била

Колико је јадан живот далматинских Загораца не може се исказати! Они доље, уз море, сладе живовање вином, воћем, поврћем, веселе очи лијепим видицима, уживају у благости ваздуха; али брђани, или се живи пеку, или се мрзну, или су сметени од силнога вјетра, који дува три четвртине године! Подмладак се ту тешко подиже. Они пато остају муче се свога вијека да из шкрте земље измаме мало јечма, да исхране мало стоке, да ископавају смреково коријење, да опрезно сијеку дрва из кржљавих гајића! У толиком проклетству, најгоре је што су ти крајеви безводни; из њеких села, љети, иде чељад по три часа до најближег студенца или врела!

Загорско село Затрнци, прво од мора, њешто је бољег удеса, јер у њему рађа и винове лозе и бајам. У њему се догодило чудо једно, које, ево, хоћу да испричам.

Три часа хода од мора, пењући се кроз љуте кршеве, под голим брдом, просуло се село Затрнци. Ко долази оздо у село, најприје наилази на двије куће; с десне стране пута, бјеласа се "кула" Ивана Лопушине; с лијеве стране црни се кућерак Јураге Жагриновића, надимком Ошкопца. Жагриновићи су старосједиоци, а Лопушине "Власи", досељеници.

"Кула" је најзнатнија затрначка зграда а домаћин Иван Лопушина најзнатнији је Затрнчанин, најимућнији и без замјене капитан (кнез) у селу. И Јуруга Ошкопац бијаше најчувенији Затрнчанин, али у злу, - од дјетињства, убојица и крадљивац. Истом се бјеше оженио, рани из пушке Мијата Лопушину, брата Иванова, за што одлежа пет година тамнице, а рањеник болова годину, па умрије. Пошто се Ошкопац врати, бјеше једнако на опазу и при оружју. Био је необично добар ловац; новац, што је брао за дивљач, пропио би; отишао би доље у град и поњекад остајао два дана; пијаначка мрзовоља хваташе га сјутрадан, пошто би се испавао, а тада тешко жени му Шимици и кћери Павици!

Родне године могао је Ошкопац имати до петнаест барила вина, од кога, за чудо, није пио до о великим свечаницима. Остало би продао. Како је старио, тако је бивао мање "срећне руке" у лову, али се није мање бакочио. А иначе, с годинама, биваше пакоснији. Пријећаше сељанима да ће својој Павици узети каквог домазета, каквог "ркаћког (православног) лупежа", који ће дојадити Затрнчанима.

Његово двориште, пространије од Лопушинова, засађено бајамима, доносило је њеких година лијеп доходак. Остало његово имање, њиве, виногради, гај, иако не велико, бјеше све на окупу.

Капитан Иван Лопушина бјеше крупан, риђ, рутав, мирњачина и богомољан. У његовој се кући није увече лијегало без "рузарија". Уз велики пост допираше од њих молитвена граја, као из каквог манастира! Иван рано обудови, а имађаше три сина: Мија, Крста и Антуна; први и тијелом и нарављу сличан њему, а млађи бјеху ситнији и жустрији.

Јурага Ошкопац бјеше осредњег раста, чврст као кремен, очију плавих, свијетлих. За цркву није марио, али се бојао ђавола и утвара, које му се често приказиваху, особито кад би се пијан враћао из града.

Лопушину послужи срећа да му се Мијо ослободи војске; стари се не би више обрадовао ни да је Ошкопац напријечац умро! Навали на Мија да га жени, а кад средњега, Крста, узеше у војску, онда стари стаде одређивати кратке рокове да му се снаха доведе.

У то вријеме Павица Ошкопчева побјеже за њеког сиромаха младића у Миљево. Ошкопац, љутит, отиде у град и не одљути се за десет дана! Павица умрије послије њеколико мјесеца. Јадна јој мати Шимица пресвисну од туге и од удараца. Ошкопац прозли се још горе.

Мијо Лопушина, вративши се једног дана из града, послије вечере, изненади оца:

- Ја сам, ћаћа, загледао цуру! Ја не знам!... Ја бих је...

- А чија је? - пита ћаћа.

- Из Билица, Бикановића.

- А кад је ти познаде?

- Виђао сам је, једном, идући у град, другом, враћајући се. Ишла је вазда с матером. Данас су ручали у крчми.

- Јеси ли говорио с њом?

- А-ја! Како бих, без тебе? Говорио сам са старом.

- О томе?

- А-ја! Онако! Каже зна, по чувењу, нашу кућу.

- А цура, каже ли шта?

Младић слегну раменима.

Антун, који то слушаше разјапљеним устима, запита:

- Је ли лијепа?

- Онако, није висока, - одговори Мијо.

- Како је зову?

- Билом! Име јој је: Била!

- Зар је бијела као снијег? - припита Антун. Мијо прште у смијех. Вртећи главом и показујући прстом на огњиште, за дуго не могаше од смијеха, најзад изговори:

- Ен' онака, као онај лонац!

- Шта? Онака, као лонац? - запита брат.

- Црна! Црна сва, као Арапкиња!

- Па ти се свиђа?

- А свиди ми се. А баш зато што је црна... А мирна је, као овчица, то се види. А чврста је као кремен, то се види. А види се да је... за мене. Ето!

Сјутрадан, стари, у стајаћем руху, сиђе к ватри и смјеста нареди Антуну да осамари мазгу, па, пошто испи ракију, само рече:

- Одох до града!

Браћа разумјеше да иде да распита за Билу, али кад се увече врати, не могоше познати какве је воље, нити једном ријечју помену гдје је био и шта је радио.

Четири дана работаху у винограду сва тројица заједно, поваздан, а капитан не помену женидбе. Мијо га погледаше испод ока, па би се мрштио. Чак једном шапну брату: "Чекаће за дуго другу, светога ми Мијата!"

На освитак недеље, Иван пробуди старијег сина. Два брата спаваху заједно, у куту, према огњишту. Стари држаше у руци стакло ракије, па пробуди и запоји Мијата.

- Шта то, ћаћа? - пита син. Отац га запита шапатом:

- Остајеш ли при томе? За Билу?

Мијат сједе.

- Е - ја! Да! По вољи ми је!

На то стари извади из појаса модар рубац, раздријеши рогаљ и чворастим прстима извади златан прстен и дукат.

- Ово је све покојне ти матере, бог јој душу помиловао!

- Бог јој душу помиловао! - понови Мијат.

- Дакле, да буде свадба о јесени?

- Па може, - прихвати Мијат и стаде се брзо облачити... - Тамо о Лучину. Одох да осамарим Зуку.

Антун спаваше дубоко. Голобрад и благих црта, изгледаше као дјевојка. Отац та посматраше њежним погледом, па га помилова, на шта момче окрете главу, а стари поднесе му ракију под нос, па му покропи усне и отиде смијући се...

Врати се капитан у мрак, добро напит. Чим одјаха, започе клатећи се:

- Е нека нам буде срећна млада домаћица! Твоја Бакра! Исуса ми! Ја ћу је тако звати, а ти како хоћеш! Нека ти остане Била, ако хоћеш, а по крсту је: Цвита! Видиш бабино ти име. То си знао! И знао си да су Бикановићи у завади са Ошкопцем!

- Нијесам, ћаћа, то знао нијесам!

- Лажеш, све лажеш, као Ошкопац! Ал' што рече да је чврста као кремен, ту те не хватам у лажи! Што јест, јест! Набрекле јој груди, врат јој као у добре мазге, зуби су јој као у вучице!

Мијат сијну од радости, прекиде ћаћу:

- Ма, ћаћа, ти је канда нијеси прије данас виђао?

- Јесам, што лажеш? Прошле недјеље, кад сам, тобоже, ишао у град. Ти знаш - што лажеш? Али, дијете моје, требало је размислити, није то лако довести домаћицу кући Лопушиновој! Али, ево сад, у руке свете Госпе, у руке светих Ивана, Мијовила, Крстофора и Антуна! Ја сам гладан. Хтио сам вечерати без молитава, као живинче. Нијесте још изрекли свето рожарије?

- Нијесмо, - одазва се с врата најамница, нека здепана, старија дјевојка.

- А, и ти си ту? - рече стари добровољно. - Па нека. Ето си чула да женимо Мијата! Ако будеш као до сад, нећеш бити на одмет ни ти... Хајдемо, дјецо! Вечерас ћемо изговорити два рожарија: једно за покој душе моје добре Луце, а друго за напредак наше куће.

Па уђе у кућу, па с прага започе: "У име оца, и сина и дува светога! Амен!"

*

Поодавна су Ошкопца почеле издавати ноге, а послије смрти женине издадоше га сасвим, те, поштапајући се, могаше се извући из куће. Поваздан сјеђаше на каменој клупи, до врата; пушка му прислоњена до њега, а стари Капитан, лисасти ловачки пас, лежаше према њему, пиљећи му у очи. Мазгу бјеше продао, а имање, осим бајама, дао у наполицу. Поваздан Ошкоп сркуташе вино, пушаше, разговараше са Капитаном. И:з села му нико није прилазио, сјем наполичара и неког Бакуле, који му, по женској крви, бјеше род и који навијаше не би ли му Ошкоп уступио све своје, а да га он храни до смрти.

•Сваког другог јутра долазио је Ошкопу његов побратим Пуздрак из Миљеваца. Звао се праним именом: Јаков Прњат, али га нико друкчије не зваше до надимком: "Пуздрак!" Бјеше висок, мало погнут, већ старац, али чврст и хитар. Очи му бјеху бјеличасте, са изразом веселости и лукавства. Од младости Ошкоп и Пуздрак бјеху другови и ортаци у "галијоштинама" и "неподопштинама", како кажу фратри. А кад Ошкоп изађе из тамнице, Пуздрак допаде у њу, због паљевине, те одробова осам година; затим се њешто завадише и, мало по мало, сасвим се разиђоше, - али кад побратиму Ошкопу "бог пресијече жиле", нађе му се Пуздрак у невољи, поче га обилазити и храном снабдијевати.

На први мах побратими су мало ријечи трошили, Ошкоп изброји Пуздраку новац и каже му шта да купи, па овај узме пут под ноге. Али кад се врати из града, пошто извади из торбе месо, пиринач, хљеб и друго, набрајајући колико је за што дао, настајаху овака питања и одговори:

- Казуј право, стари лупежу, колико си украо?

- Немој Јурага, болан, да се увијек гријешиш!

- Па, ну, реци, колико?

- Украо нијесам, а узео јесам, пет карантана за дуван.

- Пет! А-ну, чуј! Кажеш да си дао за бут осамнаест карантана, а дао си, највише, четрнаест; на пиринчу си украо сигурно два, на!... Смрдљива врано, ма исто ћеш цркнути од глади.

На ту љубазност Пуздрак ће њему:

- Валај, право је што ћеш се распасти жив! Ја сам теби: лупеж и врана и цркотина, а ти си ми људски цвијет!...

Пуздрак наложи ватру, распреми кућу, отиде по воду, па почне готовити јело, пече и вари. И за то се вријеме грде и препиру. Ручају ћутке, обично на клупици пред кућом. Капитан их гледа и даје знаке нестрпљења. Пошто и њега нахране, почну пити и истом се онда разграна разговор, - почну спомињати старе догађаје и заједничке доживљаје, а понекад доноси Пуздрак и новости из града и из околине. Од њега првог Ошкоп дознаде за вјеридбу Мија Лопушине. Пуздрак започе:

- Чуо си да Лопушина жени оног свог најстаријег магарца?

- Одакле га жени? - пита сухо Ошкоп.

- Од твојих добрих пријатеља: Биковића, из Билица!

- Од кога Биковића!

- Јаковине, који те добро памти! Чудим се, вјере ми, што те не позваше у сватове!

На то обојица ударе у смијех, јер је једном Ошкопац испребијао тога Јаковину Биковића. Пуздрак наставља:

- Дјевојка је црна као ђаво, и за то је зову из спрдње Била! Не би је доиста нико узео, ни у Билицима, ни овамо у Затрнцима, осим магарчине Мије! Хајде, најпослије, нека им прољепша сој! Било је и до сада свакојаких Лопушина, па нека их буде од сада и црних и пиргастих...

Једном побратими поведоше говор о болести Ошкопчевој. Он започе:

- Ма, зашто ме ђаво наче с ногу? Пуздраку се ражали, те га поправи:

- Немој тако, Јурага, брате, све је од бога!

- Ма, није све! Подијелили су власт он и ђаво! Сад, најзад, свеједно, зашто с ногу?

- Ма, зар би ти милије било да ударише с главе!? По души, онда не би било занајприје, јер би било све свршено! Или жалиш што ти не -открњише мозак! Е, онда би био лијеп! Што би радио без разговора са мном?

- Ево шта, - прихвати Ошкоп, бекељећи се... - Блејао бих као ован! ... Да-ну, чуј! Ти дођеш, а ја блејим: "Бе-е, бе-е-е!." Одзови се!

Пуздрак стане блејати, те се обојица кидају од смијеха.

Пошто се вратише у збиљу, Ошкоп пита:

- Шта мислиш, Пуздрачино, могу ли овако трајати?

- А што не, када ти је срце здраво. У тебе је здраво као у јагњета. Нијеси стар. Двије си године старији од мене, дакле ти је седамдесет трећа. Шта је то? Можеш ти живјети још и десет година, а бог ти је дао да се можеш кријепити и мрсом и пићем!...

А Пуздрак се јадаше на свој удес. Осиромашио, остао инокосан, мрзе га у селу! Ошкоп га тјеши: зато је здрав и чио, те најзад, ако му сувише дојади, може упљескати њекога, па у тамници имати хљеба до смрти!

Капитан је свагда пажљиво пратио разговор двају побратима и према мијенама њихова расположења и он се мијењао: час би открио горњу вилицу, као да се осмјејкује, час би режао. Било му је већ осам година, али се још добро држао, у пошљедње вријеме, од силног ластовања, почео се гојити. Побратими су често и њему обраћали ријеч. Осим обична поклича: "Уздур, Капитане!" било је још вазда узвика и питања, које је он разумијевао и на које се одзивао.

Око сунчаног захода, када би побратими обично били трештени пијани, настало би пушкарање. Пуздрак би намјестио нишан на зиду од ограде, а Ошкоп би први гађао, за њим Пуздрак. Поњекад је то дуго трајало. Ријетко би кад Пуздрак ноћио у кућерку, а и то су Лопушине знали, јер би граја трајала дубоко у ноћ. Али често и кад би Ошкоп сам остао, чуло би се урликање. Тада би се сваки Лопушина прекрстио и препоручио светом Антуну, који чува побожне душе од сотонског притрунка!...

У Затрнцима се створи прича, која, идући од уста до уста, биваше све кићенија, а допријевши горе до босанске границе, постаде најчуднија прича. Приповиједало се ово: "У Затрнцима живи човјек неки, Ошкопац, који се још у младости продао ђаволу! Ошкоп је, вели, имао жену и деветоро дјеце; жена је, вели, била богомољна, па и дјецу подигла у богомољству, и они су се, једнако, богу молили да Ошкопа отргне од ђавола и да та обрати на трави пут! Али се Ошкоп не обрну богу, јер му ђаво бјеше обрекао дуг вијек, изобиље и весело срце. Тада бог узе к себи жену и све деветоро дјеце, редом! Тада се сотона приказа Ошкопцу и рече му: - "Побратиме, сад смо истом право своји! Ти си ми душу продао, али нијеси запечатио, а сад је ред да уговор запечатимо, ако желиш да јоште живиш! Јер, треба да знаш да је твоме правоме животу крај, ономе што ти га је бог намијенио, а ја га могу продужити, али само под уговором да ти узмем ноге, јер здраве ноте могле би те одвести ка цркви и покајању! Дакле, ако хоћеш да живиш, мораш умочити прст у своју крв и притиснути овдје!" - И нечастиви показа му исписану хартију. Ошкопац рече: - "Дај ми једну ноћ да размислим". Ђаво му је даде. Те ноћи јавише се Ошкопцу његова жена и његово деветоро дјеце и стадоше га молити да не слуша сотону, те да дође к њима. Али Ошкопчево срце бјеше одрвенило, те у зору, кад се сотона опет јави, расјече длан и крвљу запечати уговор! И онога часа узеше му се обје ноге. А тај Ошкопац има лисата пса, за кога се мољаше нечастивом да и њему дода вијека! А ђаво разглави псу вилице и задахну га својим дахом, те од тога часа пас поче разумијевати људски говор. Још рече Ошкопац сотони: - "Побратиме, имам добра друга у селу Миљевцу, Пуздрака, ти га знаш. Учини и њега дуговјечна, па било под коју цијену!" Сотона се насмија и рече: "Пуздрак је мој, одавна, и потврдо као и ти! Живјеће! Само ће се савијати, као гудало, јер сам му ставио црвића у хрптеницу!" Отада се њих тројица, сотона, Ошкоп и Пуздрак, не раздвајају и чине селу зла свакојака!...

Побратими су знали за то причање и чешће су због тога сеирили. Поњеки пролазник чуо би оваки разговор: - "Капитане, познајеш ли тога лупежа што пролази?" Капитан штекне. "Добро је, памтимо га!" вели Ошкоп или Пуздрак, а уплашени Загорац граби даље, крстећи се. Затрњачки парох, фратар фра-Анђел, који је мрзио све што му доноси бригу или одговорност, бјеше људина од педесет година, сав срастао у салу, те је с муком могао отслужити мису, а обамирао би кад би носио причешће каквом болеснику. Коњ фра-Анђелов бјеше такође грдосија. Елем, фра-Анђелу дојадише запиткивања и наговијести о ђаволским старцима; особито досадни бјеху намјерници из даљних крајева. Наиђе њеки, заиште благослов, па отуд-одовуд дође на питање: - "Ма, је ли истина, по богу оче, да у вашем селу има човјек који другује са сотоном? Веле, не растају се!" - Фратар одговораше обично: "Ма, је ли истина ово? је ли истина оно? Као да сам ја онај, озго, свезнајући! Све може бити!" - Загорац је много покоран фратру, али је сваки и "ошкопац", те одговараху: - "Ма, добри мој оче, ако ти не знаш, ко ће онда знати! А, најпослије, што сав свијет каже, мора бити истина! А добро није да се онај налази у Затрнцима, - добро није ни за сав крај, акамоли за ваше село!" - "Па, добро, шта могу ја!" измаче се једном неопрезном фратру. - "Како, шта можеш!? А имаш велике молитве, које изгоне ђавола!? Стари су фратри то радили!" - Отада фра-Анђел постаде опрезнији и проучи у великом требнику обред "егзорсизма". Мука је само што тај обред треба вршити у дому, гдје се зли дух настанио, а "Вра" се држао оне поуке: "Бој се бога, али и онога који се бога не боји!" Најпослије, дозна фратар да се њеки парохијани спремају да га туже црквеној власти, те се одлучи да њешто покуша и једнога јутра, прије сунца, тури под једно пазухо требник, под друго штит од сунца, па се упути ка Ошкопцу. Ишао је споро а у себи рече: "Сељаци ће се сад чудити и питати се: куда ће фра-Анђел без шакриштана (црквењака)?" И, доиста, Затрнчани, који га видјеше, чуђаху се и питаху шта то значи? - Фра-Анђел (који није могао друкчије мислити кад је што мислио до разговарајући се сам са собом гласно, при чему је увијек сам себи говорио "ми") настави: -"Свакако, главна је ствар да село зна да смо ишли ка оном проклетнику! Свакако, то је главно! Јест, али треба говорити с њим! А шта ћемо му рећи? Тхе, што нас бог научи! Ах, боже, кад већ не може да нас мимоиђе ова чаша, нека буде воља твоја, - али, свакако, боље би било да овога нема!"... Тако, час разговарајући се, час чатећи из требника, ишао је фра-Анђел дишући све напорније, све већма обасјан жарким јунским сунцем. Како од средине села пут иде наниже, Ошкопац могаше видјети и распознати и дијете, кад долажаше озго... Кад угледа фратра, Ошкопац диже обрве. Пошљедњи тут видио је "вратрину" кад је долазио да испрати покојну Шимицу. Ошкопац помисли да је, може бити, болестан неко од Лопушина, али се опомену да би у таком случају фратар носио причешће, те не би ишао сам, пјешке! - "Да га враг не носи к мени!?" запита се најпослије Ошкопац и намрачи се. Капитан, који је пратио његове покрете, наћули уши, стаде као запета пушка. Њих двојица посавјетоваше се погледима, па се Ошкопац пружи на клупу, рекавши псу: "Кушкуш и ти!" Анђел, видјевши то, рече: "Ено проклетника, сад ће чинити винту да спава, а његов Капитан може нас ујести! О, пречиста Дјевице, умудри нас, шта да радимо?!" - Не видећи никога по пољу ни око "куле" Лопушинове, настави: "А као за пакост, нема никога! И тако, осим бога и његових угодника, нико нам се не може наћи у невољи! Али, немојте тако, фра-Анђеле! Зар вам је мало: помоћ небеске војске? о, фра-Анђеле, заиста је танка вјера ваша!... - Ма, то јест, брате, слаботиња смо, али, опет, бој се онога ко се бога не боји, ко се са оним удружио!" - И тако, шчињајући се, када доприје до рогља дворишта, опрезно сврати са цесте, па се упути дуж зида, докле не стиже према Ошкопцу, који се бјеше умртвио. Фратров поглед обухвати зликовца, његову дугу пушку и Капитана, чија њушка почиваше на шапама, али оно ухо до господара бјеше начуљено. Фратрово срце залупа, фратрова машта успламти, - видје себе како пада, погођен зрном усред срца, а ђаволски "Кап" гризе му ноге и утробу, па, у тренутку највећег страха, завапи Исуса и Марију и започе слабим гласом:

- Хваљен Исус, Јурага!

Ошкопац шапну: "Кап! велико цап!" нашто "Кап" ђипи, прескочи зид и јуриша на пароха, који, сав блијед, стаде се бранити штитом, вичући:

- Јурага! Молим те, Јурага! Ослободи ме од пса!

Јурага се лагано исправи и трљајући очи викну:

- Ма, ко ме зове? Ко је то?

- Ма ја сам, - фра-Анђел! Ошкопац звизну, а Капитан се покорно врати и леже на пређашње мјесто.

- Хваљен Исус, Јурага, - понови фратар и додаде: - А ти?

- А, ето! А ви? - поврну Ошкоп, градећи се веома зачуђен.

("А ти", "а ви", у оним крајевима значи: "Како си? Како сте?" "А ето": "Тако-тако.")

Фратар настави:

- Јето се дошетао!... Не знам ни сам. Јутрос ми дође воља да се шетам! Па видих тебе гдје лежиш, па рекох: "Хајде да запитам човјека како је," јер сам чуо да си немоћан.

Ошкопац стаде пунити лулу. Пошто кресну дрвцем, одбијајући прве димове, одговори:

- А јето, мој добри оче, не служе ме ноге!

- Ма, шта је управо?

- Ма, ништа не знам, оче! Тако узеле се ноге! Године! Може бити и нагазио!

- А по годинама, не би то морало бити! Јеси ли питао љекара?

- Како не, - одговори безочни Ошкопац. (У тај мах створи му се пред очима побратим Пуздрак, замисли да је Пуздрак ту у близини и да слуша те разговоре и да је на то питање прснуо у смијех, те и Ошкопцу дође да удари у смијех.) Начини облак дима пред лицем, па настави гласно: - Дао ми је љекар маст и прашак.

- Па не помаже? - запита парох, очевидно с увјерењем да лијекови не помажу. Јер колико и колико их је он измијењао и потрошио не би ли постигао да му "тијело буде послушно", како "манастирци" кажу кад су им упорна цријева.

Фратар рече у себи: "Е, сад је вријеме да почнемо прави разговор!" Али његов се поглед сусрете са Капитановим и фратру се учини да га животиња гледа подругљиво, с њеком намјером, с њеким очекивањем, - њекако, буди бог с нама! Све приче о Ошкопчеву псу поврвјеше му у памети, а сјети се да је читао у књизи О сатанизму да се зли дух радо настањује и у животиње, те га трнци подиђоше. Још му се учини да је Ошкопац брзо заокружио погледом око дворишта (као да се увјери е нема у близини никога), да му прсти уздркташе и да их је два-три пута несвјесно примицао ка пушци, те се узврпољи и нагло рече:

- Е, збогом, мој добри Јурага! Е, бог ће помоћи!

- Збогом пошао, мој душевни оче Анђеле, - рече Ошкопац, а шапну Капитану: "Хоп! Цап!" нашто овај испрати фратра, као што га и дочека.

Пошто се "Вра" одмакну, рече сам себи: "Па ето учинили смо што је главно, споменули смо име божје! Уф!" Угледавши три Затрнчанина, који га чекаху крај пута, он расклопи бревијар и даде им знак руком да га не прекидају. А, прве недјеље, пред црквом, на питања, он само наду образе и затресе рукама, што сви разумјеше да значи: покушао сам, па ето видјећемо, видјећемо!...

Тада се створи наставак првој причи како је затрначки фратар покушао да истјера сотону из Ошкопца, па, како је, усред преклињања, Ошкопов пас проговорио и рекао: - "Залуду ти мука, вратре, ми смо ђаволски и остајемо његови!..."

Те године бјеше добра љетина, особито бајами родише за приповјест, те Ошкопац узе лијеп новац, за своје, а од наполичара такође за остало, те учесташе весеља двају побратима. А кад почеше духати студени јесењи вјетрови, Ошкоп се затвори, те једини знак живота му бјеше што се танки млаз дима извијао из крова.

*

Једне недјеље, пред вече, усред највеће вјетрене хуке, доведоше Мијову младу. Вјенчање је било у њеном селу. Доведоше је: дјевер Антун, кум, њеки Стјепан Пирика из села, и Марта Шундићка, тетка по оцу женикова. Сви дојахаше на мазгама, и сви, осим младе, стигоше пијани. Капитан Иван дочека их у дворишту, загрли снаху уз обични благослов. Вјетар донесе из сусјества магареће њакање, лавеж и смијех. Бјеху људски гласови, сјем лавежа, - гласови Ошкопца. и Пуздрака! Мијо улети у кућу и врати се са сјекиром, кум Пирика извуче јатаган, Антун викну најамници: "Пушку ми дај!" Жене заврискаше. Стари стаде на излазак дворишта да их заустави. Млада паде на груди тетки Шундићки, те, дршћући и плачући, пита:

- Шта им је, тето, за бога? Шта је? Тетка се отрже и умијеша се у гужву. Најамница изнесе велику пушку, али је млада одгурну питајући:

- Која си ти? Носи то зло натраг! Кажи ми шта је? На кога хоће да кидишу?

- А на Ошкопца и Пуздрака! - одговори цура... - То они њачу као магарци, - ругају се нашем весељу!

- Ошкопац! - понови Била, чудећи се ... - Ма је ли то онај о коме се прича да је предао душу сотони?

- Да, и он је ваш крвник, јер је убио господарева брата!

- О, Исусе! Па зар је он наш комшија!? - пита млада, запрепашћена... - А ти, ко си, одакле си?

- Ја сам из Шврљуга, ваша најамница!... - Обје се пропеше на прсте и гледнуше ка вратницама. Била шапну:

- Ево се враћају! Хвала Исусу! Хвала светој Марији, неће бити зла!...

Уђе у кућу, гледну по мрачној просторији. На средини гораше ватра и дјечко њеки вртијаше на ражњу големо пециво. Близу огњишта видје постављену ниску округлу трпезу и око ње поређане сточиће. У једном куту бјеше разбој, у другом пред иконом запаљена воштаница.

Слушкиња, идући упоредо с њом, посматраше је. Бјеше повисока, стамена, као од мрамора отесана! Најамница рече у себи: "Само да јој је кожа бјеља, па да јој, по "шесности" немаш чему замјерити!"

Била клече пред иконама.

Пијана гомила уђе. Из жагора продрије силни Иванов глас:

- А гдје је моја снашица, моја Била? Јадно дијете, какав дочек! Доиста се препала и негдје сакрила! О, Била!

- Ено је пред Госпом! - рече најамница, која једнако држаше пушку.

- Ах! - учини капитан, гледајући обје женске, једну у молитви, другу оружану... - Шта ћеш ти ту, блеко женска! Шта ће ти та црвљика? Носи то, и настој око вечере!... А гледајте моје дике, моје послушнице, како се скрушила тред Блаженом! Видиш, то јој је била прва ствар! То на добро слути - благо нам свима, кад је богомољна! Хајдемо и ми! Ред је, прије свега, да изговоримо рожарије.

Кум Пирика, Мијо, Антун и тетка Марта отетураше се за домаћином и наврсташе за младом. Стара клече до младе. Њих четворица зачаврљаше молитве, помјерајући се а лијево, а десно.

Скинуше са ражња угојена двисца. Кум Пирика показа велику вјештину сијекући пециво. Сви нетремице гледаху његове ударце и често вртијаху главом кад кумов нож тачно погоди међу ребра, или међу пршљене, кад расијече грудне кости. Маст и мрвице штрцаху на све стране, те сви бјеху попрскани, али се нико не одмаче. Кум бацаше комаде у једну велику здјелу. Кад све би готово, стари сједајући рече:

- Ејвала ти га, куме! Тако ваља!

Па махну главом на млађега сина и додаде:

- Де, мали, јавни се!

Антун узе пушку и с врата испали је вичући:

- У здравље Лопушина, малих и великих! Да бог да се ова кућа напунила дјецом!

Посједаше. Голема букара, пуна вина, стајаше насред трпезе. Пред сваким бјеше само по нож и комад погаче, а ни виљушке ни утирача. Иван први боцну својим ножем и натаче комад печења; сви редом учинише тако а настаде опште, споро жватање. Млада након неколико залогаја устаде и састави руке за тканицом.

Најамница и младићак јеђаху обашка. Дјечак, збојит и здрав, бјеше син њеког сиромашка из села; отац му и он често работаху код капитана. Најамница га запита:

- Како ти се свиђа млада, Ивице? Ивица слегну раменима.

- Знам - настави она - али, рецимо, да си за женидбу, би ли је узео?

Ивица замаха главом, па заклима:

- На први мах не бих, а, послије, чини ми се бих! Кад се очи навикну на њу, мила је.

- О, паметно дијете! - шапну она, задивљена... - Јеси дијете, али си паметно. Видиш, то је! Све је обичнија, све, све обичнија. Свак ће то рећи. Тако је морало бити и Мију. Кад је први пут видио, сигурно ни помислио није да би је могао узети, па му је, понајлак, прионула за срце. О, блажена Госпе, како су сретне њеке дјевојке, - заврши као за себе.

Кад већ сви бјеху сити, почеше врховима од ножева ргати кости. Антун устаде и с пушком стаде на праг, очекујући домаћинову здравицу. Капитан Иван дохвати букару и напи куму. Пушка прасну, млада се поклони. Кум наздрави Мију, Мијо Антуну, Антун тетка-Марти, Марта кући Лопушиновој и младој "која, заправо, још није Лопушинова", додаде намигујући...

Људи закурњавише из земљаних лулица и онда истом се заврже разговор. Најприје започеше о Ошкопцу. Млада, једнако укрућена, слушаше живот и дјела Ошкопчева, слушаше вјетрену хуку, погледаше на црвена лица пијаних људи, на пламен, на служинчад, која сита и напита, дријемаше. Бјеше јој хладно око срца, у тој кући, мећу тијем крутијем људима, уз њихове језиве приче. Бјеше на свијет дошла са клицом дубоке сјете, која се нашљеђује у крајевима нероднијем, непитомијем, гдје је рат за живот сувише груб, гдје је пјесма налик на запијевку, гдје се сва љубав према жени своди на тренутну похотну пожуду. Бјеше одрасла у патњама, у вјеровању да је живот страдање, да је на свијету много више зла него добра, да је зло као у засједи око човјека, те напада на здравље, на душу, на срце!... Тијем је прожета била, иако то осјећање није налазило израза у њеном скученом, збуњеном мозгу, те га не би умјела исказати, али га исказиваше у механично наученим молитвама, у изразима, као што су: "Мајко милосрђа, смилуј нам се, спаси нас!" Никад пак то осјећање није било у њој јаче него тога "веселог" вечера! Увјерење тијех људи да су се Ошкопац и Пуздрак предали нечастивом, иако је испуни ужасом, с друге стране, дође јој јасно да човјек и не може бити срећан и задовољан на овом свијету, ако се не преда сотони!... Згрози се од те помисли и обрати сузне очи Блаженој и шапну:

- Мајко милосрђа, смилуј ми се! Не дај ме!

Дјевер је повуче за опрегљачу и у шали је запита:

- А ти? Плачеш за мајом? Заборавићеш је, ље, до зоре!

Невјеста, постиђена, отиде тобоже да потстакне ватру. Стари, у тај мах рече:

- Валај, куме и ти Марта, колика ми је ова радост, толика би ми била још већа да ђаво већ једном дође по Ошкопца.

- А, не може прије утаначеног времена, - објасни Пирика... - Кажу: "Сотона држи задату ријеч баш као Турчин." Све што пљује на крст, држи своју ријеч! Чудна ствар, али истинита.

- То је истина, - потврди стари и, након кратка размишљања, додаде мало нижим гласом: - "Мене је страх за младу! Бојим се вражјег притрунка. Ми смо прекаљени, јер у овој харији живимо од постања, а она је нејака душа".

- Тога се не бој, - прихвати Марта с поуздањем... - Била већ носи у зубуну њешто ушивено, а она то не зна, нити треба да зна.

Била чу све то, претрну и у себи завапи:

- Помози ми, ти Исусе, и ти Маријо! Будите ми у помоћи!...

Дуго су још наздрављали и чаврљали, докле их пиће не савлада, те полијегаше...

Била је, по обичају, спавала између дјевера и свекрвине замјенице. Антун и Марта заспаше одмах, а млада се превртала, обузета стравичним мислима, узнемиравана вјетреном треском и лупњавом.

Пред зору вјетар утоли. Млада устаде, уми се и очешља, прочарка ватру, узе вучију и уже, па сједе на камену клупу пред кућом и налакти се на вучију, сјетна, изнурена. Шундићка изађе мамурна и мрзовољна и назва:

- Добро јутро, млада.

Била скочи, поклони се и узе љубити тетку у чело, у очи, у јагодице, у врат, у рамена, у груди, у руке. Тако ће, по обичају, свакога старијега у сусрету, за четири недјеље.

Марта је пољуби у чело и запита:

- Јеси ли ишто сањала први пут у својој кући?

- Сањала сам, блажену Госпу, у помоћи нам била!

- Благо теби и кући! А што си видјела?

- Не смијем казивати. Заповједила ми је да не казујем!

- Ну! Ну! - учини Марта... - И то је добро.

Дјевер Антун, огрнут кабаном, мимоиђе их, рекавши: "Хајдемо, млада, са срећом!"

Млада упрти вучију, дохвати вједарце и отиде за њим. Пријеђоше сеоски пут и заоколише двориште Ошкопчево.

На пушкомет иза куће Ошкопчеве бјеше гајић великих брјестова. Ту уђе младић. Она се сјети што јој ћаћа говораше, послије просидбе: "Имаћеш свега! - вели. - Кућа је пуна. А поврх свега, није ту као по осталом Загорју, да се иде на воду далеко; бунар ти је пред кућом и никада не пресуши".

Млада захити. Антун збаци огртач, свуче гуњ, засука рукаве, прекрсти се и пружи прегршт. У три маха он опра руке и лице. Она извади из њедара утирач, а он иза појаса сребрн новац, дарива је и пољубише се. Пошто напуни вучију, дјевер је повуче за руку, те сједоше. Он започе:

- Свашта смо блејали синоћ, је ли Била?

- А нијесте, брајо, него разговарали се као људи.

- Аја! Вино је говорило. А ти си плакала.

- А, онако, брајо, не због тога, него... онако.

- Најжалије ми је што брат Крсто није с нама. Он је најбољи између нас, најпоштенијег срца.

- А сви сте ви добри.

- Мијо је арум у пићу, а овога пута баш није био, те по томе видим да те пуно љуби. Било удари румен у лице. Младић настави:

- А вјеруј да ћемо те, ћаћа и ја и Крсто, гледати као очи у глави. А и ти ћеш нас!

Била се заплака.

Тако се разговараху дјевер и снаха све док сунце не грану.

У повратку, кад бјеху према Ошкопчеву дворишту, Антун застаде, а млада се попе на један крш. Према вратима стајаше висок, погрбљен старац.

- Пуздрак - шапну Антун.

Доље, с прага, помоли се Ошкопчева глава, срасла у сиједој краткој бради, под пљешнивом капом. Он клечаше, ослоњен на руке, па се извуче, лазећи покољеначке, као што чине мала дјеца.

- Помози нас, Исусе! - рече млада... - Је ли то Ошкопац? Зар је узет?

- Дошао је враг по своје, - одговори Антун... - Право би било да отидем онамо, па да их даривам за синоћње њихове поздраве!

- Не, брајо, молим те, - рече млада смућена... - Бог ће сваком судити, али може и помиловати!

- Зар и Јурагу Ошкопца? - пита младић смијући се.

- И њега, - потврди млада збиљским гласом... - И он је крштена душа. Антун застаде и запита у чуду:

- Шта ти то говориш, Била?

- Мили мој брајо, немој се љутити. Ја сам о њему њешто сањала... њешто... као у име блажене дјевице Марије!

Антун је за дуго гледаше, све у већем чуђењу, па одмахну главом:

- Немој ти то пред оцем рећи, ни за живу главу!

Она одрече главом, па се исправи, колико је могла под бременом, и рече одлучио:

- Нећу ја, брајо, никоме изгубити ришпет, а најмање ћаћи. Али, што ми Блажена нареди, учинићу, па ма главу изгубила!

Антун слегну раменима и упути се пред њом.

Затекоше Ивана, Пирику и Марту гдје доручкују. Антун се придружи, а млада стаде помагати најамници. Послије доручка, људи отидоше да протегну ноге по селу, женске прионуше око ручка. Ивица поче окретати другог двисца. Шундићка се извали у домаћинову столицу са наслоном, те издаваше наредбе.

За ручком се опет наздрављало, истим редом и обредима, као и за вечером. Око заранака Пирика, Марта и Ивица отидоше, а домаћи полијегаше раније.

Младожења и млада устадоше први; њему је било до тога да му се стари не руга. Зато пробуди оца и брата вичући и тобоже приговарајући им што дангубе. Стари се смијао од срца и одговори:

- Ето нас, ето, раниоци наши.

Кад сиђоше к огњишту, на ракију, старац узе Билу за браду, питајући је како је спавала. Па сва тројица отидоше на рад.

*

Оставши сама, Била изговори пред Блаженом све молитве које знађаше, па отиде на воду. Кад стиже до оног камена, са кога је, дан прије, први пут видјела Ошкопца, распрти вучију и попе се. Стари сјеђаше на клупи, а Капитан лежаше до њега. Била узе вједарце с водом и чврстим корацима прође дуж зида, отвори вратнице од дворишта и стаде пред Ошкопцем. Он зину од чуда и помисли да види какву приказу. Капитан чучну и раздрељи очи.

Била започе:

- Хваљен буди Исус и Марија, стриче Јурага! Дошла сам...

- Шта? Ко? То? - замуца он, готово већма у страху, него у срџби... - Која си ти? Шта тражиш?...

- Ја сам Мијина млада. Мене шаље блажена Госпа да те послужим. Она ми је то заповједила у сну. И ево, слушам је.

Па дохвати врч с водом што бјеше на земљи, просу устајану воду и насу јакошњу:

- Ето, стриче. Свако ћу ти јутро доносити. То ми је наредила Блажена, и још ћу те што послужити. А сад, збогом.

То је изговорила плахо и у забуни, да је Ошкопац једва могао разабрати.

Другог јутра, Ошкоп и Била, сјем поздрава друге ријечи не измијењаше, али му она очисти и у ред доведе кућу...

Тога дана увече Била каза својима шта је учинила и зашто. Каза просто, укратко: "Била сам код старог грјешника да га водом напојим, да му логу очистим. То ми је Блажена заповиједила, прве ноћи под овијем кровом. И од селе ћу га дворити и спремати да кршћански умре".

Синови свратише очи на оца, који сав уздрхта, чувши то. Наста дуго ћутање, у коме се стари њеколико пута прекрсти. Најпослије рече:

- Ти си божја душа! С тобом је у моју кућу дошао благослов! Ради шта хоћеш!...

Чудо се разгласи: како је млада Лопушића изгнала сотону из Ошкопца, како га наведе да с њом заједно говори розарије Блаженој, да се исповиједи, да се разиђе са Пуздраком - што све бјеше истина.

Ошкопац се показиваше пун милоште и понизности према Билој, а она га је дворила као оца, Са Лопушинима се није отворено мирио, али се већ нијесу грдили. Живио је још двије године и умрије као хришћанин, оставив Билој све своје имање.

Мрвица филозофије

Прије њеколико година отидох на зимовник у приморски град X. Првога јутра, у главној кафани, затекох тројицу Биограђана, с којима се познавах, те им се придружих. И они бјеху дошли прије десетак дана да проведу зиму у томе здравом и јевтином мјесту, које се још одликује старинском културом и знаменитим бројем интелигенције. Кафана бјеше пуна грађана и граје. Док су ми Биограђани причали своје утиске из тога, за њих по све необичнога краја, проглушаваше нас жива препирка, у два језика, српски и талијански. Како који од грађана дође, узме њеке новине, чита их у себи за њеко вријеме, па прочита наглас какав став, и онда, обратив се њекоме, пропрати, било грдњама, било хвалама, било ма каквим тумачењем. Други прихвати противнијем доказима и оба се старају да привуку пажњу осталијех. Понекад, за тренутак, умијеша се трећи, а кадгод и више њих, или цијела публика, те настане така збрка да нико никога нити слуша нити разумије. Уз грају мрдају силно рукама, главама, ногама. Моји Биограђани, иако гледаху те призоре већ десетак јутара, не бјеху огуглали, нето се чуђаху толикој, узалудној потрошњи ријечи и покрета. Ја сам се смијао и причао им јачих примјера "те узалудне потрошње". У том уђе њеки старчић и сними цилиндер, а сва публика поклони му се. Један од Биограђана рече ми:

- Е, ово је бела врана. Тај најдуже остаје у кафани, а жив се не чује.

- Заиста, њеки миран чича, - прихвати други. - Свако после подне игра шаха усред највећег метежа и остане присебан. Они око њега мешају се у игру, чак и дохватају фигуре. Његов друг у игри обично се помами, а он стрпљиво чека да се стишају, па наставља по својој вољи. - Да није странац? - запитах.

- Није. Овдашњи је. Кажу да је од велике, старинске фамилије и да је мајор у пензији.

Момак му скиде капут и викну ономе иза тезге:

- Кафу за конта Маркета!

Старчић, великих, сиједих бркова, румена, тек обријана лица енергична израза, бјеше у црну закопчану капуту, са розетом у рупици. Момак му донесе напитак и све новине које не бијаху заузете.

Зовнух момка и запитах га: ко је конте Маркето? Ево шта све дознадосмо. Конте Марко О., мајор у пензији, пошљедњи је мушки потомак старинског, властељског дома. Станује у свом двору, једноме од најстаријих у граду X. Има и њешто баштиња. Удовац је, има и три кћери неудате, које он обожава и не допушта да се удају. Двије су већ маторе, а најмлађа је на измаку младости. У њу је заљубљен њеки млади учитељ музике и она у њега. То зна сав град, а отац још не зна. И, вели, сав град симпатише заљубљеним, и сав град жели да се они узму, и сав град нестрпљиво очекује шта ће конте ријешити, - хоће ли учинити да му и најмлађа остане усидјелица, да га свијет проклиње. Конте има и надимак, у граду га обично зову: Мрвица филожофије, јер му је најмилија узречица: "Треба имати мрвицу филожофије!" (како наши Приморци изговарају ријеч филозофија).

Ми се слатко насмијасмо цијелој тој историји и томе надимку, па отидосмо у шетњу.

Истога дана, послије подне, нађох конта Мрвицу гдје игра шаха. Око играча сјеђаше велика гомила и бивало је све онако како сам изјутра разабрао, - кибичари не даваху мира играчима, а он, конте, само што би кадикад мирно рекао: "Та чекајте! Та, ке дијаволо, треба имати мрвицу стрпљења, мрвицу филожофије!"

Истога вечера, шетајући по корзу с њеким грађанима, новијем познаницима, познадох све три контове кћери. Двије старије бјеху крупне, личне, али већ презреле. Најмлађа, елегантна, стасита плавуша, отприлике од двадесет и пет и шест година, имађаше њежан лук вилице, лабудски врат, руду, црвенкасту косу, нос мало прћаст и дивне очи. То је била Славија. Старија се звала Еулалија, а најстарија Аурелија. За њима иђаше лијеп, висок младић, музичар М.

Дани ми се низаху једнолично, али не досадно, док трајаше лијепо вријеме, али отпоче киша, те ме сатјера или у собу, или у кафану.

Њеколико дана падала је на махове, па поче трајно. Не застуди много, али влага дојади. Тада се готово настаних у кафани.

Најсталнији контов партнер бјеше њеки стари судија, човјек веома нервозан, без "мрве филожофије". Бјеше их још двојица незнатнијех, које је и сувише лако добијао. Посматрајући игру, поњекад сам казивао свој суд, увијек опрезно. То ме је, ваљда, највише препоручило конту, те ме једном понуди игром. Тада му се приказах.

Били смо једнаке снаге, - најбољи услов да се веза одржи. Уз то, он је зацијело осјећао да ми је мио.

Мало по мало, постадох му "неопходан". Дођосмо до интимнијег односа, те би ме корио кад бих се задоцнио, или кад бих изостао. Ја се опет толико ослободих да често узех понављати његову омиљену ријеч: "Ке дијаволо, треба имати мрвицу филожофије!" То ми пријеђе у навику, ту смо изреку толико понављали обојица да једаред чух гдје за другим столом њеко рече: "Ено се Мрвице спремају за шаха!" Чух послије и кафанскога момка гдје рече: "Шах за Мрвице!!"

Послије игре, у сутону, најрадије заподијевасмо разговор о стварима апстрактним и мистичким. Он је наводио Хегела, Ђобертија, Еразма, чак и Нотрдамуса и Сведенборга!

Конте није радо шетао; из града готово никад није излазио. Једино му је кретање било од куће до кафане и обратно, а увијек је ишао сам. У потоњу, ја га почех пратити вечером, што је изазивало чуђење међу пролазницима. Доиста се морало створити увјерење да ја имам велик, готово тајанствен утицај на старца. Њеколико пута опазих да нас и његове кћери с прозора посматрају.

Пред Божић. опет настаде лијепо вријеме. Једном, у вечерњој шетњи по трту, опазих да ме госпођица Славија упорно гледа. То се понављало на сваком сукобу. А једном, кад дођох раније на доручак у кафану, затекох музичара М., који ту никада не долажаше. Бјеше са једнијем мојим познаником. Овај нас упознаде. Очевидно музичар бјеше нарочито зато дошао. Настојао је да ми се допадне.

Бјеше танковијаст, елегантан, њешто слабуњав у лицу, али веома симпатичан. Имао је особито лијепе плаве очи, мала уста и протегљасте, господске руке. Поријекла је био сељачког, из околине градске. Још као гимназијалац показао је необичну наклоност ка музици. Стриц његов, каноник саборне цркве, који га је издржавао, постара се за времена да га и музички школује још онда. Послије испита зрелости, стриц га отправи у бечки консерваторијум, одакле изиђе са најбољом свједоџбом, те одмах доби мјесто учитеља музике у мјесној гимназији и мјесто управника грађанског оркестра. Већ је и компоновао њеке ствари, и грађанска омладина сматраше га као будућу величину. - Њешто од тога знао сам и по чувењу, а остало допуни ми он потанко, тога јутра.

- Шта ли то значи? - питах се... - Након два мјесеца мога борављења у X, тога младог човјека одједном обузе жеља да се позна са мном! Неће, ваљда, захтијевати да му ја код конта "проводаџишем?"

Више у кафану није долазио, али у сваком сусрету по граду поздрављао ме је најумиљатије и измијењао би по коју ријеч са мном. Најзад, једног јутра на обали нађосмо се и он поче шетати са мном. Био је узбуђен, Започесмо разговор о времену, о којекаквим ситницама, па, на моје велико чудо, одједном, музичар ми стаде причати почетак и сав ток своје љубави према контесини Славији, и то тако повјерљиво, тако потанко, као да бјесмо одрасли заједно, - што само може оправдати страст, али свакако и њеки смјер.

И ја га запитах зашто то он мени казује, а он ми, без околишења, искрено, призна да он и дјевојка дођоше "на срећну мисао" да баш мене замоле да утичем на старца, пошто је већ познато да ја имам утицаја на њега, као нико други! И ватрено настави:

- Конте је заиста човјек племенит, без аристократских предрасуда, обожава своју дјецу, али, видите, он има једну манију, он се никако не може помирити с мишљу да његова кћи може љубити њекога другога, разумије се, па ма друкчијом љубављу, сјем свога оца!

- Шта? Не вјерујете? - викну М., на моје одрицање. - Та питајте цио град, та сав свијет зна шта је било са Еулалијом најприје, па са Аурелијом! Прије двадесет година, у Еулалију се бјеше заљубио њеки капетан ратне морнарице, наш човјек, властелин, млад, лијеп, богат. И дјевојка се бјеше њему свом душом одазвала. Нико не сумњаше да неће доћи до свадбе, а двоје заљубљенијех најмање. Пошто капетан откри своју намјеру конту, овај је био пренеражен. Тражио је од просиоца њеколико времена до одговора, а то је вријеме испунио кукњавом, јадањем, чак и пријетњом да ће се убити! Нити се хранио, ни спавао, нити је хтио на очи њекога од родбине и од домаћих пријатеља, који су га, наравно и по молби дјевојака и по своме увјерењу, хтјели оразумјети. Ништа не хтједе чути, никакав други разлог није наводио, до јединијех, лудачких, манијачних узвика: "Не дам ја моје дијете никоме! Никоме! Никоме! Аурелија, срце моје, ако ти то учиниш, знај да ћу се убити! Дајем ти часну ријеч да хоћу, а ти знаш да ја нећу погазити задату ријеч!... Бар, још годину, двије, стрпи се, о томе не помињи, ако већ. нећеш да чекаш докле ме нестане!..." И падао је преда њу на кољена и љубио јој руке. Пошљедица је тога била да се просилац удаљио, а дјевојка је дуго боловала, послије је хтјела у калуђерице, али и то отац спријечи. Цио град га је осуђивао, а он за дуго није излазио из куће.

- Је ли то могућно!? - рекох као за себе... - Је ли могуће да Мрвици филожофије недостаје толико мала мрва?

- Да, господине - додаде младић. - Случај је заиста невјеројатан, може бити, јединствен, али је истинит. Након три године, то се исто десило и са Аурелијом. Њу је искао конте Б., наш суграђанин, такође имућан, здрав, лијеп, образован. Што да вам понављам исте ствари. Све на длаку било је и с њом, као и са старијом... Стари конте и данас мрзи конта Б., који се међутијем и оженио.

Након подуљег ћутања музичар настави:

- Сад сам ја на реду. Зацијело, као најглавнији разлог навешће да је он већ при крају живота, па послије његове смрти нека раде шта хоће, а, међутијем, сами видите да је здрав као дријен, да он може живјети још двадесет година, иако је претурио шездесету. Његов је отац живио преко деведесет година. И, што је најгоре, та његова... како да је назовем?... очинска себичност, у суштини и дирљива и смијешна, биће све јача у даљој старости. Налазите ли и ви да се тога бојати?

- Шта вам ја могу помоћи, млади пријатељу? - рекох најзад, потресен.

Музичар извади из шпага њеко писмо. Бјеху три листића исписана. Он нађе на другој страни њеки став, уприје прстом у њ и замоли ме да читам.

Бјеше говор о мени, "о оном фурештом (страном) господину, о коме папа једнако говори". Славија се уздаше, послије бога, највише у мене да би ствар могао упутити! Очевидно, у машти сироте, заљубљене контесине, ја сам био њеки свемогући мађионичар!... Ох како бих ти радо помогао, кад бих могао, јадно дијете!

Али ти не помогох! Све се свело на то што ме је стари конте помрзио и презрео, ништа мање него и музичара!

Онда сам први пут видио и добро упамтио инглиски рукопис властеличин. Онда јој бјеше око двадесет четири године, данас има око тридесет и шест. Онда је љубила, тј. живјела удвострученијем животом, гледала на свијет и у будућност кроз ружичасте снове своје младости, данас јој је, бој се, срце слеђено.

Можда не ћаше бити срећнија и да се њен сан остварио, али свакако била би срећнија у путу ка жељеној, замишљеној срећи, а то није мало!...

Свакако, свакако, много боље ћаше бити да је папа имао још једну "мрвицу филожофије".

Кишовите ноћи

Пошљедњег дана католичке године, киша је пљуштила цијелог дана, па и кад кроз тијесне и пусте улице градске жмирнуше запаљени фењери. Са олука високих старинских кућа падаху слапови на калдрму. На све стране вода је шуштила, тутњила, ревала.

У крчми Код три звијезде, при дну дугачког стола, вечераху крчмар Мишо Селаковић и његова кћи Ивана. Никога другога у крчми не бјеше. Иза њих, кроз кухињска врата, пламен на огњишту свјетломрцаше, те се, на махове, на стијени, приказиваше сјенка чупаве, женске главе, која је такође јела. То је била Јелена, надимком Јејина, сестра и куварица Мишова. Момка немађаху.

Пошто вечераше, Ивана узе распремати сто, Мишо се стаде протезати и зијехати на столици, Јејина дође на кухињска врата и запита:

- Да запрећем ватру?

- Запрећи! - рече брат преко зијеха. - Да ми није због Пипа, одмах би затворио. Ово је брате ноћ за спавање! Ово је божји дар! О-хо-хо, ала ће се спавати!

И као да начини ;увод слатком спавању, које ће трајати дугачке кишовите ноћи, крчмар сложи мишице на груди и изврати главу. Ивана отиде на врата да кроз пљусак посматра пусту улицу. Јејина се врати у кухињу и одмах започе грдње на "Латине".

Латини су, знате, не само Талијани, него и Срби католичке вјере.

Тако све троје показаше шта је коме на срцу.

Богати, размажени крчмар, бјеше жељан једино одмора и безбрижности. Био је јак, здрав човјек, од педесет година. Глатки и румени образи, танки још црни бркови, напомињаху оне ликове на берберницама, те је он увијек био идеал љепоте простијем женскињу, а откад остаде удовцем, просто му се наметаху. Из навике, из частољубља, а не због зараде, држаше отворену крчму до поноћи. Његово добро вино привлачило је вечером занатлије, подофицире, мање чиновнике и мрнаре. Ту се "бришкулало" и грајало до поноћи, али на први откуцај часовника, кад показиваше дванаест, Мишо викне: - "Ол рајт, на ноге, дјецо! Свима и свакоме лаку ноћ!" И томе већ не бјеше поговора. Дању њих троје једва могаху одољевати послу, навали сељака који долазе у град, на суд, или због пазара. Јејина је готовила, он је послуживао, а Ивана наплаћивала.

Бриге велике бјеше се Мишо ослободио недавно, кад се Тони Фабри ожени. То је био дрводјеља, убојица и разметник, каквима је обилато Приморје. Тони је лудовао за Иваном, а и она за њим, те Мишо једва спријечи да је на силу не одведе. Нагађало се да Мишо жели удати кћер за каква чиновника, па да ће се и сам оженити.

Ивана, стасита дјевојка од осамнаест година, бјелолика, повијених обрва и црнијех очију, доста личаше на оца, али ћуди бјеше сасвим супротне. Он, себична мирњачина, стамен, у свему сређен, а она под личином мирноће, бијаше фантастична, понесена за необичнијем. Гледајући с прага у Језиву ноћ, она ствараше језиве догађаје, који би доликовали томе оквиру.

Баба Јејина, старија од брата десет година, удовица без дјеце, ситна, сва чвораста, истицаше се вјерским православљачким фанатизмом, који се не изражаваше толико у вршењу обреда, колико у неутољивој мржњи на католике. То је била права болест ограничене а и обазриве бабе, која је могла само грдити. Она је више мрзила Тонија Фабрија због његове вјере, него због његова развратног живота; она би, доиста, радије задавила Ивану, него што би пристала да се уда за "Латинина". Док је братанична стојала на вратима и маштала ко зна о чему, дотле је тетка прала судове и грдила:

- Потоп, дабогда! Потонуо им, дабогда, и мали Божић и њихова Три краља и њихов свети отац папа и све њихове фандоније! Ах, ниједна вјеро, да ми је доживјети да те Руси униште! Хоће, акобогда!... Свјат, свјат, свјат, Господ Саваот! Удри по мозгу поганију!...

Округли часовник на стијени закврча и поче избијати осам. Ивана се врати к оцу и рече:

- Ето стрика Пипа.

Па донесе карте, таблицу и креду, па отиде да наточи квартуч вина.

Пипо рибар становао је чак на обали, отприлике на километар даљине, а ипак, грмјело, пуцало, Пипо не изостане да по вечери с братом одигра три партије бришкуле.

Уђе и скиде огртач од навоштенога платна. На глави му бјеше кожна рибарска капа, налик на шлем. Био је омален. Његово оштро, жуто лице, са поткушенијем, сиједијем брковима, са ситнијем смеђим очима, као да се вјечито потсмијеваше. Никакве сличности не бјеше између та два рођена брата, а сличност између Пипа и Јејине бјеше у грбастом носу и развраћеним устима. Пошто назва бога и сједе, Пипо додаде:

- Оде им стара година плачући. Па одмах узе мијешати карте.

- Нека, валај! - прихвати Мишо. - Не бих дао ову кишу за десет вијорина. Чим свршимо, лећи ћу. О-хо-хо! ала ће се спавати.

Јејина из кухиње довикну:

- Је ли, рече, да им оде година плачући? Нека, брате, нека! Плакала им свака, довијека! Ивана сједе према стрицу и налакти се. Одиграше двије партије без ријечи, курњавећи из кусастијех лула. Кад започеше трећу, уђе Тони Фабри, сједе подаље од њих и заиска получак вина. Ивана, збуњена, погледа оца и стрица, па отиде да га послужи. Јејина се промоли, накриви главу и учини: "Ух! ух!" Пипо запита шапатом брата:

- Ама, зар долази овамо!?

Мишу се одиже торња усна и бљеснуше вучји сјекутићи, што учини да му се обличје измијени. И он одговори кроза зубе:

- До сада није. Ђаво би га знао! Тони, млад, снажан, необично широких леђа, плав, бјеше мила лица.

Он уздрхталијем гласом запита дјевојку:

- Па како си, Ивана?

- Добро, 'фала, - одговори она, па отиде за тезгу, подними се и уприје очи у њега.

Мишо баци карте и упути се к вратима рекавши:

- Вријеме је да се спава! Ол рајт! Пипо се окрете ка Фабрију и рече:

- Оде стара година плачући, синовче! Тони се трже. На његову узбуђену лицу видје се као да у тијем ријечима тражи какву увредљиву наговијест. И скрстив своје силне мишиће, запита опоро:

- Шта хоћеш да тијем кажеш, барба* Пипо?

- Па ето, небо плаче, - тако се каже, - вели рибар мирно.

- А као за чим би то плакала наша стара година, а? - пита Тони и пркосно одиже главу.

- Хоће ли се ваша смијати, разумије се, нашој? Хоће ли се овдје, код Селаковића, увијек вријеђати наша вјера?... Која је старија овамо, у нашој царевини, питам ја вас!...

- Какви су то разговори? - викну Мишо, ставши према њему, држећи руке за собом. Пипо слегну раменима и затрепта очима. Јејина из кујне дрекну.

- Разговори луда човјека! Свјат, свјат Господ! Удри, брате!

Тони устаде, баци крчмару грош и узвикну:

- Ол рајт! Ол рајт! Власи! Јејина потече на њ, као бијесна; у руци јој се одњекуд обрете штапина. И викну:

- Ево ти рајт! Па лупи штапом по столу. Тони огртачем угаси и обали лампу. Зачу се цилик" њеко стењање, топот корака, и пљеска на улици...

То је све трајало тренутак.

А пошто Мишо запали свијећу, не би ни Иване!... Одјурише обоје у кишовиту ноћ.

Ркаћки патријарх

У приморском граду Травњу, у суботу, 17 марта, године 1854, стари травањски трговац Марко Пламуша - надимком патријарх, у свом дућану дознаде да се Француска и Инглеска придружише Турској против Русије, и паде у несвијест. Управо, задуго је било питање је ли Патријарх најприје дознао за тај догађај, ла онда пао у несвијест, или је за догађај дознао пошто се освијестио? Задуго су о томе разбијали главу жбири и Латини (католици) травањски, али старац не хтједе казати истину, док је трајало оно апсолутистичко доба.

Онога јутра, Патријарх, пошто се, по свом обичају, дуго богу молио и доручковао у кући, стиже у дућан кад је његов синовац Трива већ увелико пазарио, јер је субота пазарни дан у Травњу. Уђе у пун дућан па поче купце савјетовати у избору, умјеравати цијене, итд. Стасити старац, блага лица, сиједе браде, са свиленом црном капом на глави, у дугачку црну капуту, задаваше сваком повјерење и поштовање. Сељаци православне вјере обожаваху га, сматраху га као жива свеца, а "Латини" га и мржаху, али и они га поштоваху. И тога јутра, уз погађање и цјенкање, било је помена о старим временима, и о женидби Тривиној; те се, као и увијек, понављао узвик: "Та шта га већ. не жениш! Толико благо, а ви инокосни!"...

Стара Параскева, Патријархова сестра и "домоводитељка", ручала је уз обичне разговоре о Русији. Скоро је година дана (управо од јула 1853 откад Руси упадоше у Влашку) да се у њиховој кући и не говори о чем другом. Стари је на свој начин објашњавао новинарске вијести, а свако његово тумачење бјеше дуже од најдужег новинарског чланка. Закључак је био увјек један: "Руси ће побиједити!" Јер не само што је уз њих бог, као свагда, него имају силу и богатство, које се не може исцрпсти! То зна он, Патријарх, који је својим очима гледао руску војску, руско благо по црквама и манастирима.

Параскева бјеше братов одјек међу женама, које је похађаху. Она је њима објашњавала мало друкчије, женски. Говораше:

- Руси ратују ради ослобођења Христова гроба од некрста, а Русима се противе не само Турци, нето и Латини и Лутори! Али то је добро. Због тога безбоштва, нестаће са лица земље сваке вјере, осим крста од три прста, свијех краљевина и царевина, сјем јединога и превеликога царства московскога, православнога...

Кад послије ручка Трива отиде у дућан, Патријарх, као свакога дана, леже у истој трпезарији на диван.

Источни угао, према прочељу, приказиваше прави иконостас, - три низа икона, сребром и златом окованих, пред којима увијек гораше кандило. - Докле Патријарх спава, под благом заштитом светитеља, да вам испричам шта је главно из његове прошлости.

Родио се у заграђу травањском, пошљедњих година владања Млетачке Републике. - Отац му, надничар, даде га у трговину код њеког имућног и самораног Грка. (Онда је било још њеколико грчких. домова у Травњу.) Млади Пламуша угоди Грку, а кад стаде на снагу, постаде му као посинак. У то вријеме Приморје припаде Аустрији и она постави православног цркви првога владику. Али тај владика (цинцарског поријекла, иако се звао Краљевић), поче најприје кришом, па јавно, радити да се православни поунијате. Зато се против њега створи завјера и мјесто њега, по случају, плати главом њеки његов доглавник, Пољак, каноник. Владика, побјеже; влада затвори око петнаест завјереника, међу којима и младог Пламушу. Срећом његовом, двије године прије ослобођења, господар, умирући, остави му своју кућу и дућан, а ако би он умро у тамници, онда да припадне православној црквеној опћини. Кад се Пламуша, након девет година, ослободи тамнице, први посао би да отиде у Русију. Тако је лутао пуне двије године, обилазећи велике градове и света мјеста. Вративши се у завичај, преузе трговину, не хтје се женити, него узе к себи сестру Параскеву, удову без дјеце. Доцније узе синовца Триву за помоћника у радњу... Имање се множило, а уз њега и његов углед у Травњу, особито међу православнијем, који га изабраше за пријесједника "општества". Католици из поруге, прозваше га "Ркаћки патријарх" - што, мало помало, узеше и православни, изоставивши погрдни придјев.

Тако је, углавном, трајало без великих промјена тридесет година, до дана када га остависмо да се послије ручка испава под заштитом многобројнијех божијех угодника...

Уставши, Патрика се молио пред иконама, мање него изјутра, а завршио је као и изјутра, као и сваког пута откад зарати Русија с Турском:

- Господе, молим ти се, молим се свјем небеским силама, свом душом и свијем срцем скрушено вам се молим, будите у помоћи благочестивом цару Николају, његовој храброј војсци, - подајте им на враги побједу и одољеније, а злотворе наше, Латине и Луторе, сатори јакоже Содом и Гомор јеси!... Амин!

Па отиде у дућан.

Тога дана, послије подне бјеше припекло сунце као што може гдје на сјеверу у средини јуна. Међу високим кућама, са глатке калдрме, отсијеваху врели зраци, те чисто бођаху очи. Патријарх крочив на улицу одмахну главом и започе сам собом:

- О, брате, ово баш пригријало. Помози, Пречиста! Сачувај нас марчаног сунца!

Сусјед му, њеки Нико Фркета, кројач, занесени "Латинин", стајаше на вратима и по обичају поздрави Патријарха са:

- Бона левада, шјор Марко! (здраво устао!) И додаде:

- Ке нова?

Патријарх изврати главу и рече:

- Ето ке нова! Киша ће!

- А, биће још што нова, биће! - додаде пакосник.

Патријарх слеже раменима и отиде. Бјеше му већ додијало препирање с Ником, а бојао се да не изусти штогод "зашто би могао допасти још једном куће необичне", јер већ разговори и нагађања о рату почеше постајати заједљивији...

С уживањем стаде на праг свога хладовитога дућана, задржа поглед на Триви, који премјераваше трубу платна, па га, чисто са милоштом, скрену на широку столицу, постављену кожом, која је раширила своја "објатија", као да старцу каже: "Ходи, Патрико, мој стари, да се одмараш, да ђетету причаш свјетске догађаје."

Са те историјске столице њеколико травањских нараштаја слуша страдања Патријархова и његова путешествија.

Трива узе од стрица штап, примаче обичну столицу, на коју ће старац пружити ноге, припали му чибук, и додаде "Објавитеља далматинског", који је долазио послије подне...

Стари, пажљиво разгледа је ли завој цио, прочита своје наштампано име, па узе читати указе на првој страни. А кад окрете лист, тргну собом, поблиједи, главу изврати, руке клонуше...

Трива, ужаснут, потече к њему вичући, па потече к вратима, и опет натраг.

У тињи час испуни се дућан гомилом; њеки радник отрча по љекара.

Мајстор Нико Фркета рече:

- Нема ту помоћи, мој Трива! Капља га је ударила! Свршио је!

Угледавши новине на поду, Фркета их узе, као да се ништа није десило, прочита гласно крупно штампан телеграм: "Беч, Француска и Инглеска, опозвали своје посланике из Петрограда. Обје те државе изјавиле су се као савезнице Турске и објавиле рат Русији. Држи се као поуздано да ће се к њима придружити и Сардинија"...

Кројач удари дланом по новинама и викну:

- Сад све разумијем! Ето, шта донесе смрт Пламуши! Бог да те прости, стари фанатико, али боље нијеси ни заслужио!... А Русија већ не поможе, она је свршила!

- Лажеш! - викну Патријарх исправљајући се, на што сви, сјем Триве, на столици, поискакаше из дућана.

- Лажеш! - понови, сав црвен у лицу, а вратне му жиле набрекле да прсну...

- Стриче, Побогу! започе Трива, и обрадован и ужаснут...

- Жив сам!... Русија ће... колико вас год има!... Дај воде!

Сједе и раскопча огрлицу.

Љекар дође, видје што је, препоручи мир и отиде.

Као муња пролети глас по Травњу да је Ркаћки патријарх умро од капље. Православни трговци и занатлије дођоше, и како се радосно изненадише затекавши старца на обичном мјесту ( на столици). Он им рече:

- Ни бриге вас, ни за мене, ни за Русију! Додуше, мени је већ и вријеме да путујем, али се надам да ће ме бог одржати у животу још који мјесец, да видим погибију душмана наше вјере! Јер, не бојте се! И царствију јего не будет конца! С нами бог, разумјејте, јазици и покорјајте сја, јако с нами бог!

Па развезе надуго, заборавивши да је мало час био у несвијести. Тек у потоњу сјети се тога и рече синовцу:

- Чујеш ти, ако би те питали Латини кад ме снашла немоћ реци: "Прије него што је прочитао новине!" - Разумијеш ли? А ви, тако исто! Сад идите на вечерњу. Данас је субота! Не идите у гомили, него подвојени!...

Глас о догађају доприје и у заграђе. У то доба бјеху на дому само старци, женске и дјеца, а људи млађи бјеху на пољском раду. Жене и старци похиташе у град, у главну улицу, гдје их, по старчевој наредби, пресрете Трива и упути у цркву.

Послије службе, нареди Патријарх да сви иду у црквену кућу, у велику дворану, гдје се држаху скупови. Уђоше сви, и жене и дјевојке, што је била велика новина!

Он им исприча догађаје, који, из толике даљине, тако силно одјекиваху у том закутку, у тијем смјерним, вјерним срцима. Углавном, објасни им шта се спрема и на што се иде - спрема се напад на цара московског, а то је као да речете на православну вјеру и народ! Уз некрсти турске удружила се латинска Франција и луторска Инглитера, а, по свој прилици, и други ће.

Пошто сачека да се слушаоци исплачу, стаде их тјешити и храбрити, увјеравајући их да никаква сила људска не може надјачати крст од три прста. Бог зато и допусти ту напаст да се на крају види како он милује православије.

- Ја знам да бисмо сви колико нас је овдје дали живот свој за Русију, али то не можемо. Знам да бисмо сви жртвовали сву своју сиромаштину да им како помогнемо, али и то није могуће. Зато, учинимо што можемо, и што ће нам пред богом ваљати. Да већ није велики пост, ја бих вас савјетовао да постимо ову недјељу с намјером за побједу Руса. Овако препоручујем онијем који могу издржати да једнониче сваког дана до друге недјеље, да сваког вечера држе молења и велика клањања (метаније) за спас свете Русије!

- Хоћемо! - повика скуп одушевљено. Патријарх настави:

- Ето, као што вам је познато, ја сам науман био да ове јесени оженим Триву, а сад то одгађам дотле, докле год не разаберем за погибију наших душмана. Какво би ми весеље било, какав би ми благослов са невјестом у дом ушао, докле моја вјера плива у крви!?

То истом потресе гомилу, диже се граја, чуше се узвици: "Неће бити свадбе међу нама, док не чујемо весели глас!"...

По души, не бих рекао да су се и дјевојке тијем одушевљавале. Ту је била и Цвијета Рајковићева, за коју се знало да је Патријарх у срцу намијенио Триви, али му дјевојка прва приђе и пољуби га у руку...

Шта су све русофили претрпјели до 11 септембра 1855, дакле за двије године, то би тешко било испричати! Доста је само да напоменем да су се куће за сунца затварале, да су људи били под оружјем, на опрезу, каогод у доба најезде, послије пада републике.

Патријарх, који је свима препоручивао опрезност и стрпљење, изгуби и једно и друго онога дана кад се у Травњу диже урнебес због пада Севастопоља.

Тога злокобног дана, послије подне, отиде он пред велику кавану под бедемом, гдје се топлијех дана једва мјесто може наћи. Кад се Патријарх помоли, латинска гомила једногрлице заурлика:

- Доље с Русијом! Живјела Франција! Доље с Ркаћима и с њиховијем Патријархом!

Он пусти да издуши граја, па диже високо десницу, пружи три прста којима се крсти и викну:

- Гледајте, Латини! Ово је Русија и православни закон, а ово сте ви!

И стисну мали прст и домали десне руке. Па додаде:

- Ово је сила, а ово је ништа! Па се прекрсти и вичући јаче, изрече први пут пред њима своју омиљену изреку:

- И царствију јего не будет конца! Латини, као скамењени од чуда и од дивљења пред толиком вјером и храброшћу, пустише старца с миром. А њеки рече:

- Ја их мрзим, али скидам капу пред њима! Докле су оваки, не може им се ништа!

Цар Дуклијан

О цару Дуклијану знао сам колико свак коме су познати наши народни умотвори и ко је завирио у историју, а то је да је Дуклијан изопачено име римског императора Дијоклетијана, (Diocletianus) и да је његова личност, налик томе, изопачена у хришћанским легендама. Осим тога, више пута сам обишао Дијоклетијанов двор, његову богомољу, његову гробницу и његов завичај Солин, тачније да кажем, све оно што је од свега тога остало, - разгледао сам све то овлаш, површно, као што чини сваки путник кад га пут нанесе у Спљет. Дакле, моје знање о Дијоклетијану, о његову времену и о свему што је у вези с њим било је "просјечно" и право да кажем нијесам ни осјећао потребу да знање о томе умножим. Али прије неколико година намјера ме намјери на њеког настраног попа, који ми, у Сплету и у Солину, три пуна дана пуњаше главу Дијоклетијаном и свијем онијем што је у вези с њим, те ми сјенка старог, озлоглашеног императора не избиваше из мозга ни на јави ни у сну, него постаде право обајаније, од кога се једва ослободих! И то хоћу да испричам.

С јесени упутих се из Црне Горе у завичај. Од Котора до Дубровника пловљасмо по мирном мору, али одатле поче духати вјетар, те море побјесни да се већина путника разбоље. И мене не мимоиђе морска мука, те једва чеках да се искрцам у Спљету, гдје стигосмо ноћу. Одатле до Шибеника преостајаше ми пет-шест часова вожње по мору, те одлучих да ноћим ту, да ту и преданим, па с вечера да наставим пут жељезницом.

Сјутрадан освану небо ведро, али ваздух и море бјеху још немирни. Излазећи из гостионичке собе, видјех сусједна врата отшкринута и чух талијански разговор. Ствар сувише обична у нашем приморју а да би могла привући пажњу; али ме задржа необична супротност језика и изговора ријечи па и приједмет разговора. Бјеху два мушка гласа, један Талијана из Италије, који говораше књижевним језиком, а други каква нашег проста човјека, који уплићаше у талијанско-спљетски дијалекат по коју тосканску ријеч. Бјеше свршетак разговора. Старији рече:

- Тако ти је то, мој драги! Ваш Диоклецијано, и жив и мртав, задао је доста посла свијету, - то јест, у овом пошљедњем случају, људима од књиге!

А други прихвати:

- Ми се тијем поносимо, монсињоре!

- Ма не баш свијем, не баш тијем што је онако грозно прогонио и мучио хришћане!

- Не, монсињоре, али без тога не би постојала највећа дика нашега краја: area martyrum!

- Гле, и латински! - довикну "монсињор".

- Ма, браво, брависимо! Али сасвим је добро опажено, добро опажено, добро опажено!

Па настадоше поздрави при растанку. За оно њеколико тренутака, а на подлози њихова разговора, замишљах да је ту какав владика и њеки црквењак. Али зар владика у обичној гостионици и у собичку! Па у оно доба, онаки разговори!

Изиде. средовјечан, по. изгледу туњав и приглуп берберин, носећи своје справе увијене у црној кожи. Тада ми би све природно. Он ми назва јутро, ја прихватих и запитах:

- Молим вас, ко је у тој соби?

- Монсињор Роза, - одговори брица и стаде, очевидно вољан за разговор.

- Владика њеки?

- Не, него апостолски протонотарилус из Равене. Учена глава, мој господине, врло учена, најученија у конгресу, - вели брица, cresendo у заносу.

- У какву конгресу?

Човјек, веома изненађен мојим питањем, узе ме мотрити избуљеним очима. Најпослије ће:

- Па, забога, зар ви не знате да је до прекјуче био у Спљету међународни конгрес хришћанских археолога из васцијела свијета!? Било је Талијана, Француза, Шпањолаца, Нијемаца, и сваке нације, све по избор најученији људи у старинама! Та о томе су све новине писале. Отслужена је миса у старинској базилици солинској, након четрнаест стољећа, замислите, након четрнаест стотина година!.. Јесте ли ви Далматинац?

- Јесам. Устао сам њешто бунован па сам смео с ума, а иначе знао сам све то, пратио сам. ! Дакле конгрес је закључен? - Закључен је. Разишли су се сви чланови, осим монсињора Розе, који ће остати још њеко вријеме, ради својих студија, - пише нову књигу о нашем Дијоклецијану, знате! Уосталом, кад вас то толико занима, зашто не бисте свратили ка монсињору? Можете, сасвим просто, без церемонија, јер треба да знате, колико год је високо учен, толико је и "дењозан" ("снисходљив") и њему је баш пријатно поучавати свакога о старинама. Ето на примјер, ја сам обичан берберин, а он са мном и не говори о другим стварима! А бријем га свако јутро, у ово доба, јер монсињор је раноранилац! Ја вас увјеравам да ће вас свесрдно примити, а што га дуже будете слушали, тијем ћете му већу љубав учинити!

Хтједе закуцати на вратима прелатовим, али га задржах:

- Станите, пријатељу! Немојте! Хвала! Ја ћу већ сам,... послије, у згодније вријеме...

У томе шкргну брава изнутра и врата се почеше лагано отварати.

- Ето већ излази монсињор, - кликну весело берберин.

Изађе педаљ стара попа, добродушна, насмијана лица, необично живих испитљивих очију. Он запита веселника:

- Шта вам требам, пријатељу? - Ето, овај се господин веома интересује за старине и жели да се позна с вама!

То рече па отиде, а монсињор скиде шешир и приказа се: "Дон Антонијо де Роза, апостолски протонотаријус а у пустим часовима и археолог!" Казах се и ја њему, правдајући се што га не претекох у учтивости, као што би требало, али ми он не даде времена... Додадох да сам и ја у пустим часовима "скриба".

- Које врсте? - запита, заиста дењозни протонотаријус.

- Понајвише биљежим појаве из народног живота у облику прича.

- Тако! А бавите се и старинама, како, ето, разабирам.

- Боже мој, монсињоре, не могу рећи баш да се бавим, него тако, пригодно, колико и сваки обичан човјек. Уосталом, берберин ме је криво разумио. Ја сам га само запитао је ли музеј данас отворен. А, наравно, чувши за ваше поштовано име, а пошто сам читао ваше извјештаје... Монсињор ме прекиде:

- Музеј је формално затворен, пошто је његов управник, монсињор Булић, отишао из Спљета, али је музеј стављен на моје расположење, те, драги господине, ми ћемо сад лијепо заједно онамо и, то се по себи разумије, бићу вам на услузи, ако желите, цио дан!

И као каквог старог знанца, протонотаријус узе ме под руку, те се упутисмо ходником. Нађох се у чуду. Куд ће ме ђаво навести да измислим како сам желио походити музеј и да сам читао његове реферате, кад једва ако сам начуо за конгрес! Али то бјеше уњеколико природно, јер сам свагда, бавећи се подуже у Спљету, свраћао онамо, а друго, био сам у струји тијех мисли. Ипак покушах да се извучем. Рекох:

- Монсињоре, то је за мене заиста велика и незаслужена част, али, нажалост, прво и прво, нијесам још доручковао...

Он стаде, па ће повјерљиво и очински:

- Боме, ја јесам! То је, знате, моја велика слабост што сам веома гаман на доручак! Просто сам нестрпљив м нервозан докле не добијем моју здјелицу шоколаде и два хљепца! Зато је у Равени моја миса најранија, сваког јутра, љети и зими, у лет часова. Тако бива и овдје. Од првог јутра споразумио сам се са парохом цркве Светога духа, и ја сам тамо тачно у пет. Али требало би да ме видите како марширам натраг, на доручак, баш младићки, баш војнички, све: "ајнци, цвајнци", као кажу Австријанци, - ха-ха-ха!

И онда пође држећи једнако своју руку под мојом. Ја сам већ био опчаран толиком добродушноћу и милом наивноћу прелатовом, те да не бјеше страха од археолошког гњављења, баш бих радо наставио дружење са чичом. Рекох да бјеше педаљ старчића и необично жива погледа, сад, кад додам да бјеше у свиленим поповским хаљинама са црвеном огрлицом, да бјеше лак као врабац, здрав и живолазан, без и једне сиједе длаке у својој густој гаравој коси, да му на избријаном и веселом лицу не могох погодити године, казао сам све.

Након пет-шест корака, баш кад заустих да га обавијестим како ја доручкујем, он стаде и настави са великом збиљом и као још повјерљивије:

- Али, inter nos, рђава је, врло рђава шоколада и овдје и по цијелој Далмацији! Не буди вам криво, синко, али истина прије свега! Или је не знају готовити, или је лоша врста, или је млијеко танко!

- Све то скупа, монсињоре, - рекох смијући се.

- Ма, корпо де Бако, зашто не набављају шоколаду Сишар, која је призната у цијелом свијету?

- Ма, шта знам!... Е, сад да испричам ја вама своје јутарње навике. И ја рано устајем, као и ви, али, сасвим обратно, треба да протече најмање час, па да ми се прорачи на јело, а тај час обично шетам!

Он поново застаде и куцну штапићем о под:

- Видите, како се то згодно стекло! Таман да ме испратите до музеја, па онда отидите да доручкујете, па се вратите у музеј, гдје ћу вам натенане моћи објаснити све што желите! Не само то, него имам и једно изненађење, - то јест, оно ће бити изненађење за сав археолошки свијет, ако бог дадне још мало живота!

Мука ме спопаде те збуњено одговорих:

- О, каква част, монсињоре, али видите, имам важних послова.

И измислих којешта, што он пажљиво саслуша, па одговори:

- Врло добро! Дуго је јутро! Сад је тек седам, будите готови са доручком до осам, останите у музеју до десет, ето вам за послове времена до ручка доста. Ја ручавам тачно у један, у хотелу. Мило ће ми бити ако будемо за једним столом.

Шта сам знао! А како на сваки пријелаз у разговору застајкиваше (по опћем обичају талијанском, нарочито поповском), помислих да ће најбоље бити да га не прекидам, иначе ни за два часа не стигосмо до музеја! И заиста, монсињор заторока, заустављајући се ипак, али покраће. Ја ћу овдје навести што ми се чини знатније из његова причања (дабоме, колико се сјећам), а трајало је, без предушка, четрдесет минута од гостионице до јужних градских врата, гдје је музеј, који се пут може пријећи за петнаест минута. Ево, насумце, из старчева повиједања:

- Дакле, монсињор Булић је отпутовао, мислим, у њеко село да се одмори. И треба му! Поверето (јадник), колико га је само труда стало да нађе одзива и код своје владе и код страних научника да се конгрес састане! А гдје су друге припреме, гдје је сам конгрес! Али је овјенчано успјехом! Нећу да кажем да је био међународни конгрес, каквих бива иначе по свијету, али за Далмацију ипак је необично. Резултати до којих је Булић дошао за двадесет година неуморна истраживања и овдје, у Дијоклетијанову двору, и на солинским развалинама, заиста су огромни, особито кад се узме на ум шкрта помоћ од стране владе и оскудица нових стручних дјела. Особито су знатна откровења древне базилике и гробова мученика, али, inter nos, уопће говорећи, вашим покрајинским археолозима многе ствари изгледају као и неслућене, а онамо су утврђене! То, знате, уопће речено, јер: истина прије свега! Али што је било баш лијепо и оригинално, то је његова мисао да се на рушевинама стародревне базилике солинске, која је сражена са земљом и под њом затрпана лежала тринаест стољећа, да се, рекох, у њој отпоји служба божја! То је заиста лијепо и оригинално, лијепо и оригинално, лијепо и оригинално! То је, што би рекли Французи, прави клу (clou) конгреса, прави клу, клу, клу!.., Сви су се разишли, јер су уморни били, иако су сви млађи од мене! Мени је, знате, седамдесет пета! Пета, пета, пета! И ја, ето, не уморих се и, истину да кажем, једва сам чекао да се разиђу, да сам останем, па да овдје, на "лицу мјеста", довршим своје студије о Дијоклетијану, тачније да кажем, да утврдим, уњеколико да илуструјем своја открића и своје закључке; разумијете ли ме? Закључке, непомјерљиве, необориве, необориве, необориве! ... Јер ваш велики земља", велики Дијоклетијан, био је недостижан и као војсковођа и као државник, управо као свестрани геније, коме је Наполеон налик, који је управо у Наполеону васкрсао, - јер, знајте, све што је ;необично силно, не умире, него преображено васкршава!... Тобоже, не зна се зашто је прогонио хришћанску вјеру, али ја вас увјеравам да и то бјеше политичка мисао! Да, политичка, политичка, политичка!

Ето, тако, понављајући њеке ријечи или реченице, тачно три пута, протонотаријус предуши пред вратима ониске, дугачке зграде, која се наслања на спољни дијелак зида Дијоклетијанове палате. Ту га чекаше послужитељ, који отвори врата. Старац му пружи руку са поздравом: "Дакле, драги господине, до скорог, најскоријег виђења!", - али кад то изрече, пружи штап пут огромне куле, којом се завршава зид, и на којој се виде крњотине. И запита:

- Видите ли ви оно?

- Шта?

- Оне трагове вјечне, неизгладиве, које оставише варвари у седмом столећу, оне исте руке које разорише највећу културу што се на свијету појавила! А! Ко мислите да бјеху ти варвари?

- Пааа,... ваљда..., чини ми се, Авари!

- Ма, си, си, си, Авари! А Булић тврди да то бјеху Хрвати! Кроати, Кроати, Кроати!...

Отидох у кафану, гладан, а већ сит археологија. Поред доручка наредих момку да ми донесе све могуће застарјеле покрајинске и друге новине у којима има што о археолошком конгресу. Јер се одлучих да не преварим старца, а уз то да се, колико толико, "инфаринам" старинарском науком. Момка је, поред изгледа на напојницу, доиста покренуло и патриотско осјећање (као и берберина у гостиони, као и ове остале Спљећане, оних дана), те ми донесе бреме илустрованих и политичких новина. И ту се, за час времена, снабдјех силним "знањем" о другој половини четвртога стољећа послије Христова рођења па, тако спреман а и добре воље, отидох у музеј.

Затекох старца у ;ономе одјељењу гдје се налази чувена, огромна. Адамова књига; писаше за столом претовареним књигама, цртежима, фотографијама, камењем, итд. Дочека ме радосно, рашири руке и дође ми у сусрет с узвицима. Након тијех излива срдачности и пошто посједасмо, започе:

- Ја бих вас молио, драти господине, да ми, прије свега, - прије свега! прије свега! онако сумарно (можете и без икаква реда), кажете што знате о вашем великом земљаку, који је, као што знате, силан траг оставио у повијести.

И узе потпуно тон и држање професорско.

Дође ми да прснем у смијех, али се савладах, те узех држање ђачета које се спрема да изговори тазе научену лекцију - што је уистини и било; набрах обрве и започех кокош'им гласом:

- Дијоклецијанус Гајус Аурелијус, доцније надимком Јовијус, римски император, родио се овдје...

- Гдје овдје? - викну оштро испитивач.

- У Салони...

- Јесте ли сигурни?

- Бога ми, нијесам!... Уосталом, господине проф..., пардон, монсињоре, кад бисте имали доброту да ме исправите на крају, јер...

- Ва бене! Дакле, наставите! Родио се које године?

- Чини ми се око 240-те и био је ниског поријекла, по њекима чак ропче од роба. Као младић, за царовања Пробусова, ступио је у војску и у њој се храброшћу и умљем толико одликовао да је прије своје тридесете постао њеки старјешина. Затијем, послије убиства Нумеријанова војска га прогласи за императора. Мислим да се то десило у Калкедонији. Али га цијела империја одмах не признаде, нето то би доцније, послије смрти његова противника Каринуса. Доцније подиже он славног војводу Максимилијана у чин сувладаоца, најприје под титулом Цезара, па Августуса. Још доцније подиже тако још двојицу, Галеријуса и Константина Клоруса, те се царска власт подијели међу четворицом и тијем се успостави и утврди већ пољуљани аукторитет. У огромној царевини поново процвјета благостање. Разумије се да се све у држави радило под врховном управом Дијоклетијановом, који је био колико велик војсковођа, толико и велик државник... Осим свега осталог, два се догађаја истичу за вријеме његова владања: први је тај што он напусти Рим а изабра за пријестоницу Никомедију у Витинији, гдје заведе прави источњачки двор и церемонијал, прозва се "господарем" (Доминус). Други је, што двије пошљедње године своје владе стаде немило прогонити вјеру Христову. Не зна се прави повод томе. У исто вријеме, по његовој наредби и насновама, поче се зидати ова огромна, величанствена палата, у којој се налазе сфингсови и стубови пренешени из Египта, мрамори из Италије, итд. под чијом се сјенком сад ми налазимо, у коју се смјестио читав град од три-четири тисуће душа! Најпослије, монсињоре, Дијоклетијан, сит свега, првог маја 305-те, у Никомедији, збаци с главе дијадем и потури скиптар, па се пресели овамо, у свој двор, у коме је чекао смрт, која га снађе по њекима 307-ме, по другима 316-те!

Бога ми, толико знам, хвала Талијанској илустрацији из које сам то запамтио малочас! А да ме, оче прото, опет предвече преслишаш, сума би се, по својој прилици, свела на много мање и ти би се већма мрштио на грешке моје или писца у Илустрацији!

Јер, за вријеме преслишавања ни лице мога слишатеља немађаше мира, - час се мрштио и дизао обрве као од чуђења, час се иронично осмјејкивао, час је прћио уста; једном је добио такав израз негодовања као да је хтио рећи! - "Пи! на тебе и на "изворе" које си проучавао!"

Настаде тајац, свечан тајац који окружи најсвечанији израз монсињорев и моју малодушност, јер, вјерујте ми, толико се бијах занио својом улогом и вратио се у дјетињство да ми дође "мала душа" (како поњекад кажемо ми Приморци), те готово са страхом ђачета чеках пресуду чудног попа.

А он, пошто је позадуго гладио подбрадак, започе:

- Драги мој, даље се не може, докле се много штошта у вашем знању о Дијоклетијану не поисправи, не рашири, не допуни, не објасни, не измјери, не заокружи, да буде јединства, логичне везе, цјелине, не на основи бајака и новинарских чланака, него на основи најновијих резултата науке.

Гле, молим те "новинарских чланака"!

Устаде и поче ходати, па настави жмурећи:

- Да, да, нажалост, много штошта! Много штошта! Много штошта!... Прво и прво, ви аподиктички тврдите да је Дијоклетијан рођен у Салони, не сумњајући, можебити, да је то питање под великим знаком питања! Али...

Пошто сам био увјерен да тијем исправкама, ширењима, допунама, објашњењима, мјерама, заокружавању, итд. неће бити краја; пошто не бих имао срца да старог прекидам, а то значи да вријеђам; пошто сам такође увјерен био да он неће ни опазити моју неназочност, мирне душе изиђем у друго одјељење, међу кипове, саркофаге, свакојаке камене крњетке да попушим цигарету. Пушећи, слушао сам једнолично мрмљање старчево, а кад се након пола часа, вратих, видећи на столу хартије за писма, узех да пишем, помишљајући: ако ме случајно опази, градићу се да хватам прибјељешке из његова предавања, а контролисати не може, јер писах српски и ћириловицом! Тако је све ишло благополучно. Протонотаријус је с уживањем предавао, а ја написах њека три-четири писма. Кад бих које свршио, ја бих га опрезно савио, ставио у кошуљицу и турио у шпаг. Та ласно је послије адресовати! Кад бијах при крају пошљедњега писма, он стаде и узвикну:

- Но, је ли вам јасно!... Шта? Ви...

Ја ђипих. Рекох безочно и весело:

- Дабоме! Биљежио сам, у мом језику,... ево видите! А сад, пошто сам се толико користио вашим љубазним и ученим обавјештењима, кад сам начисто о великом императору и његову добу, сад,... овај,.. како би било, кад бисте имали доброту да заједно прегледамо слике Инглезове?

И мрднух главом на голему књигу in folio, што у спљетском музеју увијек лежи расклопљена на налоњи, као што по црквама леже јеванђеља или минеји.

Та илустрована књига, са инглиским текстом, труд је инглеског архитекта Адама, који у половини XVIII-ог стољећа, бјеше нарочито дошао у Спљет да проучава Дијоклетијанову палату, те је у прекрасним сликама успоставио првобитну зграду и књигу илустровану издао у Лондону.* Ту сам књигу више пута и с пажњом прегледао па, носећи у глави цјелину, обилазио огромну зграду, напрежући се да је у мисли растријебим од стотина ;парамтних кућа, које су се у њој угнијездиле. Право да кажем, увијек је успјех био осредњи, те, сјетивши се тога, поред грижње савјести за оно што оправих старцу, моја је жеља била искрена.

И, ставши пред налоњу, наставих:

- Чуо сам да је у пошљедње вријеме, а на основу нових истраживања, учињено много поправака овој иначе славној успостави. Ја бих вам био много захвалан кад бисте ми ваша драгоцјена саопштења, која сам забиљежио, допунили овијем.

Добри чича кликну весело:

- Ма, драги; мој, то је и била моја мисао! Пер Бако! то иде једно за другом, као "два" иза "један". Кад већ имате у глави тачне и јасне податке о Дијоклетијану, његову времену и свима приликама, које сам имао част да вам мало допуним, на реду је да добијете вјерну слику славне јединствене палате!.... Дакле, сад пазите на нове поправке које треба учинити! Ево допуна!

И донесе одњекуд нове велике слике на картону, које сам с истинским уживањем разгледао, упоређујући их са старима. Уз то баш сам пажљиво слушао његова тумачења, те ни честа отступања од приједмета не бјеху ми досадна. То је дуго трајало. Најпослије, кад већ и по његовом држању мишљах да смо тотови, рече он:

- А сад ходите да вам се све то поново предочи у другом облику!

И поведе ме до стола, на коме бјеше повећи стереоскоп. Он диже поклопац и удеси свјетлост. Сједох пред стакло и видјех љепоту неисказану, - перистил Дијоклетијанова двора, тако живо и пластично предочен, да се намах занесох, као да видим јаву. За перистилом ређаху се сви остали дијелови у истини царевог двора.

Како ли се убезекнух кад прелат узвикну.

- Пер Бако, није право заборавити ни благоутробије! Вријеме је већ ручку!

И показа ми свој златни часовник на коме видјех, без мало, час по подне.

- Како вријеме протече у угодној и корисној работи, а? - рекох.

- А ваши хитни послови, а? - запита он тапшући ме по рамену.

Кренусмо се у гостионицу, али не онако као изјутра, него све "ајнци", "цвајнци", како он говораше.

У гостиони затекосмо пуну трпезарију. Де Роза показа ми штапом свој сто у углу и пође преда мном, поздрављајући десно и лијево; отсвуда му се учтиво одзиваху, али опазих да му се за леђима и потсмијевају, а мене испитљиво посматрају; најзад чух гдје њеки шапну: "Un freco!" (Ево му једнога тазе.) Други господин, мој давни познаник, устаде да ми се јави, па пошто се здрависмо и пошто му испричах како сам случајно свратио у Спљет, запита ме смијући се:

- А откуд ваше познанство са старим археологом?

Испричах му и то укратко, на што ће он:

- Дакле, дошло је до тога да лови путнике које ће гњавити! Брица је знао да ће Дон Дуклијана обвезати, ако вас врбује! Ви сте жртва лова, драги пријатељу. Замислите, нас, сталне госте овдје, већ је све изређао и већ ниједан неће више да га слуша! То је овако било. Првога дана, послије ручка, пријеђе за најближи сто, са изговором да се обавијести о нашим градским приликама, па започе право предавање, које је трајало више од часа! Послије вечере, промијени сто и одржа учено гњављење. Па тако редом, сваког дана, докле нас све редом не изгњави, па онда, Јово наново, покуша од првога стола, али се слушаоци разбјегоше. То му се десило и са осталим и доби надимак: "дон Дијоклецијанункуло", али како је ријеч сувише дуга, узесмо "нашку", "Дуклијан", и постаде поклич, као по околини: "Бјеж', ето Дуклијана!" Стари манијак, иначе је бистар као видра, види и разумије све, али не само што не показује да је увријеђен, него свагда у проласку, као сад, јавља се и, мени се чини, иронички дијели нам сладуњаве и преувеличане епитетоне: "карисимо, егређо, дистинто", итд.

Рекох знанцу при растанку:

- Тхе! Може ме гњавити још за ручком, а вечерас путујем даље! Уосталом, колико је дон-Дуклијан (хајде, да га и ја зовем тако) манијак, толико се заиста може од њега научити пријатна и корисна.

Дон-Дуклијан бјеше већ појео чорбу кад му се придружих. Он је гладио браду и гледао у даљину, па ће, онако, као човјек који овлашно говори, то толико да њешто рекне:

- Видим, имате познаника овдје?

- Овај што ме је зауставио из мога је мјеста.

- Тако! Познајем га мало. Чини ми се да је чиновник на пошти. Врло учтив и врло скроман човјек. Уосталом, сви ови чиновници таки су, и вољни су да се поуче! А... овај... (ту натаче наочари да прегледа друго јело, што му момак донесе),... овај, у вашем језику Диоклецијан зове се Дуклијан?

Ту ријеч Дуклијан јаче нагласи, те је могоше чути и они за ближим столовима. Тада ми очевидно постаде да. је старац, под личинком крајње наивности и бономије, прави вијештац, али те његове наговијести напомињаху карање родитеља, који иначе не дају никакве важности дјечјим несташлуцима. Бојах се да ће рећи: "А кад ћете адресовати она писма што сте их писали док сам ја говорио?" Али додаде друго питање:

- Изгледа да у вашем језику "Дуклијан" значи шта и ђаво?

- Тако је, монсињоре! - потврдих. - А колико се сјећам, то је било у свима легендама хришћанских народа у Средњем вијеку, а потекло је од хришћанских писаца првих стољећа, док је Дијоклетијанова успомена хришћанима проклета и страшна још свјема била. Ви сте, монсињоре, доиста чули коју нашу легенду о њему?

- Знам! толико да га се свијет плаши овдје и у околини. Ако знате какву најстрашнију, испричајте ми је.

- Најстрашнија је ова. У Црној Гори, гдје се као што знате, налазе развалине старе Диоклеје...

Дон-Дуклијан намах се узврпољи и прекиде ме:

- Јесте ли били на развалинама?

- Јесам. Онамо се сад њешто чепрка, али не вјерујем да ће -бити од какве вајде.

- Ах, морам онамо што прије! Молим вас, како бих отишао, и бисте ли ме могли упутити и писмено препоручити?... Ах, што прије! што прије! што прије!

И стаде бубњати прстима и звјерати, као да ће се онога тренутка кренути. Ја га обавијестих о путовању и о другим приликама, и обрекох му бити при руци, колико могу. Пошто се смири, сјети се легенде, те запита:

- Ну, па; шта каже та страшна легенда?

- Каже да је цар Дуклијан и данас жив, али се налази окован и под водом у виру ријеке Мораче, под Везировим мостом, недалеко од старе Диоклеје... Ту цар Дуклијан без прекида глође своје окове и толико их утањи да, уочи Божића, таман да их преглође, али Цигани ковачи, те ноћи у поноћи, ударају маљем по наковњу и тако притврде цара Дуклијана!! То бива без престанка; цар Дуклијан једнако глође своје окове и сваке године уочи Божића Цигани га притврде. А да није Цигана и те њихове работе, Дуклијан би изишао и намах запалио сав свијет, и све што је живо претворило 6и се у пепео! - Велика је чарност, монсињоре, слушати таке приче у народу, у коме живе, и који вјерује да су истините! Причали су ми њеки Црногорци да су прислушкивали уочи Божића на циганским ковачницама, и да су се увјерили е је истинит тај обред. Цигани то одричу, као што крију многе своје обичаје!

Дон-Дуклијан рече:

- Читао сам, мислим, све што су стари хришћански писци измислили о Диоклецијану, али на ту легенду нијесам наишао! Биће, дакле, да је оригинална, ваша, народна.

- Има и друга, монсињоре, оригиналнија, у шаљивом значењу те ријечи! То је народна пјесма. која се овако почиње:

"Вино пију до два побратима
на пржину, накрај мора слана,
једно јесте царе Дуклијане,
а друго је Крститељ Јоване..."

То изговорих српски, полако, да би ми било лакше, од ријечи до ријечи превести. И преведох. Дон-Дуклијан најприје избечи очи, па удари у такав силан смијех да се сав тресијаше. Чиновници, који нас и дотле посматраху, очекујући да виде на мом лицу знаке досаде, не могаху се разабрати. Најпослије му опширно испричах садржину чудне пјесме у којој је Јован крститељ приказан као химбен и дволичан човјек, иако је у служби божјој, а Дуклијан добродушан, искрен, толико предан побратиму да му се веома ражали кад угледа његове сузе!

Дон-Дуклијан одмах закључи да ће то бити прадавна наша митолошка прича, у којој су доцније замијењене првобитне личности светитељима или историским личностима. Ја му казах да тако мисле и неки научници, па додадох:

- У тој пјесми има јоште и примјер народне казуистике и мистике. Ево га. Кад крститељ пита Господа, смије ли се криво заклети (за добро дјело), Господ му одговара:

"Закуни се мноме три пут криво,

теке немој мојијем именом!"

- Не може се разумјети право значење тога увјета, ако није по оној народној да бог има силесију имена, те кад би човјек погодио и изговорио његово право име, одмах би умро. Ваљда се мисли да је Јован знао право име божје?...

Дуго се позабависмо око тих танчина, али смо поступно малаксавали у мишљењу и разговору те, оставши сами у трпезарији, отимљући се узалуд дријемежу, закључисмо да је доиста окренуо вјетар на "широко" (југовину), кад нам се тако спава. Отидосмо на горњи бој и затворисмо се сваки у своју собу.

Спавао сам дубоко, без снова, два пуна часа. Излазећи, прођох наврх прста испред собе Дон-Дуклијана и рекох, смијући се у себи: "Овога ти пута умакох!" Али он чепукаше испред гостионице. Дочека ме вичући:

- А, ма, не дормида! Два часа! И ја сам, додуше, пун час! Али јест прави широко и могуће је да ће сјутра, прекосјутра, донијети кишу, а штета би била због бербе!

Упутисмо се према обали, као оно с јутра, и поново старац отиде у вријеме Дијоклетијаново, нарочито на доба бербе, те се стаде домишљати како се император проводио у тој прилици. Кад на домаку музеја једва уграбих згоду да му напоменем е ја морам посвршавати своје послове, па отпутовати жељезницом, Дон-Дуклијан, просто пренеражен од немила изненађења, зину и занијеми за њеколико, па запита жалостиво:

- Је ли могуће, синко!?

- Ма, драги монсињоре, ви сте заборавили да сам се ја у Спљету случајно задржао!

- Ма, драги синко, могу ли вјеровати да ћете ви ону лијепу зграду, коју сте до половине подигли, напустити! Добро, послови, - свршите их до ноћи, па ћемо вечерас обићи цијелу палату! Срећом има мјесечине! Јер то треба разгледати ноћу, по мјесечини, кад се најлепше и најсилније евоцира ондашњи живот!

- У томе случају морао бих остати сјутра цио дан, или сувише рано устати!

То већ бјеше почетак попуштања.

- Па, разумије се, остати цио дан! - викну он и положи ми руке на рамена. - Сјутра има-ћемо мало поуке у ;музеју, па ћемо тркнути до Солина, па онда идите у миру божјем и са задовољством да сте се необично користили и умно обогатили за мало времена, са врло мало труда! Помислите само, карисимо, колико је људи, и то стараца, дошло одакле докле да виде оно што бисте ви тако лакомислено напустили! Имајте на уму што је рекао славни Наполеонов маршал, дубровачки војвода Мармон у својим успоменама: "Спљет је мјесто, чије старине дају највишу идеју о римској величини!... Шта смо ми данашњи кад се упоредимо с оном силом и величином?" Опомените се ријечи једног научника који од ријечи од ријечи вели: "Нигдје на цијеломе свијету, римско царство, при своме заходу, не остави величанственију своју слику као у Спљету! Научници који су проучавали спљетски двор сматрају га с разлогом као један од ријетких споменика, који боље поучавају о једној епоси, него ли писана историја"!

Сам бог зна колико бих још: цитата и разлога морао слушати ;да не пристадох да останем, те углависмо да дођем по њега пред вечеру. Ријеших се да останем, не знам ни сам зашто, ваљда зато што је проклети широк све јаче дувао, те ми олабавио вољу. Кад широк влада у Приморју, не само што овлажи све, него тада избијају све притајане болести и чегрсти, и клице зловоље развијају се нагло, те се тада највише догађа и свађа и глупих поступака. Зато му се и обично придаје придјевак "проклети".

Дуго шетах по обали, посматрајући комешања вала и љуљање једрењака, у које се укрцаваше маст (кљук). Ношаху га спљетске тежакиње у виједрима на глави, и оне и бродари све ћутљиво и мрзовољно због проклетог вјетра.

Вечерасмо за истим столом, не онако весели као у подне, али он не мање говорљив. Устадосмо први и пођосмо "у археолошку шетњу по мјесечини".

Треба доста напора да се уочи то лице двора које је окренуто к мору, јер иако је оно цијело, до половине увис сакривено је кућама, њекадашњи ходник међу стубовима зазидан је а при врху су већином новије терасе са многобројним прозорчићима. Заиста, и ко се не слаже са Дон-Дуклијаном и његовом браћом у археологији да би требало срушити половину Спљета, па да се стара палата рашчисти, мора жалити што се бар тај дио не рашчисти! Усред предавања чича застаде и шапну:

- По ономе величанственом ходнику он је шетао и гледао море, или би стојећи посматрао га кад бива узбуркано, што је личило на његову душу, која се имала рашта трзати!

И онда као и данас с обале бјеше само један неугледан, низак улазак, кроз који се иде подземним тајним ходником. У њему не сретосмо живе душе, па изађосмо на трг пред Дијоклетијановим маузолејом, данашњом саборном црквом. Трг опкољен силним стубовима, гдје је прочеље перистила, за којим бјеше прави стан императоров. И свуда, десно, лијево, плијене поглед чуда раскоши, да човјек не зна куда ће се прије осврнути. Мени се чињаше да ту никада прије нијесам био, а под мјесечином и поред евокација Дон-Дуклијанових, поче ме хватати језа! Гранитни сфингс, од прадавнине свједок још већих чуда у својој отаџбини, Мисиру, гледаше нас нијемо али врло изразито својим каменим, страховитим очима!... Одатле, од средине, упутисмо се ка десном крилу палате-тврђаве, и ту започе евокација варвара, који рушише ремек-дјело. Одатле изидосмо кроз "златна врата" (porta aurea), одакле је император одлазио у своје мјесто рођења, Солин.

Легосмо око часа по поноћи. Никада у свом вијеку нијесам имао страшнијих виђења у сну - гледао сам Дијоклетијана на тријему, према мору, на мору на галији, у храму гдје жртвује, на колима гдје га лавови вуку пут Солина, на бедемима, у амфитеатру, а свагда праћена мјешавином преторијана, Азијата које доводе из Никомедије, горостасних Далмата, лијепих грчких младића, робова, робиња, и свагда, при сваком виђењу, бјеше ми живот угрожен, бјех предаван џелатима и увијек њеким чудом ослобођен. У њеким интермецима видјех како се Дијоклетијан преображава најприје у Наполеона, па у папина протонотаријуса Де Розу, и тада редовно (њеки невидљиви хор пјеваше антифону: "Поклоните се Преображеном, који живи да себе велича, ва вијек вјекова! Parce! Ave! Алелуја!"...

Устадох готово болестан. Киша је пљуштила. Из кафане, послије доручка, отшуњах се у музеј. Ишао сам као испребијан, а и не запитах се: зашто да идем гдје ми се неће? Био сам као под њеком сугестијом, као хипнотисан. У њеке, кад (ми поглед отиде увис, уз високу кулу, коју су дивљаци начели, запојах бесмислену антифону: "Клањајте се Преображеноме!" Па се ухватих за чело и запитах се гласно: "Да нијесам почео лудити?" Мало даље, како ми штит од кише бјеше отежао, склоних се под стреху, пред врата њеке цркве, гдје стојаше женска средовјечна, крупна, у спљетској тежатској ношњи. Она ме погледа као што се гледа човјек при коме се опажа њешто необично, те се препадох. Па да бих се освједочио е није оно чега се бојим, назвах јој Исуса (Хваљен Исус!) И заподјенух разговор о времену, о јаматви (берби) и; таким стварима. С почетка одговараше бојажљиво, повлачећи крупним, плавим очима, па се ослободи и даде маха, ваљда, одморном језику, али шта ми би на један мах те јој прекидох торокање несмишљеним, нехотичним питањем:

- А, је ли, снајо, истину ми кажи, јеси ли кад видила Дуклијана?

Чим то изрекох и сам се препадох. А "снаја" поблиједи, избечи очи, па побјеже у цркву. Ја похитах у музеј, страхујући да не побуни пук против мене!

Ах, кишовито пола дана, проведена у мемљивом музеју, слушајући "тумачења, раширења, објашњења, попуне, допуне" свега и свачега, у потоњу највише плана стародревне Салоне, "главнога града римске Далмације, емпоријума трговине и промета, мјеста тако важнога, управо јединственога за проучавање првих дана живота хришћанства као вјере државне" итд. - Нашто то описивати читаоцу који са мном, и без описа, удише мемлу и досаду.

С главобољом легох без ручка, очекујући вече да отпутујем. Пљусак трајаше без прекида. Као баш да се судба окоми на мене, заспах у сутон а пробудих се здрав и гладан, пошто отиде вечерњи воз.

Отидох на вечеру у другу гостионицу. Из ње отидох у кафану да прочитам новине, уз тврду одлуку да ћу лећи и устати рано, па отпутовати. Тако би доиста било да не наиђе онај поштар земљак, који ме наведе, најприје да играмо шаха, а послије ме одведе у њеко своје весело друштво...

•Сјутрадан, а то значи већ трећега јутра, Дон-Дуклијан поново ме дочека пред гостионицом. На његов сладуњави поздрав и брижна питања о моме здрављу, у себи га отправих ка правом Дуклијану, а гласно му се учтиво одазвах. Али, кад ми предложи да се одвеземо у Солин, баш се обрадовах, јер бјеше угодна свјежина под ведрим небом.

Након часа вожње на колима бјесмо у Солину, управо на ојађеним виноградима и њивама, на раздвојеним огромним гомилама камења, што све припада селу Солину, а што бјеше подлога некадашње Salone. Отидосмо најприје у солински музеј, препун крњотина и идола. Одатле отидосмо да разгледамо бедеме, куле, храмове, амфитеатар, терме, хришћанску базилику, - то јест, углавном и отприлике, мјеста, на којима су могле постојати све те лијепе ствари... Јер, сјем темеља базилике и хришћанских гробница, треба бити археолог, и то затуцани, да види што жели и умије видјети по солинским прљагама. Најпоузданије што радознали путник може отуда понијети: то је грозница, јер је мјесто маларично...

Ручасмо у сеоској крчми и добро расположени вратисмо се у Спљет. А увече, мој драги протонотаријус испрати ме на станицу, гдје се срдачно растадосмо, доиста до "будућег преображења".

Видјех свега два путника, два крупна човјека у личкој ношњи, који уђоше у вагон трећега мјеста. Уђох за њима, х њима, јер ми је несносно саму на жељезници, а то сам доживео два пута, ноћу и зими, на тој славној прузи.

По говору одмах познадох да су лички католици, "икавци". Разабрах да су куповали грожђе у Спљету и отправили та морем у Шибеник, гдје ће га претоварити на кола.

Кад воз изађе из јаме у којој је станица, Личани прекидоше разговор и, као опчарани, стадоше гледати пучину и дивну спљетску околицу. Старији бјеше необично снажан, великих и трних очију, просиједих бркова и бакенбарта. Могаше на очи имати педесет и коју годину. Млађи, око 30, бјеше омањи, једар, плавичаст, лијепо сразмјеран.

Гледајући Личане и домишљајући се отприлике шта они мисле, одједном сјетих се оних чудних стихова:

"Вино шију до два побратима
на пржину, накрај шора слана,
једно јесте царе Дуклијане,
а друго је Крститељ Јоване..."

Млађи Личанин лагано махну главом, уздахну и рече:

- Е, ово је липота! Баш липота у бога! Старији, истим покретом, прихвати:

- Е, онде, виш, крај мора, отсикли су главу светом Ивану Крститељу!

Млађи се трже и мало поблиједи, као да угледа какву утвару. И ја се тргох, - једно, што помену Крститеља, који ми ончас бјеше у глави, а друго, што ми легенда бјеше нова.

Дакле опет Дуклијан!

Необично прозорљиве очи старога Ликоте опазише утисак што учини на нас двојицу и уживајући у томе, онако као човјек који много зна и од свога великог знања радо прича, настави:

- Да, цар Дуклијан држа је три године у тамници Крститеља, и сваки му дан поручава: - "Пустићу те одма, ако прид пуком признаш да је моја вира боља од твоје!" А Крститељ је одговара: "Нема вире над Исусовом!"

Млађи се прекрсти.

Старији настави:

- Најпосле, цар Дуклијан изда заповијест да се сав пук искупи онде на равници, на крај мора. Па кад је то било нареди да се одвоје они који вирују у Исуса, а обашка они који су његове, царске вире. И кад је то било, заповиди да изведу Ивана Крститеља. А џелат је стаја спреман с голом сабљом у руци. Онда цар рече: "Крститељу Иване, ево прид пуком и прид свима нами, кажи: које је права вира!" Иван рече "Исусова. Пуче, ајде за Исусом!" На то џелат ма'ну сабљом и отсиче му главу, а глава на ледини поче поскакивати и три пута рече: "'Ај'те за Исусом." На то вас свит паде ниске и покаја се, а цар побиже у свој двор, и онда је полудио и држали су га свезана све докле ђаволи нису дошли по његову душу! Ето, тако је било!

Настаде ћутање. С коликом год је поузданошћу онај причао, с толиком је вјером млађи слушао. Тек након њеколико, кад већ изгубисмо из вида игало, млађи ће запитати:

- Боже мој, зашто онде на оном мисту не саградише цркву?

Ни то не бјеше какав знак сумње, него просто рефлексија.

Ја га запитах:

- Молим те, пријатељу, од кога си ти чуо ту причу?

- Валај од мога рођена стрица, кад сам с њим први пут долазио у Приморје, - биће од тада, чекај! било ми је онда око двадесет година, дакле, без мало, око четрдесет година!

- Чудновато! - рекох. - Ја сам рођен у овим крајевима, а никад нијесам чуо да је овдје посјечен свети Јован Крститељ! Али има пјесма која каже:

"Вино пију до два побратима
на пржину, накрај мора слана,
једно јесте царе Дуклијане,
а друго је Крститељ Јоване..."

Они се загледаше, неугодно дирнути, а старији, слегнув раменима, одврати:

- Та - има свакојаких писама, а та може бити да је вашка!

- Како "вашка!" Шта је то?

- Па то! Ви сте човик од старога закона - мени се чини!

- Јесам, али један је Исус, забога.

- Али је тако, један је бог али дви су здиле!

И то учини такав утисак на млађега да развуче усне до ушију! И на њиховим лицима читах коначни триумф!

Љутит и поново силно узрујан, пружих се на клупу према њима, напрежући се да мислим о чему другоме. Тако заспах и сањах проклетог цара Дуклијана, Крститеља, Наполеона, протонотаријуса, свакојаке утворе из старе палате и из града Солина, те с главобољом стигох у завичај, и тек у весељу бербе растријезних се од маштане напасти!

Гоба Мара

Уочи Божића, нас пет самаца бјесмо на вечери у једној пријатељској кући. Послије јела, у облаку дима, заподјену се разговор о великом хришћанском празнику, о обичајима који тада владају, итд. Њеки ће додати:

- У божићне обичаје већ и у нас спадају и божићне приче, које просто кипте, не само по књижевним листовима, него и у политичким!

Домаћица прихвати:

- Ја их све читам.

Лијепи Милован, прозвани Банкар, избаци:

- Жао ми је, госпођо, што се с вама не слажем. Ја ужасно мрзим те конвенционалне измишљотине, тај израз фадне, буржоаске душе и укуса, којој је потреба да се сваке године, у славу и част Христова рођења, кљука недотупавним пренемагањем, коме је главна одлика тобож њеко "наравоученије", а онамо...

Прекиде га општи смијех. Домаћин рече у шали:

- Баш сте ви галантни, докторе! Настаде жагор... Нико се није зачудио Банкарову испаду, јер је био колико искрен, толико и неопрезан. Зато му се није збиљски ни замјерило. Уз то био је начитан, духовит, велики љубитељ парадокса и непријатељ скриба и "буржоазије", иако по занату бјеше "чивија њене машинерије", јер, свршив права, ступи у њеки велики новчани завод као чиновник.

Кад завлада тишина, госпођа га запита:

- Зар, без изузетка, докторе? Све су те приче досадне?

- Готово, госпођо! Цијеним божићне приче, дјеци намијењене, разумије се, оне које су им приступачне и које им, у исто вријеме, могу учинити радост, што је теже него што се мисли. Јер од свих тих наших и свјетских божићних обичаја, вриједе само они који су дјеци на радост.

- Ко зна да ви немате једну таку у резерви! - рече госпођа.

Настаде поново граја, из које избијаху ријечи:

- Има! Има! Причај! Мораш! Банкар одговори:

- Опростите, госпођо, рекох да цијеним добре приче за дјецу, а додајем: и оне које су искрена сјећања из дјетињства, ни сувише банална, ни намјештена.

- Лијепо! - прихвати домаћица, - било једне врсте или друге, ви ћете нам њешто испричати.

- Добро, - пристаде Банкар. - Кад већ хоћете да вас гњавим, чујте:

- Гледам себе у доба кад ми се почела будити свијест. Моја дадиља Мима носа ме, љуби ме, ропски врши моје заповијести, пјева ми и онда кад је бијем шачицама по лицу, јер сам већ увјерен да имам; право кињити оне који су ми подложни, а нико ми не бјеше покорнији од те дјевојчице од дванаест година. Увјерење је дошло од примјера, јер готово сви старији у кући немаху обзира према сироти, која се бјеше прибила уз нас. И тако, мој душевни живот започе лажним схватањем и нечовјечним поступањем!... Лаж ме узе за ручице при првим корацима у животу!...

- Све се стекло да на томе путу напредујем и да се што брже и снажније развије прирођена себичност. Мима ме често носи у сусједну кућу, на други бој, гдје бјеше радионица њеке моје тетка, кројачице... Била је то удовица, без дјеце, имућна, средовјечна, још лијепа. Имала је њеколико шваља, младих и лијепих, сем једне, која је била стара, грбава, дугачких и пјегавих образа, косе црвенкасте и просиједе. Звала се Мара. Управо није била шваља, јер је само "јемчила" порубе, иначе је послуживала и трчкарала по граду. Ријетко су је звали именом, него: "Гоба". Ту, у теткиној радионици, био сам мажен, кљукан слаткишима, премјештан са крила на крило, - а већ сам осјећао како су мека и топла стегна дјевојачка, како су сочне њихове меснате усне! Разумије се да никада не сједох на сухо кољено Гоба Маре, да се никада њена танка блиједа уста не прилијепише на мој обрашчић! Та она бјеше за мене као њека синтеза свих зала, које бијах искусио, - разних "боца", студени, мрака, материних неодзива на моје захтјеве, итд. Љутило ме је што ме Гоба гледала њежно, каогод мати, Мима, тетка и лијепе дјевојке; веселило ме је кад су је цуре гађале клупцима, четкама, згужваним хаљинама, кад су је водом поливале, да мени радост учине. Доста је било да рекнем: "Уте Гобу!" па да настане јуриш. А највећа ми је радост била кад би ухватиле коло око ње, поцикујући. Додуше, задовољство ми није никада потпуно било, зато што се Гоба није љутила, што је све радо подносила да бих се ја забављао!

- Сјећам се да су ти први доживљаји које памтим били у љето, да сам на себи имао само кошуљицу, и да Мима иђаше боса. Кад бисмо се увече враћали од тетке, требало нам је проћи кроз мрачну собу пред радионицом, где је било складиште. Мима би ту собу претрчала, а тако исто и мрачне степенице, смијући се на силу, као што раде дјеца да би забашурила страх. Ја бих загњурио главу у њена њедарца и вјежбао се у лажноме смијеху. Она је шаптала: "Бјеж'мо! Бјеж'мо! Бау! Бау!" а ја сам понављао те ријечи, страхујући истински од великог "Бабауа", који је, по моме мишљењу, био много већи и силнији него што бјеше Гоба, али ипак налик на њу, дакле њеки Гобо!...

- Заспао бих уз причање Мимино, које је бивало у моме језику и вртјело се у кругу мојих утисака. Главно је било: "Мама лијепа, тета лијепа, цује лијепе, Гоба кака, - у'те Гобу! - ко-ло! - бау, бау!" Мимин једини посао да мене служи канда бјеше заморан, јер често би заспала крај мене, а прије мене.

- Нови дан доносио ми је истовјетне потребе и навике. Како је мати обремењена била другом дјецом и пословима, како ме у радионици жељно очекиваху, а и Мима се онамо најбоље забављаше, већ и не избивасмо одонуд. Полазак у радионицу и повратак кроз мрачну собу навикаваху ме на појимање њеке јединке времена, на слутњу да оно пролази и да се у њему пролази; дугачке и кратке сјенке на зажареној улици даваху грађу машти да ради; тице и мачке по крововима, сунчево бродење по небу, промјене времена, пси и коњи по улици, дозријевање воћа на дрветима, цвијеће што вене, - све то помало доношаше почетке схватања живота у природи!... Поњекад пролази улицом поворка људи и жена. Напријед један носи дугачку мотку, при врху пресамићену. За њим иде човјек у необичној ношњи; за овим њеколицина пјевајући; за њима, четворица носе њешто црно, дугачко а узано; за њима иду остали. Никако не могох разумјети шта је то, али читам на лицима мојих дјевојака да то мора бити њихов "баубау", јер су све блиједе, намрштене, са отвореним устима, - њеке и са сузним очима. Чудни су ти одрасли, кад њихов "бабау" пролази на дану, праћен пјевањем, а они не бјеже од њега смијући се, као што радимо ја и Мима, него дуго гледају за њим и задуго остају мрзовољни! Хајде, што Гоба плаче! То је у реду, - требало би да гадна Гоба увијек плаче, али зашто се остале не веселе кад њихова "ба-бау" људи носе да га негдје баце, - јер доиста то је, чим га носе пјевајући! Смијешни су и недотупавни ти одрасли! Кажу ми да се то зове: "умл'о, ум'ла". Ствар не разумијем, ријеч тувим и примјењујем је грбавици: "Ум'ла Гоба". Тим је умножен мој рјечник. Та и иначе он је прилично обогаћен ријечима, од којих већи дио не разумијем!... Тако напредујем у свему, те већ почињем изводити и закључке. На примјер, поњекад ме мати или тетка избију. То се зове "казна". Тетка поњекад немилостиво туче најмању шваљу. И то се зове "казна". Али канда то зло може доћи и од другога њекога, јер гдјекад изјутра видим гдје долазе цурице исплакане!... Тумаче ми да има њеко ко је јачи од свакога, који има власт да казни свакога, и старе људе и старе жене, а зове се "бог"! А бог њекад казни занавијек, на пр. начини њекога грбавим, као што је начинио Мару! Тада ми би јасно да је то тек прави "бабау" и да му је Мара морала њешто тешко скривити. И тада ми би јасно колико људи имају права мрзити и кињити накажене!... Може бити да су ми и објаснили зашто је бог казнио Мару, али се тога не опомињам, тек ја, по својој дјетињој логици, закључих ко је и шта је: "Бого Бабау!" На то, - добро памтим, - стадоше ме карати и увјеравати да је бого добар, да он и награђује, особито добру дјецу, о чему ме увјерише, на Никољ дан изјутра, кад се пробудих и нађох крај себе пар нових ципелица, што ми је бого послао, као награду за моје добро владање! Али, на крају крајева, имајући једнако пред очима Гобу Мару, уз то, гледајући често хроме, слијепе, болесне, изнемогле старце, сакату дјецу, а знајући да је све то "божја казна", почех замишљати да је бог заиста добар према здравим, чистим, углађеним, богатим, али да је он у исто вријеме Бабау свих оних осталих!

- Као што видите, у суштини, имао сам већ појам буржоаског бога, који ће се појам доцније њешто мало уљепшати и постати руководно начело у животу...

- Настаде зима. Судих по томе, што су ми богине ципелице биле топле, што и Мима иђаше обувена, што се добро умотавасмо и огртасмо идући у радионицу, што, свечера, у оном теткином великом складалишту, бјеше и мрачно и студено! Али, поврх свега тога, и што је најпретежније од свега тога, памјетујем да сам тада први пут чуо и увио тајанствену ријеч: "Божић"! Углавном, схватио сам и значење њено, уколико је у односу са дјечјим пожудама; разумјео сам да је Божић - вече, кад ће бити у радионици много топло, много свијетло, много слаткиша и играчака! Тада готово потурих свих осталих двадесет, тридесет ријечи, које сам знао и које састављах, како тако, а непрестано понављах: - "Божић! Лијепо! Бон-боне! Зузу! зин!" - Мима) се труђаше да ми прошири и допуни схватање нове ријечи, али и остали је у томе помогоше, те, отуд, одовуд, смјести ми се у глави отприлике ово: "У радионици, под златним дрветом, наћи ће се беба, бијела и румена, у свиленој кошуљици, са златном круном на глави. То ће бити "богин син", а име му је "Божић"! Беба неће плакати, него ће спавати. Ти је мораш пољубити, па ћеш моћи узети све оне лијепе ствари, што буду око ње! Њена мама и њена Мима неће бити код ње!"...

- Дабогме, да сам већ унапријед заволио ту наивну бебу, која се тако лако да опљачкати за пољубац! Доиста, највише сам је заволио баш због толике наивности и због основана надања да ћу јој моћи и у будућности подваљивати, да ћу је моћи пумпати. И у томе надању утврдише ме, - отприлике, поучише ме: - "Само се ти клањај Божићу и љуби га, па ће ти увијек све жеље испунити!" - Није ли то, у суштини, опћи појам о Христу?

- Еле, дође и то толико жељено и очекивано вече! И не само што све би како ми је обећавано, него, зацијело, надмаши моје очекивање! Моје прво Бадње вече, које памтим, тако ми је живо у сјећању да бих вам сад могао описати све потанкости! Али се, послије велике радости, догоди њешто неслућено, за мене ужасно.

- Гоба Маре {ваљда раздрагана у оноликом слављу), просто као из засједе, уграби и усуди се пољубити ме!

- Замислите само! Гоба Маре цмокну ме у образ, - онако силно, као што су смјеле Мима, мама и лијепе цурице!!...

- Већ замишљате мој врисак и индигнацију мамину, тетину, Мимину и свих мојих дворских госпођа! Али тога пута, не вента ради, него најозбиљније, пуче шамар по гадном, пјегавом лицу Марину, и не вента ради, него од истине, несрећница бризну у плач и побјеже из радионице, праћена пљуском грдња!

- Смирих се кад ме увјерише да је "ум'ла", да је однио онај велики Бабау.

- То вам је моје сјећање на први Божић, - заврши Банкар.

- И то је божићна прича! - рече госпођа, али не разумјесмо бјеше ли то питање или чуђење.

- А није прича за дјецу, - дода други њеки.

- А има очевидно наравоученије, - вели трећи.

Банкар слегну раменима и рече:

- Намјештена није ни најмање. Дајем вам часну ријеч да је све истинито!

- Драги мој, - заврших ја, - ту ћу божићну причу записати. Ти не знаш од какве си ме бриге ослободио... Можда су понајбоље оне које писци "хватају".

Он опет слегну раменима и заврши:

- Можеш, али додај: "прича човјека који не пише приче".

Петљина цура

Стари нашљедњи судија приморскога града Травња, племић Павао Тренк, умрије напријечац у кавани Код орла. То се догодило пред вече, три дана пред Михољ дан, у јеку бербе, када су травањски тежаци дањивали по виноградима. Сјутрадан прву вијест о томе донесе из града Петљина цура, коју родитељи зором бјеху послали да њешто донесе из куће. Њен отац, Петар Миљевић, прозвани "Петља", чувши то, скиде капу, прекрсти се и само рече: "Бог да га прости!" па настави рад као да ништа не бјеше ни чуо. Његова жена, Планина, погледа га кротко, очи јој се напунише сузама и шапну: "Добри човјече, тебе мора и бог вољети". То је чула само њихова цура, лијепа Стојанка, па, погледавши подругљиво матер, одлети у сусједни виноград. Њихов син, недотупавни Ивица, дуго је сједио забленут.

До подне Петљина цура обигра готово све винограде, па, кад се врати, стаде причати како је ко примио страшну новост. Богати и преугојени старац Мијат Барић, надимком Лојко, сав се, вели, уздрхтао и дуго је лежао под маслином, докле се повратио. Митар Радојчић рекао је: "Тако! Дакле! тако отиде на други свијет стари безбожник? А твој тата Петља, све игра од радости, је ли?..."

Планина, сва црвена, диже главу:

- Зашто би се тата радовао?

Петљина цура слеже раменима и одговори, очевидно подругљиво:

- Не знам, мамо, шта Митар булазни. А најљепше је било чути Маркишу Бркића. Објешењак, смјеста је срочио тужбалицу и почео нарицати, те су се сви његови берачи превијали од смијеха. И он ту њешто помиње тату, - њекакав сукоб између тате и Тренка, кад су били млади...

Петља се одмаче, жена се већма сагну, а Стојанка настави причати шта је рекао Иван Тртак, шта Илија Бумбар, шта Шкољевићи, шта Јовчићи. Најпослије мати је прекиде:

- Доста, несрећнице! - па сједе на земљу и подними се.

Та мала породица бјеше скуп великих неједнакости. Петља бјеше човјечуљак, смеђ, четкастих брчића и румених јагодица. Био је споре памети, душе скроз дјетиње. Али и Тјелесно и умно био је бољи него што се на први мах чинило, - био је здрав и издржљив у послу, а имао је неодољиву тежњу ка умовању о високим стварима.

Планина, свом главом виша од мужа, а доиста два пута тежа, бјеше бистра, вриједна, кротка. Стојанка се, углавном, уврже на матер тјелесно, а Иван на оца; али дјевојка донесе на Свијет друкчију нарав, те се, поред тјелесне снаге и љепоте, у њој развијаше пожуда за господовањем као и превелика упорност. - Слабуњави дјечко престаде расти већ у шеснаестој години, и постаде готово блесаст. "Петљина цура" израсте стасита, лијепо сразмјерна, космата, крупних, црних очију, бјелолика, као каква књегињица. Међу траваљским заграђанима постаде пословица: "Лијепа као Петљина цура." У доба када се ово дешавало, Петља имађаше четрдесет и пет година, жена њешто мање, цура двадесет и прву, син деветнаесту.

Планину као удавачу просили су Петља и Митар Радојчић, али се у њу загледа и млади властелин, истом настали судија Тренк који је хтједе за слушкињу. Настаде метеж. У оно вријеме, људима Тренкова положаја могло се што се хтјело. Од страха, Радојчићи, на врат на нос, оженише Митра другом, а судија, видећи да са Петљом не може на крај изаћи и да ће, по свима приликама, лепа дјевојка поћи за њега, створи му кривицу, врже га у тамницу и осуди на батине. Надао се да га, тако осрамоћена, дјевојка неће више хтјети, али баш, може бити, стога највише, она се уда за Петљу, прозва се Марија Петљина, па "Петљина Планина", како је он, од милоште, крсти.

Све то изађе пред очи Планини кад сјеђаше под чокотом. Још јој се у мислима надовезаше потоње несреће, - мушко дијете кржљаво и недотупавно, дјевојка зле ћуди. И први пут у животу зажали што је Петља сувише безазлен, што му, од првога дана, мораде бити не само жена, него као и мати!

Стојанку су већ просили, али није хтјела поћи за тежака или занатлију, јер се заносила за "ситном господом": трговачким момцима, мањим чиновницима и тако, а у потоњу заврти јој главом њекакав кавански и улични свирач! То је знала мати и сусједи, само добричина отац о свему томе ни слутио није. Он је често могао чути како се мати и кћи спорјечкају, често је гледао на лицу своје миле Планине дубоке трагове бриге, али би се брзо смирио. А Планина немаше срца да открије немилу истину своме матором дјетету, навиклу на савршени домаћи покој. Али онога јутра, сједећи под чокотом, одлучи се да га оразуми.

Устаде, и како већ бјеше прошло ручано доба, зовну своје да се заложе. Они се брзо окупише. Учини им се да чуше туђ, непознати глас. А кад видеше дан мах крај ње, Али ваздашњу кротку, благу Планину, на један мах оштру, готово нарогушену, спустише се све троје у страху. Планина ријечи не проговори.

*

Трећега дана послије тога, на Михољ дан по подне, ћосасти Јоза, крчмар Код вола, очекиваше своје празничне муштерије, - двадесет и два тежачка домаћина из заграђа, што су се за једним столом гостили. Они се из шале прозваше "воларима". За двадесет и њеколико година, откад "волари" као младићи заведоше то друштво, ни један од њих не умрије, ријетко се кад десило да би њеки изостао, а што је најчудноватије, ни једном се не догоди да се ред доласка покварио! Први је, увијек вавијек, долазио Петља, па Лојко, па Митар Радојчић, па Иван Тртак, па Илија Бумбар. Остали су долазили како кад, појединце, или у гомили, али су свагда сви били на окупу до три часа.

Стојећи на вратима, крчмар мишљаше:

- Данас је Михољ дан, виноградарски светац, те ће волари бити веселији него обично. Петља је мало закаснио.

Али, мјесто ситнога Петље указа се крупни Лојко.

Ћосо разрогачи очи и викну:

- Шта је, ако бога знаш!? Шта се догодило Петљи!?

Гојазни, стари Лојко, који дође миран, ублиједи, пови се на довратник, те запита:

- Та, шта кажеш!?

- Ето шта! Није дошао!

- Није дошао! - понови чича запрепашћен.

- Без некога чуда није то! - вели крчмар.

- А... сачувај, боже, није умро? Богати Лојко, да је хтио, могао се проводити у газдинском друштву Код орла {што већ. раде његови синови), али остаде вјеран својим "воларима", јер је волио Петљу и његово мудровање; волио је старога Петљина супарника Митра Радојчића и њихово боцкање, јер, и поред великога размака времена, њихова чегрст ради лијепе Марије не бјеше престала; волио је Ивана Тртка и његове масне шале; Илију Бумбара и његово вјечито ласкање... Волио је све, а нада све, ону бекрију Сима Бркића, славнога пјевача и недостижнога спадала. Лојко, дакле, бјеше добричина, нимало поносит, али, као што су људи богати, стари и угојени, обично себични и пуни предрасуда, бјеше и он. Зато, пошто му се памет прибра, не запита се, као што би било у реду: "Боже, да ли се, збиља, Петљи што десило?" - него рече гласно: "Ако је Петља, збиља, начео број, бој се да је за њим на мене ред, пошто сам данас, на Михољ дан, дошао први!... Ово без њеке није!"...

- Без њеке није! - понови крчмар Јоза, уносећи шарени бокалић вина. Лојко се трже и намршти:

- Јес' чуо, ти, ћосаста тицо злогука, што увијек на зло слутиш? Што кобиш Петљу? Зар га није могао посао задржати?

- Добро, де! Дај, боже, да не погодим!... А каква је берба била, газда?

- Берба је боља од лањске. А што је ново у граду?

- Ето то са старим Тренком.

- Чуо сам, али нијесам за све потанко разабрао. Ја сам ноћивао у виноградима све до си-ноћ ... Је ли баш умро напријечац?

Јоза је био увјерен да Лојко зна све и најмање потанкости, па иако му бјеше већ додијало, ваљда по стоти пут причати у крчми једно те исто, није могао то одбити једноме Лојку! Поче с почетка:

- Причају - вели Јоза - да је Тренк тога дана био веома весео. Картао се у новац цијело поподне, и био је необичне среће. Најпослије, пошљедње партије, пошљедњу карту диже високо увис, како ће њом треснути о сто, али му рука клону и он се сруши мртав! Лијечници кажу: прсла му је велика крвна жила. Погреб му је био њешто никада до сада невиђено у Травњу. Не буди ти криво, Лојко, али сам чуо гдје ти господа замијерају што не дође на укоп, - ти, као најглавнији од тежака.

- Зар? - учини Лојко, сав најежен. - Њешто ми не бјеше добро ова два дана, а хтио сам. Е, боже мој, што ти је судба!

- Судба, дашто! - потврди Јоза... - Боже наш, шта је с Петљом? Да имам кога, сад бих послао да распита. А вјеруј да има чудних ствари, врло чудних. Ето се прича да је стара Тренковица уснила шта ће се десити.

- Је ли могуће?

- Све на длаку како ће бити, како је дигао карту увис и срушио се мртав! То се увелико прича и међу господом. Да је наш Петља овдје сад, па да нам то растумачи, јер он такве ствари разбира, иако се сви ругамо с њим.

- Шиљи одмах по њега! - викну Лојко, у један мах љут... - Шта си ми се ту разбрбљао као каква баба! Пошаљи смјеста ма кога!

Јоза, изненађен, изиде.

У предњем дијелу крчме, гдје бјеху вински судови, тезга и столови за младеж, Јоза затече њеколико младића, занатлија, који истом што бјеху посједали. На његову молбу, ниједан од њих не хтједе да иде чак на крај заграђа, да распита за Петљу. Њеки месарски момак, надимком Арапин, познати пијаница, рече:

- Иди до врага ти и Петља!

- Хајде да се тиче Петљине цуре! - додаде неки од другова.

- Петљина цура! Петљина цура! Хм! - рећи ће неки Шкрго, ковачки помоћник, ћорав.

- Како би било да отидемо сви, тобоже по Петљу, па доведемо Петљино лијепо дијете?

- Ти се шалиш, - рече Ћоро - а ја ти кажем да би дошла, кад би с нама био Пијеро музикант.

То је била новост осталима, те навалише питањима и дознадоше да то већ и врапци причају како се Стојанка гледа и састаје са скитачем.

Јоза, коме још у почетку бјеше наврх језика да им повјери е ће лијепи Пијеро музикант тога вечера свирати Код вола, слушаше сада те новости с великом пажњом, рече:

- Ја то не вјерујем.

- Што не? Пијеро је завртио мозгом не само свима шваљама и собарицама по граду, него, без мало, свему женскињу. А и лијеп је и свира, да га се не можеш наслушати! Откад је у Травњу, кавана Код орла ради двоструко више. Господа сад онамо остају до поноћи. Покојни Тренк особито га је волио. Кажу, говорио је да тај Пијеро није обичан свирач скитач, него баш изучен. Неки опет говоре да он не свира по занату, него да је од њеке велике породице, па, ко ти га зна, зашто се скита.

Јоза, на један мах одушевљен, викну:

- Е, знајте, да ће Пијеро вечерас овдје свирати.

Исприча им да је говорио с њим. Вели: предомишљао се, па је најпослије пристао. Дао је ријеч да ће доћи. И од силнога задовољства што ће се онај Код орла љутити, што ће се о томе по Травњу говорити, стаде трљати руке, па, пљеснув дланима, заврши:

- Весело, момци! Право би било да се о томе рашчује, па да дође доста младежи!... Али већ ја ћу се за то постарати.

Лојко, кога бјеше жагор привукао, неопажен стаде на вратима воларске собе, накашља се хотимично, на што се сви обазријеше.

- Је ли ти, младићу? - зовну Лојко ковача... - Је ли то истина што си причао?

- Шта то, газда? - пита Ћоро.

- То за Петљину цуру, да се састаје с оном скитницом?

- Ја се, газда, не бих заклео, али свијет прича. А и сам знам да је виоглава, да воли гиздавце.

У тај мах дође Митар Радојчић, један од онијех људи што су увијек мргодни, што, како се вели, "до подне себи желе зла, а од подне цијелом свијету".

Кад он и Лојко уђоше у воларску собу, Лојко ће:

- За име божје, шта је с Петљом!? Видиш ли да га нема?

И Митар се малко усплахири, јер истом тада опази да онога нема.

- Не знам, - настави Лојко. - Нијесам ништа чуо, а не могу да се ишчудим што га нема... Ти знаш да је ово двадесет четврта година откад се овдје састајемо, а знаш да никад, ама никад, Петља није изостао а да не дође први! Зато помишљам да ово није без неке крупне. Да није болестан?

- Баш ако је и одапео, нека га ђаво носи! - проговори најпослије Митар... - Да није отишао за Тренком? Какав је безјак, могло би и то бити.

- Немој, тако болан, Митре. Нијеси ти баш такога срца.

- А немој ни ти, болан, Лојко, да ми се ту претвараш. Теби је стало за Петљом као и мени, само те хвата стравуљица од помисли да свак може одједном отегнути! Знам ја тебе!

- Знам и ја тебе, Млито! - викну Лојко, разјарен што онај погађа његову скровиту зебњу. Ту се мало дохватише, али не за дуго, па почеше разговор о берби.

Дођоше Тртак и Бумбар, који се одмах веома зачудише, не нашав Петљу.

Остали волари дођоше у двије гомиле. Прва, већа, задуго је нагађала и дуго претресала о чудном случају, а у другој, кад стиже Бркић, Петљин сусјед, обавијести дружину:

- Петља је остао здрав и весео. Лежао је у дворишту, на крилу својој Планини.

- Пи! - учини Митар Радојчић.

- А је ли с њима била и њихова цура? - запита Лојко.

- Није, - одговори Бркић... - Ја сам раније отишао од куће. У поласку, јавио сам се Петљи, а он се кезаше од милине, а Планина се одазва. Рече ми: "Сад ће, брајо, не брини се. Ни да га вежемо, не бисмо га могли задржати да не оде у школу, како он зове ту вашу крчметину!" Ја њој рекох: "А што, снахо, мазиш ту матору магарчину?" А она ће мени: "Није мој Перун то, него љепота и дика моја! Погледај му високо, паметно чело, и бистре очи и румене јагодице, па ми реци који је од вас волара љепши од њега? А који је паметнији? Ко говори мудре ријечи као он?...

- О-хо-хо-хо! - прихвати Радојчић. - Мојих младунаца! Мазе се и тепају једно другом! Пи!... Шта си јој на то рекао?

- Ништа. Учинила ми се више жалостива, него весела кад је то говорила. Заправо, не бјеше досада њен обичај да тако говори. Митар поврну:

- Ја бих јој овако одговорио: "Мудре су ријечи твога Петље, баш као и магареће њакање. Ми смо, жено, одавно сити твога лијепога Перуна."

- А што да си га сит, кад га и не слушаш, - опази Тртак.

Бумбар добаци:

- А мени је, право да ти кажем, иако га не зарезујем, необично без њега. Е, ево сад, њешто ми фали. Е, волим да гледам како пућка из лулице, да слушам како говори оне поповске ријечи.

Сви то потврдише.

Лојко замишљен, упредаше бркове, па кад уграби тренутак тишине, запита Бркића:

- Ти рече да је Петља био весео?

- Церио се на женину крилу, као мажено дијете - одазва се Бркић.

- То није добар знак, - рече Лојко.

- Шта? Како? Зашто? Шта хоћеш да рекнеш? - заокупише питањима старога газду.

Он се збуни, јер то бјеше рекао нехотице, - мислио је на Тренка, који је био необично весео пошљедњега дана живота.

У тај мах уђе Петља.

Диже се граја, чу се у један мах двадесет пи-тања, приговора, шала:

- Гле! Ево га! Петља! Петљица! Петљурина! А камо те? Гдје си Петљанцијо? Куд се одметну? Какав је то ред? Није те хтјела пустити госпођа Планина? Чешкала те по глави, па си заспао?...

Петља сједе на своје мјесто, између Тртка и Бумбара, сркну из понуђена му Лојкова суда, па их гледаше ужагреним очима, руменији него обично.

- На моју душу, већ је добро накресан! Гдје ли се то дочепао муктиша? - шапну Радојчић другу до себе.

Кад се поврати тишина, започе Лојко:

- Шта би с тобом?

Петља зажмури десним оком и одговори:

- А, ето, брате, дуго сам размишљао и на крају сам смислио да... Лојко га прекиде:

- Немој тако, поповски, него кажи просто: гдје си био досад?

Петља погледа бојажљиво око себе и рече:

- Код Тренковице!

Лојко зину. Готово сви се намрштише. Неки се прекрстише.

- Ти био код Тренковице? - запити стари, ударајући гласом на сваку ријеч... - Зашто?

- Зато што је безјак! - рече Радојчић. Бркић вели:

- Зато да се, за вруће ране, освети за некадашње!

Петљи се набра чело, али додаде мирно.

- Био сам да пожалујем стару госпођу!

- Добро си учинио! - викну Бркић... - Ја сам га први ожалио. Ево чујте.

И утањив глас, да би наликовао на женски, започе њекакву своју тужбалицу, која изазива смијех.

Бумбар, Тртак и Радојчић окретоше се ка Петљи. Он запали лулицу и кроз пућкање, нешто слободнији, започе:

- Старој сам госпођи рекао: "Ето, стари господин отиде богу на истину, бог да га прости! али свети Јован, рецимо...

- Шта ти је рекла Тренковица, кад си ушао? - прекиде га Бумбар.

- Је ли те чим почастила? - пита Тртак. Петља, као да не чу, те настави:

- Свети Павао и сви главнији свеци рекоше: "Човјече, увијек буди спреман на смрт".

Одједном Петља се занесе и стаде викати:

- Ја не завидим ни онима који много знају, те варају свијет. Ни онима који много имају, те се поносе. Сви ће они доћи пред суд вјечни! Је ли тако, брате Лојко?

Лојко изађе напоље.

- Человјек јако трава дније јего! - настави веселник. - Јеси ли кад помишљао, Иване, како мора бити тежак растанак душе с тијелом? Тај растанак то су врата од пакла! А како ће бити унутра?...

Тртак ће устајући:

- Чуо сам ја стотину пута од тебе те ријечи, које си ти запамтио од попова. Али, ето видиш, твој Тренк није се борио с душом, ни осјетио није кад је ушао кроз та врата.

Бумбар промијени мјесто.

Радојчић рече опоро Петљи:

- Што, Петљанијо, не оставиш људе да на миру уживају, него ето бјеже!? Могао си данас њешто измијенити, - могао си нам причати шта ти је рекла Тренковица? Шта је рекла, де? Је ли спомињала твоју Планину?

Петља је збиља био чашћен код старе госпође, а уз то се придало и необично узбуђење. Није чудо, дакле, што помисли да га то Бумбар пита, а њему се увијек највише повјеравао.

- Шта ми је рекла, велиш?

- Да!

- Еј, женска мудрост и вјештина, мој Илија. Мазила ме, чешкала ме, па вели: "Драги мој Перуне, нијесам хтјела јуче, ни прекјуче, да те узнемирујем, кад је највећи рад! Нећу ни данас, јер је благ дан, и право је да се одмориш и провеселиш у своме друштву. Али сјутра имаћемо велики, велики разговор. Тиче се среће нашег дјетета! Крупна је ствар, мој Перуне, врло крупна.

- Ма, ко то вели, - запита Радојчић.

- Ма, она, Планина. Моја Планина!

- Иди дођавола и с њом, безјаче! - промрмља Радојчић, па и он промијени мјесто.

Петља настави, гледајући у таваницу:

- Ја се као помало и домишљам што хоће Планина. Њеко доиста проси нашу Стојанку. То је. А ја се чиним као да не разумијем и молим је да ми одмах каже. Велим ја њој: "Слатка моја Планино, немој ме мучити." Аја! Неће, па неће! Сјутра, сјутра је велики дан за нас! И тако одем.

- Идући од куће, био сам тако весео да бих запјевао и поиграо на улици, да ме не бјеше стид од свијета. У томе се сјетим старе Тренковице. Моји су непријатељи, и ко је мене осрамотио довијека, и ко је мени хтио највеће зло учинити, него покојни! Хајде, рекох, да богу благодарим, ради мога дјетета, на овај начин: да утјешим стару! Вјеруј ми да ми је то одједном на ум пало, кад сам ишао овамо. И вјеруј да је то било по анђелу, - да је то мени дошапнуо мој анђео хранитељ... Ти, канда, не вјерујеш да има. анђела хранитеља?...

Одједаред плануше лампе, забруји хармоника, диже се урнебес у предњој соби. И Петља се трже. Готово ови "волари" потекоше онамо, те настаде гурање, чепање, циликтање.

Колико је то "грајало у крчми Код вола? И шта је све било те ноћи у крчми Код вола није умио нико тачно и јасно испричати од оних што су онамо били...

Сјутрадан, када се Петља пробуди, угледа Планину, грозно преображену, а угледа је чело главе Стојанкине. Дјевојка лежаше наузнак, раширених руку, жута, расколачених очију, а силне јој се груди силно надимаху и слијегаху. Петља једва имаде снаге да устане; ноге му клецаху, дах му се прекиде, те није могао да пусти глас. Жена му даде знак да изађе у двориште, ла изађе и она за њим. У прикрајку плакаше Ивица.

- Шта је, ако бога знаш? - пита Петља...

- Умире Стојанка?

- Само вас двојица не чујте се живи, не улазите! - рече грозничаво Планина.

- Ама, шта је било? Од чега је то? Планина заврте главом:

- Бог сам зна од чега! Тако! Зло дође па...

- Али, умири се... Не одмичи се од куће!... Може бити да ће те звати још до подне у суд!

- Мене у суд! Зашто? - пита Петља.

- Како зашто? За човјека! За крв!

- За човјека! За крв! Кога човјека? Какву крв?

- Па онога... свирача!

- Шта је било свирачу?

- Ништа друго, него га убише! Зар још нијеси при свијести?

- Шта говориш, жено? Јеси ли ти при себи? Ко је убио свирача?

- Ви Код вола!... Остави спрдњу!...

Планина се врати у кућу. Петља се ухвати за главу, потече за њом, али се пред вратима предомисли и, онако пола одјевен, изађе на улицу, гдје се сукоби са Бркићем, његовом женом и снахом. Бркић, блијед као смрт, наслони се на сухомеђу и исприча му догађај, ево шта:

Пијера је пробо ножем Арапин. Свађа је потекла због... због... та, у пићу! То се догодило пред зору, пошто су се њих двојица отетурали кућама.

Жене посматраху Петљу чудним погледом. Он се прекрсти њеколико пута, и сузе му потекоше, и рече:

- Е, е, сачувај Господе! Што ти је судба и зли час! Сачувај, Господе, зле судбе и зла часа!

- Ми нијесмо свједоци! - рече Бркић ... - То толико смо у добитку.

- А помислите, моја Стојанка занемогла одједном. Једва што је жива! Снаха Бркићева викну:

- Шта кажеш брајо? Бог с тобом брајо! Шта је било? Да видимо!

И хтједоше обје у двориште, али их Бркић задржа. Бркићка се обазрије и рече гласно да је Петља могао чути:

- Грјешни Петља, да зна зашто је младић погинуо, и шта је његовој цури!

Али Петља не разабра те ријечи. Снаха додаде:

- Боље је што не зна! Боље је за човјека да је безјак!

Бркић рече:

- Ко је могао знати да је Арапин толико заљубљен у Петљину цуру! Ко је могао слутити то! Ах, Петљина цура! Петљина цура! Задуго ће се причати о њој!...

И заиста, дуго се о њој причало у Травњу, али не у ономе смислу како је Бркић слутио. Стојанка брзо оздрави. Поможе јој њена прирођена снага и младост, а страховити потрес учини друго, веће чудо, - Стојанка постаде чедна, послушна и наскоро се уда за Бумбарева сина, кршна младића, који је с њом био срећан, каогод и Петља с Планином.

Петља запамти довијека Михољ дан, али ни-када не дознаде истину, јер и Јоза и двадесет и један волар и сав свијет, као договорни, поштедјеше доброг човјека.

Као кроз мутан сан, Петља се сјећао стаса и обличја свирачева. Био је - причаше он - витак, протегљастих образа, црних као зифт наусница, кудрасте косе. Имао је руке као каква госпођица од племенита рода. Кад његови танани прсти играху по справи, лијепе његове очи сјактаху као муње, а гласови се извијаху, да су човјека жмарци подилазили.

И често би завршио, уздахнувши:

- Гријехота! Онако лијепа младост отиде у гроб, немилована, неожаљена!

Доктор Ивановић

(ИЗ УСПОМЕНА ЈЕДНОГ СТАРОГ СУДИЈЕ)

... Ви знате да сам ја своју чиновничку каријеру започео овдје, у Ребенику, као судски писар. Старјешина ми је био чувени стари Трепек, нашљедни судија ребенички, човјек напрасит, осоран, пун племићке охолости. А у оно вријеме, ни остали његови другови по поријеклу не гледаху с мање висине на нас претставнике плебејског школованог нараштаја. Не треба да вам кажем како сам се спочетка тешко навикавао у Ребенику, јер иако сам сеоско дијете, у Падови се бјех научио на већи простор, на већу слободу кретања, на веће промјене, на већи додир са свачим што потстиче умни развитак. Свршио сам школовање послије талијанске буне, те сам се враћао у завичај носећи у души идеал слободе и вољу да будем пионер у буђењу народне свијести. Међутим у Ребенику не нађох земљиште за то, остадох једини претставник свега тога.

Тако ми протече година.

Почетком друге јесени, настани се у Ребенику млад љекар, сељачког поријекла, као и ја, родом из овога котара, као и ја, из првога кола наших младића који су се у Бечу школовали. Звао се др Ловро Ивановић. Нијесам га познавао, нето, прије његова доласка, случајно у суду познадох његова старијег брата, имућна и угледна сељака, који се могао узети као тип наших загораца, - човјек висок, снажан, плав, добродушан. Звао се Борило. Он ми је причао о своме брату ђаку. Између осталога, рече: "Онако, није наочит, али је бистре главе, од дјетињства понешен за књигом."

Једног јутра затекох у кафани младога љекара и брата му Борила. Заиста никада дотле не видјех тако два неједнака брата! Доктор је био црномањаст, дугачка трупа, кратких ногу, велике главе, али те нескладне размјере тијела поправљаху уњеколико велике сјајне очи и питомо лице.

Пошто се познадосмо и наразговарасмо, понесох утисак да се млади доктор прецјењује, да је увјерен е ће ове бити како он жели, да је хладан и неискрен.

Ивановић је био из богате куће, - знало се да ће његов дио имовине изнијети до 50.000 форинти.

Доктор Ивановић узе господски стан, па се даде у походе. Најприје походи два стара ребеничка љекара. Можете мислити каквим га срцем чекаху ти стари Ескулапови жреци, који су, ваљада, педесет година, пијавицама и рицинусом лијечили све болести то Ребенику и по котару. Па доктор заређа по бољим и средњим кућама. Од женскога свијета потече готово једногласна хвала како је лијепо васпитан, како се по свему може судити да ће бити добар, модеран љекар!

Набрзо се Ивановић додвори и људима од утицаја, свећеницима, вишим чиновницима, богатијим трговцима, чак и старим медицима.

Почех се с њим састајати свакога дана, послије ручка, у кафани, гдје играсмо билијара. Мало по мало, познадох га скроз и увјерих се да је неизмјерно себичан, готов на сваки компромис са својом савјешћу. О нашем народном покрету говорио је с багателисањем, тврдио је да још задуго морамо бити потпуно подложни талијанској култури, јер да немамо ни елементарних увјета за самостални културни развитак.

Ивановић је био веома вјешт играч на билијару, у томе једини у Ребенику према мени. А та је игра била моја велика страст. Послије небројених партија билијара, нас двојица заподијевали смо разговор, причајући један другоме ђачке доживљаје и успомене из два толико различита свијета, романског и германског. По себи се разумије да смо говорили и о нашим љубавним доживљајима. Доктор се поносио својим успјесима на љубавном пољу; по његову причању, био је просто неодољив. Почео је, вели, на томе пољу војевати још као гимназијалац, па доцније, о школскоме распусту, у своме селу имао је харем, а већ у Бечу његовим жртвама не бјеше броја.

Јесен је била лијепа. Доктор заведе у нас сасвим нов обичај, излете у поље, у повећим друштвима мушких и женских. То је била његова заслуга, а то је могао у оно вријеме само Ивановић покренути и извести у Ребенику. У тим излетима весело се проводило: јело се, пило, пјевало, играло а доктор је био душа свега тога; све је он предвиђао, за све се старао. Према удавачама, да се којој не би замјерио имао је једну мјеру љубазности. А утицај његов на женске главе био је велики, иако су га међу собом звале надимком "доктор Патак" због његовог гегања у ходу.

Задуго није Ивановић ниједној срце занио, али, с временом, у односима према њему било их је три врсте: било је оних које су се њему наметале; које су га још проучавале; које су биле сасвим немарне према њему. Разумије се, у тој трећој врсти биле су: најљепше и најбогатије. Од ових, једна се особито истицала објема особинама"^, а поред тога и господским поријеклом. Само добро оштре очи и добро испитљиве могле су поњекад опазити на докторову лицу као њеки облачак сјете, кад би се забављао са лијепом и богатом племићком, а и она би поњекад се загледала у њега њекако као у недоумици, без израза каквог осјећања. Племенита Ана Ковићева, јединица у болешљиве и сувише побожне матере, била је веома сентиментална, засићена романтичном лектиром.

Кад настадоше вјетрови и магле, ми, самци, не избивасмо већ из кафане. Ивановић се поче дружити са фратрима. Уз то постаде опрезнији него што је дотле био. На махове пак поста веома разговоран и весео. Ја сам тумачио ту плиму и осеку тим да је то у вези са његовим односима са госпођицом Аном, јер се већ знало да свраћа у кућу, да лијечи матер и поњекад да их обје прати у цркву...

Њеколико дана пред Божић вријеме се поправи, настаде "бабје љето", те једнога дана могосмо учинити излет. У тој прилици увјерисмо се да је доктор знатно напредовао у милости лијепе дјевојке. Она га је сваког часа зивкала, те за ово, те за оно, а он је једнако имао чувиду хладна и учтива човјека, али би се ипак на тој чувиди почешће опазило трзање и промјена боје. Ана га гледаше право у очи, често извјештаченом умиљатошћу, као да га сажаљева и у исто вријеме храбри, као да му говори: "Жао ми те што страдаш, али ко зна? могло би бити да ти то буде и накнађено..."

Њеколико дана послије тога, дође доктор као обично у кафану, али необично добро расположен. За вријеме наше партије он је пјевушио, добацивао досјетке, пријатељски задиркивао околне, који се, као свагда, наврсташе око биљара.

Послије игре, доктор ме позва у шетњу, с њеким изразом на лицу, који као да је значио: "Има велика новост." И заиста одмах започе:

- Знате ли шта је ново?

- Да чујем! - рекох, а помислих у себи: доиста ће ми саопштити да се вјерио са племићком!

- Новост је та, - идем да божићујем у село, код својих.

Рекох немарно:

- Па то ће бити лијепо!

- Нијесам видио своје, осим Борила, ово је пета година. А чујем да је стара болешљива, а имам и њеког посла у селу. Елем, све је то за вас споредно, а главно је да вас позивљем као свога госта!

Тада се баш зачудих, јер ни по чему не могох се надати такоме знаку пријатељства. Доктор ме узе под руку и настави:

- Вјерујте, учинићете ми пријатељску љубав а, надам се, и себи велико задовољство, јер и ви сте сељачко дијете. Прво и прво, провозаћемо се по оваквом красном времену, па онда, уживаћемо у својим старинским божићним загорским обичајима! Полагаћемо бадњак, уранићемо на полуноћну службу и пјеваћемо заједно са нашим добрим пуком:

"У се вријеме годишта

Мир се свијету нав'јешта..."

- Затијем, сјутрадан, љубићемо се са лијепим дјевојкама и невјестама, јер обичај то допушта тога дана! "П' онда, братиковићу си га мој", најешћемо се печенице са ражња, погаче испод црепуље, напојићемо се домаћег вина, нагријаћемо се ватре на огњишту, и тако даље, и тако даље. Кажите право: зар вас све то не привлачи?

- Још како! - рекох искрено.

- Е, па онда, ствар је свршена. Поћи ћемо прекосјутра, на Бадњи дан, око осам часова изјутра. Кола ће нас чекати пред градским старим вратима. Узећу онога млађега кочијаша, Јусуфа, - сигурнији је. Остаћемо горе први дан Божића, а другог дана имам посла у граду. Дакле, двије ноћи и један дан.

На Бадњи дан устадох раније. Небо је било мутно и духао је студен вјетар. Иако сам био увјерен да се Ивановић предомислио, ипак се упутим ка старим градским вратима, пред којима нађох спремна кола и кочијаша Јусуфа.

У оно вријеме била су у Ребенику свега двоја јавна и то отворена кола и два кочијаша, један стар, други млад. Стари се звао Ђерек, а млади Јусуф. Немојте помислити да је први био Мађар а други Турчин. Боже, сачувај! Обојица су били наши људи, из горњих крајева, а ко би га знао зашто им баш таки надимци прионуше! Јусуф бјеше прави колос, млад, плав, добродушан, недотупаван, ужасна изјелица, али нити је пио, ни пушио, - права бијела врана међу својим друговима по занату. Мрзио је женске и попове. Љутило га је кад би му се рекло да се њека у њега "загледала", или кад би му њека слушкиња из шале тепала. Да је планинац, познавало се на први мах по говору и изговору, а знало се да је православни и да савјесно држи бескрајне постове.

Кад му се примакох, започех:

- Шта је, Јусуфе, болан чоче? Куда се то спремаш по злу времену, које ево пријети. Кога ћеш то да возиш и куда?

Јусуф се трже као иза сна, јер дотле бјеше бленуо у њешто. И одговори:

- А дотура возићу!

- Кога дотура, болан? Имамо их у Ребенику три, вала боту!

- А дотура Патка! - измаче се Јусуфу, па га спопаде такав смијех да се тресао од главе до пете.

- А тако, Јусуфе, је ли? А бог ти и божја вјера, казаћу ја господину дотуру како га ти то зовеш, па да видиш шта ће бити због тога, да видиш када те онај лав шчепа у своје канџе, па те свега измрвољи, као крумпијер!

На то Јусуфа спопаде јачи смијех.

- А куда ће дотур? Путује ли сам?

- А што питаш кад знаш, кад ћеш и ти с њим! - вели припрости Јусуф.

У томе стиже Ивановић, обучен као да се спрема у Сибирију, са шубаром, бундом и у чизмама. Бјеше добре воље. Започе:

- По свој прилици, спрема се снијег, а то је добро, јер наши сељаци не маре ведар Божић. Кажу: "Сачувај нас, боже, ведра Божића и облачна Ђурђева дне." Сад, ако им донесемо снијег у Голубац, рећи ће се да смо срећни гости... Што си, Јусуфе, тако зинуо пут мене, као да се спремаш да ме прождереш?

- Ја, к'о велим, господине, све је тако, к'о што рече! Знаш ти и то, вјере ми!

- Хајд'! Сједајте! Тјерај!

Посједасмо. Јусуф се прекрсти, па ошину коње.

Сјеверац нам духаше у лице. По цести, која се већ од града пење, па даље, по виноградима и главицама ребеничке околине, није било видјети живе душе. Море је било чивитасте боје; дугачки вали погоњаху се и пропињаху се. Двије или три лађе једрењаче примицаху се нашем пристаништу клањајући се.

Што се већма пењасмо, биваше језивије. На западу котрљаху се мутни, големи облаци, летећи један за другим, а како који стигне на границу неизмјерне тамне површине небеске, онога тренутка утоне у њу! То ми је напомињало војске које се спремају на напад. Главна је на окупу, а заостали дијелови прикупљају се журно. Борба ће настати скоро!

Ивановић је сједио дубоко замишљен, на челу му се удубиле бразде, а очи је окренуо на страну, - израз човјека који бира и омјера сваку ријеч, коју се спрема да изусти. Мени се заче сумња да он не иде кући из сентименталних разлога, него ради свога дијела, а мене да је повео као "човјека од закона". Покушах да одбацим ту помисао, запитах:

- Шта је, докторе? Какве вас то крупне бриге море?

- Мислим о једном чудном патолошком случају, који ме веома интересује, а не могу му ухватити краја.

- Тако! А ја у себи рекох да сте с мислима у Маломе Голупцу, код својих! Доктор ме чудно погледа.

- А што? Оно, додуше, жељан сам и својих, али до мало бићемо заједно... Случај болести који вам поменух може и вас занимати. Да чујете!

И узе описивати болест њеке тежакиње из ребеничког заграђа. Та жена не само што изгледа здрава, нето здрава је дању, али ноћу, сваке ноћи од десет часова, отприлике, па до зоре, спопадну је тешке муке, - трза се, пјени, превија се од загонетних болова, којима се не може знати повода... Доктор рече да намјерава опис тога случаја послати њеком свом професору у Беч...

Након часа и по вожње, нестаде нам испред очију мора. У исти мах почесмо се спуштати у дољу, у којој се налази село Мирац. На помол Мирца, почеше падати прве пахуљице снијега. За њеко вријеме налијетаху искоса" мени с бока, па врло брзо загустише. Јусуф заустави да се коњи издухају, па их потјера добрим касом. Цеста је окретала надесно, ка селу, те нам вјетар са снијегом зађе иза леђа. Пролетјеше нам испред очију гомиле кућица са сламним крововима, над којим се повијаше дим. При дну долине, срете нас њеки сељак, гонећи њеколико говеда и коња. И он довикну:

- Куда сте кренули по оваквом времену, ако бога знате? Не видите ли да ће ударити салаука!

Јусуф се окрену к нама и одмахнув главом започе:

- И ја к'о велим...

- Мучи, кљусино! - прекиде га доктор... - Ти к'о њешто велиш! као да и тебе њеко може слушати! Тјерај и гледај свој посао.

Окренув се к мени настави.

- Прошли смо трећину пута, а још није подне. Истина је да долази опет бријег, већма стрменит, али испод њега, с ону страну, настаје равница, много дужа од мирчанске. Даље су мање узбрдице. Рачуним да ћемо стићи прије сумрачја.

Кад стигосмо под бријег који је доктор поменуо, Јусуф сиђе с кола и упути се пјешке, упоредо са дешњаком. Тада истом загусти снијег, те сам гледао ствари око себе као кроз какву копрену, а одједном, од брзине ковитлања пахуљица, почеше ме бољети очи, те оборих главу и зажмурих.

Вјетар је попуштао, али је био оштрији. Мало по мало, поче нестајати коњскога бахата и зврке точкова, те се вожасмо као по каквој дебелој поњави. Нас двојица погурени, нијеми, стењасмо под бијелим оклопима.

Јусуф поче њешто говорити, али нијесам могао разабрати ријечи. Најпослије заустави кола и онда сам могао чути јасно ове узвике:

- Ај, ај, мој стари Доро! Окупао си се у своме зноју, а шиба те студен вјетар! Јао теби и са мном, стрико Доро! Добро је говорио мени мој покојни кум: "Јусуфе, синко, вели, ко ти је крив што нијеси поп, него кочијаш." Те и ја теби, мој матори: "Боље би било да нијеси коњ, но рецимо дотур! А шта ти могу? Тегли, када ти је суђено! А-е-ист!

Рекох доктору:

- Чујете ли мудровање нашега Јусуфа, како жали коње и свјетује их да буду покорни судбини! На то ће Ивановић срдито:

- Нека га ђаво носи и с њима! Боље би урадио да похита, јер сувише споро одмичемо. Па се исправи и викну момчини:

- Чујеш ти, кљусино, не штеди толико ту твоју браћу, него шибај! Омркосмо у планини.

Јусуф одговори жалостиво:

- Не може се, господине дотуре, и коњи су божји створови! Што се не може, не може!

Било је два поподне. Већ ми се прсти на ногама бјеху почели мрзнути, те почех лупкати стопалима. Доктор узе псовати у себи. Снијег већ није падао пахуљама, него големим лопарима. Кола су се час заустављала, час кретала; коњи су на махове рзали, а Јусуф је све једнако тјешио благим утјехама.

То је ужасно дуго трајало.

Најпослије, кочијаш сједе на своје мјесто и окренув се рече:

- Ево нас у равници, на помол Коњевице. Ако заповиједате, можемо мало свратити у крчму.

- У какву крчму? - запита доктор љутито, али и радознало... - Откад у Коњевици има крчме?

- Од прије три године. Може се лијепо што заложити и попити.

- Добро! - викну доктор... - Поћерај живо, па сврати.

Коњи појурише. Доктор поче трљати руке, неколико од студени, толико, очевидно и од задовољства. Вели:

-Паметна је ствар што се ту отворила крчма, јер је Коњевица средокраћа између Приморја и Босне! Дакле, ту ћемо се поткрепити, па ћемо даље весело.

- А колико је далеко од Коњевице до Малога Голупца?

- Највише час и по, а узбрдице су благе. Моје је село трећа долина од града, - велика и родна долина. Имамо и лијепих дубрава и живе воде у изобиљу. Љети би се могло лијепо живјети у Голупцу. Саградити вилу, па...

Не доврши што је хтио рећи, а ја допуних у себи овако:Па са својом лијепом, младом племићком љетовати тамо. "Јер, очевидно, то му је било у памети!

Усред мећаве и невидјелице кола стадоше. Јусуф викну: "Ево нас пред крчмом! Силазите ако хоћете." Ја назријех њешто велико, четвртасто, црно, близу цесте. С муком сиђосмо и упутисмо се ка црнилу. Оно што ми се видје четвртасто бјеху мрачна врата од крчме. Примакав се, видјех над вратима два прозора, а уз ту зграду прибијала се друга нижа, нижа, из које куљаше дим. Доиста нас нико не чу изнутра, али ми зачусмо смијех звонка женског гласа.

Викнух испред врата:

1 Помоз' бог вама, унутра!

Смијех престаде, а замијени га страховита псовка и настаде њеко комешање. Како бјех

крочио унутра, устукнух и спремих се на одбрану, заоштри ми се е вид и видјех ово: у полутами, за тезгом, назријех њеку стаситу, младу жену која, која проблиједи као смрт! С десне стране, гдје бијаху велик сто и клупа, њеки омален човјек, с ножем у руци, хоће да се отме другом, који га је ухватио састраг, за хаљине. Његове закрвављене очи бјеху обраћене на нас. На први мах помислих да хоће да кидише на Јусуфа, али овај утрча вичући:

- Што би дотуру!?... Што побјеже!?... Шта је, Павле!?...

Па се Јусуф склони у прикрајак, и стаде викати: - Павле! Павле! Држ' га!...

Тада разумјех коме је дар био намијењен. Павао се отрже и хтједе потећи из крчме, али га шчепах одостраг за мишице, подметнух му ногу и он паде ничице, а ја легох врху њега свом тежином! Нож му искочи из руке, млаз крви шикну испод главе му. Стадох викати:

- Држите! Помозите, Јусуфе, конопац! Брзо донеси коноп из кола да вежемо овога лудака!... Полудио је доиста!

Иза врата, која бијаху иза тезге, кроз која се излазило у мању зграду, настаде запомагање оне жене:

- Јао! Немојте господине, вас није хтио! Јао, милостива мајко божја: није хтио вас, није хтио вас, него Ивановића!

У бјеснилу викнух:

- Везујте га!... Јусуфе, камо те?

- Ев', ев', ев', - виче Јусуф, унијевши уже. Њеко клече поред мене и дирну ме у раме. Бјеше стар сељак. Он започе:

- Устани, господине, ако бога знаш! Не видиш ли да је може бити мртав!

Ужаснут, скочих. И она двојица занијемише, укрутише се, зјенице им се раширише. Али опазисмо да Павлу ноге цепте, те њих двојица лагано га окренуше наузнак.

Бјеше страшно погледати га! У паду раскрвавио уста и угрувао чело, те му је лице било од три боје! Раста је био осредњег, али жилав и чврст, малене главе, густих црних бркова.

Стари сељак попрска Павла водом, па му обојица помогоше да се дигне, па га посадише на клупу, леђима уза зид.

Након подужег тајца, Павле се поврати и очи му живнуше. Стари га запоји вином, а он скрену очи на мене. У томе погледу није било ни пријетње, ни мржње, него неизмерна туга. Ја започех:

- Несретниче, што си хтио! На кога си хтио кидисати и зашто?

Он лагано замаха главом. Јусуф се умијеша:

- Е, брже, треба да говориш! Ово је господин судија!

На то стари сељак скиде капу и заусти њешто, али Јусуф настави:

- Ћио си да пробуразиш дотура! Није шала! Десет година тамнице не вали ти!

Ја наредих Јусуфу да одмах преже, да стигнемо несрећнога доктора, који може заглавити по оној "салауци". Затим се окренух сељаку:

- Говори ти, што знаш! Брзо! Немам кад чекати! Дакле, ко је овај човјек и зашто је хтио •убити дра Ивановића?

Старац слеже раменима:

- Не знам, тако ми оба свијета, господине! Ја сам одовуд из села. Дошао сам да купим пића. Тако смо ту сједјели и разговарали се и шалили се, кад ви наиђосте, па ето што би!... А крчмар се зове Павао Размановић, из Малога Голупца. Он је овђе, нема ни четири неђеље.

- Зовни његову жену! - прекинух га ја.

- А оно му је сестра, - рече стари. Павао хукну, исправи главу и гледајући ме право у очи изрече промуклим гласом:

- Ивановић је осрамотио моју сестру. А сад имаде образа ући ми у кућу!... Убио бих га да је Саваотов син!...

Све се окрете око мене. Побјегох. Скочих на кола и викнух Јусуфу:

- Ћерај што брже.

Снијег је вијао јаче. Ни напријед, ни са стране, није се могло видјети ни на три корака!

-Ћерај Јусуфе, ћерај, - понових... - Несрећник ће заглавити.

Јусуф немилостиво шибаше јадне кљусине а мени се чинило да на мјесту тапкају, да се не одмичу. Држао сам у руци часовник и свакога тренутка кресао жигицама; чинило ми се да се сказаљке се не мичу!

Јусуф се окрену и рече њешто, а ја му викнух:

- Не осврћи се, не говори, молим те, него гледај пред коње и са стране, нећеш ли угледати дотура!... Вичи га по имену!

Јусуф стаде викати кроз мећаву:

- Дотуре-е-е! Дотуре-е-е! Е, има ли кога на путу?... Дотуре-е-е!...

- Шта да радим, ако га не нађемо!? - питах се у очајању. Ако је од страха и умора пао у несвијест, те га затрпао снијег!

Јусуф непрестано шибаше и дозиваше. У њеки мах кола стадоше и Јусуф скочи с њих, викнув:

- Ево га! Скочих и ја.

Доктор, у снијегу до кољена, погурен, ослоњен објема рукама на штап, стајао је на цести.

- Дотуре!... Докторе!... - повикасмо оба у један глас, па га узесмо међу се под руке и доведосмо да кола. Јусуф ишчупа из позадине руковијет сијена, те му обриса хаљине и помогосмо му да се попне. Ивановић је, дршћући ужасно, нагло дихао. Јусуф ишчупа још сијена, којим истрља коње. Истом, пошто се одмакосмо, доктор шапну:

- Какав доживљај? Шта кажете, а!?

- Ви сте љути? - додаде, пошто не прихватих ријеч. - Препали сте се јако?

- Не колико ви, заиста! - рекох најпослије.

- Откуда сам, врага, могао знати да су Размановићи ту, на Коњевици, да држе крчму? Јусуф је то могао знати!

- Ако је Јусуф то знао, није могао слутити да ви дугујете Размановићу за част његове сестре.

Ја постадох крут, а он с муком изговараше ријечи, што сам приписивао узрујаности.

- А ви то вјерујете? - запита он још лаганије.

- Не потрза се нож ни за што, послије пет година!

- Хоћете ли ми испричати све што је било? Испричах му све редом што се у крчми дешавало и говорило, сваку ријеч, сваки покрет. Говорах лагано, усиљавајући се, али хтједох да чује све потанкости. За вријеме мога говора, он је јечао, лагано, савлађујући се. Кад сврших, он прихвати:

- Гријех младости, а... најпосле и није, јер је Анђуша била свачија!

- Не вјерујем, - оте ми се сама ријеч.

- Пардон, господине...

Одмах доктор јекну гласније. Из даљине се зачуше пуцњи, а назријех и свјетломрцања под брдима. Ваљда је Мали Голубац на помолу. Запитах Јусуфа, а он одврати:

- Јест, ја! Оно сад прилажу бадњаке. И коњи сад сами иду брже, јер слуте да су на домаку.

Заиста несрећне животиње касаху гушећи се. Јусуф поново узе тепати.

Доктор хукну и прошапта:

- Грозница... Јака грозница.

Ну, помислих, јевтино си прошао према ономе што ти се спремало! Одлежаћеш грозницу, па ћеш опет све заборавити... Питах се, ко је управо спасао доктора, стари сељак, или ја? Или оба скупа? Али, ко је од нас двојице већма спријечио несрећу? Без сумње да не би мене, Размановић би стигао Ивановића.

- Мени је зло!... Брже! - рече он, дишући наглије него до тада.

Кроз мрак уђосмо у Мали Голубац. Из кућа се виђаху велики пламенови. Пред једним двориштем угледасмо запаљену буктињу, а према пламену познадох главу крупнога Борила. Зубљу је држао њеки младић. До њих бјеху двије женске, њека ситна баба и млада, стасита жена. Кад се кола примакоше, гомилица се стаде примицати, а ја брзо искочих и рекох:

- Помозите доктору да сиђе. Разболио се на путу.

Па кроз двориште уђох право у просторију при земљи, гдје је на средини пода горјела велика ватра. До средње зграде, била је двобојна, мања кућа, а са стране дворишта стаје.

Крај огњишта сједио је сељачић и окретао је ражањ са прасетом. О веригама вишаше котао, а на жару бјеху пристављени лонци. У куту је био разбој: за њим преградак, дуж стијена ковчези и хаљине и сељачки, дрвени кревет; на другој страни, оружница са дугим пушкама, јатаганима и кубурама. Еле, богата сељачка кућа, уз коју има још и "кула".

Сједох на домаћинску троножну столицу са наслоном. Ту запалих прву цигару од Травња.

Зачу се тутањ корака у кули, - најприје на дрвеним стубама, па по поду. Дјечак бленуо у мене те заборавио окретање. Ја га опоменух и почех га питати о ситницама. Бјеше сиромашак, из села, слушче у Борила. Доктора не познаје. Борило има још два момка. Најбоља им је млада господарица. Стара се увијек лијечи травама и чека сина да дође да је излијечи. У селу се прича да је доктор изучио четрнаест школа - шест малих и осам великих!

Уђе Бориловица, жена, по стасу и снази, према мужу. Поздрави се са мном, па само што рече: "Шта би брају?" па одмах се даде на спремање вечере. За њом уђе момак и унесе морску рибу, коју смо им ми донијели. За њим, троје-четворо дјеце, која се склонише у кући. За њима, Јусуф, који сједе крај ватре. Најпослије дође Борило, пружи ми руку и рече:

- Добро дошли!

- Дај боже! - прихватих... - Видје ли, што се деси? Доктор је прозебао. Борило заврти главом и рече:

- И не прозебао у онакој трци и страху по мећави!

- Дакле, знаш већ. шта је било?

- Од Јусуфа сам чуо.

Домаћица постави за нас двојицу одвојено, на трпезици, а велику намјести с друге стране огњишта. Домаћин устаде а за њим момци и дјеца. Устадох и ја. Борило се прекрсти и сви у глас с њим започеше "Оче наш". Момак скиде пиштољ с оружнице, и с врата огласи вечеру, па посједасмо.

Наклатисмо се својски, особито Јусуф и ја. Било је за јело: кувана крумпира и граха, рибе печене и пржене, погаче и уштипака. А за, пиће прекрасне хрваштине (вина црвенкаста, танка, реска).

Послије вечере, домаћица испрати дјецу у преградак, момци отидоше да припазе на стоку, а ја и домаћин остадосмо сами. Ја сам пушио, а Борило одупро лакте на кољена, а дланима поднимио се, па гледа у ватру. У њеки мах запитах Борила:

- Пријатељу, каква бјеше цура Размановића, докле бјеше у селу?

Борило ме погледа с изразом као да се домишља: шта хоћу тачно да знам?

- Питам те, је ли она била... свачија? - додадох.

Он одмахну главом:

- То би био гријех рећи!

Након њеколико тренутака, настави:

- Размановићи су нама неки далеки род. Њих двоје, Павао и Анђуша, за рана остадоше сиротани. Павао је много старији од сестре, јер је било још дјеце међу њима, која помријеше. Анђушу узе у кућу наша стара, као помоћницу. Било јој је истом шеснаест година. То се десило оне године кад је овај наш свршио гимназију и провео с нама осам недјеља, а затим отишао у Беч... Шта да вам причам? Пред Божић, откри се да је дјевојче под бременом... Можете мислити како нам је било! Да нас је половина у кући помрло, не бисмо жалоснији били. Прикривасмо бруку до Ускрса, па онда, договорно с њеном тетком из другога села, отправисмо је онамо! Али се ствар разгласи, те дође до ушију и Павлу, те стиже бијесан да, на врат на нос, распрода оно своје сиромаштине, а к мени дође, то толико да ми каже да ће ми убити брата! Нудио сам му двије најбоље своје њиве, обећавао му да ћу удати Анђушу, све је било узалуд, није хтио да чује ни за што!... Овоме нашему писао сам све и свјетовао га да за живу главу не долази кући, док се ствар не заборави...

Борилу потекоше сузе.

Стана се врати из прегратка, погледа расплакана мужа, па сједе до њега и покри лице рукама. Послије дуга мука, запитах:

- Је ли живо дијете?

Он потврди главом. У чуду, жена погледа мужа, па мене, па запита:

- А, о томе је ријеч била?

- О њему, да, - вели он... - А ти и не знаш што је било на Коњевици?

Па јој исприча. Жена је прсте ломила и давала свакојаке знаке чуђења и страховања. Кад он сврши, Стана рече:

- Ето видиш, Борило, како погоди онај мој сан? И памти шта ти кажем, неће на томе остати!...

А Борило поче:

- Јадан ти сан, да сам знао е је Павао на Коњевици! Он је тамо има неколико недјеља. Кад сам ја јесенас пролазио, био је крчмар неки Личанин...

Борило устаде, рекавши:

- Одох да замијеним јадну мају, која не слути од чега јој се син разболио. Немојте јој ни казивати.

Пошто отиде, Стана ће мени:

- Мој господине, да ви знате шта нас је због младога јада стало! Срећом, дијете је мушко. Као јабука је, - на матер! Овај мој просто гине за њим. Хоће, вели, да га доведе у кућу, кад наврши шесту годину...

- Ама, рекох, зна ли доктор да има дијете?

- Како не би знао!? - вели жена и осмијехну се сјетно... - Али га видио није, а није могао и да је хтио, јер већ није долазио кући, ово је пета година. А не бих рекла да га срце за њим боли... А ето, ми чусмо да хоће да се жени, да узимље њеку великашицу?

- Од кога сте чули? - питам ја. Жена се збуни, па намах рече искрено:

- Па... писао нам је.

- Тако? Ја мислим, он је највише стога и дошао овамо?

- Ваљда, - потврди она.

Даљи разговор прекиде нам баба Ивановићка, ситна старица, жутих образа, необично живих очију. Пошто се поздрависмо, рече:

- Ловро је сав у ватри и тужи се да га пробада у грудима, рано моја! Ма кажите ви мени, је ли он здрав пошао? Је ли се што тужио прије поласка?

- Па јест, - рекох, не знајући шта друго да кажем.

- Боже мој, па зашто је онда путовао? Жива сам премрла! Снаха је њешто ружно о њему сањала, - јеси ли причала господину?

- Нијесам, мајо, - нијесам имала кад. Ходи, мајо, вечерај.

- Ја мислим да таке снове, који на зло слуте, треба тумачити с противне стране! Тако су стари тумачили. Шта ви мислите, господине? - запита баба, сједајући за сто.

- Тако сам и ја слушао, мајко, а ви сељаци то боље знате.

Јусуф и два домаћа момка уђоше да се грију и да се налију, па узеше претресати питање: је ли прасе печено? Умијешаше се млада домаћица, па и стара. Било је ту доказа "за" и "против", док најпослије стара ножићем мало распори печеницу, те увјери себе и остале да прасету треба још најмање "добра ура ватре".

Послије тога, било је и мало шале. Старији момак Ивановићев рече Јусуфу:

- Валај, штета за тебе, што се не мрсиш! Омастио би брке!

- Је ли ја, је ли? - запита Јусуф, гледајући онако усплахирено, као што гледа човјек који се налази у великој недоумици шта ће да одговори... - Ја к'о вељу, к'о чуо сам од старијих калуђера, брте си мој, да човјек, вели, на путу и у туђој вјери смије премрсити.

Сви се насмијаше, па и стара.

Ја клонух. Умор, јело, пиће, ватра чињаху своје. Слушао сам те разговоре, као да из даљине допиру. У томе дође Борило и рече:

- Ловру је све горе! Иди сад ти, Стано, горе а ти, стара, прилежи.

Али оне обје отидоше. Онда ће Борило мени:

- Видим да се једва држите од дријема. Ако заповиједате, хајдемо у камару. Постеља је готова.

Устадох с натегом и рекох показујући кревет:

"Овдје је мени добро" Свукох горње хаљине и легох. Осјетих да ме он покри, па онога трена утонух у несвијест, као никада дотле...

Кад се пробудих, нијесам се могао освијестити. Осјећао сам се добро одморен, али у исти мах веома лијен, у оном блаженом расположењу духа и тијела, како се само млад човјек осјећа послије добро заслужена спавања. Пипам под собом вунен простирач, под њим слама, над собом потежак вунен покривач. У помрчини, кроз неку пукотину, отсијеваше као прамен свјетлости, као од далека пожара; оздо, са пода свјетломрцаше пламичак и мирисаше дим; из угла допираше нечије ркање; напољу лајаху пси... Па одједном, као што то бива, све ми изиде пред очи, све, у свима потанкостима, необичном брзином!

Питах се: је ли могуће да сам све то доживио за један дан? Та, чини ми се да је од онога разговора са Јусуфом пред градом протекло три дана! Још се запитах: је ли могуће замислити овако два неједнака брата, онога јунака, припроста, душевна и поштена, и онога, ниткова, себичњака и лажова, у чијој се кожи скупила сва човјечја неваљалства, све гадости!? Каква је то немила шала усудова? Зар не би боље било по наш народ да остане у мраку незнања, него да се од њега одвајају таки синови, који ће му на тај начин из свијета доносити тобоже лучу видјела? Да је тај остао неук, доиста мање би штете од њега могло долазити...

Напипах жигице, упалих свијећу на столици. Бјеше пет и по часова. Обукох се и изидох у двориште, гдје ми величанствен призор заплијени очи. Са средине неба сијао је пун мјесец и расипао злаћану свјетлост по снијежној смрзлој површини. Милијуни трепетљика трепераху на све стране. Кратке и дуге сјенке пружаху се по неизмјерној бијелој равници. Контуре зграда, дрвета, брјегова, оштро се одржаваху према чистини неба. Пијетли појаху, пси лајаху, различити гласови стоке са свих страна допираху. Сјетих се да освиће Божић, те, чисто очекивах још да чујем пјесму невидљивог збора небесника: "Слава на висини богу, а на земљи мир међу људима добре воље!" - А тих људи "добре воље" свакако бјеше доста у Малом Голупцу! Сви они тада спаваху, пошто поткријепише душу молитвама и славопојкама маломе Исусу и његовој пречистој матери.

Обузе ме језа и отрже ме од божанственог привиђења. Вратих се и сједох крај огњишта. Пламен лазну и освијетли два дјечака, који спаваху на поњави. Бјеше онај мали пецибрав и други, њешто старији. Спаваху дубоко, с уживањем, као што је доиста спавао мали "цар свјетова", под окриљем своје мајке и благе стоке, у витлејемској штали, - како доиста не почивају обични цареви земаљски!...

Брава шкргну и уђе Борило, изнурен, блијед са црним колутовима под очима. Сједе и бризну у плач.

То ме поврати у збиљу живота, од које се бјех много удаљио. Запитах:

- Шта је, Борило?

- Зло је! - одговори он кроз јецање... - Зли удес! Дошао ми је брат тобоже на божићковање, послије толико времена, а овамо довео га је зли удес његов. Дошао је да га сахраним!...

- Неће бити тако, човјече, - рекох. - Није свака болест на смрт.

- Бојим се, да ова јест, - вели он, гушећи се ... - Не варају знаци и слутње... Ви људи од школе не вјерујете у снове али... Не вјерујете ни у судбину, али... Њега је стигла! Није крив Размановић, што га је судба намјестила на Коњевици. Страва ме хвата, срце ми се леди, али се бојим божјег прста!... Није већ при свијести!

Устадох нагло и рекох:

- Хајдемо горе заједно.

Нађох доктора гдје лежи отворених уста, усијаних и укочених очију, жутих, утонулих образа, - тако преображен да га не би познао, - да не би мотао вјеровати е то може бити за неколико часова. Дихао је нагло и, након сваког другог-трећег дихаја, јечао је. Са стране сјеђаху мати му и снаха, погружене, очајне. Све троје упријеше погледе на моје лице, да би на њему читали утисак.

- Докторе! Докторе! - почех га звати. Болесник скрену малко оне велике, зажарене очи на мене.

- Шта је то, докторе? Једва чујно одговори:

- Finis!

Рекох њешто, - изреку њеку храбрења, затим, повукав домаћина за рукав, изидох из собе.

Борило и стара стигоше ме на дну стуба. Кад изидосмо у двориште, обоје ме на један мах питају:

- Шта је оно рекао?... Шта је?

- Чујте, пријатељи! Овдје треба збиљска и брза помоћ, коју ми нијесмо кадри дати. Требају лијечници! Сад је око шест часова. До девет, могу бити у граду. Одмах ћу потражити и послати вам оба наша стара љекара, који могу бити овдје одмах по подне. Борило, пробуди кочијаша и нареди му да одмах упрегне!

- Зар на Божић, прије свитања, да ми идеш из куће, а дошао си ми у госте!?... Пишите докторима, па нека носи Јусуф, па ће бити свеједно, ако је суђено, помоћи ће!

- Не! - рекох одлучно, - ја идем... Друго је жива ријеч, а друго је писмо, а у оваквој прилици не можемо се ослонити на Јусуфа. Не задржавај ме, не дангубимо, послушај ти мене!

Баба узвикну:

- Златни мој господине, то те бог учи доиста! Пусти га, Боро, јер он зна шта ради, ка'оно онај, који је богу по вољи!

На то Борило отиде у шталу, баба уђе у кућу, а ја, да ми се живци смире, узех ходати по дворишту.

Јусуф чупав, подбувен, мрзовољан, као човјек који би радо отспавао још два-три часа, изведе коње да напоји. Борило који бјеше за њим изишао, уђе у кућу.

Изненадише ме кавом, што је у оно вријеме била велика ријеткост по нашим селима. Попих двије здјелице. Она два малишана још спаваху. У прегратку дјеца грајаху. Ја сам храбрио матер и сина, како сам најбоље знао. Дадох им ријеч да ћу послати оба старца, пошто, пото! Разумије се, узеће она друга кола.

Поздравих се са старом. Борило ме испрати до кола, носећи вунену шареницу да ноге обавијем. Навукох јаку и натукох капу па одлијетјесмо.

Село бјеше будно. По двориштима, пред њима, по путовима, било је чељади и сви нас посматраху са чуђењем. Пошто изидосмо из села, коњи потекоше касом, а Јусуф се обазрије и поче:

- А наш дотур умријеће, а? То ме немило дирну, те викнух:

- Језик прегриз'о, да бог да! Што зло проричеш, узмо једна!

Јусуф се нимало не збуни, нити се увриједи, него слегну раменима и вели:

- А, богме, то његови кажу. Па онда, бр'те мој, није бог узалуд посл'о онај сан његовој снаји. Па онда, ако ћемо право знам и: ја њешто!

Сјетих се оне напомене Станине о сну, о коме се у кући помињало, а како сам већ био у мистичним струјама, то ме заголица, те му рекох да ми исприча.

- Бр'те мој, ружан је то сан! - започе Јусуф. - К'о вели, к'о она, снаја Стана, вели: "Чекамо ти ми мога дјевера дотура, к'о знамо да ће доћи у село. Цијело село чека га. Обашка су мушки, обашка женске. Мушки су сви на броју, и стари и млади, и жењени и нежењени, али међу женскима нема једне старе, нето све листом цуре и невјесте. И још њешто. Људи су сви у тежачком руву, а све што је женско у руву је стајаћем и окићено. И још њешто, - што је најгоре зламење, у тој гомили ниједнога дјетета не бјеше, а дјеца су живот, знаш? Кад, вели, угледасмо у даљини коњаника на бијелу коњу, у бијелој одјећи. Ко снијег се бијели! Сав онај народ гракну од чуда, а коњаник к нама, лети к'о муња, па кад нам се примаче, одједном нестаде бијелца под њим, а он, оставши на ногама, поче играти. И сви познадосмо да је то наш Ловро, без хаљина, у кошуљи пребијелој! Тада се ухвати коло око њега и заори се пјесма, а у томе се пробудих".

Јусуф умукну, не скидајући очију с мене. Ја слегох раменима, а он као одмахну главом и заврши:

- Ако то није јасно, онда није ни овај дан, што настаје. П' онда, бр'те мој, знам и ја њешто!

Кога то ђавола он зна! рекох у себи. Шта је томе блесану наврло јутрос да се по други пут позивље на њекакво своје "знање".

На истоку зарудјеше први праменови, као отсјеви далеког пожара. Мало помало, румен се раскола по истоку, те сунце помоли своје сјајно лице. Јусуф заустави кола, скиде калу, устаде, прекрсти се три пута и изговори:

- Сунце на исток, господ бог на помоћ! Дај нам, боже, срећан пут и срећан овај дан! Ко данас слави рођење Ристово, славио га у миру и весељу!

Пошто сједе, окрете се трупом напола и стави нову торбу преда се и рече:

- Баба поклонила Јусуфу нову новцату торбу - шта мислиш!

Из торбе извади цијелу погачу, печену плећку прасетине, и скленицу вина, а затим извуче иза појаса ножић и даде ми га, рекавши:

- А то је попудбина! Једи господине! Ни на крај памети не бјеше ми да бих могао јести у то доба, али кад неочекивано дође преда ме лечење и погача, прохтје ми се силно, као да сам дотле само то желио. Брзо свукох рукавице и наклопих се, готово као што би и Јусуф, само што би он жватао спорије.

Не бјех ни опазио да смо већ стигли до злосрећне коњевичке крчме. Била је затворена, али врата на мањој згради бјеху отворена, а кроза њих куљаше дим. Јусуф отрча онамо и стаде у диму, пред вратима. По покретима руку, судих да с њеких разговара што је врло мало трајало. У чуду се питах шта то може бити? Ваљда њека порука од Борила Размановићу? Кад се врати, мрднух главом а он, сједавши одговори:

- А ништа. Нека знају да и ја њешто знам. Ја га гурнем и покажем остатак јела, - три четвртине погаче и половину плећке.

- 'Вала! - вели Јусуф. - К'о велим: "На путу се!" И то баш на путу путујем, а не, рецимо, да сам у кући. Дакле, велим, да се, с помоћу божјом, смијем омрсити!

Прекрсти се, па започе лагано "слагати".

Мене вино загрија изнутра, а споља ме озари сунце, те задријемах. Како ли се угодно изненадих кад ме трже глас Јусуфов...

Бјесмо пред старим вратима града Ребеника, одакле смо тројица пошла, двадесет и четири часа раније!

Ја препоручих Јусуфу да не прича по граду догађај у крчми. Дадох му напојницу, па отидох смјеста ка ближем старом лијечнику, којега застадох у кући. Испричах углавном шта је са Ивановићем и додадох да је баш његова жеља да му обојица притеку у помоћ. Знао сам колико ће им то поласкати. Старац изјави да је смјеста готов на полазак, а посла свога момка с писмом ономе другом.

Отидох у свој стан и легох, те спавах до мрака. У кафани ме одмах заокупише питањима. Бјеше се разгласило да је у Коњевици био атентат на нас двојицу, али да сам ја савладао и разоружао нападача. Ја исправих причу, а изврнух да је нападач био пијан.

Сјутрадан био сам позван на ручак у Тренка. Он и стара госпођа одмах ме дочекаше питањима о догађају. Разумио сам да они знају истину, те не изоставих ништа, јер ми је намјера била да се Размановић не потрза на суд.

Прође и трећи дан Божића, а не добих никакве вијести о болеснику, - доктори се не бјеху вратили. Али, дан за тим, истом што бјех устао, дође ми у стан Јусуф и од прве рече:

- Ето, умро дотур!

За њеколико тренутака нијесам могао проговорити.

Јусуф настави:

- Умро је синоћ, прича Ђерек. Он, Ђерек, бр'те мој, остао је са дотурима у Голупцу све до ноћас. Они су се хранили у попа, а он у Ивановића. Јад и жалост велика, вели, и у селу! Е, није шала, изгубише свога првога господина, - знаш, до сада још није било господина из Малога Голупца!...

Задуго ћутасмо обојица, па Јусуф додаде:

- Е, ето видјесте ли, што учини женско! Ђаво нека их носи!

Откровење

У оно вријеме, у граду Травњу, најзнатнија личност бјеше конте Берислав Боркић, старији господин, који остаде неожењен, који није марио ни за кога, ни за што, осим за лов, за књиге и путовања. Његову дједу Виктору, као и свој осталој властели из Приморја, почетком XIX стољећа, Французи одузеше феуд и подијелише га тежацима. Старац не преживје крај француског владања, а његов син Лујо, дочекав почетак аустријског владања, одмах поче тражити дједовину, али се парница без успјеха протеже све до краја Лујова, који остави свога јединца Борислава у великој невољи. Овај настави парбу и имаде срећу да је дoбије. Држава му врати све земље и куће, од старине Боркићеве, и још му даде накнаду у новцу, за сву претрпљену штету од времена дједа Виктора. Младом властелину била је онда двадесет пета година, и од онда поче живјети као што напоменух. Као дијете, био је питомац фрањеваца, који развише у њему љубав према латинским класицима; ловачку страст наслиједио је од својих предака, а жеља за путовањем пробудила се сама. Зиму је увијек проводио у завичају, а прољеће и љето у иностранству. Био је на махове дружеван и љубазан, али већином осамљен.

Послије конта Берислава Боркића, у оно вријеме, у Травњу, најзнатнији бјеше окружни начелник Иво Дражић, лијеп, млад и уман човјек. Његова сестра Берта, такође је предњачила међу женским свијетом, али је удата била за најомрзнутијим човјеком у Травњу, њеким Тонијем Бонинијем, кога прозваше "Тони Бештија" и који је био управник царинаре.

Бештија бјеше човјек од педесет и њеколико година, кукаст, велика подвољка, риђијех, четкастих бркова; одијевао се кицошки, у покретима и држању градио се грациозан и елегантан и вјечито је тежио да се покаже духовит. Бјеше страстан и вјешт карташ, - по вјештини ненадмашан и сумњив. Друга главна особина бјеше му лагање. Како је имао манију да мушка друштва забавља "масним" причицама, тако је женска друштва гњавио којекаквим сентименталним догађајима, које је увијек приказивао као своје доживљаје. То би, најпослије, била невина манија, да се људи иначе у свакидашњем животу могаху ослонити на његову ријеч. Али, каогод што је доста било да Тони започне: "Е, господо, да. вам испричам њешто, баш чудно и невјероватно, што ми се десило прије њеколико година!" па да га њеко прекине узвиком: - "Немој, молим те, него кажи гдје си то прочитао, у коме роману или фељтону!" тако је исто доста било да се њеко позове на његову ријеч, да каже: "То је рекао Тони Бештија!" па да сваки одмахне руком. Колико је год био понизан према моћним, толико је био груб према подложним чиновницима, а бруталан према царинарским стражарима, факинима и осталом свијету, који је од њега зависио.

Његова жена Берта, и тјелесно и душевно бјеше му сушта противност, - од онијех, за које се вјечито понавља једна те иста изрека: -" Грјехота што не нађе себи пара!" Гријех за то понесе у гроб њена мати, жена болесна, која се свакога часа надала смрти, те у жељи да види кћер удомљену, даде је за првога који се јавио као просилац, за Бонинија, који је био родом одњекуд с југа, а почео своју чиновничку каријеру у Травњу. Цио мали град ожали Бертину судбину. Берта се предаде покорно својој судбини, настаде да се навикне на свога непара, а у срцу туговаше за идеалом своје младости, - за контом Бериславом Боркићем!

У доба кад ће се десити ово што ћу испричати, Берти је било четрдесет година, била је стасита, црномањаста, господске главе и држања. У свему одмјерена, са сваким умиљата, истински побожна (без богошизма, који карактерише приморске зреле жене, без и мало наклоности ка оговарању и пакости), бјеше омиљена у свима друштвеним слојевима.

Бертин брат, окружни начелник Иво Дражић, није био ожењен, те се по себи разумије и да га је сестра на то наговарала и да су му се травањске удаваче наметале. Лијепи господин Иво, иако се радије удварао млађим и љепшим, ипак је дипломатски био опрезан да се сувише не ангажује. Наравно, то није помогло да најмање њих шест, из бољих кућа, не мисле е имају јаких разлога надати се да ће се назвати "Дражићка".

Једнога дана дођоше у Травањ, ка некој својој родбини, њеки трговац из Гулина, са својом кћерју, дјевојком, која је била ружна и болешљива, а отац јој простачина. Затим, видјеше нотара Ива у шетњи и у кафани с њима. Затим се дознаде да је био на вечери с њима, код поменуте њихове својте, и дозна се да дјевојка носи педесет тисућа талира прћије. Колико ли срдаца претрну на тај глас! То је трајало пет дана. Шестога, Гулинци отидоше откуда су и дошли, а са задовољством се опази да их господин Иво није отпратио до лађе!

За десет дана, окружни начелник не сврати ниједном код сестре Берте, нити се даде видјети ва улици, - што се међу чиновништвом и грађанством тумачило као да му је криво и да га је срамота због неуспјеха код богате дјевојке. То потврди и родбина онога бакоње из Гулина. Лако је замислити досјетке и надовезивања, која се проношаху по граду.

Начелник доби отсуство на два мјесеца и отиде њекуд, а након десетак дана, стигоше из Гулина у Травањ свадбени огласи: "Иво Дражић, котарски поглавар травањски, жени се са госпођицом Аном Коложбатовића из Гулина."

У Травњу диже се прави "урабан". Један дио женскога свијета просто промахнита од љутње; други дио помами се од радости. Родбина старога гулинскога главара и Ивова својта учинише гозбе. Његови вршњаци позавидјеше му. Његови другови предвиђаху даљу његову сјајну каријеру, - пророковаху да ће прије четрдесете бити краљевски савјетник. Било је струја са различитих тачака оризонта, али све скупа стекоше се у једну, - у велику олују!

Али, као и свако чудо, трајало је и то три дана, те се, углавном, поврати мир.

Једна једина душа у Травњу бјеше због тога догађаја истински и дубоко ожалошћена, без икаквог себичног повода. То је била Берта. Она је у скровитости плакала, а јавности о томе је што је могуће мање говорила, ни хвалећи нити осуђујући догађај, градећи се немарна.

Младенци се вјенчаше у Гулину па отпутоваше у Млетке, одакле, на махове, стадоше слати у Травањ дењкове и ковчеге покупованих ствари за кућу.

А три недјеље пред Божић, млади пар стиже у Травањ, те имадоше кад и да намјесте и да учине главне посјете до празника; па другога дана Божића увече младожења даде гозбу у својој кући.

За дугачким столом, окићеним цвијећем, освијетљеним озго полијелејем са тридесет и шест свијећа, сједјело је око педесет званица, што дама, што господе, међу којима и десетак сиромашних женикових сродника и сродница.

Ради обиља ријетких јела, скупих пића, финога посуђа, као и због послужитеља у ливрејама, сиромашна Дражићева родбина сјеђаше забленута и њеке од госпођа изражаваху дивљење. На то ће елегантни љекар госпођи порезниковој, до које је сједио: "Гозба је према прћији!"

Гости су јели у тишини, док не почеше пуцати запушачи из шампањских стакленица. Тада се сви погледи скренуше на зачеље стола, гдје је сједио стари каноник, тајни папски коморник, господин Риба, старац од осамдесет година, споре памети и спора језика, који се узврпољи, па се окрену сусједу, конту Боркићу и рече му:

- Молим вас, конте, замијените ме ви. Знате, ја већ нијесам за таке здравице! Тони Бештија додаде:

- Ако ћемо право, конте, вама то и доликује, баш кад бисте били и млађи, јер ко умије китњасто бесједити као ви?

Боркић, стасит, снажан човјек, бујне просиједе браде и косе устаде. За оно њеколико тренутака што је Боркић чекао да настане потпуна тишина, сви се погледи приљубише на његову мушку појаву, на природно достојанствено држање. Његове очи изражаваху духовитост. На женским лицима огледаше се она сјета, што је женско срце осјећа пред мушком љепотом, којој се примиче крај.

Конте наздрави просто и кратко, - у име гостију, честита младенцима брачну везу и пожели им свако добро у будућности.

Уз куцање чаша и урнебесне узвике: "Живјели младенци" промоли се нерасположење због сувопарне напитније, јер јужњаци, у таким приликама, траже сентименталне, сладуњаве и ефектне фразе, којима се опијају као и вином.

Тони Бештија шапну своме сусједу и зету, претсједнику суда Војводићу:

- Јеси ли га чуо? Избројио је ријечи, као да саставља депешу! Каква нељубазност! Кога је врага дошао на гозбу!

Шампањац се точи као вода, будећи веселост и искреност. Жагор прекиде општински начелник, гломазан и припрост човјек, који, муцајући и запињући, надуго и нашироко честита поглавару у име грађанства.

Елегантни доктор, који се удварао порезниковој госпођи, тада безобразно поче јој пиљити у очи и готово на ухо шапутати. Она, бујна плавуша, вртјела се на столици, час одазивајући се кавалиру, час заподијевајући разговор с другим. Муж јој болешљив човјечуљак, велики дилетант у нумизматици, сједио је на противној страни и свраћао млитави и тужни поглед на њих двоје. Три маторе сестре, кћери управитеља телеграфа, на гласу богомољке, сједећи једна до друге, нераздвојене каваљерима као остале даме, окренуше леђа младом капелану, марљивом стихотворцу, који им је дотле правио друштво, те већ не дизаху очију са порезниковице и њеног обожаватеља, непрестано чаврљајући све три у исто вријеме.

Опет жагру прекиде новом здравицом претсједник суда, два пута дужом од начелникове.

За то вријеме протонотаријус заспа нахерене главе, а опћински начелник заспа преклоњене главе. Млада домаћица отимаше се дријемежу и грађаше се да с пажњом слуша њеку препирку између два сусједа. Претсједник суда започе живу распру са двојицом младих судија. Његова жена, рођака Тонија Бештије, госпођа Роза, ситна, обла, необично свјежа за своје године, сва се тресла од смијеха, слушајући мушкобањасту удовицу, снају нежењеног начелника, која му је управљала кућом, а и њим. Претсједникова кћи, двије поштареве, једна апотекарова и двије трговачке, све лијепе дјевојке, укрштаваху погледе и разговоре са младићима: судским приставом, адвокатом, тајником котарског поглаварства, Дакићевим братом правником и осталим.

Дође ред и да Бештија наздрави. Устаде па дреком и патосом лоша глумца, који декламује лоше стихове, стаде гњавити званице. Берта поцрвени и снизи се као да би се хтјела скрити. Остали га часком слушаху па, мало тише наставише прекинуте разговоре. Младожења привуче пажњу на себе, јер не спусти глас; забављаше своју родбину, причајући шта је све накуповао од покућанства, од накита, украса, посуђа, хаљина, итд., шта је за шта платио, уживајући у њиховим наивним узвицима дивљења. А трутасти царинар, климатајући кратким рукама, декламоваше даље, иако га нико не слушаше. Кад сврши, сједе и запали вирџинију.

У толикој гради, између два спавача, конте сјеђаше мирно, гледајући неодређено, али погледом који обухваташе и сваки покрет.

Одједном Роза Војводићка викну рођаку Бештији:

- Како си се усудио, како смијеш пушити, ти једини у оволиком друштву!?

Сви погледаше дријемљиву младу, која се трже и рече:

- А, молим, слободно је пушити. Изволите, господо.

На то, као по команди, у један мах плану преко двадесет жигица, - задимише цигаре и цигарете.

Домаћин викну послужитељима:

- Донесите из собе за пушење све цигаре. Млада додаде:

- Ако је по вољи, госпође и госпођице, ми можемо у дворницу.

Али се ниједна не помаче. Настаде тишина, у којој се чуло ркање начелниково, које прекиде мушкобањаста снаха, ударивши ногом испод стола. У исти мах пробуди се и монсињор Риба, јер му дим заголица нос.

Бештија се окрете Боркићу:

- Без замјерке, конте, може се ли се знати који вам је ово Божић по броју?

- Може, драги мој, - одговори конте, гледајући преко његове главе... - Ово је мени педесет шести.

Роза, доиста њешто кивна на рођака, или иначе нервозна, опет се пакосно умијеша:

- А теби је, Тони, исто толико, па изгледаш много старији од конта!

Бештија мрдну презриво главом па настави:

- Питам вас зато, драги конте, што би нас све занимало кад бисте нам хтјели испричати који је од толиких Божића био најзнатнији у вашем животу... Је ли те, господо и госпође, да би вас то забављало?

Боркић се насмеја и одговори:

- Свакако први Божић, који сам запамтио.

- Не то, не! - довикну порезниковица... - Испричајте нам, конте, свој први љубавни доживљај или испричајте нам, зашто се нијесте оженили?

Бештија опет упаде у ријеч:

- Зар не знате да је конте у тим стварима веома закопчан? Али, ја вам могу испричати један свој љубавни доживљај, који се баш десио о благданима. Необично интересантно, вјерујте!

Госпођа Роза рече:

- А то не! Прво и прво, конте није рекао да неће причати. Сад, био то љубавни или ма какав догађај, свеједно! Десио се он на Божић. или на велики петак, и то ми је свеједно! Само нека нам он прича, - јер бих њега слушала цијелу ноћ, а тебе ни минут!

Њеке запљескаше храброј Рози. Она склопи руке обрнув се племићу:

- Драги господине конте, ево ја вас у име цијелог друштва лијепо молим да нас позабавите каквим својим доживљајем.

Готово се сви придружише тој молби, па и Берта рече уздрхталим гласом:

- И ја вас молим.

Боркић је чудно погледа и поблиједи, па стаде истезати браду, па нагло устаде и отиде у пушионицу. За њим нагоше и остали, а женске се разредише по дворници. Нико то не замјери конту, јер је у свакоме била пуна глава другог чега; али Берту увриједи контово владање.

Домаћин се склони са својом родбином у прикрајак. Бештија, капелан, порезник и Војводић почеше се картати, младићи се придружише ка дјевојкама, старије даме направише засебне гомилице, монсињора отпрати момак кући.

Конте, једнако истежући браду, узе шетати по пушионици, по дворници, по ходнику, сасвим као да бјеше усамљен, - што такође не привуче пажњу, јер је често бивао настран и растрканих мисли. Али Берта, заставши иза врата од дворнице, као да тобож посматра њеку слику, праћаше сваки његов покрет.

Најпослије, конте је замотри, па стаде пред њу а она видјевши га тако узрујана запита га:

- Шта је вама, конте?

- И ви!... И ви... - поче он, али запе.

- Шта је, за милога бога!? - рече Берта, одједном ужаснута... - Шта вам се догодило?

- Што нијесам могао слутити, - одговори он шапатом, па се испрси као да му требаше сва снага тјелесна и душевна због њеке врло тешке одлуке! У исти мах гледаше је прекорно... - Ви!... Ви!... Ви да се усудите да ми поставите онако питање!

Берта, поново увријеђена, ожалошћена, исколачи очи, преблиједи јаче, усне јој задрхташе. Једва је могла изговорити двије ријечи.

- Ја!?... Шта!?

- Ви,- настави он истим гласом. - Ви, који знате све, - који сте узрок своје и моје несреће, - који сте одбили моју руку, јер сте мислили да ћу остати сиромах довијека, ви ме питате, пред оволиким свједоцима, зашто се нијесам оженио!?

Берта се ухвати за чело и посрну, али кад је он хтједе прихватити, дочека се дланом о дувар, погледа га још већма ужаснута и изрече на прекид:

- Ви... мене... просили!?

То је било откровење.

На то се конту окрете свијест, погледа уплашено око себе, па побјеже...

Без и једне даље ријечи, обоје разумјеше шта је било, - што нијесу знали пунијех двадесет година! Мати Бертина крила је ту прошевину од кћери, а њему рекла да га дјевојка неће.

Берта се спусти на столицу, обори главу и чињаше јој се да полако тоне у дубину земље!

Напомена

Приповетке које доносимо у овој књизи приказују живот Далмације, или, да кажемо још боље, Приморја, у оном смислу како је Матавуљ употребљавао ту реч, тј. крајеве и људе почињући од Дубровника па на север дуж нашег Јадрана, све до Ријеке. Матавуљу је његов родни крај пружио главни и највећи део материјала за његово књижевно стваралаштво. Иако није стално живео у Далмацији, него напротив, највећи део живота провео ван Далмације, у Црној Гори и у Србији, он је и доцније често долазио у завичај, одржавао везу и с породицом и са својим земљацима и писао о Далмацији целог живота. Зато и приче које доносимо у овој књизи обухватају време од 1886 до 1907, дакле скоро од самих почетака његовог књижевног рада па до на неколико месеци пред Матавуљеву смрт.

Одавно је већ утврђено да је овај део Матавуљеве приповедачке прозе који приказује Далмацију најбоље што је овај значајни наш реалиста дао. Колико је то остварење замашно може се видети јасно можда тек овако кад се приче нађу сабране у једној књизи, а не растуране по мањим збиркама и помешане с приповеткама из других крајева.

У ову књигу могле су можда ући још и неке друге приче (Сликареве успомене, Бакоња у Београду), које су остале за наредну књигу Матавуљевих приповедака са мотивима из Србије и из других крајева ван Приморја и Црне Горе, јер се и оне, по личностима које су у тим причама насликане, везују за Далмацију и Далматинце. Што и оне нису унете у ову књигу то је због тога што се ипак претежно односе више на друге крајеве.

Начело кога смо се држали при уређивању ове књиге исто је као и за трећу свеску Матавуљевих Сабраних дела у овом издању (Десет година у Мавританији, Приповетке).

Приповетке су дате овде оним редом како су први пут објављиване. Тиме су, разуме се, разбијене оне целине које су представљале поједине збирке онако како их је направио сам аутор. То се морало учинити већ по принципу с којим се пришло уређивању Сабраних дела Матавуљевих, као и из потребе да ово издање има што мање свезака и да се све приче групишу по својој унутрашњој сродности. Да се на то одлучимо било нам је утолико лакше што је највећи део збирки које је сам аутор припремио за штампу чинио целину само формално. Хронолошки ред има и ту добру страну што пружа већу могућност да се прати сам развоз писца. Сем тога, неке приповетке у овој књизи није садржавала ниједна досадашња збирка (Гуске, Ћукан Скакавац).

Најпотребнији библиографски подаци дати су и овде, као и раније за остале свеске, у Садржају. Први податак ту казује часопис или лист где је нека приповетка први пут објављена, други, збирку у коју је прича доцније унета. о прештампавањима после ауторове смрти ни овде није вођено рачуна.

Поједине приповетке дате су овде према тексту у збиркама, које су наведене у напоменама уз Садржај, Оне приче које аутор није доспео да унесе ни у једну своју збирку дате су према тексту из листова где су објављене.

Те приповетке које Матавуљ није унео ни у једну збирку чине и још по нечему изузетак од осталог приповедачког рада његовог. За њих немамо другога текста, нити какве друге редакције до оне коју читалац налази у овој књизи. Све друге своје радове, скоро без изузетка како мање тако и веће, Матавуљ је, као што се може видети из раније објављених свезака његових Сабраних дела, поправљао, често и прерађивао, каткада по три-четири пута. Такав је случај и с приповеткама у овој књизи. Нема ниједне (сем оних које аутор доцније није пренео у збирке) која би се дословце слагала с текстом који је први пут објављен у неком часопису, календару или листу. Те промене, и овде, код ових приповедака, иду од малих, ситних стилских дотеривања до замашнијих преправака које понекад мењају суштинске делове појединих целина. Приче у новој, познијој редакцији увек су биле боље. Матавуљ је не само дотеривао стилски поједина места, чинио техничке измене у подели свога текста на главе и пасусе, него замењивао једне детаље другима, уносио и нове појединости, чинио измене у композицији појединих делова у причи, употпуњавао или чак и мењао неке личности у својим причама, ако чак није у питању и шира прерада неких прича у целини. Најчешће, међутим, писац је брисао само по неки детаљ, каткад и читаве реченице, некада целе пасусе, а не ретко и читава поглавља из првобитног текста. У новој редакцији, да поменемо само то, најгоре су пролазили описи; њих је писац често сводио на тако мали опсег или чак сасвим изостављао да је понека његова приповетка у новој редакцији губила скоро сасвим ону уску локализацију коју је имала у првобитном тексту, не губећи тиме нимало своју локалну боју и свој општи колорит.

Тако је, на пример, прича Пошљедњи витезови, у првој редакцији под насловом Конте Иле Десети и Илија Вулинов, имала у почетку две главе које нису биле ништа друго него опис Шибеника, опис који је сам за себе леп и врло пластичан, али који је причу у целини само непотребно оптерећивао. У новој редакцији писац је обе те главе изоставио, па је, самим тим, и почетак приче у другој редакцији морао доћи друкчији. У истој причи чињене су и неке друге ситније измене, па је и крај приповетке нешто друкчији него што је био најпре.

Почетак приче Мрвица филозофије (у Босанској вили, где је та прича први пут објављена, наслов је гласио Мрвица филожофије) у првој редакцији гласио је:

"Овијех дана донесе ми пошта са нашега приморја један смртни оглас, у коме писаше, да је племенити господин А. О., ћесарски мајор у пензији, умро у 75 години живота. Потписане кћери: Еулалија, Аурелија, Славија.

- Гле! - рекох... умрије мрвица филожофије. Јадне три дјевојке..."

То је брисано и учињене су још неке друге измене. Тих измена ситнијих детаља наћи ћемо у већем броју и у причама Водене силе, Све је у крви, Снага без очију, Пијеро и Дзандза и Људи и прилике у Гулину. Ова последња је у часопису објављена под општим насловом Приморска обличја (исто као и приповетке Јако и Иванка, Ускрс Пилипа Врлете); иза ње је под бројем II долазила Историјска сједница и под бр. III Ускрс Пилипа Врлете. У збирку су и Људи и прилике у Гулину и Историјска сједница унети као једна целина под првим од ова два наслова. Разуме се да су у новој редакцији чињене) и неке друге измене (и завршетак приче је нешто друкчији), али целина приче у суштини остала је иста, што је случај и са свим осталим приповеткама ове књиге. Било ,да је из чисто књижевних и естетских разлога чинио веће или мање измене свога текста, било да је у новој редакцији, најчешће из жеље да прикрије живе моделе за своје личности, мењао имена, бит приче остајала је иста.

У неким случајевима писац је ранију своју приповетку с малим изменама уносио у целини у неку доцнију већу своју причу. Такав је случај са Завјетом: ову причу аутор је доцније дао као други део своје приповетке У туђинству. Зато се нисмо ни одлучили да Завјет унесемо у ову збирку као посебну приповетку.

Изузетак од свих приповедака у овој књизи чини прича Богородица Тројеручица. Једино њу имамо у три варијанте, и са три прилично различита наслова: прво, Чудотворна икона (у Јавору, 1893), друго, Тројеручица, (у Делу, 1894) и најзад, треће, Богородица Тројеручица (у збирци Немирне душе, 1908).

Две последње варијанте су у суштини иста приповетка, ма да и ту има знатних разлика. У редакцији из 1894, на пример, прича је била подељена на главе а главе нумерисане; у збирци та подела на главе није задржана. У коначној редакцији, сем тога, изостављена је цела I и II глава редакције из 1894, у којима се приказује ћуд Славковог оца Аћима, Славков атеизам и Јеленино повођење за њим, припреме за пут, испраћај на брод и сл. Чудотворна икона је, међутим, тек заметак доцније приче. И овде, истина, имамо Јелену, која с тетком путује бродом у Трст к болесној мајци, имамо Которанина Ива који девојци продаје чудотворну икону, коју она, кад дође у Трст, ставља изнад мајчине постеље; немамо Славка" али имамо младића који ово прича као свој доживљај; види се да је тај младић и заљубљен у Јелену, али на томе и остаје. Мајка је оздравила; Јелена се удаје за неког другог. Али не само што је крај приче друкчији и судбина главних лица у приповеци друкчије опредељена у доцнијим варијантама, него и све оно што налазимо заједничко у Чудотворној икони и доцнијим редакцијама, толико је у овој првој редакцији неразвијено да би се скоро могло узети да су друга и трећа варијанта, посматране уједно, нова прича.

Оно што је најмање подлегало променама при новом редиговању, то је чини нам се, био дијалог. Он је у релативно највећој мери преношен без измена у позније варијанте. (Из тога би се, што не спада у оквир овакве напомене, могао изводити посебан закључак о вредности и значају дијалога код Матавуља.) Зато су оне приче које су у највећој мери саздане из дијалога претрпеле и најмање измена (Поварета, на пр.). За то, разуме се, може бити и других разлога. Приповетка Ркаћки патријарх могла би се узети као пример простог прештампавања у збирку.

Не улазећи у детаље појединих редакција (у Краљици су, на пример, поред осталог, изостављени стихови народне песме у којима се описује бура) додајмо још да су неке приче (Поварета, Гоба Мара) биле у часописима објављене у источном наречју.

Језик пишчев свуда је строго поштован; правопис је само прилагођен данашњим захтевима, па и то не сувише строго, како би се што више сачувао текст оригинала онакав како га је сам аутор приредио за штампу. Зато су остављене и извесне неуједначености (браство и братство, богаство и богатство), неуједначености у јужном говору, нарочито у причама које су објављене само у часописима као на пр. Ћукан Скакавац: сјеђеле, сједиле, сиђеле, гдје, гђе, дјеца, ђеца и сл., као што нису у свим случајевима спровођена ни тзв. једначења сугласника (подсудњак у потсудњак, нити од селе у отселе), пошто би се тим једначењима у оваквим и сличним речима и изразима помутило њихово значење. - Сем тога, исправљене су неке очигледне штампарске грешке.

Речник

абер (хабер; тур.) - вест, глас

абокат - адвокат

авдес (од персиског) - прање мухамеданаца по прописима вере

ађунто (тал. aggiunto) - помоћник, пристав

амо - овамо

антрешељ (из латинског) - код самара на натовареном коњу онај простор између две стране; оно што се на натоварена коња стави између страна; сувишан терет

арум (од арапског) - јогунаст; тврдоглав, ћудљив

баздјети <баздио) - смрдети

бакоња - господин, велики господин

бакочити се - разметати се. кочоперити се, хвалити се

бајам - бадем

банђеник (од тал.) - кривац који се уклања испред власти и живи као хајдук само што не чини никоме ништа; човек изван закона

бановац - нека врста ситног металног новца (који је служио и као накит)

барабар (од перс.) - напоредо, једнако, равно, заједно

барбарез - гусар, разбојник, варварин

барјело (од тал. barile) - барило, бурило, буре (мера или суд за течност)

беден - бедем

безјак - бена, бестија, тикван, будала

белај (од арап.) - зло, несрећа, беда

беневреци - чакшире

бијела недјеља - недеља дана пред ускршњи пост (код православних; због тога што се тада једе бели смок)

бињекташ - камен с којега се узјахује на коња

бир - оно жито што су верници давали попу сваке године

бирикета - грло

блека - тушица, безначајан човек, бена

бјанкарија (тал. biancheria) - рубље

бјелокорац - нож белих кора

блуна - бена, тушица, луда

бон - болестан

борме - богме (богами)

брашеница - јело што се носи на пут

брдила, - две мале греде са жљебом у којима стоји брдо код разбоја (натре); брдо - поређане и добро учвршћене врло танке летвице (као зупци у чешља) кроз које пролази при ткању основа са задњег вратила на предње

бришкула - једна игра карата

бришкулати - играти бришкуле

бубине - глисте (у желуцу)

бублица (демин. од буола) - гука, груда, грудва, кила, грумен

буботак - каменица, облутак; ударац (кад ко кога бубне)

бубуљ - каменица, облутак

бурага, бурача (од тал. boraccia) - мех, мешчић (као чутура од коже)

ва бене (тал.) - добро! у реду!

вабац - птица која се стави да ваби друге птице, кад се хватају, лове

вавијест - свест

ван - сем, осим

вапор (од тал.) - лађа, брод

вардања-вика, хука, учка, гунгула, галама

варићак - мера за жито; суд којим се одређује та мера

веленца, веленац, - шареница, шарена простирка, ћилим

велија (цркв. слов.) - велика

векање - векетање (од глагола векетати; за овцу се каже да блеји, а коза векеће)

вермати (од перс.) - марити за нешто, водити бригу о нечему; одобравати

видјелац - здухач; видовит човек

видјелица - врачара; у сумрак или у току ноћи кад се ипак још види каже се: "Има видјелице"; свећа

винта (од тал.) - претварање

виорин - форинта

виргинија - цигара, врста дувана

вједогоња - човек из кога, по народном веровању, изиђе у сну дух па се бори с другим сличним духовима (в. Вуков Рјечник)

врчати - гунђати, љутити се, фрктати (на некога), имати|нешто против н-кога или нечега; прести (као мачка)

втори (старосл.) - други

вучија - буре, које не стоји полошке него усправно као каца (суд у коме се доноси вода)

галиот, галиотић, - мангуп, мангупчић

галиотство - мангуплук, несташност

гаман - лаком, похлепан

Gvarda un prete grego un kavron - Види православног попа јарца

гвозд - камењар, врлет; камен у планини који штрчи у висину

гвоздензуб - биће из народних бајки (гвоздених зуба) којим се плаше деца

гладун - човек који пази на своју спољашњост; кицош

гломот - тарлабука, урнебес

глота - сиромашан, сиротиња; сиротињска нејач (жена и деца); коров

год - празник

гончин - који гони трговачку стоку, гонилац стоке; хајкач

гронути - пасти, спасти, опасти (говори- се за кишу, сузе, воће); грону кости, -раси, тј. чује се њихово ропотање; бити склон паду; бити остарео

дваш - двапут двизац (мн. двисци) - ован од две године

дето (тал. detto) - речен; споменут, наведен; односно

диаволо (тал.) - доврага

дистинто (тал.) - истакнут, ., значајан, одличан

драм - грам, делић

ђубар - ђубре

егређо (тал. egregio) - изврстан, врли, одличан

еминенташ - одликаш, одличан ђак

еспап (од арап.) - роба, трговачка роба, хаљине, одело и др.

жбир (од тал.) - шпијун, достављач, ухода

живолазан - живахан

житије - животопис, животопис светаца

жољав - жгољав

жрц - жрец

Жудија - Јеврејин

забавити - замерити, приговарати, наћи коме какву ману

заграђанин - човек из предграђа

заграђе - предграђе

задруга - кућна заједница (кад више одрасле и пожењене браће живи у заједници, неподељено)

закрачунати - замандалити, затворити изнутра засовницом

закрачунати - задимити (запалити цигарету одбијајући крупне димове)

замука - зарада

заоглавити - метнути коњу оглав; доћи у незгодну ситуацију или наметнути некоме такву ситуацију

запт (од арап.) - држање, чување, управљање (у политичком смислу); стега, оштар и строг начин управљања

заредити се - закалуђерити се, запопити се

зваће - позив

згон - комад земље између два међаша, она земља што остане као међаш неузорана између две њиве

здепан - незграпан

здухач - човек с неким нарочитим духом (народна празноверица), каже се и за вола да је здухач; в. вједогоња

зијех - зев, зевање

извањац - човек који није родом из краја у коме живи; странац

изгомет - измет, сметлиште; изрод

издурати - издржати, поднети, претрпети

измет (тур.) - служба, послуга

измећар (туп.) - слуга

изнитити - испрести, измислити

изоглавити се - истргнути се, отргнути се, отети се

илиштик - илиндански месец, јули

илуштришимо - преславни

импјегат (тал. impiegato) - намештеник, службеник

ино... не може на ино - не може друкчије

испразност - таштина; особина онога што је испразно, празно

италианисимо - онај који се осећа Италијаном до највећег степена

ићи на тамбур - бити изложен лицитацији, распродаји; исто што и "отићи на добош"

јажица - јажвица, мали јаз

јали - или

јара - стаја, појата

једанак - одмах, истог трена

једноничити - јести једанпут дневно

јежња - језа

јежурити. - набирати, благо набирати (водену површину)

јематва - берба

јенђа (арап. турс.) - женско које иде са сватовима по девојку

јечерма - врста јелека, пршњак без рукава

кабана, - кабаница, огртач

кадилук (турс.) - област, крај; подручје једног судије

камара (од лат.) - соба

каматник - човек који даје новац под интерес, на камату

каноник - поп члан капитула (бискупова већа у главној цркви)

капаран, копоран - део одеће: кратак огртач с рукавима или без њих

карантан - нека врста ситног новца

карисимо (тал.) - најдражи, најмилији

каро, карисимо мио (тал.) - драги, најдражи мој

картица - хартијица

квондам (лат.) - негда, некада

ке нова (тал.) - шта има ново

клаустар (латин.) - манастир

клечан в. клечати

клечати - ткати, али тако да се у право ткање уткива каква шара руком, не чунком

клисити - клиснути, скочити, отрчати

кличан - од ишараног сукна, од шарене вунене тканине (в. клечан)

клобук - шешир

клу (франц. clou) - клинац, ексер; у пренесеном значењу: главна атракција, оно што највише привлачи пажњу

коза вуоле? - шта хоћете?

комад (чекао) - дуго (чекао)

конвулшион (тал.) - грч, фрас

контеша (према тал.) - грофица

коноба - остава, подрум

контрабандијер (тал.) - кријумчар

контрабанат - кријумчар

концилијабул (по тал.) - противзаконити црквени сабор

коризма - четрдесетница

корпо де Бако - нека блажа псовка

корпо дела воштра мадона (тал.) - Богородицу вам вашу (псовка)

крд - стадо

крма - сточна храна

крстопоклона недјеља - недеља у којој се чине почасти крсту

кружат - грудњак, прслук

крумпијер - кромпир

крупа - град, туча

крушно - хлебно, оно што се справља од брашна

крушчић (од крут) - послужавник, раван тањир или даска на којој се износи послужење

ламање - ломљење преламање

ластавица - троугаоно продужење једног зида од куће који замењује једну страну крова

ластвовање - беспосличење, лако живљење, ленствовање

латинка - врста пушке

лијемати - тући, млатити

лисат - лисаст, који има белегу (лису), цвет на челу

личан - наочит, леп

личити се - одрицати се, не признавати

логом лежати - лежати без прекида, стално

ложа (тал. loggia) - трем, кућа, место где се свет скупља на посао или на забаву

локарда - врста рибе

лукијерна (по тал.) - лампа

ма (дијалекатски) - мама, мајка,

маљиц - чекић

Марија Терезија - новац с ликом Марије Терезије

марчано (сунце) - месеца марта

медик, медиг - лекар, видар

месојеђе - време од Божића до ускршњег поста кад се једе месо и остала мрсна храна

местве - некаква врста кожне чарапе; врста кожних папуча

метанија - клањање којим муслимани прате своје молитве; поклон, клањање

метериз (тур.) - шанац, опкоп; заседа, бусија

мештрица - учитељица

миловати - волети

минеј - црквена књига која садржи службе за све дане у месецу

мирине (од лат.) - зидине

митра - владичанска капа

мјешаја - дрво којим се меша качамак или скроб

мјеште - место, уместо

мора - по народном веровању мора је нека вештица што људе у спавању гуши и дави (в. Вуков Рјечник)

мркадина - природно мрка вуна

мужатица - удата жена, жена која има мужа

мукте (од перс.) - бесплатно

муктиш - оно што је бесплатно, мукте (на пр. јело или пиће)

муљевна жица - електрична жица

мутав- покровац (за покривање коња и за простирање)

мучаљив - ћутљив

мучати - ћутати, не говорити

на једну воду (зграда) - кад је сав кров на згради само у једној равни, сав само с једне стране

нађинђерен - накинђурен

налога - навала, велики број, гомила

налоња - сто (клупа) у цркви ва који свештеник полаже књигу из које чита

наслон - место које је само наткривено, које има само кров (за стоку или чобане); мала колибица само да се склони или преноћи чобанин

наснова - план, замисао

насновати - смислити, планирати

натега - напор, с натегом - с напором

натражје - потомство

науточ - кришом, крадомице

невера - невреме, бура

низок - низак, снизак

новет, на, новет - на завојице, на окуке

нугао - угао

обајаније - опсена, очарање, враџбина

обалити - оборити

обашка (тур.) - одвојено, посебно, посебице

облијеколити - салетети

обрљуга - упрљана жена, жена неприлична владања

огарен, огарити - огаравити, гаром упрљати

од селе - отсада

одаламити - ударити нечим, не остати дужан, вратити истом мером; решити се посла, свршити

одслека - осека (кад се вода у мору повлачи)

одива - кћер; сав женски пород једног братства (породице) назива се одивама

ожети - упити, посисати, оцедити

ожица - кашика

окашао од глагола окосити (се на неког) - оштро се обратити некоме или га оштро погледати

окламаш - човек који воли да дође до нечега олако, да узме или да добије што бесплатно, да закине н-кога

око - логор, табор

окони. - они који су у околу, они који се налазе наоколо

Омерика - Америка

опрегљача - кецеља

оружница - место где се држи оружје

ослека - в. одслека

отолен - одатле

офендивати (од тал.) - вређати

офичо (тал.) - надлештво, власт, канцеларија, дужност, служба, звање

ошкопац - човек који стече положај више хитрином и довитљивошћу, него даровитошћу и вредноћом; човек по коме изиђу ошк(л)опци, приштови

памтење - памћење

паноплија (грч.) - збирка оружја уметнички размештеног по зиду

парба - парница, спор

парона (из лат.) - она која брани, штити, заштитница

патале - чакшире, панталоне

пашњача - кожни појас (с проширеним предњим делом) за који се задевају мале пушке и нож; силај, свилај

пелеш - перчин, коса; кика, курјук, плетеница

пенсиуна - пензија

пер Бако (тал.) - тако ми Баха

перваз (тур.-перс.) - опток, опшав на хаљини или шатору; ивица, ивица неке ограде

перда (тур.) - преграда, ограда; перда - вео, нека врста завесе

пешкарија (тал.) - рибарница

пинези - новац

пир - свадба, весеље

пиргаст - пегав, шарен

пирика - пиревина (нека трава)

пирмич (дијалек.) - пиринач

плаштина, - аугментатив од плашт; старо рубље, рубље

плед (из франц.) - врста огртача од вуне

плитка - велик дрвени плитак тањир

повезача - женска марама за главу

поверето (тал.) - јадник

повиш - изнад

повољити - учинити по вољи (некому)

под - спрат, бој

поднос - послужавник

подсудњак - послужавник

појмити (се) - повратити (се), опоравити (се)

попасно доба - време кад се стока враћа с попаса, с јутарње паше, око девет часова; време кад се стока после подневног пландовања изгони на пашу

поримљавина - бура, узбурканост (мора)

постоле - ципеле

пот - зној

поточ - потера

презумтивни нашљедник (од лат.) - лице које би могло доћи у обзир за наследника

прелат (лат.) - виши црквени достојанственик код католика

преметача - марама што жене на нашим острвима носе на глави; крајеви мараме се са стране преметну један преко другога, отуда и име

пресловити - наговорити (да нешто учини друкчије него што сам мисли да треба)

преснијетати се - пренемоћи се, пасти изнемогао, онесвешћен

прети (пру) - тужити (суду)

претио (претила, -ло) - добро ухрањен, -а, -о

претрг - прекид; на претрг - с прекидима, с времена на време, нередовно

претржник - човек који се претрже, сатире радом

претур (од лат.) - судија, управник

преша (по тал.) - журба, хитња

прешити се (по тал.) - журити се

пријебој - преграда (између две просторије)

пријетрано - отужно, што изазива нелагодност (јело сувише масно)

пријегача - прегача

прикљученија - доживљаји

присјед - просед

пркелати - говорити, ћаскати

прљага - прљуга, земљиште без траве или каквог растиња, песковито тло

прњавор - насеље (село) на црквеном земљишту

про - преко

провидур (од тал.) - главни млетачки чиновник у неком месту

прорачити - прохтети се, добити вољу

протонотаријус - нека титула (или степен) код катол. свештеника

профунат (der Proviant) - војнички хлеб; војничка храна

пударити - бити пудар, чувати поља, винограде и сл.

пулица - пулија, дугме, пређица

пунти (од лат. punto) - тачка; члан, чланак, поглавље; час, тренутак; снага. јачина; шиљак

пура - качамак

пурак - зрно (пушчано), тане

пургаториј (лат.) - чистилиште

путијар - чаша (стаклена)

раздарушан - који раздаје, који лако троши, расипник

ракно - тања тканина (може да служи као шал или као прекривач за кревете)

расплаћен (од расплатити) - расечен напола (дужином), располућен

растражењак (из старосл.) - раскалуђер, човек који се одрекао калуђерства

рахат (арап.) !- мирно, спокојно, удобно

рачити се - имати воље, милити се

ришпет (решпект) - поштовање

ркаћ - ркаћима су католици називали православне у Далмацији

розарије - врста молитве

розопек - жега, велика врућина, врео дан

рувијан - циганин

рукомија - умиваоник

сад - оно што је ново посађено (особито млад виноград); врт

садак - део одеће, нека врста женског зубуна

сакраменат - светиња; триста му сакрамената - псовка

салаука - невреме када веје снег; вејавица

свијет - светлост, јутро

свјет - разговор, савет

сејирити (од арап.) '- радознало гледати; чудити се; се(ј)ирити с неким - направити с неким чудо

сејсана (тур.) - коњ који носи терет; јак коњ

сензал (тал.) - трговачки посредник

си (тал.) - да! јесте!

сијер - медљика што се налази у пролеће на липи, а у јесен на вресу; (као придев) плавкаст (човек), смеђ

сионица - сенара, сењак

скриба (од лат.) - писац човек који се бави писањем

скунаторити - с муком скупити, једва скупити

слуктити, слухтити - ослушкивати, напрегнуто слушати; напрегнуто ишчекивати

сок - онај који пронађе прокаже крадљивца или каквог другог кривца

соџбина - награда што се даје соку

спртва - котарица, крошња

стамен - чврст, поуздан

стеклица - жена која стиче, која тече кућу

стијена - зид

стити - штити, читати

стојке - стојећи

стојница - појата

стравуљица - страх, страва (деминутив)

стркнути - искочити (каже се за очи)

строп. - таваница

стужити се - смучити се, кад припадне мука (некоме)

струк - некакав део одеће

сувота (сухота) - просторија (под кровом); место где се може заклонити на пр. од кише; просторија

сугранут - луцкаст

талишан - срећан

танковијаст - витак

тедеум - католичка молитва (Te deum..., Тебе бога хвалим)

тенац - вампир

говар - магарац

товарина - магарчина

траг - род, лоза, кућа

траповјесан (траповијестан) - дремљив, бунован, иза сна

тратина - травњак, ледина

треница - даска

тржница - трговкиња

триш - трипут

трсити - свршити

тудешки - немачки

тукац - ћуран

турин - нос, њушка

тутуш - човек ниског раста

ћа, (дијалекатски) - ћаћа, тата, отац

ћакула - разговор, брбљање

убао - бунар

убетан - мрзак, што доноси несрећу

узетиња - кад се некоме одузме неки део тела (нога, рука или сл.); човек мале вредности

узма - онај коме је бог узео од памети, бена, човек слабих способности

умерати - умекшати, умесити

удесити - затећи, наћи

ура (нем.) - час

урота - завера

усиловати се - присилити се, присилити самога себе

устравица - оно што изазива страву; привиђење

Устралија - Аустралија

твари - црквено посуђе

фадан (од лат.) - бљутав отужан, досадан, неукусан

факин, - ић (тал.) - носач, мангуп, мангупчић

факињача - жена која има својства факина

фамулус (лат.) - послужитељ, слуга; помоћник

хупљив - похлепан

цјелица. - смоква која је ц-ла (осушена), уцело - која није расецана (расплаћена)

за сушење

црвеника - вино

цјење - јевтиније

цмарина - велика врућина, жега, припека

црковина - земљиште које припада цркви

ча - што

чајати - чекати, ишчекивати, чамити

часник - официр

чврљак - малишан, дечко, палаврк

чепукати - ићи. стопу по стопу, шетколити полако

чит (од тур.-перс. чифт) - пар

чреда (цркв.-слов.) - ред, врста; шетња богослова у врсти, у реду

чредни - који је по реду, редар

чувида - образина, кринка, маска

џебана (тур.) - муниција

џевердан - једна врста старинске пушке

џелеп (тур.) - крдо, стадо волова, говеди

џелепџија (тур.) - марвени трговац

шарабатати - скитати мало, лолати се

шарак - зарудак (кад воће у сазревању почне да руди)

шикуља - погрдан израз

шињора (тал.) - госпођа

шјор (према тал.) - господин

шкољ - острво

шкрапа - вртача, рупчага, јама

шљепић - затвор, тамница

шмедлати - залагати се (јелом); мрљавити; растезати

шолад (шолди) (тал.) - ситан новац, крајцара, новчић

шпаг (тал.) - џеп

шпоркарија (од тал.) - прљавштина

штилет - бодеж

штити - читати

шчињати се - оклевати, накањивати се

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]