Радослав Братић

ПРОЗА

Путовање по Херцеговини

(Одломак из још необјављеног романа Трг соли)

Неки силник војсковођа – ко зна да ли одушевљен или разочаран, да ли побједник или поражени, и ко зна гдје и на којем језику – рекао је да на земаљској кугли нема чудније земље од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Љети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; снијегом и ледом окована и замрзла. У рано прољеће, чим намети и до три метра, почну да се топе – мокра и блатњава. Час је отворена и свијетла, као у љетно подне, час закопчана и мрачна као шињел војника на Вучјем долу крај Билеће, пред почетак крваве битке. Дању колико је год прегледна и прозрачна, ноћу је мрачна и тешка. Када се откине глас од уста оног што дозива као да се све руши и на небу и на земљи. То покреће рзање коња, у чијој близини вребају гладни курјаци, затим птичији жагор као пред највећу олују. Није ни чудо што се тада чује блејање јагњади, вечање козлића и плач дјетета у колијевци. Свако живи тада очекује глас тужаљке која оплакује и живе и мртве.

Препричавају се пророчке ријечи тог силника – војсковође да ће Срби прије краја шесте деценије петнаестог вијека изгубити државу, а да ће се Херцеговина двадесетак година и послије тога одржати. Свако ко је чуо ту причу у страху је понављао и пљувао три пута на манитог пророка. Али никада се не зна из чијих уста говори ђаво, а из чијих анђео. Зато се у Херцеговини бацају толике чини да се нечастивом прекине пут. Када тај што прича осјети да му више не вјерују, да није убједљив, он из врата пусти мало крви да се сви у страху разбјеже. И онај који ни у шта није вјеровао – сада вјерује.

И шта год у Херцеговини путник у глави донесе у овај крај већ на сљедећем кораку се мијења и не важи.

Из Херцеговине су се вијековима људи селили или бјежали гдје је ко могао и стигао, милом или силом. Они што су остајали говорили су: «Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели».

Раније, док није било добрих или боље рећи никаквих путева, у вријеме грчких колонија и власти Немањића, овдје су споро н тешко стизале вијести о догађајима у свијету. А можда је тако боље било. Вијести о добру нама никада нијесу намијењене нити слате, а онима о злу увијек се надамо. Без обзира шта се гдје ружно догоди и ко је за то крив – нас ће стићи казна. Тако нам је горе записано. Ми смо створени за муку и патњу. Лакше нам је заплакати н закукати него рећи добар дан.

Неки путник из Млетака је негдје причао, а глас се до нас ко зна како повратио, да му Херцеговина личи на пали лист јасике, који ношен звиждуком вјетра изгледа попут лица младе жене пред порођај. Ишарана уским каменим друмовима којима у журби пролазе трговачки каравани, често крвавих коњских копита, носећи свакојаке товаре, у журби да на циљ стигну што прије и што више зараде. Разговарају и мрсе на свакојаким језицима, али се трговци лако разумију. Свакоме од њих је у глави кантар или вага којима мјере и процјењују своју добит. Ко зна шта се све крије у њиховим њедрима и у коњским бисагама. А не знају да је испод сваког већег камена, за које стопалима запињу, безимени гроб и да су многе плоче у озиданим оградама некада биле узидане у високе турске куле, стражарнице или порушени чардаци.

Неки калуђер, свуда гдје би дошао, причао је о црвеној линији која се једино у поноћ види у овом крају, док траје мјесечева мијена, што спаја живе и мртве, Исток и Запад, земаљску стварност и људске снове.

Та стаза освјетљава тајновити пут што води у непознато. Ко то не умије да види, кажу да ће кроз живот лутати као кроз помрчину. И неће знати одакле је пошао ни гдје се упутио. Онај ко прнмијети свјетлећу путању умјеће да распозна разна чуда и да оствари што је наумио. Та свјетлост ће му дати снаге да храбро погледа и смрти у очи. Неће се више плашити гласа који дозива нити шушња у грмљу. Плач и сузе ће замијенити осмијех на његовом лицу. О јунаштву ће говорити с дивљењем, о историји с горчином и каткада презиром — најчешће кроз пјесму и легенду, јер ионако нико то више не може посвједочити.

Трговци који долазе из разних праваца и путева свраћају у крчме на коначиште, да одморе и себе и коње, бјежећи од ноћи и

свега непознатог. Склањају се од невремена и разних изненађења, јер ноћ је свачија. Коњи су им очешљани и чисти, миришу на своје газде; само да се не помијешају са нашим – пуни су коњских мува, обадова и крпеља.

(Није истина да је дуван тек послије Колумба стигао у Херцеговину, јер су у крчмама пушили осушени лист кртоле од када је свијета и вијека. Ћат се правио умјесто од хартије од листа лепушине или винове лозе.)

Иза себе и око себе, путници увијек понешто остављају од својих навика и обичаја, из крајева одакле долазе. Доносе и препричавају вијести које су чули или сами додали јаких зачина, онако како се то ради у непознатим крајевима, међу непознатим људима, гдје их нико не може допунити нити исправити. Они што их слушају учтиви су колико и сумњичави, јер никоме осим Богу не вјерују. И у шта ко може убиједити вратара Херцега Стефана, који је већ одавно више на небу него на земљи.

Међу путницима има чудних лица и фаца, који причају о ратовима и епидемијама из којих су сами изузети. Када им прича не успије – озари их по лицу коприва или каква друга отровна трава. Чешљање не помаже ни оштрим ноктима, јер букне натеклина и потекне крв. Међу њима има разметљиваца и фалџија, као и оних што споро отварају усне и циједе кроз зубе воду која је загађена. Види се да ријечи продају за скупо злато. А можда је то само израз њиховог опреза и неповјерења, да сакрију своје тајне и лоше намјере. Све што причају остаће да лебди док не стигну нови путници са својим вијестима, да још више замуте и оно што је изгледало као истинито. Ријетке од њих могуће је прочитати као просту књигу која има лош почетак. Све је боље него да започну причу о Косовском боју, јер о томе највише зна Херцегов пушкар Јерг из Нирнберга. Тобож жале због српског пораза, а нико од толиких земаља не хтједе да притекне у помоћ. Праве се да тугују, а осмијех им избија не из лица већ из обрва.

Када се неко од путника упусти у компликовану причу и осјети да ће пропасти од превеликог шока који изазива, само дода: „Рекао ми један важан човјек, на путу". И тако скине одговорност са себе и уздигне се да зна велике људе. Осјећа се тада спашен и заштићен. Истина је вазда негдје тамо а не овдје, а владари су код њих добри и праведни, а ми треба сами да закључимо какав је наш. Херцегов вратар одмах зна да нас ти подбуњују својим лукавством. Говоре оно што можда и знамо, а прећуткују оно што је главно.

Каквих је све чудака међу нас долазило и шта нам све нису причали. И трговаца и дипломата и шпијуна и официра и ко зна каквих све луталица и лудака. Увијек причају о другима, а о себи ћуте.

Неки трговац из Задра, који се представио као Јејина, ваљда зато што има нос и очи као у истоимене птице, навраћао је често у Кључ и Церницу, Херцегову престоницу. Чим мало попије хвалио би папу и његову вјеру и праведност. Упамћен је по црној дугој коси која је прекривала његов врат и чело, као у овна. Као да се крио да га нико не препозна, или је бјежао од какве потјере. Када је поново стигао, кроз двије године – био је готово потпуно ћелав. Сви су га гледали у чуду и одмицали се од њега као од куге. Узалуд је вадио свиралу из торбе и свирао не би ли освојио пажњу макар дјеце. На крају је рекао да му је перику згулио и отео успут неки напасник. Многи први пут тада чуше шта је перика.

Напасника и разбојника је било свуда: правили су засједе, отимали робу и новац трговцима и онда када би им они понудили милостињу.

Херцегов вратар упита да ли жене на мору носе перике и на оном скривеном мјесту. Али тешко је видјети црвенило на лицу тих путника, без обзира шта им ко рекао.

Извјесни Франциско Ступа, испричао је у прољеће 1422. године, да се у Дубровнику увелико производи стакло (ars vitrei) и да су херцеговачке занатлије на Приморју усавршиле израду прозора, мурала и витража. Када је за то чуо херцег Стефан, одмах је уговорио поруџбину разних бокала, пехара и чаша.

У Херцеговини се момци рано жене, па путник није начисто ко је отац, а ко син. Не може се лако закључити ко је потомак, а ко предак. Жене се крију, а дјеца су махом сирочад – очеви погинули у ратовима. Већ од десет година – мушкарци су ратници. Живот их натјерао и тако научио. Због тога матичари мртве записују као живе – да су се поново родили; плаше непријатеља да нас три пута има више него што нас стварно има. То је истина и зато је понављамо. Мушкарци су брзи и напрешити, зачас плану као муња, а опет се брзо смире и спремни су да се нашале и на свој рачун пошпрдну. Када старији човјек навуче капу шајкачу на чело – никада не знаш хоће ли се потући или закукати. Чим истегну врат и дигну главу пут небеса – то разговарају с Богом, сабирају рачуне.

Сретнеш ли путниче неког човјека у пролазу, упиташ ли га за здравље или куда води пут, добићеш кратак и резак одговор с мелодијом брзог окрета кључа у брави. Неповјерење и презир, одбрана и невидљиви мач, или све то заједно. Схватиће незнанац да је ту само сићушни гмизавац или врабац, шта му се већ допада. А можда ће добити одговор у виду пословице или загонетке, као ударац у плексус, па нека одгонета. Ако се човјек кога питаш насмије – знај да се руга, ако скоро заплаче – жали ближњега свога.

Ако путник, пак, прође ћутке поред човјека у Херцеговини, овај ће мислити да је то какав лопов или глуво-нијеми створ.

А када хоће да те збуни, Херцеговац ће ти изговорити толико назива мјеста или презимена људи да те уплаши: Ћулибрк, Гузина, Овчина, Јазавац, Кењало, Страшило, Вукојеб, Глогиња, Шршљен, Вртиреп, Пувало, Шишмиш, Глувић, Мучибабић, Кољибаба, Гавран, Маслаћ, Попара, Куроња, Заклан, Јарац, Шупљеглав, Керовић, Грба, Кубура, Мотика, Муцовић, Пешко, Зец, Вукореп, Врана, Дерикучка, Сурутка, Рикало, Дивљак, Грубијан, Будалић. Шта остаје путнику него да занијеми или да побјегне без душе тамо одакле је и дошао. Јер он не зна да се овако Херцеговци пошпрдају властима. Још гори су називи имена мјеста и путева. Презимена се ријетко изговарају; она су више регистар власти него шта друго. Изговара се име и име оца – Стефан Вукчев; какав отац – такав син.

Путник се може уплашити и гласа нарикаче који се чује у свако доба и на сваком мјесту. Из једног краја се чује глас тужаљке, а из другог мелодија ганге, правећи тако чудан контраст, мијешајући кукњаву и пјесму. А звук гусала је већ тиши и прати пјесму против ропства и тираније.

Путника који, не дај Боже, заврши живот на путу, свеједно да ли од болести, страха или куршума, ма ко и какав био, сахраниће са највећим поштовањем и обичајима. Ствари ће му укопати са њим заједно и оставити биљег с именом и презименом ако дознају или само написати „непознати путник". Тако мјесто чуваће од насртаја стоке и свакога другог. Не дира се, држе га за светињу.

Дјечак који је био за све крив

Слушај, ово је истинска истина

(Одломак из романа Смрт спаситеља)

Мајка повика:

Дабогда Господ Бог наредио и сви свеци божји па се кућа џомбосала у којој си поникао на овај свијет... Што те одмах не задавих, чим си се помолио на бијели дан, несретна ја била. Боље би било да сам по киле кркале родила, па нагнојила ону крчевину, а овако ништа. Да ти ђаво црну срећу понесе, ко је и понио, не бој се! Уватила те наква сотона у своје шаке, па те узео накав злић под своје, па не знаш куда удараш. Бетер, ништа друго. Што се не застидиш од свијета, видиш ли шта ради други народ, прекукаво ко што си, за мајком. Никад од тебе неће бити ништа, вазда ћеш остати онај црни смлаћенко што се вуцара и завирује у сваки кокошињац и крмедар. Но си се усмрдио и убаздио у тим гаћетинама, нијеси кадер ни да их скинеш са себе, а камоли да их опереш и испеглаш. И немаш у њима ништа више но несретни. Ожгољо си и омлитавио ко да једеш сламу, а не мрс и крметину. Више личиш на кастиг но на чељаде. Ни у ђевојке не гледаш ко и други момци, но блејиш ко теле у шарена врата, ко да ћеш се бости, а не зборити и разговарати. Зуриш ко јуне кад се води крава и само се наква ђавола кесериш, све ти је смијешно, а да знаш какав си, кукао би иза гласа, не би се смијао. Испала ти кошуљетина па по теби тандрче и ландара, а на гузици ти пет ока пљеве и глиба, ко да немаш ни једне руке, одбрани Света Тројице.

Нијеси кадер отићи ни до омеђине, но се мокриш уз кућни праг, мимо сву ђецу на овоме свијету. Само допанеш у подне, па се набацаш пуре и друге 'ране, па ајд' у скитњу. Е, ево ти га на што ћу те ја 'ранити. Ради, има да те иљад-иљада знојева пошкропи, да се забавиш о велику јаду док не зарадиш себи кору љеба, ко што је и мене убило дванес иљада јада. Мислиш ли да ћу цијелог живота живјети због тебе да не скапаш и не цркнеш, аветињо, најпошље ћеш крепати од глади. А био би велик зијан, не треба ти. Каквог си то поганца утувио у главу, што се не протегнеш мало и не мућнеш том тиквом. Вредније је свако женско, које има мало дамара у себи, више би ти сукња пристајала но гаће. Ђе су ти толике године и памет?

Види тебе, никад ту неће бити домаћина ни чоека. Магаре остаје магаре вавијек вјекова. Боље им је да те у какав циркус одведу, имали би чему да сеире. Такви су отприје били филанци, шмуцали су се по селима и отимали народу муку, па остави по пуну кућу ђеце без иђе ишта. Барем да си какав занат изучио, мање би ми јада било, да правиш синије или шпорете...

Нити ћеш се кад оженити нити умијеш, не знаш оне женске јаде ни наћи, ако те каква не насјетује. А што ће те сјетовати, није луда. Нијеси никад ни видио оно чудо међу женским ногама нити знаш шта је женско...

Не умијеш ни чивију у греду закуцати, но би прије распалио по палцу па да јој је глава колико пола куће. Ни те гаћетине не умијеш запучити, у њих би се... да можеш икако. И не спаваш ко други народ, но све нешто брбљаш и трабуњаш у сну, ко да си се лијепо повампирио.

Грдан си ко нико твој, двадес ти година у пркну, а носиш трегере. Нијеси но отишо па се богу помолио, а бива џаба ти се молити, баксузу нико не помаже. Ђе год будеш, вазда ћеш бити најгори, увек ће ти слине висити из носа. Боље ти је да се одмах убијеш, али се такви богами не убијају.

Оћеш ли се кад год дозвати и опаметити? Свашта ли овај бог даје да мигољи на овом свијету бијелом... О, јадна ти сам ја па ништа више...

(1973)

Ђавоља прича

(из књиге Страх од звона, одломци)

Ђавола је све више, множе се на сваком кораку. Насрћу непрестано и ничега се не плаше. Свуда су умијешали прсте и бацили своје чини.

Ђаво се не да описати, прерушава се и мијења, бјежи од свјетла дана у ноћ и таму. У Херцеговини га зову Зелени Десило, у другим крајевима има хиљаду имена.

Све је више створења с анђеоским главама и ђавољим грудима, све више дјеце с анђеоским лицима и ђавољим очима: разроких, прекавих и буљавих. Ђаво се скрива под разним именима; када би се могло завирити у божију матичну књигу, запрепастио би се свако колико је анђеоских лица добило ђавоља имена а колико је ђавољих утвара примило ореол доброте и мучеништва.

Скоро све што Херцеговци у животу раде, од рођења до смрти, није ништа друго до одбрана од ђавола. Жена у другом стању се крије и склања од свих мјеста гдје ђаво воли да привири. А таквих мјеста има највише. Када се дијете роди, нема времена за радост, одмах надвлада страх и смишља се заштита од ђавола и вјештица. Мајка дјетету ставља тисовину за уво, амајлију под колијевку, горку траву у пелене.

Нигдје се толико не псује као у Херцеговини и у Црној Гори. А псовке су ђавољи рјечник и ђавоље дјело. Како неко може да ти псује сису из које си задојен или поњаву на коју си испао из мајчиног стомака, и још да ти каже да је на њој раније ђаво спавао? Како неко може псовати таву на којој свети Никола прига приганице, када је он најзапречитији светац? Или да псује магаре на коме је Исус Христос јахао? Како неко може да псује јаја на којима лежи квочка, из којих ће се излећи пијевац да кукурикањем буди народ иза пола ноћи, опомињући га и бранећи од ђавола? Како неко може псовати кишовит дан и невријеме када је то дјело Свевишњег? Све то ђаволи раде а људи опсјењени само извршавају њихова дјела.

Зар није Григорије био кренуо правим путем а ђаво га скренуо и све му забрљао? Ђавољи глас чуо – ђавољи му га човјек донио. Зар Јешна није ђаво а не жена када смије онакве ријечи говорити свом мужу, када га онако прекида усред приче? Зар Милун, онако прождрљив, није пао право у руке ђаволу? Од онаквог божијег човјека постаде шејтан, гариб, ђавоврат, ђавомраз, врашко, ђаласан, ђаволук, злојеб, ђавомуд, злогук, некрст и чума. Само је ђаво могао усред зиме да пресуши извор на Григоријевом имању, који никада од постанка није пресушио. Само ђаво – нико други – може донијети толике сњегове и мразеве у Херцеговину. Кад мећава удари и мраз све заледи, тада ђаво купи сватове и кћерку удаје. Сваки Херцеговац мисли да је та млада баш њега запала.

Нигдје као у Херцеговини нема толико ђавола и њихових дјела. Камене гомиле су њихови дворци, ту станији ђавољи цареви и краљеви. Нигдје толико ђавољих имена: Ђавоља јама, Вражје подине, Ђавоље брдо, Вражје језеро, Ђавоља устиколина, Вражја главица, Ђавољи мост, Вражица, Ђавоље полице, Вражји камен, Ђавољи до, Вражје ливаде, Ђавоња цеста, Вражје гувно, Ђавољи врх, Вражја пећина, Ђавољи гребен, Ђавоље прескакало, Ђавољи стрменац, Ђавоља њива, Вражје локве, Ђавољи потоци, Врашји дуб, Ђавоља уметаљка, Вражје вододерине, Ђавоље корито, Вражја чатрња, Вражје котило, Вражје ступе, Ђавољи прњавор, Вражја уста, Ђавоља усјеклина, Вражје уво. Вражји палац, Ђавољи опанак Ђавоље козе, Вражје букве, Ђавоље влаке, Ђавоља планина, Вражје баре, Ђавоље луковаче, Вражја продо. Нигдје ни једног божијег имена. Је ли заиста ту Бог давно рекао: лаку ноћ, а ђаво: добро јутро! Да није светог Илије који громом убија демоне, ми бисмо се начисто звали ђавољи становници, ђавољи народ.

Како ђавољичу Херцеговци и Црногорци и колико куну, добро је да и трава ниче, да и сунце избија. Грешнији смо него цијели свијет на земаљској кугли. Не знају се Херцеговци ни насмијати ни нашалити а да ђавола не удјену свуда. Све ће ти ђаво макнути. Ђаво му донио, ђаво ће му однијети. Ђаво ти одрао кожу и под језик ти ставио трн. Ђаво ти спава у торби и ручак ће ти појести. Милији им је ђаво у устима него комад најбоље пршуте на туђој свадби. Драже им је споменути ђавола него најљепши глас да чују. Прву ријеч коју изговоре бабе кад угледају дијете јесте – ђаволе мали. Прва ријеч коју дијете изговори јесте – ђаво. И прва ријеч која је при постању Херцеговине уопште изговорена мора да је била – ђаво. Када видиш како је смркнут и црн у лицу Григорије, одмах знај да је тог дана све што је радио ђаволисао.

Ђаво ти однио црну срећу. Ђаво ти искренуо вечеру. Ђаво ти џигерице полизао. Срећа ти кукала, а ђаво ти уз гусле пјевао. С анђелима спавао, а ђаволима погачу ломио. Бијесан с ђавољијем роговима скакао. Манит ђавоље море локао.

Григорије у свакој жени види ђавола а не жену. За сваку ће рећи да је ђаволуша, ђаволица, ђавољача, ђавлиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђаволмуза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза, ђавоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња, ђаветиња, Луцифер, подземљуша, кусуља, андрак, црњула, непоменик, устријељеница, брадаљуша, ђатара, налтеница, црна поган, анатематењакуша, ђавосмрад. За сваку ће рећи да не збори као други народ него ђавосиља, ђаволиче, ђавољише, ђавовлачи, ђавлија, ђавлека. Ђаволи јој језик тресу. Да то и није жена него сатанаило. За сваку ће рећи да би јој презиме боље пристајало Ђаво, Ђаволовић, Ђавлетић, Ђарепина, Ђаснаја, Ђавотић, Ђакетало.

Можда ће и Херцеговци једном престати да ђавољичу. То ми је вјеровати таман колико је вјеровати да ће ђаволи почети чинити добро. Ако је ђаво хром и у тако присним односима с вуком, могло би се помислити да је и наш Вук Караџић био ђаво а његова слова ђавоља азбука. Али није тако. Он је слова измислио, пјесме и приче сакупљао и тако се против ђавољих сила борио.

Пи, гдје ђавола поменух – налет га било.

(1991)

Ластавица која ми у сан долази

(Одломак из књиге прича Страх од звона)

Пред прославу Дана школе звоно је оштро зазвонило, послије чега је у нашу учионицу бануо школски инспектор, у неубичајено вријеме и ненајављено. Нико од нас другачије не би сазнао колико нам је учионица неуредна и запуштена. Сва опуштеност око спремања приредбе нагло је нестала, а озбиљност учитељевог лица попила је сву грају и галаму у школском дворишту. Као да је међу нас ушла вијест о нечијој смрти а не вијест о доласку школске инспекције. Дотрчао је чак и продавач из задружне зграде, са забринутим образима, да пита и да види одакле такав нагли мук, да се није десила каква изненадна катастрова или да није зараза потаманила ђаке.

У пратњи учитеља који је вјечито држао шипку у руци швићкао њоме кроз ваздух (зато смо га и звали Шипка), међу нас је бануо човјек ни довољно млад ни довољно стар, па опет ни довољно мрк ни довољно насмијан, да би се ишта из његовог изгледа и држања могло закључити. Иде тако као да му једна нога заостаје па је трза и вуче. Буљили смо сви у његове густе и умотане бркове, чекајући неће ли се из њих одмотати какав глас или зуј који би пустио да овај дан нормално и до краја истекне.

«Ово је школска иншпекција»! рекао је најзад учитељ и одмах хтио ш да претвори у с, али му је није пошло за руком. Ш се развукло и пријетећи глас, док га није цијелог прогутало. Школска табла је одједном била неуредна па чак и накрива, пећ је димила, на школским клупама видјело се много шкработина и бразди. Све је некако запало у збрку, чак су и школски прозори били замагљени и неопрани. А тек како су изгледала наша лица, уши и руке. Као да се нијесмо од рођења прали ни чешљали. Учитељ је наредио да извадимо свеске из матерњег језика и да их покажемо инспекцији.

Инспектор је питао да ли смо учили сва слова – али нема га ко ће зинути да му одговори. Спашавају нас послужитељеви оштри кораци испред врата, који опет гази у правилном ритму тамо-амо, тамо-амо, као да је на стражи.

Учитељ почиње први, за њим на знак руке сви сричемо: А-Аврам, Б-Богдан, В-Воду, Г-Гази, Д-Дјеца, Ђ-Ђаци, Е-Еројски, Ж-Живе, З-Зими, И -и, Ј-Јесени, К-Као, Л-Лопови, Љ-Љиљан, М-Милан, Н-Никола, Њ-Његош, О-Ово, П-Право, Р-Рекоше, С-Стекоше, Т-Томо, Ћ-Ћуфић, У-Уфер, Ф-Фијакер, Х-Хтједоше, Ц-Цијелом Ч-Чаршијом, Џ-Џабе, Ш-Шеташе.

«Р није Рекоше, већ је Р Револуција, Т није никакав Томо – нарочито не свети Томо, већ Тито, божију вам мајку. Ни Ј није Јесен, већ Јајце – гдје је било Друго засједање АВНОЈА и ударени темељи нашој новој држави. К није Као, већ Вук Стефановић Караџић који је измислио ова слова што их ви овако неруредно по текама шкрабате. Изгледа да на њима доручкујете... У није Уфер (шта је уфер, божију вам мајку?), већ нови Устав. С није као Стекоше, већ Стаљин који нас је напао, а ми му се једини у свијету супротставили и одбранили, рече инспекција.

Школски инспектор пружи руку и дохвати Милијину свеску која мирише на кајмак из мјешине. Не загледа је, прави се да и не примјећује. Поче да чита слова и ријечи које смо учили и да за сваку даје ново објашњење.

А као АБАЏИЈА. – Ријеч је турског поријекла. Пет стотина година су нас Турци газили и израбљивали. Упропашћавали нашу културу, злостављали и понижавали нас. Крв нам мијешали. И ви опет хоћете турски језик. Турцизми су нешто страно, страно тијело у здравом организму. Ријеч два пута прекрижити и избацити.

А као АПОСТОЛ. – Такве ријечи нам убацује трула реакција. Апостола више нема – треба свако да зна, без изузетка. Њихово је царство на небу, наше на земљи. Ријеч бришите из свезака и из главе. Кад смо већ код цркве – све црквене календаре да покупите од родитеља и донесете да их овдје уништимо, на лицу мјеста. За нас су божије заповијести правила државе и народне власти. Других заповијести нема, нити ће их бити.

А као АФЖ.- Антифашистички фронт жена. У капитализму жена је израбљивана и није равноправна с мушкарцем. За исти рад се жена и мушкарац плаћају различито. Сматрају их нижим бићима. У социјализму пак, жене су у свему једнаке с мушкарцима. Има да свако жену поштује, да с њом дијели све кућне послове – а то значи и да пере и да кува. Своју рођену жену сви имају убудуће да зову другарица! Је ли јасно? («Јаснооо!») Организација АФЖ ће лично надгледати понашање другова комуниста и оцјењивати како тече зацртани програм преваспитања.

Б као БАДЊАК. – Употребљавају га православци за Божић; не знам да ли га приноси и католичка вјероисповијест. Које си ти, учо, вјере? То и није важно – сви смо ми исте вјере, комунистичке. Неће више бити бајања, ни мистике, ни кађења, али богами ни пустошења шума уочи Божића. Бадњаке које сте мислили брати, биће најбоље греде за кров задружног дома и нове школе. Јасно? («Јаснооо!»)

Б као БАНАТ, као БАРАЊА, као БАЧКА. – Три срца јуначка! Мјеста гдје се насељавају наши колонисти. Око шездесет пет хиљада колониста добило је или ће добити нове домове и земљу. Приче да нова власт расељава Србе да би их разбила, а земљу њихову дала другима – непријатељске су.

Б као БАНОВИЋ СТРАХИЊА. – Чувени јунак у народној пјесми, који својој жени прашта невјерство и издајство. Праштања нема, нити га море бити. У школи – учо, има да се јунак као такав критикује.

Б као БЕЗГРЕШАН. – Безгрешних – ја да знам – нема. Ако их и има, онда су то Бог, Народ, Тито и Партија. А пошто Бога нема – његово је мјесто упражњено. Сви други су грешили, па и ти, учо, и сви ви, и свачији ћаћа и матер. Ријеч се брише.

Б као БЕСКУЋНИК. – У социјализму неће бити ни Бе као бескућника ни Бе као беспосличара. Ни Бе као биједе, ни Бе као бува – уништићемо их прашком који смо добили преко Црвеног крста. Лично ће учо обући бијели мантил, добити пумпу и запрашити све и свакога, извршити потпуну дезинфекцију и дератизацију. Смрт фашизму – слобода народу!

Б као БОСАНАЦ. – Сви вицеви о Босанцу, као и о власти и политичарима, забрањују се и сматраће се кривичним дјелом. Нарушавају братство и јединство.

Б као БУЧАЊЕ, као РИКАЊЕ. – Може, али само када се да одобрење. И за потребе народне власти.

В као ВЕЧАТИ. – Вечаће свако ко не буде за ово данас!

В као ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ. Отац наше писмености. Ерцеговачког поријекла. Узео наше нарјечје, наш дијалекат за књижевни језик. Измислио слова, сакупио многе ријечи. Али има непотребних и назадних, нова народна власт ће их избацити из рјечника.

И као ИСТИНА. – Само је једна истина – и то народна. Народна власт је власт истине. Супротна тој истини је ненародна власт, окупаторска и издајничка.

«Врло добро!» – рече инспекција и баци свеску тик испред Милијиног носа. («Сужимо народууу!»)

Тако је на једном часу исправљен рјечник Вука Стефановића Караџића. Многе су ријечи прецртане и избачене а нове унесене у наш живот, и наново објашњене.

(1991)

Слика без оца

(одломци из збирке Слика без оца)

Сви смо притиснути тежином очеве погане гуке на грлу од које копни и тањи се као притка за дозрели грах. Топи се пред нашим очима а да му нико не зна бекнути ни ријечи.

Распукла очева рана цвјета и распрскава се на све стране. Нека му отров излази из меса. По рубовима се хвата кора, стврдњава се у густу слуз. Из ње зјапи црна сукрвица, стеже му душник и ђаволски покреће болове – преобраћа оца у карикатуру. Живац који иде од уха и грана се по лицу – окива му главу, титра и сијева пуноћом отрова и чемера. Љуто га опомиње на крхкост живота.

Рана очева, која изнова и напречац букну – задобио је у потоњем рату – сада га враћа у блатњаве ровове да се присјети свих страдања и мука. Тако се живот заокружава и сраста у патњу.

Док су се, готово преко ноћи, сви изјашњавали: ко је за Тита а ко за Стаљина, отац је јечао и тако изазивао Шпирову сујету. Ништио је сваку политику, чинио је лажном при својој муци.

«Ко зна зашто он јечи и за ким све жали?!» говори Шпиро који би био спреман да га одмах испита и ухапси да може. Али се и он плаши очеве погане болести, црне као отров атомске бомбе бачене на Хирошиму.

Болеснику не би лијека. У тајнама које је размјестио и оставио по шкрињама и по кутијама у кући, отац се смири без ријечи и без јаука. Укочи му се лице, смрскано и пуно жутила. Глава му је оборена надесно, руке уздигнуте у замаху, ухватио је трен распећа.

Мајка не кука већ цвили. Јелисавета плаче и тужи, помиње претке (некима брка имена) заклињући их и опомињући да се на оном свијету лијепо гледају. Пала на кућни праг, онако у црњади поклопила улаз, па не да никоме ни да уђе ни да изађе.

Тек када мрца уредно окупаше (да не улазимо у појединости јер све је кукњава и патња), увише га у нови бијели чаршаф и спустише у Угљешин сандук (Угљеша је пијан и не схвата догађај); жене у црњади одмах нападоше на старе шкриње и фиоке тражећи очеву слику. Јешна зарива нокте у ткање и с напором извлачи кашете испод кревета. (Искупи се маса свијета за трен, ту су и они којима отац никада није рекао ни: «Помоз-Бог!») Ко се не би заклео да је отац стајао усликан на заједничкој породичној слици која је висила изнад кревета? А сада се сви чуде и крсте како тај лик са слике нестаде... Неки, опет, веле: «Можда је слика изблиједила и нестала када је Огњен издахнуо. С њим се повукла у ништавило.» Све испретураше али слике нигдје, као да се није сликао ни за војну буквицу.

«Како ћемо га оплакати, како ће тужаљка набрајати када нема слике? У шта ће гледати? Пукнуће брука!» виче Госпава. Јер мртвац се у Херцеговини, кад човјек умре од тешке болести или се утопи, одмах затрпава и забрављује. Спречава се болест да не изађе кроз сандук који се ушипљује, а понекада и воском спајају се даске.

Усред тог тражења, превртања и рушења, Челава у штали снажно рикну и исказа сву крављу бол. Жедна је, прејела се соли.

Прекопаше све сандуке и торбе, кутије склоњене с очију и од чађи, још једном се увјерише да слике нема. Када све тумбе изокренуше што је годинама кућено и остављано, Госпава (која циља право у моје чело) викну: «Нека мали стане уз сандук – чити је отац, ко да му је главу откино! У њега нека гледају док мрца оплакују!» Свима лакну. Њен глас одзвони као спасење, као да се нешто одломи и пред ноге им паде. Смањише се општа пометња и збуњеност. Црнило женских марама, и онима који гледају издалека, говори да је смрт ужас, бол, плач и кукњава.

Онако умрљаног и уплаканог, зграбише ме двије жене и почеше да ме свлаче. Јешна вуче џемпер на ову, Госпава на ону страну. Не боли их што глава не може да ми прође и што поруби режу као оштрица ножа. Тегле и вуцају на све стране, као да хоће да ме разапну. (Знам, ово ми се Госпава свети што сам јој ономад разбио прозор.) Узалуд се отимам и кријем, скинуше ме до голе коже. Као да сам из мајке испао, једино нема слузи ни пометине. Видим како очеву одјећу износе из куће – боље рећи за крајеве је вуку, бацају на гомилу и перу по хиљаду пута руке. Зграбише ме напречац и скуљаше у лимени шкип с врућом водом, у онај исти у којем су малочас оца окупали. Осјећа се хладноћа ивица метала, осјећа се да га је прије трен смрт додирнула. У јецајима и плачу не чују се моји крици. Дрљају ме ноктима и судоперама, притискају.

Неко рече да је мртвац спреман. Тај исти ме зграби и посади уз очев сандук. Чуо сам неко мрмљање и кријештање вампира који су се радовали лешу. Три жене у црњади клекнуше крај лијеса; мараме им саме попадаше на земљу. Као да су се зажељеле плача и кукњаве.

Нека Косара тужећи рече да ће дух умрлог остати у мајсторијама које је иза себе оставио. Описује му стас, лице, руке, ноге, као да је била смртно заљубљена у њега. (Мајка би цркла од љубоморе да је при свијести. Можда би је ћушнула од сандука.) Велича га, али не умије ништа да смисли што би слику смрти надјачало.

Док оплакује час мене час оца, чује се кркљање јагњади које Небојша коље за ручак послије сахране. Замахује ножем и боде их под гркљан, страх је то гледати. Откуда му толика челична храброст и вјештина?

Ријеч узе Шпиро, управник задруге. Гледа негдје високо изнад свију нас. Не допиремо му до ока. Као да ће се обратити самом Богу. Бечи му се замашћени врат од задружног кајмака. Он похвали мрца, тек га спомену, а потом рече: «Све ибеовске заблуде – збрисаће земља!» И одмах пређе на говор о изградњи језера, поправкама школе и урећењу новог гробља. Сица, на све стране му штрца пљувачка из уста. Као да је на каквом задружном збору. Започиње говор о обнови и изградњи, о проласку новог пута преко ледина и њива. Страдаће матер сваком ко писне другачије. Ту мало и оца дира, али је одмакао у говору па га не спомиње. Народ се утишава, нарикаче не знају да ли и даље да плачу. Кад заврши говор о путу, Шпиро застаде. Као да је ту очекивао пљесак макар ђака, али нема ни њих ни учитеља. С леђа га гура његов помоћник, опомиње га да мрца треба закопати. Али Шпиро тјера своје. Може му се, тако га је запало. Ипак, неће ничија довијека!

Кум Никодије, који ме додирује лактом, чим тужаљке завршише кукњаву и набрајање, подиже ме и хтједе да ме спусти у раку. А кад дође к себи, кад видје шта ради, горко заплака... Тек када схвати да сам жив и да сам само очева слика за оплакивање.

(1985)