Растко Петровић
Откровењe
Откровење, прва и једина збирка песама објављеној за песникова живота. Изузев двеју песама, пренели смо у целости стихове и прозу из ове књиге, штампане 1922. године.
Не личим ни на храст, ни на пропелер,
друкчије прождиру пароброди
океан, сунчане сенке, модро грање.
Да ли иронију или оснажење на живот нови,
пролеће, сад ми доносиш?
Неукротљива је туга за младошћу, несавладљивји друмови;
пробуђена на кошаре скочила моја жеља,
чека; рогуши се, нигде нема никога.
Збрисаћу ове мутне речи између себе и бога,
поуздаћу се само у своје руке,
целиваћу гору или хајдуке,
комични поток што жубори.
Убићу каквога гнусног сањалицу,
место сенки засадити му зелени врт по лицу;
то крв из мене говори!
Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем,
што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна,
али је превазилазим.
Као огромна плазма сред дахтања,
жваћем облаке зелене, шуштаве,
сва могућа друштва и славе
комика су тада;
па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
већ се утапам у беспримерно отупљење,
и варим, варим, подригујући, сву ту збрку која многе очарава,
па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.
Овде на овој постељи затварам географију:
нема више дужина, ширина; само ногу,
руку; све се шири!
Има такве неке моћи у мени да само једно могу;
све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири,
мој живот ми сија као звезда издалека,
и све оно што треба да се настави чека
да је прво угњавим песницама, па...
Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
Више држим до твог ткива но до живота,
и ништим себе, не из љубави, већ из беса;
са тобом почиње животињство и канибалство,
због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,
мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.
Место врба, удове и црева простирати на Цвети.
Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато!
Човек,
ком дадох пријатељство,
у времену пропињања ка савршенству,
или да му се смејем кроз сва чуда заувек,
нека се сети да сам ловио медведе изнад језера,
дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
Кад бих хтео испричати ноћ
лова с ловцем Мачем на дивље свиње,
ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ:
требало би ишчупати целу ноћ ту из себе
као баснословни мач;
настало би крволиптење за сликом
коју утисну тада ноћ и ловац Мач;
пред нама леже мртви вепар, ветар и толике звезде.
Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;
можда и претерујем меру алкохолства... али
од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне...
Ваљда бејах и сноб ...
али после свих великих екстаза,
отупим чак и досаду да схватим.
Не, не! Зар ипак само комад бога, бачен у свет,
немајући никаквог сродства са оним што ме окружује;
и кевће, и лаје, и тугује,
тај комад џигерице бачен за храну псима,
и предаје се најзад неким величанственим заносима
растрзања; ја имам толико генија
да би двадесет манекена постало од њега духовима,
па ипак ја хоћу да пушим тела, a много ме брига: историја.
Шта историја! шта Каледонија!
Ретко да нисам други, да ми име није: Неко,
да не певам:
Један пољубац дуг на њена уста
која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће,
пољубићу је тако често на прси,
јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
и којима је уз очи зелене дано
да им ноћ односи глас као шешире,
као пад тешке хладне воде.
Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
док су по теби барбарства моја словенска
и њини перунски врти,
својом косом као венцем ме узвиси:
да у пољима јелисејским којима будем шетао
моја сенка увек мирна буде,
измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу
уз села мирна или уз воду,
када зборити им будем стао:
величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
Стихови, носите ме далеко од ове земље:
у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
ради вишега отац је са усхићењем плодио;
живот мора да је драг, a љубавном да се стремље
када сам се као Магбет у толикој журби родио;
над реком a под небом ловцу на домет лети чајка:
за њом, о, за њом, стихови моји, будимо хајка!
Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи,
на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље:
осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
али управљеном унапред значење мора да је чудно боље;
бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
брише песма моја: то облак чешља косу ropja.
Тренутак макар само – далеко од ове земље,
јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари
што као да се прикрадају са другога света;
уста ми, ево, пуна крви, a усна напета,
распињу ме ужасни болови и срам,
груди побледе a трбух зажари;
a увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам,
болничким колима одводе ме на гиљотину
стазом блатњавом из које изничу жене.
О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
да свићу дани и да гледају у мене!
Где сам то сада?
Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води;
онда ми је досадно, онда сам опет Стари Словен
у чуну који језером сивим броди,
и пун јунака чија пада сен
на води. О, понекад ми се збивају чудне ствари,
као да се спуштају са другога света:
док ме поново не обузме велики вртлог страсти,
све жуто, црвено, зелено пред очима;
тамо, где је некада био дугачки видик планина,
једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,
много злата, злата и распутаност части,
моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
Нема више жеље, већ да избришем постојење,
да испуним све собом, све размаке, све шупљине,
нема више ни дубоко плавог ни планине,
само: кркати, хркати, чмавати и гроктати,
бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
a тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.
Станиславу Винаверу
Кнеже Потемкине издахнули у колима на великоме путу,
Да могу, као ти, умрети на друму,
Кад точак разглиба глину жуту;
Шибај, кочијашу, терај царски у Струму,
Ћут!
У тајности да ти поверим име једне звезде
Или једног слова из једне књиге о прашуми. Ћут!
Али херој сам на друмовима:
Од свега највише волим да се опијем, a после тога још да путујем:
Ко ти рече, пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу Дунав тече!
Ко ти рече Шар-планину, кочијашу, друмовниче мој!
Знам: и ти си сам, и ја сам сам,
A псовка кочијашка, – поздрав ветра завичајни Одисеју на мору.
Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу,
Груди су му длакаве као облаци сиви у зору
Маље крију једну црвену модрицу... смрти.
Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
Не трзај, Црнко, ха, ха! He, ja сам Јовановић Ранко,
И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума.
Гле, месец, та чудна свим стенама рима! Због њега плима
Црвенокошког поглавице односи леш:
На таласима се таласа црна коса и мокро перје, боливијско зверје,
Он препливава океане, –
Да л над водама, да л дуж кинематографских платана,
Или по жицама телеграфским? на мишици "амблем клана"
Змија у чељустима лавским; он долази кроз океане и кроз векове,
Мртав или жив; за њим његове шуме плове.
Опажаш ли: сјајних очију куну, опажаш ли Хајдук-Вељка на топу,
Или Дмитра Јакшића да мегдан води?
Шест краљева шпиритуса? Све то броди. Ko ће полудети први?
Туп, туп! копају угаљ испод нас;
Кло, кло! то у Бечкереку пију квас;
Бум, бум! у Тимбукту нове крви.
Ако девојчица понесе тајну у грлу
Да јој по шупљим грудима прстом добошари кадет,
У шуми густој масној фазанку умрлу
Козачком игром оплакује свет.
Но љубав служи на част силним у возу, између две железничке станице;
На прозору саксија с три цвета, лице неке старице,
На пољани из амрела извиру четири ноге голе...
Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач,
Чистотом својом претходивши зору,
Заспаше у куту ока ти? Клокоће извор у
Тами. Ескимски чамци, који клизе низ воду,
Отпрате ме својим током до болова – небесима
Шеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима,
На длану му енглеска флотила њише се:
Адмирал, већи од палца, харангира Наполеона,
Васиона растеже се. Ако те љубим под врат, шапнућу
Клевету: ко ти рече мор-доламу!
Мор-доламу, црна хата, бесна свата, ах, Коштано,
Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано,
Окупано. Ох, проклета!
Ти кључеви виолински у јетри ми коте се, ко бациле Кохове:
Ханибале, Каравађо лопове, хајдмо, мили, да славимо канибалике.
Сад далеки свитај продубљује зелени исток,
И Атлантик је толико широк и дубоко је у нашој жудњи тако,
Шарлоику и Одисеју да запевамо, кад би ко плако.
A загрокта ко свиња кад је ко штроји:
О, љубљена је локомотива;
Та машиновођа ниј e ништа друго
До нож који под материцом забоден стоји:
Гарава бритва крива.
Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.
О, јури, нек јури воз уз гроктање. И ноћ.
Ноћ, настаде савршени мрак,
A кроз варнице што из димњака бију,
– Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак
Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ –
Да л лети мој воз? О, толико варница,
Кроз полудели подмлађени Млечни Пут;
Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива,
Међ ноге ту прима послану жену Боз, – и један месец жут,
Огроман, истински први пут ноћас, месец жут
(У чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о, ћут!
Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.
Ах, боже мој, шта је то за мене!
Зар цео свет, зар ће на њему све то јурнути кроз зрак;
Ја не разумем откуд се онда судара влак крај једне реке!
Па замишљен сам, a плах,
И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увек
Онако јак ... !
Из једног судара возова излазим,
Окрвављен мало, ево, као први зорин зрак,
И смејем се: на девојку неку, што погибе
Разголићених бокова –
Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова,
За мало големог дрхтања,
И младости, сред крвавих сосова.
И да бих њен јаук саслушао, очи склапам
Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан
Тамо, где будем био велики херој, a отац долмен трајан,
И брат разбојник ужасан,
Крвопија, млад и ужасан.
И то записах ја крај једне реке ...
И амин!
Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
Освајање простора нечим што је без мере ...
Савладасмо понижење... и убисмо! и убисмо!
Као да то и ми нисмо!
Ја сањах на рубу пролећа, a ви где снисте
Недирнуто?
За њега бар знам да сања тај сан
У трбуху своје матере.
Тако тесно обвијен као да сања о простору,
О дубинама: о, да сна кошмарске размере
И дрхтања!
Његов мозак тек утиче у лобању:
Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
О, величанствено је да се у дивном оваквом мору
И чекању не утапа ниједна визија стварности,
Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.
Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
Ил један рефлекс миловања и стварности
Помиловати знале су
Још пре но што се родише!
Пробијајући се кроз сан и љубави
Како ћеш утонути у немогућности
(Где неће више лећи трбуси и сни,
И којим као да владају неки други закони
Који већ и нису закони
Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
Кад је за тебе и то настањено фантомима,
Који не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л с тобом, или они сами,
Нађоше пут овуда за бескрај?
Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима:
Очи ће ти заувек остати заражене
Ужасним збиљама које си негде живео,
И којима ћеш опет пошумити,
Све провалије сна,
Још пре рођења – залуд за спас твој – од бескраја обнажене.
Па ниједан живота сан
Није тако чист
И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
У сањању, пориче да има један свет
Који је ван овог: слободан, и без мере;
И опет кроз исте сале сна
Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
Ах, један, два! ах, један, два!
У Београду, XII 1921. Прва песма Откровења
О, црвенило ми дотече из матере
Светлост, чуј, из дома где се не враћа
Пламени зрак, чуј! кроз пребеле шаторе
За смешног младића
(Коме се визија детињства враћа!)
Црвени зрак мозак да прободе!
Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића;
Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,
Ја вам нећу споменути никада
Прашумски занос слободе!
A колико супом појих заносних својих снова,
Колико врућих небеса кусах то из тањира:
Трбух још памти тежину и грч богова,
Остатке чије протера са мучног трбушног пира!
Али црвена светлост дома где се не враћа,
И крепко тело још звучно од химни и покрета
Побркаће ме код начела и каљача,
Побркати – ха, дивоте! – и отуђити од света!
Та изађох из џунгле намирисане
И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,
И њушках је тако дуге дане
Док не застрепих од раздражења.
Али умрли већ дом где се не враћа
Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,
И неће ми рећи нико тад – која је стаза најкраћа
До спасења: Но умрећу, видим, од прскања
Дамара.
У једној маслиновој шуми заноса,
горчина над Велалуком, на Корчули.
Тако заспи, месече,
Над топлом супом детињства:
Из мене ће прелити туга довече,
Као из чанка младог животињства.
У овој ноћи опет празан
Чанак из ког, ко дечко, не докуса,
Но заспа баш кад заструји
Великом свемоћу укуса,
Пићем: утопише се вољно у њ славуји.
То је дотицало богатство из матере
Кроз кратерство тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга.
Огромност њена и туга.
A заспим увек пред крај вечере,
Служавка свлачи небо, дан и мене,
Па баци ноћи да нас прождере:
Тек јутро нађе кости разнесене.
Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:
Гушим се, зар, у плазми досаде;
Да је једна кап бар супе остала
Кроз победу се ову смешну да прикраде.
У овој ноћи сви су чанкови празни никакво поткрепљење!
Стресох са себе чедност,
Стресох са себе поштење;
Ниједне фикс-идеје.
У овој ноћи: радије заблуду,
Но какво спасење!
О, љубићу те, љубићу та залуду;
Тек да се твоје беде домамим
Тражићу од тебе опроштење.
Да насмеје се у мени остатак хумора
Када се будеш сматрао недостојним
Да усред поноћне строгости и сумора
Покушаш још једном исцељење.
У руци једној секс, у другој мозак,
Гроздове, ту бербу вечности:
Пијанством црним затетураћу га наузнак,
Упркос рујног чела суморности.
Но у овој ноћи сви су чанкови без дна: где исцедити то врење?
У јутра су опет чанкови празни; никакво оснажење!
То притицала је брига из матере
Кроз дубину тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга:
О, ја слободом ништа нисам стекао
Ни назрео дно понора страшна,
Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
Лепињу од земље и брашна,
Котао супе да сам испио,
Загњурио главу у крило драгане,
Свој гнусни жиг на њу прибио
Па пљувао пред праг и дане.
Изгреј, месече, и њима!
Замесићу колач у чанку празну,
У њ стресено ми поштење,
У њ фосили и фикс-идеје;
И учинићу им то за казну, –
Но зашто, и коме! –
У овој ноћи сви су чанкови празни,
У овој ноћи ниједне фикс-идеје,
Одвратићемо главе.
Будва, 23. VIII 1922.
(Са последњег снимка материног)
Да ли мој отац према...
да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
та најдивљија, најдивнија, што је човек?
Мајко, отац мој беше ли звер
Крај тебе, ил само историчар:
јер и сам ја звер?
Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
мајко, ако и ти – моја колевко – не беше звер!
E добро, a те очи са слике твоје на самрти,
ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
Није ли и твој живот био животињски:
једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!
Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
Никада, о, никада нећу издвојити кошмаре од јаве!
Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло...
Никада! Зашто ме никада ниси ишопала,
да се једна љубичаста модрица
на мом дечачком дебелом месу расцветала?
Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
и данас би ми, ево, био траг,
до колевке ми пуне крви,
до порекла ми твога меса, –
само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса!
Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу.
Париз, 1922.
Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке,
Твој трбух намагнетисани, твоје груди,
На животворјашче начине са гроктањем ритмова!
Смећу – ха, неукротљивче!
Да извучем и све хајдуке
Из помрчина где неки храст кашље луди
Од дрхтања, па просипања, па болова!
Искаљујем се, ево, по твом телу,
Ударајући те бесомучно по лицу
Избијам једну љубичасту варницу;
A ту мишицу белу,
И обливену крвљу и белу,
Умочили, мајку му! у апокалипсу.
Не својом мржњом: обоје небо мрзи,
Планина нас, долина кичевска, и грло то, и гњат;
И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет! Проклет!
Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу,
Не скидајући с уста мешину једа
Прокључалу мишицу ти белу...
Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду
Детелине, ван себе да набавим ти Одлакшања – Среће,
Све је ипак – да л проклетством у мени! – обећавало веће
Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду:
Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене,
Но само псујући показиваше ми прси од модрица шарене.
Плаках од усхићења да си ми толико жртва;
Да ускоро ће нас (и нас) тај покољ наћи...
Где наћи?
Кад наћи?
Оба мртва:
Мајку му! И не успесмо никада постићи ван-мишићне екстазе!
Већ скривасмо се под клупе и у порубе –
Злочинци! – тих неба,
Требало би да неким спасоносним световима одлазе:
Али ознојени, најежени сазнавасмо за кошмарске поразе!
Ко дићи котве,
Ко прекинути ланце, за велике полазе?
Зато смо чекићима разбијали своје мишићне палубе,
Зато смо бритвама кидали ужад живу са крви;
Под катарком обореном здрузганих црева издисасмо тад први
A већ се за нас рађало и рађало миријадама нових црви.
Париз, 1922.
У устима још гадно од великих имена,
И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
Ево, ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
У тајанствени живот тела!
Ево: отисци последњих руковања
Новога завета;
Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
Скоро ме страши силна мудрост ове руке, –
Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета
(Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).
И та ребра савијена у луке;
Тајанствено учешће једног бедра;
Дрхтај! Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
Ноћ руковања!
Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
Ноћ Новога завета:
Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!
Мојим пријатељима
морнарима на Корчули,
Мати Јурковићу поглавито.
Марку Ристићу
Тако опори морнар пада у море
Стрмоглав,
Отчепљујућег нагло примио га и живот,
A нагризаће га до зоре
Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.
Једино због ових раздераних обала у рукама,
Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!
Нимало стрпљења да пркосиш мукама,
Пљуни! Савладаће те песницама свет.
Стари морнар стрмоглављује се у море
Чеп мајке, с главом наниже као у живот,
Отчепљена боца крваво вино точи у зоре
Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.
Од рођења је цртао драгане у смрт,
Тако умирући цери се над албумом;
Морнару мој, сав тај врт
Младићства свога не пореди са сном:
Страшан један крик разбуди твој пад!
Па загњурен, загадив пучину, из прошлости очима,
Одео си бескрај са подеротином у бесмртност;
То није као кад си плаве чакшире своје
Крпио сатима:
Неће сварити нико ту кост!
Из тела болних и из воћа исисао си светлост,
A потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност,
Био си пуста справа за премештање стварности:
Да ли ћеш наићи при том на лик? спокојством да те угости,
Да спречи онај крик опори ужаса
Негде далеко у вечности (уједом мрачне отровне течности).
И из задаха постељног зноја и никотина,
Испе се као рођај по катарци,
Затим ое спусти до најмрачнијих дубина:
Ми сазнасмо за изнакаженост му лица... ал ударци!
Ударцем, чврстину неба захвативши руком,
Комад плаветнила одвуче за собом:
Сада је његов пад као и гром,
A небо сазрело тако за море –
Бујице непрекидном каскадом -
Излиће цео свод до зоре.
Но ми остасмо – трзањем природе иза смрти унакажени,
Морнару, твоје – несрећни:
Но не, не, рад твоје сени:
Могућност нове јаве нас мучи!
Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе,
И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве,
A азур никад више,
Ни чељуст твога длана никад више;
Желуцем зар својим жуђасмо
За воћно твоје труљење и пад;
Уз тајну тела кад загризосмо у океан,
Тај плод детињства којим нам сазре сан,
И који далека глад одбаци у наше крило.
Тада и оно што би већ било
Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени:
О, болно неко прапотопско месо;
Дрхтању нашем као да си стресо
У недра, са грана својих морнара –
Ти, Океан! – толико сазнах: ГО,
И час преображења неодложеног да удара:
Једном корњачом кором у дно мраморне лубање,
A изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
Милану Дединцу
Чудо, Господе, велико чудо!
Море: оно, оно! свуд море!
Ми смо се пели уз планине
A кроз грање и кроз горе
Модра,
Страшна – рибља – вечера.
Чудо, боже! огромног чуда!
Речи нам звижде брже но куршуми;
Боже, спаси душу нашу у прашуми!
Корачамо, a палац кроз подеротину од ципеле,
A око кроз подеротину лица:
Учи угласти костур камена и сарделе;
Па узбудљивије од љубичица
Мирише љуто млеко непомужених крава
Кроз планину!
Ујед његовог генија: из тела
Изазваће лучење најљућег отрова;
Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
Отпашће – ко смолом – с усних углова.
Па деран, који пронађе ово доцније,
Може л опростити младости љубав за бунџије:
Помисли на њега, ову песму што крије
Тајну наклоност; и збуњеност га трза!
Да ли ће звецкати џепом; умирати од глади;
И он разголитити речи да осрамоћене беже:
Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
Богохулити дању, под покривачима се молити – кад леже?
Узети га треба за руку па извести у поље,
Да тамо заборави све песме
И чак бол свој који не беше дубок:
Те ноћи би јео више и спавао боље,
И не би осећао да му постеља загриза бок,
И да је живот дуг.
Али пред зору, преко свих губера, убити треба
Песника; да не потеже личност своју из детињства:
Као случајни, замешени, канап из хлеба
Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!
Јер рођен после седам месеци трудноће,
Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
И, не излазећи више никада, хоће
Да избегне – бар вечно тој гнусној казни, тој хајци.
Ал залуд! у очима електричну визију,
У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
Два-три сумњива стиха, историју:
Однесе; a са телом уједе – непогода – неизлечиве.
Затим се пробуди, погођен од удара, –
Место утроба да га обвија, ето судар:
Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.
Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
И да ће ивица што се плави,
Одвише широког света за угрожену младост,
Да га као најбеднијег скота умори ...
Тек тог тренутка Он поче да говори.
У Београду, X 1922.
Последња песма Откровења
Проћи ће кроз живот мисао
Залогај пресни меса кроз тело,
Човека који је толико пио и дисао
Док сварити је није успео:
И то дивно преображење хране,
И тај заносни трбух што је машина;
Дочекаће у дрхтању Откровења дане,
Када ће му сваки уд зазвучати као виолина
A он сам бити почетак свих музика.
Најзад говорити слободно и до краја. Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло. Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах – и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство.
Имађах петнаест година када сам писао у једном листу, који је под насловом Пробуђена свест излазио рукописно у мојој соби:
"Сви се планови не даду испунити. Све што је било, неће бити; све што се планира, неће се испунити. Кратерска с Авале на Адрију. Палме, палме, кокоси, кокоси на целом путу; под сваким спава симплиста, и сања да на свакој грани виси по један план. Нисам знао да се не говори свуда српски: пред једном реком чучи неко па се огледа ко заљубљени Нарцис. Овде су жене само у кошуљама, a људи у гаћама шетају; по томе закључујем да они потпуно голи спавају. И овде је вода тако масна... Ову је песму написао песник када се после петнаестодневног плановања решио да путује. Ова је песма мото у књизи Планови; први се стих растеже кроз целу књигу, па и кроз живот песника. Вадите, господо, ви ништа не једете. Хвала, сити смо. Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је. Вадите, господо, једите!"
Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени? Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! И ја и ради њега постах крвопија. Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту хлеба. Хтео бих да цео овај спис буде као хлеб или као вода. То је једно од темеља уживања: у реду Руковања, Општења Осмехом, Одахњивања, Кијања, Ригања, Одлакшања – црева или бешике, или сексуалног, Успављивања, Буђења, Освете, порођаја. Нови завет почиње од њих и требало би о сваком од њих говорити понаособ, јер владају ушима особити изрази задовољења и хармоније. И обновљена естетика мора поћи од њих, ако мисли да не изгуби ниједну струну лепоте. Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки. Хвала богу! одговорићу им ја; у натурализму, не песимизма и напетости, но ослобођене воље за непосредност и лепоту! Кад сам се руковао са пријатељском руком, али чврсто, и тако да спона између палца и кажипрста моје деснице опре се о такву спону његове, извршили смо најочитији чин Новога завета и Покајања. Доста је моје тело испаштало; оно хоће да уђе ослобођено у овој рај. Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио. A сад је мисао спасоносно прелила моје тело као млак талас. Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, a мисао га је била надражила толико.
Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је наука могла заборавити да изучава и изради једну, што прецизнију, механику еротичких одношаја, од момента првог еротичког надражења па до видљивог зачећа новог живота? Ја бих поновио све оне фине и величанствене трептаје бескрајних делића предодређене материје, оплођавајућих, мужјака и женке, који изазивају она беспримерна дрхтања, привлачења, и одгуравања целих тела, катастрофе судара, ерупције, грчеве, еклипсе свести; ја бих их тако свесно и пажљиво понављао, пратећи све нијансе прелазака из ритма у ритам, из брзине у брзину, што једна другу изазивају нарочитом асоцијацијом правилних убрзања. И утицајем интрапланетарних гравитација. Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница, о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова и оркестрације.
Све ово говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и условљавањем, па зато диван. И цео свет виче! Ја не велим ништа зато, нити проповедам какав нови начин живљења, као што не проповедам ни магнетизам или радиоактивитет међ космичким елементима. Кад се два намагнетисана тела стану привлачити, ни њихова воља, ни сви људски морали не могу их спречити да се привлаче све док су у области тог привлачења. Само енергија механичка равна енергији њиховог приањања и нешто јача може то спречити, a онда отпада питање слободног избора, дакле и слободног држања према моралу. И ништа не значи грижа савести што сам некога убио или му подвалио, јер мене често мучи савест и што некога нисам убио или осветио му се. Треба ли још да напоменем да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу носи собом и сензацију задовољства што сам рођен, подлегаћу са што свеснијим и већим одушевљењем баш таквим потчињавањима; тј. иако не рођен ради себе, ја ћу живети живот ради себе, и ослобађати се несносног не тражећи да то и остали чине. Оваква мисао претпоставља идеју слободе и идеју разочарења у индивидуалистичку корист од хегемоније целокупног живота. Ја пак немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правичност, и да је и сама индивидуалност изазвана од природе као нешто што је нужно. И зато ја на морал не мислим, нити мислим на то шта природа хоће од мене, већ је задовољавам много, и тиме овоје потребе; a ако ми падне на памет да размишљам, – и то размишљање је једно задовољење – смислим да и потребе те саме нису искочиле изнебуха и да ће већ природа, и без мог пристанка, умети себе да задовољи на мени. Чак ни лепота није особити мој морал, јер је и она дошла после нужности тек и због ње. Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне да те искористи. Интервал између твог рођења и твоје смрти, изван којих ко зна чији си, изашао је ван области деловања закона гравитације. Од самог себе ти си образовао један нови космос и нову неку могућност васељенску са законима унутарњим. Али (да ли да узвикнем: авај!) зар није могућно да је и то ново издвајање новог света из оног старог извршено по нарочитом закону некога општег?
Ево једне тачке мог додира са фатализмом. Тај додир пржи ми месо, и осећам бол мозга што је тежак као да је почео да се декомпозира у балаву и слузаву материју. Скоро стално видим у пројекцији, у даљини, догађаје који ће ме захватити. Расту све више што су ми ближе, и најзад сам органски детаљ само у њима: али колико? Један тренутак! Мање: један милијардити део од тренутка; чим сам се нашао у њима, већ сам изишао испред њих, у сусрет новим. Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија. Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час увија ка кичми, и нужно ми је да дубље дишем; при томе су лучења јача, a сексуална надражења савршено ишчезавају. Затворим очи, гризем доњу усну, ударам зубима о зубе, забадам нокте у дланове: и постепено падам у мистицизам, са нешто сумње и подсмеха. Али пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно – па ма шта се на свету догодило – мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при неизвесности да ли је опасност ту или не), постајем потпуно смирен; јер одједном имам тако исто јаку сензацију као што је јака самосвест да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене који му је немогућно изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко мене, и да чак, ако га измени, ја ћу имати могућност да ту измену проценим: што је најглавније. Од тога скоро губим свест, – но не ову свест, самосвест; не настаје никакав сомнамбулизам, већ само свест протицања времена, трајања. Свршавам своје уобичајене послове, и ове сад условљене изванредним догађајем о коме је реч, као да се сви збивају истовремено. И то тако да кад се повратим себи од тог чудног стања, догађај је већ прошао; и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и дошао себи. Па имам сензацију да се догађај збио и пројектовао у прошлости, у тренутку кад сам ја дошао до болног сазнања да га нећу моћи уопште избећи но да ће доћи неумитно. Тај интервал између будућности и прошлости као да никако није ни трајао; не, ни милијардити део секунде.
Али са толико појачанијим осећањем живота, трајања, места, бацам се у појаве које ми носе велике радости. Трбух се без престанка напиње, дисање кратко, ширење ноздрва, подрхтавање бутина, потреба да се подскакује и потрчава, раздражење појачано, запостављена лучења. Како је за мене много занимљивији човек који, рецимо, нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног или желудачног итд.
Ја ћу сад да говорим даље о једној потреби као што је јести, на пример, и то много јести: више но што је потребно да човек одржи себе у животу, више но што хигијеничари препоручују и таман толико колико траже сва могућна надражења црева, желуца, једњака, слузокоже у устима и око језика. И јести какве хране? Одабране! Не, као што је препоручивао Ниче, да би се подигао један натчовек, већ да би један човек-много, један заситљиви човек задовољио себе, и омогућио себи даља задовољења. Много спавати, врло много спавати; и корачати по читаве сате; говорити без престанка по читава послеподнева, и ћутати по целе дане. У свакоме задатку и муци које је природа натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај олакшавања. Тако је скоро извесно да онај осмех на лицима породиља, после довршених мука, долази и од чудног задовољства – иако изгледа невероватно – њиховог тела. Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро. Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен? Зашто баш ja a не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело a не у које друго, рођено од моје мајке; уколико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.? Узнемирава ме све то колико и очекивани одговор за после мог последњег даха. Не бој се. И прошлост пре нашег рођења, и историја зависи од нашег избора. Данас је то француска револуција a јуче Римска Империја. Мене највише запрепасти историја коју нађем у великим домаћим књигама о физиологији, са упутствима из ње, и у којима се налазе слике у три боје, које представљају огуљено и разголићено човечанство. Боже мој, како си ти начинио то човека од блата! Ниси ли употребио нимало сламе, нити остатака својих од ноктију и косе, што би значило: према своме подобију? Да, избор је слободан, што се тиче историје и прошлости пре рођења; али у тренутку рођења? Одсад је покрет тела почео да образује нарочити значај по живот, и значај тај: нарочити морал. Разлика између тела у покрету и путовању и оног у миру била би као између надраженог младићства и тренутка када је ово потпуно смирено. Мисао је прешла преко тела као благ талас, и тело се насмешило сваком својом ћелијицом и задихало. Мисао је прешла кроз тело као залогај хранљивог меса, хранећи га свима својим соковима. Одселе је мисао била хигијена, гимнастика, купање. Одселе је свако тело засебно значило нову хармонију и лепоту; један нов закон, a није подлегао нарочитом типу физичке лепоте као за време Грка или ренесансе: кад је тај тип баш значио ропство духу, које је телу наметнуло одређену униформу – својом специјализираном логиком.
Ево, ја пишем песме зато што између три и четири часа не осећам ни за чим другим потребу но баш за тим. У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену не бих могао певати; потом варим. Ја имам тако много заноса; али имам тако много разноврсних елементарних (или других) потреба, које треба њим да задовољим. Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати. Тако живот у мојој песми није довољан, a без ње не би био цео: да би ова, иако интензивна као и остали покрети животни, могла га свег заменити. Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен! Можда се противуречим! Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма.
И велики филозоф натурализма донео је истину о љубави: љубав је полна. Но он је викао: Како се можете волети кад је сва узвишеност љубавна била заблуда! Као да сам секс за себе није одвише велико чудо и велика мистерија, исто тако у најмању руку као и додир двеју естетичких идеја, – како би пристао он да је љубав! Али и сама естетичка идеја на чему се расцветала? Згрозили су се усамљеници на помисао науке да је њихова верска екстаза храњена стално њиховом полном глађу. Као да твој однос с богом постаје мање важан и диван ако иде кроз мудрост секса и апетит његов, a не преко срца само твог и мисли. И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење! И као да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућног рођења његовог сина, чиме је овај без престанка опомињан на закон подјармљености и на природу: сем ако религија не проповеда индивидуалност, a онда сумња Томина, разбијена у његовој само личности, с правом може наставити да живи у теби. Имам ли права ја да очекујем да ће се бог, понаособ мени, јавити? Видим божанство, спојен сам с њим, у екстази сам. Откровење је нада мном. Почевши да пишем овакве песме, певам их не из критике на живот, већ нађох читаво благо животних заноса и одушевих се да стварам. Дајем им наслов: Откровење! Ако и не спадају у лирику, ја се не љутим: богатство им може бити и ванлирско па ипак да буде велико. A чак да су и ништавне за вас, оне су прошле већ кроз моје варење. Нисам примитиван. Споредна је ствар лирика, или не довољно то, али нешто друго, много. Главно је да се од тога живело. Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом.
И кад велим себи да не остварујем велику уметност већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни важним ни мојим појмовима о уметности, – али које су величанствене. Говорим тако баналне ствари с тако важним осмехом. Писати стихове на поду, клечећи, надвијен на хартију, налакћен на руку у којој се држи писаљка, тако да цело тело својим напором учествује у бележењу екстазе. Тиме би отпала сувишна фразирања и разводњавања такозвано погрешно – лирска.
Једну сам заволео a друга ме је престала волети, стога сам врло несрећан. Ја знам да нисам ништа уштедео од заноса и богатства, чиме бих заслужио поштовање људи. Али истрошим ли их сасвим, бескрајно се унесрећим; бацам овој поглед уназад, детињству: у сусрет једном лику, једне жене, најузвишеније љубави, У првом тренутку учини ми се да је тај лик тамо изразит и јасан, али, напрежући се да се удубим у његове линије, ишчиле неповратно. Господе, рана! Мрка другарице, афазијо! Мрље! Пишем седам немогућних речи на хартији: и у свакој се цеди, заокругљује, по кап крви, a у свакој капи помало земље, труња од коре дрвене, и мржње. Зашто и мржње! Нисам ли исцепао на четири Свето писмо! Нисам ли га том јарошћу поделио на четири јеванђеља! Али нема до једне собе у свету, у коју бих хтео ући, и на сто (по коме је немогућно налактити се и, врло мало намргођен, одморити се у ћутању) ударити огорчено песницом, – док пљувачка клизи низ уста, – викнути: Да, ја се зовем баш тако! Имало би увек по кога који би мирно, заједљиво одговорио: Шта се нас тиче ваше име; или бар: тако прешно, тако неопходно, име! A шта се мене тиче ваш мир! То нисам ја о (коме је реч, већ једна савест чиста, издвојена, коју сам хтео спојити уз какво име. Што се тиче тела, садашњост се, и авантура док је у току, само преко њега објављује. Кад изађем из те куће, наслоним се на зид, погледам од горе до доле, дуж улице. Свете на север, свете на југ! Здраво, свете на југ, најсрећнији од свих људи те поздравља, – онај који је уништио свој опстанак. Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се. Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас. Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних муља, крви, сламе донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке своје обуће и одела и сламарице и пороке, и шупље ваше погледе, и покрете ваше без страсти, и пепео и дим и макадам и зеленило: све оно што ми се свиђа или што ме гади: само да од нечег сакријем новорођеног, и да одсечем од вас њене јауке. Али, кроз буњиште, просијавају плаве очи – увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу, a кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења, – то није растуженост, ако баш и суза.
Шта бих чинио да нема људи већ да сам сам; као песник шта бих чинио? Ако бих тај нестанак могао поднети, не бих ипак више певао речима: извесне своје заносе бих крештао и дерао у простор. Више, свакако, тиме не бих био лирик, али би то било највише што бих могао... и довољно. И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот! И што би људи били криви за моју патњу чак када су зли; као да и они сами са своје злоће не пате! Мени је свеједно. Отварам уста и руменило ме вечери трује неким слатким голицањем кроз сва ткива. Ево чуда над чудима! Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет. Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и уморан се насмеших на дом јој убави – Растко, колико је светла та линија од тебе сад до ње! Ти више нећеш пити вина, ни проводити блуд: живот твој мора да се уљуди, због ње. Имађах толико присних пријатеља, a сад ми је свеједно што ме се више не сећају или презиру; цело њихово тело је измењено за три године, до последње ћелијице: у чему је онда продужење личности! Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогућно више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим правцем. Друг ми је узнемирен, збуњен, неповерљив; спуштам му руку на раме, и што је рука та отежанија, све је смиренији, све му је потребније да говори – врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што, пак, лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на рамену, он је још увек узбуђен и болан, али га бескрајна нежност обузима према твом пријатељству, – не осећа се више напуштеним. И рука на трбуху је самопоуздање за тело чија је рука, a узнемиреност и срам и огорчење за тело на које је положена. Држиш ли, дакле, још увек да нема великих говорника – тела?
Негда се мој дух бунио против идеје вечног бивања ма ког било дела човечијег живота и уштеђевине, и против бога, – вољне и пресудне силе. Мислио сам: Ти не осећаш никада бога, до тренутка док не паднеш у какву опасност; a и онда му се несвесно молиш као што би бунцао у грозници. Да осећаш своју вечност, не би те могућност смрти ужасавала, нити би писао из користољубља, – да одгураш ма и успомену на себе што је могућно даље преко гроба! Сада, пак, покушавам да мислим друкчије. Најпре, шта ме се тиче што ja у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу страну, не осећам бога! Сам ја не мислим никад на болест до тренутка њене појаве, још мање на способност појединих лечника. Али наиђе ли болест, послаћу по лекара. Налазимо се у таквој баханалији животној да се не можемо ни сетити оног што не доживљујемо. Зашто да кукавичлук – фаза мог живота када без дискусије примам принцип божанства – мора баш да представља ненадлежност моје свести! Паником сам преображен и тако постављен пред извесне могућности које раније не бих схватио и које ћу доцније опет да одбацим. Чак и у истраживању, када смо извесна бивства предвиђали и тражили их, ова нам се обзнањују само преко откровења, то јест запањујући. и од тога тренутка тек преуређујући нас сасвим. A то откровење наилази на нас каткад само у моменту нашег лудила или болести или раздражења и одушевљења итд. Као и много чему другом, и откровењу је нужна нарочита атмосфера: атмосфера откровења. Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним и телесним, једног човека, само су две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу, чији је један део, или један резултат, можда везан у другом. Мала свест, с претензијом на слободну вољу, која је остварена у човеку, не мора бити јединствена у природи: могућности су њене безграничне чак ако иду и по извесном закону. Ништа се не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша. Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, свакако је данас између нас и нечег још у чије смо бивство тако често неизвесни. Знам да, чим постоје односи, постоје принципи и постоје фактори између којих су се дотични односи разапели. Мој се дух, чак и један део самог мог живота, сад много више буни на помисао да је мој однос религиозности бачен једним својим краком унапред, у ништавило, и да никакав принцип није с оне његове стране. У природи се не би могла родити тако једна фатална идеја о божанству, a да не одговара извесној стварности. О нестварностима се може мислити само ако се мисли којим вештачким, наказним путем о оном што већ постоји, али никакво се ново опажање у такво размишљање не уноси. У фантастичним романима о другим световима нико није могао измислити, и описати је верно, какву нову боју, на пример, коју већ не знамо у сунчевом спектру. Неискуство ока би га при том потпуно паралисало.
Живот духовни, дакле, неиздвојив од живота нашег физиолошког, и наша вечност, ваљда, зависиће тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих руку, на пример, или у жељи да задовољиш своју страст за певањем. Ако си рођен сувише рано или ако одвише рано почнеш да трошиш на неопходна и неизлечива задовољавања богатство које међувремено стичеш, али не у довољном темпу, или ти је поверено или си га наследио, знај да нема више могућности повратка, чак ни по преживљеној катастрофи, и разочарења, чак ни на довршење младости, – на које мислиш да још увек имаш права и које да ти је остало. Одсад носиш увек собом нове хоризонте, већ загорчане, које си отворио својом неизбежном великодушном лакомисленошћу и раскошју. Немогућно је оболети само делимичном афазијом, којом би се уништило оно што ремети хармонију правилног напретка. И то је оно што се сматра испаштањем, још у овом животу, грехова: сувише велико богатство искуства, сувише проширени простор да би садржавао понова упрошћену младићку тежњу, a да се ова у мукама не декомпозира. У ствари ни сам свет, то друштво, неће ти поверовати у твоје чисте намере, у искрену жељу да сведеш свој живот на економију; и не би ти је омогућио! Прича о расипном сину је лаж! Не донесеш ли свету ма шта од оног што си раније имао и што би му послужило као јемство да се ти враћаш са по пута, – a не само зато што си и последњу карту проиграо, смрвиће те!
Шта? Ничег зар у рукама
Чиме почети живот нови:
Последње богатство које свету враћено
Доказало би да се одричеш лудила!
Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био он увек оригиналан и тиме једино за природу моралан. Тако стижемо до идеје о одговорности: можеш ли ти да зајемчиш свој будући живот својим садашњим? То је опет о моралу реч! Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима? Има ствари које не знам или на које никад нећу моћи одговорити.
Је ли могућно да завршавам овим једну мисао коју сам имао доскора, a која ми је, ево, сада скоро већ страна! Она је хранила мој живот за време од шест месеци, прошла као пресни залогај кроз тело, и тиме искоришћена од мене заувек и уништена. Новом ћу се, свежом храном морати сутра утољавати; тако да ћу је се, као да би да се докаже и истинитост ове књижице, још сутра морати можда најогорченије одрећи, и ње и своје мисли од јуче.
Ова последња мисао биће посвећена пријатељима који неће никад бити овенчани славом: Теорија о Монадама није ме ничем извесном научила; Случајност и Хармонија не трпе се као сарадници. Постоји ли Случајност: онда она улази у трагични материјал природе; док Хармонија пре ступа као осмех на лице победиочево: Човек је непрегледности животиња, то јест звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности. Отуд, за разлику од обичних зверова, он је незадовољан. Узроке његових обољења треба тражити не у његовој прошлости већ на једној правој линији између њега и безграничног: тамо их отклањати. Тако је свако његово чуло одређено за примање утисака удвојено, поред оријентације, и функцијом: за отварање, на томе месту, целог бића Недогледу. Служење чула почиње деловањем органским и свршава математичким. Постоји болест математичка. Све његове жеље крију тајну намеру да буду коначно задовољене негде изван границе схватања: тиме њихова испуњавања добијају интензитетом у овом животу. Живот није немогућан, већ претпоставља прекорачење у вечност. Ако више није могућан ниједан корак, остаје велико ослобођење, Самоубиство, највеличанственија матура. Самоубиство, ти носиш још живот у себи и ништиш страх од умирања! Да ли ћеш ступити у моју собу кад из ње изиђе последњи Изглед? Живот је још у стварању, те ниједан закон није још ни довољно потврђен ни завршен да би се о њему могло поставити правило: зато смо одагнали најзад релативност, и уперили своја тела у бескрај где су бачена испуњења законска као мостови. То није ни други живот; то је даљи живот, који, благословен, поред осталих вредности, породиће и лаж. Лаж! Имај храбрости да ти то буде последња реч.
|
