Растко
Петровић
Вук
(из недовршене
поеме)
Овде објављујемо одломке из
песникове недовршене поеме Вук. Знатно проширена, али још увек недовршена
и несређена, нова верзија ове поеме нађена је у песниковој заоставштини и
објављена у постхумној збирци Поноћни делија 1970. Ми смо се ипак
определили за првобитну верзију и ограничили се на неколико фрагмената из ове
поеме, објављених 1923. и 1924. године: Час обнове (Мисао, књ.
XII, бр. 4, 1923), Вук (Путеви, Н. с., бр. 2, 1923), Сунчане
лествице (Сведочанства, бр. 1, 1924), Молитва вука (Алманах
Бранка Радичевића, 1924) и Дигнем тад очи небесима (Сведочанства, бр. 2, 1924).
После свих вечери, враћајући се опет кући
Лица измученог и обливеног сузама,
За собом лик твој знајући како се мучи
Да издвоји се још једном бар над стазама:
Видех, о, величанственијим од даљних предела,
Облаком у даљину већ одилазе кровови;
Боја: још траг ствари што је крај мене живела;
Тако и присталости отичу небу глухо као бродови.
Нити зажалих прошлост што се испразни,
Нити корак овај сиромаштва, ни излажење из лудила,
Сви ти стицаји и искуства, дакле, само линије,
Ја се никада нећу истрошити у казни;
Већ, као река својим целим током из планине,
Тако духом потекосмо одједном из матере,
Тело нам само прва брана коју гонимо
Снагом што стално за њим надолази.
Попнем ли се на планински врх рођења, да сагледам даљине
Или руку неку нестварну кад се појави и узбере
Наш сан, кога је река требало тек да полази,
Међ одблесцима чуда мисао се тек с болом разбере.
Нити опази кад река избаци тело на обалу
И ван живота настави своје течење:
Нити јој поглед у стању пратити даље
Линију њену успалу:
Већ тихо клоне с њоме општење
Баш на граници самој разума,
Лице се измени: сузно и сањиво, од датума
Када не протегне више тело страст већ мрмљање.
Загледа ли се, ево, у мирну бреговиту пољану,
Једно тело већ издваја се и устаје,
Познам тад његов лик, и линију његову знану,
(Док прилази) страх ме ипак да ли ће да истраје
У несигурноме томе корачању;
Гле, мој ход! Погледом својим то приведем себи свој лик у незнању,
И насмејем се горко, колико је само лак и неизвестан
Као да придржавају, додиром га својим, јава још жива и сан.
Он оста ту нем, не усуђујући се презрети
Ни опсовати стварност ову крвну, ни дићи на мене руку,
Ни спустити поглед свој, премда стрепи да ћу проклети:
Не повери узбуђења јед покрету провидном ни звуку.
Зна да верујем у халуцинације, крвоток, ране и у јад,
У једног себе истинитог и неразлучног,
У дизања, отупљења, у неизлечиви пад:
Зато га, ваљда, баш на бескућства дан, спусти бог.
Безвољно њему псовка појури,
Не знајући за руку што пружа ми се из детињства
Да спречи тај кобни глас и спусти длан на уста;
О, колико бола и старања над наступом кренулог животињства!
То први принцип почиње да делује
Над покретом сваким и нестварношћу,
И последња мисао не може да верује
Да је спречава смотра разором и жалошћу.
Као чун низ реку пођосмо из њеног тела
Успавани брзином и духовношћу дубоких вода,
Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела,
Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!
И спусти, ево, матица до зоре тајног живота:
Тишину где, мир и грех, убризга распуклост густа
И неки страх без смисла; галије гладних срамота,
Ви нећете протећи никада кроз злочиначка уста!
Ни када, с претње, замученост ми навре очима,
Па она што је Нераздвојна скрије их својим рукама
И стрепи да ли ћу моћи да злобу своју збришем својим ноћима,
Или ћу отровати њом још једини спас мира у небесима.
Тај необјашњиви, кобни, и повратни напад удеса,
Каткад на један једини звук или на сувише удахнути дах!
Цело ми биће после дуго трпи од потреса,
Гле, једино њу тих тренутака од мене не беше страх;
Толико ме је љубила, и заптивала ми очи рукама,
Ил њена љубав за мном тад беше у мукама:
Вечерње небо одједном као црвени цвет изниче;
О ти, о ти, ко ми то тихо примиче?
Зар она, девојка, коју жељах да живи крај мене
Никад довољно голом, њен глас и танка половина;
Како је лагано ништи ноћ и шума и планина,
Нека је други љуби неко: тај јунак бољи од мене.
Не бесмо ли заједно пијани од визије
Да изврнута, под теменом, посматрамо небеса;
Вртоглавица нас занела над густо-плаве низије,
У стрмоглављењу заклонимо очи руком! И удеса!
Баш тад на капцима откријемо последње стазе чудеса.
A када, за читав век, прогледамо доцније:
Увек још ту: сем као да трепавицама одахњујемо завесу,
Учини нам се под рубом видика све недостижнијe;
Од тога нам се расцепа глас, и затресу
Удови. A земљи: "Мајко нам, јер помеша са собом матер,
Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер:
Улазимо у тебе тужно као што изађосмо из матере,
То је само повратак к њој; јер нема шта да се избере:
До спустити и њу и себе у чашу бескрајне воде
Као што се спуштасмо сами у умор и зној,
Или висије планинске изврнуте у вир своје слободе,
Где потапасмо ожиљке сна раздравши плавила завој!"
Населих прошлост одједном војском читавом духова,
Запретох у тишини њен глас лишћем још свежих грехова:
Где год бих управио поглед насмешио би ми се њен лик,
A затим бих скакао ноћу чувши материн крик, –
Изашао бих тад из собе, смешећи се колико сам сам,
Сузе теку низ лице: једино за Њу што знам.
С висија у круг допре крик
Имена тог, за мене једина реч,
Једино име коме одазива ми се дух,
У свим правцима тада закорача мој лик
A шум корака тих не схвати даље слух.
Лежећи, лице замочено у свод,
Свег у сузама смути ме страшни јад;
Дозива, провидности њене, не осетих плод:
По рубу, свуда, искусивши глад.
Претрнух, зар ће изделити ме свег њен стас,
У болу крикнух имена њеног глас
Па све, што ми оде кад, врати се страсно у тај час;
Задрхтах, учини ми се, у даљини, њен ход!
И тако ме раскида и штити њен дух,
Ал нигде не наиђох проласка њеног траг,
Залуд мрвила за собом стварности крух,
Из сваког сна претекне покрет јој благ
Ал не и део тела којим пронесе овај дах.
Сузама врелим тако збришем јој особен лик,
Па, да познати је више нећу, обузме над њом ме страх:
Очајним, јединим, болом испустим из себе крик.
Тада се прене она и смешећи се гледа кроз бол,
Спусти ми руке на лице и утопи ме у сан;
Нада мном шири се осмех њен и тмура плачна дол;
Лијући тешке сузе тражим је кроз њен стан.
Прихватив најзад јој руку, као да своју не знам склопити над њом,
Већ пун јецаја гледам из мира њеног мени тај зрак.
Каткад једрима сна допловим у њу као у дом.
Када ме завеје плавила њених очију знак.
Затим је губим и нигде на њен не наиђем траг,
Као млака светлост, драга, у сутон се разиђе,
Кроз тугу моју само још корача у даљину благ
Тај стас, који ће негде морати да наиђе
На ову жудњу и на кобни овај глас:
"О, ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у мени,
У стварност врати лик свој сатрвени,
И не спречи, не спречи, једини за мене спас."
Јер не сметох с ума да ће наићи опет онај страшни час
Када ће све тело ово затрести побуна,
Зато с ужасом мотрим да не нестане њен мирни стас.
У тренутку кобноме тада за мене једини, једини спас.
Када би вечито хтела бити гола преда мном,
И корачати с рукама спојеним низ струк,
Пред пољаном, тако румена као да се одвија сном,
Ниједним покретом не бих повредио њен мук!
Као огледало ја бих се бавио само њом,
Али нека ме не остави самог у тренутку ужасном;
О, присна, присна, све моје мане и моје зло заборавља;
Осмехом, целим телом толико уме да утеши;
Наднесем је над своје руке и моја рука оздравља,
И само, повучем ли је грубо, престаје да се смеши.
Сада сам цео овај свет скоро напустио,
Чим одвојим поглед од чега – то одлази већ у линије;
Цео овај ред зграда што сам, од детињства, да изникну пустио,
Сада гледам како се у неколико вечерњих боја разлије.
Разиђу се тако у плавило улице драге Београда,
И брегови што су око њега, у шуме што су к западу још даље,
Свим тим једна љубав за растицањем овлада,
И за свим тим моја протече љубав све даље.
И толико дана већ како напуштају ме ствари,
И моја приврженост, за њих, са њима да одлази,
Само дубоко плави круг све даље што се шири,
И какав бледи одблес даљином што пролази!
Све мање овом свету мој дух као да припада
Час лежим, час корачам, и не чујем ничији више глас;
Нити ми сунце пошље руком свој поздрав са запада,
Само ми кане која суза, учини ли ми се у даљини њен стас.
Једном једином линијом потекло је, нада мном, све што је бивало,
То густо-зрачна река неумитно отиче бескрају;
Боже мој, јаву знам, али шта би са оним што се снивало,
Толико наше младости ком плавом отиче бескрају?
Плачем, јер се таквом истом линијом гордио негда њен стас.
Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу,
Ја се не могу уморити више никада – као у сну,
И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас:
Из дана у дан пребијам безмерне просторе,
Плавило одмакне одједном провидне своје засторе;
Само нада мном она дубоко заносна линија,
И сенка линије пода мном све заноснија,
Као да смо се хтели пошто-пото једно другом прикучити,
Као да је сав циљ био једно се у друго улити.
He, не, не!
Ja сам једини коме је Сунце у сну лежало на грудима,
Притежалошћу тешком својом уносило му у сан мучења,
Имађах отворене вене, засечене дубоко на рукама,
На кључ је била крв...
На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења;
И никада сувише није пекло на грудима,
Отицало је опет зором, котрљало се по ливади,
Гледах га једва разбуђен, насмејан у чуђењу;
Не знађах да ће потом преклати стадо јагњади,
И да ће звезде попрскати младошћу моје крви;
Ко жртва, лукавства му, бејах толико први
Да сам гледао за њим, још дижући сан с лица, у чуђењу,
Стално сам налазио траг његов светли при мом буђењу.
Зашто, ко прапотопски паук, лепи се за застор мог прозора,
Никада га, никада неће моћи пробити,
Ја сам најмрачније сунце иза овог застора;
Ни Он сам усамљеност моју више неће заробити!
Ја знам многа бића овде која припадају другоме звезданом колу;
Коња који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца;
Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу
Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца;
Ја знам Месечаре и Сунчаре које привлачи тајни неки зрак и ноћ –
Никаква снага неће их задржати за ову земљу чудну,
Када их привуче кружења њиховог законског моћ:
Он сам притрчавао је прозору с криком у сну.
Нит ме је мати, ко вучица, језиком умила,
Нит допузих до њене дојке пијан од светлости;
Па ипак, погледом својим бола, потмулост ми је убила
Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости.
На сваку нову реч задрхтао бих блед
У узбуђењу страшном: не скрива л она Тајну;
Ја не трудих се никад ничим, нит спутах своју јед,
И само скривах поглед на светлост, Сунца, сјајну.
Сунце, једино теби што сам жудео бити раван,
Знати једну једину ствар и њоме знати све:
И за вратима скривен чеках рођај ти вечно славан,
И једино рад твога лика жртвовах оне Сне.
Цео дан остадох, кришом укочено мотрећи ти ход,
Потом бих ноћу беснео дивље, викао тајне речи,
И међ онима што ме коре не бих разазнао род;
Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи.
Као олујина, тако Сунце дивље навали кроз просторе;
Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре:
Кидах застор, затварах окна, трзах нагло, пун беса;
Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса,
Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању;
И вих се по поду, црв сам не ви се тако кад у орању;
И Сунца ме точак згњечи, и одваљује огањ ил точи
Жар своју, ја познах млаз што крвљу облива очи;
Као олујином тако Сунцем затутњаше простори,
Од Њега браних стан; но крвави су сад прозори.
У муклој тад дивљини, мржњи, провођах грозне дане,
Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна;
И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване,
A душу да л глође бес ил нежност неуморна?
Зарекох се да нећу изићи до смрти из овог мрака,
И бљувах на сами спомен врели победничкога зрака;
О, како ми је болно било у души оних дана
Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!
Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима:
Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима!
Од светлости ме лице боли,
И рану ко гвожђем да ми пече;
Али из мене То страшно моли
Да и сами дах свој изрече!
Толико заноса и прекора;
Очи толико беху слепе: трепере сад од умора!
Још те видим, Сунце, у свом животу.
Погледај, моје су руке одрубљене,
Крв лопти на кључеве.
О, те руке, руке, благости дотицања!
Изиђох пред врата, из замрачености своје собе,
Да бих те видео још једном;
Соба је пуна крви;
Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца.
Гледам те храбро, одлучно,
Први пут овде, под правим углом, са родне груде.
Да ли ће те ико погледати овако после мене;
Да ли си заборавио оно чиме си се огрешио,
Обећао си, ниси одржао.
Имађах шеснаест година, плаках у постељи;
Тад први пут одох и убих је.
Њене очи, њене очи, Сунце, зар их се не сећаш!
Умрећеш такође, распашћеш се.
Убих и њега, и другог њега, и опет њу.
Рекао си: убиј; ја немам времена, вратићу се!
Ниси имао снаге; заборавио си!
О, како си леп, ти си најлепши, заиста, од свега што сам сазнао!
Ниједна линија, ниједна сенка сећања: сам Огањ.
Јао, боже, јао, он ми је био друг; јао, боже, јао, та ја сам га волео.
Ево, гологлав, крв се слива из мојих уста. Дижем ову унакажену руку теби.
О светлост, светлост, која са детињства потече; присуствовах црвеним таласима до неба.
Из моје крви, врелина и мука на њу су свануле.
Али лажи, али преваре.
Али одгађања.
Признајем ипак: Побеђен сам!
Али подлости твоје, али несталности.
Поред све своје мржње, поред зависти: Побеђен сам.
Увек ти бејах присан.
И онда.
И онда такође.
И када је протекла први пут ова крв из мене.
И када те зажелех малочас иза затворених врата.
Крв, крв, Сунце, дубоке сенке.
Експлозије, јутра, дрхтања.
Сунце
Ти, сићушни створе, како се усуђујеш!
Дрво те је моје одњихало на својим гранама.
Сунце
Ја сам ватра, ватра, огањ!
Сунце, Сунце, ватрени дотицај наш изнад рођења.
Сунце
Како је смешан и напет. Да ли ико види то чудовиште!
Сунце, Сунце, ти ћеш умрети такође. Распашћеш се. Ништа то не може спречити. Присуствујем твоме труљењу. Али ја те волим, пријатељу, једини који те воли, који те жали, који је без руку, пљујући крв, изишао да те види. Који те проклиње.
Видећу опета оне Лествице Сунчане
По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
Свих светова где у чашу крв ће да присване,
Видећу опета јутра уз њих да играју.
Грдна усамљена Сунца белих гледања;
Замућена, женке, Сунца што стално капају,
И једва видна, рођена плавилом ограња
Густо сплетенога неба: без звука да играју.
То море светлости, боја, спектралних вечера,
Наћи ћу никлог из траве при вољном врачању
Ил на леденом тлу оних младићких глечера;
Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
Но нећу маћи стопалу више у дизању
Ни утерати међ Сунца пулс својих грчења.
Одједном рука диже застор, и загледах се у зору.
То мислим беше први пут да се удубих у тај призор;
Када и на последњи јој одблес духом бих у одговору,
подне већ беше прошло, ја још гледах кроз прозор:
зраци су ми дубоко продирали у лице:
онесвестих се опета страшно на бучни ток улице.
Избљувах целу прошлост по поду своје собе,
руке ми беху крваве којима је нисам убио,
јечао сам тада бесвесно над трагом своје ругобе:
довукао сам се до албума, ту нашао њен лик и љубио:
сваки други би се за то на месту моме убио,
a ja сам се једино у присебности својој губио.
Већ више дана лежах на поду, у бунилу,
толико је душа моја тешко патила;
све један и исти сан стајаше на крмилу,
и лудило је туђе развило своја крила,
док се врата на соби нису отворила.
Кроз саму црну патњу душа је једрила.
Тек шкрипање ме врати до пола сна, ишчупа;
не могах доћи себи, премда обамрех од ужаса,
и најмањи шушан, одјекиваше у мени ко лупа,
и не знам чега још страшнијег презах у болу тог часа.
Чинило ми се да неизвесност траје од прапочетка века:
тако ми вечито се јави пред оним што ме чека!
То беше мој пријатељ који жуђаше да ме види:
погођен мојом патњом седе и плакаше,
он, који негда рече да ми на срећи завиди.
Тешком, студеном водом тихо ме сад умиваше:
некад смо се, ко дечаци, по истој речици гњурали,
и затим, под врбама, за истом девојком, плакали.
Пољуби тад ми руку и моје стопало,
и тешко се мрштио над својим оком, јер је плакало,
и сто пута поче ону мисао да говори
којој бејаху онда толико бивства извори;
на сваку реч коју би изговорио,
страшном шупљином бих му платио:
само на образима ми његови влажни дланови
прелажаху свежином морском као жалови.
Ипак у страху презах да не преживим ово у сну,
где довољно ће спавање прегонити ме у труљење,
када ниједном дизањем свести нећу се ишчупати том дну,
већ кроз спектар разједињења завршити најзад сељење:
Молих га да не одмиче се, вече то, од мог спавања,
те, ако примети плавило лица, сам ме пробуди;
не помогне ли глас му знан, страшна ће можда шибања:
јер жудим (ако оздравим) да видим је још једном како руди.
Први пут, дакле, спавах, не надгледајући ток живота,
и сањах исти баш час животни како одлази,
и како равнодушност, непреболна, у поруб сваки силази:
освртах свој бедни лик, где љубав ми бар би сирота.
Кад се пробудих, видех га чак у углу
укоченог, бледог, раширених очију како ме гледа:
да имах само снаге, подао бих се руглу,
толико мучно беху његова уста бледа.
Тек поможе ми да узмем супе – две-три кашике,
a ja ce грозно згадих, упрљах његове руке,
смешећи се, да ме не смути, погледа тужно у њих;
боже мој, гле! па и ово малочас сних:
толико ме је сад грозно срам,
одвратим главу, затворим очи, и плачем сам!
Па ево ме, ја сам, Друже Господе, ко негда у детињства дане,
премда бљујем сваки час, и руке су ми избљуване, –
Ти више би можда волео да је на њима крв –
ја одбацујем сваку савест, рад тебе да сам црв;
удицом твојом, рањеног желуца, не сносим више хране,
у овој мрачној соби, у акваријуму самоће, где лежим на дну у очајању.
Молитва, да не би било стида ни псовке,
за путеве на сунцу, за сунчанице, за пловке,
за лисице, за вукове, за јазавце.
И за бол, Господе, и за бол!
Молитва за Њега, Сунце!
Молитва, тим, за мене!
Чудом су Твојим и њој изникле вите руке,
смилуј се, смилуј на моје работничке јауке;
Позајми застор с лица да превијем њим ове ране
О, када ће, кад већ једном, да крв ми ова стане;
Тежак је задах, тежак, што из рођене ране бије,
дивно је смочити теме у поток који лије;
То Ти, Ти, Ти, госпођо Богородице,
исцели бесомучне ране, небеска владичице!
Узбудљиво је гледати цвет,
лагани заметак Сунца у његовоме дну:
смеше се уста, и дрхће рука, и свет
сав као да почива на сну;
Још узбудљивије је посматрати лист,
путеве који се разилазе;
куд их то вуче облак чист,
покајнике што одилазе?!
Не сећам се више. Патим. Ах, патим страшно.
Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо,
ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно;
ја бих хтео, страшно, кроз огањ свој изаћи;
О боже, боже, ја не љубим сад више твој свет!
Молитву једну за нас!
Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;
Говорим, a глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
Нити икада могах изрећи – колико ме тад то спасава
Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.
Овде ниједна зграбљена страст не прими се кореном среће,
Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.
Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге,
И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге,
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја. |
