Дејан Ајдачић

Растко Петровић о Африци црних људи

Београд, 20. маја 2003 – на “Фестивалу 1 писца” у организацији Културног центра Београда, посвећеном Растку Петровићу, на дан представљања Интернет-издања путописа “Африка” на Пројекту Растко

О путу Растка Петровића кроз џунгле и саване централне и подсахарске Африке, крајем 1928. и почетком 1929. године књижевно сведочи његов путопис “Африка”, објављен са картом Александра Дерока и изабраним фотографијама писца-путника. Својом књижевном вредношћу, овај спис је привлачио тумаче поетичко-стилистичких својстава текста, али је он још увек недовољно истражен, као и цело дело овог аутора.

У оквиру првог Фестивала једног писца, посвећеном Растку Петровићу објављен је зборник који су приредили су Оља Стошић и Михајло Пантић 2003. године. У тој књизи два су прилога посвећена Растковом односу према афричким Црнцима. У тексту Дејана Сретеновића, постколонијални дискурс је разложно осветлио Растков став према црнцима и његово одступање од стереотипног понашања колонијалних трговаца и предузетника. У свом тексту, Тања Росић говорећи о Растковим фотографијама црнаца, пореди његов однос према голим црним телима са односом Лени Рифенштал, ауторке нацистичких пропагандних филмова, која је у старијим годинама фотографисала црнце. То ванисторијско повезивање је исхитрено и изазива неодговарајуће асоцијације, затамњујући Расткову фасцинацију телом и силама исконског света, а залази и у психолошке и социјалне аспекте расизма. О мотивима одласка у врелу и опасну Африку могло би се шире и утемељеније писати у психолошки центрираној биографији Растка Петровића. На први поглед се чини да код Растка нема расистичке охолости, већ очараности витализмом првобитног који га је привлачио и опседао у многим делима.

У путопису “Африка” Растко Петровић, и узгред, и циљано, исказује своје ставове о становницима и култури црне Африке. Интересантно је питање у каквој су сразмери стереотипови формирани кроз колонијална освајања, интересовање за црни континент почетком 20. века у уметничким круговима, те Расткова лична опчињеност која произилази из његове поетике и образовања. Низ опозиција које супротстављају белце црнцима изводе се из опозиције “цивилизовани” насупрот “дивљацима”. Растково препознавање, па утврђивање или преиспитивање идентитета тог Другог, мало познатог и различитог не само по боји коже, произилази из усвојене позиције одређења и самоодређења надмоћне расе која је освојила свет црних људи. Растко, међутим, није освајач који покорава – он није ни војник, ни мисионар, ни господар. Он је путник, уметник и авантуриста који жели да упозна нови свет.

Колонијална култура уграђена је у многе елементе његовог сусрета са светом црнаца. Петровића носе црнци у носиљци, мада он више воли да пешачи. Иако није представник колонијалне власти, он користи француски језик као језик колонизатора. Он не злоупотребљава силу која произилази из премоћи господара, али га као схватају човека надмоћне врсте. Њега прате црни дечаци као слуге, а црнци дочекују са страхом и поштовањем, његова размишљања ослањају се на ставова који произилазе из културе колонизатора. Иако у Африку није дошао да да би извлачио некакву материјалну корист из земље нити у духовној сфери из образоване или религиозне надмоћи контролише покорено становништво, он јесте за црнце белац и господар кога ваља уважавати и по могућности на ситно преварити. Растко се поставља нешто друкчије него његови бели познаници према црнцима, они му чак замерају што није ошамарио неког црнца или што другог није бацио у воду са чамца. Разлике између култура белаца произилази из њихове усађености у локални живот или привременог упада у свет белаца и црнаца. Разумљиво је да постоји извесно одступање од ставова господара и ставова гостију било да су то уметници или путници-авантуристе. На тај међупростор и границе колонијалног просуђивања у делу представника неколонијалног балканског и словенског белог народа вреди бацити поглед и осмотрити како се поглед таквог путника обликује у првим, неочекиваним приликама и сусретима, онако како их представља Растко Петровић у своме путопису.

Растко Петровићу је путовао у крајеве централне Африке у које Европљани контролишу, али крајеве у чијим забитима понегде још увек владају древни, каткада и окрутни обичаји и празноверја. Он се у Паризу упознао са етнологијом и антропологијом свога времена (Леви Брил, Фразер), па се његови судови ослањају и на теорију о прелогичком (пише и илогичком) мишљењу. Он се упушта у тумачење фетиша и магија. Растко је уметник кога привлачи лепота уметности и игре у Африци. Као путника, интересује га да се упозна са дивљим, егзотичним и примитивним светом. Он је авантуриста кога привлачи оно непознато, првобитно у својом непосредном митско магијском односу према бићима и силама у свету. Он преиспитује да ли је тај, цивилизацијом још увек мало дотакнути свет – неискварен и наиван – као што говоре књиге које је он читао. Иако он није колонизатор, Растко користи преимућства културе колонизатора, али не користи и радикалне могућности искоришћавања црнаца: он их зове Црни, а на Црнци, он опрашта грешке свом боју, наседа ситним подвалама (на шта се његов пријатељ и саветник љути), допушта дечаку да се по хладноћи покрије, не искоришћава доведене девојчице за забаву и др.

Бележећи своје утиске о Африци, Растко пореди оно што је сазнао из књига с оним што је видео. Каткада, он читаоцу представља то укрштање претходног и посредног сазнања са актуелним и непосредним. Тако, описујући лепоту црнкиње, писац пише “Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер и Де ла Кроа”. Позноромантичарски еротизовани егзотизам јесте једна од типизираних представа о Африци у којој се величају лепота и опуштена разузданост црне Венере. Други тип Расткових књижевних асоцијација усмерен је ка ауторима који су своје познавање џунгле и саване пренели у своје путописе и наративна дела. Прве представе он је стекао још као дете и измаштао прве слике своје Африке. На неколико места Растко Петровић се присећа Џозефа Конрада и Радјарда Киплинга, а у малим библиотекама белаца које открива у домовима својих домаћина на путу налази и књиге из своје младалачке лектире. На полици белца у Бобо Ђуласу, он на полази налази Конрада, Киплинга и Стивенсона. Прешавши један део пута са белим пријатељима, у очекивању деонице на којој ће остати сам, писац се поново присећа давно прочитаних књига, и повезује Киплингово дело са околностима у којима се нашао: “Сећам се Кима Киплинговог где је велики друм, главно лице у роману, живо лице, чудно и мистично”, За једног од нових белих познаника који ће га водити део пута, писац каже да је дошао у Африку “тражећи као Конрадови јунаци авантуре и егзотичних доживљаја”. Формирајући утиске о белцу Н., са којим је упознао беду и трагику црног човека, Растко пише: “То је био јунак великих романа авантура и борбе какве романсијери само снагом своје уобразиље замисле. Од момента када је он био ту, био је и један невидљиви Јосиф Конрад, творац великих пустоловних карактера”. Петровић није превише искорачио из дневничко-путописних забелешки, када успутно запажање о Н. није развио иако су му живот и лутања овог несрећног, када затреба и бескрупулозног младића, за то давали повода. Он сања да усред Африке сазида велику кућу која ће у свом неприличном окружењу за њега представљати Европу.

Путник уметник речи, али и сликарских представа оцртава снагу и складну мишићавост који наводе Растка Петровића да се присети скулптора – Микеланђела и Мештровића, а црне коваче са којима се спријатељио он пореди са Тинторетовим Вулканом. Своје асоцијације Растко уноси у путопис, рачунајући да ће уобличене слике тиме бити ближе и живље људима сродног образовања, али њима он представља и доживљај ученог Европејца који у непознатом му светом проналази сличности и додире са оним што му је познато. У месту Манконо, он упознаје романсијера Франсиса Бефа, који пише колонијалне поеме и романе.

Растка привлачи лепота чврстих тела, посебно женских тела и уздигнутих груди. Он их представља градећи занимљиве слике које зачудно оживљавају нијансе боја и светла. “Сва је један једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић. Она је изливена у једном једином мају и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима. То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година.” или на другом месту – “Њине тамне очи пуне су плавог неба које се гаси” ; “Али оно што ме узбуђује највише то је влажна дивна ружичастост њиховог језика, десни, која се обзнани иза њиног брбљања …”. У доживљају тих тела указује се и на мирисе: “Овдашња тамна Ева је израз овдашње тамне природе, њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише. Мирис њене коже на амбру, на уља и на траве, радује”или “та тела мирисаху опоро на исушена тропска воћа”. Растко истиче јединствену лепоту младих и мускулозних играчица: “Замислити таква тека. рамена, бедра, ноге, у Европи, немогуће је. Груди овако хладне, чврсте, још у пупљењу, праве и крушкасте, тешке, а ипак вучене нечим увис, ниједно време и ниједно место Европе није познало”; “Дигнутих руку, тако да су се њине наге груди преливале под звездама, цела њина нага тела не изгледаху да су од материје од које је обично људско тело. Оне су биле и страховите и дивне”. Из спомена о фотографијама које је снимао, очевидно је како га је привлачило и да туристички сачува изразите сцене са свог пута, али и да овековечи лепоту, па и лепоту женских тела. У неколико ситуација домаћини му нуде девојчице за ноћ, које он не узима као жене, већ се према њима поставља као према обичној деци. У игри му се приближавају играчице. Он је своју наклоност ка једној црној лепотици исказао жељом да је купи за жену, али како је била удата, нису хтели да му је дају, већ су му понудили њену мршаву и ружњикаву сестру са обећањем да ће за коју годину бити још лепша. Однос Растка Петровића према телу црних огледа се и у пажњи коју он посвећује телу губаваца, стараца и старица. Црно младо напрегнуто тело има значење животности, неискварене снаге и лепоте, моћи у пуном напону.

Петровић је био опчињен светом жена, мишићавих црних ковача, али поред онога што му се наметало као слика видљивог света, он је размишљао и о осећањима и односима полова у култури племена са којима се сусретао: “Човек је одвојен од жене засебном мађијом, засебним фетишима, татуажама, тајном секса, начином живљења, чак засебним језиком. Човеку је ближи његов друг с ким је у истом тајном удружењу, с ким говори језиком који сам мушки разумеју, но жена, са којом рађа децу и коју он, нити воли, нити презире, већ му је само туђа и страна.”

Растка привлачи стваралачко испољавање црног човека – магијски предмети које он гледа као предмете уметности и купује их када му се за то укаже прилика. Он наручује да му организују игре уз бубњеве, али му и сами црнци приређују там-там плесове. Он у игри види живи исказ снаге, али изведене покрете тумачи и у магијском кључу као општење са фетишом и задобијање моћи од силе која га оличава. Игра плени Растка необузданом и еруптивном енергијом црних људи. Растко пише о разузданим покретима, “либричким”, ласцивним, којима се имитира полни однос. Мистичност там-тамова везана је за ноћ, светло месеца или лампе, помрчину под звездама, који увећавају еротску напрегнутост играча и посматрача тежећи да их слију у једно и пониште границе између њих.

Када говори о карактеру црнаца, Растко разликује посебне природе различитих племена. Водећи рачуна о тим особеностима, он ипак уопштава своја запажања – о њиховом кратком памћењу, плашљивости, неочекиваном весељу, покорности, склоности ка превари. Када пише о односима црних и белих становника, Растко саопштава ставове колонијалних господара, који су његови домаћини и водичи, који добро познају и земљу и људе. Из ставова и поступака које наводи, Растко је, изгледа, био блажи према црнима – на пример, он не кажњава свог боја када погреши, наседа на замке црнаца. Њега чуди када му госпођа саопштава да црнце треба шамарати, да никада не би села за сто са црнцем, када Н. уједе црнца, када га Вуије и Н. саветују како треба да се понаша према црнима. Како је упознавање Другога истовремено и упознавање самога себе, неке од прилика Растка Петровића наводе да се упореди са људима у чији је свет дошао: “Нема у мени снаге примитивности”.

Из путописа “Африка” стиче се утисак да Растко није имао разумевања за покушаје приближавања удаљених култура црнаца и белаца. Посебно су му нескладни поступци Црних који говоре да су “сивилизе”. Тако он подругљиво коментарише свађу двојице Бауле црнаца на француском. За Креолца пише да је најодвратнији претставник црне расе. Мењање изворне културе у Растковом виђењу квари и локалну и европску културу. Њихово преплитање није природно, јер њено усвајање није искрено и потпуно, већ пре служи социјалном надметању и наметању, и то искривљен начин, кроз накарадно опонашање једног богатијег света, света господара. Та неизворност обликује се кроз лажне манире, уштогљену надменост која не припада ни бољем, ни јачем свету, већ свету осионости и притупости.

Растка Петровића је у Африку довела склоност ка изворном и првобитном свету у коме владају исконски нагони и неискварена, првобитна култура. Његов путопис, сликовит и жив, сведочи о једној дивљој, али већ сусретом цивилизација исквареној култури, пропуштеној кроз призму идеја с почетка века, али са наглашеним личним печатом творца. Његов однос ка црним људима прожет је представама колонијалних пријатеља и домаћина, али и нијансирано ублажен Растковом осетљивошћу и недостатком и жеље за коришћењем надмоћи и одсуством примитивизма. Његова очараност и засићеност црном Африком наводе га парадоксално и на коришћење надмоћи коју му даје бела кожа, и на запитаност о механизмима потчињавања и потчињености, на преплет сажаљења и дивљења према црном човеку.