Бојан Јовић

Књижевно дело Растка Петровића

Зборник Откривање другог неба: Растко Петровић, Културни центар Београда, Београд 2003, уредници Михајло Пантић и Оливера Стошић, стр. 25-36.

Опште одлике

Књижевно дело Растка Петровића (1898–1949) спада у најобимније и најразноврсније опусе у историји српске књижевности. У раздобљу од три деценије, колико је био стваралачки активан, Петровић се окушао у великом броју књижевних врста (лирска песма, поема, прича, роман, оглед, путопис, драма, дијалог), успевши да оригиналношћу и високим квалитетом литерарног рада заузме место међу најважнијим српским писцима, и то не само XX века.

Посебан значај Петровићевом опусу даје чињеница да је он изванредном упућеношћу у европска духовна и уметничка догађања, односно истанчаном осетљивошћу за актуелни духовни тренутак, постигао да његово стваралаштво буде органски укључено не само у развој српске и југословенских књижевности после Првог светског рата већ, равноправно, и у истовремена европска литерарна збивања.

Изразита Петровићева виталистичко-примитивистичка усмереност повезује његово дело са основним стремљењима у европској књижевности – пре свега са тежњом да се кроз посезање за облицима примитивне и народне уметности препороде како беживотне и окамењене уметничке форме тако и друштвене установе уопште. Образован у Француској и изузетно добро упознат са разноликим духовним изворима епохе, који са једне стране подразумевају наглашени ничеански динамизам, телесност, чулност и сексуалност, са друге, потом, и живот човековог духа и душе, близак бергсоновској философији, Петровић се, никада не заборављајући посебност језика, књижевности и народа којима припада, и критикама, и огледима, и делима укључује у грозничаву активност европских уметника.

Петровић је у свом раду у великој већини случајева успео да постигне спој актуелних европских уметничких стремљења – тежњи како западних тако и источних авангардних покрета за обнављањем животности и животворности уметности – са дубоким митско-архетипским наслеђем, као и са националном традицијом. Оно за чиме је трагао, не само у својим књижевним делима већ и у књижевнокритичким и поетичким текстовима, заправо јесте спој најавангарднијих индивидуалистичких формалних тежњи и жеље да се остваре дела која ће представљати “народну уметност“ модерног доба.

У том светлу требало би посматрати жанровске, формално-стилске и тематске особености књижевног дела Растка Петровића. Тако је приметна тенденција ка употреби веома широког, али ипак јединственог репертоара жанровских облика, тема и поступака. Основни поступак у Петровићевом стваралаштву – митопоетизација, односно, карневализација – приближава структуру књижевноуметничке стварности митско-фолклорном моделу света. У својим делима Петровић настоји да уобличи књижевну реалност на основима митског поимања простора, потом и да је антропокосмизује – да нераскидиво прожме јунака (његову како телесну тако и душевно-духовну страну) са обликованим светом, и тако створи посебну врсту очовеченог космоса и космизованог човека. Митопоетска логика актуализује и бројне симболе, фигуре и поступке карактеристичне за примитивни доживљај стварности – симболичке низове везане за топографију митског космоса, вегетативну и земљорадничку симболику, потом персонификацију и метаморфозу (метемпсихозу), као и гротескну концепцију тела и различите облике смеха и комичног.

Петровићево поетичко усмерење ка примитивним облицима мишљења и уметничког стварања нарочито је изражено кроз употребу књижевних форми које су део вековне традиције карневалске књижевности, жанрова озбиљно- -смешног, пре свега менипске сатире, али и дијатрибе, дијалога, солилоквија. Заснованост ових књижевних облика, са једне стране у древној ритуалној пракси, са друге у старохришћанској књижевности, њихова велика разноликост и сложеност, те отвореност ка различитим философским питањима, омогућавају Петровићу да нађе уметнички образац помоћу којег ће књижевно уобличити све битне теме о којима размишља у својим критикама и огледима.

Поезија

Када је, пак, реч о Петровићевом непрекидном надахнућу народним стваралаштвом, особен ритам доброг дела Петровићевог песништва, али и прозних текстова, пре свега се темељи управо на звучним и ритмичним поступцима садржаним у фолклорним жанровима. У складу са општом тежњом авангардне поетике ка брисању граница родова и врста, тј. ка прозаизацији стихова и поетизацији прозе, Петровић поклања пажњу пре свега оним говорним облицима који се везују како за формуле изражавања (изрека, басма, здравица, разбрајалица, клетва и сл.) тако и за приповедачке формуле, карактеристичне за обимнија, прозна дела народне књижевности (нпр. бајку, односно приповетку). Постоји и дубља, структурна надахнутост народним стваралаштвом, при чему се могу запазити бројни примери понављања, преузимања говорних фигура, лексике, мотива, легенди, поступака, сижеа итд.

Када је реч о поезији, песнички опус Растка Петровића није уједначен: најзначајнија дела по правилу се налазе у средишњем, песнички не толико обимном раздобљу његовог стваралаштва, док се ране и касне песме обично посматрају са извесном дозом критике.

Петровић у свом првом стваралачком раздобљу (1917–1920) објављује почетничке књижевне радове, претежно традиционалног облика (сонети; јампски и трохејски стихови) и озбиљне, родољубиво-сентиментално-патетичне садржине (мотиви Косовског боја, палих јунака, белог лабуда, преминуле песникиње...). Ови песнички састави, ослоњени на парнасовску поетику, штампани су 1917. и 1918. године у “Забавнику српских новина“, (познатији као “Крфски забавник“) под насловом Косовски сонети, односно Друге песме. Тек на крају овог периода, на основу песама објављених у “Прогресу“ 1920. године, (“Гледајте бози“, “Нешто што не би требало да знам“, “О трењу између душе и тела“, “Једна стара арија на модерном инструменту“) могу се наслутити даљи правци Петровићевог књижевног развоја, како у тематском погледу (пре свега уплив гротескне слике стварности са наглашеном телесном димензијом), тако и по питањима форме (одбацивање традиционалних облика).

Поред продужене фасцинације телом, песнички прилози из 1921. године указују на Петровићево окретање митопоетским структурама, односно старословенским и средњовековним темама, које долази до пуног изражаја практично у свим аспектима његовог стваралаштва. Примећују се и елементи пасторалне слике света, прожете карактеристикама карневализоване књижевности (“Једрилица“, “Вучитрнски мост“, “Ловчево бдење“, “Песник на водама“, “Треба прво умрети или мали Пера“, “Бодинова Балада“, “Месец пун“, “Из ковнице изашав“, “Јуче и данас“, “Пролетња елегија“, “Путник“).

Са збирком екстатичних стихова Откровење (1922), која представља један од врхунаца нашег авангардног песништва, превласт добија тематика тела и за њега везаних функција. До изражаја нарочито долази отпор према животу и жеља за повратком у мајчину утробу, у постојање пре рођења; инсистирање на пренаталном животу праћено је изразитим поигравањем просторно-временским поретком, заступљеним и у претходним “старословенским“ делима. Иако присутне, старословенске теме нису више у првом плану. Петровићеве песме сада су слободно и разноврсно римоване (“Споменик путевима“, “Фабрички димњак у пејсажу и канибалац чекајући новорођеног“, “Јесен“, “Слово о жеђи“, “Зверства“, “Пред откровењем“, “Сви су чанци празни“, “Све у галоп“, “Једини сан“, “Двадесет неприкосновених стихова“).

У песмама након Откровења инсистирање на слободним стиховним облицима смењено је окретањем регулисанијем стиху. Управо у стваралачком раздобљу у којем се пишчево занимање за (лирску) поезију лагано гаси, а стваралачка енергија усмерава ка епском (путописно-романескном) изражавању, настају и дужа Петровићева остварења. То је пре свега недовршени “еп“ у фрагментима, “Вук“ (1923), са којим тема сложеног агоничког односа сина (хтонског створења, бика, вука, човека) и оца (Сунца, Бога) постаје све присутнија у Петровићевом стваралаштву. Поезија из потоњег периода указује и на интензивније бављење тематским круговима везаним за Први светски рат, односно повлачење српске војске и народа преко Албаније, што је уочљиво у “Великом другу“ (1926), једном од најобимнијих Петровићевих остварења у стиху. Поред дужине, теме која превазилази лични значај, ово се дело одликује и изразито наглашеним спојем наративног и лирског начела обликовања; стога се у историји књижевности често означава као поема.

Удаљавајући се од карактеристичне тематике и израза, Растко Петровић се усмерава и ка певању о ништавилу, о жалости над неумитном пролазношћу постојања, остварујући при том неке од својих најбољих песама (“Дигнем тад очи небесима“, “Сунчане лествице“, “Са светлим пољупцем на уснама“).

Петровићева поезија из потоњег периода и рукописне заоставштине разнородне је садржине и неуједначеног квалитета. Свако на свој начин, лирска драма “Изис“, стиховани путописи “Битински пастир“ и “Азија путује“, садрже одређене фолклорне елементе. Песнички тон је пригушен и наглашена је тежња ка правилнијим размерима, понекад можда и не толико уметнички успелом смиреном ритму везаних стихова.

Проза, путописи, драма

У прозним остварењима са почетка Петровићевог стваралаштва (1921–1922: Бурлеска Господина Перуна Бога Грома: приче “Пустињак и меденица“, “Пустоловина“, “О духовима у пролеће“, “Како су почела збитија Сулејмана Асановића дивљег човека“, “Путник без сенке и други заплети“, “Немогући ратар“) актуализује се један број особина жанрова озбиљно-смешног: у књижевном свету уочљива је топографија небо-земља-подземље, потом наглашена, често гротескна, телесност; на плану форме преовлађују генолошка те језичко-стилска разноликост и експериментисање. Петровић у својим радовима нарушава како књижевне тако и друштвено-историјске конвенције. Дела су често прожета различитим облицима комичног – од ведрог, односно раскалашног смеха преко карневалског весеља до ироније, сатиричног и циничног става, па и језивог хумора.

Изванредан пример за то је Петровићева Бурлеска Господина Перуна Бога Грома, можда и најзначајнија књига српске авангарде, која представља неку врсту митургијског прегледа времена од стварања света у духу старословенске митологије до актуелних историјских догађаја везаних пре свега за страдање нашег народа у Првом светском рату. Елементи високе и ниске бурлеске, травестије, чак и историјске прозе, повезани су у крајње сложену формалну целину. У сличном духу писана је и проза из монашког живота “Прича оца Пантелејмона из младости“ (1923), са наглашеним елементима карневализоване књижевности и травестије.

Раздобље између 1923. и 1927. године обележено је већим бројем путописа, пре свега из Македоније, Далмације и Шпаније. Путопис као књижевна врста код Растка Петровића по правилу не значи само опис људи, крајева и доживљаја, већ и изражавање најдубље пишчеве духовности и душевности.

Година 1927. доноси романескну прозу мањег обима (Са силама немерљивим) која, уз актуализовање многих битних карактеристика Петровићевог ранијег стваралаштва (наглашено присуство космичке осе, биљна симболика, поигравање жанровским обрасцима), по неким својим особинама значајно одудара од претходних Петровићевих остварења. Урбана прича претежно се одвија у затвореном градском простору: број ликова је крајње сведен а тематика тела сасвим се повлачи пред душевном проблематиком (одлучивањем између живота и самоубиства) и непрестаним сучељавањем супротстављених мишљења јунака. Те године Петровић објављује и низ путописа из северне Африке, негујући и даље интересовања за примитивни, егзотични, миту и физиологији окренути живот.

У фрагментима најављено путописно дело добија 1930. године коначан облик у књизи Африка. Остварена је жанровски веома сложена творевина кроз мешавину путописне и приповедне прозе, разговора, размишљања, психолошких разматрања, чулних и поетских утисака. Петровић описује искуства са путовања у срце Црног континента, наглашавајући своја стара интересовања: одушевљење урођеничким животом вечитог детињства, укорењеним у природу, који је чист и непосредан са једне стране, са друге, пак, уроњен у мистичне и екстатичне, мрачне ритуале.

Следеће године Петровић објављује једно од својих најзначајнијих дела, кратки роман Људи говоре. У ранијим радовима увек приметан, дијалог сада постаје главни јунак и носилац уметничке структуре Петровићеве прозе. У први план књижевног обликовања стављени су једноставни и животни, пригушени разговори становника малог рибарског насеља на језерском острву. На позадини непрестаног деловања и сукобљавања сила у природи, приказана је тиха људска драма која долази до врхунца рођењем новог живота.

Петровић објављује и неколико путописа из Сицилије (1931), у којима наглашава осећање међусобне прожетости сицилијанског пејзажа, остатака античких храмова и грчке митологије. Путописи и записи из тог периода, веома значајни по квалитету и по поетичким идејама које садрже, биће објављени постхумно у књизи Сицилија и други путописи.

Године 1932. појављује се одломак под насловом Смеђи Петар се пробудио, из романа у рукопису о страдању српске војске и становништва приликом повлачења 1915. године, чија ће се интегрална верзија појавити тек после пишчеве смрти. Текст показује обновљено Петровићево интересовање за приказивање екстремних човекових психофизичких стања, те сведочи о пишчевом непрекидном раду на теми албанске голготе још од средине 20-их година.

Постхумно објављени роман у два дела, Дан шести, представља скуп готово свих поступака карактеристичних за укупно Петровићево прозно стваралаштво. Први део романа, посвећен албанској голготи, обликован је помоћу различитих стилских поступака, честим коришћењем дијалекатског говора, уз укључивање разговора, писама и дневника, страних и бесмислених језика, разних говорних форми. Такође су врло приметни и митски мотиви, старозаветне и новозаветне теме (егзодус, потоп, апокалипса), као и прожимање и борба људи и природних елемената, уз натуралистичке слике телесних и душевних патњи и страдања.

Други део Дана шестог доноси смирену радњу која се одвија у предвечерје Другог светског рата у Америци. Даје се готово идилична слика света, са повратком природи без сукобљавања елемената. Ипак, породична историја и биографија главног јунака, славног научника, палеонтолога, након темељитог преиспитивања завршава се трагедијом, насилном смрћу несретним случајем.

У Петровићевој заоставштини налази се и не много успело драмско дело Сабињанке, које је по духу блиско романима Са силама немерљивим, односно Дан шести.

Огледи и критике

У разматрању књижевног дела Растка Петровића неизоставно се мора обратити пажња и на његов књижевно-критички и есејистички рад, изражен како у експлицитном облику, у посебним текстовима, тако и присутан у самим књижевноуметничким остварењима, управо због чињенице да се у авангардној књижевности по правилу занемарују разлике између књижевних родова и врста, књижевности и других уметности, односно уметности и неуметности. Стога су манифестни и програмски текстови авангардних писаца пре свега мешане творевине, које излажу одређена књижевнопоетичка начела и истовремено их остварују; са друге стране, укидање естетских забрана везаних за чисто уметничка остварења сама та остварења у једном од аспеката усмерава и ка програмско-манифестној функцији.

Тако је и код Растка Петровића. Као авангардни писац, он је у многим својим делима напоредо са књижевним светом обликовао и поетичка разјашњења и коментаре, истовремено усложњавајући структуру својих остварења и доводећи у питање уобичајене жанровске поделе. Овакав поетички поступак у Петровићевом опусу добијао је различита места и облике. У песничкој збирци Откровење, на пример, попримио је форму песничко-манифестног текста “Пробуђена свест (Јуда)“, смештеног на крај збирке; у раду “Хелиотерапија афазије“ поетичка расправа стављена је на почетак, као посебан одломак, да би потоњи одломци представљали конкретну примену изложених начела; “План за другу и трећу књигу о Ирцу“, као засебан оглед, допринео је разјашњењу кратког романа Са силама немерљивим и, најавом наставка, читаоцу је открио и неке Петровићеве замисли у вези са потоњим романом Дан шести. Поема “Велики друг“ свакако је најдрастичнији пример за прожимање експлицитно и имплицитно поетичког, будући да су у њу укључене напомене. Већ само присуство паралелног тока у песми, који је при том обележен и поетичким елементима – јер Петровићеве напомене садрже и ноту (ауто)поетичког коментара – чини да “Велики друг“ буде јединствен не само у Петровићевом опусу већ и у готово целокупној историји српске књижевности. Формализовањем паралелног тока са поетичким предзнаком, који је дат и као присутан у песми и као постављен изван ње, постигнута је изузетна динамизација структуре, као што се и конкретизовало Петровићево размишљање о теми урањања у прошлост и њеног непрестаног емоционалног преобликовања.

Потом, чак и текстови који немају непосредног додира са књижевношћу, бројне Петровићеве ликовне критике и разматрања лепих уметности, посвећени и домаћим и страним ствараоцима (Бијелић, Добровић, Шумановић, експресионизам, кубизам...), из данашње перспективе имају двоструку вредност. Најпре, засебно посматрани, они су изузетно важни као сведочанство о ликовном животу 20-их и 30-их година, како на нашим тако и на европским просторима. Уз то, Петровићеви погледи на уметност чине нераскидиви део његових поетичких схватања, која се без њих не могу протумачити нити целовито нити на прави начин.

Већину кључних тема, битних за разумевање настанка, структуре и функције књижевноуметничког дела уопште, као и његовог сопственог стваралаштва, Петровић излаже у раздобљу између 1921. и 1925. године. Пре свега, он износи идеје о морфологији и конструкцији уметничког дела (сликарског, књижевног, односно дела уопште), у оквиру којих ће се наћи и обимна размишљања о природи и функцији језика. Потом излаже теорију поетске екстазе, обухватајући не само проблем настанка песме већ и комплетно, физиолошки обележено, схватање човековог бивствовања и космоса (живота). Затим су ту и опсежна психолошка разматрања човековог унутрашњег живота, односно комплекс питања везаних за проблеме расе и народа, те за проблеме народне уметности.

Раздобље Петровићеве теоријске активности након 1929. године карактерисано је проблематиком изражавања људске мисли, те разматрањем различитих врста стварности које се јављају у савременој књижевности. Петровића ту нарочито занима “велики космички и универсални проблем човековог положаја у општем живљењу“, најпре као заједничка судбина човека и природе, када је реч о романима који стварност обликују као спољашњу, потом и као спој човекове свести са животом, када је реч о спиритуализацији догађаја и уобличавању емоционалне и интелектуалне динамике појединачних свести и њиховог међуодноса. Посебна пажња посвећује се књижевном представљању рата. Такође је ту и размишљање о позоришту и филму као уметничким формама, при чему се ова друга види као ултимативно средство уметничког обликовања.

Када је реч о временском развоју наведених тема, може се рећи да Петровић у начелу помера нагласак својих анализа најпре са индивидуалне модерне уметности на колективну народну уметност, потом и са конструктивистичке анализе уметничког света на психолошку анализу људског духа, јављао се тај дух у појединачном или, пак, у колективном облику. При том, психолошка размишљања о уметничком ствараоцу (појединцу, односно о народу и народном стваралаштву) обухватају главнину идеја из свих осталих тематских група и чини се да представљају њихову готово потпуну поетичко-теоријску интеграцију.

Еволуција или варијација - завршне напомена

Израз “еволуција“ не би се могао употребити када се Петровићеви поступци у обликовању књижевних дела описују у временској перспективи, као што се ни приликом разматрања динамике Петровићеве експлицитне поетике не може говорити о развоју у правом смислу те речи. Код Петровића, наиме, постоји ограничен број основних мотива и поступака који варирају и различито се наглашавају, појављују у одређеним раздобљима и бивају изразито заступљени да би се потом пригушили и изнова активирали тек након неколико година.

Два су очигледна примера за ову тврдњу: низ путописа (пре свих са Охридског језера) из 1924. године, по мотивима, атмосфери и околишу, практично садржи језгро каснијег Петровићевог дела Људи говоре; са друге стране, поема Велики друг, проза Смеђи Петар се пробудио, те роман Дан шести чине непрекинуту нит бављења темом страдалничког повлачења српске војске и становништва преко албанских планина, а која опет активира привремено утихнуло, од самих почетака присутно, Петровићево занимање за приказивање свих облика екстремних телесних (и душевних) човекових стања.

Опет, о неким се променама или, пак, изузецима у Петровићевим интересовањима и може и мора говорити: ако је потрага за првобитним, примитивним, животом остала константа током укупног књижевног стварања, учестало посезање за старословенским темама карактеристично је само за прво Петровићево стваралачко раздобље; у каснијим фазама оно се преобразило у занимање за живот сицилијанских сељака, афричких црнаца или латиноамеричких домородаца. Промена у тематици одвија се напоредо са променом у жанровском погледу – приповетке и песме уступају место путописима, односно дужим прозним облицима (романима). Поред тога, Петровићев рани, односно позни период обележени су великим бројем огледа и критика, нарочито ликовних.

Кратки роман Са силама немерљивим представља изузетак у Петровићевом стваралачком опусу, будући да је, донекле уз Људи говоре, практично једино Петровићево остварење у којем је тематика наглашено духовна, а радња ограничена на урбану средину.

Слично је и са стилским средствима. Ако је почетак Петровићевог стваралаштва (Бурлеска..., приповетке) изразито обележен екстатичним сликама паганске сједињености човека и природе, као и наглашеном употребом хиперболе, дело Људи говоре означено је управо супротним поступком – пригушеним сликањем интимних збивања у душама јунака. Природа је сведена и у задњем плану, и чини се као да је дошло до њеног раздвајања од ликова, до приказивања две напоредне сфере постојања, које се сједињују тек у приповедачевој свести.

Када се, међутим, у разматрање узме целина Петровићевог књижевног дела, постаје јасно да овде пре може бити речи о разлици у привременом наглашавању одређених аспеката и потискивању других, него о дубљем заокрету у Петровићевој поетици. Наиме, код Петровића је проблематика човековог тела нераскидиво повезана са питањима човековог духа и душе – реч је о два аспекта истог “механизма“. И када моделује свет у којем доминира сунчева светлост, препун необуздане младалачке енергије и када слика људску интиму у смирај дана у рибарском сеоцету на изолованом острву, Петровић заправо настоји да оствари исту поетичко-естетичку визију – да својим књижевним стваралаштвом допре до средишта живота у свим његовим појамним облицима.

Виталистичка тежња уско је повезана са Петровићевим избором жанрова – књижевни облици из традиције озбиљно-смешног, пре свих, успевају да у себи обухвате најразноврсније, често и међусобно супротстављене, формалне и тематске састојке. Том својом темељном особином намећу се Петровићу као изузетно погодни за општи оквир његових имплицитнопоетичких истраживања, карактерисаних понављањем, односно варирањем одређеног броја сталних начела.

Како било, књижевно дело Растка Петровића, по разноврсности, сложености, дубини поетичких претпоставки, органској повезаности са најважнијим стремљењима европске књижевне и културне средине, и пре свега по уметничким дометима, јесте један од самих врхунаца српске литературе. Као такво, оно је незаобилазно присутно у разматрањима историје српске (и европске) књижевности и културе XX века, и представља сталан изазов књижевним проучаваоцима и тумачима.