Гојко Тешић

На пробном камену српске авангарде: Дело Растка Петровића у полемичком контексту

Зборник Откривање другог неба: Растко Петровић, Културни центар Београда, Београд 2003, уредници Михајло Пантић и Оливера Стошић, стр. 39-51.

1

Растко Петровић је, уз Станислава Винавера, водећа личност српске књижевности периода авангарде која је у свом делу синтетисала утицаје, поетичке карактеристике и вредности европске, превасходно француске и домаће, традиције. Иако је био писац до тада најшире, управо космополитски заснованих, видика, он ниједног тренутка није занемаривао, него је стално наглашавао, посебности традиције језика на којем је стварао, имајући на уму његову нарочиту митску и фолклорну димензију (предање, веровања, усмене форме, легенде, итд.). Другим речима, поетика Растка Петровића настала је прожимањем и усаглашавањем онога што је најевропскије и онога што је најаутентичније матерње у времену у којем је живео. Интеркултуралност и националност у Растковом делу никада не противрече једна другој, и та је чињеница вероватно и основна тачка неспоразума са београдским надреалистима. Познато је, наиме, да су београдски надреалисти или полемички дисквалификовали или игнорисали готово све оно што је Растко Петровић створио током 20-их година XX века, не желећи да му признају првенство у открићу одређених креативних тенденција које се, зарад своје аутентичности и ширине, не могу свести на претпоставке европског надреализма, али су му блиске (зачудност слика, трагање за подсвесним, слободна употреба језика), дочим је сам Растко Петровић према надреализму у време његове доминације гајио критичку дистанцу. Може се, помало парадоксално, рећи да је дело Растка Петровића означило радикални раскид са старинским, лоше схваћеним традиционализмом, али је, у исти мах, на нов начин управо открило и нагласило вредности истински живе националне традиције. Та парадоксалност била је повод за фундаментално критичко неразумевање обеју врло удаљених страна, и оне која у уметности није видела ништа национално, и оне која је у уметности видела само и искључиво национално. Такође, дуго времена је на снази у официјелном тумачењу Растка и његовог дела био онај идеолошки, памфлетски тон, наметнут пасквилантском студијом “Три мртва песника” Марка Ристића.

Управо стога ваља нарочито истаћи да је Растко Петровић велика стваралачка коб београдских надреалиста. Он им је, полазећи од искустава француске књижевности, од њеног поетичког, авангардног радикализма, посебно од бретоновских надреалистичких мајсторија, открио једну до тада непознату стваралачку димензију... Растко је београдске надреалисте увео у француску модерну поетску традицију! Да чудо буде веће, сам Растко Петровић није нешто нарочито марио за надреализам. Напротив, може се лако бранити теза да је можда најаутентичнији српски надреалиста, што се уочава у многобројним песничким текстовима, есејима, манифестима (његово Откровење је засигурно најзначајнији песнички пројекат српске авангарде са чаробним одсјајима европског авангардистичког радикализма), надреализму прилазио тек као једној, нипошто доминантној изражајној могућности, од безброј њих. Управо је тај безброј Растко демонстрирао у свом делу. Можда је критички суд Станислава Винавера из програмског есеја “Муза Растка Петровића” (“Време”, 18. I 1923, стр. 5) права илустрација свега до сада реченог:

“Свако његово дело јесте новост, јесте догађај, јесте откровење, јесте сами живи живот. (...) Он је први писац наш, који је најзад у пуном смислу посркао далеку и јасну васељенску културу Француске, примио је, схватио је и кад је схватио како је кобна, није је кукавички одбацио, већ оплођен њоме, опијен стварно, загњурио се у чудно и неслућено и неизражено благо каљавога, непроходнога, друмовида шкрипећега ситно практичнога, лажљивога, крвавога, уздржљивога изненада и несносно – мегаломанскога Балкана. И Македонију, која је срце Балкана, опева најрађе овај Шумадинац и овај Француз.”

Управо то “беонадреалисти” нису могли ни да схвате ни да прихвате. Били су заслепљени ауторитетима за које су веровали да унапређују српску књижевност: данас, када је та књижевноисторијска епизода завршена, видимо колико је надреализам, својом наводном модерношћу, био параван за стваралачку јаловост. Једноставније и провокативније казано: одбацивање српске националне традиције у име неких виших циљева чиста је надреалистичка, нимало књижевна, а врло идеолошка ујдурма. Док је Растко Петровић стално мислио и говорио о оплодњи српске традиције европским културним подстицајима, о костићевски схваћеним укрштајима различитих врста и типова традиција, надреалисти су се, строго узев, упркос неспорном дару многих од њих, чврсто држали једног стваралачког концепта кога су на крају сасвим идеологизовали и тако сами себе искључили из живог тока књижевности језика и културе којој су иначе припадали. Данас недвосмислено знамо да је, за разлику од њиховог, Растков удео у стварању модернистички профилисане српске књижевне традиције изузетно велик и незаобилазан. Надреалистичко ћутање о свему ономе што је Растко Петровић у авангардном контексту 20-их година XX века даровао српској књижевности у ствари говори више од било које речи. Ћутање је посебан облик признања. Оно најбоље што се у српској критичкој мисли, после Ристићевог памфлета, рекло у студијама посвећеним Растковом делу, јасно открива надреалистичко кривотворење чињеница. Говорећи pro domo sua надреалисти су били склони да потцене, прећуте или извргну руглу сваки креативни напор који није желео да се потчини њиховом идеолошком ресету, који се, дакле, разликовао од њих. На крају века све то је, у значајној мери, демистификовано, надреалистичка прича о српском модернизму огољена је као “велика српска књижевна лаж” , која на дуже стазе није могла сакрити, а некмоли порећи управо европску вредност дела Растка Петровића, Милоша Црњанског, Станислава Винавера, а потом, у нешто мањој мери, и Момчила Настасијевића, Радета Драинца, Монија де Булија, Ристе Ратковића, Драгана Алексића, па чак ни зенитиста...

Растко Петровић, најзначајнији српски авангардиста, није творац ниједног изма, али се у критичкој деконструкцији његовог дела открива да је он и експресиониста, и дадаиста, и хипниста, и надреалиста, и неоромантичар, и суматраиста, и космичар, интуитивиста итд. Можда би се, условно, могло рећи да је Растко Петровић творац авангардног синтетизма у српској књижевности. Лексикографски сажето, Растко Петровић је песник, приповедач, романсијер, есејиста, путописац, преводилац и критичар (књижевни, ликовни, позоришни, филмски) који је свој врло обиман и поетички разуђен стваралачки пројекат реализовао махом између 1920. и 1930. године. У четвртој деценији XX века оглашавао се превасходно као ликовни критичар у листу “Политика”, објавивши седамдесетак текстова, углавном потписиваних псеудонимом Њ (Нисам Ја, 1931 – 1935). Ипак, не треба заборавити да је почетком те деценије (1930 – 1932) у “режимском“ “Времену” објавио серију блиставих есеја о српској и светској књижевности (“Дванаест година наше књижевности”, “Да наша књига буде у истини наша...!”, “Између истока и запада...!”, “Књижевна критика”, “Светски рат у страној и нашој књижевности”, ”Мисао”, “Стварност у страној и нашој књижевности”), потом неколико песама у СКГ (1931– 1932) и “Политици” (1932): “Случајне песме”, “Азија путује” и “Битински пастир” и, напокон, одређен број путописних текстова у “Политици”, “Правди”, “Времену”, СКГ, “Недељним илустрацијама” (1930–1935). У том временском периоду Растко је публиковао и два одломка из романа Дан шести (првобитно насловљен као Осам недеља): “Смеђи Петар се пробудио” (СКГ, 1. II 1932) и “Тако се рађају планине”(“Политика”, 6 – 8. I 1935). Дипломатска каријера и друштвени ангажман, очевидно, прогутали су ако не првог, а оно свакако најзначајнијег српског авангардног Европејца!

У трећој деценији XX века је “тајна књижевног рођења” Растка Петровића. Истини за вољу, његове стваралачке почетке, везане за крфски “Забавник” (1917 – 1918; седам “Косовских сонета” и осам песама различите фактуре и разноликих тема), карактерише употреба класичне форме и традиционалистички манир. Растков поетички и поетски радикализам у авангардистичком духу почиње у “Прогресу” (1920 – “Гледајте бози!”, “Нешто што не би требало да знам”, “О трењу између душе и тела”, “Једна стара арија на модерном инструменту” и есеј “Једна теорија о пореклу Словена”), а наставља се у Мицићевом “Зениту” (1921 – “Једрила” и “Ловчево бдење”) и одмах (парадоксално!) у СКГ (1921 –1922, 1926 – 1927) са гласовитим поетским драгуљима: ”Вучитрнски мост”, “Песник на водама”, “Треба прво умрети или мали Пера”, “Месец пун”, “Из ковнице изашав”, “Пролетња елегија” (жестоко оспоравана у конзервативним гласилима). Ту су и песма-манифест “Јуче и данас” са програмским стиховима ”Ко иде?/ Ново време./ Шта носи?/ Руке без прстију.(...), “Пустолов у кавезу”, “Са светлим пољупцем на уснама”... У загребачкој антологијској “Критици”, у двоброју 11–12 за 1921. годину, посвећеном Београдској књижевној заједници “Alpha”, излази поема “Путник”, а 1922. у истом часопису појављују се и три песме из Откровења: “Фабрички димњак у пејсажу и канибалац, чекајући новорођеног”, “Зверства” и “Пред откровењем”. У “Путевима” (1922–1923) је публикован и потом жестоко оспораван “Споменик путевима” (против Расткове модерне поезије која скрнави светиње и самог Христа изјаснио се и Синод Српске православне цркве!) као и “Вук”. Растко сарађује и у “Мисли” Ранка Младеновића (истој оној коју је уређивао Сима Пандуровић, један од најжешћих оспораватеља Растка Петровића и његове песничке збирке Откровење), али само током 1922. и 1923. (“Јесен”, “Све у галоп”, “Једини сан” “Двадесет неприкосновених стихова” и “Час обнове”). Својим “пријатељима хипнистима”, односно Радету Драинцу, одужио се песмом “Слово жеђи” (“Хипнос”, 1922). У “Сведочанствима” (1924 – 1925) оглашава се као песник (“Дигнем тад очи небесима”, “Сунчане лествице”, “Молитва” и “Три матере”), и као преводилац (“Пијани брод” Артура Рембоа, “Руке” Жермена Нувоа), и као есејист (“Лаж”, “Пророчанства”, “Увод о паклу”, “Ујевић”, “Милан Дединац” и манифест “Општи подаци и живот песника”). У божићном “Времену” 1926. премијерно је објављена поема “Велики друг”.

Надреалисти, а пре свих Марко Ристић, нису благонаклоно гледали на толерантан став Растка Петровића према различитим књижевним концепцијама, који се најпре огледао у његовој сарадњи са широким спектром листова и часописа, како авангардних, тако и конзервативних, или, како се некада говорило, “напредних” и “реакционарних”. Довољно је само погледати где је све Растко објављивао есеје, путописе, прозу и критику, то јест, дуже текстове, па тиме посредно потврдити са каквом је ширином он прилазио питањима поетичке разноликости тадашње српске књижевности, чија је разноликост, иначе, одувек жариште најразличитијих полемичких реакција. На једној страни су авангардистички “Прогрес”, “Зенит”, “Путеви”, “Сведочанства”, затим загребачки “Савременик” и “Критика”; програмски и идеолошки неиздиференцирани београдски часописи и листови “Мисао”, “Покрет”, ”Будућност”, ”Раскрсница”, СКГ, ”Comoedia”, режимско/десничарско “Време” у којем је Растко објавио велики број есеја и путописа, те “Политика” неодређене идеолошке оријентације, “Радикал” итд.

Нарочиту пажњу привлаче два Расткова блистава серијала путописно-есејистичке природе из “Времена” (1924). Први је објављен под збирним насловом “У сенци наших старих задужбина” (о српским манастирима, о црквама и фрескосликарству, о божићним звонима, о манастирима и пејзажима, о људима и светитељима који испуњавају те сакралне објекте, о српској уметности и њеним почецима “по црквама, избама и колибама”, о ткаљама ћилима и везиљама, о примитивној цивилизацији која изумире, о дивљим пејзажима, о ритуалном лову, о нашим задужбинарима, о породичним обичајима, о играма русалки, о пророцима, итд. Потом је уследио низ текстова под насловом “Од балканских колиба до императорских дворова” у којима се Растко бавио феноменима народне традиције (народни балет, народне игре, народна поезија, народна мистика, народне рукотворине/везови, итд.), као и старим формама српске традиционалне културе и уметности; речју, оним делом народнога духа испреплетаног митовима и легендама, и оним типом традиције који се никако није уклапао у поетику српских надреалиста. Стога није чудо сто су ти текстови остали ван корпуса Дела Растка Петровића која су, са нарочитим “ретушом”, својевремено приредили Марко Ристић, Милан Дединац и Јован Христић, а која су, уједно, до данас и једина каква-таква интегрално објављена колекција Расткових остварења. Стога хитно треба порадити на објављивању заиста сабраних дела великог писца.

Када је, пак, реч о редоследу објављивања прозних текстова Растка Петровића, важни тренуци су везани за СКГ (“Пустињак и меденица”, 1921; Са силама немерљивим, 1927), за “Радикал” (1921– “Пустоловина”, “О духовима у пролеће”, “Како су почела збитија Асана Сулејмановића дивљег човека”, “Путник без сенке и други заплети”), и за “Време” (1921– “Немогући ратар”), док су у “Мисли” Ранка Младеновића 1923. публиковане три приповетке (“Џунгла, кујна, кочијаш и ноћ”, “За кичевское, за македонское” и “Прича оца Пантелејмона из младости”). Путописна проза из Далмације и Јужне Србије/Македоније, која је била Расткова опсесивна тема управо због разуђености чудесне народне традиције, а потом и из Италије, Шпаније и Африке, објављивана је махом у “Времену” (1923 – 1932), “Политици” (1930 – 1932), СКГ (1926 – 1932) и “Правди” (1930 – 1931), итд.

Критичко-есејистички рад Растка Петровића од капиталног је значаја за формирање модернистичке поетике у српској књижевности. Неки су Расткови текстови програмско-манифестног карактера, пре свих “Сава Шумановић и естетика сувише стварног у новој уметности” (“Савременик”, 1921), “Двадесет година повратка поезије у живот” (“Мисао”,1922), “Хелиотерапија афазије” (“Мисао”, 1923), а у тај круг спада и конгенијални есеј/студија “Младићство народног генија” који је истовремено и једна од најбољих антологија необичних кратких лирских форми народне поезије (“Покрет”, 1924). Свакако треба поменути и есеје “Речи и сила развића” (“Путеви”,1924), “Народна реч и геније хришћанства” (СКГ, 1924), “Општи подаци и живот песника” (“Сведочанства”, 1924), “Један сат са...!” (“Време”, 1928), “Позориште, позориште” (СКГ, 1929) и “Мисао” (“Време”, 1931)... У антологијски корпус улазе и већ наведени есеји из “Времена” (1930 – 1932).

Описани библиографски пресек дела Растка Петровића сведочи о постепености раста једне од најмаркантнијих и најталентованијих појава српске књижевности XX века, која се обликовала управо кроз сарадњу у листовима и часописима 20-их и 30-их година. Потпуну слику даје “Библиографија Растка Петровића (1916 – 1987) коју сам објавио у зборнику Књижевно дело Растка Петровића (уредио Ђорђије Вуковић, издање Института за књижевност и уметност, Београд, 1989, стр. 393–498).

Растко Петровић је модерној српској књижевности у трајно наслеђе оставио најзначајнију и најоспораванију песничку књигу раздобља авангарде, Откровење (1922), која високо котира и у ширем контексту европске авангарде. Ту су и жанровски неухватљива књига Људи говоре (1931), потом велики путопис Африка (1930), и данас изненађујући роман Бурлеска Господина Перуна Бога Грома (“Албатрос”, 1921) као и епски разуђен роман Дан шести (постхумно објављен тек 1955. у часопису “Дело”, а као књига 1961). Онога часа када се његовим Делима објављеним у нарочитом идеолошком “ретушу” прикључе и текстови који су и до данас остали расути по периодици, пуном снагом ће се потврдити оно што већ одавно знају генерације и генерације српских књижевних истраживача, историчара и критичара – да је Растко Петровић један од стубова како српске авангарде, тако и свеколике српске модернистичке књижевности. Пред српском културом стоје два велика заветна дуга (и сам им се прикључујем): да приреди и објави целокупна дела Растка Петровића и Станислава Винавера. Тек тада ће њихов стваралачки геније засветлети пуним сјајем.

2

Српска књижевност модерног доба обележена је серијом тзв. “случајева”. Ти “случајеви” су, гледано са становишта историје књижевности, у ствари нарочите, превратничке, прекретничке, еволутивне тачке. “Случајеви” су и врсни тренуци процеса у којима се преосмишљава књижевна традиција, и отварају нови креативни путеви. Историја “случајева” је толико богата и дуга да би било могуће замислити историју књижевности као “историју случајева”, почев од Симе Милутиновића Сарајлије, па преко неодгонетљивог Кодера, потом Лазе Костића, Диса, Станислава Винавера, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, Станислава Винавера и Васка Попе, све до неких савремених аутора (пре свих Милосава Тешића). У том низу “случајева” посебно место заузима Растко Петровић, песник чија је поетичка и поетска необичност изазвала (на нивоу критичке рецепције) праву пометњу, али и праву провалу суревњивости, халабуке, мржње, па и готово патолошки острашћеног неразумевања. Правде ради, треба рећи да је Растково дело изазивало и усхићење које се понекад ближило апотеози. Дакле, Растко је мало кога оставио равнодушним, рецепција његовог дела осцилирала је од тоталне негације до апсолутне афирмације. Критички судови изречени на тако поларизованим тачкама сасвим сигурно указују на изузетност и посебност Растковог песничког/уметничког пројекта који је узбунио, али и креативно подстакао критичке духове. Указаћу на најизразитије примере.

а) У серији изразито похвалних текстова о књигама Растка Петровића нарочито се истичу прикази Исидоре Секулић, Бошка Токина (чак два!), Александра Илића, Радета Драинца, Милоша Црњанског (који додуше има и замерки!), донекле Ива Андрића итд.

Уз усхићен, понесен приказ Исидоре Секулић, редакција конзервативне “Нове Европе” објављује ограду од силних похвала Растку исписаних на маргинама Откровења. Исидора између осталог пише: “И још је Растко Петровић прави правцати песник. И још је Растко Петровић темперамент над сваким темпераментом целе наше поезије...” Бошко Токин пак тврди да је Откровење као производ најизразитијег модерног песника истовремено и откровење наше модерне поезије, а Драинац ће пркосно узвикнути да је ова збирка “једна расна књига”, а њен аутор “Растко Петровић (...)за сада највећи песник на славенском југу...”

Станислав Винавер је у српској критици између два светска рата најизразитији и најдоследнији поштовалац Растковог дела, а уједно и најистрајнији и најлуциднији бранилац српског модернизма/авангарде.

б) Други, негативни пол критичког суђења песничком делу Растка Петровића памти већи број учесника. Међу њима треба поменути Симу Пандуровића, М. М. Милошевића, В. М. Јовановића, Ж. Милићевића, М. Станковића, М. Павловића, В. Живојиновића Massuku, Љ. Мицића... а том кругу треба прикључити и Његову светост патријарха Димитрија са Синодом Српске православне цркве који се огласио поводом песме/манифеста “Споменик путевима”. У поменутом саопштењу каже се између осталог да су Расткови стихови “скандализирали сав поштен и мислен свет, и дубоко заболели све црквене кругове у земљи”.

Појава песничке збирке Откровење за С. Пандуровића је “компромитовање књижевности” или “проституисање уметности”. За Ж. Милићевића та књига је “сва маска, болесна мистификација публике и самога себе(...) али је изван уметности” и “за мале библиотеке психопатолога”. По Милошу Милошевићу, који ће у историји српске критике остати помињан само као аутор неколико жестоких памфлета/пасквила, Растко Петровић је појава из “социјалне патологије”, док су његове песме “мистификација и шарлатанство”. Критичке духове опчињене слепим и некритичким обоготворењем традиције иритирале су и појединачне Расткове песме објављиване по листовима и часописима (нпр. “Јунош над водама”, “Фабрички димњак у пејсажу и канибалац, чекајући новорођеног”, “Зверства” итд.).

Не треба сметнути с ума ни врло индикативне критичке дисквалификације београдских надреалиста. На почетку и током 20-их година када је Растко Петровић надреалистима великодушно отварао прозор у свет модерне, посебно француске књижевности и уметности, они су углавном игнорисали ту чињеницу, желећи да је обезвреде и сујетно потисну у страну. Тај “надреалистички стил” посебно је уочљив у текстовима Марка Ристића који, и када пише о модерној српској књижевности 20-их година (видети есеј “Кроз новију српску књижевност”), укључујући и Расткову Бурлеску Господина Перуна Бога Грома и збирку песама Откровење, не изриче вредносни суд. Не чини то ни у тексту/памфлету “Против модернистичке књижевности” (“Надреализам данас и овде”, 1932), у којем ни једном једином речју не истиче Растково изузетно место у модернизму 20-их година. Правог вредносног суда нема ни када после Расткове смрти исписује странице есеја “Три мртва песника” (Црњански, Растко и Елијар). Тај Ристићев текст у којем се поистовећују песников животни пут и његово дело изузетан је пример “модернистичке”, примереније би било рећи – соцреалистичко/левичарске догматике. Напросто је несхватљиво да тај текст потписује стваралац који је свој изузетно значајан есејистички опус посветио борби против утилитаризма, прагматизма, догматизма и теорије одраза!!! Надреалистички анти-растковски дух још отвореније и без имало зазора уочљив је и у памфлетима Ђорђа Јовановића (видети “Сада и овде”, “Надреализам данас и овде”, 1931): “Нимало ме у овај час не узбуђује што Растко Петровић, заиста муфљуз, у нашој модерној литератури...” или “...шампион медвеђих услуга надреализму данас спада у ред дисквалификованих.” И тако даље. Надреалисти су одавно пропустили прилику да макар и са одоцњењем протумаче и афирмативно оцене дело Растка Петровића. Нису га рехабилитовали од своје пизме. Напротив! Није то урадио ни Дединац у иначе блиставим есејистичко-мемоарским записима (“Предговор” књизи Од немила до недрага, 1957). Ни Матић, ни Давичо, ни Костић! Дакле, нико из надреалистичког серкла, из надреалистичке котерије! Заједнички им је став био: Растко Петровић је мртав као стваралац после 1924. године када се одметнуо у дипломатску службу! На њихову велику жалост, потоње Растково дело најубедљивије их је демантовало.

Једини прави, непоколебљив, доследан и убедљив тумач Растковог дела и његовог места у контексту авангардне, у ширем смислу модернистичке српске књижевности, био је Станислав Винавер. Винавер је као уредник веома значајне модернистичке библиотеке “Албатрос” ту едицију и отворио Дневником о Чарнојевићу Милоша Црњанског и Растковим романом Бурлеска Господина Перуна Бога Грома. Користио је Винавер сваку прилику, нарочито у полемичким обрачунима са конзервативним критичарима, да укаже на изузетне вредности песништва Растка Петровића. Рецимо, у полемичком осврту на текст Д. П. Илића Станислав Винавер закључује: “Један Растко Петровић, за мене, ниуколико није испод једног Артура Рембоа...”. А након појаве памфлетских пасквила М. Милошевића и Ж. Милићевића, испровоцирани Винавер исписује утук “Књижевне филоксере” у којем духовито оцртава духовне и критичке профиле тих Расткових противника. Значајан је и суд о болној екстази, и горкој, смехом неукроћеној ведрини Растка Петровића у чланку “Модерна југословенска књижевност” (“Хрватска ријеч”, 7. IX 1921) објављеном у тренутку када наш песник има тек једну књигу и невелики број песама у листовима и часописима. Винавер је са одушевљењем дочекао жанровски дисперзивну прозу Људи говоре (“Политика”, 22. IV 1931), да би исто дело у поратном издању у свом знаменитом “Београдском огледалу” на страницама “Републике” (31. III 1953) прогласио – генијалним. Већ наредне, 1954. године, у 12-ој свесци “Књижевности”, огласио се Винавер апотеозом српском модернизму 20-их година, а такође је у славу Растковог генија писао и у есеју “Растко Петровић, лелујав лик са фреске”. Све се то збива исте године када Марко Ристић у Раду ЈАЗУ у студији-памфлету држи неумесно опело двојици великих српских песника – живом Црњанском и преминулом Растку Петровићу. А већ наредне, 1955. године, на страницама “модернистичког” “Дела” Ристић се жестоко обрачунава са Винаверовом апотеозом у полемици-памфлету “О модерном и модернизму, опет”.

“Муза Растка Петровића” први је есеј из серије Винаверових текстова о великом српском песнику чије је дело умногоме обележило модерну српску књижевност. Тај есеј значајан је и као програмски credo једне нове, проевропски оријентисане, а национално еманциповане генерације која је у српску књижевност уносила дах свежине и превратничког лома, означавајући раскид са традицијом Дучићевог и Ракићевог стиховања. Есеј је важан и због запажања о утицајима који су долазили из француске књижевности и уметности, а који су омогућили посебан, растковски укрштај српских и европских књижевних поетика. Занимљиво је истаћи још један детаљ: Винаверов текст “Муза Растка Петровића” писан је као реплика на естетске ставове школе Богдана Поповића и Јована Скерлића. Нарочито на антимодернистички рат Богдана Поповића који је у традицији француског симболизма видео “злосрећни духовни утицај” који је у српској књижевности створио “генерацију дегенерације” (видети чланак “Стеван Маларме, симболизам и други ‘изми’”, СКГ, 1. III 1921). “Муза Растка Петровића” је похвала стваралачком читању нове, модерне француске књижевности и уметности, али и заносна и пркосна похвала/апотеоза раним радовима Растка Петровића.

На крају: нема сумње да је Растко Петровић пробни камен српске авангарде. Видети његово дело у полемичком контексту, и помоћу библиографских белешки прећи пут од почетка до краја његове књижевне активности значи и разумети кроз какву је генезу прошла српска модернистичка књижевност XX века. Дескриптивни пресек деловања Растка Петровића у међуратној периодици, реконструкција прве рецепције, указивање на надреалистичко кривотворење и прећуткивање стварних вредности, као и подсећање на критичко/полемичке радове Станислава Винавера, бар донекле осветљавају неке битне аспекте поетике једног од највећих писаца које је српска књижевност имала у XX веку.