Razgovor Ljubisava Andrića sa piscem Slavenom Radovanovićem

Svet ne može propasti

"Književna reč", br. 292, Beograd, 10. januar 1987, str. 11;
takođe u knjizi: Ljubisav Andrić, U panonskome krugu, Novi Sad 2000.

Slaven Radovanović je rođen 1947. godine u Valjevu, gde i živi baveći se pisanjem. Piše ezoterijsku, hermetičnu prozu. Do sada je objavio dve knjige pripovesti: Letopis Tešnjarski (1975) i Kolubara na nebu (1983); roman Kremanska Ruža (1982); a ogledao se i u radio-drami (Život i delo Virdžinije Vulf).

U vašoj prozi preovlađuju mitski simboli, Zašto?

- Kao prvo da pokušam, Andriću, ovo pitanje da suzim: osim u Kremanskoj Ruži, gde preovladava mitsko, odnosno cela priča je porinuta u takav "način iskaza", ja u mojoj malobrojnoj, preostaloj prozi, vidim ovo mitsko kao ,,mehanizam" da se na mnogim mestima, osim socijalnih, psiholoških i religijskih izlaganja ideja ili njihovih segmenata, pre svega opravda ljudska sudbina (i ona krajnje pojedinačna) kao sklop jednog sveopšteg nedeljivog kosmičkog pulsiranja.

Kako vi shvatate mit?

- Mit nema pojedinačnosti, privatnosti, lokalnosti u najružnijem smislu te reči; mit je iskustvo koje nam se vraća (u priči) kao potvrda nečije ljudske sudbine koju smo "izmislili" pričajući priču. Nikada nisam, razmišljajući o tome, pravio razliku između iskustva mita, legende, narodne priče, basne - mislim da su im suštine iste i onaj ko stvara autorsku priču morao bi da zna da nikakva parabola ne može da uspe ukoliko ta suština nije shvaćena punim bićem. Po glavi mi se uvek vrzma misao, kad smo kod mita, i ja se vraćam onoj divnoj Kazancakisovoj misli kad su ga pitali: Ima li išta preče od Istine? Njegov odgovor je na začuđujući način prevazišao težinu pitanja: Ima, odgovorio je. Legenda je preča od Istine!

U legendi, priči, mitu svet je skladan i harmoničan. U životu nije tako. Kakvo je vaše osećanje sveta?

- Ja sam optimista! Svet ne može propasti, barem u onoj kataklizmi koju nazivaju sveopštom. Posledice mogu da budu strašne (eventualni atomski ratovi), ali život je čudesan; kao žiška iz pepela, kao Feniks tako kažu znanjedavci: sve ide u prilog tome da je život neuništiv fenomen.

Na čemu, na kojim civilizacijskim primerima se zasniva vaš optimizam?

- Bezbroj ih je. Šliman je pronašao Troju u sedmom sloju (od dvanaest pronađenih). Civilizacija se "nadomeštala", prevazilazila i pretakala kao tečnost u spojenim sudovima, iz jednog stanja, vremena, i oblika u treći... sve tako, unazad, do Edenskog vrta. To je razmišljanje u jednom pravcu - a drugi bi bio: Ako je Savaot stvorio Adama, a ja mislim i nadam se da jeste, On se nikada neće narugati svome delu. On može da ga kažnjava putem svoje Promisli kroz vidljivi lanac događaja, koji čovek naziva ljudskom istorijom.

Kad je reč o prividu, o pojavnoj istoriji, dozvolite da vas pitamo može li se živeti bez Apsoluta koji je porečen i na njegovo mesto postavljen Čovek?

- Može, ali u brlogu. Pa i onda kada ga čovek odriče, mora da prizna da bi se nešto odricalo to Nešto mora da, barem u nekom vidu, "postoji". U stvari, čovek je do sada kroz svoju pojavnu istoriju, uvek bio pod opsenom materije i njene pojavnosti; univerzalno se uvek tražilo na "realan" način ili nominalan, tako da se pojavilo, osim pozitivizma, i niz idealističkih škola. Čovek je sebe izdvajao, kao strano telo, iz tog razmišljanja o Apsolutnom, a u stvari on je nedeljiva celina tog istog Apsoluta, sveopšteg Duha koga životinja nije svesna i zbog koga je naš kičmeni stub uspravljen, vertikalan, a naš pogled okrenut prema zvezdama, za razliku od životinjskog horizontalnog položaja. Sa svojim trogodišnjim detetom još nisam bio u zoo-vrtu; pokušaću da mu objasnim da postoje i oni koji smatraju da im je majmun deda...

Za čoveka je, čini se, važnije od svega kako da bude srećan. Šta mu nedostaje da bi to i bio?

- Upoznavanje sebe, poniranje u svoje biće. Kad izmeni sebe čovek će uči u nov antropološki kvalitet; biće to jedina suštinska revolucija i ona će se odigrati u ravni čovekove svesti.

Zapaženo je da se u svom književnom postupku služite modelima žitija, narodnih priča i skaski. Zašto su vam oni toliko bliski?

- Delimičan odgovor nalazi se u mom ispisu na vaše prvo pitanje. Naime - žitija, narodne priče, legende, skazovi itd. sadrže u sebi primordijalni prostor i prvobitno vreme. Sama suština Čovečanstva želi da se spoji kroz ove kategorije; jer je sekularizacija duha dostigla neviđene razmere baš u ovim vremenima tzv. tehnološkog progresa. To što je za sada samo san bilo bi buduće Zlatno Doba Čovečanstva. Mislim da, u tom pravcu, sve što je teorijski izneo Mirča Elijade znači veliki doprinos kulturi čovečanstva; u njegovim knjigama je pravi obrazac kako se upoznaju međusobno odeljene i "razbijene" civilizacije. Ako bi se prisetili Jungovih arhetipova mogli bismo da utvrdimo da je Čovečanstvo, nekada davno, bilo jedno. Ta sabornost Čovečanstva, kako bi rekao Vladimir Solovjev, to je neprestana njegova težnja; mada na tom "putu" sabornost ima grešaka, padova i uzdizanja. U čoveku (bez obzira na njegove greške) i lične racionalne "brane" - uvek tinja ovaj san.

Kojem književnom toku u savremenoj srpskoj prozi pripada vaš način pisanja (stilski i tematski)?

- To je, uslovno rečeno i u najširem smislu te reči, model novog realizma koga su, oni kratkog daha, nazvali crnim. Ali, zna se: ne postoji crni, crveni i rumeni realizam - ili je literatura ili nije... tako je to kad dođe vreme sumiranja jednog ljudskog života provedenog u pisanju.

Da pođemo s drugog kraja. Koji su vam pisci, iz evropske književne tradicije, najbliži?

- Kod ovog pitanja, s mojim odgovorom, zadržao bih se na onoj evropskoj tradiciji koja seže do trista godina unazad: Servantes, Hofman, Gogolj i Dostojevski su u temeljima modernog zapadnog romana; bez njih je bila nemoguća pojava Džojsa, Bulgakova, Foknera...

Zašto pišete ?

- Imam neodoljivu, đavolsku želju da nešto saopštim. To što želim da saopštim postaje, na najjednostavniji način, jače od mene.

Kako pišete; lako, brzo ili teško i dugo?

- Dugo, čak neobično, i ponekad bolno za mene; toliko dugo, s nekoliko varijanti koje traju godinama, da često pomislim kako to nikada neću završiti.

Ispisujući stranice i stranice belog papira, pitate li se - čemu život?

- Na neki način. U stvari, pitanje bih najpre postavio, i postavljam, zašto moj ili nečiji život izgleda tako i tako - krajnja svrha smisla života je jasna; nekakva kosmička energija, toliko jača od nas, traži da se ostvarimo u sopstvenom životu. Nama je život podaren i mi smo iskušenici u njemu. Postoje ljudi koji žive i umiru ne shvativši ovo nikada do kraja.

Od čega pisac i čovek Slaven Radovanović najviše strepi?

- Od moguće, i sve strašnije, patnje moga naroda koja ga čeka, njega i ovaj prostor Evrope, u svim vizijama novijih proroka - od Nostradamusa, preko Bemea, Svedenborga, Erharta, Jovana Kronštatskog, pa sve do Tarabića. Budućnost Čovečanstva je predestinirana (kako bi je, inače, videli u svojim vizijama?), a na našoj slobodnoj volji je da se odlučimo: biramo li zlo ili dobro dok se ispunjava istorijsko vreme.

Ako je svet tako uređen, šta onda preostaje čoveku, krhkom i prolaznom?

- Večnost je ispunjena prostorom i vremenom koji izmiču svakom ljudskom poimanju i jedino što može čovek da učini to je: da večnost shvati emocijom. U večnosti je sve krajnje pojednostavljeno, pa i ljudska istorija: ili si izabrao kotaricu punu izvađenih zenica dece inoplemenika ili protestvuješ protiv mraka čovekoboga i završavaš na samim vratima pakla Dahaua? Za tebe (čoveka) uvek se nađe izbor i dilema (iskušenje koje je gorilskom rodu nepoznato) i ti slobodno izbiraš jer te je neko pre hiljadama godina izdvojio u prirodi. Zar ne?

Kad biste bili osuđeni da vek provedete u tamnici, šta biste uradili?

- Ukoliko ne bih pao u krvopilački mrak franjevaca i luterana: u Jasenovac, Aušvic ili bio po kazni kineskih "usrećitelja", kao onaj stari pisac s licem Bude koji se smeška, strašilo za ptice na pirinčanim poljima oko Žute Reke - imao bih tu "sreću" da budem toliko srećan kao moj predak koji je u dubinama azijatske noći ispisivao, koliko je mogao i umeo, drhtavom rukom zla vremena: "...Piši nesrećni dijače Janjilo: bist glad, kuga i morija po narodu. I ne bi čo'eka, ni 'tice, ni zverla gorskog. I tama prekri nebesa i svu zemlju i ne nahodi se Srblja koliko za šaku prosa. I tad izađe strašna žuta vojska, preko Tresibabe, kraja joj nema. Na nogama joj opanak od volujske ne'štavljene kože i ima opanak taj potkov i gladna je ta vojska kojoj nemade kraja i stade jesti mesa čovečijeg jače od svake ale..." Da, samo ovo nije prošlost; događalo se, ali se sve nije dogodilo. Kao što je Borhes "simulirao" kartoteku nepostojećih knjiga Vavilonske biblioteke... Ali, ovim već zadiremo u nešto treće.

Pribojavate li se starosti?

- Vidite - nije li isuviše rano da odgovaram na ovo pitanje?

O čemu govore, ako možemo znati, vaši najnoviji rukopisi?

- U temelju koga sam već iskopao na Kremanskoj viziji i započeo s romanom Kremanska Ruža; dakle u tom miljeu, uslovno vremenima budućim, upravo sam završio roman Obrnuta Crkva. Ovaj rukopis se "porodio" skoro paralelno s nastajanjem Kremanske Ruže i govori o odnosu Antihrista i čovekoboga, naime o zabludi potonjeg i njegovoj iluziji da kreira svet oko sebe.

Gde se događa radnja "Obrnute Crkve ", u kom prostoru i vremenu ?

- Radnja se dešava u nemačkim državama pre ujedinjenja i delom u Dablinu; vreme je devetnaesti vek, s tim što je sadašnjost jasna i potpuno oslikana u svetu ideja.

Pitate li se ko čita Slavena?

- Ne postoji nepročitana knjiga. Niti knjiga koja to ne zavređuje. Sve što pisac može da učini to je: da napiše delo. Sve ostalo je suvišno, jer ništa ne može izmaći proveri vremena.

[1987]

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]