Slaven Radovanović

Istorija kod Anastasa pekara

Kakve je šanse imao moj otac bivši rob iz Osnabrika protiv ove s ustima punim hleba, tako da kažem, sredine? Rekao bih, skoro nikakve. Ono što je familija zataškavala — deda Anastas nije: „Mojima“, znao je da ponavlja prilikom slavskih sedeljki, „Za vreme okupacije dlaka s glave nije falila. O gladi se samo slušalo; taj kostur je klepetao po tuđim kućama i u životima drugih.“ Kako bi kasnije, pričajući sa starijim ozbiljnim gostima, povezao glad i stradanje Srbije, posle četrdeset četvrte sa ljubavlju naroda prema kralju — Anastas pekar je dobijao nedvosmislenu podršku odmah tu za slavskim stolom. Gost koji je, tek retkom škrtom rečju ili gestom šaka ili svojim pogledom, skretao na sebe najveću, pomnu pažnju deda Anastasa — bio je njegov zemljak (ili barem nešto kao zemljak), ako bismo prihvatili nemoguću činjenicu da se selo Okletac, sa srpske strane Drine, nalazi na periferiji varoši Višegrada! Što je ipak, ako mi dozvolite, moguće u onim geografijama koje, budući ispunjene okeanima emocija, ne priznaju ništa od ovoga sveta. U čelu slavske sofre, počastvovan, sedeo je taj dedin izuzetni gost. Upečatljivog držanja ramena, lica kao sklesana, oštrih markantnih crta; prodornog pogleda ispod jakih izražajnih arkada s fino naglašenim obrvama. Ali, nekako od svega na njemu, ne izostavljajući ni zlatnu šnalu na njegovoj kravati, najupečatljivije su bile njegove šake sa izuzetno dugim i belim kao izvajanim, prstima. Ono malo reči koje bi naoko, činilo se, tek tako da potvrdi glasno i jedino razmišljanje deda Anastasa — izgovarao je sonornim glasom umornog tenora i bile bi propraćene ovlašnim pomeranjem kažiprsta uvis, dok bi ostali prsti ostajali savršeno mirni na belini stolnjaka. Kako je slavsko vreme proticalo, pod bujicom Anastasovih reči i potišim blagim odobravanjem njegovih ljudi (svi su morali biti za prvi dan slave, „ne zbog mene“, govorio je deda Anastas, „već zbog slave“), te markantne crte lica uvaženog slavskog gosta — nekako bi postojale mekše, kao da su vedrinu na njegovom licu donosile bujice domaćinovih emocija. Pogotovo kad je u domaćinovoj priči došao na red onaj vulkan emocija (iako nebrojano puta ponavljano njegovo ključanje je delovalo na okupljene kao da se događa prvi put), a njegovo izbijanje proključale lave ogledalo se u pominjanju imena dvojice ljudi. (Sećam se, jednom smo, moglo bi se reći, prosto izleteli sa slave a da deda Anastas to nije ni primetio. Baka mi je tako čvrsto držala šaku da se meni činilo, usled bola, da je kroz nju provučena mengela. „Šta mu je? Ovako nikada nije pričao. Svaki čas sam očekivala kada će da banu na vrata“, prestravljeno je šištala i hukala baka u hodu iznad mog temena.)

Ime jednom, od koga su domaćinu vrcale suze, bejaše Stojan Simić. Bio je rodom iz Višegrada, s neke od okolnih vrleti; dalja svojta bakina i deda Anastasova a koja je bila naseljena od davnina u tim krajevima. Za vreme Drugog svetskog rata Stojan Simić je pripadao četničkoj gerili i bio je Račićev čovek za vezu sa Ajdačićem. U sveopštem klanju i krštini s muslimanima i komunistima srpska gerila se upinjala da što duže zadrži u ratnom posedu obe obale Drine. Iz toga vremena je slika Stojana Simića, kojoj nije trebalo mnogo, do na prvi pomen, pa da iz duše Anastasa pekara proključa vulkan. S plavom kosom, kao u devojke do pojasa, pregrnut ovčar kabanicom, ispod nje s ukrštenim redenicima preko grudi, u koporanu od valjanog crnog sukna, s opancima čiji su kaiši preko čakšira utegnuti do kolena i sa nemačkim šmajserom u rukama: prosto kao ždral sa Drine (poneki put je bio kondor) preleće s obale na obalu. Usta su mi bila širom otvorena, oči razrogačene (baka me je uzalud cimala ispod stolnjaka opominjući me na pristojnost, a kasnije, u povratku kući, s prekorom je opisivala moj izraz na licu), ali ja nikako nisam mogao da shvatam kako čovek može da leti preko Drine? Stariji su, za slavskim stolom, ćutali i mirno slušali; ništa im nisu smetali dedini izlivi, mora da im je bilo lepo i toplo jer se lava Anastasa pekara prelivala i preko njihovih duša. Mora da mi je, u međuvremenu, neko objasnio (ili sam dedinu priču o Stojanu Simiću, na jednoj od njegovih slava, saslušao do kraja), a možda se to dogodilo negde za onih dana kada je Anastas pekar napuštao ovaj grad. Uglavnom, taj njegov ždral sa Drine leteo je, sa šmajserom u rukama, s obale na obalu reke tako što je sačekao (najčešće s večeri) da neka od strugara s obalskih vrleti strmekne isečenu šumu u Drinu, pa bi u skokovima, s trupca na trupac, stizao na njenu drugu obalu.

A drugi čovek, bez čijeg pomena nije mogla da prođe ni jedna slava Anastasa pekara, bio je oficir kraljeve vojske u otadžbini, Neško Nedić iz Lelića. „U tim ratnim godinama“, govorio je deda Anastas u zanosu, „nije bilo lepšeg čoveka na konju sa šubarom na glavi od belog jagnjećaka. I zato, kad mi neko pomene vladiku Nikolaja iz Lelića i Justina Popovića, a Neška zaboravi, evo ovde me na smrt zaboli“, i deda Anastas bi spuštao dlan na grudi. U zenicama bi se pojavila ona prva grozničava najava eksplozije njegovih vulkana, u njima vidljiva kao staklasta skrama, potom bi usledio dubok i bolan uzdah: „A čija je organizacija izvukla Neška iz Jajinaca? Kad su skotovi zavladali ovom zemljom Neško je ispao izdajnik i nemački saradnik!? S kime to čovek sarađuje da bi se našao na njegovom spisku za streljanje!? To može samo kod komunista!“ Ove prve dedine izlive emocija niko za slavskim stolom nije mogao da izdrži, pa ni uvaženi gost u čelu sofre. U početku, nekako ispotiha, gorke sudbine svojih prijatelja lekara, u vremenu varoške komunističke strahovlade, a njihovo držanje pred streljačkim vodom. Da li je tom prilikom uvaženi gost na slavi deda Anastasa prvi put pomenuo strašan poraz koji su komunisti naneli Srbima na Jelovoj gori? Da li je uopšte na tim dedinim slavama pominjana vojska koja ubija osoblje saniteta poraženih? Da li je, pre tog prokletog rata, uvaženi gost na svim Anastasovim slavama poznavao svoje prijatelje: Malog Vladu Popovića i Racu Stefanovića? Ko je, od te dvojice lekara, bio Beograđanin baveći se u svojoj mladosti boksom a potom došao u ovo mesto po svoju smrt? Jedan od njih dvojice rekao je pobednicima, mesnim opančarima i bivšim papudžijama, sada na vlasti: „Kako mogu da budem sa vama? Kad vi pripadate skotološkoj ideologiji?“ Onda su prestali da ga pozivaju, a pozivali su ga u zatvoru, izveli su ga na preki puk i streljali. Kaznu nad njim opravdavali su svojom istragom koja je neopozivo utvrdila da je streljani lekar bolesnima ušpricavao vodu umesto penicilina.

Sećam se kao kroz san, slično krhotinama slika u razbijenom ogledalu sećanja i reči (sa tih dedinih slava), koje ih prate jedva čujno kao iz ogromnih daljina. Do mene dopire glas, iz bunara vremena, koji je tvrdio da se streljanje lekara, koji nije hteo s komunistima, dogodilo onih dana kada je čovek Marka Kotarca pobegao iz komunističkog zatvora. Pre njegovog bekstva držali su ga nekoliko meseci, odmah posle rata, u samici okovanog. Vukao je đulad na nogama i nosio u rukama. A kad su ga pustili u zatvorsko dvorište na šetnju (ni tada ne bi video sunca da se nije najavila jedna američka komisija), on je iz zaleta, s druge strane dvorišta, preko trostrukih lopovskih merdevina, preskočio zatvorski zid sa tri reda bodljikave žice. Iza njega ostale su da vise, na žicama robijašnice, ostaci prtene košulje natopljene krvlju na koje su zavijali, režali i lajali pušteni zatvorski psi.

Beleška o piscu

Slaven R. Radovanović: „Letopis Tešnjarski“, „Kremanska ruža“, „Kolubara na nebu“, „Obrnuta crkva“ (povest o đavolu), „Povest o spisu Rajmonda Lida“.

Pored navedenih dela autor je uradio i dva filmska scenarija „Atoski vrtovi“ (Singidunum — Beograd 1990/91) i „Nečista krv“ (Beograd-film, Beograd 1992/93). Dobitnik je nagrade za filmski scenario (20. festival Vrnjačka Banja) za film „Nečista krv“. Isti film je igran u Kanu 1995. godine.

Sabrana dela Slavena Radovanovića u integralnom elektronskom izdanju

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]